180 година Књажевско-српског театра КРАГУЈЕВАЦ

tri~arnica, pozornica. Gradski narodni odbor 1952. odobrio je sredstva za
dovr{ewe dogra|enog dela zgrade, pro{irewe pozornice, predvorja, garderobe,
radionica i magacina. Tek 1957. prilikom druge adaptacije, publika je
dobila znatno prikladnije gledali{te.
Zna~ajno mesto u istoriji kragujeva~kog pozori{ta ima i sezona 1953/54,
pre svega, po novinama koje su u politiku ku}e uveli mladi beogradski
rediteqi sa Akademije za pozori{nu umetnost: Milenko Mari~i}, Dimitrije
\urkovi}, Ilija Nikoli}, Josip Le{i}. Oni su pokazali jasan i nedvosmislen
pristup u radu „igra}e se samo savremena dela, uglavnom doma}a,
od kojih }e neka prvi put u na{oj zemqi imati premijeru“. Sezona se ocewuje
kao „eksperimentalna“, „prelazna“ sa mnogo hrabrih re{ewa u pristupu
predstavama, forsirawa savremenih tekstova, modernim rediteqskim
i gluma~kim re{ewima. I ovoga puta postojao je otpor starijih ~lanova
ansambla „programu mladih akademaca“. I nisu se samo oni ose}ali ugro-
`eno, tiwao je i pravi mali lokalni rat izme|u gradskog lista Svetlost
(kriti~ari) i rediteqskog ve}a (Milenko Mari~i}, Dimitrije \urkovi},
Ilija Nikoli}, Qubi{a Ru`i}, kasnije i Josip Le{i}). ^ak je objavqena
jedna karikatura u listu Svetlost (12. marta 1954) koja vrlo re~ito („mo-
`da preterano“) govori o odnosu kragujeva~ke {tampe i qudi u Pozori{tu.
U tekstu s ironi~nom interpretacijom, novinari su „ocenili svoj rad“: „... i
uop{te jedno neshvatawe, nedostatak pozori{ne kulture. Kritika na Pe-
~albare – plagijat, na Mandragolu – pa{kvila, na Spletku i qubav – zlobna
i potcewiva~ka, na Gospodara – kontradiktorni pamflet, na Karolinu Rije~ku
– lai~ka i zlonamerna... I zamislite jo{ nam pri{ivaju da ne trpimo
kritiku.“ Po{to je pozori{na kritika delom bojkotovala rad pozori{ta,
kompromis je poku{ao da napravi Dimitrije Tadi}, urednik kulture, ~lankom
u Svetlosti tvrdwom (opisuju}i kulturni `ivot u Kragujevcu) da je
postignut „znatan napredak“ u pozori{tu. Za posledwe predstave (koje su
rezultat repertoarske politike Mari~i}a, \urkovi}a i Le{i}a) te{ko se
dolazi do karata, {to zna~i da je Narodno pozori{te „u{lo pod ko`u“
Kragujev~anima: „Mo`da se u ovogodi{wem repertoaru nije i{lo utrtim
tragom, jer je u pozori{tu preovladao napor ka savremenosti. Glumci i
rediteqi zahtevaju pravo na smelo istra`ivawe, tra`e svoj pravi sopstveni
izraz. Izvestan broj pozori{nih qubiteqa i kriti~ara, koji jo{ uvek
mnogo duguju pozori{tu, hladno, ~ak i konzervativno posmatraju ~itav proces
pozori{nog razvoja. Treba izdvojiti neva`no od bitnog.“ 29 Sredinom
pedesetih godina dogodila se i prva, ve}a afera, odnosno „skidawe predstave
s repertoara“, uz mnogo buke i besa. Ispostavilo se da je bilo „prerano“
za rediteqski koncept „beogradskih akademaca“ – promovisawe savremenih
doma}ih pisaca. Predstava Nasledstvo, po tekstu Miodrga \ur|evi-
}a, veoma je zasmetala delu kragujeva~ke javnosti. Pod izgovorom „neuspele
re`ije (Dimitrije \urkovi}) najslabijeg posleratnog ostvarewa uop{te i
Milenko Mari~i}
29 Rajko Stojadinovi}, Kragujeva~ko pozori{te
1951–1984, Centar za nau~na
istra`ivawa SANU i Univerzitet u
Kragujevcu, Kragujevac 2005, 30.
37