Untitled - European Borderlands

Pucanje zore
Servantese, vidim kako u smeru vetrenjače nebo sprema
psihodelične spektre žutih i plavih,
najpre samo kontrast, pa polako boje drveća i potom naspramna kuća.
Inače bih sad zapalila, ali naškodilo bi bebi.
Zadovoljavam se sopstvenim dahom, sanjarim,
iz dupke pune pepeljare ušmrkavam vonj ovlaženih opušaka.
Posmatram retke i zaludne šetače pasa,
pritegnem na sebi haljetak i razmišljam,
kuda bih, u nedostatku psa, mogla da krenem.
Kao što su nekad predvečerja u centru grada,
tako mi sad ova skrivena svitanja ulivaju sigurnost.
Ne mogu da naletim ni na ničijeg sina,
moji poznanici nisu iz jutarnjeg sveta.
Mirna sam kad nema nikog na ulici.
Vazduh je oštar i opor, konačno nagonski guram ruke u džep.
Jutro svojski napreduje, potiskuje pred sobom srebro,
oglašavaju se budilnici, i Najboljem polako dolazi kraj.
S izmaglicom se diže i staklena bura, na koju sam se navikla,
kao na vodu, u detinjstvu, na plaži:
posle ledenog osećanja uništenja euforična lakoća.
I nisam iz nje više ni izlazila, pomodrelim usnama uprkos.
Postoje dugi periodi kad sve do večeri izgleda kao da je jutro.
Jesen sve nosi, proklizavam ispod REM-faza usnulih,
i hrlila bih za svojim poslovima, s neiscrpnom energijom,
ako to ujutro, u osam, nikad ne bi usledlio.
Buka zagađuje pročišćene, jasne, stvarne boje i forme
grada, sve što je na svom mestu mirno prebivalo, sad se pomera,
svi vidici se zamute, čujem alarmne sirene, telefone,
i što do sada nije bilo potrebno: mimoilazim se s gomilom ljudi.
Pravac kući: logistikujem najskrivenije
puteve, možda ću pod lugovima još biti u svom elementu,
malo tišine, malo vazduha, malo jutra,
u kojima mogu da budem sama.
151
L i d i K u p č i k - P u c a n j e z o r e