Untitled - European Borderlands

G a b o r Š e j n - T a j n o p o z o r i š t e
(...)
Kad se prisetim, vidim sebe kako ležim na krevetu, čitam, uživljavam se sasvim u neku knjigu,
kao da sam se doselila u neki nepoznati grad, napolju je pri tom mračno, pada kiša, i to kiša od
one vrste koja čini dane beskrajnim i jednoličnim. I taj beskraj bi se, u trenucima pre nego što
bih zaspala, kad odložim knjigu, naglo suzio, i ispunio se neizrecivim uživanjima. U mom malom
sobičku, na spratu, naspram uzglavlja kreveta, visila je na zidu jedna slika, koja mi se u ovakvim
trenucima smesta otvarala, pozivajući me da stupim među njene neobične figure. Slika je, naravno,
bila reprodukcija, običan otisak na kartonu. Otac je tu sliku kupio od nekog staretinara u Putnoku,
bar je tako rekao, kad je banuo sa slikom ispod miške, u to vreme je često izbivao, tek smo se u
Rudabanji preselili u jednu manju kuću i, konačno raskrstivši s uniformama, stupio na dužnost
pogonskog ekonoma u rudniku. (...) Iz tih svojih izbivanja, povremenih, višednevnih nestanaka,
vraćao se smrdljiv, zaudarajući na rakiju, ali ispod mantila ili iz torbe bi uvek izvukao neki poklon,
šal, rukavice ili čarape, i time bi na neko vreme i majku umilostivio. Ali samo na neko vreme, baš
tako lako, ipak, nije mogao da kupi njeno trajno trpljenje. Baka je bila u pravu, lenjivac. Ali, da je
samo lenj! Nego i pije. Ima obraza da posle dva dana dođe kući, pijan, i samo bi đavo znao šta je za
sve to vreme radio. Zašto se ne vrati onome od koga je i došao? Iz matere je kuljala grdnja, sipala je
optužbe, nezajažljivo. Kudila je oca što se u takvog čoveka izmetnuo. U jedno ništa. Prekorevala je i
njegove pajtaše, njegovu braću, i ponavljala, da zbog ovoga nije ni morao da se vraća iz Hamburga.
Grdila ga je, ali ne previše glasno, nego tek onako, mrmljajući, sve dok iz oca nije provalio gorki,
bolni urlik, da prestane već jednom, zna on i sam da je ništarija, zna vrlo dobro da je nula od
čoveka, ali Bog da joj izvrne nebo na glavu, ako ne umukne, i to smesta. Urlao je, bio je van sebe.
Neka ga pusti na miru! Jednom će ionako da prosvira sebi metak kroz glavu! (...)
A onda, kad bi se malo smirio, izvadio bi poklone koje je meni doneo. Sad se već samo meni
usuđivao da donese nešto, a što je više nepodopština bilo na njegovom rabošu, pokloni su bivali
sve lepši, i sve veći. Tako je i na zid naspram uzglavlja kreveta dospela ta slika, slika jednog starog
gradskog trga. Građanske dvospratnice i trospratnice gledale su na trg mnoštvom svojih prozora i
balkona, a sa tačno koliko, to sam svake večeri iznova prebrojala, ali rezultati su se uvek razlikovali,
zavisno od toga koliko sam prozora i balkona zagubila, ili našla. Da taj gradić zaista postoji, u to
sam bila potpuno sigurna, a da ga treba tražiti u Nemačkoj ili u Holandiji, to je bila odluka moje
uobrazilje. Trg ni u kom slučaju nije bilo svetilište sunčeve svetlosti, kakvi su slični trgovi gradića
na jugu, svetlost koja se uzdržano promaljala kroz intenzivne pastelne boje nije imala određeno
izvorište. Otud valjda i to, a možda je tome doprineo i smireni, pomalo setni ton predočavanja,
da je trg ostavljao utisak kartonskih kulisa neke predstave, a naslikane figure muškaraca i žena,
koje su se u sobama iza scene preoblačile shodno svojim ulogama, delovale su nešto svetlije, ali tek
toliko da svoje role ne odigraju kao marionete. Slikar ih je osudio da na moje oči, pred spavanje,
svake večeri ponove svoje uigrane scene, kako se ni jedan jedini dan ne bi izgubio iz vremena i da
večno čekaju u ovoj nepromenjenosti.
U najmračnijem kutku slike, jedan muškarac u crnom, na kratkim nogama, pogrbljen, nakazni
stvor od one jalove vrste, bežao je od svakog pogleda, ali na svoju nesreću, hitao je pravo u susret
jednog derana koji je tek sad iskrsnuo iz jedne sporedne ulice. U sledećem trenutku, koji slikar nije
naslikao, taj muškarac u crnom, kome je ispod polucilindra neobuzdano bujna, riđa kosa pokrivala
klepave uši, biće izložen mrskoj poruzi tog derana, a možda će biti žrtva i neke grublje šale. Ali pošto
se ova scena ponavljala iz dana u dan, ona više nije nikog naročito uznemiravala, niko više nije ni
obraćao pažnju na nju, a najmanje onaj prpošnik koji se pod jednom svetlijom kapijom udvarao
jednoj lepoj devojci, već kako je on to obično radio, brbljajujući neprestano o svojim pustolovnim
dogodovštinama, a naročito o tome kako je izlazio na dvoboje, u više navrata, ali bez namere,
naravno, da rani svoje protivnike, jer je sve to činio samo radi zaštite svoje časti. Ovo brbljanje
je devojku nadasve zabavljalo, ali ne i zavaralo. Slikar je njeno lice naslikao za nijansu bleđom u
92 Tajno pozorište