Ceo dodatak u PDF-u - Vreme

Sa snimanja u studiju PFI u Šimanovcima 

EVROPE 

VRLINE ŽIVOTA U PORODICI EVROPSKIH NARODA (7) 

SRPSKA KINEMATOGRAFIJA I EVROPSKA 

FILMSKA INDUSTRIJA – MOGUĆNOSTI I PERSPEKTIVE 

Umrežavanje 

filmskih 

potencijala 

OBJAVLJENO KAO DODATAK NEDELJNIKA VREME BR. 1060 OD 28. APRILA 2011.

2 

Umrežavanje 

filmskih industrija 

U Srbiji, zemlji bogate filmske tradicije i potencijala, pre svega u kreativnim resursima, saradnja 

sa evropskim institucijama pokazala se kao neophodna. Uplivom raznih fondova, regionalnih ili 

evropskih, domaća kinematografija dobila je oslonac za razvoj. S obzirom na to koliko je danas 

film skupa umetnost, i koliko je neophodno “umrežavanje” filmskih industrija kako bi se početna 

ideja uspešno realizovala do kraja, više se ne može ni govoriti o nacionalnim produkcijama. 

Saradnja među producentima i zajednički rad na stvaranju filma, sa svim “ograničenjima” 

koja takav film ipak mora da pretrpi, pokazuje se sve više kao nužnost na nivou cele Evrope 

Najnovija vest glasi da će na ovogodišnjem fi lmskom festivalu 

u Kanu, u programu “Izvestan pogled”, biti zastupljena 

i srpska kinematografi ja. Film rumunskog autora Katalina 

Mituleskua Loverboy, inače koprodukcija kompanija iz 

Rumunije, Švedske i Srbije, biće prikazan u zvaničnoj selekciji 

ovog najprestižnijeg festivala u Evropi. Druga vest kaže da je 

za program “Izvestan pogled” kao predsednik žirija najavljen 

slavni fi lmski stvaralac Emir Kusturica. 

Pogledamo li unazad, videćemo da je domaća kinematografi 

ja ovoj zemlji decenijama obezbeđivala i ugled i novac. 

Slavna “holivudska” vremena “uzmuvana” posetama svetskog 

glumišta i režije, producenata, scenografa, tehničara, brisala 

su sve granice između nas i Zapada i već tada prilično otvoreno 

društvo i kinematografi ju učinila još savremenijim i još 

otvorenijim. Sunovrat se dogodio mnogo kasnije, devedesetih, 

zajedno sa ratovima, sankcijama i nemaštinom, nakon čega 

se i dalje nastavila nebriga i svojevrsno rasturanje srpske kinematografi 

je. Država se, nažalost, već dugo ponaša kao da 

kinematografi ji neće vratiti ništa od onoga što je od nje toliko 

decenija uzimala, ni ugled ni novac. 

Zakon o kinematografi ji, koji bi defi nisao i uredio sve elemente, 

i koji je već pripremljen – nikako da se donese. U međuvremenu, 

bioskopi su rasprodati, Institut za fi lm asimilovan 

je u novo “državno” telo “Filmski centar Srbije”, jedan od 

najvećih i najboljih fi lmskih studija u Evropi “Avala fi lm” već 

dve decenije prepušten je zubu vremena i samo se čeka trenutak 

kada će biti rasparčan u zemljišne kvadrate i prodat. 

Jedinu fi lmsku laboratoriju koju ima, doduše privatnu, država 

ne pomaže iako joj to svako malo obećava, a fi lmske stvaraoce 

fi nansira sa mnogo manje sredstava od odobrenih 2,4 

miliona evra što je takođe najmanje izdvajanje za kinematografi 

ju u odnosu na okruženje. Čak je i Rejf Fajns, koji je svoj 

fi lm Koriolan producirao u Srbiji, poručio državnim organima 

da strani producenti koji rade u okruženju imaju neuporedivo 

više olakšica koje privlače strani kapital. 

U Srbiji, zemlji bogate filmske tradicije i potencijala, 

pre svega u kreativnim resursima, saradnja sa evropskim 

institucijama pokazala se kao neophodna. Uplivom raznih 

fondova, regionalnih ili evropskih, domaća kinematografi ja 

dobila je oslonac za razvoj. S obzirom na to koliko je danas fi lm 

skupa umetnost, i koliko je neophodno “umrežavanje” fi lmskih 

industrija kako bi se početna ideja uspešno realizovala do 

kraja, više se ne može ni govoriti o nacionalnim produkcijama. 

Saradnja među producentima i zajednički rad na stvaranju 

fi lma, sa svim “ograničenjima” koja takav fi lm ipak mora da 

pretrpi, pokazuje se sve više kao nužnost na nivou cele Evrope. 

Kod nas broj snimljenih fi lmova raste. U poslednjih nekoliko 

godina koje se poklapaju sa članstvom Srbije u glavnom 

evropskom fi lmskom fondu “Eurimaž”, broj koprodukcija čini 

25 do 40 odsto ukupne proizvodnje dugometražnih fi lmova. 

Samo “Eurimaž” je do sada podržao proizvodnju 20 fi lmova 

iz Srbije, većinskih ili manjinskih koprodukcija. To je zavidan 

bilans međunarodne fi lmske saradnje za jednu zemlju čak i po 

evropskim standardima. Efekti te saradnje mnogo su veći od 

samih ulaganja, a to se odražava i na producente, stručnjake 

i umetnike koji ne prolaze samo kroz živi transfer znanja nego 

i kroz međusobni transfer kreativnosti. 

Takođe, nadolazeća generacija umetnika sve je prisutnija na 

raznim evropskim festivalima, čak i sa svojim niskobudžetnim, 

ali posve originalnim ostvarenjima. Tako se među vestima od 

prošle i ove godine moglo naći i sledeće: da je za najbolji dugometražni 

fi lm Filmskog festivala “Grossmann” u Sloveniji 

proglašen Život i smrt porno bande mladog reditelja Mladena 

Đorđevića iz Srbije, koji je već bio osvojio nagrade na festivalima 

u Brazilu i Kanadi; da je fi lm Srđana Koljevića Žena sa 

slomljenim nosem dobio najznačajnije priznanje fi lmskog festivala 

u Cirihu; glumica Hana Selimović dobitnica je nagrade 

za najbolju žensku ulogu u fi lmu Beli beli svet Olega Novkovića, 

na Internacionalnom fi lmskom festivali Pau u Francuskoj; 

dokumentarac Mile Turajlić Cinema Komunisto proglašen je za 

najbolji Filmskom festivalu u Trstu; a Tilva Roš Nikole Ležaića 

osvojio je 11 fi lmskih nagrada na festivalima u Sarajevu, Moskvi, 

Portugalu, Holandiji... 

Ivana Milanović Hrašovec 

VREME evrope • 28/04/2011

Intervju: Miroljub Vučković, 

v.d. direktora “Filmskog centra Srbije” 

Efekti 

iznad 

ulaganja 

“Obim produkcije kod nas raste. Godišnje se proizvodi oko 20 filmova, 

a od 2005. do danas broj koprodukcija iznosi 20 do 45 odsto ukupno 

proizvedenih filmova u zemlji, a po broju koprodukcija mi se kotiramo 

veoma visoko, ne samo u okviru regiona nego i u evropskim okvirima” 

“Filmski centar Srbije”, budžetski korisnik pri Ministarstvu 

kulture, formiran je 2005. kao telo koje upravlja strateškim 

razvojem i rekonstrukcijom kinematografi je u Srbiji. 

Filmski centar nastao je svojevrsnom asimilacijom dotadašnjeg 

Instituta za fi lm, preuzevši njegovu ulogu i delatnosti. 

Međutim, u vreme Instituta za razliku od danas, prema rečima 

Miroljuba Vučkovića, v.d. direktora “Filmskog centra 

Srbije”, postojao je razvijen osećaj za potrebe promocije domaće 

fi lmske kulture. Tome u prilog, navodi on, govore i dva 

velika događaja koja je Institut organizovao: retrospektiva 

jugoslovenskog fi lma 1996. u pariskom centru “Pompidu”, 

kada je prikazano 120 dugometražnih i preko 200 kratkometražnih 

fi lmova. I, retrospektiva u Kraljevskoj kinoteci Belgije, 

gde je prikazano oko 60 fi lmova “novog talasa”. 

“Danas, međutim”, kaže on, “nije dovoljno jasno izražena 

potreba za promovisanjem. Moramo naći način da proširimo 

glas da postojimo, da se nametnemo, a to danas košta mnogo 

više nego proizvodnja fi lma.” 

VREME evrope • 28/04/2011 

“VREME”: Koliko se danas ulaže u fi lmove kod nas i da li fi lmska 

produkcija beleži pad ili rast? 

MIROLJUB VUČKOVIĆ: Na primer, ukupan broj odobrenih 

sredstava u Ministarstvu za 2010. bio je oko 240 miliona dinara, 

ali na naš račun je leglo oko 169 miliona dinara koje smo 

preko konkursa preusmerili dobitnicima sredstava, i to: za 

sufi nansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih fi lmova, 

zatim dokumentarnih, animiranih, kratkih igranih fi lmova, 

razvoja fi lmskog scenarija i manjinskih koprodukcija, plus za 

sufi nansiranje postprodukcije fi lmova koji nisu dobili prethodnu 

pomoć od Ministarstva kulture ili Filmskog centra. 

Inače, obim produkcije kod nas raste. Godišnje se proizvodi 

oko 20 fi lmova, a od 2005. do danas broj koprodukcija 

iznosi 20 do 45 odsto ukupno proizvedenih fi lmova u zemlji. 

Uradili smo mnoge koprodukcije u kojima je učešće Srbije 

manje od deset odsto. Imamo i konkurs za manjinske koprodukcije 

(sa manjinskim učešćem) na koje dolaze bosanski, 

austrijski, luksemburški, nemački fi lmovi, u kojima mi 

FOTO: IVAN ŠEPIĆ 

3

4 

“Eurimaž” 

“Eurimaž” je fond Saveta Evrope, osnovan 1988. i namenjen promociji 

evropske filmske industrije kroz podršku produkcije, distribucije, prikazivanja, 

i razvoja saradnje među profesionalcima. “Eurimaž” danas ima 34 

člana, a Srbija se u ovu evropsku filmsku fondaciju učlanila 2005. godine. 

Predstavnik Srbije u “Eurimažu” je Miroljub Vučković, v.d. direktora “Filmskog 

centra Srbije”, koga pitamo koji su glavni kriterijumi po kojima evropska 

fondacija odlučuje o finansiranju pojedinih filmova: “Osnovno je da 

filmovi ne budu pornografskog sadržaja i da ne stimulišu i ne opravdavaju 

međunacionalnu i međurasnu mržnju. Inače, mogu biti bilo kog žanra. 

Pošto “Eurimaž” podržava projekat koji je na putu da bude realizovan, traži 

se da on bude i finansijski stabilno predstavljen. Zatim se razmatraju svi 

ostali elementi koji se tiču kvaliteta: da li je scenario dobro razrađen, da li 

je sve dobro napravljeno, kakva je ideja filma, i drugo.” 

U oblasti produkcije, od 2005. do 2009, “Eurimaž” je podržao ukupno 17 

projekata u Srbiji, većinskih i manjinskih koprodukcija. U 2010. pomoć 

“Eurimaža” dobile su tri koprodukcije: Krugovi Srdana Golubovića, Cool 

water Emira Kusturice i Stanje šoka Andreja Kosaka. 

Distributerske kuće takođe dobijaju pomoć “Eurimaža”, pa je tako samo 

2010. godine sedam distributerskih kuća dobilo podršku za distribuciju 

17 filmova. 

Od 2006, za četiri bioskopa je predviđena podrška “Eurimaža” i to za 

uvođenje digitalne projekcije: “Art bioskop” u Beogradu, “Cinema” Zrenjanin, 

“Multimedijalni centar” u Kraljevu i “Dvorana kulturnog centra” u 

Beogradu. 

Srbija je do sada ulagala u “Eurimaž” oko 100.000 evra godišnje, kao kotizaciju 

za učešće u ovom fondu. Prema rečima Vučkovića, za svaki uloženi 

evro dobijali smo 1,5 evro, što znači da smo postigli uspeh i da smo bili u 

grupi najfunkcionalnijih. I.M. H. 

učestvujemo sa manje od deset odsto. Po broju koprodukcija 

mi se kotiramo veoma visoko, ne samo u okviru regiona nego 

i u evropskim okvirima. 

Kako objašnjavate opstanak i razvoj srpskog fi lma, usled tako 

malih ulaganja? 

Bez obzira na to što je kod nas sistem prilično nestabilan, 

rezultati su vrlo dobri. Kod nas je obrnuta srazmera između 

uređenosti sistema i efekata. I mislim da je to rezultat “dugogodišnjeg 

vežbanja”, jer je srpski slučaj u kontekstu jugoslovenskog 

fi lma bio jedinstven. U Srbiji su se proizvodili fi lmovi 

sa 30 odsto obezbeđenog budžeta, dok je u tadašnjoj Jugoslaviji, 

na primer u Sloveniji, to iznosilo 90 odsto. Pa i sada, 

u Hrvatskoj podrška proizvodnji fi lma ide do 70 odsto, a kod 

nas do 30 odsto budžeta fi lma. Mnogo poznatih srpskih fi lmova 

iz sedamdesetih snimljeno je zahvaljujući udruženjima 

prikazivača koji su unapred podržavali distribuciju fi lma i garantovali 

da će fi lm biti prikazan. To je sada u Evropi vrlo šik, 

jer kada idete na “Eurimaž”, morate imati neke minimalne 

garancije za prikazivanje, nekog svetskog distributera ili televizijsko 

pokrivanje u delu Evrope. Tada smo stvarno imali 

neverovatno veliku energiju i veliki podsticaj da stvaramo. 

Međutim, biti zakopan u prošlosti, koliko god ona bila slavna, 

to je pre svega nekonstruktivno. Mi moramo pod hitno da 

nađemo sistem za sutra, prilagođen novim tehnologijama i 

novim odnosima, jer se sve više javljaju nove platforme za 

distribuciju fi lmova elektronskim putem, preko kompjutera, 

sada svi govore o tablet računarima, gledaju se fi lmovi i 

na telefonskim displejima – to sutra jem u stvari, već sada. 

Koliko je Evropi zanimljiv naš fi lm? 

Interes za naš fi lm u svetu postoji, ali postoji jedan problem: 

što mi nismo kao sredina dovoljno oslobođeni onako 

kako je ova sredina bila oslobođena šezdesetih. Kad gledate 

fi lm Dvoje Aleksandra Petrovića, ili Tri ili Skupljače perja, 

fi lmove Živojina Pavlovića, Ljubiše Kozomare, Gordana Mihića, 

i kada pored njih stavite fi lmove Kšištofa Zanusija, nekog 

istočnoevropskog ili svetskog režisera, vi osećate da su 

ti fi lmovi ravnopravni. Zato što su proistekli iz stanja oslobođenosti 

duha. Drugo, fi lmovi se ovde prave, slobodan sam da 

to kažem, da daju odgovore na mnogo veliki broj pitanja, a 

nema potrebe za tim. Osim toga, mi smo zaista opterećeni lokalnim 

što je i razumljivo, jer smo živeli u ratnom okruženju. 

Da li smo privlačni strancima s obzirom na usluge koje im možemo 

ponuditi u fi lmskoj industriji? 

Prvu koprodukciju napravili smo 1953, izuzetno hrabro. 

Film se zvao Poslednji most sa glumicom Marijom Šel, koja 

je dobila nagradu za najbolju ulogu u Kanu. Od tada do 1991, 

do rastakanja Jugoslavije, snimljeno je ukupno oko 930 igranih 

fi lmova od kojih su čiste koprodukcije činile 30 do 50 fi lmova. 

Paralelno, tada je naša fi lmska industrija pružala usluge 

za oko 500 produkcija: Vinetu, Limeni doboš, Guslač na 

krovu, Gvozdeni krst Sema Pekinpa, ovde su dolazili Nikolas 

Rej, Frensis Ford Kopola, to je bio “el dorado”, velika zemlja, 

različiti pejzaži, različite mogućnosti, izuzetni tehničari, otvoreno 

društvo, kvalitetna usluga. 

Sve je to mnogo značilo našoj fi lmskoj proizvodnji sa stanovišta 

tehnologije, sa stanovišta svesti i morala. U tom 

smislu govorim o fi lmovima sedamdesetih koji su posledica 

oslobođenosti. 

Nažalost, to što se dešavalo od devedesetih godina nadalje 

zaustavilo je tu recipročnost. Međutim, moram da naglasim 

da su i u najgore vreme ratnih sukoba fi lmski radnici sarađivali 

sa partnerima iz Mađarske ili Hrvatske, Austrije. Postojala 

je i vrlo velika odgovornost naših fi lmskih umetnika da 

se uradi dobar, korektan fi lm. Ti fi lmovi nisu mogli mnogo 

da putuju, ali su ipak putovali, kao fi lmovi Paskaljevića, Kusturice, 

Gorana Markovića, Srdana Golubovića. Dragojević je 

napravio fi lmove koji su dobijali nagrade i čijoj otvorenosti i 

talentu su se divile kolege iz bivših jugoslovenskih republika. 

Međutim, to zadovoljstvo prošlošću nije garancija da ćemo 

opstati u budućnosti. Jako je dobro privući strance, ali da bi 

oni ulagali, moraju biti nagrađeni oslobađanjem poreza ili 

povraćajem određenih sredstava, a to treba da bude posledica 

uređenosti domaće sredine. 

Šta podrazumevate pod (ne)uređenošću domaće sredine? 

Na primer, nedefinisan sistem popunjavanja i trošenja 

budžeta. Filmskom centru je dato da sprovodi konkurse. To 

je krucijalan momenat, jer sada već sa istorijskom distancom 

i nataloženim iskustvom, može se reći da konkurs ukazuje 


na osnovnu zamenu teza ili prioriteta u našoj sredini. Kod 

nas, kada se kaže budžet, apsolutno se misli samo na jednu 

stvar: kako potrošiti pare ili kako se domoći para. Međutim, 

kada se kaže budžet, onda se mora prvo misliti na to kako 

se on formira, na koji način se osvežava, kako se sredstva 

distribuiraju, na kojim konkursima, zbog čega, koji su iznosi, 

kakva vrsta nagrade. I, kada se sredstva raspodele, da se 

nađe način da se kontrolišu, na kraju krajeva, da se utvrdi 

da li neko ko dobije ta sredstva i podršku države ima i neku 

obavezu prema davaocu, na primer da vrati nešto u budžet. 

Sada imamo to da je “Filmski centar” formiran, a da zakon 

o kinematografi ji nije donesen, a svako malo treba da 

se donese i nikako da se donese. Donet je krovni zakon o 

kulturi koji predviđa da sredstva za podršku u kulturi raspoređuje 

Ministarstvo, a ne telo. Između ostalog, treba da 

bude defi nisana uloga i pozicija “Filmskog centra”, njegov 

domen, domet, odgovornost i integrisanost u hijerarhiji sistema 

odlučivanja. 

Kakva su iskustva drugih zemalja? 

Filmski centar je pre 15 meseci pozvao Kartiela Šorija, direktora 

izraelskog fi lmskog fonda. Izraelska kinematografi ja 

je, na primer, devedesetih bila u zapećku, i Šori je došao iz 

Amerike sa potpuno novim iskustvom. Prvo je razgovarao sa 

političarima i rekao: “Molim vas, ostavite nas same i mi ćemo 

nešto uraditi, dajte nam podršku neko vreme i videćete kako 

mi to radimo.” I uradili su niz akcija usmerenih kako ka lokalu 

tako i međunarodnim krugovima. Na primer, u lokalu, sve 

televizije izdvajaju osam procenata bruto godišnjeg prihoda, 

od kojih četiri ide državi, a četiri u taj fi lmski fond. Godišnje 

sakupe četiri-šest miliona dolara. Od tih para oni su uspeli 

da naprave procvat izraelskog fi lma. Pominjem televizije jer 

je to isključivi fond fi nansiranja koji je nezavisan od budžeta i 

od države, a država opet omogućava da se ta sredstva koriste. 

Filmski centar je ugostio i Karen Johansen, iz norveškog 

fi lmskog fonda. Skandinavci su shvatili da teže funkcionišu 

kao individualne male sredine, koje dele sličnu ekonomsku 

i kulturnu sudbinu. Udružili su se i stvorili niz mogućnosti 

za podržavanje dokumentarnih fi lmova. 

Kada govorimo o koprodukcijama, pored svih svojih prednosti 

postavljaju li one i neka ograničenja? 

Ovih godina gotovo se ne može govoriti o nacionalnoj produkciji, 

jer je fi lm jako skup proizvod, veliko ulaganje i veoma 

je teško obezbediti sredstva na jednom mestu. U tom smislu 

većina fi lmova, osim debitantskih, a često i oni, napravljeni 

su u koprodukciji. Koprodukcija je i način i sredstvo, ponekad 

i cilj da se fi lm realizuje. To ima svoju pozitivnu stranu u 

tome što jedno delo od same ideje bude do kraja ostvareno, 

a s druge strane to ipak znači i niz “kastracija” pa se na kraju 

fi lm malo može i udaljiti od osnovne ideje. 

Uopšte, značaj evropskih fondova koji su zaslužni za rast 

koprodukcija leži u tome, pogotovo kada smo mi u pitanju, 

što je srazmera uloženog i ostvarenih efekata na strani 

efekata. Tačnije, mi mnogo bolje prolazimo nego što smo 

organizovani. 


Intervju: Nataša Ninković, glumica 

Biznis i improvizacija 

U vreme kad je retko koji naš glumac 

učestvovao u stranim filmovima, 

Nataša Ninković je odigrala 

glavnu ulogu u filmu Spasitelj producenta 

Olivera Stouna, u režiji 

Predraga Antonijevića. Partner joj 

je bio Denis Kvejd. U filmu Klopka, 

jednom od naših filmova sa najviše 

nagrada u inostranstvu, Nataša 

Ninković igra glavnu ulogu, ali je i 

jedan od producenata filma. 

“VREME”: Film Klopka premijerno 

je 2007. godine pokazan na Berlinskom 

filmskom festivalu, a zatim 

i na drugim međunarodnim 

festivalima. Verovatno su ta putovanja 

bila prilika da saznate na 

koji način vaše kolege iz drugih 

FOTO: VESNA ANĐIĆ 

sredina sarađuju sa velikim inostranim produkcijskim kućama. 

NATAŠA NINKOVIĆ: Zbog obaveza koje ovde imam nisam puno putovala 

sa Klopkom, ali znam kako drugi glumci sarađuju. To tamo je ceo 

sistem. Ovde je bilo nekih sporadičnih pokušaja, poput “Talents Castinga”, 

ali to nije zaživelo pa se na kraju sve svede na isključivo ličnu inicijativu, 

lične kontakte, trud, ludu sreću. Šanse su, znači, minimalne! Mi, 

ovde, probno snimanje još uvek doživljavamo kao neku vrstu poniženja, 

a ne kao nov izazov, šansu! Mislim da to proizilazi iz neprihvatanja činjenice 

da mi ne postojimo na filmskom tržištu, ili da smo na samom njegovom 

kraju. Mi kao nacija ne znamo ko smo i gde smo u odnosu na 

ostatak sveta, pa se to naravno odražava i na film. Izgubili smo i onu egzotičnost 

zbog koje smo bili interesantni. Ja možda nisam najbolji sagovornik 

o ovoj temi, zato što sam po tom pitanju dosta konforna, da ne 

kažem razmažena: čekam da mi se ponudi, a ne da ja tražim, molim, dokazujem. 

To je neka genetska greška koje sam svesna. Ovakav, moj način 

razmišljanja je prošlost! 

Da li naši glumci mogu da odgovore zahtevima stranog filma? 

U glumačkom smislu, apsolutno – da. Ali, često to nije dovoljno, pa se 

zbog jezika, to jest stranog akcenta, sužava izbor! A ako nekom producentu 

treba da ima stranog glumca u filmu, onda mu je neuporedivo bolje 

da uzme, recimo, Španca zato što njegovo ime na blagajni zvuči mnogo 

primamljivije nego ime srpskog glumca – ako uzmete u obzir koliko ljudi 

na planeti govori španski, a koliko srpski! Film je napolju ozbiljan biznis i 

o svemu se razmišlja, vodi se računa o svakom detalju! 

Sonja Ćirić 

S druge strane, taj zajednički rad nas obogaćuje, jer mi u 

stvari i ne znamo ko smo dok se ne stavimo u neki drugi kontekst. 

Tom zajedničkom saradnjom i razmenom znanja, naši 

fi lmski producenti i režiseri uče pravila po kojima se funkcioniše, 

kao što se dodatno osposobljavaju i uče i svi ostali uposleni 

u fi lmskoj industriji. 

Ivana Milanović Hrašovec 

5

6 

Srpska fi lmska asocijacija 

Snimati u Srbiji 

Zašto bi stranci hteli da snimaju u Srbiji, šta mi to imamo što je potrebno filmskoj 

Evropi? Najdirektniji odgovor jeste: kombinaciju niskih cena i kvaliteta 

Da li je Srbija deo fi lmske Evrope? Sudeći po zainteresovanosti 

stranih producenata da snimaju kod nas, reklo 

bi se da jeste. 

Nakon zatišja devedesetih godina, kad strancima nije padalo 

na pamet da snimaju u Srbiji, polovinom prošle decenije 

stigle su i prve inostrane fi lmske ekipe. Pjero Amati, vlasnik 

producentske kuće “Film 87”, doveo je u Beograd ekipu fi lma 

Fade to Black sa Kristoferom Vokenom u glavnoj ulozi, a 

zatim još nekoliko evropskih ekipa. Od fi lmova koje su snimili, 

nama su najpoznatiji Karavađo i Ajnštajn (režija Liliana 

Kavani). Zatim je 2007. godine došla ekipa fi lma Braća Blum 

reditelja Rajana Džonsona sa Edrijenom Brodijem u glavnoj 

ulozi, čiji je koproducent bila Anđelka Vlaisavljević, vlasnica 

producentske kuće “Work in Progres”. Ubrzo zatim pojavila 

se potreba za institucionalno povezivanje domaćih i stranih 

kinematografskih produkcija. 

Najpre je pokrenut sajt Film in Serbia, koji je ponudio 

BEOGRAD 2010 2010: : Sa snimanja filma Koriolan Rejfa Fajnsa. Foto: Stanko Đalić 

detaljne informacije o ovdašnjim uslugama fi lmske, televizijske 

i reklamne produkcije. Poseta sajtu i zainteresovanost za 

njegove podatke dala je sigurnost nekolicini fi lmskih radnika 

da uz podršku USAID-a i SIEPA (Agencija za strana ulaganja 

i promociju izvoza Republike Srbije) osnuju Srpsku fi lmsku 

asocijaciju (SFA), kojom bi promovisali Srbiju kao partnera 

u fi lmskim produkcijama. Bilo je to 2009. godine, kad su zapadna 

Evropa i Holivud već uveliko koristili povoljnosti snimanja 

u istočnoj Evropi – u Češkoj su još sredinom devedesetih 

snimljena oba dela kultnog fi lma Nemoguća misija sa 

Tomom Kruzom, a na Češku su se početkom ovog veka ugledale 

Mađarska, Rumunija, Slovačka, Bugarska i Ukrajina. 

Srpska fi lmska asocijacija (Serbia Film Commission) je nezavisna, 

neprofi tna organizacija koja danas ima sedamdesetak 

članova. Cilj joj je da promoviše Srbiju kao lokaciju za 

snimanje fi lmova i da obezbedi jasnu i pozitivnu poruku o 

fi lmskom i TV sektoru u Srbiji kako bi podstakla inostranu 


Intervju: Anđelka Vlaisavljević, “Work in Progress” 

Na mapi filma 

“Evropljane ne treba mnogo ubeđivati. Ako im odgovaraju cene i lokacije, 

oni dolaze. Amerikanci su se teže odlučivali. Tek sada, posle desetog filma, 

mogu reći da u razgovorima sa njima nema više pitanja ‘da li je sigurno’” 

Poslednjih godina, producentska kuća “Work in Progress” 

je najaktivnija u radu sa stranim kolegama. Pored najnovijih 

– The Raven, Lock Out i Coriolanus, bili su koproducenti 

na filmovima Brothers Blum, Human ZOO, Distrikt 13 Ultimatum 

i The big picture – poslednja tri u koprodukciji sa Lukom 

Besonom, zatim i Look stranger i Roadkill. Ove godine će biti 

završena italijanska TV serija u 12 epizoda pod naslovom Il 

commissario Nardone. Anđelka Vlaisavljević, vlasnica i direktorka 

kuće “Work in Progress”, trenutno je u Los Anđelesu. 

“VREME”: Kakvi su bili počeci, kako su stranci reagovali na ponudu 

da neko iz Srbije hoće da snima film sa njima? 

ANĐELKA VLAISAVLJEVIĆ: Sve je počelo zato što prijatelj 

iz Los Anđelesa, producent Ram Bergman, nije imao dovoljno 

novca da snimi film Brothers Bloom u Pragu, i rešio je da 

proba ovde. Uradili smo dobar posao, ali iako nas je on hvalio, 

svi su i dalje bili skeptični zbog ideje o snimanju u Srbiji. 

Međutim, Brothers Bloom mi je dao nadu da će strani filmovi 

početi da se vraćaju u Srbiju i zato sam osnovala “Work 

in Progress”. Sledeći film, Human Zoo, nije bilo lako dobiti 

zato što je “Europacorp” Lika Besona, producenta tog filma, 

najveća filmska kuća u Evropi. Osim mene, intervjuisali su 

još nekoliko kolega. Sa nekima su već sarađivali, i bila sam 

sigurna da će se odlučiti za njih. Međutim, izabrali su “Work 

in Progress”. Od tada, “Europacorp” se svake godine vraća 

u Srbiju sa novim filmom. 

Kakvi su najčešći uslovi potencijalnih stranih partnera, šta ih 

najviše zanima? 

Evropljane ne treba mnogo ubeđivati. Ako im odgovaraju 

cene i lokacije, oni dolaze. Amerikanci su se teže odlučivali. 

produkciju u našoj zemlji. Nepunu godinu nakon osnivanja, 

SFA je postala član Međunarodne asocijacije fi lmskih komisija 

(AFCI), svetske profesionalne organizacije koja se više 

od 35 godina bavi promocijom zemalja kao fi lmskih lokacija 

i okuplja više od 330 članova širom sveta. Nedavno, SFA je 

postala deo projekta za regionalni i ekonomski razvoj Evropske 

unije, dvogodišnji projekat za razvoj povoljnog fi lmskog 

okruženja, o čemu će biti reči kasnije u tekstu. Zbog SFA, 

Srbija je jedina zemlja u jugoistočnoj Evropi koja ima organizaciju 

i strategiju za promociju zemlje kao destinacije za 

fi lmsku i TV produkciju. 

PONUDA: Zašto bi stranci hteli da snimaju u Srbiji, šta mi 

to imamo što je potrebno fi lmskoj Evropi? Najdirektniji odgovor 

je: kombinaciju niskih cena i kvaliteta. 

Prvo ukratko o kvalitetu. U tekstovima o Srbiji u svetskim 

časopisima (“Variety”, “Screen daily”, “The Hollywood 

Reporter”...) ističe se da je kod nas moguće snimiti fi lm 

raznih epoha, sa odlično obučenim ljudima svih profi la i 


Tek sada, posle desetog filma, mogu reći da u razgovorima 

sa njima nema više pitanja “da li je sigurno”. Odluka 

da dođu ovde zavisi od visine budžeta, podobnosti lokacija, 

utiska koji ostavite u razgovoru – moraju da poveruju 

da možete da realizujete film u datom budžetu i, najvažnije, 

odluka zavisi od preporuke i mišljenja koje dobiju od kolega 

koji su ovde već radili. Velika je konkurencija i bitka za 

svaki film zato što od snimanja filmova veliku korist imaju ne 

samo filmski radnici, već i zajednica u kojoj oni troše pare 

(hoteli, restorani, rent-a-car, građa, boje, telefoni…), pa se 

svi bore za filmove. Države prepoznaju značaj ovakvih poslova 

te daju stimulacije, producentima vraćaju deo utrošenog 

novca. Evo, odskora nam i naša vlada Uredbom o 

stimulansu pomaže da i na taj način privučemo strane partnere. 

Mislim da je povodom Uredbe potrebno objasniti da 

se producentu ne daju nikakve pare iz budžeta, već mu se 

deo sredstava koja dođu u zemlju vrati kao stimulans da 

dođe opet u Srbiju, a ne u neku od susednih zemalja. Vrati 

mu se 15 odsto, ali on ovde potroši 85 odsto! 

Da li postoji razlika u načinu rada naših i inostranih 

producenata? 

Ne, više ne postoji, što njima uliva sigurnost da dođu u Srbiju. 

To se naročito odnosi na finansijski sektor, za koji tvrde 

da je jedan od najboljih i najtransparentnijih na svetu. Htela 

bih da naglasim da postoji sjajna ekipa mladih ljudi koji su 

bili spremni da uče i koji su se razvili u filmske radnike svetske 

klase. Već se pojavljuju članci u časopisima “Variety” i 

“Holywood Reporter” koji ih imenom i prezimenom hvale i 

svrstavaju u svetski vrh. S.Ć. 

vrhunskom opremom. Raznovrsnost fi lmičnih lokacija je veliki 

adut Srbije. Samo u Beogradu mogu da se snime fi lmovi 

u antičkom ambijentu, turskom, habzburškom, u ambijentu 

sovjetskog komunizma, u modernom; ako su potrebne velike 

reke, Beograd ima dve, a blizu su i ravnice i planine i more. 

Bezbroj medija je objavilo izjavu Rejfa Fajnsa zašto se odlučio 

da Beograd “glumi” Rim u njegovom rediteljskom debiju 

Koriolanu: “Beograd ima prirodu prestonice u samoj teksturi 

zgrada. Bio sam i u Zagrebu i u Budimpešti, ali je Beograd 

to što mi treba.” 

Naši ljudi su stručni, znaju engleski, imamo scenografe i 

kostimografe iskusne u radu sa stranim produkcijama, naši 

glumci po iskustvu i umeću ne zaostaju za evropskim. Majk 

Dauni, izvršni direktor britanske producentske kompanije 

“Fame” opisao je Srbiju kao zemlju izuzetnog potencijala za 

snimanje fi lmova zato što “nudi visoke produkcijske vrednosti 

i svetske talente, ljude koji znaju više jezika, i iskusne 

ekipe upoznate sa načinom rada u evropskim centrima”. Na 

7

8 

Intervju: Srdan Golubović, reditelj i producent 

Tamo i ovde 

“Gledao sam mnoge filmove iz raznih zemalja koji su imali kalkulantski odnos 

prema stranim fondovima – gotovo svi su propali. I evropski i svetski festivali cene 

autentičnost i originalnost filma, ali orijentisane ka univerzalnim temama” 

Sa Srdanom Golubovićem razgovarali smo u jednodnevnoj 

pauzi između završetka snimanja fi lma Krugovi u Nemačkoj 

i nastavka snimanja u Trebinju. Krugovi su inspirisani sudbinom 

Trebinjca Srđana Aleksića (27) koji je na početku poslednjeg 

rata u Hercegovini spasao od srpskih vojnika svog 

poznanika Alena Glavovića i – poginuo. Golubovićev prethodni 

igrani, fi lm Klopka (2007), samo je na međunarodnim 

festivalima osvojio 23 nagrade, a bio je i nominovan za Oskara. 

Njegov fi lm Apsolutnih sto (2001) učestvovao je na tridesetak 

međunarodnih festivala i na njima osvojio 10 nagrada. 

Golubović se prvi put predstavio publici režijom jedne od tri 

priče omnibusa Paket aranžman (1995). Koproducent njegova 

dva celovečernja fi lma i Krugova je beogradska kuća “Baš 

Čelik”, a Golubović je jedan od njenih osnivača. 

“VREME”: Kao i Klopka, i Krugovi 

su koprodukcija nekoliko 

zemalja. Kakva su 

vaša iskustva sa inostranim 

producentima? 

SRDAN GOLUBOVIĆ: 

Krugovi su srpsko-nemačkofrancusko-slovenačko-hrvatski 

film. Srbija i Nemačka 

imaju većinsko finansijsko 

vlasništvo. Deo priče fi lma se 

događa u Nemačkoj pa zato 

imamo nemačkog producenta, 

istog s kojim smo sarađivali 

u fi lmu Klopka. Inače, u 

FOTO: MILOVAN MILENKOVIĆ 

Evropi Nemačka najviše učestvuje 

u fi lmovima koji nisu nemački, i poslednjih godina nemački 

partneri su osnovni partneri srpskih fi lmova. Zašto su 

koprodukcije važne za nas? “Baš čelik” je za Krugove dobio 

od Filmskog centra Srbije 340.000 evra, to je bio najveći iznos 

koji je FCS dao prošle godine, ali, naš budžet je skoro dva miliona 

evra. Znači, koprodukcija je naša neminovnost, nešto 

bez čega mi ne možemo. Većina evropskih zemalja nema dovoljne 

budžete za fi lm, i moraju da budu deo evropske kinematografi 

je. Ova saradnja ima izvesne uslovnosti. Novac koji 

dobijete od stranog fonda morate da potrošite u toj zemlji što 

znatno uvećava budžet fi lma. Za Krugove je potrebno 1,4 miliona 

evra, ali zbog učešća novca iz drugih zemalja budžet 

je znatno veći. Koprodukcija podrazumeva da reditelj angažuje 

umetnike iz zemalja s kojima sarađuje. Autor muzike u 

Krugovima je Mario Šnajder, ali zato što sam sa njim sarađivao 

u Klopci. Insistiram da sam biram saradnike, i uspeo sam 

da ubedim evropske fondove da veliku zaslugu za uspeh fi lma 

imaju upravo ljudi koje sam izabrao, da sam ja s njima 

profesionalno napredovao i da ne želim da ih se odreknem. 

Da li projekte s kojima se konkuriše za novac evropskih fondova 

treba prilagođavati njihovom ukusu? Da li se zna šta se sviđa 

Evropi a šta ne? 

Gledao sam mnoge fi lmove iz raznih zemalja koji su imali 

kalkulantski odnos prema stranim fondovima – gotovo svi 

su propali. I evropski i svetski festivali cene autentičnost i 

originalnost fi lma ali orijentisane ka univerzalnim temama. 

Koprodukcija može fi lmu da oduzme autentičnost, zato ja insistiram 

da radim sa našim direktorom fotografi je, scenografom, 

kostimografom... Svi znamo priču da su u Japanu zamerali 

Kurosavi da je motive japanske kulture i istorije uobličio 

u američku dramaturgiju, da bi se ispostavilo da mu je upravo 

to najveća vrlina, da su njegovi fi lmovi pričali o Japanu 

na univerzalan način. Znam sigurno da evropski fondovi od 

nas traže iskrenost i autentičnost, i da im od nas ne trebaju 

nemačke ili francuske priče – njih već imaju. 

Da li imate utisak da uspesi naših fi lmova u inostranstvu utiču 

na odnos prema njima u ovdašnjem društvu? 

Činjenica da često dobijamo novac evropskih fondova znači 

da mala kinematografi ja proizvodi dobre projekte. I to je 

veliki uspeh. Međutim, kod nas se misli da je uspeh samo ako 

se osvoji Oskar ili Zlatna palma. To govori o našem nepoznavanju 

realnog stanja na kulturnoj mapi Evrope. S obzirom da 

smo mala sredina i da država ne ulaže dovoljno u kulturu, 

mislim da su uspesi koje naši fi lmovi postižu u svetu izuzetno 

veliki. Prošlogodišnji uspesi fi lmova Beli, beli svet Olega 

Novkovića i Tilva Roš, ili godinu dana pre toga fi lma Obični 

ljudi Vladimira Perišića, ili još ranije fi lma Klopka, koja je 

osim 23 međunarodne nagrade prodata u preko 30 zemalja, 

emitovale su je više od 20 televizija, videlo ju je više miliona 

ljudi – sve to dokazuje da Evropa i svet prepoznaju srpski fi lm 

i da ne misle da u njemu postoje samo Emir Kusturica i Goran 

Paskaljević. O našem fi lmu se priča. I to jeste uspeh. Pa ipak, 

uspesi autora tih fi lmova, uspesi naših pisaca, umetnika su 

marginalizovani. Promena sistema vrednosti je neophodna, 

potrebna je šira društvena akcija koja bi uticala da se i kod 

nas uspostavi evropski sistem vrednosti. Naime, kad odete u 

Evropu i vidite da tamo ljudi cene ono što ste uradili, shvatite 

koliko toga ovde nema. S.Ć. 


primer, scenograf Miljen Kljaković Kreka je autor mnogih inostranih 

produkcija (trenutno snima u Teheranu Život proroka 

Muhameda); kostimografkinja Bojana Nikitović je sarađivala 

sa rediteljkom Sofi jom Kopolom u fi lmu Marija Antoaneta, 

glumci u Koriolanu su nosili njene kostime. Rejf Fajns 

je bio zadovoljan saradnjom sa našim glumcima Draganom 

Mićanovićem, Markom Živićem, Buletom Goncićem, Betom 

Đorevskom, Danijelom Vranješ, Slavkom Štimcem, Slobodanom 

Bodom Ninkovićem, a u njegovom fi lmu je igralo i 

više stotina naših statista. U prvencu Anđeline Džoli čija se 

radnja dešava u Bosni i koji, istina, nije sniman u Srbiji kako 

se očekivalo, igraju Nikola Đuričko, Goran Jević, Aleksandar 

Đurica i drugi. Pomenimo još da Miki Manojlović ima zavidnu 

evropsku karijeru, da su Mirjana Joković i Branka Katić 

igrale u nekoliko stranih fi lmova... 

Stranci kod nas mogu da urade i produkciju i postprodukciju 

fi lma. Najveći adut su “PFI Studios” (“Pink fi lm international”) 

(vidi okvir). Tu je još uvek “Avala fi lm” sa nerešenim 

statusom (vidi u zasebnom tekstu) u kome, između ostalog, 

još postoji scenografi ja starog Rima koju koristi “Film 87” za 

svoje koprodukcije. “Cinebox 100” je jedina kuća u regionu 

sa digitalnom opremom za postprodukciju, Koriolan je koristio 

laboratoriju “Cinelabs”, vizuelni efekti fi lma Rezervni 

igrači (The Other Guys) reditelja Adama Mekeja urađeni su u 

beogradskom “Crater Studio”, a producenti ovog fi lma, “Columbia 

Pictures” i “Sony Pictures”, bili su veoma zadovoljni 

saradnjom sa njima. 

CENE: Niske cene su, kao što je rečeno, drugi veliki razlog 

za snimanje u Srbiji. Mi smo, naime, 15 do 20 odsto jeftiniji od 

Rumunije, 20 odsto od Mađarske, a 40 odsto od Češke. Prema 

podacima kojima SFA preporučuje potencijalnim partnerima 

domaće fi lmadžije, zbir neophodnih stavki za produkciju u 

Mađarskoj je 17,073,210 dolara, a u Srbiji je manji za 4,731,684 

dolara. U poređenju sa svetom, ušteda je još veća: da bi se 

snimio fi lm prosečne produkcije u Los Anđelesu na primer, 

potrošilo bi se 22,2 miliona dolara, a u Srbiji 37 odsto manje. 

Od ovog februara, snimanje u Srbiji je postalo još isplatljivije. 

Naime, na inicijativu SFA, Vlada Srbije je usvojila “Uredbu 

o merama izgradnje i pozicioniranja nacionalnog brenda 

Srbije kroz inostranu kinematografsku produkciju”, pa je 

tako otklonjen, kako se govorilo, jedini naš “minus” u odnosu 

na naše konkurente. U prevodu, ova Uredba znači da je i 

Srbija odobrila podsticajne mere, mogućnost stranim fi lmskim 

ekipama da im država vrati deo novca koji potroše u 

zemlji, kako bi ih i time privukla da opet dođu. “Taj stimulans 

imaju 25 evropskih i 42 američke države, razlikuju se u 

procentima i načinu na koji se sprovode”, objašnjava Ana 

Ilić, izvršni direktor SFA. “Mi smo se odlučili za sledeći način: 

kad dokaže da je novac potrošila u Srbiji i da je platila 

sve poreze, ekipa dobija u kešu nadoknadu 15 odsto za sumu 

potrošenu na robu i usluge i 12 odsto za sumu potrošenu za 

radnu snagu. Uredba na neki način znači i da je postignuta 

svest da snimanje inostranih fi lmova na našoj teritoriji nije 


NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI 

“PFI Studios” 

Pinkov filmski grad 

FOTO: A. ANĐIĆ 

Po veličini i opremljenosti, “PFI Studio” (“Pink film international”) je filmski 

centar s velikim potencijalom. Otvoren je 2007. godine, čim je izgrađeno 

pet od devet planiranih studija u Šimanovcima. Sada ih ima osam, površine 

od 600 do 1800 kvadratnih metara, sa kancelarijskim prostorom, 

apartmanima za glumce, šminkernicama, radionicama za kostim i scenografiju, 

i sa terenom za spoljnu gradnju. U planu je i najveći studio, “Broj 

1”, površine 3600 kvadratnih metara sa bazenom za podvodna snimanja, 

ali nije sigurno kada će početi njegova gradnja. 

“Zasad, istina, nismo najveći studio u Evropi, ali zato jesmo najviši: gornji 

nivo našeg studija je 16 m, što omogućava scenografiju koja glumi oblakodere”, 

kaže Barbara Sandić-Štetić, jedan od izvršnih direktora “PFI-ja”. 

“Imamo sve mogućnosti za produkciju i postprodukciju. Ne mogu da kažem 

naše cene, to ne bi bilo profesionalno, ali tvrdim da je naš studio jeftiniji 

od evropskih. Uostalom, pitajte producente s kojima smo sarađivali.” 

Otkako je pre dve godine počeo s radom, u Pinkovim Studijima je snimljeno 

nekoliko domaćih i koprodukcioni filmovi Cat Run, Lock Out i The 

Raven. 

Producent filma Lock Out je francuski reditelj i producent Lik Beson. To 

je četvrti film koji je snimio kod nas, prethodni su bili Human ZOO, Distrikt 

13 Ultimatum i The big picture, što dovoljno govori šta Beson misli o Srbiji 

kao filmskoj lokaciji. Lock Out je naučnofantastični film čije je snimanje 

podrazumevalo veliki studio. Barbara Sandić kaže da Pariz nema prostor 

koji bi zadovoljio potrebe ove Besonove produkcije. U Pinkovim studijima 

je konstruisana i postavljena scenografija svemirskog broda, “zatvor” 

sa ozloglašenim kriminalcima koji lebdi iznad Zemlje. Budžet filma je bio 

30 miliona dolara, režirali su ga Stiven St. Ledžer i Džejms Mater, a glavne 

likove su glumili Gaj Pirs i Megi Prajs. Ceo projekat u Srbiji, priprema– 

gradnja–snimanje, trajao je šest meseci. 

Čim je završeno snimanje Besonovog filma, prošlog decembra u Pinkove 

studije ušla je ekipa američkog filma The Raven u režiji Džejmsa Tajga, 

o poslednjih pet dana Edgara Alana Poa sa Džonom Kjusakom u glavnoj 

ulozi. “Sad pregovaramo sa tri producentske kuće, ali me ugovori o poverljivosti 

sprečavaju da kažem detalje. Sve su američke. Budžet jednog 

od ta tri filma je 40 miliona dolara, što znači da je u pitanju velika produkcija, 

a druga dva su od 10 i 15 miliona dolara. Za ovaj najveći projekat 

takmičimo se sa Mađarima, a za druga dva i sa Rumunima. S obzirom 

da odnedavno i Srbija ima finansijski stimulans, i da nam je EU projekat 

omogućio bolju saradnju sa lokalnim vlastima, imamo veće šanse nego 

dosad.” S.Ć. 

9

10 

domen kulture i umetnosti, već ekonomije, to je ulaganje u 

ovu zemlju, kao bilo koja druga strana investicija.” 

Mađarska, na primer, vraća 25 odsto fi lmskoj ekipi od novca 

koji je zaradila od nje, što nije zanemarljiv razlog u odlučivanju 

producenta u kojoj zemlji da snimi svoj fi lm. Koliko je 

to važno, najbolje je osetila Češka. Kad je pre nekoliko godina 

Mađarska uvela stimulans, strani producenti su umesto 

u Češkoj, koja ga nije imala, počeli da snimaju u Mađarskoj. 

Prošle godine, češke parlamentarne partije su se okupile i pre 

nego što je izabrana nova vlada, izglasale stimulans. 

ZAKONSKA PODRŠKA: Ana Ilić još kaže da je, prema statistici 

SFA, Srbija od snimanja stranih produkcija 2007. godine 

zaradila tri miliona dolara, iduće duplo, 2009. godine 

10 miliona dolara, a prošle godine 25 miliona dolara. “Filmskom 

svetu to govori da smo partner s kojim treba sarađivati. 

Birajući terene za snimanje, producenti idu Mađarska–Češka–Srbija, 

ne zaobilaze nas. Sad znaju gde je Srbija, ne poistovećuju 

nas sa Sibirom zbog sličnosti u imenu, znaju šta 

smo radili, i sve više i više nam se javljaju ozbiljne produkcije. 

Očekujemo da će vest o Uredbi privući i one ekipe koje 

o nama nisu razmišljale. Prvo pitanje koje nam stranci postavljaju 

je – da li imamo olakšice, a drugo – da li je bezbedno, 

i meni je izuzetno drago što sad mogu i na prvo pitanje 

da odgovorim potvrdno. Nama je cilj da dobijemo manji broj 

velikih produkcija a ne puno malih, zato što to podrazumeva 

veću reklamu.” Uredba o fi nansijskim olakšicama je deo 

brendiranja Srbije zato što svako ko dođe da snima kod nas 

reći će to u raznim medijima oglašavajući svoj fi lm. Rejf Fajns 

(koji je, istina, završio fi lm mnogo pre donošenja Uredbe) dao 

je nebrojeno intervjua, u svakom je pomenuo Srbiju, a toliku 

i takvu reklamu je nemoguće platiti. 

Odnedavno, kako je napred rečeno, SFA je u projektu 

Evropske unije za razvoj povoljnog fi lmskog okruženja, što 

je za naše eventualne buduće koproducente izuzetno bitno. 

“Reč je o uspostavljanju saradnje sa lokalnom samoupravom, 

sa onima koji daju dozvole za snimanje kako bi fi lmskim 

ekipama bile dostupnije lokacije koje su izabrali. Projekat 

će, takođe, promovisati lokacije, podučavaćemo kako 

da se iskoriste lokacije i uposle ljudi”, objašnjava Ana Ilić. 

Izjave Rejfa Fajnsa da je bio zadovoljan i lokalnom ekipom 

s kojom je radio i uslovima u kojima je radio, a naročito mogućnošću 

da snima na 36 lokacija po Beogradu pa i u Skupštini 

Srbije, odlična su preporuka. “Kad producent zna da će 

moći da zatvori ulicu u Beogradu ako treba da u njoj snima, 

da su sve dozvole i svi papiri regulisani, da postoje precizni i 

stabilni cenovnici za takvu vrstu posla, radije će doći u Beograd 

nego otići u Rim, gde, istina, može da dobije sve to, ali 

na mnogo komplikovaniji način. Imamo odličnu saradnju i 

sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i sa Vojskom Srbije”, 

kaže Ana Ilić. 

Do kraja maja trebalo bi da se saznaju i konkretne posledice 

ovih novih pogodnosti – prvi naslovi stranih fi lmova čija 

se snimanja očekuju već početkom leta. 

Sonja Ćirić 

Filmska laboratorija – “Cinelabs” 

Lokalno 

i globalno 

Pored ionako male filmske produkcije u 

Srbiji, mnogi su izgleda još nepoverljivi 

prema domaćim laboratorijskim 

uslugama, ili nisu dovoljno naviknuti 

na činjenicu da ceo posao posle 

snimanja mogu uraditi ovde, iako im 

se nudi i garantuje vrhunski kvalitet 

Jedina filmska laboratorija koja trenutno radi u Srbiji i 

koja kinematografi ma pruža veliki broj usluga jeste “Cinelabs”. 

“Cinelabs” nudi razvijanje 35mm i 16mm kolor negativa 

pomoću primene najnovije tehnologije, kao i niz drugih 

laboratorijskih i postprodukcionih usluga neophodnih za 

realizaciju igranih fi lmova, reklama, TV drama, dokumentarnih 

fi lmova i drugih formi. U radu se koriste Kodakove 

hemikalije i sprovodi se kontrola kvaliteta prema Kodakovom 

standardu. 

Problem fi lmske laboratorije kod nas odavno je poznat 

još od propadanja laboratorije “Avala fi lma”. Dugo vremena 

posle toga domaći fi lmski stvaraoci prenosili su snimljeni 

materijal preko granice, i to razvijenim švercerskim kanalima, 

u laboratorije Austrije, Mađarske, Bugarske. Danas, 

kako se tvrdi, takve stvari gotovo da više ne postoje, sve se 

na granici mora uredno prijaviti i platiti. Međutim, pored 

ionako male fi lmske produkcije u Srbiji, mnogi su izgleda 

još nepoverljivi prema domaćim laboratorijskim uslugama, 

ili nisu dovoljno naviknuti na činjenicu da ceo posao posle 

snimanja mogu uraditi ovde, iako im se nudi i garantuje vrhunski 

kvalitet. 

LOKALNI KONTEKST: “Jako je važno da laboratorija postoji 

lokalno”, kaže za “Vreme” generalni direktor “Cinelabsa” 

Miroslav Stanić, “zato što u tom slučaju nema transporta 

fi lma preko granice i sve se završi brže. Često se ljudi 

pozivaju na rizik da će im se u laboratoriji napraviti neka 

fatalna greška, a ja mogu da kažem da za ovih nekoliko godina 

nikad do sada nismo upropastili nijedan metar fi lma. 

Veći je rizik iznošenje nerazvijenog materijala iz zemlje. U 

suprotnom, ljudi dolaze ovde, imaju kontrolne projekcije, 

non-stop prate šta se dešava i do samog fi nalnog procesa 

tačno znaju šta su dobili.” 

Od samog početka, nakon aranžmana sa fi rmom iz Engleske, 

koja je instalirala laboratoriju u “Cinelabsu”, urađeno 


je nekoliko desetina fi lmova. Do sada najznačajniji poduhvat 

je fi lm Koriolan, čiji je direktor fotografi je, inače dobitnik 

Bafta nagrade i koji je bio nominovan za Oskara, veoma 

zadovoljan rezultatima. “Kod Koriolana smo uspeli i u nečemu 

što je meni bilo izuzetno važno”, kaže Stanić, “a to je 

da materijal koji je bio donesen kasno uveče već ujutro bude 

gotov i za montažera i za režisera.” 

Od domaćih fi lmova, u “Cinelabsu” se trenutno radi fi lm 

Nikite Milivojevića Jelena, Katarina, Marija, rađena je i Turneja 

Gorana Markovića, Kako su me ukrali Nemci Miloša Radivojevića, 

“digital intermediate” za Sveti Georgije ubiva aždahu, 

za Montevideo i razni drugi projekti. 

DIGITALNI SVET: Kako se fi lmovi danas u većini slučajeva 

snimaju digitalno, “Cinelabs” se može pohvaliti da je prvi 

kupio fi lm-skener, koji skenira fi lmove u visokoj rezoluciji. 

“Digital intermediate” u tom trenutku nisu imali ni Mađari 

ni Bugari, niti bilo ko u regionu. 

“Cinelabs” poseduje i kvalitetne uređaje, čak neke kojih 

ima možda svega dvadesetak u Evropi, namenjene za digitalnu 

restauraciju. Stanić kaže da “ako imate tako neke ekskluzivne 

stvari, očekujete da i posao bude usmeren sa više 

strana prema vama.” Međutim, u praksi nije tako. Strana 

tržišta su uglavnom zatvorena, a sa Kinotekom koja ima bogatu 

arhivu starih fi lmova nije postignut dogovor o njihovoj 

restauraciji. S druge strane, “Cinelabs” je restaurirao dva hrvatska 

fi lma: Breza i Vuk samotnjak. Stanić ističe da bi od 

takvih poslova imali svi koristi: pored spasavanja kulturne 

baštine, a fi lmska arhiva je umetnost koja najbrže propada, 

pokrenuo bi se posao, u laboratoriji bi moglo da se zaposli 

više ljudi, moglo bi se raditi i na obuci. 

Osnovni problem u radu filmske laboratorije u ovdašnjim 

uslovima jeste nemogućnost da uposli svoje kapacitete. 

“Imamo kapacitete za sedam miliona metara godišnje”, 

kaže Stanić. “Desi nam se da nekih godina razvijemo znatno 

Postprodukcija 

U Srbiji postoje i mnogi studiji za postprodukciju koji su pri 

tom specijalizovani za pojedine elemente u tonskoj ili vizuelnoj 

obradi. “Crater studio” je, na primer, specijalizovan 

za vizuelne efekte. Pored uspeha u filmovima Čarlston za 

Ognjenku i Sveti Georgije ubiva aždahu, zadatak ovog studija 

bio je i rad na filmu The other guys, u saradnji sa producentskom 

kućom “Columbia Pictures”. 

“Digitalkraft” je takođe studio koji nudi postprodukcijske 

usluge, uz visoke standarde i stručnost, naročito u oblasti 

specijalnih efekata. Sarađuju sa produkcijskim kućama i 

reklamnim agencijama iz SAD, Švedske, Švajcarske, Francuske, 

Mađarske, Nemačke i drugih zemalja. 


DIREKTOR “CINELABSA”: “CINELABSA” : Miroslav Stanić 

Foto: IVAN ŠEPIĆ 

ispod pola miliona metara. Pola miliona metara je 15 prosečnih 

srpskih fi lmova koji bi bili snimljeni na 35mm, a mislim 

da se svega nekoliko njih radi godišnje. Čak i ako uzmemo 

100 odsto tržišta, mi ne možemo da budemo na nuli. Međutim, 

ukoliko bi se privukli strani producenti, ukoliko bi se, 

na primer, našao kupac za Avalu, bilo da je to država ili neko 

drugi, važno je samo da tamo počne da se snima, onda bismo 

i mi imali više posla.” 

CENE: U odnosu na Zapad cene usluga laboratorije u 

Srbiji daleko su niže. Primera radi, ako su cene za “digital 

intermediate” u Nemačkoj oko 300.000 evra ovde su oko 

120.000 evra. “Takve cene mogu da podržim tehničkim resursima 

koji su identični onim u Nemačkoj”, naglašava Stanić, 

“mogu da podržim sa ključnim ljudima koji su od kreativnog 

značaja, kao što je, na primer, kolorista. Mi čak imamo 

ugovor sa američkim koloristima, jedan od njih je radio 

poslednji fi lm Kevina Spejsija, kolorisao je i jedan deo fi lma 

Planina Broukbek, Čikago... Znači, ovde možete da ostvarite 

potpuno identičan tehnološki proces, čak i uticaj kreativnih 

ljudi uz pomoć ovakve saradnje i da dobijete vrhunski kvalitet 

za triput manje novca nego, na primer, na Zapadu. Međutim, 

takve mogućnosti mi ne možemo sami da razvijamo. 

Sve opet zavisi od uslova koje će ponuditi država i od uslova 

koji vladaju na tržištu, a koje mi ne kreiramo.” 

Bez podrške države, koja uporno izostaje, ili drastičnog 

povećanja produkcije, fi lmska laboratorija u Srbiji teško da 

može da funkcioniše, pogotovo po sistemima koji omogućavaju 

kvalitet koji se traži. Zakon o kinematografi ji koji takođe 

uporno izostaje, precizirao bi makar neke važne stvari, 

kao što bi bilo trošenje para poreskih obveznika isključivo u 

Srbiji. Samim tim fi lmovi bi do kraja bili rađeni u Srbiji, a ne 

u inostranstvu. “Bez problema mogli bismo da radimo deset 

do 15, čak i 20 tako velikih projekata kao što je Koriolan”, 

kaže na kraju Stanić, “samo što njih ovde nema.” I.M.H. 

11

12 

Intervju: Stefan Arsenijević, reditelj 

Deo Evrope 

“Naš film sasvim sigurno pripada Evropi. To se vidi po prisutnosti naših 

filmova na evropskim festivalima, po stalnom povećanju broja naših 

članova u Evropskoj filmskoj akademiji, po broju koprodukcija, po 

činjenici da su naši filmovi gledani u evropskim bioskopima” 

Stefan Arsenijević je bio apsolvent Fakulteta dramskih 

umetnosti u Beogradu kad je 2003. godine na Filmskom festivalu 

u Berlinu dobio Zlatnog medveda za kratki igrani fi lm 

(A)torzija. Dve godine kasnije, “Forum”, program Berlinskog 

festivala, otvoren je omnibus-fi lmom Izgubljeno-nađeno, međunarodnim 

projektom u kome je Arsenijević jedan od autora. 

Takođe na Berlinskom festivalu, 2008. godine, prikazan je 

premijerno Arsenijevićev prvi igrani fi lm Ljubav i drugi zločini. 

Osim navedenih, ovi fi lmovi su dobili još mnogo nagrada 

i priznanja na međunarodnim i domaćim festivalima. 

Stefan Arsenijević trenutno priprema drugi film, Ničije 

dete. Pre dve godine na Međunarodnom fi lmskom festivalu 

u Rimu, fi lmski projekat Ničije dete proglašen je najboljim 

evropskim projektom. 

“VREME”: Sve svoje fi lmove 

ste realizovali sa inostranim 

partnerima. Da li će i Ničije 

dete biti koprodukcija? 

STEFAN ARSENIJEVIĆ: 

Da, hoće, ali još uvek ne 

znamo čija. Ima nekoliko 

zainteresovanih, a nagrada 

u Rimu nam je omogu- 

FOTO: ALEKSANDAR ANDJIC 

ćila da biramo. Koprodukcija 

je, jednostavno, evropski model. Ljudi u Evropi su praktični, 

pa pošto je fi lm skup posao, lakše ga je realizovati ako 

se udruži nekoliko producenata iz nekoliko zemalja: svako 

dâ pomalo novca, a fi lm se prikazuje pod zastavom svih tih 

zemalja. Takvo udruživanje ima i dodatni efekat – podstiče 

saradnju među zemljama. Sećam se, kad sam počeo sa 

(A)torzijom, strani producenti su pokazivali bojazan da sarađuju 

sa nekim iz Srbije, pogotovo sa nekim ko tek počinje. 

Posle toga je Srbija ušla u Euroimaž, a onda je, ubrzo, skoro 

na svakoj sesiji ovog Fonda podržan neki srpski fi lm, što 

znači da imamo dobre projekte. Eto, od vremena kad je bilo 

nemoguće sarađivati sa inostranstvom pa do ovog trenutka 

kada su srpski fi lmovi popularni producentima, nije prošlo 

mnogo vremena. 

Kad kažete “dobar fi lmski projekat”, šta to znači? Koje uslove 

treba da ispuni projekat kad konkuriše za neki evropski fond? 

Podrazumeva se da fondovi podržavaju fi lmove koji komuniciraju 

sa internacionalnom publikom. Važan je i autentičan 

autorski rukopis, važne su i nagrade i priznanja koje je 

autor dobio za prethodne fi lmove. Za razliku od američkog 

modela, čiji je glavni kriterijum uspeha nekog fi lma njegova 

zarada, evropskom modelu je bitan uspeh koji fi lm postiže 

kvalitetom. Sećam se, na jednom okruglom stolu Cinema sitija 

u Novom Sadu, jedan američki kolega mi je ispričao da je 

prodao sve svoje imanje ne bi li snimio prvi fi lm. Film je dobio 

nagrade na nekim festivalima, ali nije postigao zadovoljavajuću 

zaradu, reditelj više nije imao šta da proda, i nije znao 

kako da snimi drugi fi lm. Mi u Evropi smo, znači, povlašćeni. 

Od četiri koproducenta vašeg fi lma Ljubav i drugi zločini, tri su 

inostrana. Da li to podrazumeva i da će fi lm biti prikazivan u 

svim tim zemljama? 

Većinsku koprodukciju u fi lmu imaju Srbija i Nemačka, a 

manjinsku Slovenija i Austrija. Nakon projekcije omnibusa 

Izgubljeno-nađeno prišao mi je nemački producent i rekao 

da je zainteresovan da zajedno radimo. Sa slovenačkim producentom 

sam već sarađivao na (A)torziji pa smo nastavili 

saradnju, a producent iz Austrije je bio nov. Koprodukcija 

znači veliku verovatnoću da će fi lm biti u bioskopima tih zemalja. 

Ljubav je u sve tri zemlje već stigao do DVD izdanja, a 

prikazivao se i u bioskopima Italije, Grčke i Tajvana. Čujem 

da bi jedan rumunski reditelj hteo da adaptira fi lm za pozorišnu 

scenu, i to me raduje. Direktor fotografi je mog fi lma u 

omnibusu mi je ispričao da je usred Istanbula kupio piratsko 

izdanje Ljubavi! Zatim, sva tri strana producenta su osim od 

svojih fondova, dobila novac i od televizijskih kuća svojih zemalja 

pa bi trebalo da se fi lm prikaže i na njihovim kanalima. 

Podršku RTS-a nismo dobili. Eto, bilo je lakše dobiti podršku 

stranih televizija nego naše. 

Da li je, po vašem mišljenju, srpski fi lm deo Evrope? 

Da, naš fi lm sasvim sigurno pripada Evropi. To se vidi po 

prisutnosti naših fi lmova na evropskim festivalima, po stalnom 

povećanju broja naših članova u Evropskoj fi lmskoj akademiji, 

po broju koprodukcija, po činjenici da su naši fi lmovi 

gledani u evropskim bioskopima... Poslednjih godina smo 

skoro redovni na velikim festivalima, u Kanu, Berlinu i Veneciji. 

Ove godine se pojavio Nikola Ležajić i njegov fi lm Tilva 

Roš (na 17 festivala osvojio 11 nagrada od kojih pet glavnih 

– p.a.), fi lm Olega Novkovića Beli, beli svet je osim nagrade 

u Lokarnu imao mnogo uspeha, Žena sa slomljenim nosem 

Srđana Koljevića takođe (prošle nedelje u Lećeu, Italija, osvojio 

Zlatnu maslinu, trinaestu nagradu)... Da, naš fi lm je deo 

Evrope. S.Ć. 


Sudbina “Avala fi lma” 

Ime na tržištu 

Iako već dugo zapuštena, praktično dve decenije prepuštena zubu vremena, i pored 

toga što ima veliki problem sa zastarelom filmskom tehnikom i u strahu od bankrota 

ili loše privatizacije, “Avala film” i danas ima kapaciteta da bar donekle vrati svoj 

renome. Najveće njeno blago su i dalje filmski studiji, kao i osposobljen stručni kadar 

Nekada slavni fi lmski studio “Avala fi lm”, drugi po veličini 

u Evropi, naše je najstarije fi lmsko preduzeće za 

proizvodnju fi lmova. Osnovan je odmah posle Drugog svetskog 

rata, a ceo kompleks na Košutnjaku građen je po uzoru 

na italijansku “Ćinećitu”, čak su i raspored studija i razmak 

između njih isti kao u slavnom italijanskom fi lmskom centru. 

Sve do kraja osamdesetih u “Avalu” su dolazili i snimali 

fi lmove najveći umetnici sveta, a danas evo već dve decenije 

“Avala” stoji zanemarena i zapuštena, pred stečajem. 

I pored toga, na njenom posedu koji obuhvata 30,3 hektara 

zemljišta i 20.000 kvadratnih metara poslovnog prostora, 

nekakav fi lmski život se ipak odvija. Iako je poslednji fi lm 

ova kuća samostalno proizvela 2000. godine, još od početka 

devedesetih ona se svela na iznajmljivanje prostora. Danas, 

pored dobrih mogućnosti za tonsku obradu fi lma, najveća 

vrednost “Avale” su njeni studiji, temeljno i kvalitetno 


građeni, koji se još uvek koriste za snimanje domaćih i stranih 

serija i zabavnih emisija. 

Tako, na primer, jedan od zakupaca na prostoru “Avala fi lma”, 

Pjero Amati, iz Italije, u čijem je vlasništvu “Film 87”, 

uradio je ovde već tridesetak koprodukcija. Italijanski producenti 

su na Košutnjaku snimali, na primer, fi lm o Karavađu, 

fi lm Pljačka trezora Narodne banke koji je bio najgledaniji 

fi lmski projekat na RAI televiziji i mnoge druge. U “Avali” se 

snimao i fi lm čija se radnja odvija 1948. u “Ćinećiti”, zato što 

“Avala”, kako kažu, danas više liči na “Ćinećitu” iz tog doba 

nego prava “Ćinećita”. 

Ove godine, 20. januara, “Avala fi lm” kome su zbog dugova 

računi blokirani već dve godine, ušao je u predstečajni 

postupak. Po informacijama iz Agencije za privatizaciju, 

stečajni postupak tek što nije započeo, što bi značilo da će 

“Avala” uskoro ili prestati da postoji ili će se reorganizovati 

KULISE KULISE: : 

Filmski grad 

na Košutnjaku 

FOTO: MILOVAN MILENKOVIĆ 

13


14 

i nastaviti da obavlja svoju delatnost. 

Ipak, nada da će država 

na kraju svega uzeti “Avalu” pod 

zaštitu i da neće dozvoliti da se 

njen potencijal istopi u rukama 

nečije privatizacije, koja će fi lmske 

studije pretvoriti u privlačno 

građevinsko zemljište, kao što je 

to učinjeno sa beogradskim bioskopima 

– još uvek postoji. Dok 

fi lmski umetnici apeluju da političari 

očuvaju ovu jedinstvenu 

instituciju kulture, istinski 

brend srpskog fi lma, dotle i svi 

ostali uposleni u domaćoj fi lmskoj 

industriji takođe očekuju da 

će “Avala” ipak oživeti i početi da 

razvija neke nove poslove u našoj fi lmskoj industriji od kojih 

će svi imati koristi. 

KULTURNI BREND: “Avala fi lm” osnovan je 1945. odlukom 

Vlade FNRJ, a prvi fi lm koji je tu samostalno snimljen 

bio je Slavica Vjekoslava Afrića. Ukupno gledano, u produkciji 

“Avale” nastalo je oko 400 dokumentarnih i 200 igranih 

fi lmova koje su režirali i stvarali najbolji umetnici bivše 

Ranko Petrić, direktor “Avala filma” 

Pomoć države 

Aktivnosti “Avala filma” nisu sasvim 

ugašene, tvrdi Ranko Petrić, 

direktor ove kuće, nasuprot tvrdnjama 

koje se mogu čuti u Agenciji 

za privatizaciju da se tu već dugo 

ne radi ništa: “Od 1990. do 2000. 

bili smo koproducenti 35 domaćih 

igranih filmova. U to vreme bili smo 

drugi najvažniji producent posle 

malih nezavisnih producenata, ‘Sinema 

dizajn’, ‘Horizont 2000’, tada 

je bilo moderno da glumci otvaraju svoje male nezavisne kompanije, 

rekao bih više radne jedinice. Od Ministarstva za kulturu bili smo 

primorani da im dajemo svoje fizičko-tehnike uslove, ni dinara nismo 

naplatili od njih, i tako spasli domaći fim. Nama Ministarstvo 

nije pomoglo nijednog trenutka, da kupimo bilo šta, ni sijalicu za 

reflektor a kamoli reflektor. Naša sva četiri filmska studija sve vreme 

su radila, evo i sada se tu rade TV serije i emisije. I sada radi radionica 

za filmski dekor za potrebe jedne italijanske serije, reč je o 

fantastičnom dekoru Rima iz prošlog veka. To je rađeno za seriju 

RAI televizije Restaurator čiji nastavak snimanja očekujemo u junu.” 

Postoji li interesovanje mogućih strateških partnera za “Avala 

film”? 

Najviše interesovanja pokazao je 2008. jedan filmski konzorcijum 

iz Amerike iza koga je čak lobirao Robert de Niro, a na čijem čelu 

je kompanija iz Čikaga Džoela Montgomerija, filmski režiser Dejvid 

Jugoslavije. Takođe, urađeno je i oko 120 koprodukcija sa 

fi lmskim i TV kućama iz drugih država (Dugi brodovi, Džingis 

Kan, Marko Polo...). 

Zlatno doba “Avale” nastalo je početkom šezdesetih, kada 

je na njeno čelo doveden Ratko Dražević, tada poznat kao pukovnik 

Udbe, što je u početku izazvalo nemali šok kulturne 

javnosti. Međutim, desilo se ono što niko nije očekivao, a to 

je da je za vreme Draževića domaća kinematografi ja doživela 

procvat. O Draževiću su ispredane mnoge priče, ali niko još 

nije rekao da on nije bio zainteresovan za fi lm. 

U njegovo vreme snimljeni su i Skupljači perja, a uprkos 

tome što je bio čovek Udbe, krutog socijalističkog sistema, 

baš on je promovisao i crni talas. U Avalu je doveo Mihiza, 

Selenića, Krleža je napisao scenario koji nije bio realizovan, 

snimali su Bauer, Mitrović, Hadžić... Nivo produkcije bio je 10 

fi lmova godišnje a pokrenute su i međunarodne koprodukcije. 

Andžej Vajda je u “Avali” snimio Sibirsku lejdi Magbet, a 

u studio na Košutnjaku dolazili su i Vitorio de Sika, Nikolas 

Rej, Orson Vels, Dejvid Lin, Entoni Kvin, Kirk Daglas, Omar 

Šarif, Alen Delon i mnogi drugi. 

Drugi period “Avale” bio je od 1968–72, pod rukovodstvom 

Dragiše Gileta Đurića, međutim već tada su se počele osećati 

posledice prethodnog raskošnog poslovanja i velikog broja 

kredita. Đurić je, kako kaže, uspeo da vrati 30 odsto kredita i 

Ladik, zatim preduzeće Frensisa Forda Kopole koje je u međuvremenu 

bankrotiralo pa ga je kupio neki Izraelac Singer, svi su oni bili 

ovde po nekoliko puta i dalje su zainteresovani. Ali, jednostavno, 

naše Ministarstvo za ekonomiju i Agencija za privatizaciju nisu ništa 

uradili. Da li se čuva za nekoga, sad se mi pitamo. Ako nijednom ne 

raspišete oglas za prodaju, a zainteresovanih ima, onda se ipak nešto 

radi namerno. 

Kakva su iskustva iz okruženja? 

Državni bugarski studio “Bojana film” prodat je i oni su preuzeli 

naše poslove, naše klijente iz Evrope i Amerike. Napravljena su 

još tri privatna filmska studija u Bugarskoj i zajedno sa tim državnim 

koji je prodat ostvaruju 500 miliona dolara godišnje prihoda. 

“Jadran film” u Zagrebu je sačuvan, Slovenci su dogradili i proširili 

svoj “Viba film” u Ljubljani. Filmska proizvodnja ne može da opstane 

bez pomoći države. Vlada Srbije nas može da izuzme iz stečaja, 

može da preuzme osnivačka prava, može Grad da preuzme osnivačka 

prava, može Ministarstvo da nas proglasi, kako je to Goran 

Marković napisao u svom predlogu, za kulturno dobro, postoji niz 

načina da nas sačuvaju. 

Od države tražimo da nas oslobodi dela bespotrebnih troškova, tu 

naročito mislim na glomazan, prevelik zemljišni posed koji mi plaćamo 

toj državi a ništa ne dobijamo. Da nam omogući samo bazičnu 

funkcionalnost filmske delatnosti koju mi možemo unutar svojih 

kapaciteta da pokrijemo i imamo načina kako ćemo to da postavimo 

na noge i da funkcionišemo dalje. U svim okolnim zemljama 

vlada i država stale su iza te priče. 


da održi proizvodnju a najveći umetnički uspeh tog vremena 

bio je Zlatni medved u Berlinu 1974. za Rane radove Želimira 

Žilnika. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina održavan 

je kvantitet produkcije, s tim što je Avala i dalje bila visoko 

cenjena u svetskim razmerama. O tome govore i podaci 

Mila Turajlić 


ZLATNO DOBA DOBA: : Josip Broz Tito i Ričard Barton na snimanju “Sutjeske” 

Nedostatak vizije 

Razgovor s autorkom filma Cinema 

Komunisto Milom Turajlić 

obavili smo neposredno pred 

njen polazak za Njujork, gde će 

se na Tribeka festivalu ovaj film 

naći u zvaničnoj konkurenciji 

dokumentaraca. Cinema Komunisto, 

film o Titovoj filmskoj 

industriji, o usponu i padu jugoslovenske 

filmske iluzije, film o 

“Avala filmu”, svetsku premije- 

FOTO: M. MILENKOVIĆ 

ru imao je u Amsterdamu u takmičarskoj selekciji najprestižnijeg 

svetskog festivala dokumentarnog filma IDFA. Najveću nagradu, 

kao najbolji dokumentarni film, dobio je na Trieste film festivalu. 

Šta vama kao mladoj filmskoj autorki znači slavna zaostavština 

“Avala filma”? 

“Avala film” je primer onoga šta sve može da se postigne kada 

država ozbiljno shvati neki domen, u ovom slučaju – kinematografiju. 

Kada neko resursima, ali i vizijom, odluči da Jugoslavija 

treba da ima ozbiljnu kinematografiju u kojoj treba da se prave 

ozbiljni, veliki filmovi, meni to zaista uvek izgleda impresivno, 

uopšte ne ulazeći sada u ideološku pozadinu cele priče. 

Kao nekom ko je mlad ušao u bavljenje filmom, u meni sve to 

izaziva neki osećaj zavisti, zato što se danas kao filmski umetnik 

u Srbiji u najvećoj meri osećate prepušteni sami sebi. Zato 

što država, to je moj utisak, finansiranje filma, uostalom kao i 

ostale kulturne delatnosti, doživljava kao neko nužno zlo, ne videći 

da njoj samoj to koristi, da treba da ima filmove koji putuju 

po celom svetu, da ima filmski studio u koji dolaze ljudi iz celog 

o gostima koji su snimali u “Avali”, i to praktično 

pred njen “kraj”, od 1986. do 1990, kada je direktor 

bio Branko Baletić. Bilo je to još uvek vreme 

kada su “Avalom” defi lovala lica svetskog džetseta, 

među kojima Karlo del Ponti, Sofi ja Loren i 

mnogi drugi. Međutim, od Osme sednice, kako se 

kaže u dokumentarnom fi lmu Srđana Kneževića 

Avala fi lm:rešenje ili propadanje, “prestala je briga 

za kulturu i sve je postalo podređeno drugom 

cilju”. U početku su bili pritisci da se “Avala” pripoji 

RTS-u, međutim 1990. odlučeno je da se pripoji 

“Jugoeksportu”. U tom trenutku “Jugoeksport” 

je obećavao velika sredstva koja će uložiti i 1991. 

usvojen je akt o osnivanju deoničarskog društva 

“Jugoeksport Avala fi lm internacional” (51 odsto 

pripalo je “Jugoeksportu”, a 49 odsto “Avala fi lmu”). 

Međutim, kako se to preduzeće pod sankcijama urušavalo i 

došlo do stečaja, tako se rušila i “Avala”. Usled krize raskidali 

su se i svi fi lmski ugovori sa strancima, stala je proizvodnja, 

nije se imalo ni za plate. Od tada do danas pravni status 

“Avale” nije se menjao. 

sveta. Država ne doživljava kulturu kao nešto što pomaže svima 

nama, što naše društvo reklamira ili stvara neku pozitivnu sliku 

o nama u svetu. 

Kako vidite budućnost “Avale”? 

Sve zavisi od toga da li će se kod nas pojaviti vizija o tome da je 

“Avala film” kulturno dobro koje treba zaštititi kao kulturnu instituciju. 

Bila sam zgrožena i pogođena stanjem u kom se “Avala” 

nalazi da sam posvetila pet godina praveći film o njoj. Na prostoru 

bivše Jugoslavije bila je najveći filmski producent: od svih filmova 

snimljenih od 1945. do 1989. skoro 50 odsto je “Avalina” 

produkcija. U “Avali” se i dan-danas nalazi najbolja akustična 

sala u Srbiji, bolja nego ova koju ima Filharmonija. Daleko, bez 

premca, najveći filmski studio, ali o kome nikad do sada nije napravljena 

nijedna monografija. 

Šta biste izdvojili kao najveću vrednost u dosadašnjoj istoriji 

“Avale”? 

Kad se govori o zlatnom dobu “Avale”, ono je zlatno jer su najviše 

dolazile strane produkcije. “Avala” je, s jedne strane, imala 

zadatak da izgradi jugoslovensku kinematografiju, a s druge, postala 

je servisni partner velikih koprodukcija šezdesetih godina i 

zahvaljujući tome ovde su stizala najveća imena svetskog filma. 

U to vreme donosila se najnovija tehnika, naši mladi ljudi imali 

su priliku da u tim filmskim ekipama uče od najvećih svetskih 

majstora i taj period podudara se sa procvatom domaćeg filma. 

Zlatno doba domaćeg filma koincidira sa dobom u kome je veoma 

veliki broj stranih produkcija dolazio u Beograd i snimao u 

“Avala filmu”. I ako bi “Avala” zaživela, ona bi imala najveću perspektivu, 

ne kao domaći filmski studio, nego upravo kao mesto 

gde se servisiraju strane koprodukcije. 

15

Branko Baletić 

“Avala” nije prošlost 

Branko Baletić, filmski režiser 

koji danas živi u Crnoj Gori, direktor 

“Avala filma” od 1986. do 

1990, svoj novi film snimio je u 

Crnoj Gori, ali tehnološki postupak 

i postprodukciju filma najvećim 

delom uradiće u Beogradu. 

“Tonsku obradu filma, takozvani 

finalni miks, radim u ‘Avala filmu’”, 

kaže on. 

“Ljudi su u zabludi kada misle da 

je ‘Avala’ prošlost i da se to ne 

FOTO: M. MILENKOVIĆ može srediti. ‘Avala’ bi se s relativno 

skromnim sredstvima mogla dovesti u situaciju da sama privređuje. 

Scenska tehnika, rasveta i svi ti tehnički elementi koji čine 

studije danas su prilično pojeftinili, dakle uopšte ne bi bila potrebna 

velika ulaganja u ‘Avalu’. Potrebno je samo adaptiranje prostora, 

jer studiji u ‘Avali’ su kvalitetni, to su veliki studiji stameno građeni. 

‘Avala’ je bila veliki srpski brend. U njoj je urađeno preko 500 naslova, 

tu je istorija i jugoslovenske i srpske kinematografije. Dizanje 

Takođe, od tada državu Srbiju pitanje “Avale” praktično je prestalo 

da zanima. Jedino je ostao poznat pokušaj vlade Zorana Đinđića 

da se “Avala” uz pomoć države revitalizuje, ali je, kako se tvrdi, 

pokušaj propao zbog ubistva premijera. 

Usledilo je i nekoliko dolazaka 

raznih investitora koji su hteli 

da ulože sumnjivo male pare u “Avalu”, 

a da je zauzvrat uzmu na dugogodišnji 

zakup. Tako je pokušaj da 

se formira zajedničko preduzeće sa 

fondom “Stadluks investment” iz 

Luksemburga koji bi uložio svega 

330.000 evra bio sprečen. Za “Avalu” 

su bili zainteresovani i američka investiciona 

kompanija “Saliport global” 

i konsultantska agencija “Fajsti”, 

ali su i one odustale. 

“Avala” je danas u nemilosti nove 

nemani, straha od bankrota ili loše 

privatizacije. Iako već dugo zapuštena, 

praktično dve decenije prepuštena 

zubu vremena, i pored toga što ima veliki problem sa zastarelom 

fi lmskom tehnikom, “Avala” i danas ima kapaciteta da bar donekle 

vrati svoj renome. Najveće njeno blago su i dalje fi lmski studiji, 

kao i osposobljen stručni kadar. Osim toga, zahvaljujući slavnoj 

ruku od ‘Avale’ je samo završni udarac srpskoj kulturi, odnosno kinematografiji. 

Pored svih institucija koje su ugašene, kao što su bioskopi, 

sada treba neko i ‘Avalu’ da kupi za male pare pa će tu nići 

tržni centri, a ovaj važan segment srpske kulture će nestati. Mene 

i dan-danas neki stranci koji su radili filmove u ‘Avali’ pitaju šta je 

s njom. 

‘Avalu’ ne treba sačuvati zbog imidža, nego da u krajnjem pravi 

pare, da snima filmove, da opet dolaze stranci kao u doba Ratka 

Draževića, Gileta Đurića, ili kasnije kada sam ja vodio, kada se tu 

nije moglo ući od stranaca. U to doba, upravo zbog velikog komada 

zemlje koje ‘Avala’ ima, mogli smo raditi i antički Rim, London 

ili Njujork, koji smo radili za Pontija. Šest meseci je u ‘Avali’ sniman 

Pontijev veliki serijal sa Sofijom Loren. A istovremeno tu je bio Enki 

Bilal sa Trentinjanom. Istovremeno smo radili film Robinson Kruso 

ili Put oko sveta za 80 dana sa Piterom Justinovim. 

Radili smo Godunova čuvenog Andžeja Zulavskog, a autor muzike 

i naš gost bio je i Rostropovič. U to vreme postojao je i ‘Avala fest’ 

koji smo organizovali i na koji je dolazilo desetak hiljada ljudi. Govorim 

sve ovo jer znam koliko vredi ‘Avala’. Nije samo o novcu reč, 

nego o tome šta sve taj kompleks može da omogući ljudima.” 

prošlosti, kao i infrastrukturi u koju i sada, po rečima mnogih, nije 

potrebno tako mnogo uložiti da bi sasvim oživela, “Avala” ima ono 

što mnogi novi i stari studiji u Evropi nemaju – ime na tržištu. Otu- 

da i neverica da će voljom države Srbije “Avala” biti izdeljena tek u 

građevinske parcele za prodaju, a ne da će se raditi na privlačenju 

stranih fi lmskih producenata za snimanje i na pronalaženju njenog 

strateškog partnera. I.M.H. 

Ovaj dodatak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost 

nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. 

Projekat “Vrline života u porodici evropskih naroda” fi nansira Evropska unija kroz program Medijski fond 

u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust. 



Copyright © NP Vreme, Beograd 

Upotreba materijala iz ovog fajla u bilo koje svrhe osim za 

ličnu arhivu dozvoljena je samo uz pisano odobrenje NP Vreme 

PDF izdanje razvili: Saša Marković i Ivan Hrašovec 

Obrada: Marjana Hrašovec

Ceo dodatak u PDF-u - Vreme

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?