Untitled - European Borderlands

S o n j a V e s e l i n o v i ć - P o e m a p r e k o
Neka se mirisna staja naseljena u mojoj glavi, neka se iskrice krljušti što boje ribnjake, neka se
sluzavi, drhtavi jezici suncem iscrpljenih keruša, neka se svi naleti na čulnost obračunaju sa sivilom
kojeg je lobanja prepuna, sa sivilom koje onemogućava da me oboji planeta, da se sklupča pod
kosom i eksplodira u ekstazi, u njenoj neporecivoj pobedi.
Svet od reči duboka je jama bez dragog prizemljenja, kome se ugruvano telo ipak obraduje, bez
stop-znaka, bez pauze za užinu, bez predumišljaja. Prizemljenje je melem za umrtvljena čula, šibne
odjednom, kao izvrnuti vodopad, svuda po telu, i oslobađa, jedno po jedno, sva izolovana ostrva.
Dok se približavaju plutajući, vidim zabrađene žene kako trče jedne drugima ususret, vidim grdne
crne muškarce kako, goli do pojasa, oslobađaju godinama nevidljive čamce urasle u obale. Decu
ne vidim. Šta su radili za sve to vreme, ne znam. Spaja se lagano nekakvo tlo i gledajući taj ljudski
napor, opet, prokleta, pomišljam, da je sve to nečija laž, da opet varam svoje. Te dokle će izdržati
trošni čamci, te hoće li biti bure, te hoće li, videvši one s drugih ostrva, muškarci opet smetnuti s
uma svoje žene? A one stoje na mestima gde je bilo pokidano tle i razmenjuju suze. Njihove šake
odaju taj uzvišeni posao. Ne sme im ispasti nijedna – podriće tek sraslo prizemljenje. Gledam u
njihove šake, toliko samostalne, koje toliko toga obavljaju bez ičijeg znanja, bez ostatka tela, i
slutim – koja bi bila reč koju bi, nesvikle na pisaljku, prvu spustile na hartiju. Da li bi to bilo ime
bića koje ih nosi ili bića koje, umorne od samostalnosti, večerom traže? Da li bi to bila nova, dobra
reč? I da li bi mi verovale dovoljno da mi je ostave na čuvanje?
Ponestaje mi reči, brodari moji, vodite me sebi, dok ste na okupu. Neću vam dugo verovati.
44.
Ovo je leto, Marina, ova ukovrdžana lijana kose koja trepti pod prstima, izvija se, zanosi.
Bič kojim će se probuditi zver, zver kojom će se oplemeniti dah. Pošta u peti koja odašilje debele
paketiće pune slatkih i zadihanih značenja – ne smem da se okrenem da ih vidim – probala – nestali
su – ne okrećem se – drago mi je da opstaju – i to je leto.
Ništa to nije, tek trag ravnodušja.
Ravnodušna i sama, ponekad želim samo da me neko pročita. Slovo po slovo, sričući kao dete ili
slaboumnik, tako i da me shvati – kao datost surevnjivih delova nespojivih u jedno – daljinu koja
se negde ukazuje kao rečenica. Genitiv bića, nakrivljenost svesti.
Ništa to ne mari, mogu zazvoniti, mogu i prepući, taj izbor, zavodljiv po sebi, kao i svaki drugi,
mene ne čini manje izgubljenom. Nisam od časnih: oni režu srce na kolute, kao luk za meso sa
roštilja. Nisam od skromnih: oni u džepu muljaju srce među znojavim prstima. Nisam od zanosnih,
to svakako nisam. Oni, hm... ma nije važno.
U avgustu se smejati, na sav glas, ludački, još u avgustu. U septembru već spustiti glavu i
zaridati. Za mrtve – suza desno, za žive – suza levo, za sebe – u sredini. U oktobru biti već sasvim
neupotrebljiva. Ali u novembru – napisati roman. I zaboraviti na sled meseci, jer se u decembru –
nečijem – već iznova rađam. (Kao u decembru 1918) Ako mora biti krug – neka bude krug na moj
način.
Tako je i naša Sonječka – neprestano izlaženje iz kruga. Ako mora biti kruga, neka meni daju centar!
Svesna sam da se nesnosno smejem dok to izgovaram, bezobrazno ili prkosno, u svakom slučaju,
apsolutistički. A samo sam pokušala da zavodim, manje ili više uspešno, kao druge; zalud.
Nema događaja, samo sled stanja. Nisam ja uvek bila pasivna junakinja. A možda je baš u tome
trik – pasivno pobeđuje krug, aktivno mu se predaje. Zato je moja priča – večno čitanje Vaše. Zato
je moja priča – ubijanje leta. Zato je beskrajno dosadno smejati se i plakati.
55.
Bila bih opet zvono, čigra i sunce u decembru. Bila bih opet beskorisno požrtvovana i grozno
zla, u smenama od po pet minuta, sasvim prirodno, gonjena dalekim vudu čiodama. Među korice
bih opet, veće slobode nema. Bila bih opet Vaša, o Marina, samo Vaša, da me dodeljujete plavima i
crnima kao najljubavniju pesmu. Odveć je dockan, sve naše smrti kao imele žive, nalepljene na nas.
Ipak nastojim, iskradam se iz sebe kao plamen iz ognjišta, misleći da još nešto neokušano mogu da
zahvatim. Tako sam na pozornici hrlila napred da im vidim lica, samo za neku ljudsku crtu da se
uhvatim. Jer, slutila sam, preko svih njihovih stražnjica prostrtih po tapaciranim stolicama, preko
udova zaboravljenih u mraku dok se ne ukoče od grča, leći će trbuh-telo moga vernog pauka i sve će
ih začas jednim pletivom premrežiti. I pitanje: jesi li sada sam? Sam sa ogromnom pozornicom što
te, proždirući prostor i svest, ipak čudesno zaobilazi. Bez ikakve mogućnosti pokreta, odslikavaš se
raširenih, raskrečenih udova, po trbuhu otužnog pauka, i taj ga krst boli više no svi neprotumačeni
108