Untitled - TreÄi Trg

Glavni i odgovorni urednik:

Dejan Matić

Redakcija:

Milan Dobričić

Borivoj Vezmar

Branko Marković

Željko Obrenović

Šejla Šehabović

Jelena Angelovski

Lektura i korektura:

Bojana Đorđević

Nacrt korica:

Branko Marković

Slika na koricama:

Edward Dossetter, 1881.

Izdavač:

Udruženje građana Treći Trg

Jurija Gagarina 37/63

Beograd

www.trecitrg.org.yu

redakcija@trecitrg.org.yu

+381 63 8705 007

© Treći Trg

RAŠA LIVADA

TREĆI TRG

Čistilište

To me svako pita. I začudićeš se:

Dugo je najlepše-i-najveće zdanje

U gradu bio: K A R A N T I N.

Mogu se, ako zagrebeš malter,

(JOŠ UVEK) iskopati cevanica, 5

Il rebro graditelja.

Jer, tu je bio zabel

Između podzemlja i zemlje,

Između zemlje i neba.

Tu bi oni, 10

Koji sajlom Rodopa pođu

(DA ODBEGLE OČEVE NAĐU)

U Heladu,

I oni iz Jerusalima i Smirne,

Što beže u Poljsku i Nemačku: 15

(DA UMNOŽE SEME I AMETISTE)

Uzeli lekove i tačne karte,

I zapucali dalje,

Ali, mnogi su i ostali.

I kakva smo samo mešavina bili: 20

SLOVENI... GRCI... GERMANI...

UGARI... JEVREJI... LATINI... Ah,

Ne znaš ti koliko odora promeni

Glumac

Dok ne ostane go. I pitaš: 25

Šta nas je održalo,

Koja kultura... običaji...

Raša Livada rođen je 1948.

godine u Subotici, školovao se

u S.Karlovcima i Beogradu, a

sada živi u Zemunu. Objavio

je knjige Poprskan znojem

kazaljki (1969),

Atlantida (1972),

Karantin (1977), Pesme

(2006, izbor Borislav

Radović). Objavio je i poeme

Ranjeni ditiramb, Horoskop

i Rađanje soneta. Pesme su

mu prevođene na blizu 20

jezika, a knjige su izašle u

Mađarskoj, Francuskoj i SAD.

Karantin je preveden na grčki i

nemački. Zastupljen je u svim

antologijama srpske poezije

objavljenim posle 1970.

godine u inostranstvu, kao i u

većini domaćih. Prevodili su

ga poznati pesnici kao Gilvik,

Pjer Oster, Orsel, Miklos

Vereš, Julijan Kornhauzer,

Ivan Čarota, Čarls Simić,

Đuzel, Šulte itd. Srpska kritika

i istorija književnosti tretira ga

kao pesnika prekretnice 70-ih

i 80-ih godina, nazivajući ga

3

pokretačem kritičke poezije

/Palavestra/, stvarnosne

poezije /Deretić/, nove

intelektualne poezije/Sveta

Lukić/, verističke poezije

/Petrov/, urbane poezije

/Džadžić/ itd., dok je on sam

predgovor antologije Svetska

poezija danas (Gradac,

1981) dao kao manifest

apokaliptičke poezije. Dve

godine kasnije Prosveta

mu objavlljuje dvotomno

Moderno svetsko pesništvo.

Takođe, objavio je

knjige prepeva poezije

Grejvsa, Eliota, Mervina,

Himenesa, Amihaja i niz

drugih. Osnovao je najviše

književnih časopisa u

istoriji naše periodike i to:

Pismo, Ruski almanah,

Istočnik, Erazmo, Mezuzu,

Sveti Dunav i Šekspir

and co. Osnovao je i

uređivao biblioteku svetske

književnosti u saradnji sa

Maticom Srpskom iz Novog

Sada, kao i biblioteku

Ner Micva za pitanja

jevrejske vere. Za književni,

prevodilački i urednički

rad dobio je niz nagrada,

među kojima Brankovu,

Milana Rakića, Adamova,

Vrbas 70, tri puta nagradu

grada Zemuna, Zlatni

beočug za trajni doprinos

kulturi Beograda, nagradu

Sajma knjiga za izdavaštvo,

nagradu Jeremija Živanović

za urednički posao, godišnju

nagradu Radio Beograda itd.

Radi kao urednik časopisa

za svetsku književnost

Pismo u okviru istoimenog

Književnog društva, koje

više od dvadeset godina

deluje pod pokroviteljstvom

Srpskog PEN-centra. Inače,

osamdesetih godina bio

je potpredsednik PEN-a,

predsednik Beogradske

sekcije UKS-a, prvi

predsednik Odbora za zaštitu

sloboda i jedan od osnivača

Srpskog književnog društva.

liras@sezampro.net

Odgovoriću ti:

Karantina više nema (U-NAMA-JE)

Al naučio nas je da ljude 30

Delimo na zdrave i uboge.

Osim toga, mržnja koja traje,

(OVDE JE TRAJALA)

Učini da čovek zaboravi: Ko je,

I šta je. 35

A LIVADA KAŽE

Učitelj nikada ne otkriva sve

svojim učenicima. Ako ih voli.

4

MIRNA DELIĆ

POZNAJEM NEKA MJESTA

POEZIJA

Poznajem neka mjesta,

sa crnim krstovima

naokolo.

Nad svježom zemljom

žena plače;

poznajem joj lice,

ili sam ga nekad znala.

U sumraku je vreba

bijela mačka

da joj izgrebe

zelenilo iz očiju.


skrivenih želja,

samo tupi eho...

Pomračenog uma,

žena izvlači

zamišljeno korito

i umiva se.

Zvono za molitvu

mahnito zove,

vrijeme je večeri,

djeca su ljuta i gladna.

Mirna Delić rođena je

1983. godine u Doboju.

Studira srpsku književnost

sa opštom književnošću

na Filološkom fakultetu

u Beogradu. Poeziju prvi

put objavljuje u Trećem

Trgu.


vazale pakla,

sa nemirnim dušama

naokolo.

Nad vječnom vatrom

žena šapuće

o svom grijehu,

da ga ne zaboravi.

5

POEZIJA

***

Nedovršena sam.

Svaka noć je štipnula,

svaka noć je otrgla

poneki dio moje dovršenosti.

Sanjam da sanjam,

ili sanjam – a znam da sanjam –

nedovršenog dječaka.

On mi se podsmjehuje.

Moj san ga ne čini

ni malo savršenijim

nego što jeste.

Sanjam nedovršenog dječaka,

ili njegovu polovinu.

NELA JANOŠEVIĆ

PROLAZ

Pukotina u zidu

podseća me na priče

o velikim zemljotresima,

na bezdane koji gutaju

drveće, kuće i ljude.

Nela Janošević rođena je

1976. Odrasla u Melnici,

kod Petrovca na Mlavi.

Studira srpsku književnost

sa opštom književnošću.

Živi u Beogradu.

Iz nje izlaze mravi,

pod crvenim oklopima,

prozirno oko lupe

upoznaje me sa došljacima.

Rastem kao Alisa,

možda se i smanjujem,

čekam sledeći prolaz

kroz mravlje katakombe.

Nastavljamo dalje.

6

OBNAVLJANJE

Ti odlaziš nasmejan,

sa rukama u džepovima,

nedovoljno vešt

da bi hodao po vodi,

ali znam šta kriješ

kao zmija noge:

stopala ti zemlju ne dodiruju.

Ja krtičjim tragom kopam,

blatnjava i iznurena,

sa odrazom Zornjače na čelu,

hladnim i blistavim

kao oči zaljubljene žene.

Pronaći ću smrznutu lastavicu.

Podzemna, skrivam se,

i rastem, nevidljiva.

Ipak, ne lažem.

Kapaka zelenih,

od nesanica otežalih,

kroz tamu dovikujem:

Vreme će me obnoviti.

POKRETNA SLIKA

Slikam oblake po zidovima

i nad njima reku.

Zelenom bojim vodu.

Njeno dno je hrapav,

neokrečen zid.

Negde u središtu

tog izvrnutog pejzaža,

na mostu,

srećemo se nas dvoje.

7

POEZIJA

Sledi poljubac iz nemog filma,

na sveže zaljuljanoj pozadini.

Svetovi žurno,

rasipnički,

nespretno,

srastaju u nama.

Žmurimo.

MARIA LAZIĆ

KRIK

Vozovi prolaze

danas je bio težak dan.

Nad nebom preleću,

jata ptica selica, sive divove.

Tišina je tmurna

i gusta magla gasi ulične lampe.

Čuje se i dalje

kako vetar bije promrzle vagone.

Uhvaćeni leptiri

se dave kišnim barama.

I ruši se nebo,

teško, ka otkrivenim krovovima.

8

SREDNJI SVET

Crne mašine paraju ovaj vazduh,

sladak kao krv

u daljini se čuje huka vozova

i crni gavrani preleću horizont.

POEZIJA

Rascepljene kičme

On hoda među njima tiho

dok se krhki i uveli jasmini

lome u rukama njegovim.

Ispija svu iživljenu snagu

i krije u tami

rastrgnut zvezdama

gde kristalne latice lebde vazduhom

probadajući mu suve oči.

Raspršuje se prah po krilima

crnih leptira

i njegov um čuje glasove starih plemena

na granici zemlje straha.

Oblaci puni otrova i gvožđa

plaču nad rekom

bolnim i krvavim suzama

gde rađa se ponovo svetla senka

budeći vetar što jasmine u crno boji.

Rastrgnut bolom

On prati tragove proživljenog sna

otrgnut od stvarnosti hrani se prahom

slušajući lepet davno umrlih jata.

Maria Lazić rođena je

1987. u odrazu ogledala,

umrla je saznavši za Smrt.

Student je Filološkog

fakulteta – odsek Srpska

književnost i jezik,

objavila je zbirku pesama

Hodočašće (2006) kao

dobitnik prve nagrade na

XXXIII Limskim večerima

poezije. Osim pisanja

poezije vreme pokušava da

uništi dovršavajući ljudske

misli i rečenice, ostavljajući

Čoveka u zabludi.

PLAVETNILO

Zar ja da živim kroz snove

i plavim kristalima nad svešću

Gde su tvoje prozračne oči

i moj odraz kad govorim

9

POEZIJA

Trule mi ruke i oči

nad ovom zemljom praha i straha

i gde je tvoj glas.

Hladna su jutra i tamne noći

kad me zvuk violine i tvoja senka prati

ali gde su nesuđeni horovi anđela.

Čudan je ovaj svet,

sastavljen u harmoniji krvi i lakih nota

i gde je moj razum i um.

Tražim mir u molitvi i pokajanju

i plačem kad se kristali gase.

Gordana Smuđa rođena

je u Beogradu 1982.

godine. Apsolvent

je Dramaturgije na

Fakultetu Dramskih

umetnosti, Beograd.

Piše drame, scenarija,

pesme i kratke priče.

Radio drama Kuća

realizovana je decembra

2005. godine u

dramskom programu

Radio Beograda.

Kratke priče je objavila

u zborniku Beografita,

novinske tekstove pisala

za nedeljnik Vreme i

magazin Status.

dagos@eunet.yu

GORDANA SMUĐA

LAJPCIŠKA TIŠINA

U Lajpcigu te samo tramvaji

Podsećaju na to da vreme nije stalo

Tišina koja daje kvalitetno postojanje

Odmerenost u rečima, pogledima

Osmesima

Odmerenost koja uči uživanju

Nečujni koraci

Voz koji niz šine klizi šapatom

U vazduhu stare tajne

Dobro sačuvane

Gotički parkovi

Hlad nad drvenim klupama

Po koja debela mačka

I tišina

Lajpciškog nedeljnog popodneva

10

IVO KREŠIĆ

Ambijenti smrti

Zorama

Završavaju cvjetovi

Vjetar kida latice

I one padaju

Plaču drveća

Bjesne grane nad rijekama

Ali koraka nema

I tu je kraj

Bjelilo

U jamama mrtvi ljudi.

U ljudima sjećanja.

U sjećanju ljudi.

POEZIJA

Ivo Krešić rođen je

1979. Živi u Mostaru.

Piše i traži izdavača

za novu zbirku poezije.

Trenutno snima

drugi kratki igrani film.

Angažovan u Narodnom

pozorištu u Mostaru.

atmsira@yahoo.com

Ludi od života

Teški od prošlosti

Nemaju usta

Očiju nemaju

Ušiju nemaju

Glave nemaju

Samo ovo prokleto bjelilo

Što nagriza um

Vječno je

Život u bačvi sebe

Čekati.

Umiren kao vino.

Sazreo i pun taloga.

Samo čekati.

11

POEZIJA

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Guitarist on H.M.S. Titanic

Aleksandar Novaković

rođen je 1975. godine u

Beogradu. Piše drame,

aforizme, pesme i kratke

priče. Diplomirao je na

Filozofskom fakultetu

u Beogradu, Odsek za

istoriju kao i dramaturgiju

na Fakultetu dramskih

umetnosti u Beogradu.

Magistrirao je 2006. godine

na FDU, na teatrologiji, sa

tezom Sloveni kao dramatis

personae u dramama

engleskog govornog

područja 1878-1990.

Objavljivao je tekstove u

časopisima i listovima: NIN,

Danas, Koraci, Književni

list, URB, Reč, Stanje

stvari, Braničevo, Kvartal,

Znak, Polja, Gradina....

alnov@eunet.yu

Lako je rečju, skliznutom sa francuskog ležaja,

lupati jake čvrge, kao one za prvo šišanje

samodovoljni izgnanik na Pontusu Euxinusu,

ići na lepe premijere lepih predstava

gde su glumci lepi, skoro kao publika

a možda napišemo još koju knjižurinu

u vremenu raspisanih i nepismenih,

avaj, levorukog mi krsta i zelene sveće

čemu ta agonska vika kad orkestar

na Titaniku i dalje svira con sentimento,

neće nikad u pesmu ući ružno, prljavo,

ogorčenost, strast, protest ili psovka,

držite to napolju, kao besnog psa,

vežite ga za smisao da ga zapiša,

da niko ne može da namiriše seks,

učtivo uvucite muda, bradavice,

molim, skupite noge, predstavljam

vam umetnost kao takvu, umivenu

vrati se rimo, sve ti je oprošteno,

reciklirana, refleksivna poezijo,

prozo u rigor mortisu, dajte tempo,

dajte stih, visokoparne katrene,

vaskrsnuo je aleksandrinac,

i deseterac se ljuti ponačinio,

ispaljen iz gusala kano strijela,

tražite plemenitu smrt iznad

raščerečenih tela, ako možete,

tražite patriotizam na tribinama

crvenim od navijačke krvi,

poeziju u reality-show-ovima,

servirajte nam svima, odjednom,

vaše pomije, da povratimo svinjski

i krenemo dalje.

12

OLGA LALIĆ-KROVICKA

ŽENA

Ženski žar oslanja se

na tropskim biljkama.

Njen pjev znaju ptice.

Raznose ga od istoka prema jugu,

od sjevera prema zapadu.

Ritmovi se ukrštaju. Nema dosade.

Pada duboko u nezavisnost,

kada ima za to vremena.

Brine se zbog riječi, oblika

i daha večeri.

Obezbeđuje tišinu.

Zna spavati. Pružati ruke.

I veruje jako u lijepotu dana,

elastičnost pramenova i čistinu prostranstva.

Ona je kao haljina od raznovrsnih tkanina i

boja,

duga nade kad odlazi.

U srcu nosi komadić gvožđa,

da sve ne bude previše nježno.

Njena molitva to su oči,

zelene, crne, smeđe, plave

i Bog zna kakve još.

Izlazi bosa na kišicu,

misleći, da će se vrijeme ubrzo promijeniti.

Ne traži previše od nje,

sama će uraditi.

Ima plašt,

portret na duši

i otadžbinu u štiklama.

Veruj joj, a ona će ti pokloniti

dugi sunčani trenutak.

13

POEZIJA

Olga Lalić-Krovicka

rođena je 1980. u

Šibeniku (Hrvatska).

Apsolvent je slavistike

na Univerzitetu

Jagjelonjskom u Krakovu

(Poljska).

Objavljivala je u poljskim

časopisima, između

ostalih: Kwartalnik

Artystyczyny, Cogito,

Dziś, Akant, Fraza, Pro

Arte online,

Protokół Kulturalny,

Tygiel Kultury, u srpskom

elektronskom časopisu

za satiru Etna i u

hrvatskom virtuelnom

časopisu za književnost

Knjigomat.

Objavljivala je i u

nekoliko antologija

izdatih u Beogradu, kao

i u alamanahu Stopama

Crnjanskog (Frankfurt,

2005) i u bugarskom

časopisu Irin Pirin.

Piše pjesme, kratke

priče, haiku i drame.

Laureat nekoliko

nagrada.

Bavi se prevođenjem

poezije. Objavila je zbirku

pesama Dzisiaj przyjdzie

w brązowym 2006. na

poljskom jeziku. Stanuje

u Dukli (Poljska).

olgic@o2.pl

POEZIJA

ALEKSANDAR STOJANOVIĆ

3

Aleksandar Stojanović

rođen je 1973. u Šapcu.

Živi i radi u Šapcu.

Bavi se muzikom.

Poeziju piše od 2006.

U planu je izdavanje

zbirke pesama.

Krilati Gabrijel

u skafanderu od svile

leti oko sijalice

dete i smrt

pletu pokrov od posteljice

žena salutira tvorcu

publika plače...

i niko ništa ne traži

za uzvrat

neverovatno!

ćute i rade

marš snobova odzvanja pločnikom

foto-ćelije se umnožavaju

inspiracije kuljaju

iz?

iz?

vaseljenskog oluka

krasota

divota

pod kapom nebeskom

14

ALEKSANDAR MANDIĆ

PostMortem

„Koliko ste rekli da ste imali godina?“

„Dvadeset i četiri“, odgovorio sam.

Gospodin tužno odmahnu glavom.

„Šteta, odista šteta“, reče. Pribeležio je nešto

u svoju fasciklu. „A kako ste poginuli?“

Zamislio sam se na trenutak. Sve

vezano za taj događaj mi je bilo mutno. Još

pokušavam da prihvatim činjenicu da se to

desilo. „Mislim da je bila saobraćajka“, rekao

sam najzad.

„Da, sigurno. Mladi u ovo vreme

najčešće tako ginu. Strašno.“ Dopisao je još

nešto. „Ne osećate nikakve bolove, nadam

se?“

„Ne, ne, sve je u redu“, i više nego u

redu, osećao sam se zdravije nego ikada.

„To mi je drago“, čovek se umorno

protegnu na stolici i zagleda se u mene. „Sada

ćemo da obavimo jedan test“, rekao je posle

nekog vremena.

„Kakav test?“

„Ništa strašno, postaviću vam nekoliko

pitanja... Od ključne je važnosti da odgovarate

tačno i iskreno.“

„Koji je cilj tog testa?“, nikada nisam

voleo testove. Uvek sam loše prolazio na njima,

bez obzira na to sa koliko ih iskrenosti

radio.

„Moramo da znamo šta da radimo sa

vama“, odgovori čovek.

„Šta da radite sa mnom?“, nikako mi

se nije sviđao taj test.

„Naravno, dakle prvo pitanje....“

„Izvinite što vas prekidam, ali može

li se ovaj test nekako izbeći? Mislim, testovi

mi nikada nisu išli od ruke....“, bio sam vidno

uplašen i stideo sam se toga.

PROZA

Aleksandar Mandić rođen je

1984. godine u Sremskoj

Mitrovici, živeo je u Šapcu

devet godina. Po preseljenju

na Zlatibor počeo je da

trenira košarku i time se

bavio narednih šest godina.

Završio je matematički

smer u Užičkoj gimnaziji. U

Beogradu upisuje Sportsku

akademiju na smeru

košarkaškog trenera,

međutim, zbog raznoraznih

porodičnih problema,

studiranje sklanja po strani

i posvećuje se poslovima

na kojima ne ostaje previše

dugo zbog nemirne prirode.

U slobodnom vremenu,

odmor i spas od učmale svakodnevnice

nalazi u igranju

igrica i pisanju. Trenutno

radi kao novinar saradnik na

televiziji, a uskoro bi trebalo

da mu bude objavljen roman

prvenac Kopilad bogova.

alekmandic@yahoo.com

15

„Na žalost, ne mogu vam izaći u susret, test je obavezan. Ali ne

sekirajte se, to su samo trivijalna pitanja vezana za vaše zdravstveno

stanje.“

„Mogu li vam makar postaviti neka pitanja pre nego što krenemo.

Oprostite, ali... Razumete?“

„Naravno, naravno. Znajte samo da mi je pravo zadovoljstvo

razgovarati sa vama. Čovek koji je bio pre vas, pa i onaj pre njega su

urlali, drali se i nikako nisu hteli da prihvate da je za njih sve gotovo,

po četvorica kolega je bilo potrebno da ih obuzdaju. Vi s druge strane...

Pitajte šta vam je na pameti.“

Ova pohvala mi je prijala, moram priznati. I prilično je uticala da

se opustim. „Ko ste vi?“, pitao sam.

Čovek me blago pogleda, osmeh mu iskrivi levi deo usne. „Šta

vi mislite, ko sam?“

Slegnuo sam ramenima. „Činovnik nekog osiguravajućeg

društva, sveti Petar, šta znam?“

Čovek se od srca nasmeja. „Baš nemate nikakvu predstavu?“

Pogledao sam ga. Imao je trodelno sivo odelo, kratku prosedu

kosu osiromašenu na temenu. Oči produhovljene, plave, pomalo vodnjikave.

Bile su prodorne i tople. Okolina je takođe bila siva. Ličila mi

je na kancelarije onih kompanija koje sam viđao na filmovima. Ljudi su

svuda jurcali, telefoni su neprestano zvonili. „Osiguravajuća kompanija

sigurno.“

Starčev pogled odluta. „Pa sada, može se reći da smo mi neka

vrsta osiguravajuće kompanije, malo njih se interesovalo da zaista dozna

ko smo i čime se bavimo. Ali opet sumnjam da ću za ovo kratko

vreme koliko imamo moći da vam lepo objasnim“, pomirljivo sam

slegnuo ramenima. „Šta vi mislite, kakva smo mi vrsta osiguravajućeg

društva?“, pitao je spreman da mi ipak nešto objasni.

„To ne bih znao, s obzirom na to da sam mrtav... zaista ne

znam.“

„Može se iz nekog ugla gledati kao čistilište, ali nije to“, video

je da sam zbunjen. „Objasniću vam. Vaše telo ima, takoreći, dva dela.

To su mehanički i fiziološki. Mehanički deo se sastoji iz kostiju i mišića

i služi za kretanje, taj deo je, kako ovde kod nas kažemo, popravljiv.

Hoću reći, šta god da vas snađe na kraju života, udari vas auto, ajkula

vas pokida, bilo šta, mi to možemo da zakrpimo i ponovo osposobimo.

Pratite me?“ Klimnuo sam glavom. Osećao sam se kao u nekoj

naučno-fantastičnoj priči. Pomislio sam čak i da sanjam, i da ću kada

se probudim ponovo biti živ i zdrav. „Drugi deo tela je fiziološki. On je

daleko komplikovaniji, i praktično je nemoguće srediti ono što mu napravite

za života.“

16

„I ako je fiziologija...“

„I ako je fiziologija u redu, vraćamo vas na Zemlju da nastavite

sa životom“.

Pitanje je izletelo samo od sebe. „Ko ste vi?“

Starac se nasmejao. „Pravo je zadovoljstvo razgovarati sa

vama, tako ste puni pitanja. Vi ste pisac?“

„Nadao sam se da ću to jednog dana postati.“

„Verujem da biste bili dobar pisac“, uzdahnuo je. „Davno smo

došli na ovu planetu. Ljudi tada još nisu bili u stanju ni da se služe

govorom. Dugo smo radili da bismo vas doveli na sadašnji stadijum, i

moram reći da smo prezadovoljni vašim napretkom“

„A šta je to sa popravkom?“

„To je jednostavno način da proverimo kako se vaše telo razvija.

Ponekad napravimo poneki opit, recimo damo ljudima mogućnost

da čitaju telepatske talase drugih ljudi. Isus nam je, recimo, bio najdraži

opit. Od početka do kraja naša kreacija. Fiziologija mu je bila besprekorna,

što je jako retko. Zahvaljujući tome u njemu su se još za života

probudile neke od naših osobina. Bilo je još samo nekoliko takvih

slučajeva u vašoj istoriji, njih ste proglašavali svecima. Kada smo mu

sredili mehaniku i vratili ga, bili smo uzbuđeni kao deca. Želeli smo da

vidimo kako će sve to da utiče na ostatak ljudi, i bilo je savršeno. Bio je

to vrhunac našeg rada. Pre njega smo pokušavali sa mnogima, Adam,

Eva, Mojsije, Gilgameš, Buda, Aleksadar, posle njega smo probali sa

Muhamedom... Ali Isus, on je bio i ostao jedinstven.“

„Vi ste bogovi?“, izgovorio sam.

„Ne, pridaješ nam veliki značaj. Može se reći da smo mi robovi

u službi Nauke“ nasmejao se na ovu svoju dosetku. „Ali mnogo smo

vremena već izgubili, moramo da odradimo taj test. Dakle, prvo pitanje:

da li pušite?“

„Ne“, osmehnuo sam se. Na ovom testu ću možda i dobro

proći.

„Da li pijete?“

„Ne.“

Starac me pogleda. „Nikada niste pili.“

Pocrveneo sam. „Jesam kratko nešto, ali nije mi prijalo.“

Zaklimao je glavom beležeći nešto. Telefon zazvoni. Javio se,

zaklimao je glavom slušajući. „Spremite sve, uskoro će on doći. Da

nastavimo, da li ste ikada koristili neka opojna sredstva, da li ste se

drogirali?“

„Ne.“

„Koja vam je omiljena hrana?“

Ovo pitanje me je iznenadilo. „Omiljena hrana?“, ponovio sam.

17

„Da. Šta najviše volite da jedete?“

„Pa nemam neko omiljeno jelo... Volim da jedem sve što je

ukusno i sočno.“

Pogledao me je i učinilo mi se da vidim razočaranje na njegovom

licu. Odmahnuo je glavom i napravio još jednu zabelešku.

„Da li postite?“

„Da li postim?!“

„Da, to je jako bitno za fiziologiju. U gotovo sve religijske dogme

smo ubacili post kao obavezan. Ne da bismo mučili ljude, već da

bismo ih naveli da vode računa o svojoj fiziologiji“, pogledao me je i

tužan osmeh mu pomeri bradu. „Niste baš postili kako treba?“

Odmahnuo sam glavom. Napravio je zabelešku.

„Da li ste se bavili nekim sportom?“

„Aktivno sam igrao košarku pet-šest godina.“

„Jeste li upražnjivali seks?“

Ponovo sam pocrveneo i osećao se jako glupo. „Jesam.“

„Koliko?“, a njegove oči me probiše poput koplja.

Slegnuo sam ramenima „Ne znam tačno...“

„Mnogo ili malo?“

„Malo.“

Ponovo me je pogledao svojim prodornim, vodnjikavim očima.

„Pa zašto? To je jako bitno.“

„Pa rekao bih da sam stidljiv i malo povučen u sebe.“

„Šteta“, reče i napravi novu zabelešku.

„Je li i Isus upražnjavao seks?“, pitao sam.

„Naravno, u velikim količinama. Mislim da se jedna od žena

zvala Marija Malena.“

„Magdalena.“

„Upravo. Kako i koliko spavate?“

„Loše spavam. Ponekad se desi da uopšte ne spavam po petšest

dana.“

Delovao je zaprepašćeno. „Svega mu, zašto to činite sebi?“

„Pa imam tri posla, treba da pozavršavam neke stvari.“

„Ustanite, molim vas.“ Odmahivao je glavom razočarano.

Ustao sam. Tek tada sam shvatio da sam sve vreme sedeo

go. Pocrveneo sam gledajući ljude kako prolaze između stolova, ali oni

nisu obraćali pažnju na mene.

„Raširite ruke. Odručite. Dobro. Okrenite se za devedeset stepeni.“

„Na koju stranu?“

„Bilo koju.“ Okrenuo sam se. „Okrenite mi leđa.“

18

Ustao je i prišao mi. „Molim vas sada da uradite petnaest

čučnjeva.“

Dok sam ja radio, on je stajao sa strane i beležio. Kada sam

završio, opipao mi je puls, izmerio brzinu disanja. „Dobro, sada stanite

na prste samo jedne noge, gledajte naviše i u širokom luku dodirnite

nos. Prvo jednom pa drugom rukom“, i to sam uradio. Za trenutak sam

se zaneo i pomislio sam da ću pasti, ali nisam.

„Imate vrtoglavice?“

„Ponekad kada ustanem.“

„Nije ni čudo kada ne spavate“, reče prekorno. „Sedite.“

Zagledao se u mene. „Bilo je veliko zadovoljstvo razgovarati

sa vama“, reče. „Sada ćete proći kroz ona vrata“ iza njega se, s druge

strane kancelarije, otvoriše vrata. „Tamo će se obaviti kompletno skeniranje

vašeg tela, prvenstveno fiziologije, i posle toga će se doneti

odluka da li se vraćate na Zemlju.“

„Kako sam ovde prošao?“, trudio sam se da ne zvučim previše

uplašeno.

„Na žalost, to vam ne mogu reći.“

„Šta će se desiti ako skeniranje ne bude zadovoljavajuće?“

„Nećete se vratiti na Zemlju.“

„Biću mrtav?“

Nije odgovorio.

Nikada se ranije nisam plašio smrti, bar sam sebe uveravao

da sam potpuno ravnodušan prema toj stvari, ali sada, kada bukvalno

stojim na njenim vratima, nije mi bilo svejedno.

„Imate li još neko pitanje? Biću više nego srećan da vam

odgovorim s obzirom na zadovoljstvo koje ste mi pružili tokom ovog

razgovora.“

Ustao sam. Noge su mi bile pune olova. Um spor. Dobio sam

odgovore na verovatno sve što me je ikada interesovalo, ali u glavi mi

se javilo jedno pitanje, čiji sam pozitivan odgovor uvek negirao. Sada

je prava prilika da saznam da li sam bio u pravu. „Imam jedno pitanje“,

rekao sam.

„Nemojte se ustručavati.“

„Postoji li Bog?“

Starčev pogled postade izuzetno blag. „Odgovor na to pitanje

nemam“, reče. „Ako želite, možete da verujete, a i ne morate. Mnogima

je pomoglo da se bolje osećaju.“

Olovo iz mojih nogu nije nestalo. Čovek ustade i, pridržavajući

kravatu, pruži mi ruku. Kroz otvorena vrata video sam ljude u belim

mantilima kako pripremaju nekakve instrumente. Zastao sam za trenutak,

uplašen. Udahnuo sam duboko i otišao na završetak testa.

19

MARKO CAR

PRE I POSLE KIŠE

„Svako treba da za sebe izabere ono najbolje, da doživljava i da se razvija,

to moraš da shvatiš“. Tako bi Brigite rekla Darku svaki put kada bi

petkom počeo da negoduje što ona odlazi iz kuće da dva dana provede

sa nekim „novim muškarcem“ koje je obično upoznavala, „na poslu“,

„na zabavi“, „preko interneta“,… Pa bi Darku opet knedla zastala u grlu

i on bi u svoj svojoj prostoti i bedi zaćutao, povukao se u sebe. Ne, nije

Brigite bila bezosećajna i sebična, bila je zapravo vrlo korektna i skoro

svaki put bi se posle svog malog „izleta“ podvrgla testu da se utvrdi da

nije dobila neku težu polnu bolest. To saznanje da zbog Brigite neće

umreti od side Darku nije mnogo pomagalo jer bi ga sledeća dva dana

mučila ljubomora i on bi lokao, duvao i slušao tešku, samoubilačku

muziku iz svoje bivše domovine. Ležao bi u krevetu, zavese bi bile

navučene, sati su prolazili i on bi zamišljao šta sada Brigite nekome

nepoznatom čoveku radi ili šta neko radi njoj. Tada bi u grudima osetio

neobičan i težak bol, povraćalo bi mu se, proklinjao bi sebe što ne

može da se ostavi Brigite, što ne može da je ostavi, što je obožava, što

joj se divi…

A sve je počelo davno. Neobično i nevino davno. Na moru. Njegovi

roditelji su svake godine odlazili u isto mesto. Imali su tamo neke prijatelje,

a Darko se radovao tim odmorima, na moru se toliko toga moglo

desiti. Pa dečake u pubertetu zanimaju, naravno, devojčice u pubertetu.

Naročito one slobodnije, „strankinje“. Darko je pre svakog odmora

maštao o susretu sa „idealnom strankinjom“, obavezno plavokosom

devojčicom, uvek nasmejanom, neopterećenom tabuima i roditeljima,

seksualno oslobođenom,... U mestu u kome su letovali bilo je doduše

omladine iz tadašnjih zemalja istočnog bloka, ali to jednostavno nije bilo

to. Te Rumunke ili Čehinje doimale su se nekako jadnima, nisu imale

„stvari“, bile su zatucanije čak i od „naših“. Znao je Darko da prepozna

one prave, sa lepim majicama, nekako razularene, neopterećene, prepuštene

uživanju koje je mogla da im obezbedi samo komparativna

prednost konvertibilnih valuta i slobodno tržište. E, pa tako su prolazile

godine, Darku se činilo da će doći dan da „otplati dug prema domovini“,

„odsluži narodu“ ili kako se to već zvalo u našoj bivšoj „zajedničkoj domovini“,

a da nije doživeo i proživeo ono ultimativno ljubavno iskustvo.

Naizgled ništa od snova, ništa od razvijenih plavokosih strankinja...

20

I kao što to u filmovima B i C produkcije biva,

tog poslednjeg leta i Darku se ukazala „poslednja

šansa“ u obliku jednog autokaravana

iz daleke severne zemlje, koji se bio zaustavio

na izvesnoj ponti, na obali Jadrana. Karavanom

beše doputovala porodica koja se sastojala

od oca, majke, brata i sestre, s tim što je

Darka zanimala samo pomenuta sestra. I kao

što će romantičniji čitaoci ove priče pogoditi,

sestra se zvala Brigite i posedovala je uglavnom

sve atribute o kojima je Darko maštao

godinama. Upoznali su se u moru, slučajno

i sramežljivo, sunce je sijalo, more je spiralo

zaštitna aromantična ulja sa dobro namazanih

tela stranaca i strankinja, plastični čamci

su plovili unaokolo, a Darko je gledao samo u

Brigitu što je ona uskoro opazila. I baš kad se

spremao da potisne svoju sramežljivost, ona

mu je prišla i rekla te čarobne reči: „Shall I see

you in the disco tonight?“

I naravno, našli su se u disku. Tamo su plesali,

a muzika je bila preglasna kako se Darku činilo,

tako da ništa nije mogao da joj kaže, da se

upozna. Onda su izašli, popili po jedan koktel

da bi se osetili odraslima. Izašli su u mrak, seli

na klupu i Brigite je počela da se kihoće kao

luda. Otkačila se, gurnula mu je odmah jezik

usta. On nije morao ništa da radi i da se trudi

da je smuva! To mu se baš svidelo, i od tog

jezika obogaćemom aromom koktela od kokosa

(tako čestog na žurkama osamdesetih)

i žvake sa mentom koju Brigite beše žvakala,

Darku se učinilo da je na ivici ostvarenja svog

davnašnjeg sna. Pred njim, u njegovom naručju,

bila je ona, dugo sanjana i sada osvojena

lepotica severa. Naravno, sreli su se još jednom,

sutradan. Na rastanku prepunom strasti

Darko je zamolio za nešto više, da zajedno

dožive „To“. Ali Brigite se ipak nećkala, bilo joj

je svega četrnaest godina i rekla je da „To“ ne

PROZA

Marko Car rođen je 1969.

u Beogradu. Trenutno živi

u Holandiji. Izdržava se

od rada u tzv. high tech

industriji. Objavljivao je

prvenstveno na internetu,

zatim u Književnoj

reči (Bgd), Natronu

(Zrenjanin), Albumu

(Sarajevo), Trećem

Trgu (Beograd)... Piše

prozu, poeziju i eseje o

degradaciji svakodnevnog

života u „civilizovanom

društvu“. Ova tema jeste

i njegova životna opsesija.

m_car@yahoo.com

21

može, ali da može oralno. Kupili su papirne maramice. Brigitina usta

behu vlažna, meka i gruba dok se trudila da imitira junakinje popularnih

filmova gledajući Darka u oči. A Darko beše mlad i napaljen. I sve

se bilo završilo brzo i bučno i Brigite je posle opet uzela žvaku. A ipak

je kasnije, dok su se ljubili, Darko ostao začuđen ukusom sopstvene

sperme iz njenih usta. Razmenili su adrese, oprostili se uz neizmeran i

težak ljubavni bol i obećanja o večnoj vernosti…

Posle letovanja, Darko i Brigite razmenili su par pisama. On joj je pisao

o svojoj usamljenosti i čudnom, brižnom poimanju stvarnosti u jednoj

zemlji koja nestaje, ona njemu o druženju sa drugaricama, koncertima,

zabavnim kupovinama i filmovima koje je gledala. Darko je žarko želeo

da i on živi kao ona, a ideja da negde postoji neki lepši, veći, zabavniji,

veseliji, šareniji i bolji svet rasla je u njegovoj glavi, naduvavala se

kao balon. Kada bude mogao, učiniće sve da i on živi i bude kao i ona,

Brigite, njegova voljena. Čitaoci znaju da se ljubav daleko od očiju pretvara

u ljubav daleko od srca, a to onda i nije ljubav nego simpatija, a

simpatije se brzo hlade i ostane samo simpatija. Tako je i ova zanimljiva

korespondencija između Darka i Brigite presahnula sama od sebe. A

onda je došao besmisleno glup vojni rok, par godina besmisleno glupog

studiranja. Utoliko narodi bivše „zajedničke domovine“ behu utonuli

u besmislen i glup, a ipak masovno željen građansko-bratoubilački

rat. I dok su mase radosno sledile nove vođe, „lidere“, dok su mnogi

odlazili da osvajaju ili da brane, zavisno od ugla emancipovanih TV

komentatora, nekima se čitava ideja o samouništenju nije dopadala.

Darko, recimo, nije želeo da pogine u ratu, znajući da negde tamo,

postoji lepši, veći, zabavniji, i uopšte Bolji svet. I tako je Darko uz puno

muke napustio prostore „bivše zajedničke domovine“ i našao se u tom

željenom svetu.

U Brigitinoj zemlji..

Ispočetka ga je sve fasciniralo. Prodavnice, gomila robe, vesele ulice

pune kupaca i zabavljača kupaca, muzika u supermarketima, šareni

sapuni, peškiri, telefoni, vesela televizija, disko klubovi, opšta opuštenost.

Toliko beše fasciniran da prvih nekoliko meseci nije stigao ni da

uspostavi kontakt sa Njom. A email adresu beše dobio preko njene

majke, jer njenu poštansku adresu i dalje je nosio sa sobom, kao amajliju.

„Svako treba da za sebe izabere ono najbolje, da doživljava i da se razvija,

to moraš da shvatiš“. Tako je Brigite rekla Darku kada su se našli.

22

Brigite – superžena, uspešna na sportskom, estetskom, poslovnom,

erotskom i ostalim planovima. Od svih muškaraca koje je Brigite do

tada imala, Darko se beše pokazao kao najtolerantniji i najtiši. Plaćao

je i kupovao sve što joj se sviđalo. Naravno, bilo je tu ekcesa, ljutnje, ali

Brigite bi mu sve to lepo objasnila i on bi zaćutao. Idealan muž. I idealan

zet, kako bi rekla Brigitina majka kojoj je često pomagao i prema

kojoj je osećao svima nerazumljivo poštovanje jer je bila starija žena,

a u doba „bivše zajedničke domovine“ decu su učili da ustaju starijima

u prevozu i da ih poštuju. I uopšte učili su decu da budu zaglupljeni i

pokorni, a upravo ta pokornost, te emotivne blokade i emocionalna vezanost,

koje su stanovnici srećnih i bogatih zamalja uspešno odbacili,

činile su Darka i njegove zemljake, smešnim, staromodnim i inferiornim.

„Svako treba da dobro odvaga“, učila je Brigite Darka jednu istu lekciju,

a njemu se činilo da je ipak negde pogrešio, da nešto nije u redu, ali

kako su svi živeli dosadno isto, voleli iste stvari i imali iste strahove,

Darko nije mogao da pronađe referentnu tačku, razliku, primer koji bi

mu pomogao da razluči je li u pravu ili nije u pravu i da li je njegov život i

sudbina deo neke svemoćne pravilnosti ili katastrofalne zabune. Ostao

je samo strah da će biti odbačen, da će ostati sam, da će ga Brigita

odbaciti zbog njegove nesposobnosti da se uklopi u građanski život u

civilizovanom društvu i živi „normalno“.

Pa i danas, u parku. Sedeći na klupi, Darko je razmišljao o svom životu.

Bio je to jedan od „onih“ vikenda, samo malo drugačiji. Jer Brigite se

bila upoznala sa nekim, navodno neodoljivim Alžircem, taj nije imao

gde da je primi, pa je ona pozvala njega. „Samo jedno popodne“, rekla

je i velikodušno mu ponudila da isto provede kod njene mame i da popravi

taštin vodokotlić. Ali Darko je izabrao da ode u park.

Nije mogao, a ni želeo da joj se sveti. Nije mu bilo do toga da juri druge

žene, ona mu je bila dovoljna. Svaki takav pokušaj izgledao mu je nasilan,

besmislen, tužan. Nije hteo da joj vrati milo za drago. Sama Brigite

bi mu ponekad podmetala neke svoje drugarice, htela je da mu pomogne

da nauči da bira, proživljava i konzumira zadovoljstvo baš kao i

svi. Uzalud, teorija o davnim, umrlim simpatijama nije važila za Darka.

Zato je strpljivo čekao u parku, gledao je decu koja trče, ali nenametljivo

u strahu da ga sledstveno običajima bogatih i srećnih zemalja ne

proglase za pedofila. Gledao je još i žene, jednog klošara koji je sedeo

pod drvetom, čistio se od buva i inventarisao svoju karakterističnu garderobu.

Gledao je i olovno sive oblake, u strahu od kiše, jer je u brzini

23

zaboravio kišobran. A bilo mu je baš neprijatno ovog puta, neprijatnije

nego ranije jer mu Brigita beše napomenula da bi bilo zanimljivo da

jednog od sledećih vikenda probaju „u troje“ sa Alžircem…

Iznenada, baš kad je zamirisalo na oluju, klošar mu priđe, zatraži cigaru

i oni započeše razgovor ni o čemu. Nenadano klošar izvuče iz jedne

od svojih kesa polupraznu flašu vina. „Uzmi gutljaj...“, reče Darku.

„Ne, hvala“, reče Darko.

„Ne, ne razumeš, sam sam“, reče Klošar, „ne mogu da pijem sam, ne

mogu više da budem sam.“

Slojevi stida, snebivanja i gađenja spadoše sa Darkovog lica koje odjednom

postade opušteno, kakvo nije bilo već godinama u kojima beše

ostvario svoje snove, nadanja i očekivanja. Potegao je. Kiseo, rezak

ukus jeftinog vina štavio mu je sluzokožu usta. U tom ukusu beše i

nekakvog olakšanja. Prestao je da misli o Brigiti i njenoj novoj igrački.

Činilo mu se da vidi sve. I nebo koje se otvara, i kapi koje vrtoglavom

brzinom hrle ka zemlji, i vetar koji raznosi paru oblaka, kao iz aviona,

zemlju, žednu i mokru. Ljude koji beže. Pse. Krtičnjake kao ružne anomalije

u zelenoj, strogo podšišanoj travi. Sve.

Klošar odnekud izvadi veliko najlonsko krilo, vonjajući svakim pokretom

tela tako neprijatno na mešavinu dima, znoja i mokraće – poznati

skitnički dezodorans. Pružio je Darku drugi kraj najlona. A ovaj jedva

suzbi odvratnost i pokri se po glavi. Sedeli su ćuteći u parku, na zelenoj

klupi. Nikog drugog nije bilo oko njih. Zvuk kiše i vetra koji su lupali po

najlonu bio je na trenutke nesnosan, Darko je pogledavao u klošara,

pitajući se da li možda treba da pod hitno odu sa klupe, ali ovaj beše

miran a i duboko utonuo u recitovanje neke svoje privatne, alkoholičarske

mantre. Nepunih dvadeset minuta kasnije kiša beše skoro stala.

Na nebu se ukaza divna duga jasnih boja. Neko neobično ushićenje

obuze Darka koji pokuša da svoje oduševljenje i detinju radost podeli

sa klošarom, ali ovaj beše zaspao tokom pljuska.

24

MARKO PIŠEV

PROZA

PEČAT MORE

Skoro tri posle ponoći. Iz tmurnog neba sipaju

pahulje krupne kao grubo mrvljeni stiropor.

Ulicu još nije sasvim pokrio sneg; tek što je

počeo da pada, čini se.

Radni dan hita buđenju; na nizu preslikanih,

monumentalnih pravougaonika, tek pokoje

svetlo gori u prozorima. Verovatno je tu i

tamo neka danguba odlučila da gleda televiziju

do jutra; možda i da sedi i besposleno zuri

u kompjuterski ekran, bez obaveza, sem da

kojim god dostupnim sredstvima pogura noć

u svitanje. Možda je i neku od tih noćnih sova

prosto mrzelo da isključi svetlo, jer bi to značilo

da moraju ustati iz kreveta; kako god, mraz

jednako kucka na stakla i sneg se jednako topi

na ramovima prozora. A u odrazu jednog, na

nižem spratu, primeti se iznenadan pokret;

izroni iz senki, prema nizu uličnih svetiljki: to

jedan olinjali džukac kaska preko kolovoza.

Okreni glavu, džukelo. Eno ih farovi – izbili su

iz krivine. Još su dosta daleko, ali vidiš li koliko

se zaleću? Potrči, potrči! Gledaj: svetla kao da

lebde preko asfalta ka tvom komadu druma.

Marko Pišev rođen je u

Celju, Slovenija, 1984.

godine.

Trenutno studira na

Filozofskom fakultetu u

Beogradu, i ima status

apsolventa etnologije.

Objavio je dve

priče u fanzinu Emitor

društva ljubitelja

fantastike

Lazar Komarčić kao i

nekoliko pripovedaka

na internet sajtovima

Screaming Planet i Helly

Cherry Webzine.

pishev23@yahoo.com

Životinja hita. Međutim, farovi usporavaju, zaustavljaju

se, i to baš pred banderom koju je

pseto po dnu ovlažilo s par kapi mokraće, tre-

25

nutak pre nego što je počelo da prelazi ulicu. Automobil staje, i vrata se

otvaraju; svetlo u kabini se pali, glasovi, topli, prigušeni remete tišinu.

Spor ritam muzike dopire sa radija; devojački razgovor kao da pulsira

u tami. Nakon minut-dva jedna visoka, izrazito mršava brineta izlazi iz

kola, zakopčava jaknu, navlači kapuljaču, dok trepćući kratko osmotri

nebo; zatim se okrene i trgne ruku u pozdrav automobilu koji je već

počeo da klizi niz put.

Lice u otvoru kapuljače je uzano, bledo. Izgleda umorno, a dah koji u

oblaku pare izbija iz prevoja usana oseća se pomalo na alkohol. Ona

se osvrće prema nizu zgrada; korakne – stav tela je čvrst; ona hoda

pravo; ni po čemu se spolja ne primećuje da je popila. Samo njene oči,

krupne i bez sjaja – samo njeno lice, čudno ogrubelo, kao grumen soli:

jedino se po tom licu i po tim očima može primetiti da je provela niz

besanih noći.

Devojka se zove Una Pavlić. Delićem svesti, ona razmišlja o tome kako

opet kasni. Čelo joj je namršteno, ali ne od brige – kao da je nešto

sasvim drugo posredi. Gura ruke u džepove farmerki i pokušava da

napipa ključeve. Korak joj postaje sve užurbaniji: kao da je iznenada

shvatila koje je doba i da joj znači svaki sekund. A onda, pred klupicom

ispred zgrade, najednom zastaje. Bolan osmeh dodirne joj lice koje kao

da se raspukne u ogledalu. Ona obara pogled ka raskvašenoj zemlji i

telo joj klone, kao marioneti kojoj je lutkar odrezao niti i ostavio samo

jednu u vratu.

Ramena su joj pogrbljena dok posmatra svežanj ključeva na dlanu.

„Kuda...“, progovara, a iz njenog uma izlije se kap u njeno srce. Kuda

si krenula? upita glas unutar razletelih kapljica. Čemu žurba? On te

više ne čeka u stanu. Više niko ne sedi u zadimljenoj prostoriji, za kuhinjskim

stolom, pogleda uprtog u sat, kose razbarušene od nemirnog

sna i naglog buđenja. Sada je ta stolica prazna. Pepeljara je prazna.

Čaršavi su zategnuti. Čak je i njegov miris nestao iz posteljine.

Ona pritiska palac i kažiprst uz uglove očiju, ali prekasno: suze su već

tu, i više ih ništa ne može zaustaviti. Spušta se na klupu, skupljenih dlanova,

skupljena u ramenima i kolenima i stopalima. Leđa joj se žestoko

trgnu. Sem povremenih šmrcaja koji eruptiraju iz nje, ona ne odaje ni

zvuka. Njena agonija se rasprostrla u bolu i tišini.

Pola četiri. Obrisala je oči i zapalila cigaretu. Počinje da joj biva hladno:

obukla se samo u dva sloja, jer je znala da će ići kolima, i da će čitavo

26

veče provesti u zatvorenom. Počela je da razmišlja o svojim prijateljicama.

One su joj pružile utehu u poslednjih par dana, stvarno jesu, nesebično,

i čak su je pomalo dirnule time koliko su bile voljne da pomognu

u svemu, i zaista, zaista iskreno osete njen bol, ali ona je istovremeno

nazirala neki zid u njihovim srcima, neku podsvesnu barijeru, kao da je

ona, eto, kužna, kao da bi ih mogla zaraziti smrću. U jednom čudnom,

neiskazivom smislu, osećala je kako njeno prisustvo u njima izaziva

napetost, a naročito večeras, kada su izašle u taj kafe-klub, gde su se

Unine prijateljice diskretno trudile da joj skrenu misli, ali istovremeno i

da i same ugrabe malo života. O, ona to razume, ona ih potpuno shvata...

njima je svakako moralo laknuti kada je izašla iz kola.

Ona izvuče poslednji dim, smrvi cigaretu vrhom čizme, i ispravi se nad

sedištem klupe. Vetar se uvuče u njen okovratnik i klizne joj niz leđa,

neprijatno joj rashladivši kožu. Ona se strese i obuhvati kragnu. Tako,

sa jednom rukom na vratu, a drugom stežući ključeve, zakorači prema

ulazu u zgradu. Prišavši vratima ona ponovo zastane; uznemiri je

uvid koji je sve vreme nesvesno potiskivala: nije dovoljno pijana. Nije

planirala da ostane toliko trezna kada se večeras vrati u stan. Kako će

popuniti pustoš?

Sve što zna jeste da sada ne sme da podigne pogled ka staklu dok

vrškom ključa napipava prorez u bravi. Delićem uma priseti se još jednog

tamnog pravougaonika, crno uokvirene umrlice – na vratima stana.

Svetlo u ulazu ne radi. Dočekuje je mrak kao slepilo, miris vlažnog

maltera; nešto hladniji vazduh. Srećom, zna napamet gde je prekidač

za lift. Pritisne ga, i začuje kabinu kako automatski odreaguje na poziv.

Samo par spratova iznad nje, lanci zazveckaju kao kristal, gotovo

melodično, dok se lift spušta. Obasja je uzan pravougaonik svetlosti.

Ona otvara vrata, stupi u kabinu. Ispruživši palac stiska dugme za šesti

sprat. Nokat joj je prepun iskrzanih, oštrih uglova.

U kabini postoji samo komad ogledala. Devojka se nasloni leđima na

zaštitna vrata i osmotri svoj odraz. Užasno je bleda. Nezdravi, tamni

podočnjaci okružuju joj očne duplje kao pečati. Tri godine, podseti je

odraz. Dovoljno da ostaneš potpuno sama. Tri godine.

Ona izmašta čašu punu dima i vrškom nokta kucne o površinu stakla.

Za večnost!

27

Oseti nekakvo naviranje, nešto poput gigantske lavine, a onda niz mučnih

unutrašnjih udara u slepoočnicama. Obrne se i obavije prste oko

hladnih ručki zaštitnih vrata. Peti sprat. Još samo par sekundi.

Kabina se oglasi kao da je popunila pregradu u cevi. Devojka izleti

iz lifta, naslepo napipavši prekidač za svetlo. Na ovom nivou zgrade,

sijalica radi. Ona pritisne dugme, svetlost obasja hodnik uz zujanje.

Oprezno pusti teška vrata lifta da se zatvore. Delićem oka, primeti oblik

umrlice na vratima svog stana. Njena utroba se zgrči. Iznenada, obuzme

je teskobna slutnja. Ovako nešto osetila je samo jednom ili dva

puta u životu. Nikada budna. Dok je padala u san... jedino tad. Dok je

pomno pratila kako joj se telo opušta, a disanje produbljuje – još samo

tren, mislila bi, i njenu svest će prekriti veo – i dok joj je grudi probadao

predosećaj da će, čim uroni u tminu, sanjati nešto užasno.

Ali, kuda? Nema više gde. Napolju je hladno... i uostalom, ko bi je

primio? Ne poznaje nijednog komšiju dovoljno dobro da bi mogla da

pozvoni na njegova ili njena vrata u pola četiri ujutru. A sve njene drugarice

žive bar pet blokova dalje. Uostalom, i da ode do prve, šta bi

joj rekla? ’Ej, ćao, izvini što ti upadam ovako, kao ludak, ali ja stvarno

nemam hrabrosti da sama spavam kod kuće večeras.’

Smiri se. Znaš da je do ovoga moralo da dođe. Kad-tad. Morala si u

jednom momentu da se suočiš sa ovim.

Da. Još par noći. Staviće stan na prodaju. Ionako je preveliki za nju.

Toliko mnogo smrti. Ne bi mogla da izdrži duže od neophodnog. Iznajmiće

garsonjeru dok ga ne proda. Ali večeras... večeras jednostavno

nije dovoljno popila.

Ima rakije u kuhinjskom regalu. Vina. Mnogo vina. Čitava neotvorena

boca Portoa. Džin. Votka. Da. Može da se ubije od alkohola za relativno

kratko vreme – pola sata, ako to želi. Bolje očaj, tuga, ludilo, bolje

sve nego ova naviruća strepnja. Otključaj vrata. Samo uđi... skupi hrabrosti,

i suoči se sa onim što ti predstoji.

Ključ prokliza u bravu. Slika njenog oca posmatra je sa umrlice. Odabrala

je fotografiju iz starog pasoša – pre nego što je obrijao brkove.

Pre par godina imao je guste crne brkove koji su mu skladno popunjavali

prazninu između donjeg dela nosa i gornjeg dela usne. Setila se

kako, dugo pošto se obrijao, ona nije mogla da se privikne na tu prazninu.

Kao da se njegovo lice obnažilo, tako je to izgledalo. Ali, na kraju

28

jesi. Navići ćeš se i na ovo. Doduše, trebaće ti vremena i biće teško,

ali... oguglaćeš.

Brava škljocne i ona lagano otvori vrata. Ušunja se u stan oprezno, kao

lopov. Zaključavši vrata, požuri u kuhinju. Srce joj se u momentu sledi,

jer joj pogled klizne ka senci za kuhinjskim stolom; odahnuvši, ona prozre

igru napetih nerava; samo isprepletan mrak i bleda svetlost spolja;

ništa više od toga. Drhtavim prstima, ona uključi svetlo iznad sudopere.

Preko puta je regal sa pićem. Boce su zbijene jedna do druge, kao da

staklenim trbusima prelamaju tminu iza sebe. Pogled joj pređe preko

džina i votke i zaustavi se najzad na flaši viskija. ’Old Grus’. Zaboravila

je. Ko je doneo tu flašu? Neki muškarac svakako. Možda ujka-Stane iz

Plava. A možda i neko od njenih drugara iz srednje. Flaša je stešnjena

između staklenih trbuha vina i votke. Potrebne su joj obe ruke da je

oslobodi. Obavije prste oko grlića i spusti je nečujno na radnu površinu.

Čep prepukne kao suva grančica. Otvor je bez dozera. Okrene se, za

trenutak zaboravivši na sve. Čiste čaše suše se kraj sudopere. Na posletku,

odabira posudicu iz donje pregrade regala: šolju za čaj.

Prvi gutljaj sklizne joj niz jednjak kao žar smaknut sa starog drveta.

Ona sklopi oči u pokušaju da oproba umor, ali san se i dalje čini predaleko

od nje. Počevši da gricka preostale dve izbočine na noktu, ponese

piće do kuhinjskog stola. Još jedna cigareta. Zaboravila je pepeljaru, a

upaljač je ostavila u jakni.

Naglo ustavši, ona se obrne i načini teturav korak. Mišići joj se slede: iz

pravca hodnika dolebdeo je jecaj.

Šaka joj se u momentu oduzme; šolja joj sklizne niz omlitavele prste.

Tresnuvši o laminat, piće se razlije, ali posudica ostane čitava. Ona ne

obrati pažnju; pogled joj je usmeren ka zamračenom hodniku i paru

drvenih vrata. Zvuk je dopro odatle. Sada, međutim, i tu – i svuda oko

nje opet vlada tišina. Ona se ipak ne usuđuje da zađe dublje u hodnik.

Za trenutak pomisli da neće biti u stanju ni da okrene leđa vratima – da

će zauvek ostati skamenjena u raskoraku.

Naravno da je umislila. Umor mora da ju je toliko smoždio da je pravo

čudo što već nije počela da halucinira. Pored toga, potpuno je izgubila

apetit, i sve što je u poslednja tri dana unela u sebe bilo je nešto malo

ribe i krompira, i tona duvana –

„Eeeh...“ začuje se ponovo iz pravca očeve sobe. Taj vapaj procepa joj

29

utrobu, kao kandža koja u zamahu iskida somot u froncle. Iako je nalik

cviležu, ona prepoznaje glas. Suviše dugo ju je budio u gluvo doba

noći. Otac opet ima ružan san.

Iznenadni blesak potpunog razumevanja. Stavila je sebe na probu:

njen izmrcvareni um uredio je stvari tako da suoči svest sa najgroznijim

ličnim strahom. Iscrpljen, osmislio je bizaran odbrambeni mehanizam

koji će istrzati njene živce dok potpuno ne –

A šta ako je on stvarno tamo? ledeno smiren glas prekine tok njenih

misli. Šta ako leži u krevetu, u izgužvanoj pidžami, mokar od znoja

i mokraće, ruku i nogu zapetljanih u čaršave? Šta ako... ako budeš

morala da ga probudiš? I shvatiš da je m...muh...mr–

Ne. Otac nije tamo. To što ona čuje – to što je čula, evo, već nema više

ničega – to su samo trzaji njenih nerava koji najsvirepijim trikovima

pokušavaju da raščerupaju sebe. Krajnji efekat traume. Silovit nalet

slabosti. Nesvesna šok-terapija.

Ona s naporom proguta pljuvačku. Zašto onda oseća ovako užasnu

grozu? Zašto ima utisak da su stvari već počele da se odvijaju, van

njenog uma, van svake njene moći da ih kontroliše i zaustavi? Una

ustukne par koraka – mišići u njenim nogama kao da su od gume – i

pod neizrecivim utiskom, kao da je izletela potpuno van sebe, najzad

uspe da premesti pogled u stranu.

Kuhinjski sto je pomeren.

Sada je postavljen čitavih pola metra ulevo od prozora; njegova površina

je tamna i ogoljena – nedostaje stolnjak. Usna duplja joj se momentalno

osuši. Ona ispusti kratak, drhtav uzdah. Sve izgleda drugačije

nego maločas. Zidovi su sivi i ispucali, police u kuhinji su iščezle,

ustupivši mesto spletu mrtve paučine o čijoj jedinoj olabavljenoj niti visi

muva; plafon je niži, a čitav prostor deluje čudno nakrivljen, kao u neravnom

ogledalu. Pored toga, kvalitet svetlosti se promenio. Pre samo

par trenutaka napolju je vladao mrak, a sada kroz prozor dopire čudna,

mutna svetlost zore, koja u uglove prostorije baca sablasne senke.

Krevet u očevoj sobi zaškripi kao da je neko (još neko, doda njen um

panično) legao u njega. Ona poželi da pohita, ali ne izvan, u snežnu

noć, već u senke udno zidova, u susret stravi; duboko u njenoj svesti

postaje jasno da sada i nema ničega izvan, da vrata koja vode napolje,

30

zapravo vode u stvarnost koja negde u dubljim nivoima postojanja teče

uporedo s njenom verzijom stvarnosti; ali pre nego što uopšte stigne da

se predomisli, noge je mahinalno ponesu ka delu stana koji gleda na

parking i ulicu. Ubrzano dišući, ona pred vratima uspe da natera sebe

da zastane, a zatim se još jednom prepusti sili koja ju je pokrenula, i

nevoljno pritisne kvaku. Pred njenim očima prikaže se skučena prostorija

koja samo u opštim crtama podseti na onu u kojoj je otac zagrabio

poslednji dah.

U uglu golog, letimično osvetljenog sobička nalazi se ispreturan krevet.

Preostali nameštaj (noćna komoda, orman, pisaći sto, polica sa

knjigama i lampa kraj kreveta) nestao je, kao uvučen u parket i usisan

u zidove; za sobom je ostavio samo jezive zjapeće rupe tame. Suviše

je mračno da bi se sa praga razaznala kontura na dušeku. Ali ona zna

ko je to. Seti se njegovog lika, poluotvorenih ustiju i usana povučenih

na dole, kao da se pripremaju za gromoglasan vrisak, seti se očiju koje

ludački kolutaju pod prevučenim kapcima i krutosti tela koje se uvija nekontrolisano,

kao pod serijom snažnih elektrošokova. Probudi se. Uvek

isti period noći. Uvek između tri i četiri izjutra. Molim te, tata, plašiš me.

Zvuci njegovih vapaja, noćima za redom, na kraju su je gonili u nevoljan

beg pošto se spusti veče: uvek bi smislila neki razlog da prespava

kod drugarice. Više nije mogla da podnese tu agoniju. To iščekivanje.

Ali daleko gore je ono što ugleda zatim. Nekakva pregrada, duboka

useklina u zidu kraj kreveta. Unutar nje leži nepoznata žena licem

okrenuta ka ocu. Posmatra ga gladnim očima; pogled joj je zanesen, a

izraz njenog lica zrači sumanutom čežnjom. Odmah se primećuje njena

zverska želja, ženino telo je vrlo napeto i otvoreno, gotovo kao da bi

da utisne svoj krvotok u njegov. Njeni čudno izduženi udovi uvijaju se

zajedno sa konvulzijama Uninog oca. Sasvim nesvesna trećeg prisustva,

sablast pruža ruku, grabeći prstima.

Snevač na dušeku vrisne.

„Ko je to?“, glas mu je grozno piskav. Lice aveti se skupi u grču. Oči joj

ovlaže kao da su se u bleštavim koronama zenica rascvetali pupoljci.

Njeno telo se izvije i na zvuk njegovog glasa otisne u senke, zaplutavši

nečujno i užasno sporo kroz vazduh. Njen otac ponovi pitanje, ovog

puta zazvučavši čudno udaljen, kao da je cijuknuo odnekud ispod parketa.

Odgovor koji usledi je pun raslojenih odjeka, a svi oni kao da su

se razvejali unutar Unine lobanje.

31

„Volim te.“

(Zar ne vidiš koliko te volim?

Ti si moj.

Zašto me neprestano odbijaš od sebe?

Zar sam toliko užasna?)

Stravična aura koja okružuje sablast kao da se upliće u čvor sa grozom

koju snevač oseća. Rezultat je zastrašujući: avet počinje ludački da

trza glavom, mlatarajući dugom ravnom kosom kao korbačima. Unin

otac se, pak, sasvim sledi u postelji i počne jezivo da skiči. Zvuk njegovog

glasa toliko je grozan da ledi utrobu. Avet se unosi u njegovo lice,

tiho režeći i frkćući, kao u želji da se spoji sa njim psihički, u imploziji

užasa.

Na nogama koje jedva oseća kao svoje, Una prileti krevetu ne razmišljajući.

Ona obuhvati očeva koščata ramena i počne svom silinom da ga pritiska

o dušek. Usta su joj nakežena od količine energije koju koristi.

Vilica joj je stisnuta kao da zadaje ubitačne udarce. Svesna je da ono

– neiskazivo – ono onostrano – lebdi iznad nje, ali više nema hrabrosti

da se zaustavi. Sablast krikne

(pusti ga!

on je MOJ!)

glasom prepunim cepajućih odjeka, ali sada je devojka zver koja je

zagrizla, koja već kida, nemoćna da otkoči vilicu u naletu paničnog ludila.

Kao da je misao proizvela samu sebe, ona oseti plamen snažnog

ugriza u dno leđa. Vrisne i otrgne se, gotovo se sručivši na krevet. Nakežena

kontura njene majke, u haljini u kojoj su je pre tri zime sahranili,

kleči iza nje. Niz usta joj klizi potočić tamne tečnosti.

Devojka dodirne svoja ugrižena leđa i oseti kako joj topla krv natapa

prste.

„Mogla bih da budem tvoj košmar,“ progovori majka prigušenim horom

promuklih glasova. „Da li bi želela to, mmmm? Mogla bih da te oteram

u ludilo.“

Devojka užasnuto odmahne glavom i krajičkom oka ugleda sebe na

32

krevetu, gde je maločas ležao otac. Lice – njeno lice – na jastuku je

deformisano, bledo. Mrtvo.

„Sačekaj svoj red!“, drekne majka i salva demonskog smeha natera

Unu da poskoči sa dušeka i čitavim telom poleti prema izlazu iz sobe.

Zgrabivši kvaku, ona se baci u hodnik i zalupi vrata tako da rezultirajući

zvuk opali kao prasak pištolja. Pred njenim očima za trenutak sve

zavibrira i zatim, ona začuje kako se nešto teško ruši u sobi, kao da je

orman pao sa unutrašnje strane vrata. Dugačka pukotina rascveta se u

zidu iznad lakiranog rama. Njena ruka utrne do ramena.

Ona napravi par lelujavih koraka; potom se sruči na pod, u nesvest.

Sledeće jutro lenjo obasja ubledeli svet. Sneg je napadao preko noći,

čak su i ogoljene grane otežale pod debelim slojem pahulja. Svod je

sasvim beo, kao u želji da podrži belinu na zemlji. Jato vrana preleće

komšiluk, graktanjem uznemirvši vrapce koji su se okupili po krovovima;

jedan od njih, zaplašen, sleti na ram prozora Unine kuhinje. Naduvši

perje, strese sitne kapljice sa sebe. Trepnuvši i premestivši pogled,

vrabac ugleda devojku koja leži na podu; devojku koja se lagano budi.

Pokreti su joj usporeni. Njeno zgrčeno lice odražava bol koji kao da

se emituje sa svake koščice u njenom telu. Ona nekoliko puta trepne,

stiskajući kapke. Oslonivši se na dlanove, zbunjeno pogleda oko sebe.

Namršten izraz njenog lica odjednom zameni grč strave.

Ona trgne glavu prema unutrašnjem delu stana. Naglost pokreta kojim

izvije čitavo telo do pasa, natera vrapca da prhne krilima u prečišćen

vazduh.

Vrlo sporo, delom zbog bola, a delom iz opreznosti, Una se pridigne sa

hladnog poda, ne skidajući pogled sa vrata u dnu hodnika. Ispravivši

se, ona tiho zastenje: svaki njen mišić oglasi se u bolnom protestu. Ona

natera srce da joj zakuca lakše, u opuštenijim, laganijim ritmovima. Međutim,

to je samo kompromis: svakog časa ono se može nanovo dati

u nekontrolisan galop. Ramenom se pribivši uza zid, devojka lagano

zakorači dublje u hodnik. Potrebna joj je, čini se, večost da se približi

vratima. Prvi put primeti pukotinu koja vijuga gotovo do plafona. Laki

žmarci skliznuše joj niz kičmu. Prigušen zvuk saobraćaja sa ulice je

sve što se čuje u stanu. Bezlično, tamno drvo pred njom stoji nemo.

Drhtavim prstima ona obuhvati kvaku.

33

Uzdahnuvši kratko, kao da prikuplja volju iznutra, ona pritisne dlan na

dole. Brava popusti, ali vrata se ne mrdnu ni za milimetar – zaglavljena

su sa suprotne strane. Nešto teško se sručilo na njih i preprečilo ulaz.

Una pogleda svoju ruku na kvaci i zatim je lagano spusti kraj sebe.

Odahne, progutavši pljuvačku. Tako je i bolje.

Prekrstivši ruke ispod grudi, nesigurnim, izgubljenim korakom pođe ka

kupatilu.

Imam novac od osiguranja. Potražiću stan. Ovaj izdajem istog

trenutka. Čim se okupam, okrećem prvu agenciju. Daću manju cenu,

za početak.

Ionako je već pomišljala na to. Sada se ta odluka čini kao jedina koja

ima iole smisla. Ona želi da čitavom površinom mozga razmišlja o toj

odluci. Da usmeri sve snage ka njoj. Ni o čemu više, niti o bilo čemu

manje, samo o toj odluci. Ne želi da se seti sna. To je svakako bio samo

san – a onda je pala u nesvest, od iscrpljenosti i gladi. Halucinacije.

Manjak spavanja i hrane. Trenutni nalet čistog ludila. Proklizavanje

uma. Ništa više od toga.

Ona odvrne česmu nad kadom, pustivši jak mlaz tople vode. Džemper

joj je prašnjav, potkošulja kruta od znoja, a farmerke i hulahopke lepljive.

Ona otkriva da joj je dno gaćica požutelo – upiškila se, verovatno u

nesvesti. Strgne veš sa sebe, a kada se istegne da svuče potkošulju,

hladno sečivo bola zareže joj donju polovinu leđa. Ona sikne kroz

stisnute zube i okrene se, osmotrivši bolnu tačku.

Trag na koži iznad njene zadnjice je dubok, u obliku ugriza ljudske

vilice. Koža se na pojedinim mestima raspukla. Ali ono što ugleda

unutar sićušnih pravouglih krasti nije zgrušana krv – već sitni grumeni

zemlje.

Sačekaj svoj red, Una začuje odjek raštimovanih glasova u svojoj glavi.

A kada pogleda već oformljen bazenčić vode u kadi, i bled oblak pare

koji se puši sa uzbrurkane površine, zapita se ima li nade da, bez obzira

na kom mestu ona stajala u tom redu, ikada uspe da izbriše sa sebe žig

koji ju je obećao tami.

34

ĐORĐE AĆIMOVIĆ

PROZA

SIGURNA KUĆA

Maxim se probudio istog trenutka kada je i poslednji

komadić Sunca zašao za betonski kvadar.

Mesec bi trebalo da je na nebu, ali se ne

vidi, tama je pala na grad kao iz zasede.

21 02’ 45’’46’’47’’

Prošlo je. Gazda me sad više ne može zvati.

Maxim je skinuo bluetooth slušalicu sa levog

uha (oduvek je voleo da popodnevnu dremku

provodi na desnom boku), zaklopio je crni laptop

i otklopio svoj lični, crveni. Kad se uključio,

odmah se ispisalo „KUPITE NAI JIN“.

Nai Jin Nai Jin, dosadni su više.

Kliknuo je kako bi zatvorio reklamu. Stavio je

headset slušalice, uključio centralnu kameru,

speakerphone i otpočeo pretragu.

– Dobro veče. Dobrodošli u Sigurnu kuću, jedinu

kuću u gradu sigurnu od svih bolesti.

– Zdravo – odgovorio je Maxim simpatičnoj

devojci sa druge strane cyber prostora čija je

glava takodje bila načičkana kojekakvim spravicama.

– Da li ste član?

– Jesam, naravno – odgovorio je Maxim.

– Vaš IDN?

418860000497 – ukucao je Maxim.

– Izvolite?

– Može li dve za 22 na primer 140700 i 22311

za sve 200 quintema?

– 20?

– Ne za 200! rekao je Maxim.

– Naravno da može. Uplaćeno. Pravila nalažu

da stignete u prostorije najkasnije do 21 50’.

U protivnom nećete biti usluženi. Hvala Vam

što koristite Sigurnu kuću, jedinu kuću u gradu

sigurnu od svih bolesti.

Đorđe Aćimović rođen je

1981. na Savskom vencu i

živi na južnoj granici istog.

Studira fakultet veterinarske

medicine. Piše i poeziju i

prozu. Ima objavljena dva

teksta u zborniku radova

Radionice za pisanje poezije

i proze u organizaciji DOB-a

2006. godine. Voli da piše.

djordjeacimovic@yahoo.com

35

Cura je nestala iz tečnog kristala i ponovo je pisalo ‘’KUPITE

NAI JIN’’.

Maxim je skinuo slušalice, ustao iza stola, protegao noge i seo

u medical chair. Spustio je jednu od dvadesetak plastičnih cevčica, skinuo

je poklopac sa braunile i istu ukopčao u konektor na svojoj nadlanici.

Ispred očiju mu se pojavio display na kom je pisalo:

SILDENAFIL AP500 na rezervi.

NA REZERVI. Natpis na rezervi je upozoravao trepćući, ali je Maxim

ipak stisnuo OK pa DOSE pa 2 pa OK. Smirio se nekoliko sekundi,

iskopčao je braunilu, vratio poklopac na nju i kad je pustio crevo u

nastavku cevčice ono se samo vratilo u kućište. Virio je samo plavi vrh

poklopca.

Ustao je i otišao u kupatilo.

Izašao je iz svog stana. Provukao je code karticu kroz aparat

pored vrata i ona su se zaključala. Pružio je prst i pozvao lift.

Brojevi su polako opadali 182 181 180 179 178 177 176 sve

do 102. Maxim je izašao u tržni centar Heart, srce njegovog nebodera,

i nakon nekoliko koraka ušao je u Smart-mart da nešto kupi.

– Jedan Nai Jin!

– Četvrt quinteme – rekla je prodavačica.

Iskapio je pola Nai Jina, zatvorio limenku i bacio je na ulazu u

studio Sigurne kuće koji se nalazio na sto drugom.

Seo je u čekaonicu i tek što se naslonio kroz vrata na kojima

je pisalo Live program uletela je usplahirena žena sa palm-topom na

ruci. Za njom je uletelo još 7-8 ljudi iz ekipe. Ekipa se bavila realizacijom

programa Sigurne kuće. Maxim je već ustao i, kao uvučen u vrtlog,

uhvatio se sa realizatorima i nestao kroz vrata na kojima je pisalo Preparation.

Čekaonica je ostala u miru. Čovek koji je sedeo za prijemnim

stolom se nakašljao.

21 49’ 57’’58’’59’’

Prvo su mu izvadili krv nakon čega je sledio lakši deo kod

šminkerke. Maxim je prepoznao i nju i curu koja se bavila prstima gostiju.

Frizeri su se menjali često i do danas nije ni jednog zapamtio.

21 56’ 12’’13’’14’’

– Koji enterijer gospodine?

– Normal – rekao je Maxim

– Znate da za 200 imate ogroman izbor – rekla je šef ekipe

koja je i dalje bila previše usplahirena.

– Znam, znam, ali večeras samo Normal!

21 58’ 43’’44’’45’’

Maxim je ušao u studio. Stao je između kamera 3 i 4. Prepoznao

je ljude koji su radili za njima. Na setu je bilo još petnaestak ljudi.

36

21 59’ 06’’07’’09’’

– Gospodine, spustite pantalone. Znate da bez erekcije ne

mogu da Vas pustim u program. Naš program prate milioni gledalaca,

ne smemo da se blamiramo. Možete izgubiti sav novac, a mi ćemo

uvesti ‘zamenu’.

Maxim je spustio pantalone i bokserice.

– Tvrd je kao kamen – sa osmehom na licu rekla je šef ekipe

pipajući Maximov kurac rukom u kojoj je već držala mobilni telefon i

olovku. Zatim je njome štiklirala i poslednju kućicu nekog fajla na palmtopu.

– Može, spreman je. Idemo. Svetlo. Kamere. Tišina. Idemo uživo.

3------2------1-----0

Maxim je zakoračio na pozornicu. U krevetu sa satenskom posteljinom

karmin crvene boje čekale su ga dve prelepe cure. Mlađe

od njega možda samo dve-tri godine, osmehivale su se kamerama i

pružale ruke prema njemu. Počele su da ga dodiruju, ljube, svlače...

Maxim je nezadovoljno pogledao prema kamerama, tražio je usplahirenu

ženu ali je svetlost reflektora bila zaslepljujuća. Okrenuo se nazad

svojim devojkama.

Ne izgledaju baš kao u katalogu, ali jebi ga sad.

Nastavio je.

– Gotovo. Gasi. Puštaj reklame – rekla je usplahirena žena

dvadesetak minuta nakon što je Maxim zakoračio prema svojim večerašnjim

zvezdama.

– Dođite, gospodine – prišao mu je momak iz ekipe – dođite,

treba da potpišete fiskalni račun.

Maxim je uzeo svoj primerak. Pisalo je.

Sigurna kuća. Uplaćeno 200. Ukupno PDV-a 23%.

Korišćeno 140700 i 22311.

Sve cene su u quintemama.

Sigurna kuća, jedina kuća u gradu sigurna od svih

bolesti. Naš program uživo emituju sve vodeće TV

stanice u zemlji. Hvala što koristite Sigurnu kuću.

Maxim je zgužvao račun i bacio ga u kantu koja je stajala u

uglu lifta. Brojevi su polako rasli 135 136 137 138 139 140 141 sve do

182.

Sutra opet na prokleti posao. Dokle.

Maxim je seo u medical chair. Iskoristio je cevčicu sa zlatnim

poklopcem i otišao u krevet. Bio je umoran. Brzo je zaspao.

Noć je držala grad kao u tamnici.

37

PROZA

Branko Ćurčić rođen je

1980. godine u Somboru,

gde je završio gimnaziju

Veljko Petrović. Apsolvent

je Opšte književnosti i

teorije književnosti na

Filološkom fakultetu u

Beogradu.

Zastupljen je u

Antologijama Najkraće

priče 2003, 2004. i 2005.

u zbornicima kratke priče

Donja strana priče i Vrata

moja priče i časopisima za

književnost Akt i Emitor.

Prvi je dobitnik nagrade

Đura Đukanov biblioteke

Jovan Popović iz Kikinde

za najbolju zbirku

pripovedaka autora

mlađeg od 30 godina pod

nazivom Vetrenjača. Živi u

Somboru.

BRANKO ĆURČIĆ

EROTSKA PRIČA

Počelo je bivati teško raditi sa Grudvom.

Postajala je troma, gojazna, neprivlačna.

Mada, moram priznati da je i dalje bila vrlo motivisana

za rad sa mnom. Za razliku od mene.

Ja nisam bio motivisan ni za nju ni za rad. Bio

sam prazan. Na snimanju poslednjeg kadra

erotskog filma ,,Brežuljak na ravnici’’ osećao

sam se istrošeno, staro, bio sam spreman da

uskočim u grob i tako zauvek smirim sve svoje

nagone i ambicije. Par puta me je iz dremeži

budio gromki režiserov glas.

– Gde ti je mladost, Vetre!? – drao se

Peđa Slanina, ćelavi, mršavi režiser ,,Brežuljka

na ravnici’’.

Grudva me je gledala očima moderne,

emancipovane žene. Nisam tu primetio ni

sažaljenje ni ljubav, nikakvu romantiku, gotovo

da sam joj bio kao neki alat, neki strug ili klješta.

Mojoj onemoćalosti se čudila, verovatno

jer je mislila da smo oboje profesionalci koji

vole i cene svoj posao. Tako je i bilo u početku,

sada mi je, međutim, svega bilo dosta, i novca

i golih žena u izobilju. Nisam imao potrebu za

vođenjem ljubavi bar narednih sto godina.

– Čekaj! Ne možemo dalje. Ne valja

svetlo! – odjednom je uzviknuo zdepasti snimatelj

Krasta.

– Šta!? – podviknuo mu je Slanina

– Ne može dalje? Pa ti si lud? Moramo da

završimo ovo danas! Šta ne valja sa svetlom

Krastiću?

– Ne znam. Čekaj da pogledam – rekao

mu je snimatelj i otišao do velike mašine

na kojoj su bili zakačeni reflektori. – Osigurači

su u redu, ali reflektori slabo blješte! Meni je

na kameri mrak! Totalni mrak! Pogledaj!

38

– Ništa ne valja zaista! Šta ćemo sada?! Šta da radimo, čuješ

li me, Krastiću?! Ti se razumeš u tehniku. Uradi nešto, čoveče božji!

– govorio je režiser i nervozno šetao gore-dole po sobi.

Grudva i ja ležali smo goli na bračnom krevetu. Ona je okrenula

glavu ka velikoj mašini sa reflektorima i znalački ga pogledala. Potom

je polako podigla svoje veliko nago telo i otišla do mašine. Kleknula je

na zemlju tako da su joj grudi pipnule tlo. Počela je nešto da čačka po

mašini.

– Grudvo, šta radiš? Ostavi se toga i idi kod Vetra! Nije to za

tebe... – savetovao ju je režiser. Ona ga nije slušala nego je i dalje

nešto radila kod mašine. Režiser joj se primakao, pomilovao je po leđima

i poljubio u vrat – Hajde, budi dobra devojčica i vrati se u krevet.

Hoćeš?

Grudva se odmaknu od mašine i vrati se u krevet koji se pod

njenom težinom gotovo prevrnuo. Odjednom, soba dobi više svetlosti.

Reflektori su blještali jače nego ikad, čak je bilo i previše svetlosti.

– Šta... šta si uradila? – pitao je zabezeknuti snimatelj Grudvu

– Ja... ja sam mislio da je debeli, glavni kabel ,,A’’ pregoreo i da možemo

da otpišemo snimanje. Kako?

– Ovo je neverovatno! – uskliknuo je režiser rumen od sreće

– Bravo Grudvo! Ali kako...

Grudva je pogledala u svoje velike mesnate grudi i počešala

ih.

– Vidite – počela je ona – Trebalo je da žuti glavni kabel ide u

spoju sa crvenim, a ne sa zelenim kao što je prethodno bio povezan.

Zatim, osigurač ,,A1’’ bio je na mestu predviđenom za osigurač ,,B7C’’,

što nije po pravilu. Ipak, to nije uzrok slabog rada reflektora. Bled sjaj

reflektora uzrok je nagomilane prašine u ventilatoru glavnog kompjutera.

Bilo je toliko prašine da je ventilator radio kao Vetrov alat. Mislim,

ventilator uopšte nije radio.

– Dobro... uglavnom, sada sve radi. Nastavljamo... – promrmljao

je režiser, ni sam ne znajući šta da kaže na ovu neuobičajenu

situaciju.

Na trenutak, utonuo sam u sećanje, u jednu davnu uspomenu

iz svog ranog detinjstva. Bilo je to otprilike pre dvadesetak godina,

kada sam imao negde oko pet ili šest godina. Sećam se da je

bio sparan letnji dan, da dugo nije padala kiša niti je bilo nagoveštaja

da će padati. Majka je jedva dozvolila da sa ujakom odem do Tise na

kupanje, jer sunce nije prijalo mojoj koži. Zato je valjda ujak odabrao

neku malu čistinu pod debelim hrastovim senkama, daleko od plaže sa

ostalim kupačima. U blizini nije bilo nikoga, vladala je potpuna tišina tog

letnjeg podneva. Ništa se nije pomeralo, sećam se da je ujak tih dana

39

preklinjao više sile da dune vetar. Svega se sećam kao da gledam neku

fotografiju. Ujak je sa svojim velikim slamnatim šeširom sedeo na starom

drvenom čamcu i pecao, a ja sam, potpuno nag, trčkarao po pesku

i vijao nekog leptira. Išao sam za leptirom čak i kroz šipražje i žbunje,

par puta sam se posekao zbog čega je mati kasnije vikala na ujaka,

dok nisam nabasao na jednu manju čistinu i video lepo ofarbani čamac

kako slobodno pluta plićakom. U čamcu su bili muškarac i žena, ne

znam, ili se ne sećam, koliko su stari bili, u grčevitom ljubavnom aktu.

Primetili su me, ali nisu mogli da se zaustave. Ja sam ih zabezeknuto

gledao, dok mi je do ušiju dopirao krčeći ton sa radio prijemnika koji su

ostavili na obali. Nikada nisam mogao da zaboravim reči koje su toga

dana doprle do mojih ušiju. Bila je to verovatno neka obrazovna emisija,

a ja sam u tom trenutku pomislio da je u pitanju životinjica izašla iz

šume. Kako su godine prolazile, u svojoj glavi sam sklapao mozaik od

reči koje sam čuo sa radija.

Kolega, pitam vas da li je čovek inteligentnija životinja od ostalih

životinja, da li je bez karakterističnih psihičkih procesa koje bi ga

izdvajale, ili je čovek duboko misaono biće, biće koje zna da ide toliko

daleko da ume da zapisuje svoja osećanja i potom ih analizira? Da

li je umetnost to što ga odvaja od životinja, taj umetnički ego, da li je

taj umetnički ego to što svakog čini jedinstvenim? Ne, ne, ne, dragi

kolega, ne umetnost u smislu pisanja, slikanja, komponovanja, nego

i u smislu originalnog načina života. Da, da, da, dragi kolega! Umeće

življenja je bitno! Umetnost je otrgnuti se životinjske svakodnevnice, je

l’ tako, kolega?

Vratio sam se ujaku koji nije primetio da me nema u blizini. Sedeo

je na čamcu i dremao dok mu je ribolovački štap bio upao u vodu.

Nisam hteo da mu kažem šta sam video u blizini, samo sam želeo da

što pre dođemo kući ne bi li mi mati zavila rane koje su me pekle. Od

te večeri i ukusne štrudle sa višnjama ne znam šta se dalje događalo

u svakodnevnim pojedinostima mog detinjstva. Ostaće mi sećanje na

taj događaj i uvek jedan jedini osećaj pri tome, a to je da ne smem da

izneverim. Koga da izneverim? Prijatelje? Karijeru? Život? Ne znam.

Trenutno osećam kako ogromno toplo telo leže preko mene.

– Akcija!

Spreman sam...

40

ČETIRI

Svi su bili na okupu. Društvo se okupilo da proslavi dvadeset

i pet godina braka porodice Vasiljev. Nijedan prijatelj niti poznanik nije

izostao. Čak ni malo uobraženi Despot Bratić, mladi doktor iz komšiluka,

koji se sve više uživljavao u ritam pesama uz koje su gosti đuskali.

Repertoar je bio raznolik i veseo, bilo je tu pesama iz šezdesetih,

sedamdesetih i osamdestih godina. Slavljenici, Sneža i Steva Vasiljev,

suzdržavali su se da ne puknu od smeha kada je doktorovo ogromno

telo počelo da skakuće kao gumena loptica uz grupu Duran Duran i pesmu

White Lines. Oni su želeli da doktora spoje sa Tijanom, devojkom

koja bi mu svakako odgovarala i po lepom izgledu i po obrazovanju. Tijana

je završila ekonomiju i još se nije zaposlila, mada je to bilo pitanje

dana. Više banaka u gradu bilo je zainteresovano da zaposli ovu vitku

plavušu nalik na plastičnu lutku Barbiku. Doktor Bratić bio je pasivan

po pitanju ljubavi. Uvek je bio takav. Čekao je da mu ljubav padne sa

neba. Ni ovoga puta nije bilo drugačije. Čekao je da mu Sneža i Steva

bace Tijanu u zagrljaj. Verovao je u njih više nego u sebe. Ove večeri je

malo više popio i blesavo igrao, a to je za sve prisutne bila prava blagodet

za oči i sutrašnje ogovaranje, jer je doktor Despot retko kad ovako

otkačen. Tijana je sama u uglu sobe čekala da joj on priđe. Nervozno

je ispijala konjak i bila poprilično pijana i crvena u licu. Ištvan Bala, kum

porodice Vasiljev, prišao joj je i rekao da je lepa. Potom ju je pozvao na

večeru. Ona ga je gledala pijanim očima i ćutala. Kum Ištvan se odvažio

i priznao Tijani da mu se dopada. Tijana se nasmešila i odmakla od

njega. Nastavila je da pije konjak na drugom kraju sobe. Ištvan je bio

sasvim zadovoljan njenom reakcijom. Želi da je vijam, mislio je, dobro,

vijaću je. Otišao je da igra zajedno sa doktorom. Sneža i Steva su došli

do Tijane i rekli joj da ide kod doktora Bratića, da se malo raskomoti i

počne da đuska pored njega. Pustili su Heart of Glass, pesmu grupe

Blondie. Tijana ih je poslušala. Kada je prišla bliže doktoru, Ištvan se

momentalno povukao i namignuo svom prijatelju. Neka ga, neka živi

malo, mislio je Ištvan, ja mogu i posle. Igrali su uz Heart of Glass, ali

svako za sebe. Doktor je skakutao zatvorenih očiju, a Tijana đuskala

gledajući zbunjeno u Snežu i Stevu. U ruci je čvrsto držala čašu konjaka...

Stvarno, ima toliko načina. Omča, pištolj, tablete, nož, voz,

reka, soliter... Razmišljam o omči kao najpodesnijem načinu da se ubijem.

Već danima. Miran sam kao bubica. Možda sam i našao rešenje.

Omča... Dobro je. Kako je nevažno gde ću to obaviti. Baš me briga,

mogu i na sred ulice. Ceo svet neka gleda moje truplo kako se klati.

Zbog čega, imao je sve? E pa, nisam imao sve. A želim to sve. No,

41

niko mi ne može osporiti jednu stvar – poštenje. Mogao sam da kradem

kada se javno kralo, ali nisam hteo. Ko zna, možda je u tom trenutku

trebalo da kradem. Možda sam tada ispao nepošten prema Bogu. On

mi je tutnuo pred nos blago, rekao uzmi, a ja sam odbio. Uzmi slobodno,

nije greh, nemaš čega da se plašiš! Ne, ne. Čuvao sam se ja

za ovaj trenutak. Za trenutak kada ću Bogu pred istinu. Sada ću da

uzmem ono što mi pripada. Valjda. Možda. Ne znam. Užas...!

Gotovo svi su bili pijani. Sneža i Steva jedva su stojali na nogama.

Tražili su Roy Orbisonovu numeru You Got It od momka za kompjuterom

i ljubili se kao zaljubljeni šesnaestogodišnjaci. Oteturali su se do

doktora Bratića. Uz njega se prilepila Tijana, vitkim rukama obesila mu

se o leđa, mada se on pravio da je ne primećuje. Steva mu je pokazao

u otvorenoj šaci komadiće marihuane. Doktor Bratić je samo klimno

glavom i nastavio da igra. Sneža i Steva su dali marihuanu Ištavnu

da je zavije. Ubrzo, na terasi su se našli Sneža, Steva, Ištvan, doktor

Bratić i Tijana. Pušili su marihuanu zagledani u noć. Ćutali su. Bračnom

paru Vasiljev falila je samo odgovarajuća muzika. Poslali su Ištvana

da pusti Cloud Nine Georga Harrisona. Kada je pesma počela, bračni

par je nastavio da se ljubi. Divljali su jezicima, nije ih bilo briga što se

nalaze u društvu. Onako pijani i drogirani, tražili su od doktora Bratića

da poljubi Tijanu. Doktor Bratić, valjda da bi ispao smešan, poljubio je

Ištvana u obraz. Jedino se Tijana nasmejala, Sneža i Steva ništa nisu

primetli. Ljubili su se. Bilo je negde oko četiri sata ujutro...

Ma, siguran sam da će, kada se ubijem, biti neke pravde...

Priznajem sebi da očekujem da ću se, kada se ubijem, najbolje snaći.

Neko se snalazi u lovu u mutnom, kada krade i lopuje, a ja znam da ću

se snaći tamo gde su valjda svi pošteni. Tamo gde niko ne krade. Da,

ubiću se. E to je baš divno. Sigruno i spokojno. Samo... razmišljam u

poslednje vreme o tome da, kada se ubijem, tamo neće biti ničega. Baš

ničega. Da će zavladati onaj iznenadni mrak kao kad nestane struje

usred neke zanimljive utakmice. Veselo društvo bulji u televizor, rezultat

je 2:2, a gostima treba još jedan gol. Deset minuta je do kraja meča.

Napadaju. Čak je i gostujući golman izašao na polovinu domaćih. On

šuta dugu loptu do svog napadača. Ovaj je dobro prima i udara prema

golu domaćih. Odjednom – klik! Potpuni mrak. Mnogi bi se tada nervirali

što nisu mogli da do kraja odgledaju utakmicu. Ja se ne bih uopšte

uzbuđivao. To me i čudi kod sebe, jer sam i ja bio napet dok sam gledao

taj zanimljiv fudbalski meč. Izluđuju me ti moji paradoksi. Izluđuju.

Hteo sam, a nisam uzeo! Dakle potpuni mrak. Nema struje. O.K. ...

Sneži i Stevi izgleda da je dosadilo ljubakanje. Kum Ištvan im je rekao

da će sutra ožvalaviti. Nisu ga slušali. Puni pića i marihuane želeli

su nešto otkačeno, uzbudljivo. Palo im je na pamet da ih Tijana i doktor

42

Bratić gledaju dok vode ljubav. Samo, trebalo je oterati tolike goste.

Ištvana su slagali i rekli mu da su umorni i da je najbolje da se sada raziđu.

Želeli su da on prenese ostalim ljudima kako im je jako loše i kako

bi najradije legli. Ištvan ih je poslušao. Za pola časa u sobi je ostala

samo gomila praznih flaša, papirića pobacanih po parketu i nešto malo

nepojedenih sendviča. Ištvan je očistio svo to đubre i bez pozdrava

otišao kući. Veseo je to momak, ništa njemu nije teško. Sneža i Steva

su sklonili trpezarijski sto na terasu. Dokrot Bratić ih je pitao čemu to

naprasno menjanje rasporeda po kući. Videćeš, mislila je porodica Vasiljev,

zagonetno se smeškajući Despotu Bratiću...

Pa, da. Ja razmišljam samo o raju. Šta ako odem u neku vrstu

pakla? Možda budem morao da gledam u gomilu ogledala. Pakao je

gomila ogledala i ništa više! Ako celu večnost budem morao da gledam

svoj lik, sta onda? E to će biti pravi pakao. Ne, to nisam zaslužio, ceo

život ja sam... pošten! Mrak, želim mrak. Lakoću i spokoj...

Sneža i Steva su stali nasred sobe. Doktor Bratić je očekivao

da će oni zaplesati uz I’m Your Man Leonarda Cohena. Međutim, oni

su počeli da se skidaju. Njihova gola tela ubrzo su se pojavila pred

Tijanom i doktorom Bratićem. Njih dvoje su mirno stajali, paralisani od

iznenađenja. Sneža i Steva su se smejali, bili su uzbuđeni, kao da su

vratili vreme dvadeset i pet godina unazad, onda kada su videli prvi put

jedno drugo gole. Počeli su da vode ljubav...

Da! Zaista hoću da pobegnem od svog smisla života ispred

mene. Ja znam zadatak, matematički zadatak. Ja sam sračunao svoj

život. Da, hoću da se ubijem, da ne bih živeo taj život po sračunatom

principu, po principu da su dva i dva četiri, nisu tri, a ja hoću da su tri...

Pošteno, svakako. Sada mi pada na um i Dostojevski i svi psiholozi

sveta koji bi mi rekli da treba da naučim da živim sada, u trenutku, a ne

da planiram ko će mi doći na sahranu...

Nakon što su pred Tijanom i doktorom Bratićem doživeli orgazam,

Sneža i Steva su ležali goli na podu jedno petnaestak minuta.

Zatim su želeli ponovo da vode ljubav. Zvali su Tijanu da im se pridruži.

Ona se samo zbunjeno osmehnula. Zvali su i doktora Bratića. Rekli su

da je sada na njih dvoje red. I doktor Bratić se zbunjeno osmehnuo.

Stajao je kao ukopan. Sneža i Steva ih nisu čekali. Ponovo su vodili ljubav.

Sporo. Nije prošlo mnogo, a Tijana je počela da se skida. Uskoro

se pred doktorom Bratićem pojavilo mlado i vrlo zgodno golo žensko

telo. Pre nego što je ušla u Snežin i Stevin ljubavni kovitlac, Tijana je

popila još jednu času konjaka. Na eks...

Razmišljam, bolje je da to uradim pištoljem. Samo klik i... nema

struje. Da, ipak pištolj. Odmah, sad. Pištolj je pravi izbor... Da. Lep

pištolj. Moćan. Kako to da sam tako siguran i da uopšte i ne pomišljam

43

da se predomislim? Siguran sam. Smiren sam. Mom komšiji je izgorela

grafička kartica. He-he-he. Ipak, pištolj... jedva čekam da mi njegov

ledeni vrh dodirne bradu.

Doktor Bratić je posmatrao uzbuđena gola tela kako se valjaju

po podu. Potom se i on skinuo. Međutim, nije im se pridružio. Seo je

na stolicu i počeo sam sebe da zadovoljava. Kada je bio blizu vrhunca,

suzdržao se. Obukao je svoju odeću. Sneža, Steva i Tijana ga nisu primećivali.

Oni su uživali. Još par minuta ih je doktor Bratić posmatrao.

Onda je otvorio kredenac pored ogledala. Izvadio je Snežanin i Stevin

poklon koji su dobili od Ištvana još pre dvadesetak godina. Bio je to

pištolj Desert Eagle, koji je Ištvan kupio u Kolumbiji iz puke zabave i

egzotike. Kum im ga je poklonio jer je bračni par davno izrazio želju da

bi voleo da ode negde na čistinu i puca u razne beskorisne predmete.

Kada su dobili pištolj vrlo često su i odlazili na livadu i gađali u prazne

flaše. Dolazili su tamo i sa doktorom Bratićem. On nije pucao, samo ih

je posmatrao i dobroćudno se smeškao...

Vreme je da se struja isključi. Lopta ide prema golu i...

Pucanj se začuo oko šest sati ujutro. Na znojava tela koja su

bila pri vrhuncu seksualnog uzbuđenja padali su krvavi komadići mozga

poput kiše.

44

DMITRIJ KUZMIN

JEDANAEST PESAMA

PREVOD

U SPOMEN NA BURIČA 1

Ne boj se

ovo je tvoja domovina

Moja domovina.

Sve što je ostalo od nje:

aspik na parčetu hleba –

biće da je to neko morsko stvorenje,

čudnovato zbog života u dubinama, –

dospelo u jelovnik kafeterije

na prvom spratu zgrade Berze,

gde sam proveo četrdeset minuta

u razgovoru sa baletskim kritičarem

Geršenzonom,

u mukotrpnoj potrazi za jezikom

koji bi zamenio zauvek izgubljeni

jezik kuhinjskih čajanki…

I još:

mama,

koja pri svakom retkom susretu

insistira

da prema ramenu skrajnem

u okovratnik pulovera zadenutu pisaljku,

da mi slučajno

ne proburazi grlo…

Kako to povezati

jedno s drugim,

i sa zapaljenom naftom Groznog,

i malom vetrenjačom

na meandru reke Soroć 2 ,

1 Vladimir Burič (1932–1994) – pesnik i prevodilac,

teoretičar ruskog verlibra. Moto je uzet iz njegove

pesme. – Prim. prev.

2 Soroć – reka u Pskovskoj oblasti, gde je bilo

imanje Puškina. Sada je tu njegov muzej. – Prim.

prev.

Dmitrij Vladimirovič Kuzmin

rođen je 1968. godine u

Moskvi. Diplomirao je i

magistrirao na Filološkom

fakultetu. Od 1993. godine

glavni je urednik izdavačke

kuće ARGO-RISK, koja je

izdala preko 200 naslova.

Pokretač je književnog

kluba Avtornik, koji deluje

od 1996. godine. Od

1997. godine osnivač

i kurator pionirskog

projekta savremene ruske

knjževnosti u elektronskom

obliku Vavilon i veoma

agilan i uspešan kulturni

menadžer. Godine 2002.

dobitnik je nagrade Andrej

Beli za svoj doprinos

književnosti. Piše poeziju

i kritiku, te prevodi sa

engleskog, francuskog

i beloruskog jezika.

Sastavljač je Antologije

monostiha i antologije

ruske zagranične poezije

Oslobođeni Ulis (2004).

www.vavilon.ru

info@vavilon.ru

45

koja postoji isključivo

radi kompozicionog raščlanjavanja pejzaža?

Raspala se prostorna veza.

Od onih što pokupiše krš

jedni odjezdiše

drugi odoše,

treći ćute.

***

U prodajnom salonu

bele tehnike

petorica

u službenim bordo sakoima

sasvim običnih lica

živahno:

– Znači imaš sina?

– Sina.

– I ja. A ti, Serjoža?

– Takođe.

– Ispada da samo Alješa ima ćerku.

Biram seckalicu za povrće

kao poklon mami:

već joj, sigurno, teško padaju

kuhinjski poslovi,

mada ne kuva odveć često.

Probadanje s desne strane grudi.

Sigurno moje srce

Nepravilno.

46

***

Faini Grimberg 3

Svoje sedište nisi stigao

da ugreješ tokom dve kratke stanice,

i sakrivaš priručnik za Microsoft Excel

u aktovku nemogućih oblina,

sunce noćobdija, slabašna zvezda

ni pleća ni bedra ti ne senči,

tek-tek podočnjake i slepoočnice.

Pomislih tada: a da

kupim neki jeftin diktafon,

stigao bih za te dve kratke stanice

da se raspitam kod svakog od vas, otkada

bez razmišljanja,

sagnute glave, napuštate vagon,

i kao Sokratu

namah mi sinu

da forma dijaloga primorava

učenika

da ceo put njegove misli

prevali se s njim

do kraja.

Ovde će biti dug prolaz

s mostom i pogledom na skoro zamrle četvrti,

gladeći jastučićima prstiju

mrku veštačku kožu.

3 Faina Grimberg (rođ. 1951) – pesnikinja, prozaista i prevodilac; ima pesmu sa

sličnom temom. – Prim. prev.

47

U SPOMEN NA ANDREJA SERGEJEVA 4

Lepo je biti živ

ljutiti se na pandura što iz čista mira patrolira

mašiti se isprava

ispustiti priznanicu i prezervativ

Lepo je biti živ

svratiti u Mekdonalds

nauručiti kolač s ribizlama

pošto se na onaj od višanja čeka

Lepo je biti živ

ne sviđati se samome sebi

u modrikastom izlogu

Gospode, pomozi

da se pređe raskrsnica kod metroa

zaustavi iznad horizonta

zlobno purpurno sunce semafora

naredi da se razdvoji

bujica automobila

***

Svi moji susedi su ševe.

Na spratu iznad, stara Tatarka

od ranog jutra peva pesmice unjkave,

kao da uljuljkuje malo dete

(čini mi se da tamo kod njih nema dece).

Na spratu ispod, baka glasno grdi

svog deku (deka, siguran sam, postoji –

samo da li sam ga sreo za ovih šest godina?)

Sa desne strane u cik zore zvrji telefon:

gospu, koja je šef pogona u pekari,

zovu na posao (zacelo su im zagorele kifle).

Samo je sleva tiho. Doduše, fina intelektualna žena

4 Andrej Sergejev (1933–1998) – pesnik, prozaista i prevodilac, istaknuti

predstavnik ruske neoficijelne poezije 50-ih i 60-ih godina. Prilikom prelaženja

moskovske ulice, pregazio ga je automobil. – Prim. prev.

48

penzionisanog generala KGB

jednom me je pitala, kad smo se sreli u liftu:

da nam ne smeta izjutra

njena šivaća mašina – stoji baš kod zida.

Biće da sam pocrveneo:

tada je i naš kauč stajao

kraj istog zida, i Mišel, svršavajući,

nikada nije mogao da zadrži poklič pobednika...

***

Hteo bih da počnem od starice

majušne veoma stare

u prljavoj radnoj kecelji

i koketnom belom čepcu

sakupljala je sa stolova prljavo posuđe

u masivna kolica na jedan sprat

u kafeu „Topla čokolada“ na Puškinovoj ulici

po sovjetski tesnom ali ipak

sa istoimenom reprodukcijom na zidu

mama me je vodila tamo

nakon završetka tromesečja

sa samim četvorkama

i kada su kolica prolazila pored nas

mama je svojeručno stavljala u njih tanjir

nakon pojedenih kolačića sa slatkim punjenjem

skoro čist jer nikada nisam mogao sebe da privolim

da kolačiće prelijem čokoladnim prelivom

bilo bi to tako musavo

i samo sam umakao na viljušku nabodeno parče

i starica je odjednom sinula i rekla mojom mami

a mama je već bila skoro sasvim seda

rano je osedela, moja mama

ako je to nasledno i meni je vreme za nekih pet godina

„Mudrice, mudrice moja!“

neočekivano zvonkim punozvučnim glasom

na tom istom mestu sada je moderan kafe

gde je Linor Goralik 5 organizovala akciju za zaštitu zečeva

i glavni urednik malih ali uvaženih novina

sa labavim nedovoljno čvrsto vezanim ušima oko glave

5 Linor Goralik (rođ. 1975) – pesnikinja, prozaista, organizator kulturnih akcija,

istaknuta ličnost mlađeg književnog pokolenja Rusije. – Prim. prev.

49

PREVOD

nutkao je prisutne sitno narezanom mrkvom

i ja konačno u društvu relativno mladih ljudi

koje najbolji pesnici moje generacije

zacelo imaju u vidu kada u svojim stihovima

pišu „mi“

među njima su i neki sa kojima sam

pre desetak godina bio veoma blizak

naručih dakle i pošteno smazah nešto skupo

i neukusno

***

Pogled s trinaestog sprata:

trava zelena

a šumica tako jarko

kanarinac žuta,

kao tvoja vetrovka,

samo su vrhovi

tek zarudeli.

Crni pas

trčkara među brezama.

Gradnja prekoputa

privodi se kraju.

Nešto metalno,

što ničemu ne služi,

bacaju u gvozdeni kontejner.

Kamion svirnu

prozuklim tenorom.

Negde u blizini

bez prestanka zvoni mobilni

melodijom gajdi.

Obuzet užasom

zamičem za balkonska vrata.

Život je tako lep

da se čini

da umeš da letiš.

50

U SPOMEN NA HENRIHA SAPGIRA 6

Stari letnjikovac

i stara jela pored letnjikovca

dograditi starom letnjikovcu

novu verandu

šteta za staru jelu

ne može tako brzo izrasti

nova jela

dok izraste jela

ostariće veranda

srušiće se stari letnjikovac

ostaće prazan plac

lepet šarenih leptira

linija dalekovoda

na vrstu odavde

O.K.

Nek raste

stara jela

izgradićemo verandu

oko jele

sa rupom za stablo

u drvenom postolju

krošnja počinje iznad krova

nek raste

stara jela

u starom letnjikovcu u Kraskovu 7

***

Lepa, drusna, netaknuta ijednim

znakom starenja, previše

namirisana dezodoransom, dobrano

pijana, naslonjena na dovratak

vratiju moje sobe, prežvakava

davno iscrpeni visokoumni razgovor,

gubeći se od alkohola i uzbuđenja,

oblizuje usne, znoji se, najzad ne izdržava

6 Henrik Sapgir (1928–1999) – pesnik, prozaista, priznati klasik ruske neoficijelne

poezije. – Prim. prev.

7 Kraskovo – naselje nedaleko od Moskve, gde je živeo tokom letnjih meseci.

– Prim. prev.

51

PREVOD

Draginja Ramadanski

rođena je 1953. godine

u Senti. Diplomirala je


u Beogradu 1977. na

grupi za ruski i češki

jezik i književnost, gde je

završila postdiplomske

studije, i odbranila

magistarsku tezu

Konstruktivne osobine

proze V.V. Rozanova,

1985. godine. Odbranom

doktorske disertacije

Parodijski plan romana

Selo Stepančikovo F.

M. Dostojevskog 1992.

godine stiče naučni

stepen doktora književnih

nauka.

Sarađuje sa

mnogobrojnim listovima

i časopisima. Osim

prevoda, objavljuje

prikaze, članke, eseje.

Dobitnik je Nagrade

Društva književnika

Vojvodine za prevod

godine za 2000. godinu,

Nagrade Laza Kostić

9. međunarodnog

Salona knjiga u Novom

Sadu 2003. godine i

Nagrade Udruženja

književnih prevodilaca

Srbije Miloš N. Đurić

za najbolji prevod iz

oblasti esejistike 2004.

godine, kao i nagrade

Bosiljak 2005. godine

za prevodilački doprinos

mađarskoj književnosti.

i rekav „sačekaj samo malo“

kloparavo trči sprat niže do ženskog toaleta.

Koristeći priliku, šmugnem u svoju sobu,

zaključavam se, zbacujem odeću, uvlačim se

pod uštirkani hotelski čaršav

i odmah tonem u san, ne mareći za

spočetka brze, zatim spore korake u hodniku.

Neće oprostiti. Nikada neće oprostiti.

***

Doktor Aranovski

uvrće mi čiviju ankera u čeljust,

ogromnim toplim dlanom košarkaša

pridržavajući moju glavu, nalik narandžastoj

lopti.

Najgora od svega je,

kaže doktor,

visoka istrošenost sekutića.

Ali i sa tim se izlazi na kraj,

kaže doktor,

navlačenjem krunica.

U jednom časopisu kritičari zahtevaju

metafizičku dimenziju poezije,

u drugom insistiraju na vernosti

klasičnom nasleđu.

Doktor Aranovski i ja

zadovoljni smo malim: saznanjem

da najmanji deo mene 8

preživeće mi prah i truležnost izbeći.

Čak i sa istrošenošću

se izgleda može izaći na kraj.

8 Najmanji deo mene – izmenjeni citat iz čuvene

Puškinove pesme „Spomenik“ (po motivima Horacija):

„Ne, umret neću sav, U svete lire letu / Duh trajan

biće moj, nadživet prah ću siv“. – Prim. prev.

52

Neka je i tako:

budući Hamlet

zamišljeno gleda u usta

Jorikove lobanje, narandžaste

u zracima zalazećeg sunca.

***

Ovo je priča

o staroj dami,

koja je primila postarijeg stanara,

rekla mi je u desetom razredu

ljubazna devojka-repetitor.

Pre nastave

u školi je radila diskoteka,

morao sam da čitam na brzinu, u metrou,

ono glavno sam nekako pohvatao

ali su mi detalji bez rečnika izmakli.

Prvo pitanje

beše baš iz teksta, o završnom gestu junaka:

What exactly Mr Kerry did?

„Osmehnuo se“ – rekoh nasumice.

Olga Mstislavna

prekorno zaklima glavom.

Nakon dvadeset godina

nabasavši na stari broj „Inostranke“,

slučajno sam ga otvorio

baš na toj priči.

„Malo muzike i plesa – reče ona –

nikada ne škodi u životu“.

Mister Keri se lako nakloni.

Priča američke spisateljice Suzan Hau „Malo

muzike i plesa“.

Prevela s ruskog Draginja Ramadanski

PREVOD

Knjige prevoda: Fjodor

Sologub, Senovite priče

(Novi Sad, 1995), Marija

Baškirceva, Dnevnik

1873-1884 (Novi Sad,

1996), Marina Cvetajeva,

Pacolovac (Kanjiža,

1998), Aleksandar Genis,

Crveni hleb, Američka

azbuka (Beograd, 1999),

Dovlatov i okolina.

Filološki roman (Beograd,

2000), Tama i tišina,

Umetnost oduzimanja

(Beograd, 2000), Mihail

Epštejn, Očinstvo (Novi

Sad, 2001), Novo

sektaštvo (Novi Sad,

2001), Viktor Jerofejev,

Enciklopedija ruske

duše (Beograd, 2001),

Aleksandar Genis, Kula

vavilonska (Beograd,

2002), Pavel Krusanov,

Ujed anđela (Beograd,

2002), Viktor Jerofejev,

Pet reka života (Beograd,


Vesti iz Edena (Beograd,


Stočiću, postavi se

(Beograd, 2004), Viktor

Jerofejev, Dobri Staljin

(Beograd, 2005), Janoš

Siveri, Raspuklina (Novi

Sad, 2005), Vladimir

Kozlov, Nepoznati SSSR

(Beograd, 2006), Ištvan

Konc, Odabrane pesme

(Senta, 2007).

drama1@eunet.yu

53

EVA ZONENBERG

CEREMONIJA KUVANJA ČAJA

Dašak vetra na samom početku

Kada bi umela da se udubiš u vetar, čula bi moje ime

Sa svakim njegovim izgovorom mogao bih postati vidljiv

i biti pored tebe

Kako da nazovem Nekog ko me neprestano, nežno i neopaženo prati?

S e n s e i.

Sensei na japanskom znači Učitelj

Da li to učitelj upoznaje učenika ili učenik učitelja?

Da li to učenik upoznaje učitelja ili učitelj učenika?

Da bismo videli jedno drugo moramo se probuditi

Čekamo jedno drugo budući jedno kraj drugog

Čekamo jedno drugo mimoilazeći se kao dva neznanca

54

Čekamo jedno drugo gledajući se u oči

Čekamo jedno drugo gledajući istu zvezdu

Plava šljokica koja je pala sa mojih sandala

plavih sandala u kojima sam plesala na obali tirkiznog mora

Taj jedan jedini, blještavi cekin dajem ti na poklon, šaljem u

mislima, jer ne znam tvoju adresu

Čekamo jedno drugo budući jedno kraj drugog

Čekamo jedno drugo budući zajedno

Čekamo jedno drugo razgovarajući međusobno:

Da li mi to upoznajemo stih ili stih upoznaje nas?

Za tebe sam bio odsustvo motivacije

Jedan od mnogih odgovora koji si znala otpočetka, iako si ga tražil na

ulicama mnogih svetova

Čekala sam, čekala nekog, ali da li stvarno Tebe?

Pogodi ko je Neko, nikada ga nisi srela, a kao da ga oduvek znaš

Tražeći ga u gomili srela je kaluđere budiste

55

Da li je traženje istovetno sa nalaženjem?

Da li je nalaženje istovetno sa susretom?

Šta danas beše učenje, a šta privid?

Ako ne budeš umeo da patiš

nećeš umeti da budeš srećan

Ako ne budeš umeo da ćutiš

Nećeš umeti da čuješ ono što je prećutano

Čuće i ono što je prećutano

Katkad je probijanje kroz zemlju stvarnosti veoma teško i nestvarno

Možda zbog toga što u sebi krije zemlje različitih smislova

Čemu služe reči?

Da bismo se priključili zajedničkom razgovoru sveta, a možda i da govorimo

šapatom

Šapat je najlepša varijanta govora, ali tako se može razgovarati samo

s drvećem.

I sa ljudima koji su njihovi izaslanici

56

Onaj ko došaptava, pronašao je samog sebe

Most sa crteža:

Počinje na listu papira, a završava se van lista papira

Da li se može nacrtati palata praznine?

I naša pustinjačka ćelija koja se odmara među oblacima?

O tome postoji zen izreka: Presijavajući dragulj je u tvojoj ruci

U Japanu često srećemo taj natpis po odajama određenim za ceremoniju

kuvanja čaja

Čime ćemo napuniti naše šoljice: čajem ili snegom?

Pićemo se uzajamno

sve dok ne postignemo majstorstvo u zaustavljanju svakog trenutka

u sebi

Kakvog je ukusa kap istine?

Kakvog je ukusa kap osećanja?

Šta se može izraziti rečima?

Ćutnja zapisanog

Ono što zapišeš podjednako je važno kao i ono što ne zapišeš

57

Ponekad nezapisano ima veću vrednost od zapisanog

Upustili smo se u borbu s rečima, da bismo pronašli Našu Pustinjačku

ćeliju sakrivenu među oblacima

Na koji oblak je pala moja trepavica?

Sećanja koja su želje

Za jednim vremenom za jednim susretom

I nije bilo nikog osim nas

I nije nam bio potreban niko osim nas

Kako je to moguće?

Ono što je lako teško je

Ono što je teško lako je

U toj protivurečnosti sadržana je određena istina koja je dovoljna za

celokupnu svest mudraca i glupaka

Užasava li te nemogućnost?

Međutim, užasavajućije je predočavanje mogućnosti

Da li si primetio?

Da li si primetila?

58

Kao da nismo s ovog sveta

Verovala si mi dok me nisi poznavala

Ali da li ćeš mi verovati kad me upoznaš?

Čekam da mi neko dovikne: Prijatelju!

Ne osvrćući se iza sebe ili na okolnosti

Doći će kao sunce posle kiše

Ili kiša posle veoma vrelog dana

Samo čekanjem ćeš naučiti da ne čekaš

nikoga

Samo čekanjem ćeš naučiti da razlikuješ

nikoga od nekog

Osećanje se odmerava malim gutljajima jasminovog

čaja

Što je osećanje jače, jasminov čaj se duže

pije

Jasminov mladić ili jasminova devojka?

Bio je učitelj Jeste učitelj Biće učitelj

A ipak neprestano uči od ljudi

PREVOD

Biserka Rajčić, pisac i

prevodilac, rođena je

1940. Završila je slavistiku


u Beogradu. Prevodi s

poljskog, ruskog, češkog,

slovačkog, bugarskog

i slovenačkog, poeziju,

prozu, eseistiku, filozofiju,

teatrologiju, istoriografiju,

politikologiju i sl. Oko 300

autora. Objavila je 54

knjige i oko 1350 priloga

u časopisima Srbije i

bivše Jugoslavije. Od

1967. sarađuje s Radio

Beogradom.

Autor je sledećih knjiga:

Poljska civilizacija, Pisma

iz Praga, Moj Krakov,

Šopen, Žorž Sand i njena

deca (radiodrama) i više

stotina tekstova o piscima

koje je prevodila.

Od pre četiri godine bavi

se kolažom. Godine

2004. imala je samostalnu

izložbu u Narodnom

muzeju u Zaječaru. Piše

eseje o likovnoj umetnosti.

Dobitnik je više nagrada;

srpskih: Nagrada Jovan

Maksimović, Nagrada za

životno delo Udruženja

prevodilaca Srbije;

poljskih: Nagrada ZAIKSa,

Ministarstva kulture

Poljske, Ministarstva

spoljnih poslova Poljske,

Nagrada Zbignjev

Dominjak za prevođenje

poezije.

brajcic@eunet.yu

59

PREVOD

Možda je baš zbog toga postao Učitelj

Da jasmin nikada ne precveta!

Jasminova šuma ili jasminova bašta?

Eva Zonenberg (Ewa

Sonnenberg) rođena je

1967. u Zombkovicama

u Šleskoj. Živela je

dugo u Vroclavu, gde

je završila Muzičku

akademiju i nastupala

kao pijanistkinja. Studirala

je i književnost. Sada

u Krakovu završava

studije filozofije i predaje

kreativno pisanje. Već

za prvu zbirku pesama

dobila je 1995. prestižnu

Nagradu Georg Trakl.

Njene književne večeri

su veoma zanimljive.

Često su „intrigantne“ i

„šokantne“. Na originalan

način kombinuje poeziju s

muzikom.

Veoma je prevođena. Na

sve evropske jezike. Neki

je nazivaju slovenskom

Sapfo.Na srpskom je

u obimnijim izborima

objavljivana u ProFemini,

Književnom magazinu,

Književnom listu i

banjalučkim Slovesima.

Posebno je prisutna u

Nemačkoj, u antologijama

i pojedinačnim zbirkama.

Objavila je sledeće

pesničke zbirke: Hazard

(1995), Zemlja hiljadu

notesa /Ispovesti Lindzi

Kempa/ (1997), Planeta

(1997), Povodac (2000),

Bukteći tramvaj (2001),

Čas ushićenja (2005).

www.sonnenberg.pl

Ako je nešto stvarno važno onda je to samo

jedna posebna rečenica

Hodamo između oblaka kao plesači koji

menjaju prostor

Na dnu šoljice je suvo kovrdžavo lišće čaja

Ljudi su sećanje

Među nama šušte kao lišće čaja

Nekad ćeš sve to shvatiti

Između susreta i susretnutog.

Nekada ćeš biti više dete nego što si sada

Kada je počeo ozbiljno da je sluša prestala je

da govori

Od tog vremena postali su neophodni jedno

drugom

Krakov, leto 2003.

Prevela s poljskog Biserka Rajčić

60

TOMAS LIGOTI

POSLEDNJA ARLEKINOVA GOZBA

I

Moje interesovanje za grad Miroko

prvi put se pobudilo kada sam čuo da se u

njemu održava jedan godišnji festival u kojem

su, uz ostale učesnike ovakvih velelepnih

svetkovina, udela treba da imaju i klovnovi.

Moj nekadašnji kolega, sada saradnik katedre

za antropologiju jednog udaljenog univerziteta,

pročitao je moj nedavno napisani rad („Uloga

klovna u američkim medijima“, Glasnik popularne

kulture), i napisao mi da se maglovito

seća kako je negde pročitao ili čuo za jedan

grad u ovoj državi u kojem se svake godine

održava nekakva „Gozba pajaca“ i da smatra

da je to u značajnoj vezi sa neobičnom oblasti

koju proučavam. To je, naravno, bilo itekako s

time povezano, a za moje akademske ciljeve

u toj oblasti, kao i moje lične težnje, značilo je

više nego što je on imao razloga da misli.

Pored toga što sam predavao, već

nekoliko godina bavio sam se raznovrsnim

antropološkim projektima s osnovnim ciljem

da uspešno predstavim važnost figure klovna

u različitim kulturnim sadržajima. U proteklih

dvadeset leta svake godine sam prisustvovao

festivalima koji prethode uskršnjem postu, a

održavaju se svuda po jugu Sjedinjenih Država.

Svake godine naučio bih još ponešto o

ezoteričnosti svetkovanja. Tokom tih proučavanja

bio sam ushićeni učesnik – uz svoju redovnu

ulogu antropologa, nastupao sam i lično

u klovnovskoj maski. A ta uloga bila mi je milija

od svega ostalog u životu. Za mene je pojam

61

PREVOD

Foto Scot Peacock

Tomas Ligoti, rođen 1953.

godine u Detroitu (Mičigen),

verovatno je jedan od

najpotcenjenijih savremenih

autora u žanru horora. Jedan

kritičar pisao je o njegovoj

pripovedačkoj snazi: “On

je zaista umešan pisac koji

ume da nagovesti toliko

šokantan užas da je čitalac

zahvalan što užas nije direktno

prisutan”.

Njegov rad redovno se

pojavljivao u mnogim

časopisima horora i fantastike,

kao i u većem broju

zbirki kratkih priča. Takođe

je sarađivao sa muzičkom

grupom Current 93 u proizvodnji

knjige In a Foreign

Town, In a Foreign Land,

knjige uz koju se prodaje i

CD sa pozadinskim zvucima

i muzikom namenjenom da

prati čitanje, što je zanimljiva

kombinacija koja neverovatno

dobro funkcioniše.

Ligoti je veoma povučena

osoba, pa je, pomalo čudna,

fotografija koju donosimo

jedina javno poznata njegova

fotografija.

Zbirke: Songs of a Dead

Dreamer (1989);

The Nightmare Factory

(1996).

Klovn u obimu svog značenja oduvek obuhvatao svojstva plemenite prirode.

Ja sam, za divno čudo, i sam bio umešan lakrdijaš i oduvek sam

se ponosio veštinama koje sam uspeo da steknem marljivim radom.

Pisao sam Državnoj službi za turizam i naznačio koje informacije

želim, pri tom pokazavši zanesenjačku upornost koja me je prirodno

obuzimala kod ovih stvari. Posle mnogo nedelja stigao mi je koverat

žutomrke boje, sa utisnutim pečatom Vlade. Unutra se nalazila jedna

brošura koja je sadržala spisak svih raznovrsnih sezonskih svetkovina

zvanično poznatih toj službi, i u prolazu sam primetio da ih je u kasnoj

jeseni i zimi podjednako mnogo kao i u toplijim godišnjim dobima. Pismo

ubačeno u brošuru objašnjavalo mi je da, prema obimnim podacima

iz njihovog arhiva, nijedan festival koji se drži u gradu Miroku nije

zvanično prijavljen. Ponudili su, i pored toga, da mi daju svoja dokumenta

na uvid, ako bih poželeo da ispitam ovaj ili neki sličan predmet

u cilju nekog konačnog projekta. U vreme kada su mi to predložili već

sam se mučio pod toliko mnogo profesionalnih i ličnih tereta, da sam,

umornim pokretom, jednostavno odložio koverat i njegovu sadržinu u

jednu fioku, i nikada ih nisam ponovo razmotrio.

Nekoliko meseci kasnije, međutim, plahovito sam zanemario

svoje odgovornosti i, prilično nasumice, upustio se u jedan novi projekat.

To se desilo jednog podneva u kasno leto, dok sam se vozio na

sever s namerom da pregledam neke časopise koje je držala biblioteka

jednog drugog univerziteta. Kada sam se našao izvan grada, okolni

predeo ispunila su sunčana polja i imanja, odvraćajući mi misli od znakova

na autoputu kraj kojih sam prolazio. Uprkos tome, moj podsvesni

duh naučnika mora da im je posvećivao revnosnu pažnju. Ime jednog

grada stajalo je nerazgovetno u mom vidnom polju. Učenjak u meni

smesta pronađe izvesne zapise iz jedne duboke metalne fioke, i bejah

prisiljen da načinim nekoliko brzopletih proračuna da bih odredio da li

ima dovoljno vremena i razloga za jedno dodatno istraživačko putovanje.

Ali izlaz sa autoputa pojavi se još brže, i ubrzo postah svestan

da napuštam međudržavni put, prisećajući se obećanja saobraćajnog

znaka da se grad nalazi samo sedam milja istočno.

U tih sedam milja spadalo je nekoliko skretanja i neizbežna

vožnja jednim privremenim sporednim putem, a odredište se čak nije

moglo ni videti sve dok se ne bi u potpunosti savladao jedan strmi nagib.

Dok sam se spuštao, još jedan koristan znak obavesti me da se

nalazim unutar grada Miroka. Nekoliko razbacanih kuća na ivici varoši

behu prve građevine na koje sam naišao. Iza njih autoput određen brojem

postajao je Ulica Taunsend, glavni drum Miroka.

62

Pošto se nađoh u gradu, nadvlada me utisak da je mnogo veći

nego što se činilo sa vrha onog brda koje je stajalo na obodu varoši.

Primetih da se opšta brdovitost okolnog kraja takođe isticala i u samom

Miroku. Ovde je, međutim, doživljaj bio drugačiji. Nije izgledalo da delovi

grada valjano prijanjaju jedan uz drugi. Razlog tome delom su bila

nepravilno brdovita mesta na kojima su razne zgrade ovog grada tako

neskladno stajale. Na jednom strmom usponu iza nekih postarijih dućana

u poslovnom kraju grada bile su sazidane kuće nagnutih krovova,

čiji su se vrhovi izdizali na neobičnoj visini iznad nižih zgrada. Kad se

osvrnem, usuđujem se da kažem kako nedostatak sklada u Miroku deluje

na moju maštu možda još snažnije nego što je delovao tog prvog

dana kada mi je najveća briga bila da pronađem Gradsku skupštinu ili

neko drugo mesto gde bih mogao dobiti obaveštenja.

Skrenuh iza ugla i parkirah se. Skliznuh na drugu stranu sedišta,

spustih prozor i doviknuh jednom prolazniku: „Izvinite, gospodine.“

Taj čovek, u dronjavoj odeći i vrlo star, zasta na trenutak i zagleda

se u mene, ne prilazeći kolima. Iako se očito beše odazvao mom poviku,

njegove bezizražajne crte lica nisu odavale ni najmanju svest o

mom prisustvu, pa sam na trenutak pomislio da je to što se zaustavio

na pločniku u isto vreme kada sam mu se obratio bila puka slučajnost.

Njegove ukočene oči bile su usredsređene na nešto iza mene, s

umornim pogledom maloumnog. Posle nekoliko trenutaka, on nastavi

svojim putem, a ja nisam ni pokušao da ga nanovo dozovem, iako sam

u poslednji čas na njegovom licu nazreo nešto poznato. Napokon se

pojavi neko drugi ko je bio u stanju da me uputi do Gradske skupštine

Miroka i Doma kulture. Po ulasku stadoh kraj šaltera iza kojeg su neki

ljudi radili za pisaćim stolovima ili koračali kroz jedan hodnik. Na zidu

je stajao plakat državne lutrije: pajac iz kutije koji obema rukama grabi

zelene novčanice. Posle nekoliko trenutaka jedna visoka, sredovečna

žena dođe do šaltera.

„Mogu li vam pomoći?“, upita ona ravnodušnim, službenim glasom.

Objasnih joj da sam čuo za festival – izostavljajući da sam univerzitetsko

njuškalo – i upitah da li mi može pružiti dodatne informacije

o njemu ili me uputiti na nekoga ko bi mogao.

„Mislite li na onaj što se održava u zimu?“, upita ona.

„A koliko ih ima?“

63

„Samo taj jedan.“

„Onda pretpostavljam da je to onaj na koji mislim.“ Osmehnuh

se kao da je posredi neka šala.

Ona odšeta u hodnik iza šaltera bez ijedne reči. Dok je bila

odsutna razmenio sam poglede sa nekoliko ljudi iza šaltera koji bi povremeno

podigli glave od svoga posla i pogledali ka meni.

„Izvolite“, reče ona kada se vratila i dodade mi list papira koji

je ličio na proizvod kancelarijske mašine za fotokopiranje. Molimo vas

da dođete na Veselje, pisalo je krupnim slovima. Parade, nastavljao se

tekst, Ulična maskarada, Orkestri, Zimska tombola, i Krunisanje Zimske

Kraljice. Sledio je spisak koji je navodio još nekoliko raznolikih delova

svetkovine. Ponovo pročitah napis. Nešto oko onog poniznog „molimo

vas“ u vrhu proglasa činilo je da ceo ovaj događaj pomalo podseća na

nekakvu dobrotvornu priredbu.

„Kada će ovo biti? Ne piše kada se ovaj festival održava.“

„Većina ljudi to već zna.“

Kada mi je vratila list videh da je plavo zelenim mastilom dopisano

„Dec. 19-21“. Nesvakidašnji smisao za planiranje organizacionog

odbora ovog festivala na mene je smesta ostavio utisak. Naravno, postojalo

je i ranije nekoliko slučajeva, poznatih antropolozima i istoričarima,

da su se svetkovine održavale blizu zimske kratkodnevice, ali to

nije izgledalo sasvim praktično.

„Ako dozvoljavate da pitam, ne čini li vam se da se ovi dani donekle

preklapaju sa redovnom prazničnom sezonom? Hoću da kažem

da veliki broj ljudi već ima puno obaveza u to doba.“

„To je jednostavno tradicija“, kaza ona, kao da svojim rečima

priziva nekakvo poreklo dostojno poštovanja.

„To je baš interesantno“, rekoh ja, delom i samom sebi.

„Da li vam je potrebno još nešto?“, upita ona.

„Da. Možete li mi reći da li ovaj festival ima ikakve veze s klovnovima?

Vidim da ovde piše o nekakvoj maskaradi –“

64

„Da, naravno da ima i nekih ljudi u ...kostimima. Ja lično nikad

nisam bila u tom položaju ... to jest, da, klovnova, u neku ruku, ima.“

U tom se trenutku moje interesovanje u potpunosti pobudi, ali

nisam bio siguran dokle želim da ga sledim. Ravnodušno joj se zahvalih

na pomoći i upitah za najbolji način da se vratim do međudržavnog

druma, nimalo željan da ponovo pređem onaj zapetljan put kojim sam

stigao u grad. Otšetah se nazad do svojih kola, pameti zbrkane urnebesom

dopola uobličenih pitanja i isto toliko protivrečnih odgovora.

Po uputstvima koja mi je ta žena dala, bilo je neophodno da

prođem kroz južni deo Miroka. U ovom kraju grada na ulicama nije bilo

mnogo ljudi. Oni koje sam uspeo da vidim tromo su se vukli niz jedan

red otrcanih izloga dućana, a pokazivali su isti izgubljeni izraz i držanje

kao i starac kojega sam ranije pitao za put. Mora biti da sam prolazio

kroz samo srce ovog kraja, pošto su se sa svake strane prostirali nizovi

ulica ispunjenih bedno negovanim dvorištima i kućama pognutim od

starosti i nebrige. Kada sam se zaustavio na uglu jedne ulice, jedan od

stanovnika ovog siromašnog dela grada prođe ispred mojih kola. Ova

suvonjava, natmurena osoba neodređenog pola se okrenu i, upirući

pogled negde blizu mene, dvosmisleno se osmehnu ili iskezi jednim

krajem strogih, tankih usana. Pošto sam odatle odmakao nekoliko ulica,

dospeo sam do jednog druma koji je vodio nazad do međudržavnog

puta. Osećao sam se primetno ugodnije čim sam shvatio da nanovo

putujem kroz prostranstva suncem okupanih njiva.

U biblioteku stigoh sa više nego dovoljno vremena da završim

svoje istraživanje, te zato odlučih da načinim jedno učenjačko skretanje

i proverim da li ću uspeti da nađem materijal koji bi mogao da baci malo

svetlosti na zimski festival koji se držao u Miroku. Biblioteka je u svom

vlasništvu imala i celokupnu zbirku izdanja Mirokanskog Glasnika, za

koji mi je bibliotekar kazao da je najvažniji list u okrugu u kojem se nalazi

taj grad sa okolinom. Smatrao sam da bi bilo izvrsno odatle početi.

Međutim, ubrzo sam otkrio da ne postoji nikakav zgodan način da se

ispitaju izveštaji iz ovih novina, a nisam želeo da se naslepo upustim u

traganje za člancima koji se tiču jedne određene teme.

Zatim sam se okrenuo organizovanijim izvorima novina iz većih

gradova koji su se nalazili u istom tom kraju. Otkrio sam vrlo malo

toga o samom gradu, a nisam našao skoro ništa što se odnosilo na

njegov festival, osim u jednome članku koji je u opštim crtama opisivao

godišnje događaje u toj državi, a Miroku je pogrešno pripisao „veliku

Blisko-istočnu zajednicu“ koja je svakog proleća priređivala nekakav

65

veseli etnički skup. Po onome što sam ranije primetio, a docnije i saznao,

građani Miroka bili su uglavnom Amerikanci Srednjeg zapada,

verovatno direktni potomci neke preduzimljive rulje koja je u prošlome

veku pristigla iz Nove Engleske. Bila je tu i jedna sitna beleška posvećena

jednom Mirokanskom događaju, ali ispostavilo se da je to samo

umrlica data za jednu stariju ženu koja je u miru prekratila sebi život

negde oko Božića. Tako sam se, što se ticalo Miroka, toga dana vratio

kući potpuno praznih šaka.

Međutim, nedugo zatim stiglo mi je još jedno pismo od onog

mog nekadašnjeg kolege koji me je prvi i podstakao da se raspitam o

Miroku i njegovom festivalu. Sasvim slučajno, on je pronašao članak

koji ga je naveo da uzbudi moje zanimanje za neko mesno „Slavlje pajaca“.

Ovaj članak jedini put se pojavio u nekom nepoznatom komemorativnom

zborniku antropoloških studija objavljenom u Amsterdamu pre

dvadeset godina. Većina tih radova bila je na holandskom, nekoliko na

nemačkom, a na engleskom samo jedan: „Poslednja arlekinova gozba:

pripremne beleške o jednom mesnom festivalu“. Naravno, uzbudilo me

je to što sam napokon bio u stanju da pročitam ovu studiju, ali još više

od toga uzbudilo me je ime njenog autora: Dr Rejmond Tos.

II

Pre nego što nastavim, bilo bi dobro da kažem ponešto o Tosu,

a neminovno i o sebi samom. Pre više od dve decenije, kada sam

studirao alma mater na Kembridžu, u državi Masačusets, Tos mi je bio

profesor. Mnogo vremena pre nego što će odigrati ulogu u događajima

koje ću ovde opisati, već je predstavljao jedan od najvažnijih likova u

mom životu. Kao i svaka izuzetna ličnost, neizbežno je uticao na svakog

ko bi došao s njim u dodir. Sećam se njegovih predavanja o društvenoj

antropologiji, načina na koji je onu tamnu prostoriju pretvarao

u blistavu, prstenovima uokvirenu pozornicu jednog teško razumljivog

cirkusa. Kretao se na sablasno žustar način. Kada bi zamahnuo rukom

da ukaže na neki banalni termin zapisan na tabli iza njega, sticao se

utisak da pokazuje ništa manje nego predmet fantastičnih kvaliteta i

tajnovite vrednosti. Kada bi vratio ruku u džep svog starog sakoa, ova

kratkotrajna magija nanovo bi bila pohranjena u svoju pohabanu kutiju,

da bi je taj volšebnik odatle opet izvadio kada bi mu se to prohtelo.

Osećali smo da sve ono čemu nas podučava ni u kom slučaju nismo

mogli naučiti, a da je on sam posedovao veće i dublje znanje nego što

je bio u stanju da nam pruži. Jednom prilikom prikupio sam drskost da

predložim jedno tumačenje – donekle protivno njegovome – koje se

odnosilo na plemenske klovnove Hopi Indijanaca. Nagovestio sam da

66

mi lično iskustvo klovna-amatera i posebna predanost tom izučavanju

omogućavaju jedan celovit uvid u tu temu koji je verovatno vredniji od

njegovog. On je onda obelodanio, nehajno i vrlo obiter dicta, da se on

sam, u stvari, pojavio u ulozi jednog od maskiranih plemenskih pajaca

i sa njima proslavio ples kahinasa. Međutim, pri otkrivanju ovih činjenica,

nekako mu je pošlo za rukom da ne uveća poniženje koje sam ja

sam sebi već bio naneo. I zbog toga sam mu bio zahvalan.

Priroda Tosovih aktivnosti bila je takva da bi ponekad postajao

predmet ogovaranja ili romantičarskih spekulacija. Bio je terenski radnik

par excellence, a na glasu je bila njegova sposobnost da se neprimetno

uvuče u egzotične kulture i prilike i time stekne uvid u suštinu stvari

tamo gde su ostali antropolozi samo prikupljali podatke. Povremeno,

tokom njegove karijere, raširile bi se glasine da je „prešao u urođenike“,

kao u legendi o Frenku Hamiltonu Kašingu. Postojali su nagoveštaji,

koji nisu uvek predstavljali neodgovorna ili tričava preuveličavanja, da

je umešan u projekte pomalo nastrane vrste, od kojih su se mnogi bavili

Novom Engleskom. Činjenica je da je jednom proveo šest meseci kao

pacijent u jednom azilu u zapadnom Masačusetsu, gde se izdavao za

mentalnog bolesnika da bi prikupio podatke o „kulturi“ umno poremećenih.

Pošto je objavljena njegova knjiga Zimska kratkodnevica: najduža

noć jednog društva, opšte mišljenje je bilo da je to delo razočaravajuće

subjektivno i impresionističko, i da u njemu, pored nekoliko dirljivih i

„poetski mračnih“ opaski, nije bilo ama baš ničeg vrednog. Oni koji su

branili Tosa tvrdili su da on istovremeno i nije i jeste pravi antropolog,

pošto je velik deo njegovih dela naglašavao njegove vlastite misli

i osećanja, ali da je vrednost njegovog rada veća nego kod drugih, jer

mu iskustvo seže do jedne bogate žile teško dostižnih podataka koje

tek treba da obelodani u nepristrasnoj pismenoj raspravi. Kao Tosov

učenik, naginjao sam ovoj drugoj proceni njegovog rada. Iz mnoštva

racionalnih i neracionalnih razloga, verovao sam da je Tos u stanju da

dodirne dotle nepristupačne oblasti ljudskog postojanja. Iz tog razloga

isprva sam bio zadovoljan što je ovaj članak naslovljen „Poslednja arlekinova

gozba“ naizgled podržavao Tosovu mistiku, i to u jednoj oblasti

koju sam i ja lično smatrao privlačnom.

Veliki deo ovog članka nisam smesta razumeo, zahvaljujući

svojstenoj, a često i strateškoj nerazumljivosti stila njegovog autora.

Pri prvom čitanju, najzanimljivija strana ove kratke studije – „beleške“

su obuhvatale tek dvadeset stranica – bio je opšti karakter dela. Tosova

egocentričnost neminovno je bila prisutna na tim stranicama, ali

samo kao jedna batrgajuća unutrašnja sila koju su nesumnjivo obuzdali

– mogao bih čak reći zatvorili u sebe – setni ritmički pokreti njegove

67

proze i poneka blistava referenca na koju bi se povremeno pozvao.

Naročito su dve reference donekle delile zajedničku temu. Jedna je

predstavljala citat iz Poovog „Crva osvajača“, koji je Tos upotrebio kao

poprilično senzacionalan epigraf. Međutim, poruka tog epigrafa ponavljala

se u celom tekstu samo u još jednoj uzgrednoj referenci. Tos je

izneo dobro poznate korene savremene proslave Božića, koja naravno

vodi poreklo od rimskih Saturnalija. Zatim, nakon što je objasnio da još

uvek nije posmatrao Mirokanski festival i da se sa njegovom prirodom

upoznao samo preko izveštaja raznih dostavljača, ustanovio je da i ta

proslava sadrži mnogo, čak još očitijih, elemenata Saturnalija. Zatim je

načinio naizgled beznačajnu primedbu čisto lingvističke prirode, koja

je sa glavnim tokom rasprave imala manje veze čak i od podjednako

perifernog Poovog epigrafa. Ukratko je naveo da je jedna rana sekta

sirijskih Gnostika nazivala sebe „Saturnijancima“ i da je, između ostalog,

jeretički verovala da su ljudski rod stvorili anđeli, koje je prethodno

otelotvorio Neznani Svevišnji. Međutim, anđeli nisu posedovali moć da

od svoje tvorevine načine uspravno stvorenje, te je neko vreme čovek

puzao po zemlji nalik kakvom crvu. Kasnije je Stvoritelj ispravio ovo

groteskno stanje stvari. U tom času pretpostavio sam da simbolična

saglasnost ljudskog porekla i prvobitnog stanja koji se vezuju za crve,

združena sa festivalom pred kraj godine koji obeležava zimsku smrt

zemlje, predstavlja jezgro ovog Tosovskog „uvida“, jedan pesnički, ali

za nauku bezvredni osvrt.

Ostali osvrti koje je načinio na Mirokanski festival bili su isključivo

etički; drugim rečima, zasnivali su se na izvorima iz druge ruke,

neproverenim svedočenjima. Međutim, i pored takvog stanja stvari,

osećao sam da je Tos znao više nego što je obelodanio, a po onome

što sam kasnije otkrio, o izvesnim stranama Miroka zaista je izneo

informacije koje su nagoveštavale da već poseduje nekoliko ključeva

koje je neko vreme čuvao u sigurnosti svog vlastitog džepa. U tom

času, ja lično posedovao sam delić znanja koji je najviše govorio. Jedna

napomena data na kraju „Poslednje arlekinove gozbe“ obaveštavala

je čitaoca da je taj članak samo nepotpun književni rad grube forme

koji prethodi jednom obimnijem delu u pripremi. To delo svet nikada

nije video. Moj bivši profesor nije ništa objavio još otkako se povukao iz

akademskih tokova pre nekih dvadeset godina. U tom času slutio sam

gde je otišao.

Jer onaj čovek kojeg sam pitao za put na ulicama Miroka, onaj

čovek uznemirujuće otupelog pogleda, prilično je podsećao na jednu

ostarelu verziju Dr Rejmonda Tosa.

68

A sada moram da načinim jedno priznanje. Uprkos tome što

sam imao razloga da budem ushićen Mirokom i njegovim misterijama,

da ne pominjem njegovu povezanost sa Tosom i mojim vlastitim najdubljim

učenjačkim brigama, o danima koji su sledili razmišljao sam

jedino sa osećanjem mlitave otupelosti, a često mučen i dubokom depresijom.

Ipak nije bilo nikakvog razloga da me iznenadi to emocionalno

stanje, za koje su spoljašnji događaji u mom životu bili malo bitni,

a određivali su ga unutrašnji uslovi koji su delovali po svojim vlastitim,

prilično zagonetnim dobima i ciklusima. Mnoge godine, bar od svojih

univerzitetskih dana, patio sam od te mračne boljke, te povratne potištenosti

u koju bih potonuo kada bi došlo vreme da se zemlja ohladi i

ogoli, a nebo oteža od senki. Uprkos tome, sledio sam, pomalo mehanički,

svoj plan da posetim Miroko u toku festivala, pošto sam se sujeverno

nadao da bi ta delatnost mogla da umanji težinu moje sezonske

otupelosti. U Miroku će biti parada i zabava i pružiće mi se prilika da još

jednom igram klovna.

Nedeljama unapred, usavršavao sam svoje veštine, pa čak savladao

i jedan novi trik u žonglerskim opsenama, koje su predstavljale

moju najjaču stranu u zanatu lude. Dao sam da mi očiste kostime, kupio

sam svežu šminku, i bio sam spreman. Od Univerziteta sam dobio

dozvolu da otkažem neka svoja predavanja koja su prethodila prazniku,

pošto sam objasnio da je u prirodi mog projekta neophodno da stignem

u grad nekoliko dana pre početka festivala da bih izvršio neka pripremna

ispitivanja, pronašao dostavljače, i tome slično. Ustvari, moj plan bio

je da svako formalno raspitivanje odložim za kraj festivala, a da se pre

toga upustim što je više moguće u njegove aktivnosti. Naravno, u toku

tog vremena bih vodio dnevnik.

Međutim, postojao je jedan izvor koji sam hteo da proverim. U

tom cilju vratio sam se u onu biblioteku u drugoj državi da bih pregledao

ona izdanja Mirokanskog Glasnika koja su datirala iz decembra pre

dvadeset godina. Jedna priča, naročito, potvrđivala je primedbu koju

je Tos načinio u „Poslednjoj arlekinovoj gozbi“, iako se tu zabeležen

događaj morao odigrati pošto je Tos završio svoj rad.

Priča iz Glasnika izašla je dve nedelje pošto se festival

okončao, i govorila je o nestanku žene po imenu Elizabeta Bidl, supruge

Semjuela Bidla, vlasnika hotela u Miroku. Okružne vlasti iznele su

pretpostavku da je to još jedan slučaj „prazničkih samoubistava“ koja

su se izgleda sezonski neumereno pravilno dešavala u Mirokanskom

III

69

kraju. Tos je dokumentovao ovu okolnost u „Poslednjem arlekinovom

slavlju“, iako ja pretpostavljam da bi danas te smrti uredno svrstali pod

naziv „sezonski afektivni poremećaj“. U svakom slučaju, vlasti su pretražile

jedno poluzamrznuto jezero uz ivicu Miroka gde su u proteklim

godinama nalazili leševe mnogih samoubica. Međutim, ove godine nije

pronađeno nijedno telo. Pored članka stajala je slika Elizabete Bidl.

Čak i na zrnastoj reprodukciji sa mikrofilma, u licu gospođe Bidl mogle

su se opaziti izvesna treperavost i živost. To što je hipoteza „prazničnog

samoubistva“ tako spremno predložena kao objašnjenje njenog

nestanka izgledalo je čudno i u neku ruku nepravedno.

U svom kratkom radu, Tos je napisao da su se svake godine

odigravale promene moralne ili duhovne vrste koje su, zajedno sa

uobičajenom zimskom metamorfozom, naizgled uticale na Miroko. Nije

precizno naveo njihovo poreklo i prirodu, ali je tvrdio, u tipično mističkom

stilu, da je uticaj ove „podsezone“ na grad upadljivo negativan.

Uz broj samoubistava zbilja počinjenih u toku tog vremena, postojao je

takođe porast u lečenju „hipohondričnih“ stanja, kako su lekari od pre

dvadeset godina označili te slučajeve u razgovorima s Tosom. Ovakve

prilike postepeno bi se pogoršavale i najzad dostizale vrhunac u danima

određenim za Mirokanski festival. Tos je izneo pretpostavku da je

zbog poznate tajnovite prirode malih gradova, situacija verovatno čak i

jače izražena nego što je površna istraga mogla otkriti.

Veza između festivala i ove podmukle podsezonske klime u

Miroku predstavljala je sporno pitanje po kojem Tos nije dospeo ni do

kakvog čvrstog zaključka. Uprkos tome, odista je napisao da su ova

dva „klimatska gledišta“ u istoriji grada imala jedno paralelno postojanje

i sezala onoliko daleko u prošlost koliko su raspoloživi zapisi mogli

da pokažu. Jedan istorijat Mirokanskog okruga iz kasnog devetnaestog

veka govori o varoši čije je prvobitno ime bilo Novi Kolsted, i kori stanovnike

tog grada što održavaju jednu „skarednu i bezdušnu gozbu“

koja isključuje uobičajene Božićne običaje (Tos komentariše da je taj

istoričar pogrešno spojio dva posebna gledišta te sezone, čiji je stvarni

odnos u suštini bitno oprečan). U „Poslednjoj arlekinovoj gozbi“ nije

ustanovljen razvoj festivala od njegovog prvog pojavljivanja (moguće je

da je to bilo neostvarljivo), mada je Tos naglasio Novoenglesko poreklo

osnivača Miroka. Festival je zato morao poteći iz tog kraja, a njegovo

trajanje s razlogom se moglo produžiti na makar jedno stoleće; to jest,

ako ovamo nije bio prenet iz Staroga sveta, u kom bi slučaju njegovi

koreni postali nedokučivi dok se ne ukaže mogućnost za dalju istragu.

Svakako da je Tosova aluzija na sirijske Gnostike nagoveštavala da se

ova poslednja mogućnost ne može u potpunosti otpisati.

70

Ali činilo se da to što festival potiče iz Nove Engleske pothranjuje

Tosove pretpostavke. O ovom geografskom pojmu on je pisao kao

da se radi o pogodnom mestu za završetak potrage. Za njega, same

reči „Nova Engleska“ izgleda da su bile lišene svih mogućih tradicionalnih

sadržaja i u suštini su označavale ništa manje nego kapije koje

ne samo da vode u sve zemlje, i one znane i one u čije se postojanje

sumnja, nego i u vekove koji prethode civilizovanoj istoriji tog kraja. Pošto

sam svoje obrazovanje delom stekao u Novoj Engleskoj, mogao

sam donekle da razumem ovo sentimentalno preuveličavanje, jer tamo

zaista postoje mesta naizgled toliko drevna da im je starost hronološki

neodrediva, a za koja se čini da prevazilaze relativne vremenske norme

i ostvaruju neku vrstu apsolutne drevnosti koja se ne može logički dokučiti.

Ali nisam mogao da zamislim na koji se način ova neodređena pretpostavka

odnosila na jedan gradić na Srednjem zapadu. Tos je i sam

primetio da stanovnici Miroka ne odaju nikakvu zagonetno primitivnu

svest. Nasuprot tome, činilo se da na površini nisu svesni postanja njihovog

zimskog veselja. Međutim, to što je jedna takva tradicija preživela

kroz godine, pa čak i pomračila običajne Božićne praznike, otkrivalo je

jedno temeljno poznavanje značenja i službe tog festivala.

Ne mogu da poreknem da je ono što sam saznao o mirokanskom

festivalu udahnjivalo nekakav otrcan osećaj tajnovitosti, pogotovo

zbog upetljanosti jedne tako važne figure iz moje prošlosti kao što

je Tos. Po prvi put u svojoj akademskoj karijeri znao sam da sam baš

ja podesniji od bilo kog drugog da raspoznam pravo značenje rasutih

podataka, čak i ako sam tu naročitu merodavnost mogao da pripišem

samo slučajnim okolnostima.

Uprkos tome, dok sam sedeo u toj biblioteci jednog jutra sredinom

decembra, posumnjah na tren u mudrost svoje odluke da krenem

u Miroko umesto da se vratim kući, gde me očekuje bolje poznat rite de

passage kroz zimsku depresiju. Moja prvobitna zamisao bila je da izbegnem

cikličnu melanholiju koju mi donosi to godišnje doba, ali činilo se

da je ona takođe jedan deo istorije Miroka, samo u mnogo većoj razmeri.

Međutim, moja emocionalna nestabilnost bila je upravo ono što me

je i osposobljavalo za osobiti rad na terenu preda mnom, iako se tom

činjenicom nisam ponosio ili tešio. A da se povučem bilo bi isto što i da

uskratim samom sebi jednu priliku koja mi se možda nikada više neće

pružiti. Kad se osvrnem, čini mi se da nije bilo nikakve neočekivane

rešenosti u odluci koju sam morao načiniti. Sasvim slučajno, nastavio

sam put u grad.

71

IV

Nešto malo posle podneva osamnaestog decembra počeo

sam da vozim prema Miroku. Pokraj mene prolazila je zamućena slika

nejasnih predela zemljane boje. Sneg je te kasne jeseni retko padao i

samo se nekoliko belih površina pomaljalo u gustoj, sparušenoj travi na

poljima uz autoput. Oblaci su takođe bili gusti, a izgledali su sivi i obilni.

U mreži golih grana iznad zemlje, ponegde je visilo nekoliko crnih, iskrzanih

bezobličnih hrpa koje su predstavljale napuštena gnezda. Učini

mi se da vidim kosove kako prhte iznad puta preda mnom, ali to je bilo

samo lišće kroz koje sam prošao.

Dovezao sam se u Miroko s južne strane i ušao u grad onim

putem kojim sam ga napustio prilikom moje posete prošlog leta. To

me je još jednom dovelo do onog dela varoši koji se naizgled nalazio

sa druge strane jedne silne nevidljive linije koja je delila poželjne od

nepoželjnih delova grada. Pri svetlu tog zimskog podneva čak se i onaj

avetinjski izgled koji je ovaj kraj odavao pod letnjim suncem raspao u

bledu utvaru samog sebe. Trošni dućani i kuće propalog izgleda nagoveštavali

su postojanje nekakvog paradoksalnog čistilišta koje se nalazilo

između materijalnog i nematerijalnog sveta, i u kojemu je jedan

zlurado nosio masku drugog. Dok sam se uspinjao prema glavnoj ulici

Miroka, primetih nekoliko pognutih pešaka koji se osvrnuše za mnom

kada sam prošao, iako naizgled ne zato što sam prošao.

Dok sam se vozio uz strmi nagib Ulice Taunsend primetih da

su u poređenju sa južnim krajem grada tamošnji prizori prijatni. Talasaste

gradske avenije behu spremne za festival. Oko stubova uličnih

svetala bilo je upleteno zimzeleno granje, a sveže grančice ponosno su

zapadale za oči u tom golom dobu. Na vratima mnogih dućana u ulici

Taunsend stajali su venci od hrastovih grana, podjednako zeleni, ali

očigledno plastični. Međutim, iako nije bilo ničeg neobičnog u ovom tradicionalnom

zelenilu tog godišnjeg doba, ubrzo mi je postalo jasno da

je Miroko poprilično bolesno odan ovom osobitom simbolu Božića. To je

po svemu bilo upadljivo. Prozori dućana i kuća bili su uokvireni zelenim

svetiljkama, lepršave zelene trake visile su sa platnenih nadstrešnica

prodavnica, a na kafani Crveni pevac blještali su drečavo zeleni reflektori.

Smatrao sam da su ovakvi ukrasi po ukusu stanovnika Miroka,

ali su ipak ostavljali utisak neumerenosti. Neka sablasna smaragdna

izmaglica prožimala je grad, a lica ljudi pomalo su ličila na gmizavce.

U tom času pretpostavio sam da to golemo zelenilo, zimzeleni

venci i svetla u boji (makar samo jednoj) prikazuju naglašenost simbola

72

plodnosti nordijskog Božića koji se na neki način odnose i na festival.

U „Poslednjoj arlekinovoj gozbi“ Tos je pisao o paganskoj strani Mirokanskog

festivala, upoređujući ga sa ritualom jednog kulta plodnosti,

koji se u izvesnom trenutku u prošlosti verovatno povezao sa htonskim

božanstvima. Ali Tos, kao i ja, beše zamenio ono što je predstavljalo

samo deo značenja festivala za njegov celokupan smisao.

Hotel u kojem sam rezervisao sobu nalazio se u ulici Taunsend.

To je bila jedna stara zgrada od braon cigle, sa zasvođenim vratima i

jednim svečanim zabatom koji je trebalo da pruži dojam klasicizma.

Nađoh mesto za parkiranje ispred hotela i ostavih kofere u kolima.

Kada sam ušao u hotel, predvorje je isprva bilo prazno. Mislio

sam da će Mirokanski festival možda privući dovoljno posetilaca da

pruži barem nešto posla jedinom hotelu u gradu, ali verovatno sam bio

u zabludi. Kucnuh u jedno zvonce, naslonih se na sto recepcije i osvrnuh

se da osmotrim jedno tradicionalno ukrašeno Božićno drvce koje je

stajalo na stolu blizu ulaza. Jelka je bila okićena svetlucavim, lako lomljivim

sijalicama; minijaturnim šećerlemama; pljosnatim, nasmejanim

figurama Božić-bate sa raširenim rukama; jednom zvezdom koja se

nezgrapno naginjala na vrhu, u tananom pregibu jedne od gornjih grana;

i raznobojnim svetlima koja su izvirivala iz čašica u obliku cveta. Iz

nekog razloga, činilo mi se da je ovo jedan vrlo jadan primerak jelke.

„Mogu li vam pomoći?“, reče jedna mlada žena dok je pristizala

iz susedne sobe.

Mora biti da sam se u nju prilično upiljio, pošto je skrenula pogled

i izgledalo je da joj je vrlo nelagodno. Teško da sam mogao da

smislim šta da joj kažem i kako da objasnim o čemu sam razmišljao.

Licem u lice, smesta je zračila nekim ledenim sjajem manira i izraza.

Ali ako ova žena nije počinila samoubistvo pre dvadeset godina, kao

što je pretpostavio onaj novinski članak, onda takođe otada nije ni dana

ostarila.

„Saro“, pozva jedan muški glas koji je dopirao sa vrha stepeništa.

Jedan visok, sredovečan čovek siđe niz basamake. „Mislio sam

da si u svojoj sobi“, kaza taj čovek, za kojeg sam pretpostavio da je

Semjuel Bidl. Devojka, koja nije bila Elizabeta, već Sara Bidl, nakratko

skrenu pogled ka meni da bi naznačila svome ocu da vodi posao hotela.

Bidl mi se izvini, a onda me zamoli da sačekam trenutak, dok su se

njih dvoje povukli u jedan ugao predvorja da nastave svoju raspravu.

73

Ja sam se smeškao i pretvarao da je sve u redu, mada sam

istovremeno pokušavao da ostanem dovoljno blizu da čujem njihov razgovor.

Oni su pričali tonom koji je nagoveštavao da njihov sukob nije

neobičan: naslućivali su se Bidlova prezaštitnička briga o tome gde

je njegova ćerka, i Sarina razočaranost razumevanjem izvesnih ograničenja

koja su joj postavljena. Razgovor se završi, a Sara se pope

uz stepenice, okrenuvši se na čas da bi mi izrazom lica prenela svoje

žaljenje zbog neprofesionalne scene koja se upravo odigrala.

„Dakle, gospodine, šta mogu da učinim za vas?“, Bidl upita

skoro zapovednim tonom.

„Znate, ja sam ovde rezervisao sobu. Ustvari, poranio sam jedan

dan, ako vam to ne predstavlja neki problem.“ Ljubazno sam izneo

mišljenje da poslovanje hotela možda u tajnosti cveta.

„Nema nikakvog problema, gospodine“, reče on i pruži mi hotelsku

prijavu, a zatim i ključ mesingane boje koji je visio na jednom

malom plastičnom koturu sa brojem četrdeset i četiri.

„Prtljag?“

„Da, u kolima mi je.“

„Dozvolite da vam pomognem.“

Dok me je Bidl smeštao u jednu sobu na četvrtom spratu, učini

mi se da je to pogodan trenutak da pokrenem razgovor o festivalu,

prazničnim samoubistvima, a možda, u zavisnosti od njegove reakcije,

i o sudbini njegove žene. Bio mi je potreban sagovornik koji je u ovoj

varoši živeo podosta godina i koji me je mogao obavestiti o stavu Mirokanaca

prema njihovoj sezoni morsko-zelenih svetala.

„Ovo mi u potpunosti odgovara“, kazah za tu čistu, ali tmurnu

sobu. „Lep pogled. Odavde mogu sasvim lepo da vidim sjajno-zelena

svetla Miroka. Da li je grad obično ovako ukrašen? Mislim, za festival.“

„Da, gospodine, za festival“, odgovori on mehanički.

„Pretpostavljam da će vam u sledećih nekoliko dana verovatno

doći prilično nas stranaca.“

„Može biti. Treba li vam još nešto?“

74

„Da. Pitam se biste li mi mogli reći nešto o svetkovinama.“

„Kao na primer...“

„Pa, znate, o klovnovima i sličnom.“

„Ovde su jedini klovnovi oni koji su ... pa, za to izabrani, mislim

da bi valjalo reći.“

„Ne shvatam.“

„Oprostite, gospodine. Trenutno sam vrlo zauzet. Treba li vam

još nešto?“

U tom času nisam mogao da se setim ničega čime bih produžio

naš razgovor. Bidl mi požele prijatan boravak i ode.

Raspakovao sam kofere. Uz uobičajenu odeću, doneo sam

sa sobom i neke predmete iz moje klovnovske garderobe. Bidlov komentar

da su klovnovi ovde „izabrani“ ostavio me je da se pitam kojoj

su tačno svrsi služile ove ulične maskarade. Figura klovna imala je

toliko mnogo značenja u različitim vremenima i kulturama. Radostan,

omiljeni šaljivdžija poznat najvećem broju ljudi u suštini je samo jedno

lice ovog protejskog stvorenja. Ludake, grbavce, sakate i ostale nakarade

nekada su smatrali prirodnim klovnovima; oni behu odabrani da

ispune jednu komičnu ulogu koja bi drugima mogla da omogući da ih

smatraju smešnima, umesto da u njima vide strahovito podsećanje na

sile haosa u svetu. Ali ponekad je jedan setni lakrdijaš bio neophodan

da bi skrenuo pažnju na isti taj haos, kao u slučaju morbidne i istinoljubive

dvorske budale Kralja Lira, koju su na kraju, naravno, obesili, i

time priveli kraju njeno klovnovsko mudrovanje. Od klovnova se često

očekivalo da odigraju dvosmislene i ponekad protivrečne uloge. Iz tog

razloga, imao sam dovoljno pameti da ne uskočim slepo u svoj kostim

i povičem: „Evo mene opet!“

Tog prvog dana u Miroku, nisam odlutao daleko od hotela. Čitao

sam i odmarao se nekoliko sati, a onda večerao u jednom obližnjem restoranu.

Kroz prozor pokraj mog stola, posmatrao sam kako zimska noć

preokreće blag zeleni sjaj grada u jednu drečavu i skoro sasvim novu

boju koja se isticala u tami. Ulice Miroka izgledale su suviše prometno

za jednu malu varoš uveče. Pa ipak, nije to bila ona vrsta aktivnosti

koja se obično može videti pred nastupajuće Božićne praznike. Napolju

se nije nalazila gomila užurbanih kupaca natovarenih sjajnim torbama

iz kojih su virili pokloni. Ruke su im bile prazne, a šake uvučene duboko

75

u džepove zbog hladnoće, koja ih i pored toga nije prinudila da ostanu

u osami svojih, po svoj prilici toplih kuća. Posmatrao sam kako ulaze i

izlaze iz dućana i ništa ne kupuju; trgovci su ipak držali otvorene radnje

do kasno, a čak i mesta koja nisu radila ostavila su svoja neonska svetla

uključena. Mislio sam da su lica koja promiču ispred prozora restorana

možda ukrućena samo zbog hladnoće; jako namrštena zbog mraza

i ničeg drugog. U prozoru videh odraz svog vlastitog lica. Ono nije ličilo

na lice jednog iskusnog klovna: bilo je opušteno i mlitavo i u tom trenutku

podsećalo je na lice nekog ko nije sasvim živ. Napolju se nalazio

grad Miroko, glavna ulica mu se postepeno spuštala i uzdizala nekom

ludačkom žestinom, građani su mu se zbijali na pločnicima, srce mu je

bilo okupano zelenim: jedno tako obećavajuće polje profesionalnog i

ličnog izazova kakvo nisam često sretao – a meni je bilo jezivo dosadno.

Požurih nazad u svoju hotelsku sobu.

„Miroko unutar svoje hladnoće poseduje neku drugu sleđenost“,

napisah te noći u svoj dnevnik. „Neku drugu skupinu zgrada i

ulica koja postoji izvan vidljive spoljašnjosti grada u obliku jednog sveta

sačinjenog od sokaka sramotnog izgleda.“ Na taj način ispisao sam nešto

manje od jedne strane, preko koje sam najzad urezao jedno veliko

„X“. Potom sam otišao u krevet.

Ujutro ostavih svoja kola kod hotela i krenuh prema glavnom

poslovnom centru grada udaljenom nekoliko blokova. Činilo mi se da je

u toj tački mog naučnog izleta bilo potrebno da se pomešam sa čestitim

ljudima Miroka. Ali kada sam počeo tegobno da se uspinjem ulicom

Taunsend (pločnici su vrveli od lutajućih prolaznika), jedan letimičan

pogled iznenada zameni moj nasumični plan jednim određenijim i neposrednim

naumom. Negde oko petnaest koraka kroz gomilu ispred

mene nalazio se moj cilj.

„Doktore Tos“, pozvah ja.

Skoro da je izgledalo da pomera glavu i osvrće se u odgovor

mom poviku, ali nisam mogao u to da budem siguran. Progurah se

pored nekolicine toplo umotanih tela i vratova obavijenih zelenim šalovima,

samo da bih otkrio da moj čovek naizgled održava isto rastojanje

od mene, iako nisam znao da li je to činio namerno ili ne. Tos, odeven

u kaput tamne boje, na sledećem uglu naglo zavi desno u jednu strmu

ulicu koja je vodila na dole, pravo ka oronulom južnom kraju Miroka.

Pošto sam stigao do tog ugla, pogledao sam niz pločnik i mogao vrlo

jasno da ga vidim s visine. Takođe sam uočio na koji način uspeva da

ostane tako daleko ispred mene u toj svetini koja je ometala moje vla-

76

stito napredovanje. Iz nekog razloga ljudi na pločniku pravili su mesta

da bi on mogao pored njih da prođe s lakoćom, bez uobičajenog tiskanja.

To nije bilo neko dramatično fizičko izbegavanje, iako se i pored

toga činilo da je namerno. Suprotstavljajući se neprobojnom sklopu tog

meteža, nastavio sam da pratim Tosa, kojega sam gubio iz vida, te ga

nanovo pronalazio.

Kada sam dosegao kraj ove ulice, gomila se prilično proredila,

a pošto sam odmakao otprilike još jedan blok, shvatih da sam praktično

postao usamljeni pešak koji korača iza jedne udaljene figure za koju

sam se nadao da je i dalje Tos. On se sada kretao prilično brzo i na

način koji je očito odavao da je svestan da ga sledim, iako je, u stvari,

isto toliko izgledalo da me on vodi. Pozvah ga po imenu još nekoliko

puta snažnim glasom koji je morao čuti, uz pretpostavku da gluvoća

nije jedna od promena koje su ga zadesile; on, najzad, nije bio mlad

čovek, a više čak ni sredovečan.

Tos iznenada pređe sredinom ulice. Načini još nekoliko koraka,

pa uđe u jednu neoznačenu zgradu od opeke između jedne prodavnice

pića i nekakvog servisa. U članku „Poslednja arlekinova gozba“, Tos

je pomenuo da ljudi koji žive u ovom delu Miroka drže svoje vlastite

dućane, a da ih skoro isključivo posećuju stanovnici tog kraja. Mogao

sam u to da poverujem čim sam osmotrio ove malene čatrlje od radnji,

pošto su imale isti onakav rđavo očuvan izgled kao i njihova klijentela. I

pored pozavidne trošnosti ovih zgrada, pođoh za Tosom u taj jednostavni

ciglani kostur onog što je nekada, a možda i još uvek, predstavljalo

nekakav restoran.

Unutra je bilo neobično mračno. Čak i pre nego što su mi se

oči privikle na tamu, predosetio sam da ovo nije neki uspešan restoran

udobno pretrpan stolicama i stolovima – kao gostiona u kojoj sam jeo

prethodne večeri – već jedno mesto u kojem je stajalo nekoliko neuredno

raspoređenih predmeta, kao u napuštenom skladištu, i gde je

bilo veoma hladno. Ustvari, činilo se da je hladnije nego na zimskim

ulicama napolju.

„Doktore Tos?“, pozvah prema jednom usamljenom stolu negde

na sredini te duge sobe. Oko stola sedelo je valjda njih četvorica ili

petorica, dok su se još neki nazirali u pomračini pozadi. Po stolu su bile

razbacane nekakve knjige i papiri. Za njim je sedeo jedan starac koji

je nešto pokazivao na stranama pred sobom, ali on nije bio Tos. Pored

starca nalazila su se dva mladića koja su se po svojim bodrim crtama

lica isticala u opštoj namrgođenosti. Ja priđoh stolu, a svi oni podigoše

77

poglede prema meni. Niko od njih ne pokaza ni zračak emocija izuzev

dva dečaka, koji razmeniše zabrinute i krivicom ispunjene poglede, kao

da su upravo uhvaćeni u nekom sramotnom delu. Njih obojica iznenada

odskočiše od stola i otrčaše u tamnu pozadinu, gde se nakratko

ukaza svetlost dok su izlazili na zadnja vrata.

„Žao mi je“, rekoh snebivljivo: „učinilo mi se da je ovde ušao

neko koga znam.“

Oni ne rekoše ništa. Iz neke stražnje sobe počeše da se pojavljuju

ostali, bez sumnje zainteresovani za uzrok ove uskomešanosti.

Kroz nekoliko trenutaka tu sobu preplavile su te prosjacima slične

prilike, koje su sve redom isprazno zurile u tminu. Ja ih se u tom času

nisam plašio; makar nisam strahovao da će mi naneti neke fizičke povrede.

Ustvari, osećao sam da je sasvim u mojoj moći da ih sa lakoćom

bubecam dok ne pokažu pokornost, a njihova mišja lica skoro da su

prizivala niz snažnih udaraca. Ali bilo ih je toliko mnogo.

Polako su klizili prema meni u crvolikoj masi. Činilo se da su

im oči uperene u prazno, pa sam se čak na tren i upitao da li su svesni

mog prisustva. Uprkos tome, ja sam bio središte ka kojem se njihovo

tromo šepanje slivalo i cipele su im tiho drljale preko golog poda. Počeh

da govorim razne koještarije dok su se oni i dalje stiskali oko mene, a

njihova slaba i iznenađujuće bezmirisna tela pritiskala su na moje. U

tom času shvatio sam zašto se činilo da ljudi na pločnicima instinktivno

izbegavaju Tosa. Nevidljive noge izgleda da su se zaplitale u moje; zateturah

se, a zatim povratih ravnotežu. Ovaj nagli pokret probudi me iz

nekakve hipnotičke ošamućenosti u koju mora biti da sam upao, a da

toga nisam bio svestan. Bio sam naumio da napustim tu mračnu prostoriju

mnogo pre nego što su događaji u njoj dosegli jednu tako smešnu

prekretnicu, ali iz nekog razloga nisam mogao da se usredsredim

dovoljno snažno na svoju nameru da bih sebe prinudio na delanje.

Misli su mi plovile sve dalje i dalje dok su se ovi ropski stvorovi

približavali, i napokon sam shvatio moguću opasnost ove situacije. U

naglom naletu panike, progurah se kroz njihove mlitave redove i zatekoh

se napolju.

Svež vazduh me povrati u moju pređašnju budnost, te smesta

počeh žurno da koračam uz brdo. Nisam sa sigurnošću znao da li sam

jednostavno umislio to što mi se u isto vreme i jeste i nije činilo jednim

opasnim trenutkom. Da li je jedan od njih pokušao da me saplete, ili su

tek pokušavali da me zastraše? Kada sam dosegao sjajno zelenu glavnu

78

ulicu Miroka, zaista nisam mogao da budem siguran

u to što mi se upravo dogodilo.

Pločnici su i dalje bili zakrčeni mnoštvom

pešaka, ali se ovog puta činilo da se

kreću i brbljaju na nekako življi način. U vazduhu

je postojao izvestan elektricitet koji se mogao

pripisati samo predstojećem praznovanju.

Jedna skupina mladih beše počela prerano da

slavi, i bučno je koračala sredinom ulice, očito

u pijanom stanju. Iz smeha i šala među još

uvek treznim građanima razabrah da, kao kod

pokladnog utorka, javno pijanstvo spada među

tradicije ovog zimskog festivala. Potražio sam

pogledom nešto što bi označilo početak „Ulične

maskarade“, ali ništa nisam primetio. Ni

traga od drečavo odevenih arlekina ili snežno

belih pjeroa. Pitao sam se da li su se čak i

u ovom trenutku pripremale svečanosti za

„krunisanje Zimske kraljice“. „Zimska kraljica,“

zapisao sam u svom dnevniku, „Lik plodnosti

oplemenjen simboličnim moćima preporoda i

napretka. Odabira se na isti način kao i kraljica

školskog plesa. Proveriti da li možda postoji

lik supružnika u vidu nekakvog predstavnika

podzemlja.“

U predvečernjim časovima devetnaestog

decembra, sedeo sam u svojoj hotelskoj

sobi, pisao, mislio i pripremao se. U celini

gledano, nisam se osećao suviše loše. Praznično

raspoloženje koje se stalno uvećavalo

na ulicama ispod mog prozora neminovno je

zarazilo i mene. Naterao sam sebe da malo

odremam, pošto sam slutio da mi sledi jedna

duga noć. Kada sam se probudio, Mirokansko

godišnje slavlje beše počelo.

(nastaviće se)

PREVOD

Jasna Martinović rođena je

u Beogradu. Diplomirala je

psihologiju na

Univerzitetu u Beogradu i

doktorirala na Univerzitetu

u Lajpcigu.

Bavi se eksperimentalnom

psihologijom, trenutno živi i

radi u Liverpulu.

j.martinovic@liverpool.ac.uk

Prevela sa engleskog Jasna Martinović

79

ČITANJE&ČITANJE

BORIVOJ VEZMAR

PRVA I DRUGA KNJIGA EDICIJE PASOŠ

Milan Dobričić: Dovijanje, Treći Trg, Beograd,

2006.

I u zidove najudaljenije jazbine

urezana su nečija imena.

(Milan Dobričić: Pa odrasti!, Dovijanje, str.13)

Borivoj Vezmar rođen je

1971. godine u Pakracu,

(Zapadna Slavonija).

Izdao je knjige pesama:

Opis mesta (2000) i

Ploča se otvara (2005).

Objavljivao je u Letopisu

Matice srpske, Književnoj

reči, Trećem Trgu,

Književnom magazinu,

Koracima.

sasavezmar2000@yahoo.com

Zbirka Dovijanje sastoji se od dve

celine neujednačenog obima (prva, koju čini

dvadeset i osam pesama, zauzima otprilike

dve trećine zbirke, naspram Panorama uma

sastavljenih od sedam delova). Za razliku od

prve, skrivenije i manje koherentne, druga celina

kompoziciono je naglašenija, i mogla bi da

se posmatra samostalno kao zaseban ciklus

odvojen od ostatka zbirke, ali i kao svojevrsni

sublimat pesničkog iskustva – završni veristički

spev. Ako uporedimo datiranja pesama iz

80

prvog dela sa onima iz drugog (Panorame uma su ranije nastale), to će

nam se učiniti paradoksalnim. Međutim, kada imamo na umu pesnički

postupak u izgradnji kompozicije, pri čemu on polazi od pojedinačnog,

konkretnog, intimističkog ka opštem i apstraktnom, onda nam postaje

jasno da je ovakav raspored opravdan. Sa druge strane, labavijom, implicitno

datom kompozicijskom strukturom prvog dela autor naglašava

izvesni otklon od već klišeiziranog i u svakom pogledu prezasićenog

shematičnog sastavljanja zbirki po ciklusima, kakvo je u nas već odavno

preraslo u manir.

Stihovi iz pesme Pa odrasti!, gore navedeni, po mom mišljenju

ključni kada je reč o poetičkom opredeljenju ovog pesnika, mogu da

posluže kao moto, odnosno semantička tačka ukrštanja zbirke u celini.

Pesnik je taj koji prepoznaje, čitajući sa kože sveta, osute Odisejevim

ožiljcima. Po njenim ožiljcima – znacima drevnog pisma, izranjaju iz

zaborava imena stvari i bića. Dobričićeve pesme su fragmentarne – niz

kratkih narativnih monologa najčešće izvedenih u prezentu kao odjeci

intimističkih refleksija na zadate teme. Svet njegove poezije dualistički

je raspolućen, ali varljivo razdvojen: „Svet je u ljusci (to znamo, mada

se čini da svaki put zaboravimo)“ – podseća pesnik. Njime, pod okriljem

sinestezije, upravlja nekakav gnostički duh koji ga osvetljava. Pesnik

ga naziva svetlijim umom. Jedna od njegovih trijada mogla bi da se

prepozna kroz relaciju: Lučonoša – Prometej – Lucifer, mada Dobričić

ne stavlja akcenat na (u romantičarskom smislu reči) onaj mesijanski

duh pobune, nego je posezanje za ovakvim postupkom kod njega pre

svega produkat traganja za sredstvom, dekorom, pesničkim mizanscenom.

Na toj pozornici i u takvoj atmosferi ispevane su pesme Tanka

linija, Vinčanski pas, Novogodišnja.

Dobričićev je lirski glas ophrvan teskobom, zatečen ali i pomiren

zadatošću imenovanog sveta, označenog simbolima kocke i

zida, prostora i apsoluta. Taj spoljašnji prostor je konstantno predvidiv

i zaokružen. Ono što ga neočekivano pokreće, unutarnja slika, odraz,

kao da i nije deo njega samoga, nego odsutna i daleka senka onoga

u šta bi mogao da se transformiše. Inventarisanje njegovih sastavnih

delova gradi zaokruženu celinu verovatnog, očekivanog, dobro poznatog

i utvrđenog niza. Pejzažni amblemi kakve nalazimo na primer u

pesmama Banjski notturno, Idila sa razglednice, u suprotnosti su sa

dinamičnim nizovima pokretnih slika-detalja, poput onih u pesmama

Revolving Around You, Šum, Pad Bjete i dr. U njima pesnik ne preimenuje

postojeće nego ga semantički izmešta u prostor mogućeg. To

izmeštanje postiže dinamizacijom pesničke slike, izbegavanjem svega

statičnog, svake konačnosti i izvesnosti. Otuda kod njega poenta „nikada

nije tačka“, on ne izvodi zaključak, izbegava naknadna objašnjenja,

81

ne komentariše, već najčešće vraća na početak, šireći krug mogućih

interpretacija. To postiže i težnjom ka sažetosti izraza, svedenošću rečnika,

i uzdržanošću stila. Zahvaljujući pomenutim sredstvima, najčešće

mu uspeva da se na vreme zaustavi, unoseći depatetizaciju u već

klišeizirane obrasce tematsko-motivskih celina.

I nakon orfejevskog imenovanja, sudeći na osnovu ovih pesama,

mesta je ostalo jedino još za dovijanje. Bivši dečak zalutao u Platonovu

pećinu više ne imenuje nego se dovija. U čemu je to dovijanje?

Možda pre svega u odnosu prema tradiciji, u ars tehnae. Dovijati se, da

bi se izbeglo ponavljanje, tako pogubno za poeziju, ili se dovijanjem odreći

svega suvišnog, neopravdanog, jednom rečju, netačnog. Dovijanje

kao napor, stvaralački napor, put do izraza.

Milosav Gudović: Vrtovi i reči, Treći Trg, Beograd, 2006.

Upleten u borje, pevah

očekujući zrak.

(Milosav Gudović: Vrtlog, Vrtovi i reči, str. 7)

Osluškujući eho ovih stihova Milosava Gudovića, prepoznajemo

u njima zvuk maternje melodije koji nas upućuje na vrelo reči, na

njezin zgusnuti, jezgroviti iskon. Pred nama je pesnik koji traga u jeziku,

njegovom ritmu i sazvučju, okrenut onom neizrecivom i neizgovorenom,

jednako kao i onom izrečenom: I drago mi je što sam ovakav:/ni

magla ni car.//Nek nemam ništa:/ni seme ni zrak.// Ali tu sam još, negde

/po krošnjama./ („Neko“) U tom smislu, Gudoviću je bliža tradicija nego

eksperiment, uzvišenost simbolistička više od avangardne disharmonije,

pathos, u pozitivnom smislu reči, pre nego jezik svakodnevice.

Formalno i poetički njegova zbirka je pre svega u živom dijalogu sa

tradicijom. Taj dijalog se odvija na nekoliko ravni. Na nivou kompozicije,

na fonu jezika i folklora, kao i na planu strukture stiha.

Od prve pesme, ujevićevski intonirane Kiše: Odlazite govori

s umirućim smislom!/, preko nastasijevićevskih Vrtloga i Vidika kroz

četiri ciklusa podjednake dužine: Noć, Glasnici, Strah pastira i Vrtovi i

reči, Gudović je ujednačeno i bez većih oscilacija zaokružio svoje lirsko

82

putovanje predelima koje su obeležili njegovi

prethodnici i uzori. Njegov put nije uobičajen,

pogotovo kada je reč o pesnicima najnovijeg

naraštaja koji se u najvećoj meri povode za

modom u smislu raskidanja sa nasleđem, i to

naročito onim, koje se nadovezuje na uslovno

nazvanu „neosimbolističku“ liniju našeg pesništva.

On se okušava u svoj raznolikosti pesničkih

formi, od čvrstog metričkog stiha kakav je

npr. u strofičnim, rimovanim pesmama Kiša i

Vrh, preko polimetričnih stihova različitih dužina

i ritmova kojih je najviše u ovoj zbirci, pa

sve do epigramski svedenih kratkih zapisa kakvi

su recimo Devojka, Priča, Zlato ili Glasnici.

Bez osećaja zazora i ne krijući tragove lektire,

on se osmelio na najteže – da putem mimetičkog

odnosa ponovo opeva već opevano, a

da pri tome ne upadne u zamku epigonstva i

jalovog oponašanja. To mu uspeva nekada u

manjoj meri, a nekada u većoj kao onda kada

svoja zvučno-asocijativna nizanja reči usmeri

u pravcu dubljeg i jezgrovitijeg značenja i kada

se ne prepusti sasvim njihovoj zavodljivoj melodiji

vezivanja, nauštrb smisla i tišine.

ČITANJE&ČITANJE

83

RAZGOVOR

Milan Dobričić rođen je

1977. godine u Beogradu.

Diplomirao je srpsku

književnost sa opštom

književnošću na Filološkom

fakultetu u Beogradu.

Tokom 1999/2000. godine

pohađao je i završio

Beogradsku Otvorenu

Školu. Objavljivao

je poeziju i prozu u

časopisima: Student,

Beogradske novine,

Pančevac, Rukopisi,

Istočnik, Txt, URB, Re,

Contrastes. Objavljivao

naučne radove o ranom

hrišćanstvu. Objavio

je tekst u zajedničkoj

knjizi Dnevnik 2000 i dve

samostalne zbirke pesama

Pritisak (2002) i Dovijanje

(2006).

redakcija@trecitrg.org.yu

MILAN DOBRIČIĆ: DOVIJANJE

Beba Moravčević: Naslov tvoje nove zbirke je

„Dovijanje“. Ta reč najbolje oslikava način na

koji većina nas na ovim prostorima živi. Šta

se sve može razumeti pod tim pojmom? Kako

se ti to dovijaš? Da li je i pisanje neka vrsta

dovijanja?

Milan Dobričić: Naslov zbirke se i odnosi na pisanje,

tačnije na tu konkretnu zbirku. Prva zbirka

nosila je naziv Pritisak, i ona je predstavljala

onaj početni grč koji, po mom mišljenju,

ima svako ko počinje da piše. Kroz tu zbirku

vide se faze mog dotadašnjeg pisanja, a čini

mi se da su sve one u nekom grču, pod nekim

pritiskom. Trebalo je da se tu ta priča završi.

Međutim, tokom daljeg pisanja ostalo je nešto

od te neslobode, i druga zbirka je ispala neko

dalje traženje pravog puta i svrhe, neko novo

dovijanje. Pritisak je manji, ali dovijanje ostaje.

B.M.: Tvoja nova zbirka je prva u ediciji Pasoš.

Kome je pala na pamet ideja da se u vidu putne

isprave štampa poezija?

M.D: Ideja se rodila u jednom razgovoru koji

smo vodili Dejan Matić i ja. Dogovarali smo

se o pokretanju jedne čisto pesničke edicije,

koja je morala da zadovolji nekoliko kriterijuma.

Prvi je da bude jeftina, što je uslovilo mali

format, koji je opet opravdan i prosečnom

veličinom zbirki koje mladi ljudi danas objavljuju.

Na pomen džepnog izdanja javila nam

se ideja dokumenta, putne isprave, nečeg što

se uvek nosi sa sobom na pesničkim i svim

drugim putovanjima. Dejan je kod sebe imao

svoj pasoš, pogledali smo ga, i odmah krenuli

u razvijanje ideje o virtuelnoj pesničkoj državi

Treći Trg koja ima svoj pasoš.

84

B.M.: Neko je negde rekao da je jedini pravi putnik onaj koji ne zna kuda

putuje, a ti u pesmi Skitnja kažeš da je „jedina prava neman – Bescilj“.

Šta misliš o putovanjima? Da li je poezija tvoj način putovanja? Da li ti

nedostaju predeli i gradovi koje nikada nisi video?

M.D.: Ja putujem. Imam i pasoš, i ovaj i onaj pravi, i mogu da putujem

ako to hoću. Ali, zašto je nužno ići u „gradove koje nikad nisi

video“? Dovoljno je izaći iz kuće, prošetati, autobusom ili vozom otići

do susednog grada. Zašto neko misli da je otišao daleko, ili „negde

drugde“, ako je prešao granicu država ili kontinenata? Pogledaš slike

oduševljenog poznanika sa dalekog putovanja, a na njima se smenjuju

važne građevine glavnog grada strane države, a ispred svake od njih

– on! Je li on zaista putovao?

B.M.: Da li je, kao u slučaju mita o Odiseju, potrebno vratiti se na Itaku

da bi se odatle krenulo u nova lutanja?

M.D.: Mislim da su prava lutanja unutar sebe, a ne po morima ili putevima.

Tačno, važno je odakle je neko. Ja se uvek vraćam rodnom kraju,

mestima iz detinjstva. Ali ne zbog novog ili starog lutanja, već zbog

toga što su ta mesta uvek neki novi put. Kad nešto volite, kad vam od

nečega mnogo toga zavisi, to je uvek novo, uvek važno, uvek mu se

vraćate prvi put.

B.M.: Kakav je tvoj odnos prema tradiciji? Pored M. Komadine, koga

još smatraš svojim duhovnim pretkom ili srodnikom?

M.D.: Ne smatram posebno ni Komadinu ni nekog drugog „duhovnim

pretkom ili srodnikom“. Jednostavno, mene, pored prirode i ljudi,

inspiriše umetnost. Čitam nekog pesnika i ponekad mi se desi da krenem

za kratko njegovim putem. U ovoj zbirci to je bio Komadina, ali

svega u nekoliko pesama. U prethodnoj zbirci bili su drugi, ali opet vrlo

malo, čini mi se. Sve što je napravljeno sa pravim razlogom može da

utiče na mene, bez obzira da li je to Komadinina pesma, Biblija, Dalijevo

Raspeće, kolo, sevdalinka...

B.M.: Jedna od najlepših pesama u zbirci je pesma Draga, napisana

„po jednoj pesmi Miloša Komadine“. Ona se nalazi na samoj sredini

pasoša, i on se nekako uvek baš tu otvara. Naravno, u ovakvom formatu

to izgleda sasvim prirodno. U svakom slučaju, pesma ima povlašćeno

mesto, a i napisana je u drugačijem ritmu, sa ujednačenim, melodičnim

85

stihovima. Pošto i sam pesnik M. Komadina, takođe, ima povlašćeno

mesto u tvom poetskom svetu, čini se da sve ovo nije slučajno.

M.D.: Shvatiću ovo kao pitanje o Komadini. Pesma je slučajno na sredini,

kao što se i knjižica slučajno otvara, tj. ne može lepo da se zatvori.

To je do formata, načina štampe i uvezivanja, a ne do „poziva

na čitanje“, kako mi volimo da kažemo u šali. Opet kažem, Komadina

nema povlašćeno mesto kod mene, samo je u ovoj zbirci bio inspiracija

za nekoliko pesama, ili stihova. Pročitao sam ceo njegov opus, jer je,

na žalost, nedavno preminuo, i stekao sam neki svoj sud i stav. Kod

njega mi se sviđa pristup svemu oko njega, subjektivna objektivnost,

interakcija sa stvarima, izjednačavanje sna i jave. U svojim najboljim

zbirkama on ne komplikuje, jednostavno se probija kroz sve prepreke

koje pesma mora da probije pri rađanju.

B.M.: Zbirku zatvara ciklus od sedam pesama objedinjenih naslovom

Panorame uma. Naslov svake od njih je jedna od onih velikih pesničkih

tema: Sloboda, Život, Bol, Smrt, Vreme, Prostor, Zemlja, Budućnost.

Nedostaje „tema nad temama“ – ljubav!

M.D.: Kao što naslov ciklusa kaže, to za mene nisu bile velike „pesničke“

teme, već delovi pejzaža koji sačinjavaju čovekov um. Hteo sam da

uzmem prilično obezličene pojmove, koji, čini mi se, više ništa konkretno

ne znače, i vidim na šta oni mene asociraju. Ljubav nije deo tog

pejzaža, nije deo uma sama po sebi. Mene bezrezervno voli moj papagaj,

a njen um nije baš na nekom nivou. Ljubav je prisutna u ostalim

mojim pesmama, skoro u svakoj barem po malo.

B.M.: U zbirci se nalaze pesme koje su nastajale čitavu deceniju, od

1995. do 2005. Kako odlučuješ koja će pesma biti objavljena i zašto

neke moraju da čekaju i po deset godina da bi ušle u zbirku?

M.D.: Pesme pišem uglavnom u dahu, i nakon samo sitnih doterivanja

ostavljam ih da se odmore. Neke od njih u tom obliku ostaju i kasnije,

kada dođe trenutak objavljivanja. Neke nikad ne zadovolje određeni

nivo, moj lični, i nikad ne budu objavljene. Iz njih se ponekad neki motiv

preseli u drugu pesmu i tamo da svoje plodove. Neke pesme tek nakon

dugog vremenskog perioda uspem da dovedem na nivo koji me zadovoljava

i koji više, po mom mišljenju i osećaju, u tom konkretnom slučaju

ne može da se poveća. U ovoj zbirci samo jedna pesma datira iz 1995.

To je datum njenog prvog zapisa, ne i ove finalne verzije. Značajniji mi

je momanat začeća od rađanja. Prema sebi sam strog onoliko koliko

86

mi to neki moj subjektivni glas nalaže. Znam

da neke pesme ne vrede mnogo, ali ako u njoj

ima barem sintagma koja mi znači, a ne mogu

pesmu u celini da poboljšam, ja tu stajem, zadovoljan.

B.M.: Jedno, čini se, nezaobilazno pitanje –

odnos prema jeziku? Koliko dugo tražiš pravu

reč?

RAZGOVOR

M.D.: Da, jezik. Ko god ne zna šta da kaže,

počne da se trudi da to kaže na „jedini pravi“

način. Ne, ne jurim reči. Ne znam odakle dolaze,

jer ne dolaze uvek sa istog mesta. Mnogim

rečima naučila me je literatura, a mnoge

se jednostavno pojave iz usta nekoga na ulici.

Više mi se čini da reči jure mene, tj. pojave

se niotkuda, često u situacijama kada moram

da se pomučim da ih zapamtim ili pribeležim.

Uvek se trudim da nešto kažem, naravno i na

odgovarajući način, ali moja poezija je humana,

i u njoj je važan sadržaj, ne utilitaristički naravno.

Mislim da je pravi sadržaj u pravoj formi

ipak jedino pravo rešenje kome svaki umetnik

teži. Da li tamo ikad stiže, nevažno je.

B.M.: Da li ti je srpski nedovoljan za izražavanje,

da li osećaš ona ograničenja o kojima se

priča još od Vukove reforme? Šta misliš o sve

češćoj (zlo)upotrebi engleskog jezika u našoj

književnosti, pa i u poeziji?

M.D.: Pisao sam pokušaje i na drugim jezicima,

ali to je uvek samo pokušaj. Svaki jezik je

dovoljan, ali svaki ima i nedostatke. Ne smeta

mi upotreba bilo čega što najbolje odgovara

svrsi zbog koje je tu. Zamerali su mi što je naslov

uvodne pesme moje zbirke na engleskom

jeziku. Nisam našao prevod na srpski, konstrukciju

koja će sačuvati ono što „Revolving

Around You“ znači: istovremeno i radnju i

stanje.

87

B.M.: Zašto pišeš u slobodnom stihu, obično bez rime?

M.D.: Slobodan stih ne podrazumeva i odsustvo rime. Kod mene je to

slučaj zato što verujem u inspiraciju, sirovi zametak, mnogo manje u

naknadnu obradu. Obrada se kod mene, barem za sada, sastoji samo

u radu na sasvim drugom nivou, na nekoj ekonomičnosti. Ne volim ni

tražene rime. Ponekad mi se dogodi da se nešto slučajno rimuje, i to

je obično dovoljno dobro da osvetli celu pesmu. Nekada sam pisao i

u strogoj formi i rimovao po svaku cenu. Sada ne vidim svrhu u tome.

Ako to nekome ide samo od sebe, ako mu je takav način razmišljanja

i doživljavanja, on će uvek u rimi i ritmu biti bolji od mene, i ja mu to sa

zadovoljstvom prepuštam.

B.M.: Kako znaš da si napisao dobru pesmu? Da li u tebi pesma živi dugo

pre nego što je zapišeš ili nastane u trenutku, a onda je dorađuješ?

M.D.: Osećam, čini mi se, kad god da joj se vratim i u kakvom god

raspoloženju ili stanju da se nalazim, ona mi zazvuči isto i povuče me

na neku stranu. Zapisujem odmah po pojavljivanju, u istom trenu. Dorada

je najčešće na nivou „šminkanja“, i retko su to neki krupni potezi.

B.M.: Šta za tebe znači biti pesnik u Srbiji? Šta misliš o književnim krugovima,

nagradama i etabliranim književnicima?

M.D.: Ovo mi zvuči kao pitanje „šta za tebe znači biti poslastičar u Srbiji?“.

Postoje samo pesnici i oni koji to žele/pokušavaju/sanjaju/glume/

planiraju da budu. Onom ko to jeste, dovoljan je problem/nagrada što

to jeste. Verujem da postoje pesnici koji nikad ne napišu nijednu pesmu,

kao što vrlo dobro znamo da postoje nepesnici koji su ih napisali

bezbroj. Da li je pesnik sa samo jednom antologijskom pesmom bolji

ili lošiji, veći ili manji, značajniji ili beznačajniji od onog sa ciklusom

značajnih pesama ili sa pet zbirki koje su „ostavile trag“? Što se tiče

Srbije, potpuno je svejedno gde se živi. Odakle bilo kome ideja da je u

nekoj drugoj zemlji stanje bolje ili lošije? Sve zavisi od pojedinca. Pesnici

i uopšte umetnici su pojedinci, i samo tako se mogu tretirati. Nije

važno koliko koja zemlja izdvaja novca za kulturu, koliko ima nagrada,

udruženja umetnika, festivala. Pesnik živi mnogo, mnogo kasnije, kada

njemu više ništa od toga nije važno. Pravi pesnik uvek je donekle Mojsije:

zna zašto i kuda ide, dolazi tamo iako zna da neće ući.

B.M.: Šta misliš o pesničkim školama, pravcima, i gde bi sebe svrstao?

88

M.D.: Završio sam osnovnu školu. U gimnaziji prirodnomatematički pravac.

Svrstavam se samo u svoju porodicu. Ne, ne mislim o „pesničkim“

školama i pravcima.

B.M.: Da li ti je studiranje književnosti bilo od pomoći u „pesničkom

zanatu“? Da li se može naučiti tehnika pisanja? Šta misliš o kursevima

kreativnog pisanja?

M.D.: Pomogla mi je književnost, a ne studiranje, mada izgleda kao da

u njemu neopisivo uživam jer evo traje već 11 godina. „Pesnički zanat“

kreira svako sam za sebe ispočetka. Pohađao sam samo jedan kurs, i

tamo sam stekao poznanstva i proveo dobro vreme. Šta sam naučio?

Mnogo, ali iz života. Pisanje je usko vezano za život, pa sam valjda i na

tom polju indirektno nešto naučio.

B.M.: Zašto ti je važno da pišeš? Da li se poezijom oslobađaš svog

pakla ili stvaraš rajeve? Da li možeš da zamisliš Milana koji ne piše?

Kakav bi to bio čovek, čime bi se bavio?

M.D.: Već sam rekao, nije važno pisanje. Pesnik, ili uopšte umetnik je

vrsta duha. Ne mora on da piše, objavljuje, biva smatran pesnikom.

Sopstveni pakao i nije neki pakao ako mi nastavljamo da živimo sa

njim. Raj je preteška reč za bilo šta, uopšte je ne razumem. Milan koji

ne piše, ako sad mislimo na ono što ja mislim pod pisanjem, bio bi

neki drugi čovek, i nikad se ne bi poredio sa ovim Milanom, kao što ne

porediš pravnika i slikara po pozivu, opredeljenju, životnom putu.

B.M.: Treći Trg uglavnom organizuje neformalne književne promocije,

ali se ni one u samoj suštini ne razlikuju od „akademskih“. Kako se

osećaš na predstavljanju svojih knjiga? Da li si poželeo da se u publici

nađe neko ko bi ti postavio „pravo“ pitanje, i kako bi ono glasilo?

M.D.: Mislim da su pesničke promocije samo druženja i ništa više. To

nije komercijalni marketing, ima intimnu atmosferu, i onaj koji čita samo

je danas na podijumu, sledeći put biće to neko iz pubilke. Uvek sam voleo

da moje pesme čitaju drugi, da svi učestvujemo na taj način. Pravo

pitanje postavlja se u četiri oka, jer ga samo pojedinac može sročiti i

samo se pojedincu na to može odgovoriti.

B.M.: Da li možeš da zamisliš svog (idealnog) čitaoca? Gde on otvara

tvoj pesnički pasoš? Kada, u kojoj situaciji? Čiji si ti savršeni čitalac i

kada posežeš za određenom (pesničkom) knjigom?

89

RAZGOVOR

M.D.: Ne postoji idealan čitalac. Svako je idealan

čitalac onoga što voli da čita. Ne znam da

li neko uzme da čita svoje pesme, ja ne. Čim

počnem, odmah mi je sve jasno, sve je tu, sve

znam. To sam savladao, to je deo mene, pa

volim da čitam druge. Kada? Kad god. Kao na

onoj radnji na kojoj za radno vreme piše „kako

kada“.

B.M.: U jednom intervjuu Miloš Komadina je

rekao da kad je razmišljao o tom razgovoru,

razmišljao je kako bi najlepše bilo da pričaju o

– pecanju! O čemu si ti razmišljao, odnosno o

čemu bi voleo da pričaš sa novinarima?

M.D.: Ne znam da li je to rekao pesnik ili čovek

Miloš Komadina. Nemam problem da pričam

ni o čemu, osim kada je razgovor politički/rasno/nacionalno

ostrašćen i kada služi isključivo

za ostvarivanje fatičke funkcije jezika ili za

lečenje kompleksa. Volim razgovor u četiri

oka, kao po mom mišljenju možda i jedini pravi.

U tom slučaju, o bilo čemu.

Beba Moravčević

rođena je 1977. godine

u Loznici. Diplomirala je

srpsku književnost sa

opštom književnošću na

Filološkom fakultetu u

Beogradu. Radila je kao

lektor u više izdavačkih

kuća i kao novinar na

Radio-Beogradu 2, u više

redakcija. Od nedavno je

PR Udruženja građana

Treći Trg.

beba_moravcevic@yahoo.com

90

DMITRIJ KUZMIN

ESEJ

KA SAVREMENOM STANJU RUSKOG

MONOSTIHA

Pre nego što pristupimo pregledu

savremenog stanja ruskog monostiha, obratimo

pažnju na jedan teorijski momenat u vezi

sa samim pojmom monostiha i statusom ove

pojave u sistemu književnih formi. U svom najnovijem,

fundamentalnom radu Stih i proza,

Jurij Orlicki se faktički pridružio davnašnjem, u

neobaveznom obliku iznetom mišljenju Vladimira

Buriča. Naime, Burič je insistirao da tekst

dužine jednog reda ne može biti okvalifikovan

ni kao pesnički ni kao prozni, i predložio je za

njega naziv „udeteron“ (od grčkog „ni ovo ni

ono). Ostavljajući strogo formalne zamerke za

drugu priliku, hteo bih da obratim pažnju onih

koji su skloni da negiraju poetičku sastavnicu

monostiha na dve izuzetno ubedljive činjenice.

Kao prvo, postoji veliki broj tekstova („minimalnih

tekstova“, kako ih naziva Orlicki) koji

„dospevaju“ u udeterone „iz sfere poezije“,

mnogo je manji broj onih koji ne pretenduju

ni na pesnički ni na prozni status (pre svega

su to „jednorečja“) i praktično nema tekstova

koji bi dospevali u udeterone „iz sfere proze“: i

najkraći prozni tekst je to na veoma nedvosmislen

način. Kao drugo, poetika (i kulturološko

dejstvo) ukorenjenog tipa monostiha počiva

na pretpostavci njegovog ekstrahiranja iz

nepostojećeg stihovnog okruženja; tobožnja

krnjost i nesamostalnost „izdvojenog“ stiha

nalazi se u upadljivom kontrastu sa njegovom

faktičkom samodovoljnošću. Kao ilustracija

davne opaske Vladimira Markova da „jampski

stih zvuči kao jamb ne samo na pozadini

91

postojećih, već i zamišljenih stihova“ 9 privrženici ovog tipa monostiha

u svojoj pesničkoj praksi jambu daju neprikosnoveno prvenstvo. Kod

Vladimira Višnjevskog, na primer, učešće petostopnog jamba – za sluh

najprijemčivije i u 20. veku najčešće stope – dostiže 90%. Otuda ću

dozvoliti sebi da ostanem u okvirima paradigme koja monostih smatra

zakonitim, graničnim, oblikom stiha, i osobine ruskog monostiha ću

razmatrati iz te perspektive.

Počnimo pregled od najmasovnijeg i, u umetničkom pogledu,

najmanje zanimljivog, estradnog tipa monostiha. On se s pravom vezuje

za ime Vladimira Višnjevskog koji je, počev od 1987. godine, objavio

nekoliko stotina monostihova u humorističkoj periodici i nekolikim posebnim

izdanjima. Širok je i krug podražavalaca Višnjevskog, među kojima

nećemo sresti skoro nijednog profesionalnog književnika, već, pored

početnika i anonimusa, na svoj način upadljive stvaralačke ličnosti,

poput kompozitora i humoriste starije generacije Nikite Bogoslovskog

ili rok-pevačice Olge Arefjeve. To svedoči da monostih u interpretaciji

Višnjevskog lako ulazi u kulturnu svest kao monostih par excellence.

Ključ za razumevanje ovog fenomena daje jedna fraza iz intervjua

Višnjevskog; „U poeziji se ova forma sretala i ranije – kod Karamzina,

kod Brjusova. Ali sam je ja „ozakonio“ kao žanr...“ Simptomatična je ne

samo sadržina ove tvrdnje već i mesto njene pojave: reklamno-informacione

novine „Auto-linija“, koje se besplatno dele na maršrutama

moskovskih taksija (br. 10 za 1997. godinu, str. 12).

Najčudnije u svemu je što je Višnjevski u pravu. Monostih se

u njegovim rukama prevorio iz forme u žanr. Za monostih Višnjevskog

koji (uzevši u obzir problem statusa monostiha) možemo nazvati

„višnjestih“ (viš, ne stih!) nije karakteristična samo određena metrika,

već i neka druga opšta svojstva. S. I. Kormilov je uočio obavezne tri

tačkice na kraju višnjestiha, što je od Višnjevskog preuzeo i niz drugih

autora. Istakao bih i ustaljeni tip lirskog subjekta: ljubazni grubijan (kod

ženskih autora menja se pol subjekta, ali ne i njegov karakter). Zatim,

određena tematika: erotske pobede i ponekad, radi raznolikosti, situacija

neizvesnosti. Tu je i ironični odnos sopstvene malenkosti prema

okolnom svetu, uz nedvosmislenu prednost prve, i upotrebu ironičnih

parafraza klasičnih citata (pošto izvornik treba da prepozna prosečan

čitalac, citat potiče iz školskog programa):

Sav sam u sebi,

u tebi sam tek malo...

Pavel Slatvinski

9 Марков В.Ф, Одностроки. Трактат об одностроке. Антология одностроков.

// Воздушные пути, вып.3. – NY,1963. – с.242–258.

92

Ma kud da pljuneš – svuda poznata lica.

Roman Kozlov

I žrtve su u meni, i ruševine...

Vladimir Višnjevski

Kako su lepe, kako sveže bile raže...

Georgij Kovaljčuk*

Stepen automatizacije višnjestiha je krajne visok, pa je

praktično nemoguće uočiti odlike autorske individualnosti kod autora

koji pišu u tom žanru (sa izuzetkom možda Anatolija Baranova, čiji

tekstovi su osetno grublji i oporiji:

Sretoh vas i iščaših migavce.

što je, verovatno, posledica nespremnosti neprofesionalnog, provincijskog

autora u godinama da usvoji kurtoaznu intonaciju koju zahteva

sam žanr). Uostalom, višnjestih i jeste žanr masovne književnosti, kojoj

potraga za autorskom individualnošću uopšte nije svojstvena.

Genezu višnjestiha nema smisla vezivati uz Karamzina i Brjusova**;

njihovo spominjanje od strane Višnjevskog zacelo nije drugo do

manje ili više svesno lukavstvo. U istoriji ruskog monostiha postoje

sasvim određeni prototipovi ovog novatorskog žanra. To je monostih

Ilje Seljvinskog:

Bolje nedo – nego pre.

– prvi put objavljen 1931. godine, i monostih Aleksandra Gatova:

U ogledalo kao u krivični zakonik gleda.

– objavljen 1939. godine i udostojen čitavog odeljka u uredničkom

uvodniku „O nekim književno-umetničkim časopisima“, u časopisu

„Boljševik“ (br. 17 za 1939. godinu). U oba teksta je prisutan jampski

metar i ironija. Monostih Seljvinskog je nekoliko puta preštampavan

(počev od Sabranih dela iz 1971. godine), dok je Gatovljev monostih

Seljvinski publikovao u svojoj knjizi Studij stiha iz 1962. godine. Mada

krug „dozvoljenih“ monostihova u sovjetsko vreme nije bio velik, svaki

od njih je, zauzvrat, bio popularan, tako da je Višnjevski jamačno lako

93

mogao da bude upoznat sa produkcijom Seljvinskog i Gatova (što, razume

se, nije od presudne važnosti).

Ironična nota u monostihu zvuči i mimo Vladimira Višnjevskog

i njegovih sledbenika. U memoarima (nažalost usmenim) ključnih

ličnosti ruske poezije druge polovine 20. veka, kao što su to Evgenij

Rejn i Henrih Sapgir, obnova monostiha u posleratnoj poeziji ne vezuje

se toliko uz Seljvinskog koliko uz, tada sasvim mladog, Leonida

Vinogradova i njegov tekst „Marice, šta bez Rusijice?“ Prvi put ga je objavio,

kao distih, Konstantin Kuzminski 1980. godine u antologiji „Plava

laguna“, a kao monostih je objavljen, s blagoslovom autora, tek 1996.

godine u časopisu Arion, uz napomenu da je publikacija Kuzminskog

u tom smislu neispravna; sudeći po nekim potonjim publikacijama Vinogradova

koje vrve od grafičkih i interpunkcijskih odstupanja, sledi da

autor jednostavno ne pridaje značaj takvoj nijansi kao što je taj način

zapisa teksta od četiri reči, te imamo ravnopravnu zastupljenost distiha

i monostiha. Tu smo već u domenu složene i tugaljive problematike

tekstologije samizdata, koja bi nas odvela daleko od naše teme.

Za razgovor o različitim tradicijama u savremenom ruskom monostihu

bitno je drugo: tekst Vinogradova, bez obzira na patriotsku temu, ima

otvoreno nestašan karakter, podvučen rimom (koju je u datom slučaju

moguće kvalifikovati kao zvučnu igru). Radi poređenja, nevedimo još

jedan monostih Vinogradova, nastao takođe između 50-ih i 60-ih godina

XX veka .

Piroman pisao roman.

Takvi igrivi tekstovi, zasnovani pre svega na paronimiji i anagramu,

čine posebnu liniju u ruskom monostihu, i njihovi autori se često

kriju iza pseudonima:

sestra katarze ***

Velika je Rusija, karasi!

Prekrsti se, taksisto!

Antonioni! no ne to, ne to...

Ananij Aleksandrčenko

Iza tekstova sličnog karaktera stoji ideja o književnosti kao izvoru

samosvojnog zadovoljstva za autora i čitaoca, koja logički vodi odbijanju

poistovećivanja dotičnih tekstova sa određenom ljudskom ličnošću. To,

94

naravno, ne smeta konkretnom autoru da ponekada odstupi od magistralnog

pravca svog stvaralaštva:

Čuo sam krike i nisam se osvrnuo

Bonifacij

Socijalno-politička žaoka nije neuobičajena za monostih:

povremeno okretanje građanskoj temi karakteristično je za niz autora

koji sistematično neguju ovaj oblik.

Staljin je netipičan

Ivan Ahmetjev

Staljingrađani i Peterburžani

Nirmal

Savremeni ruski monostih odlikuje kratka, škrta, demonstrativno

nepoetična konstatacija, data kao fragment svakodnevnog govora

– uz njegovo stavljanje pod uveličavajuće staklo, gde svaka reč, po sili

pesničkog govora, deluje kao izdvojena, udarna. Zahvaljujući tome, u

datom trivijalnom zapažanju ispoljava se psihološka i egzistencijalna

dubina:

Umrli su tuđi ljudi.

Rima Černavina

Ko više voli?

Jan Nevstrujev

Da čovek umre od dosade.

Dmitrij Avaliani

Princip uveličavajućeg stakla – fokusiranje na „gotov“ govorni

fragment različitog porekla, radi otkrivanja u njemu drugog, dubljeg

smisla – ispoljava se na razne načine. Najdosledniji je u tom pravcu

Mihail Nilin, koji u svojstvu pesme određenog metra publikuje slučajne

kolokvijalne replike („Čekao sam ženu pred Domom nauke“, „Evo šta

ću ja tebi reći, Maratik“) ili kratke pisane tekstove primenjene naravi

(naprimer, firme: „Automobili i autoemajli“, „Zamena točkova kod torbi

za domaćinstvo“). U tekstu se pri tome ispoljava ne samo nepro-

95

gramirani formalni aspekt, već i izvesno smisaono pomeranje. Za Nilina

je karakteristično da plasirane govorne konstrukcije i izbor reči – i mimo

namere govornika – izražavaju duh epohe i atmosferu određene subkulture

ili situacije (na primer, u monostihu naslovljenom [„hipodrom“]:

„...pod suparnikom je – Suvišna Briga...“ – rečito ime konja sjajno

karakteriše naelektrisanu i ujedno dokonu atmosferu trka).

Treba pomenuti da je tradicija found poetry u ruskom monostihu

nastala mnogo ranije: Vladimir Erl svedoči (u privatnom razgovoru

s nama) da je iz 17 monostihova koji su ušli u samizdatski zbornik

Alekseja Hvostenka „Podozrivac“ iz 1965. godine, bar jedan: „Apatija

je najžešća strast“– predstavlja fragment iskaza Semjuela Beketa, citiran

u novinama Sovjetska kultura u svojstvu ilustracije duhovne trulosti

zapadne civilizacije. Zacelo je ista stvar i sa tekstom „Odvažni ruski pilot...“

gde imamo izdvojen iz govorne bujice „slučajni“ jamb u stilu Nilina

(posredan dokaz mogu biti završne tri tačke: iz 50 tekstova u zborniku

samo dva imaju znak interpunkcije na kraju).

Isticanje fragmentarnosti, koju često signališe niz tačkica, čini

upadljivu stvaralačku strategiju monostiha. Višnjestih sa obaveznom

trotačkom na kraju i nije najkarakterističnije ispoljavanje ove logike;

najupečatljivije je okvirno tačkanje, svojstveno Janu Satunovskom:

...zašiveno kao fudbalska lopta...

...dok nas nisu iselili u Birobidžan...****

Doduše, često se trotačka koristi sa emocionalno-intonacionom

funkcijom, pogotovo kod autora kao što su Valentin Zagorjanski ili Pavel

Gruško, na koje pada najveći deo upotrebe tačkica u monostihu. Valja

skrenuti pažnju i na drugi način isticanja fragmentarnosti – pre svega

na sintaktičku nepotpunost. Ovaj postupak se javlja kod Nirmala, čiji

monostihovi često predstavljaju sintagme čija je glavna reč u kosom

padežu:

umivaoničnog pogleda

na posuvratku povrća

gvozdenu sudbinu i zavejanu

Zanimljivo da su baš takvi tekstovi kod Nirmala, u rezultatu

kompenzacije, po pravilu metrični. Kosi padež je semantizovan, što

se vidi i na primeru poslednjeg teksta, gde bi akuzativ mogao biti za-

96

menjen nominativom bez većih promena ritmike i fonike. Na snežnim

prostranstvima Rusije, pod gvozdenom petom tiranije (u gvozdenim

mengelama totalitarne ideologije, u uslovima industrijalizacije koja se

spovodila neljudskim metodima, kada su, prema Andreju Poljakovu,

„strugovi zujali i u mraku“) ljudski život je decenijama bio ne toliko subjekat

(život koji se živi) koliko objekat (život koji nam je dopao) – otuda

mu više pristaje akuzativ nego nominativ.

Udubimo li se u monostih Satunovskog „...zašiveno kao fudbalska

lopta...“ videćemo da on predstavlja dosta rasprostranjen oblik

monostiha: izolovani trop. Autorska koncepcija je posve razumljiva:

upečatljiva slika je dovoljna, u okviru veće celine njen značaj bi se

neizbežno okrnjio. U tom smislu je razumljivo mišljenje da je monostih

nastao kao rezultat odricanja autora od prostranijeg teksta. Prema

usmenom svedočenju S. Siheja, pozni monostih Vasiliska Gnjedova

„Tvoj pogled je blistao poput velosipeda“ izvorno čini prvi stih duže

pesme, čije je ostale stihove autor eliminisao u rukopisu. Savremeni

autori rado pribegavaju izolovanoj figuri – od jednostavnog poređenja

do razvijene metafore:

Sedi starac nalik na cigaretu

Sergej Lejbgrad

Ptica je munjeviti gest prostranstva

Karen Džangirov

Kiša je do krvi izgrebala prozore

Vladimir Monahov

Oluci isplezili teške sure jezike leda

Ira Novickaja

Varijantu ovog tipa predstavlja konstrukcija „monostih + naslov“:

u naslov se unosi predmet poređenja – to je svojevrsni ključ za metaforu-zagonetku

teksta:

Luna

Prikriva golog crnca parče leopardove kože

Aleksej Timohin

97

Kiša

Nebo više ne čitam tvoj sivi ispisani list.

A. Aleksandrov

U inostranoj literaturi pojavio se predlog (grupe australijskih

pesnika na čelu sa Markom Daudijem) da se takvi oblici izdvoje u zaseban

žanr, koji bi se zvao „contrails“ – „inverzioni tragovi“.

Ovaj prosede redovno koristi Viktor Filin (dok naslov imenuje

predmet-realiju, tekst predstavlja njegovu složenu sliku). Naslovi su

često razvijeni u sintagme pa i u cele rečenice koje opisuju neku prirodnu

pojavu; slika osnovnog teksta redovno kasni za nekoliko propuštenih

logičkih karika od zadate slike, tako da teškoće asociranja naslova sa

tekstom doprinose posebnom umetničkom efektu:

Potkusuju se beli oblačići

Brusnim je kamenom popločan put u raj.

Funkcije naslova u savremenom monostihu mogu da variraju.

Najtipičnija je – dogradnja teksta. Naslov locira tekst u određenu govornu

situaciju, pripisuje tekstualnu frazu datom subjektu, fiksira svakodnevne

i psihološke okolnosti koje su izazvale lirski doživljaj izražen

tekstom. Kao i u slučaju naslovljenih metafora, naslov služi kao ključ

zagonetke, i tekst je bez njega načelno nejasan:

Svekrva

„Ostavite, mila, ovaj pribor...“

Marina Kačalova

Monolog Jermenina

Ne razumem muslimana, pa da ga ubiješ.

Aleksandar Jeremenko

U drugim slučajevima naslov daje tek diskretnu dopunsku notu,

tako da ima pretežno stilističku nosivost. Naslov teksta Aleksandra

Arfejeva:

Povratak iz šetnje

ulična lampa pali plamen na zaleđenim granama šljive

upućuje na dalekoistočnu tradiciju. Na bliskost žanru haiku-poezije,

sa njenim „sezonskim vokabularom“, nedvosmileno ukazuje figura

„zaleđenih grana šljive“.

98

Uticaj haiku-poezije na razvoj ruskog monostiha očito nije mali:

govoreći o svom opredeljenju za male pesničke forme, haiku pominju

mnogi autori. Evo šta piše Nirmal u pogovoru svoje knjige: „Sećam se

svog puta ka monostihu... Šta je bila osnova mojih traganja? Na mene

su svakako uticali lakonski stihovi japanske umetnosti, pre svega haiku

Bašoa“ 10 . Tokom 90-ih preduzimaju se koraci intenzivnog zbližavanja

haikua i monostiha. Vodeći ruski teoretičar i propagandist haiku-poezije

Aleksej Andrejev ističe u jednom tekstu da „pravi japanski haiku, zapisivan

u jednu vertikalnu kolonu, odgovara horizontalnom retku zapadnih

jezika“ 11 . U inostranoj tradiciji haikua ova tendencija počela se razvijati

još krajem 70-ih 12 . Pesnička praksa niza autora sledi tu ideju:

Sneg pada red stoji od repa do glave

sve je belje i belje

Mihail Malov

Zalazi sunce, produžujući senke, skraćujući nas.

Asja Šnejderman

zaustavih se na mostu – obe obale su u magli

Aleksej Andrejev

Devojku koja se sunča nerviraju senke oblaka

Evgenij Pontjuhov

Poslednji tekst je posebno zanimljiv. Jedini stih se deli na tri

dela dopunskim belinama: upravo tako su postupali anglofoni autori

70-ih i 80-ih , o čemu piše Vilijam Higinson u svom čuvenom kompendijumu

haikua 13 . Teško je pretpostaviti da je Jevgenij Pontjuhov, pesnik

starije generacije iz Orlovske oblasti, podražavao američke i kanadske

autore koji nikada nisu objavljivani u Rusiji. Pred nama je pre slučaj

nezavisnih analognih rešenja istog umetničkog zadatka.

10 ира, Нирмал, Сотой песчинкой чудес: Избранные моностихи. – М.: Изд. дом

„Юность“, 2003.

11 Андреев А, Стих на один выдох: хайку как моностих // Лягушатник: Ж-л

поэзии хайку. – Вып.2 (Лето 1997). – http://www.net.cl.spb.ru/frog/1-line.htm

12 Matsuo-Allard, Clarence. Haiku: The original one-line poem. // Cicada (Toronto),

1977, vol.1, #4, pp.31–32.

13 Higginson W.J, The Haiku Handbook. – Tokyo–NY–L, 1989.

99

Većinu monostihova koji se oslanjaju na tradiciju haikua, odlikuje

dužina: do 20 slogova, a nekada i više. Nije retkost da takve

stihove nalazimo i kod drugih autora:

reči suvišne u Tvom govoru, stavljene su mi u usta

Aleksandar Belih

Ševe proleću s pesmom, Bože! O čemu li pevaju?..

Mihail Fajnerman

Male životnje gledaju velikim očima. Neugodno...

Tatjana Mihajlovskaja

Slučajeve takvog rešenja nalazimo još početkom 20. veka:

Pa sijaj noću kao bleda kruška, moja jalova dušo.

Kamenje? – Vene. Lišće? – Uvenuće i ono.

Vsevolod Šmankevič (1916)

Ljubav je vatra, i krv je vatra, i život je vatra, svi smo mi vatreni.

Konstantin Baljmont, 1920

U načelu, predugi stih sa uočljivom deobom na polustihove, u

to vreme nije predstavljao veliku retkost, ali je za monostih takav postupak

bio neočekivan i riskantan. Treba istaći da mogućnost (pa i nepreferabilna)

drugog grafičkog (a znači i ritmičkog) rešenja ističe validnost

izbora jednorednog monostiha. Na drugom tekstu Šmankeviča vidi se

da jednorednost znači odricanje od jasnoće paralelizma, svojevrsni

minus-postupak. Obaveza jednorednog zapisa dužeg monostiha, te

nedopustivost njegovog prenosa po proznom obrascu, jesu argument

više u korist priznavanja njegovog stihovnog statusa.

Suprotan postupak – izuzetno kratak monostih – povezan je sa

futurističkim pravcem razvoja oblika. Ry Nikonova se seća: „U periodu

1965-1969. zanosila sam se minimalizmom – pisala sam pesme od

dve ili čak od jedne reči, pa čak i od jednog slova, pa i od kaligrafskih

elemenata pojedinih slova... Navodeći svoj tekst iz 1965. godine „muva

nema“, Nikonova primećuje: „Već zato je remek-delo, što je kratko, jasno

i lako se pamti“ 14 . S teorijske tačke gledišta, čini se da dve reči čine

14 иконова Никонова ы, Ры, Вектор вакуума. // Новое литературное обозрение, №3 (1993),

с.242–257.

100

onaj minimum koji markira granicu stiha, i da tekstovi od jedne reči (da

ne govorimo o onima od jednog slova ili elemenata slova) ne mogu da

se uvrste u stih. Osećajući tu granicu, autori futurističkog pravca teže

na sve načine da je podvrgnu testu čvrstine. Eksperimenti Nikonove u

tom pogledu predstavljaju nastavak eksperimenata sa minimalističkim

formama, preduzetih u drugoj deceniji 20. veka od strane Vasiliska

Gnjedova, Vasilija Kamenskog i Alekseja Kručoniha. Tekstovi od jedne

reči nastaju od jednoslovnih delova ciklusa Smrt umetnosti. Njihov

status „neverbalnih elemenata koji na ovaj ili onaj način zamenjuju

pesnički tekst“ odredio je pojmom „ekvivalent reči“ Jurij Tinjanov 15 . Iz

eksperimenata Gnjedova i Kamenskog u sferi deformacije interverbalnih

granica, koji dovode u sumnju broj reči u tekstu („Ubeskraju“ – iz

Smrti umetnosti) proizilaze takvi tekstovi Nikonove, kao:

Njegovod lazak ucve ĆU

in/KI/ sti/PJA/ tu/TOK

Među monostihovima Nikonove, Sergeja Sigeja, Sergeja Birjukova

zastupljeni su i zaumni tekstovi (na primer „ptirca mirca umrla“ i

„arkae vzae ah“ Sigeja), koji imaju svog praroditelja u Srebrnom veku

– u zaumnom monostihu Jurija Mara „Kugyh kugyh brak bzy bu“ (koji

je, staranjem T. L. Nikolske, doduše objavljen tek 1995. godine).

Osim tekstova od jedne reči (na koje je u poslednje vreme

skrenuo osobitu pažnju M. N. Epštejn) treba pomenuti još dve granične

pojave, u izvesnom smislu suprotstavljene monostihu. Ako tekst od

jedne reči još nije stih (nedostaje mu bar još jedna reč), postoje i tekstovi

za koje sa pravom možemo reći da to – više nije stih: njima je

nametnut neki dodatni nivo organizacije (semiotički rečeno: „kod“). To

su jednoredni palindromi, čiji je poetski ili prozni status uspešno formulisao

u svojoj Tipologiji palindroma A.V. Bubnov: „Palindrom ... stupa

u odnose i sa stihovima i sa prozom; ili pak preuzima njihovu masku“ 16 .

Tu spada i jednoredna vizuelna poezija, recimo stihovi Andreja Kirsanova

„gord kao put“ oblikovani kao položeni znak pitanja, ili tekstovi

sa dopunskim vizuelnim efektima, kao minijature Bonifacija tipa „okno“

(slovo o je skroz izbušeno) i „Tamo je tamno“ (sa zatamnjenim otvorima

slova „a“ i „o“). Na granici monostiha sa takvim „trostruko kodiranim

15 ынянов Тынянов Ю. , Н, Проблема стихотворного языка. // Тынянов Ю. Н. Литературный

факт. / Сост. О. И. Новиковой. – М.: Высшая школа, 1993.

16 ирков Бирюков С, [убнов [Бубнов А. В. Типология палиндрома.] // Новое литературное

обозрение, №19 (1996), с. 394–396.

101

tekstovima“ (terminologija M. Lotmana i S. Šahverdova) nastaju nove

granične pojave u stvaralaštvu Ivana Ahmetjeva, Mihaila Nilina, Mihaila

Lapteva, Andreja Sen-Senjkova, Olega Azimova i drugih autora, koje,

ma koliko bile zanimljive, ne spadaju u okvire ovog rada.

U zaključku ovog sumarnog pregleda osnovnih pravaca razvoja

savremenog ruskog monostiha, treba istaći da su sve mogućnosti

naznačene u prvoj polovini 20. veka razvijane i u njegovoj drugoj polovini

– što govori o vanrednoj plastičnosti ove forme. Monostih u poslednje

dve decenije 20. veka nije posebno vezan ni za jedan pesnički pravac

niti autorski krug, i može da figurira kao jedan od magistralnih oblika

u formalnom repertoaru autora (kao što je slučaj kod Nirmala, Tatjane

Mihajlovske, Vladimira Višnjevskog, Valentina Zagorjanskog) ili kao ad

hoc forma u autora koji imaju i druge formalne preokupacije (kao kod

Aleksandra Jeremenka, Ivana Ždanova, Jelene Kacjube, Sergeja Lejbgrada,

Igora Škljarevskog). U suštini, monostih u savremenoj književnoj

svesti ima status ekstremne mogućnosti pesničkog iskaza, koja ipak

opstaje u okvirima konvencije, što, po našem mišljenju, potpuno odgovara

istorijskom i teorijskom.

Prevela s ruskog Draginja Ramadanski

* Parafraza stiha Mjatleva „Kako su lepe, kako sveže bile ruže“, koji je uzeo za naslov

svoje pesme u prozi (u ciklusu Senilia) I. S. Turgenjev. – Prim. prev.

** Misli se na monostih Nikolaja Karamzina s početka 19. veka: „ Spokojno počivajte, mile

seni, do radosnoga jutra!“ i monostih Valerija Brjusova s početka 20. veka: „O pokrij svoje

noge blede.“ – Prim. prev.

*** Aluzija na aforizam A. P. Čehova: „Kratkoća je sestra talenta“. – Prim. prev.

**** Prestonica jevrejske autonomne oblasti u SSSR. – Prim. prev.

102

BEKET

Dva poglavlja iz knjige Džejmsa i Elizabet

Noulson BEKET SE SEĆA, SEĆAJU

SE BEKETA – Neprikupljeni intervjui sa

Semjuelom Beketom i sećanja onih koji su

ga poznavali (BECKETT REMEMBERING

REMEMBERING BECKETT Uncollected

Interviews with Samuel Beckett & Memories

of Those Who Knew Him Edited by James

and Elizabeth Knowlson)

ZA BIOGRAFIJU

BEKET O DŽOJSOVIMA

O Džejmsu Džojsu

Semjuel Beket Sa Džojsom me

upoznao Tom Mekgrivi. Bio je vrlo ljubazan

– odmah, koliko se sećam. Pamtim kako sam

se vraćao vrlo umoran u École Normale i, kao

i obično, vrata su bila zatvorena pa sam se

popeo preko ograde. Sećam se toga: povratka

sa mog prvog susreta sa Džojsom. Sećam

se kako sam se vraćao. A od tada smo se

zaista često viđali. Još uvek se sećam broja

njegovog telefona! Stanovao je blizu Ecole

Militaire. Imao sam običaj da svratim ponekad

ujutro iz École Normale do pazikuće, a on

bi imao običaj da kaže „Monsieur Joyce a

téléphoné et il vous demande de vous mettre

en rapport avec lui“. (G. Džojs je telefonirao i

rekao vam da se javite.) Sećam se pazikuće,

bio je južnjak. Imao je običaj da kaže „Segur

quatre-vingt-quinze vingt“ (izgovarajući „vent“).

A uvek bi se radilo o odlasku u šetnju ili na

večeru. Sećam se jedne znamenite šetnje po

„Ile des Cygnes“ (Ostrvo labudova, ostrvo na

Seni) sa Džojsom. A onda bi on započeo svoje

„pijuckanje“. A onda na sastanak sa Norom

kod Fouqueta. A bilo je još jedno mesto gde

smo išli u to vreme, ne Fouquet. Leon ili tako

neko mesto. Ne, bilo je to kasnije, drugi put.

Semjuel Beket (1906–1989)

103

ZA BIOGRAFIJU

Džejms Džojs (1882–1941)

Tamo se, sećam se, u tom restoranu susreo

(Ezra) Paund sa Džojsom.

Bio sam vrlo polaskan kada je

Džojs izostavio „gospodin“. Svako je bio

„gospodin“. Nije bilo imena po krštenju, nije

bilo prvih imena. Najpribližnije prijateljskom

oslovljavanju bilo je izostavljanje „gospodin“.

Ja nikada nisam bio „Sam“. Uvek sam bio

„Beket“ u najboljem slučaju. Pili bismo u bilo

kojim starim krčmama ili kafeima. Ne sećam se

kojim. Bio je vrlo ljubazan. Diktirao mi je neke

strane Fineganovog bdenja u jednom periodu.

Bilo je to kasnije, kada je živeo u onom stanu.

Za vreme diktiranja, neko je pokucao na vrata

i ja sam nešto rekao. Morao sam da prekinem

diktat. Ali to nije imalo nikakve veze sa tekstom.

A kada sam unazad pročitavao tekst, u kome

je bila fraza slična „Napred“, on je rekao „Neka

ostane“.

Imali smo ... (zajedničko obrazovanje).

On je bio na Nacionalnom univerzitetu,

naravno, a ja sam bio na Trinitiju – ali obojica

smo stekli diplome iz francuskog i italijanskog.

Eto to je bila zajednička osnova. Po njegovoj

sugestiji sam napisao „Dante...Bruno. Viko...

Džojs“ zbog mog italijanskog. I proveo sam

mnogo vremena čitajući Bruna i Vika u

veličanstvenoj biblioteci, Biblioteque École

Normale. Mora da smo imali neke razgovore

o „Večitom povratku“, o takvim stvarima.

Sviđao mu se esej. Ali njegov jedini komentar

je bio da nije bilo dovoljno o Brunu; nalazio

je da je Bruno prilično zanemaren. Bruno

i Viko su za mene bili novi likovi. Nisam ih

proučavao. Radio sam na Danteu, naravno

(na Triniti koledžu u Dablinu). I razgovarali

smo o Danteu. Ali o njima sam vrlo malo znao.

Poznavao sam ih manje-više, otprilike. Sećam

se da sam pročitao biografiju jednog od njih.

Ne sećam se koju.

Sećam se poseta Džojsu u bolnici.

Ležao je na krevetu i stavljao kapi u operisano

104

oko. Mada se ne sećam da sam mu čitao. Obično sam tamo odlazio

uveče ponekad, kada je kod kuće večeravao. To je bilo u kasnijoj fazi

kada je živeo u malom ćorsokaku uz dugu ulicu. Među nama nije bilo

mnogo razgovora. Bio sam mlad čovek, njemu vrlo odan i on me je

voleo. Imao je običaj da me poseti ako mu je nešto trebalo. Na primer,

neko ko bi prošetao s njim pre večere.

Bio je veliki izrabljivač. Možda ne izrabljivač svojih prijatelja.

U knjizi Adrijena Monijea je rečeno kako smo prevodili „Anu Liviju

Plurabel“, (Alfred) Peron i ja. A Džojsu se to dopadalo. Ali on je

organizovao komitet petorice, koji se obično sastajao u kući (Pola)

Leona zbog ispravki, uključujući Adrijena Monijea (koji je bio poprilično

nekvalifikovan) tako da je on mogao razgovarati o svojoj septante, toj

petorici i Peronu i meni. Zašto je hteo da razgovara o svojoj, njemu

odanoj septante, ja ne znam. Sećam se čitanja kod Adrijena Monijea,

našeg fragmenta „Ane Livije Plurabel“, Peronovog i mog, onako kako

ga je korigovao, takozvani, Džojsov klan. Ali to se čitalo i sa Džojsom

u Adrijenovoj knjižari, bilo je javno čitanje. Sećam se, bio sam tamo, i

Džojs je bio tamo; (Filip) Supe je čitao, mislim.

Jedne noći sam ga pijanog doveo kući, ali ja ne bih o tome. (Pio je

mnogo) ali samo uveče. Sećam se jedne proslave. Bio je veliki poklonik

godišnjica. Svake godine bi proslavljao godišnjicu svog oca – „Oče

ostavljeni, oprosti sinu svom“. Tom prilikom bi mi dao jednu novčanicu,

u francima. Ne znam od koliko franaka bi mogla biti. Novčanica. Da dam

nekom sirotom jadniku u spomen na njegovog oca. Pod kraj godine, u

decembru, dan rođenja njegovog oca bio je proslavljan ili pomenom

obeležen svake godine i meni je data u nekoliko navrata, kada sam bio

na raspolaganju, ta novčanica da je dam nekom jadniku u spomen na

njegovog oca. (Recituje svoju verziju Džojsove uzbudljive pesme „Ecce

Puer“ o smrti Džojsovog oca i rođenju njegovog unuka Stefana): „Novi

život je okaljan čašom itd.“

To je Džojsova pesma. Nije iz Pomes Pennyeach. Ne znam

gde bi bila. To je deo jedne veće pesme i sećam se stiha, „Jedno dete

je rođeno. Jedan starac je otišao“. Kad mu je umro otac, bio je vrlo

pogođen.

Jednom sam svirao na klaviru kod Džojsovih. Zaboravio

sam šta sam svirao. Ali on, kad bi povukao dovoljno, na tim „kućnim“

proslavama, prijemima kod kuće, sa raznim prijateljima, on bi seo za

klavir i, prateći sebe, pevao divnim ostacima svog tenora (peva):

Izusti adieu, adieu, adieu

Izusti adieu devojačkim danima.

105

Sećam se kad sam pratio Đorđa. Kada je živeo sa Helen. Sećam se da

sam ga pratio – u čemu? O da. (Onda peva deo Šubertove Lieder, An

die Musik.) Oh, uzgred, pronašao sam ime ulice u kojoj je Džojs živeo

kad sam ga tek upozao u Parizu. Da, to je uličica uz rue de Grenelle;

ide od Latinskog kvarta do Avenue Bosquet blizu École Militaire. Upravo

pre nego što se dođe do kraja rue de Grenelle blizu Avenue Bosque,

pre „debouches“ na Avenue Bosquet, na desnoj strani je mala ulica.

Tada je to bio ćorsokak. Još uvek postoji ali kao skver. Skver Robiac.

Pamtim ga kao ćorsokak. Ide se desno od rue de Grenelle. Bio je vrlo

kratak. Na desnoj strani je bila kuća u kojoj je Džojs imao stan.

Obožavao sam Džojsov Portret umetnika u mladosti. Bilo

je nešto u njemu. Kraj – kada je on tako samodovoljan na kraju.

Postaje tako naduven svojom vokacijom i funkcijom u životu. Bila je to

popravljena verzija; preradio je.

O njegovom dugu prema Džojsu

Beket Džejmsu Noulsonu Maurice Nadeau je bio taj koji je rekao da

je to bio uticaj ab contrario. Shvatio sam da je Džojs dopro do krajnjih

čovekovih granica u pravcu veće spoznaje, u kontroli sopstvenog

materijala. Uvek je dodavao; da bi se to uvidelo treba baciti pogled na

njegove korekture. Shvatio sam da je moj način bio u osiromašenju, u

pomanjkanju znanja i u odbijanju, pre oduzimanju nego dodavanju. Kad

sam tek upoznao Džojsa, nisam nameravao da postanem pisac. To je

došlo kasnije, kada sam otkrio da uopšte nisam uspešan kao nastavnik.

Kada sam otkrio da jednostavno ne mogu da predajem. Ali se sećam

reči o Džojsovim herojskim dostignućima. Osećao sam veliko divljenje

prema njemu. Ono što je dostigao, bilo je epsko, herojsko. Shvatio sam

da ja nisam mogao da krenem istom stazom.

Beket Martinu Eslinu (Na Eslinovo pitanje: „Jeste li pod uticajem

Džojsa?“, Beket je odgovorio) „Nisam, u stvari, osim što je njegova

ozbiljnost i posvećenost njegovoj umetnosti uticala na mene. „Ali“,

dodao je: „mi smo dijametralno suprotni jer je Džojs bio sintetičar, on je

hteo da stavi sve, svekoliku ljudsku kulturu, u jednu ili dve knjige, a ja

sam analitičar. Ja oduzimam sve sporedne stvari jer želim da doprem

do temelja bitnosti, do arhetipskog“. A to je upravo ono što klovn/

skitnica (U Čekajući Godoa) jeste. Klovn nije alegorijski lik već je čovek

koji ništa ne poseduje i koji se ne može definisati činjenicom da vozi

mercedes. Drugim rečima, ako oduzmete sve nevažne sporedne stvari,

svedete se na ljudski lik potpuno realan ali u isto vreme neopterećen

bilo kojom vrstom sporednih stvari. Da li neko ima lepo odelo ili nema

106

lepo odelo nije ni u kakvoj sprezi sa biti njegove duše. Prema tome, ako

mu odenute odeću skitnice, ljudi neće misliti o odelu.

Beket Dankanu Skotu Poredeći njegov način rada sa onim Džejmsa

Džojsa, čiji metod je on nazvao nagomilavanje, rekao je: „Džojs je bio

gramziv pisac“.

O Nori Džojs (rođenoj Barnekl) i sinu, Đorđu

Samjuel Beket Džejmsu Noulsonu Nora je bila u mnogo čemu

uzdržana, znate. Rad je uopšte nije interesovao. Postoji knjiga o njoj.

(Nora. Biografija Nore Džojs Brende Madoks koju je, znamo, Beket

čitao.) Ali ja sam voleo Noru. Ona je bila izuzetna žena.

Đorđo je bio bariton; imao je dobar glas. Jako sam ga voleo.

Oženio je tu ženu, Helen Flajšman. Imala je mnogo novca; vrlo bogata.

Često sam viđao Đorđa. Izlazio sam s njim i zalazio sam u kuću pored

École Militaire. Sećam se da je negde imao audiciju, ali je bio odbijen.

U Engleskoj, mislim.

O Luciji Džojs

Lucija je bila tamo (kada sam odlazio da se vidim sa njenim ocem), već

veoma poremećena mentalno. Ponekad je bila savršeno normalna.

Konačno sam joj morao reći da sam odlazio u kuću ne da se vidim s

njom, nego da vidim Džojsa. Džojs je mene zanimao. A, sudeći prema

nekim kazivanjima, Džojs je bio vrlo uznemiren. Kako je pakleno

grozomorna knjiga koju sam čitao? Čini mi se da je to bilo u knjizi

o Adrijenu Monijeu. A, sudeći po njoj, moj odnos sa Džojsom je bio

zatrovan u tom razdoblju. Odlazio sam da je vidim u tom mestu gde

je bio Arto (u Ivri), a Džojs je takođe odlazio. Obično smo šetali kada

je bila savršeno normalna. A onda je imala te periode šašavosti. Mada

je u njima nikada nisam video. Svi su shvatili da je bila neizlečiva. Ali

Džojs nije nikada mogao da se složi sa njima. Bio je dušom i srcem za

razne pokušaje lečenja, sa Jungom i tako dalje.

107

Bila je vrlo zgodna. Imala je blagu razrokost, pa ipak je bila

vrlo privlačna. Sećam se, posmatrao sam je kako pleše – kod Bulliera.

Igrala je na plesnom takmičenju kod starog Bulliera. Posle smo se svi

našli u Closerie des Lilas, uključujući Džojsa i celu porodicu. Bila je vrlo

darovita plesačica.

(Džojs u Višiju 1940.) Mislim da je bilo nekih problema sa

njegovim pasošem ili vizom, mislim da je bilo. Bio je vrlo zabrinut i zbog

Lucije. Bila je premeštena iz bolnice u Ivriju, negde dole na jug, mislim

da je to bilo blizu Tuluza. Znate, Džojs je bio jedini koji je verovao u njeno

izlečenje. Svi ostali su je otpisali. Đorđo je mislio da je luda i da za nju

ne može da se uradi apsolutno ništa. Džojs je tako često pokušavao

da joj pruži pomoć – upravo on je vodio kod Junga na Kliniku Tavistok.

Moguće je, mislim, da je Jung imao nju na umu prilikom predavanja

koje sam posetio u Londonu kada je govorio o devojci „koja nikada u

stvari nije bila rođena“. Iznenada bi postajala naprasita. Kada sam je ja

posećivao u Ivriju, išli bismo u šetnju po vrtu. Sve bi bilo mirno i tiho, a

onda bi iznenada postala izuzetno naprasita i agresivna.

O Polu Leonu

Sećam se Pola Leona (Džojsovog sekretara) vrlo dobro. Posećivao

sam ih (Pola i Luciju Leon). Znate, kada je Džojs napustio Pariz 1940, i

Leon je otišao. A rekli su mi da su ga energično savetovali Jolasesovi,

koji su imali školu blizu Višija, da se ne vraća u Pariz. Ali njega je toliko

brinuo sinovljev baccalaureat, ili tako nešto, da se uprkos svim savetima

vratio u Pariz i bio uhapšen.

Pol Leon je imao običaj da ide kod Fouqueta. Nije se pridruživao

Džojsovom stolu, zato što bi sedeo nedaleko za svojim stolom, pojeo

svoje jelo, rekao do viđenja i otišao. Ali radio je sve prljave poslove

za Džojsa. Bio je njegov sekretar. Leon je bio od ogromne pomoći

Džojsu. On je bio taj koji je skupljao knjige za Džojsom; skupljao je sve

materijale, papire i tako dalje, i eventualno ih predavao Nacionalnoj

biblioteci u Dablinu uz izričit nalog da se ne otvaraju 100 godina ili

nešto slično. Mogli bi vam reći sve o tome u Dablinu. Voleo sam Leona.

Bio je fini čovek.

108

MARTIN ESLIN 17 O BEKETU KAO ČOVEKU

Intervju sa Džejmsom Noulsonom

Pokušavao sam da napišem knjigu o teatru apsurda 1960. i

osetio sam želju da intervjuišem pisce o kojima se radi. Preko Sesilije

Rivz koja je bila predstavnik Bi-Bi-Sija u Parizu i koja je poznavala

Beketa, uspeo sam da dobijem intervju sa njim u rue des Favorites,

početkom 1961.

Prethodno sam, naravno, pregledao sve isečke o njemu i bio

sam dobro pripremljen. Ali bilo je vrlo malo u Bi-Bi-Sijevoj biblioteci

isečaka, izuzev dugačkog profila u Observeru, koji je sadržavao

neke prilično sarkastične reference o njegovoj velikoj podložnosti

majčinom uticaju i razne druge stvari, kao i natuknicu da je verovatno

homoseksualac.

Bio je potpuno sam. Rekao je: „Veoma mi je drago što sam se

upoznao sa vama. Možete da me pitate sve o mom životu, ali ne tražite

od mene da objašnjavam svoje delo“. Išlo je sve kao po loju. Dao mi je

primerak Echo’s Bones sa posvetom. Izdanje je bilo numerisano, 148.

Onda mi je ispričao sve o putovanju u Nemačku pre rata, o lutanju Evropom

i kakav je to utisak ostavilo na njega. Zatim (smo razgovarali) o

Triniti koledžu, Dablinu i tako dalje. Sve vreme sam se pitao da li smem

da mu postavim pitanje o ženama, o tome da li je oženjen.

Otvorio je flašu viskija i pomislio sam, bože moj, kakav divan

čovek. Najprivlačniji čovek kog sam ikad upoznao, na neki način, i kako

se razvija jedno lepo prijateljstvo. Onda sam pomislio, Bože, smem li

da ga upitam: „Jeste li oženjeni?“ ili „A šta o ženama?“

Bio je tako osorno kritičan o tom članku u Observeru, pa sam

pomislio da će se razbesneti i izbaciti me. Našao sam se u rasinovskom

konfliktu savesti između svoje obaveze kao istraživača i obaveze kao

potencijalnog prijatelja. Na kraju je prijateljstvo pobedilo i nisam ga

upitao.

Rekao je: „Dobro, pošaljite mi šta ste napisali. Videću ima li

nešto u čemu bih mogao biti od pomoći.“ Bio sam vrlo zadovoljan, ali

kada sam krenuo ulicom, rekao sam sebi, „Bože, konačno sam ovo

završio.“ Već sam video prikaz u Tajmsovom književnom dodatku: evo

ovog šmrkavog nestaška iz Beča koji pretenduje da bude biograf, a

ne zna čak da li je čovek o kome piše oženjen ili ne! Iste večeri otišao

sam sa prijateljem u pozorište. Bilo je vrlo kasno; večerali smo posle

17 Martin Eslin (1918–2002). Pisac i radijski producent. Bio je postavljen na mesto

načelnika Odeljenja radio drame Britanske radio korporacije (BBC) 1963. godine. Autor

mnogih knjiga, između ostalih: Breht (1959), Teatar apsurda (1961), Kratke hronike: Eseji o

modernom pozorištu (1970) i Pinter: Promišljanja o njegovim dramama (1977; prvo izdanje

1970). – Prim. prev.

109

predstave u malom kineskom restoranu u rue Francois Premier i izašli

smo u dva posle ponoći. Bilo je divno proletnje veče. Champs-Élysées

su bila potpuno pusta, kad, iznenada začuh sa druge strane glas, „G.

Eslin, da vas upoznam sa mojom ženom“ – bio je to Beket sa Suzanom.

Onda je predstavio tu zdepastu malu ženu. I ja rekoh sebi: „Bože

moj, vrlina je nagrađena“. Bilo kako, tako sam je upoznao. Onda sam

se vratio u London i napisao tekst.

Poglavlje o Beketu za Teatar apsurda imalo je četrdeset ili

pedeset strana. Poslao sam mu ga i bilo je vraćeno sa malim crvenim

ispravkama nekih biografskih detalja, zajedno sa pismom u kome je

stajalo: „ Sviđa mi se ovo jer ste unapred spremili ražanj, ali ste uvek

znali u kom grmu leži zec.“ Što je značilo da mi je dao blagoslov, a to

je za mene bilo veoma ohrabrujuće. Na samom početku 1961. dobio

sam posao pomoćnika načelnika Odeljenja radio drame na Bi-Bi-Siju,

a to je naravno značilo da sam ja bio naslednik Donalda Mekvinija.

Val Gilgud, koji je bio načelnik odeljenja, izveo me na ručak i rekao mi,

„Ja mrzim Brehta, mrzim Beketa, mrzim Pintera. Ali znam šta je moja

dužnost. Zato sam postavio tebe da održavaš odnose sa tim ljudima.“

U to vreme Džon Moris je još uvek bio kontrolor Trećeg programa i

zahvaljujući njemu Beket je bio podstaknut da pripremi Sve te padove

(All That Fall) i Ugarke (Embers), ali i prva čitanja iz Moloja i Maloun

umire u interpretaciji Džekija Mekgaurena i Pet (Megija); kao i Iz jednog

zaboravljenog dela (From an Abandoned Work). I tako, pošto Val nije

hteo da ima bilo šta s tim, to je palo na mene.

Veza između Bi-Bi-Sija i Beketa je bila u tome što je Donald

Mekvini bio određen da režira Sve te padove i otišao je u Pariz, video

se sa Samom oko toga, a Sam ga je odmah zavoleo. On se stvarno

zaljubio u njega, i vice versa. Postali su više nego dobri prijatelji i to je

naravno uspostavilo vezu koja je trajala i trajala. Na neki način ja sam

to nasledio jer sam došao na Donaldovo mesto i sudbina je srećno

odredila da se ja sretnem sa Beketom, a on je video šta sam ja napisao

o njemu. Tako me on zavoleo na isti način, mada možda ne tako snažno

kao Donalda Mekvinija.

Beket je uglavnom tako postupao sa prijateljstvima. Hteo je

ljude kojima je mogao verovati i sa kojima je mogao da radi. Sledeća

stvar koja se desila, bila je neka vrsta jubileja, pedeseta godišnjica Bi-

Bi-Sija ili nešto slično, i bilo nam je rečeno, opet na Trećem programu,

da moramo imati neko veliko ime, svetsku premijeru, kako bismo

dospeli u novine o proslavi godišnjice. Onda sam pisao Beketu i rekao,

„Evo opet prilike, da li biste želeli da uradite nešto?“ A on je odgovorio

rekavši „Ne stvarno, ja ne radim tako“. Ali onda je, mislim, zaista došao

u kancelariju i rekao: „Uzgred, moj rođak Džon je u tako lošem stanju

110

(jer je doživeo strašnu saobraćajnu nesreću),

i dobio sam ideju, a to će biti neko delo za

njega. Eto tako su se pojavile Reči i muzika;

on je napisao nešto u čemu je muzika bila

izjednačena po važnosti sa rečima. Čak se

sećam, dok smo pripremali Reči i muziku,

otišao sam u montažu, on je bio u montaži i

rekao: „Ne, tih šest sekundi se moraju svesti na

pet“. Bio je vrlo, vrlo pedantan, vrlo precizan.

Bio je vrlo, vrlo stručan, a ono što je

interesantno u vezi s tim jeste da je njegovo

zanimanje za čisto zanatsku stranu stvari bilo

apsolutno fascinantno. Zato što on uopšte nije

bio neki sanjalački pesnik, znate. Bio je stvarno

čvrsto na zemlji. „Kako vi to radite?“, „Kako vi

to radite?“. Pitao je ljude kako se tešu stvari,

koji je najbolji način da se to uradi, i tako dalje.

Sam je rekao: „U pitanju su osnovna značenja.

Bez smeranja da se igra rečima.“

Povukao sam se iz Bi-Bi-Sija koncem

1976. ali, za vreme tog perioda, dosta stvari

sam radio s njim, uvek vrlo uspešno. Kod njega

je bilo sjajno što bi, ako mu se nešto ne sviđa,

uvek rekao: „Moja je greška, u pitanju je tekst,

a ne realizacija“. Bio je ljubazniji i obazriviji od

svih ljudi, nikada nikoga nije želeo da povredi.

Da vam dam jedan primer, moja ćerka se rodila

1961, otprilike kad sam počeo u Bi-Bi-Siju.

Beket je bio u Londonu neposredno po njenom

rođenju, došao je u našu kuću i video je – bila

je beba u naručju – i uvek otad, kad god bih

ga sreo rekao bi: „Kako je Monika?“ Zapamtio

joj je ime; neobično. Imao je staromodnu

englesku, ili irsku gospoštinu. U tome je bio

vrlo pedantan, ali je bio vrlo srdačan.

Upravo je Sam uspostavio kontakt

zbog Umanjenosti (Lessness). Objavio je

New Statesman, a onda je on rekao kako bi

želeo da se odigra na radiju. To je stvarno bilo

za radio. Onda sam ja otputovao u Pariz da

porazgovaram s njim o tome, sećam se – u

bulevaru St Jacques ispod slike Džeka Jejtsa.

ZA BIOGRAFIJU

111

ZA BIOGRAFIJU

Dejan Čavić (1934)

Akademija za pozorišnu

umetnost, Beograd (1950-

1954), diplomirao 1955.

Šekspirov institut Univerziteta

u Bermingamu, Stratford

na Ejvonu - postdiplomske

studije 1958/59,

studirao anglistiku u

Beogradu.

Narodno pozorište Sarajevo

(1954-1961), među

osnivačima Malog pozorišta,

Sarajevo. Uloge: Hamlet,

Oberon, Marko Antonije

(Šekspir), Poručnik (Balada

o poručniku i Marjutki, Kreft),

Renc (Šarena lopta, Torkar),

Marik (Pobuna na Kejnu,

Vouk), Van Dorn (Mladost

pred sudom, Timajer),

Atelje 212, Beograd (1961-

1996) Uloge: Mik (Nastojnik,

Pinter), Marsel (Afera,

Kozak), Marko Antonije (Julije

Cezar, Verih&Voskovec), Tedi

(Povratak, Pinter), Ričard,

Džejms (Ljubavnik&Revija,

Pinter), Žak Ru (Mara-Sad,

Vajs), Ritmajster (Priče

iz bečke šume, Horvat),

Radž (Sledeći put ću vam

to otpevati, Sanders), Soul

(Veza, Gelber), On (Ludilo

udvoje, Jonesko).....

Rekao je: „Pa, to je proizašlo iz Zamišljanja

zamrle zamisli (Imagination Dead Imagine).

Sve je jedan obvijen prostor koji liči na matericu,

vidiš, koji se onda probije i tako dobijemo ovu

pustoš iz koje se jedino uzdiže malo telo. To

je jedino što se još uvek uzdiže“. Onda sam

ja rekao: „Dobro, a na koji način bi želeo da

se tumači?“ Onda je on rekao: „Pročitaću ti

jedno parče“. I počeo je da čita: „Sivo, sve je

sivo, majušno telo jedino uspravno, prevrnulo

se“, itd. A ja sam rekao: “Same, dozvoli mi da

snimim jedno malo parče da bih mogao reći

glumcima kako da uhvate ton“. On je rekao:

„Ne, ja nikad ništa ne snimam“. Ja sam rekao:

“Slušaj, kunem ti se da nikada ovo neću

upotrebiti, samo da odslušaju glumci“. Onda

mi je čitao nekoliko minuta i sačuvao sam

to na traci. (Zahvaljujući Martinu Eslinu ovaj

snimak je pohranjen, posle Beketove smrti, u

Arhivu Beketove međunarodne fondacije na

Univerzitetu u Redingu.)

Priča se nastavlja. Imao sam taj

Samov snimak, a šest glasova sam podelio

Petu Megiju, Nikolu Vilijamsonu, Haroldu

Pinteru, Donalu Doneliju (velikom irskom

glumcu), Denisu Hotornu i Leonardu

Fentonu. I tako sam to snimio. Pustio sam im

snimak i rekao: „Uhvatite ton“, a svi oni su

to uradili. Beket je naznačio da svako bude

snimljen posebno, a onda smo to izmontirali.

Na snimku koji je napravio za mene, on je

označio i pauze; i moralo je da bude tačno

tako. Interesantno je bilo što su oni to snimili,

onda smo montirali i ja sam mislio da je

fenomenalno. Kada smo mu pustili snimak,

rekao je: „Ne, ne“, a ja sam rekao: „Zašto?“

On je rekao: „Preterano sentimentalno“.

A, naravno, njegov sopstveni glas je bio

izuzetno sentimentalan, pa se njemu nije

dopala njegova sopstvena sentimentalnost;

grozio se od nje, od svoga glasa.

112

Sam mi je pričao (a znam pričao je

i drugim ljudima) kako se seća kada je bio

u majčinoj utrobi za vreme jedne večere,

gde je ispod stola, mogao upamtiti glasove

u razgovoru. A kada sam ga jednom upitao:

„Šta te motiviše da pišeš?“, on je rekao:

„Jedina obaveza koju osećam je prema tom

obavijenom jadnom embrionu.“ Zato, rekao je:

„Jer je to najstrašnija situacija koja se može

zamisliti, zato što znaš da si u teskobi, ali ne

znaš da ima nešto van te teskobe ili bilo kakve

mogućnosti izlaska iz te teskobe“ – i, ako se

sećate, u Kraju igre, pitanja malog dečaka koji

se vidi, Sam je imao jednu apsolutno mističnu

obavezu prema tom jadnom, mučeničkom,

obvijenom biću koje ne zna da ima izlaza. Ali

ako prođete kroz njegovo delo ponovo ćete

naći potvrdu za to. I ceo kompleks Zamišljanja

zamrle zamisli i Umanjenosti i svega drugog

uvek se odnosi na taj obvijeni prostor iz kog

nema izlaza. On čak opisuje kako je telo

skvrčeno i svakojake stvari. Prema tome on je

imao tu užasnu sposobnost zamišljanja ili san

ili javu tih uspomena na stanje obvijenosti. I

da je sopstvo sopstvom obvijeno. Ne možeš u

stvari dopreti do drugih.

Preveo sa engleskog Dejan Čavić

ZA BIOGRAFIJU

Režije u Ateljeu 212:

Rođendan- Pinter, Srećan

događaj- Mrožek, Ludilo

udvoje - Jonesko; Radio

Beograd- oko dvadesetak

radio drama.

Prevodi. Pinter (Rođendan,

Revija, Patuljci, Tišina),

ukupno oko trideset drama.

Bio profesor glume i dikcije

na Akademiji umetnosti BK

Univerziteta u Beogradu.

Odigrao preko 100 uloga

u pozorištu, tridesetak na

filmu i TV, dobio Vanrednu

Sterijinu nagradu za kulturu

scenskog govora, bio tokom

dvadesetak godina, uz

glumački angažman u Ateljeu,

operativni direktor, pomoćnik

upravnika i v.d. upravnika,

tokom karijere objavljivao

u časopisima i novinama

tekstove o pozorištu.

decavic@ptt.yu

113

TEMAT

IZ BEOGRADSKE KNJIŽEVNE PERIODIKE

dvadesetih i tridesetih godina XX veka

„RASKRSNICA“

Sve ovo i ako znamo: „Da

čovek crkne od smeha kad

mladost prebacuje mladosti

jednu učinjenu ili neučinjenu

pogrešku.“

RASKRSNICA. Urednik

Velibor Gligorić.

- Beograd. 1923-

1924/25. (knj. 1-4) (ćir.)

Posle svega što se reklo, toliki materijal

da obrade! Imali su vremena, imaće ga još

i posle svega što će im se do sad pružati. Pa

će napasti, vikaće, da se ne sumnja. Čekamo!

Čekamo koliko možemo. I onda, sve to zgaditi

prljavim neukusom i nekulturom.

Ako bi ikad stali bar malo da osećaju,

makar za jedan momenat, slučajno (ne verujem!)

zastaće pred onim što se pevalo. Neka

ih. Nek pljuju, ali se bar istinski pevalo!... Sve

što dirnu zaudara na naftalin što hoće još da

mrzi i grize od zavisti. Vuče, cima za sobom

zlobu, i onda – Zdravlje! Zdravlje! Mladost!

I lomiti u doboše i bubnjeve, drati se

svim silama, u njima svo zakržljalo, svo mlitavo,

ono Skerlićevo zdravo, jasno, i rasno. Viči,

deri se: Zdravlje! Hoćemo zdravlje!

Urlaju krezubim ustima, svi „mladi“

urednici, bez zuba. Nijedan nema zuba,

prazne im vilice.

Žuti, zemljani. Onaj pre njih bar je imao srbijanska

leđa. I to su oni što govore i „rasvetljavaju

dela“ jednog pisca „njegovom fiziološkom i

psihološkom biografijom“. Oni – ličnost i delo,

oni maleni kržljavi što hoće zdravlje, zdravlje u

svemu. Inače; zar bih im šta i rekao? Kao da

nemam da ih žalim, da ih sažaljevam, tako mi

se čini.

Veruj. Ovo se teško kaže!

Al’ osvaja! Nadire sa svih strana.

114

U ljude što ih srećem!

U reč što ću ti reći!

U sve! Svuda!

Svuda u svetu.

Mislim, kako ćeš da se predaš! – i ako si toliko bedan. Valjda

ćeš uvek gmizati.

Nećemo nikom da otvaramo oči!

Marsias.

Iz: Putevi, 1, 1923, str. 5.

STANISLAV VINAVER

DOZIVANjE LITERATURE

Naš narod izradio je sebi za svoje potrebe i svoju sreću usmenu

književnost velikog poleta i visokog stila. Mi smo, u dubini i u srži,

visoko književan narod. Srbi su, naročito, priznavani za narod pesnika

na osnovu srpske narodne pesme koja ima veličanstveno poetsko

nadahnuće.

Posle usmene književnosti pojavili su se njeni podraživači, i

zadocneli epigoni. Oni su ne samo slabi, nego su imitirajući ono što

je opipljivo i što se najlakše imituje uneli neku vrstu truleži u samo

književno tkivo.

Dešavalo se često kod nas da smo i strane književnosti imitovali

na slučajan i površan način. I takve imitacije bile su kobne jer su

zadržavale pravi razvoj. I one nisu dobacile do književnosti.

Književnost mora biti stvaralačka. Ona zahteva veliki duhovni i

izrazni napor. Ona zahteva duboko mističko iskustvo celog bića.

Književnost je oblast duhovna. Bez duha koji bi je svetlo i

stvaralački prožimao, ona je puko nabrajanje krtih i gluhih reči.

U toku naše nedavne kulturne istorije isticale su se kod nas

i anti-književne teze ruskog nihiliste Pisareva. On je direktan inspirator

Svetozara Markovića u pogledu književnosti, i Jovana Skerlića. Ovi

su od literature tražili neposrednu socijalnu korist i to u duhu svojih

socijalnih teorija. Književnost je imala da ih ilustruje. Da se zamisli i

obratan pravac, koji bi takođe bio socijalan i imao da književno ilustruje

obratne socijalne teorije. I jedna i druga vrsta književnosti ostaje samo

nategnuta ilustracija. Ona uprošćava zadatke izraza i pretvara čoveka

u prostački i bedni mehanizam. Čovek nije mehanizam. Kada bi to i

115

io, njegov bi mehanizam bio krajnje složen i neuhvatljivo zapleten.

Međutim, takozvana “socijalna” književnost, naročito u našim glavama,

svodi čoveka na nekoliko kukavnih pravila i zakončića. Čak i infuzorije

imaju zapleteniji i bogatiji život no što je život čoveka kako ga

zamišlja i rasklapa ta grubo mehanistička i još grublje kovačka socijalna

književnost. Ali, čak i kad bi čovek bio tako primitivna tvar, čak i kad bi

bio ispod infuzorije, kao što to oni tvrde, ipak književnost ne bi smela

biti tako gruba i siromašna. Jer sa svojom ledenom užarenošću, Kosor,

sa brutalnim prezrenjem za sve neduhovno, i mnogi drugi sa osećajem

za apokalipsu i grotesku, koje se zmijski spliću prete strasnim ujedom,

i nedokučno raspliću.

Možda ta plejada i nije dala sve što bi mogla. Njoj su smetali

svi, a pre svega neduhovni birokrati koji su bili na čelu književnosti,

ustanova, fondova, javne reči, biblioteka, škola, i koji su davali našem

duhovnom životu pravac staračkog gašenja i fosforescentne truleži

u najdubljim modromračnim morskim dubinama. Nama je kobno bilo

možda i to što se nismo žrtvovali do kraja za književnost, kao Tin

Ujević- svaki na svoj način.

Birokratski pisci bili su protivu ove plejade. Oni imaju mrtvi

šablon i ništa im preko toga ne treba. Takozvani socijalni teoretičari

bili su takođe protiv nje. To su ljudi koji smrtno mrze književnost i hoće

da je unize, da od nje stvore sluškinju očajnog duhovnog shematizma,

kome nema imena.

I feljtonisti su protivu nje. To su ljudi koji neće doživljaj i prelaze

olako preko duše i života.

Najzad dolazi i slom kritike i merila, jer se vrednost ne vidi u

velikom, mističnom naporu celog bića, nego se proklamuju površinci,

slučajne pristalice slučajnih pokreta - za književnost istinsku.

Epigonstvo, birokratija, didaktika svake vrste, feljton svakog

neukusa, literarna trulež i čemerna birokratska pisanija, osvojili su. Oni

idu na nas u smaknutom stroju.

Jedino što ostaje za odbranu i utehu, to je prava literatura. Ako

je ne ostvarimo u dovoljnoj meri mi, naše delo dovršiće generacije koje

tek imaju da dođu.

Utonuli smo do grla u bezdani brlog nepismenosti, didaktike,

feljtona i sterilnog shematizma. A umiremo ne od tog otrovnog brloga,

nego od bola za literaturom. Kao činima, našim mističnim naporom,

našom čežnjom, našim bolom:

- Mi ćemo je ipak dozvati!

Beograd, februara 1938.

Iz: Smena, 1, 1938, str. 3–5.

116

STANISLAV VINAVER

KNJIŽEVNE DISKUSIJE: VINAVER O SVOJOJ GENERACIJI,

KRLEŽI I T. D.

„Naš pravac išao je na to da obogati našu osetljivost, koja je bila

plaha i moćna ali jednostrana posle narodnih veličanstvenih pesama, a

koja je postala štura i beskrila posle pedantne racionalističke beogradske

škole g. Bogdana Popovića, Skerlića, Branka Lazarevića i drugih.

I to su lepa imena, i ona imaju značaj za našu kulturu i našu istoriju, a

kao ličnosti, oni su nesumnjivo zanimljivi i zaslužuju poštovanje koje

se mora imati prema kulturnom radeniku. Čak je jasno da je potrebna

bila posle poplave prostonarodnog ne samo romantizma nego i ačenja,

jedna takva suvoparna škola. Ona ima svoje istorijsko opravdanje.

Ali vođi ovoga pravca hteli su na „moderne“ da unište kao potpune

neveže, i kao ljude bez talenta, bez istorijskoga smisla i bez književnog

zanata. Svega toga mi imamo mnogo više i mnogo obilatnije nego prethodna

generacija, ali nije pitanje u tome. Nego je pitanje da se htelo

da nam se oduzme svaka mogućnost književnog afirmiranja. I to nije

činjeno sredstvima književne polemike, sredstvima književnim, kao što

se to čini u drugim književnijim sredinama, nego se to radilo sretstvom

sile koja je bila u rukama pretstavnika staroga akademizma. U njihovim

su rukama škola, udžbenici i uticaj na bezbrojne hiljade mladih

ljudi koji preko škole dobijaju književno obrazovanje. Ti mladi ljudi u

svojim smešnim udžbenicima poučavani su u jednoj fiktivnoj jugoslovenskoj

književnosti, koja je pretstavljena potpuno netačno, antikvarski i

neumetnički, i to usled nesumnjive želje da se mladom modernističkom

naraštaju spreči zvaničan ulaz u književnost. Kad se uzme da, sticajem

mnogih prilika kod nas, usled nezainteresovanja domaćih novina, usled

skučenih okolnosti i t. d. – škola daje glavni deo književnih znanja i uspomena

našim naraštajima, onda se vidi kolika je nepravda učinjena

time, što ti naraštaji nisu dovoljno upoznati sa našim književnim stvarima.

Ta je nepravda ne samo prema nama nego je poglavito ona i

osnovna i tragična nepravda prema celoj omladini, jer omladina ostaje

književno štura i neosetljiva, pošto joj je zabranjen dodir sa našim plamenom

i sa našim poletom. To je tragedija naše omladine, a mnogo

manje tragedija moje generacije!“

„Škola analize koja je započeta u Beogradu sa g. Bogdanom

Popovićem i Skerlićem, bila bi za nas blagoslov kada bi svi njeni protagonisti

zaista stvorili analitičku sposobnost viđenja i duhovnog prijema

117

TEMAT

DANAS. Književni

časopis. Urednici

Miroslav Krleža i

Milan Bogdanović.

Beograd, 1934.

u našoj literaturi. Međutim, njihova je analiza

zadržala se samo na pola puta, presadivši izvesne

francuske osnovne obrasce. Ta analiza

nije išla hirurški dalje, u srž naših prilika, našeg

jezika i naše neodredljivosti. Ona je zaparala

samo kožu. Da nije sišla tako plitko, njena bi

istorijska uloga bila veća i naši prethodnici bili

bi zaslužniji za naciju. Ovako i oni su se zadovoljili

udobnim i ugodnim, što je, kako već

ranije rekosmo, ideal i prokletstvo epskoga

čoveka, kada on počne da traži „kulturu“.

Naš najveći današnji pisac Krleža,

čija aktivnost zaslužuje veće okvire nego ovaj

jednoga ovlašnoga članka, u svojim teorijskim

opisima pokazao se kao ogorčen zatočnik

i branič t. zv. socijalne književnosti. To je

književnost koja nam u stvari zabranjuje velike

psihičke ponore, i sve ponore, i koja traži

od nas interesovanje za male događaje svakodnevne

socijalne borbe, iz kojih bi se, neodoljivom

sintezom, izvela očigledna freska

revolucionarne socijalne ideologije. Ova formula

u isto vreme zabranjuje da se opisuje t.

zv. raspad t. j. sadašnje građansko društvo u

onome što čini njegovu uočljivu konvencionalnu

suštinu. Eto to je za te ideologe raspad,

jer oni misle da kapitalističko društvo mora

propasti! Oni međutim gube iz vida da je predmet

književnosti čovek, pa naravno i društvo,

ali pre svega čovek sa svojim osećajima, sa

svojim najtajnijim vasionskim treperenjem. Veliki

pisci bavili su se onim situacijama, koje su

im bile najshvatljivije i najprisnije. Čineći tako

može se uvek stvoriti remek delo, a na svaki

način to je jedini put da se oseti čovek kroz

književnost.

Krleža kao ideolog potpuno je različit

od Krleže kao pisca koji uglavnom i opisuje

raspad i to raspad predratnog pa i ratnog

hrvatskog društva u kandžama čudne iluzije

o nekoj hiljadugodišnjoj kulturi. Krleža ovu

iluziju krvavo cepa. Ona mu izgleda banalna

118

i jezivo nakaradna. Krleža toliko vidi svugde raspad, rušenje, gnilež,

neobuzdane, podmukle i očajne sile zagušljive propasti i otrovne neisceljivosti,

da on čak nije u stanju da pronađe draži ni u nekoj privremenoj

pesničkoj iluziji. Iluzija i san za njega su još ružniji i očajniji,

nego li i sama kužna stvarnost.

Mi se sa Krležom ne slažemo u strahovitoj osudi hrvatskoga

društva. Nama ova iluzija izgleda naivna, ne suviše bolna, i postala

većma po zakonu jedne težnje za onom balkanskom udobnošću o kojoj

smo toliko govorili. Prija tako balkanskom čoveku jedna iluzija da

je Bog zna kako kulturan, ona mu prija, a ona mu je i udobna, jer ga

spasava od svakoga daljega rada na produbljivanju!

Mnogobrojni drugi književnici daju Beogradu obeležje književne

prestonice Jugoslavije. Kod nas se u književnom svetu možda ne radi

tako grozničavo usled teških prilika – naročito za književnike – ali se

kod nas, u Beogradu, najdublje, najživlje i najjasnije dovodi do kraja

jedna započeta književna misao. Ta misao, ili te misli književne – pojavljuju

se u celoj našoj nedavno oslobođenoj oblasti, koja traži pored

geografskog i svoj duhovni lik. Ali se u palanci misao ne privodi kraju

i težnja ka komoditetu zaustavlja polet, koji bi mogao da bude bolan i

gorak, i dugo da ne dovede do duhovnog mira. Prestonica je življa i

doslednija. Ona radi na tome da, odredivši i povukavši bitne linije do

kraja, da očekivani komplikovani crtež iz koga će se jasnije i prisnije

nego dosada – čitati naša književna i duhovna istina.

Iz: Ideje, 11, 1935, str. 6.

WINAWERIJADA

„Često se pesnici potčinjavahu i padahu. Često ne hoteše i ubijahu ih:

moralno, materijalno fizički, i kako već znađahu... Najbolje je ubiti ih,

ako neće da slušaju... Oni mogu i da zaćute. Jer vernost nije samo u

kazivanju. Muze često ćute. A najviše u doba železnih dogmi... Dva proroka:

g. Marko Ristić i g. Milan Bogdanović u svome verskome listu koji

nosi naslov: „Danas“ pokušali su da bace anatemu na sve pesnike koji

se ne podvrgavaju njihovome moralu... A ti su pogledi jedna mešavina

frojdizma i marksizma... Tako biva kada ljudi sa mračnim nagonima jednoga

Savonarole dođu na vlast... Možda bi nas g. Marko Ristić rastrgao

konjima za repove... Poezija je još uvek onde gde smo mi.“

Stanislav Vinaver, u uskršnjem „Vremenu“, 1934.

119

„Često se pesnici potčinjavahu i padahu,

često ne hoteše, pa ih ubijahu

moralno fizički, kako već znađahu“,

reče Stanjislav u pesničkom zamahu

kada mu vitešku zadaću zadahu:

da nas raskrinka u mračnom zadahu:

marksizma, Frojda i Torkvemade.

U stilu komične Winaweriade,

taj Vrabac Berlinac na kraju balade

piše kô lirski kameleon

„da Muza je tamo gde je on“.

A kako je on momentano u Berlinu,

poklonimo se belom, idealnom Krinu,

koji je dokazao da neće da sluša

i dao se ubiti za svoje uverenje.

Podredio se nije i nikad nije pao,

a taj Gigerl Marko, perfidan i zao,

zlobno mu je na žulj vestalinski stao.

On visoko stoji na pesničkoj Tabeli

i s te nam visine pouku deli:

da se ne boji repova konjskih (veli),

ni dželata naših, ni naše anateme,

jer mi smo crno Loyolino seme,

a on zna da ćuti, jer ćutati je zlato,

mudar je ko zmija, šta kažete na to?

Međutim ta njegova klasična šutnja

i pobuna protiv železne dogme

hrabrost je moralna i nečuvena bogme!

Jer to nisu fraze, ni laži, ni dim,

Winawer je s Muzom, a Muza je s njim.

Muza je s njim, i on je s njom,

a mi smo za definitivan lom

s tom Muzom i s tim Winawerom.

Iz: Danas, 5, 1934, str. 248–249.

120

JANKO TUFEGDŽIĆ

MARKO RISTIĆ I DRUGI NAŠI KRITIČARI

U destruktivnosti biti konstruktivan: rušiti – na ruševinama

stvarati.

Život donosi nove oblike, novi oblici zahtevaju adekvantne

izraze.

Iz zadimljenih bukvi, u sleđenom pejzažu, kada se surva ledeni

blok u dolinu, drugi već ne ide istim putem.

I naši „rušioci“ što krče svojim tupim sekirama – raskrečenim

perima – gustu šikaru književnosti, ne mogu da shvate, gde u tom poslu

leži njihova prava misija.

*

Deca su najveći odricatelji...

Naročito dečaci u prelaznom, pubertetskom stadijumu. Od

njih seksualno nezadovoljstvo stvara prznice, svađalice, ubojice. Tada

sadistički muče životinje, ubijaju praćkama vrapce i golubove, seku

mačkama repove, razbijaju prozore.

Zbog te seksualne neispražnjenosti, u samosvesnosti idu

do tvrdoglavstva, verujući da su njihovi unutrašnji nediferencirani –

nagoveštaji o stvarima, gotova saznanja.

Stoga baš, ispunjenim tim sveobuhvatnim naslućivanjima, pred

nemogućnošću da se ostvare, rađa se u njima revolt.

U književnosti se za ovu tezu najpre mogu naći osvedočenja.

Preko psihološke uzročnosti htelo se doći do težišta onoga

stava, koji naši kritičari zauzimaju spram stvaralaštva svojih savremenika.

Oko nas leži čitavo groblje poubijanih pisaca!...

Možda to dolazi otuda, to je ljudskoj prirodi, u razgranatoj skali

u kojoj se manifestuje, pre svega i izuzetno bliska negacija.

Uočeni bez napora, mogli bi se još gde-koji razlozi izdvojiti.

Naš čovek, sa svojim nakaradnim mentalitetom, nerado odaje

priznanje naporima i vrednostima.

Za najboljega prijatelja ili književnog sabrata, u stanju je da

kaže u izvesnom trenutku, kad mu se učini da je u položaju da deli

preimućstva, nezgodnu reč. To mu se gotovo spontano omakne, kao

po nekom unutrašnjem diktandu, da bi se valjda, tek posle toga osetio

smiren i olakšan.

Naravno, svaka od tih usmenih „ocena“ sadrži u sebi prećutno

priznanje o nesrazmeri lične ambicije i talenta.

121

U daljoj konsekvenciji, razumljivo je onda što kad dođe do pisanog

slova, gorčina i jetkost zamenjuju pravu meru i sud.

Po tom principu: rušiti tuđu reputaciju, da bi se svoja stvorila,

naš kadar književnih „kritičara“ je dokazao, da je između njih i dece,

one dece, zaslepljene srditom nemoći, samo jedan korak, da su im

pobude istovetne i da se poklapaju.

*

Kritikovati nekoga ne znači li korigovati ga? Biti duhovno nad

njim, ukazati mu na ono što mu nedostaje, odrediti mu kao na kantaru

težinu, očistiti ga od zabluda, izvesti ga na pravi put.

Onaj, koji je na sebe uzeo tu delikatnu dužnost sudije, predpostavlja

se bar, učinio je to, pošto je prethodno, sa puno savesti odmerio

sopstvenu snagu.

Ali, da li je to uvek baš tako?

Naprotiv, danas je postalo pravilo da viču oni koji bi morali

šaputati, da vode oni koje bi trebalo voditi, jer su slepi.

Najgore stoji stvar sa tipom kritičara što bez ubeđenja, sa

falsifikovanom zagrejanošću, bez osnovne etičnosti s kojom se u

književnosti računa, pokušava da se nametne i priđe današnjem našem

radnom čoveku.

Taj tip kritičara, poseduje sve elemente iz prvog dela ove

postavke: tu je znanje, sposobnost, čak nešto malo i talenta; dakle,

sve što se da sa nešto volje i nasleđenih sklonosti postići i kultivisati.

Ali prevaga nedostataka je tu prvenstveno jedno pitanje koje ide kao

krstača preko celog bilansa: u ime čega se istavlja pravo na reč?

Kad neko čita, recimo članak g. Marka Ristića „Materialističko

i pseudomaterialističko shvatanje umetnosti“, pa dođe do onoga pasusa,

gde g. Ristić kaže: „Čovek je sve slobodniji što je manje zavistan

od svoga društvenog položaja, što je manje zauzet rešavanjem

problema svoje materijalne egzistencije, što je manje društvom uslovljen“...

onda se nad ovim nehotičnim priznanjem stisnu usne, da ne bi

psovka poletela. Zar su nekome potrebna ova „otkrovenja“.

O, znamo mi vrlo dobro kako je taj „problem materialne egzistencije“

rešio Marko Ristić, da bi nam to naročito morao podvlačiti.

Šta mu daje pravo, da kroz dijalektiku brani marksizam, koji ne

oseća, koji uopšte nikad nije osetio i koji nikada neće i ne može osetiti?

Da napada ljude, koji po devet časova dnevno provode nagnuti nad

poslom, da bi zaradili hleb nasušni?

Iza njegovih duhovnih akrobacija leži obilje i sitnost, a

književnosti se prilazi iz radoznalosti i razonode, da bi se vreme prekratilo.

Kuće, koje je ostavio svome unuku pokojni Jovan Ristić, daju

dobre rente, i onda šta hoće ti mnogobrojni škrabanti? Hoće da se

122

„prošvercuju“ u literaturu, da izbore svojim šakama neko mestašce

pred večnošću.

To im se ne može dozvoliti, jer nemaju tradicije, nemaju novaca,

nisu putovali dalje od Zemuna, ne poznaju Žida. Neka čekaju u

predsoblju književnosti, pred vratima g. Marka Ristića, baš isto onako,

kao što je pre nekoliko godina rđavo odeven Risto Ratković čekao da

ga g. Ristić primi. On tada nije bio primljen, pošto je g. Ristić bio zauzet

– spavanjem. Ratković je često posle, u dimljivim kavanicama, pričao o

svome „pehu“.

TO JE IDEOLOŠKA PLATFORMA SA KOJE MARKO RISTIĆ

BACA U SAVREMENE NAPORE SVOJE RĐAVE PORUKE.

One se nimalo ne razlikuju od onih, koje je našoj književnosti

zaveštao njegov deda Jovan Ristić.

Samo što se Jovanu Ristiću ipak više verovalo, jer je nosio

dugu bradu, izgledao autoritativnije, nego li što je to slučaj sa glumački

obrijanom fizionomijom Marka Ristića, kome se ne može verovati, i koji

nije u stanju za sobom nikoga da povede.

*

Drugi tip kritičara, pored ovog kabinetskog i neživotnog

teoretičara, mnogo je opasniji, mnogo više nanosi štete književnosti i

ljudima kojima je književnost poziv.

Njegovo dejstvo osvetljeno s više strana potvrđuje i to.

Naši dnevni listovi, pored domena u koji zalazi njihovo interesovanje,

nisu zaboravili ni na književnost.

Uz mnoge rubrike, književnosti je dato izvesno, možda uzgredno

mesto, ali tek, ne može se reći da se i o njoj ne vodi računa.

Te rubrike obično drže oni, čije su pretenzije pošle u susret

stvaralaštvu, pa zastale negde na sredini puta između njega i

šablonskog, svakodnevnog beleženja.

Kada se takav jedan kritičar odomaći u jednom dnevnom listu,

prekomandovan iz onog strvoderskog legla što se zove časopis, onda

su njegovi gangsterski podvizi, sistematski sprovođeni nezaustavni, a

žrtve su podložne najmoralnijem kasapljenju, ostavljene bez prava na

odbranu, same sebi.

Kao što je pre rata, u granicama Kraljevine Srbije – to je poznato

našim doajenima žurnalistike – postojalo zvanje – „odgovornog urednika“,

koje su s puno „ponosa“ nosile one društvene promašene ličnosti,

PLAĆENE OD REDAKCIJA, jedino za to, da po štamparskim krivicama

LEŽE U ZATVORIMA, tako bi se otprilike mogli okarakterisati funkcija

današnjeg „kritičara“ iz dnevnog lista.

Štampi je u ludom tempu za tiražom potreban čovek, na čije se

pero ona uvek, U ZGODNOJ PRILICI može pozvati, kad je na pomolu

123

izvesna senzacija iz literarnog sveta, ili kad se ona prosto mora stvoriti.

Taj tip KRITIČARA je tu, da sa zemljom sravni pošten, dugogodišnji

autoritet na koji vlasnici samo ukažu prstom.

Da bi njegova štetnost bila upotpunjena, nije nužno pozivati se

na brojnost podataka pred ciframa publiciteta, gde je svaka ravnomernost

borbe isključena.

Osvanuće dan, to se retko kome čoveku od pera ne dešava,

kada će 200.000 građana u zemlji, da uzmemo samo one za koje

književnost nije – Severni pol, pročitati za doručkom uz belu kavu i obligatno

mljeckanje zadebljalog jezika, najklevetničkije redove, o onome

što se ljubomorno negovalo i stvaralo, od mladosti, iz dana u dan.

Jedan potez – sve je prah. Savremenici okreću glave. Ostaje

vera u vremensku udaljenost, jer, da se zgledaju dimenzije, mora se

izmaći.

Utešno, doista utešno, biti prijatelj onima, koje ne poznajemo,

koje nećemo upoznati, koji će tek doći.

Iz: Ideje, 11, 1935, str. 5.

VELIBOR GLIGORIĆ

LAKEJSTVO JEDNOG AKADEMIKA

U Božićnom broju „Politike“ g. Bogdan Popović, profesor

književnosti na Beogradskom Univerzitetu, još i danas cenjen od nekih,

piše ovakav lakejski članak: (kurziv je naš).

„Pre izvesnog vremena imao sam vrlo veliku čast da razgovaram,

dugo, s Nj. V. Kraljicom Marijom od Rumunije. Razgovor je bio

vrlo zanimljiv, ne mojom zaslugom, tekao je o umetnosti, i o načinu kako

treba gledati umetnička dela. Nije moje da cenim ukus i iskustva svoga

visokog sabesednika, ali ja sam mogao samo odobravati napomene

koje sam slušao. Pred kraj razgovora, koji je bio neusiljen i, naravno,

nesistematičan, došla je reč na kraljeve – čini mi se, mojom iniciativom.

Teško je razgovarati s kraljevima o kraljevima; ali čovek mora biti iskren

i kad razgovara sa njima, i ja sam nešto govorio o njihovom položaju u

današnje demokratsko i boljševičko doba, o promeni u mišljenju ljudi,

o pogreškama kraljeva. Na to je Kraljica naglo i mirno, živo i s dostojanstvom,

u izvanrednom stavu otmene i duhovite žene počela odgovarati,

i ja sam slušao ono što dotle nisam nikad čuo, misli i osećanja „s

124

one druge strane“, na kojoj nisam nikad bio.

Sve mi je moglo biti poznato, i sve mi je ipak

bilo novo, kao čoveku koji je godinama gledao

drugu obalu reke, i znao skoro što je na njoj,

ali sam na njoj nije bio nikada, i nije nikada s te

obale video kako izgleda njegova obala. Obe

se moraju znati; i ja sam se za vreme Kraljičina

govora po stoti put sećao svoga uverenja, da

uvek „treba čuti i drugu stranu“ – kako, u ostalom,

i bez moga mišljenja, glasi stara i mudra

izreka pravosuđa.“

Ovaj obrazac je primer podlačkog

stila o kom je govoreno u „Eseju o Pamfletu“

a neverovatno je karakteristično po našu sredinu

tako zvanu demokratsku da se jedan akademik

snizi do te mere da se javno odrekne

svoje ličnosti i da umetnost skoro oglasi za

neku monarhisku svečanost. Ovog prestarelog

crva pregaziće nekad točkovi istorije i mi

sumnjamo da će ikad nešto osim gadne sluzi

iz njega isteći.

Za g. Bogdana Popovića pok. Skerlić

je rekao: „Više no iko učinio je za duhovno

stvaranje i obrazovanje novog književnog

naraštaja, i veći deo današnje književne proizvodnje

nosi otisak koji joj je on dao“. Mi na ovo

samo dodajemo: „Jadni književni naraštaj!

Bedna književna proizvodnja!“

Iz: Raskrsnica, 11, 1924, str. 62–63.

MILOŠ CRNJANSKI

TEMAT

STRANI PREGLED.

Vlasnik: Bogdan

Popović. Urednici: Miloš

Trivunac i Miodrag

Ibrovac. Izdanje

Društva za žive jezike i

književnost.- Beograd, I/

1927- III/1929, IV/1933-

VIII/1937. (lat. i ćir.)

Godine 1940. složena

je još jedna sveska koja

je nosila oznaku godišta

IX/X, ali nije objavljena.

POSLANICA IZ PARIZA.

Život Vaš i telesa još su tvrda,

a zidanja krivudava, neoprezna,

no ja Vas mirno gledam sa brda

i znam, što još niko ne zna.

125

Tela će Vam se izgubiti

i krv biti sve tanja i tanja;

zanemeli će te ljubiti

vrhove cvetnih trešanja.

Dolazim skoro, a doći će i dan,

kad će dosadanje biti svejedno,

kad će i Vaš dah biti iskidan

i strešće se već jednom čedno...

Sa osmehom jutarnjim jednom i Vi

zaigrati, sa srebrnim lukom,

u bezdan nebesa biserno sivi

sa Šara,

sa Velebita,

sa Fruške Gore.

Zatrešću višnje iznemoglom rukom,

na gradove Vaše bele,

da ućutkam jednom drečeće gajde

i pijanke nevesele.

Osetićete da i Vama ide san

i stojati pod nebom suzno goli;

i leći će te i Vi u travu zvezdanu,

gde ništa više ne boli...

Ispuniće se pesničke ludosti.

I kad prva proletnja noć zaplavi,

videću ja još Vas i život kako igrate,

na nebesima, a ne na javi.

Biblioteque Nationale 1921.

Iz: Raskrsnica, 1, 1923, str. 7–8.

126

MOMČILO NASTASIJEVIĆ

BELEŠKE SA BORAVKA U PARIZU

Pročitavši izveštaje drugova koji su pre mene odlazili u Francusku

18 , stekao sam predubeđenje da su letnji kursevi za strance i

nedovoljni i skupi, o čemu sam se i sam uverio. Ali je još jedan razlog

bio dovoljan da me odvrati od upisa: posećivanjem tih kurseva

čovek je prinuđen da najlepši deo svog inače kratkog vremena provede

slušajući ono što mu je već odavno i dobro poznato, i to u društvu sve

samih stranaca koji su većinom početnici u izučavanju francuskog. Orientacija

se sama nametala: otići u Pariz, središte francuske kulture;

imati radoznalosti za sve; videti, čuti, doznato što se god više može, i

samo časove odmora provesti sâm u svojoj sobi. Tako sam i učinio.

Još odmah došao sam do sledeće opaske, koja mi se docnije

sve više potvrđivala: može čovek imati savršeno znanje jednog stranog

jezika, može biti posvećen u sve njegove tajne, ali ako nije došao u

dodir sa stvarnošću iz koje je taj jezik ponikao, znanje mu je nepotpuno,

bez dublje ukorenjenosti, gotovo reći nematerialno i teorijsko.

Jezik što je dalje od svog izvora sve više gubi ukus, dok najzad ne

postane bezbojni, gramatizovani sistem oznaka za sporazumevanje,

poslednji treptaj talasa poteklog iz daljine. Iznenadilo me kako francuski

na svom izvoru nekako punije, opravdanije zvuči; fraze tu dobivaju

punu specifičnost smisla i boja, iza njih se oseća živi duh čiji su one

izražaj. I ne samo to, nego i sam materialni život, sami okolni predmeti

kao da su mu najpodesniji rezonator. Bilo mi je jasno na koji bi se način

dalo koliko toliko upotpuniti izučavanje stranog jezika kod svoje kuće:

uz direktnu metodu, čija se odličnost sve više osvedočava, valjalo bi

odmah, još od prvog dana, postepeno obaveštavati učenike o duhu,

životu i kulturi dotičnog naroda. Time bi se u još većoj meri suzbilo

dojučerašnje gramatičko-analitičko mrtvilo naše učionice.

Zatim, odmah se oseti ona francuska gipkost i slivenost u

mišljenju i izražavanju. Misli se rečenicama, po neki put i celim paragrafima,

bez predaha. Reč se gotovo izgubi u rečeničnom talasu, žrtvuje mu

se, pokori se smeru opšteg pokreta. Skoro reći, prosta rečenica dobija

ulogu najmanje izražajne jedinice. Ima tu neka ekonomija u sporednom

i udaranje glasom, izgovorno podvlačenje bitnog, jako istaknuti

rečenični akcenat. U danoj prilici, kao što se na pr. za kuću ne sme

reći „mesto za obitavanje“, već prosto „kuća“, neskladno je svoju misao

izraziti proizvoljno i ne upotrebiti već odomaćen izraz. Napor neutrošen

na beznačajnoj pojedinosti, prenosi se neminovno na ono što je bitno,

zbog čega je i učinjen izražajni pokret. Misaona enegija ne sme se

18 Referat čitan u Društvu za Žive Jezike i Književnosti.

127

usput potrošiti. Otuda ona čistota muzičke linije njihova govora i uvek

utisak nečega što se zatalasa i teče. Paradoksalno je reći, ali izgleda

da je sva muzikalnost Francuza upućena smerom jezičkog izražaja. I

kao da su svi instrumenti doterali svaki do svog maksimuma čistote i

gipkosti. U tom smislu, profesor, glumac, ulični prodavac, pristanišni

radnik, kafanski momak, svaki je majstor svoga roda.

Satima na Sen Mišelu slušao sam jednog bednika što guta

zmije. Oko njega skupila bi se gomila radoznalih. Šetajući u krug govorio

bi u čemu je njegova veština i kakvim se on mukama izlaže da

to postigne; prekorevao bi slušaoce što ne bace koji su više, jer on od

toga živi, a posao nije lak; neka ko bilo od prisutnih pokuša pa će se

uveriti. Uvod bi po čitav sat trajao, bakaruše se s vremena na vreme

bacale, i svi bi do kraja ostajali uživajući mnogo više u onom što im

govori, nego li što će za njih učiniti. Tako gde se god nađete, i u napred

budite sigurni da sa vašim francuskim, kakav je da je, morate ostati

u zapećku. I svuda ista preka potreba za izražavanjem: što god se u

glavi zametne mora se kome bilo, makar i u vetar, kazati. U restoranu,

parku, muzeju, gde bilo, ako je samo čovek oran, može lako naći sabesednika,

i još kakvog! Interesantna bi bila anketa: u kojoj zemlji može

stranac najbrže naučiti jezik: Francuska bi tada sigurno dobila mesto

među prvima.

A kroz masu knjiga koje još mirišu na štamparsko crnilo, kroz

novine i mnoge druge publikacije, svaki dan sve novi talasi jezične

energije nailaze, i atmosfera je uvek puna elana i mogućnosti daljih

eksplozija. Sve što se štampa, počev od eruditskih tomova pa do tankih

svezaka pikanterija, sve ima svoju strasnu čitalačku publiku. Obična je

slika, za vreme podnevnog ili predvečernjeg meteža u metrou, videti

činovnicu ili radnicu kako se zadubila u svoj roman; dok istovremeno u

biblioteci erudit, dešifrujući neki istočni spis, zaboravlja na ručak; a po

keju mnoge ruke grozničavo preturaju bele poveze šesnaestog ili mrke

sedamnaestog i osamnaestog veka; ili pred knjižarama ono pohlepno

prelistavanje nove knjige, kao da bi se za minut htelo prodreti u nju

celu, i ne kupivši ostaviti je i preći na drugu. Sve to uzgred i s nogu, i

ukravši od svoga posla nekoliko trenutaka.

Naročito me interesovalo da koliko bilo zavirim u najmoderniju

književnost i saznam izbliza do koje je mere francuski jezik revolucionisan

od najmlađih generacija književnika. Zadržao sam se na najizrazitijim

novatorima (Prustu, piscu jednog džinovskog, osnovno autobiografskog

romana; Salmonu, pesniku ruske revolucije; Koktou, Pjer

Mak Orlanu, i drugima). Svi oni pišu vrlo korektnim jezikom. Njihova stilska

smelost nikako ne ide u smeru podrivanja jezične osnove i nasilnih

izvitoperavanja ili smešnih i neznaličkih kovanica. Ne. Oni su, prema

128

potrebama novih duhovnih težnjih preduzeli da, ako se može reći, svoj

jezik naštimuju za dalje izražaje, da ga učine gipkijim i poslušnijim svojoj

misli i da, čisteći ga od poslednjih ostataka retorske simetrije, još tešnje

ga vežu za francusko zemljište i francusku misao današnjice. Taj jezik i

dalje ostaje precizan i ekonoman i prost. Istina nešto sirovih reči i fraza

uneto je. (Demel, kao naš Sremac, čitave novele prošarava dialektom).

Ali je glavna promena u tempu: danas se munjevitom brzinom oseća i

misli. Okretni duh građanina XX veka u neprekidnom je saobraćaju sa

svim zemljama i kulturama sadašnjosti i prošlosti. Krug asocijacija neverovatno

se proširio: za jedan minut hiljadama predstava proleti kroz

uobrazilju. – Kako je onda moguće, pri tolikim promenama unutrašnjeg

života, zadovoljiti se ranijim izražajnim sredstvima i ne težiti složenijem

i bržem tempu izražavanja? Kad jedna umetnuta rečenica kod Prusta

iznosi desetinama redi, onda se ona mora vratolomno pročitati, jer bi se

inače izgubila svaka veza između prethodnog i onog što nailazi. Ili ako

se kod Koktoa naiđe na suviše epigramski zaoštrenu i sažetu rečenicu,

koju, da biste je razumeli, morate dva-tri put pročitati, onda je krivica do

vašeg rođenog mozga, jer Koktovljev prema njemu nesravnjeno brže

misli i sporiji mu izraz ne podnosi. Ukratko, jezik najmlađe književne

generacije u Francuskoj zaista je revolucionisan, ali u najboljem smislu

te reči. Koliko je to značajan i sugestivan rad, najbolje nam pokazuje

uticaj koji Francuska i danas vrši na književnost celog sveta, pa i na

našu.

Pozorište je od vajkada spadalo u najpreče potrebe duhovnog

života Francuza. Dovoljno je prelistati istoriju njihove književnosti, pa

odmah uočiti da je ono, posle svih, bilo književnih bilo društvenih revolucija,

uvek ostajalo u životu, i, šta više, u svakoj promeni nalazilo

mogućnosti za nove polete. Šta bilo da se desi, potreba uvek ostaje

ista. Tako i danas, pozorište im je vrhunac govornog izražaja. Svuda

se govori dobro, ali u pozorištu najbolje. U tome je njegova privlačna

moć. Čoveka iznenađuje raznolikost i broj pozornica u Parizu. Ima ih

od svake ruke, da ni poslednji član društva ne ostane nezadovoljen: od

jezovitog Grand Guignol i frivolnog Folies Bergère do religiozno starog

Vieux Colombier. Isto veče na raznim mestima glumi se, recimo, Rasin,

Pirandelo, Šekspir, Rostan, Kornej, Materlink, Molier, a pored njih one

efemerne komedije što s večera na veče, sistematski, za godinu dana

pune salu, da naposletku sišav s repertoara odu pravo u zaborav; i one

ludo duhovite i sablažnjive revije u Folies Bergère, na koje se odlazi

radoznalo i zlurado kao što se u novinama ne propusti pročitati pregled

najnovijih skandala.

Ali iz tog vrtloga visoke poezije, bufonerije, skarednosti izvija se

fina melodija francuskog. Gde bilo da uđete, budite sigurni, naići ćete

129

na majstore govora. Razlika je samo u dikciji: ovde podignuti, za naše

uvo nešto deklamatorski ton rečitativa kojim se kazuju aleksandrinci;

onde oštro izlomljena linija dosetke i paradoksa; tamo sočni, glomazni,

dvosmisleni ton groteske i farse, itd. Često imate iluziju da glumac na

pozornici otpevava svoju ulogu, da nekako izgovorom oslobađa onu

latentnu melodiju koju ma i najmanje emotivna fraza sadrži u sebi. U

pozorište se odlazi kao na neku vrstu govornoga koncerta. Tu leži žiža

njihove muzikalnosti, koja je dakle jezične prirode: prijatno je slušati dobro

govorenje, prijatnije izrecitovanu pesmu, a najprijatnije stihove dignute

na stepen muzičke melodije i osenčene harmonskom pratnjom. I

tu bi, bez stranog uticaja, francuski duh stao, jer iza toga dolazi jedna

umetnost bez reči, slovensko-germanska, mnogosmisleno tajanstvena,

nosilac nemira i religioznog straha. Ali je po cenu napora i talenta

pojedinaca i kod njih stvorena instrumentalna muzika, da se ni u tome

ne izostane iza drugih. Pa i ta muzika nosi u sebi osnovna francuska

obeležja: ili je linearna (majstori XVII i XVIII veka i neki današnji), ili je

opisna (programski muzičari i impresionisti). Pariz je ipak danas najveći

muzički centar sveta. Svaki dan, od nekoliko prvoklasnih simfonijskih

orkestara, tu se da čuti muzika najvišeg stila. Publika je međutim toliko

odabrana i stalna da se posetioci svi znaju iz viđenja; a da je u njoj

priličan broj Rusa i Poljaka, ne treba ni pominjati.

Ne mogu se uzdržati a da ne navedem ovo. U Komediji za

vreme jedne predstave motrio sam publiku: ushićavala se kao da je na

koncertu. Komad međutim sadržinom ništa naročito, ali jezik, ali dikcija,

nešto osobito, prema čemu niko nije mogao ostati ravnodušan. Idućeg

večera Boris Godunov u Operi. Ona uskomešalost slovenskog bunta i

trpljenja. Publici čisto je na teretu ludački zavitlani orkestar i neprestani

horovi. U drugom činu jedva se začuje solo pevanje. Svima svane.

Rusi u publici pocrvenelih ušiju od muzičke opijenosti, a jedan starac

Francuz, s partiturom na kolenima, kritikuje jednu solistkinju: nesigurni

joj akcenti. Pljeska se u granicama uljudnosti, a posle predstave opšti

sud: C’est bizarre! Vagner ih više oduševljava iz najprostijeg razloga:

pun je dugih partija solo pevanja. Jezik, dakle, i samo jezik mora ostati

stožer svih tonskih izražaja.

Francuzi imaju urođenu osetljivost za svoj jezik. Natucanja

kakvog Amerikanca vređaju im uvo i nacionalna je dužnost ophoditi

se prema njemu s malko ironije, koja se obično maskira preteranom

ljubaznošću. Što rasipa dolare, to je stvar njegova bogatstva, ali je sa

svojim francuskim natezanjima smešna, dosadna ličnost, raseur. A

savlada li francuski, time je već stekao njihove simpatije i smatraju ga

da je već upola Francuz. Ako je još čovek s ličnom vrednošću i istakne

li se čime bilo u njihovoj sredini, onda će ga redovno nazivati, recimo,

130

taj i taj d’origine serbe (slučaj sa slikarima: Pikasom-Španjolcem, Modiljanijem-Talianom,

Kislingom-Poljakom itd.).

Taj do savršenstva izrađeni jezik kojim su se oni vekovima

saopštavali svetu, ostavljajući na njemu neizgladive tragove svog uticaja,

samo je krajnji izražaj njihovog isto tako do savršenstva izrađenog

i uracionaljenog života. Nijedan smer koji ne bi bio jasno ocrtan, ništa

što bi navodilo na dvoumicu i stvaralo nemir, ili u najboljem slučaju

upućivalo na dva rešenja. Lutanje dolazi od nesposobnosti da se

pronađe put. Francuska, zemlja mode i novih ideja, u stvari je konservativna,

ali u najboljem smislu. Život je dugim tokom izdubio korita,

energije se ukanalile, te se na svaku proizvoljnost, na svaki zamah

s nedovoljno moći da se izvrši akcija, gleda kao na štetno rasipanje

snage. „Umeti živeti“ deviza je svakog od njih, a primenjeno to izgleda

ovako. U svakodnevnom poslu, u razonođenjima, uživanjima, u najneznatnijem

postupku imati stalno takta, biti neprestano pod vlašću

razuma, kontrolisati se da nije ni trunka sebe bačena u ludo. Sve su

fizionomije pribrane, svaki sa tačno odmerenom voljom radi svoj posao.

Osim krajnje bede po sirostinjskim kvartovima, retko ćete sresti

beznadežna, moralno utučena lica, kakva su u našoj varoškoj sredini

česta. Radnik skinuvši plavu bluzu, mali činovnik, trgovački pomoćnik,

van svoga posla, imaju držanje gospodina, čoveka koji manje radi a

više uživa. Zadovoljstvo je po malim restoranima, na ručku, posmatrati

taj svet: onaj sat-dva podnevnog odmora toliko znaju ispuniti jelom,

veselošću i smehom, da potpuno zaborave na teret rada koji će im se

za koji trenutak opet natovariti. Nedeljni odmor prava im je blagodat.

Kad je lepo vreme ne otići „u polje“, značilo bi zločin prema sebi. Sve

okolne, koji put desetinama udaljene šume pretvore se tad u prava

logorišta. I onda, zaboraviv na sve tegobe života, i staro i mlado, za

jevtine pare, veselo detinji po ceo dan.

Kuda god zavirite, ispod one njihove hitrosti i veselosti uočićete

usredsređenost i uvek pažnju da se ne utroši više nego li se mora.

Francuska štedljivost vrlo je poznata, ali je opet zanimljivo videti ono

pomno sračunavanje bakšiša kelneru; a još zanimljivije zabezeknutost

i ljubazan podsmeh kad koji naš čovek da nekoliko puta više no što je

propisano. Često se pominje opaska: kad palančanin dođe u prestonicu,

on, da ga za takvog ne smatraju, daje veći bakšiš; a prestoničanin,

bojeći se da ne izgleda kao palančanin, volije dati manje nego što treba.

Ili posmatrati žene kad kupuju namirnice na pijaci: najpre pažljivo

proučavanje cena, pa onda, prema ponetom novcu, proračun u glavi

šta se sve može kupiti sa svojih deset franaka, i na posletku puna torba

svega i svačega.

131

U svemu valja biti sage i raisonnable: – prvi savet koji majka

daje detetu. Ali to nije kao kod drugih neka nadživotna mudrost, već

prosto ono vekovima sticano iskustvo kako treba živeti pa da se ne

nahudi ni sebi ni zajednici.

Jako pada u oči da je kuća izolovana od ulice. Neizbežne

žaluzije po prozorima očevidan su znak toga. Porodica, svaka prema

sloju kome pripada, ima neku vrstu svog ustava koga se strogo

pridržava. Pažnja koja se obraća deci za divljenje je. Dovoljno je samo

videti one rojeve mališana u Luksemburškom Vrtu, kad se igraju, kad

puštaju čamce ili se voze na kolicima koja vuku magarići. Mame su

uvek tu, usred njihove igre, ili na klupi s pletivom u ruci, motreći na

svaki njihov pokret, svaku njihovu reč. I u ovom modernom Vavilonu

porodica im je donekle ostala konservativna. Uticaj matere na decu veliki

je, a društvenog staleža na njihovo vaspitanje još veći. Zna se tačno

ko će svojom posetom činiti čast, i taj je rado priman. Inače, stranac,

koji je po malo problematična ličnost, nema lakog pristupa u njihovu

kuću. Samo za vreme rata, iz naročitih simpatija, prema Srbima učinjen

je izuzetak. Danas već naši studenti tamo, osim retkih izuzetaka, nisu

primani ni u najskromnije porodice, te im je van škole jedino pribežište

hotelska soba, ulica, kafana.

Rado sam, nedeljom posle podne, odlazio u Luvr, više da posmatram

njihove porodice, kad se razmile po beskrajno dugim salama

muzeja, nego li sama umetnička dela. Tu su svi do najmlađeg člana,

koga još nose, jer ne ume da ide. Svaka je grupica porodica. U svakoj

tata autoritativnim glasom objašnjava prema svom znanju i umenju.

I celo popodne kreću se tako u grupi, i uvek mlađi pod prismotrom

starijeg. Jedno čisto racionalno načelo: nepunoletnik se ima po svaku

cenu sačuvati od opasnih lutanja i iskušenja mladićstva, i sve do moralnog

i intelektualnog očvršćenja ostati pod neumoljivom vlašću roditelja

i vaspitača. Tek tada puste ga u život, sigurni da je i po krvi i po vaspitanju

nasledio onaj isti duh koji su oni primili od svojih starijih. Tako

se s kolena na koleno prenosi duhovno nasleđe, kome istina svaka

nova generacija dodaje po nešto svoje, ali koja je daleko od opasnosti

da se izopači, udari nepredviđenim pravcem, ili da, pod pritiskom

nečeg spoljnog i neočekivanog, bude ugušeno. I upravo u tom žilavom

održanju svoga, u tom konservativizmu po krvi leži sva otpornost i snaga

toga naroda.

Ona uravnoteženost, konservativnost, slivenost francuskog

života odmah se da opaziti i na njihovoj materialnoj kulturi. Pariz je

čudesan spoj tvorevina nekih deset vekova. Na romanskim temeljima

podignuti gotski zidovi sa renesansnim prozorima i barok krovom, a

ispod svega toga juri električna železnica. Na crnome zidu koji tu stoji

132

još od srednjeg veka, sva vremena ostavila su traga, pa i današnje

zalepilo je tu svoju kinematografsku plakatu. U renesansnoj kući, sa

nameštajem iz tri razna veka, centralno grejanje i toplo-hladni vodovod.

Jedna zgrada, u kojoj i danas neko stanuje, pamti Vijona i XV

vek. U jednom pozorištu, gde se i danas predstavlja, glumio je Molier u

svojim komedijama. Provlačeći se kroz uzane ulice Latinskog Kvarta,

čoveku se za trenutak učini da je u srednjem veku. U zidovima Luvra,

nadograđivanog kroz više od dva veka, uzidana su četiri perioda

francuske istorije. Ima jedna knjiga: „Vođ ili Istorija umetnosti prema

spomenicima i muzejima u Parizu“. Istim načinom dala bi se napisati

cela politička i kulturna istorija Francuske. Jedan period narodnog života

proteče, iza njega ostanu otisci u kamenu, drvetu, metalu. Novo vreme

donese svoje promene, i sve se utkiva jedno u drugo, te se dobija utisak

nečega što je organski izraslo. Konac koji se provukao kroza sve to

ni na jednom mestu nije prekinut. Pariz, kad se posmatra opštim pogledom,

ima izgled arhitekturalne homogenosti, i jedino se po čipkastim

tornjevima može, izdaleka, naslutiti da se u tom skladnom spletu nalaze

najčudesniji primreci gotske arhitekture. Međutim, pogledav izbliza

i znalačkim okom, čovek otkriva da te građevine skladno grupisane ili

nanizane potiču iz najrazličitijih epoha, i da su ih jedino vreme i strogo

logički duh graditelja umeli tako izmiriti. Sa osećanjem pijeteta, nehotice

bih uvek zastao pred Palais de Justice i Sainte Chapelle. Po nalogu

jednog svetog kralja, graditelj mu je u religioznom strahu sagradio

bogomolju i dvor. Ali je vremenom i poslednji krstaš otišao s ovog

sveta, a s njime nestalo je i mistične polutame duha. Došlo je onda

doba zemaljskih radosti i oslobođenja od nebeskog straha: drugi ljudi

drukše su doziđivali, pa je i njih nestajalo, i tako iz veka u vek. Ali u te

kamene zidove kao da je uzidan i njihov duh, da traje dokle i oni. Pa i

današnji pozitivan čovek ne može tuda ravnodušan proći, nego zastane,

neobično mu je, i nehotice se uživljuje u davno proteklu prošlost.

Ko hoće da udahne atmosfere iz vremena Kralja Sunca, neka

provede dan u divnim parkovima i po terasama Versaja; ili neka se

odveze do Šantiji, u zamak opkoljen vodom, u boravište vojvoda od

Kondea. Tamo će se naći na pozornici gde su se kretale povorke ljudi

i žena što ih je skromni Labrier iz svoje povučenosti umeo onako oštro

videti i ocrtati.

I svuda, gde god se nađete, uočite jedno te isto: sve manifestacije

francuskog života samo su sadašnja etapa nikad neprekinutog

toka, čija su izvorišta negde daleko u prošlosti.

Iz: Strani pregled, 1, 1927, str. 79–86.

133

TEMAT

TOMAS MAN

IZ ZAČARANOG BREGA

UPOZNAJ SEBE!.

Časopis za antroposofiju

i umetnost. Izlazi

početkom svakog

meseca. Odgovorni

urednik Stanislav Župić.-

Beograd. I/1931-X/1940.

(ćir. i lat.)

„Predlažem malo logike“, odvrati

Nafta. „Ili imaju pravo Ptolemej i sholastika,

i svet je ograničen u prostoru i vremenu.

Tada je božanstvo transcendentno, suprotnost

između Boga i sveta ostaje i nadalje, a

i čovek je dualistička egzistencija: problem

njegove duše sastoji se u neslaganju čulnog

i nadčulnog, a sve što je društveno drugog je

reda, i to u odstojanju. Samo taj individualizam

mogu da priznam doslednim. Ili pak vaši su

astronomi Renesansa našli istinu, i kosmos je

beskrajan. Tada nema natčulnog sveta, nema

dualizma. Drugi svet je primljen u ovaj, suprotnost

između Boga i prirode pada, i budući da

u tom slučaju i čovečja ličnost nije više ratište

dva neprijateljska principa, nego harmonična,

nego jedinstvena – unutrašnji ljudski sukob

samo je sukob pojedinačnih ili opštih interesa,

i svrha države postaje, po dobrom paganskom

običaju, moralnim zakonom. Jedno ili drugo.“

„Protestujem!“, uzviknu Setembrini,

prinoseći, opruženom rukom, domaćinu svoju

šolju sa čajem: „protestujem protiv podmetanja

da moderna država znači đavolje robovanje

individue! Protestujem po treći put, protiv

varljive alternative pruske države i gotske

reakcije, pred koju hoćete da nas stavite!

Smisao demokratije je u tome što postavlja

individualističku korekturu svakog državnog

apsolutizma: istina i pravda su krunski dragulji

individualnog morala, i u slučaju sukoba sa

državnim interesima one mogu dobiti i izgled

protivdržavnih sila, iako imaju u vidu više, recimo:

nadzemaljsko, dobro države. Renesans

134

izvor obožavanja države! Kakva naopaka logika! Ono što je izvojevao

– ja velim sa etimološkim naglaskom: izvojevao – Renesans i racionalizam,

gospodine, to se zove Ličnost, Čovečansko Pravo, Sloboda!“

Slušaoci odahnuše, jer su bili zadržali dah pri velikoj replici

gospodina Setembrinia. Hans Kastorp nije čak mogao a da ne udari rukom

o ivicu stola, iako sasvim uzdržano. „Briljantno!“, reče kroz zube, a

i Joahim je pokazivao veliko zadovoljstvo, iako je pala reč protiv pruske

države. No tada se obojica okrenuše odbijenom sagovorniku, Hans

Kastorp tako revnosno da je naslonio lakat na sto a bradu na šaku, i sa

napregnutom pažnjom gledao je u oči gospodina Naftu.

Ovaj je sedeo, miran i oštar, sa mršavim rukama u krilu. On

reče:

„Ja sam težio da unesem logike u naš razgovor, a vi mi odgovarate

velikodušnošću. Da je Renesans radio sve to što se zove liberalizam,

individualizam, humanističko građanstvo, bilo mi je prilično

poznato; ali vaša „etimološka naglašavanja ostavljaju me hladnim, jer

„borbeno“, herojsko doba vaših ideala je odavno prošlo, ti ideali su mrtvi,

oni bar leže danas u poslednjim trzajima, i noge onih koji imaju da

ih sasvim dotuku stoje pred vratima. Vi se nazivate, ako se ne varam,

revolucionarom. Ali ako mislite da će rezultat budućih revolucija biti –

sloboda, onda ste u zabludi. Princip slobode se ispunio i preživeo za

pet stotina godina. Vaša pedagogika, koja se još danas shvata kao

ćerka racionalizma, i koja vidi svoja sredstva obrazovanja u kritici,

oslobođenju i nezi čovekova ja, u rastvaranju određenih formi života,

– takva pedagogika može još da odnosi retorske trenutne uspehe, ali

njena zaostalost je uzvišena nad svojom sumnjom za posvećenog. Sve

zbilja vaspitne ustanove znale su od vajkada o čemu se u istini može

da radi kod sve pedagogike: naime o apsolutnoj zapovesti, o gvozdenoj

stezi, o disciplini, žrtvi, odricanju svoga ja, o nasilju nad ličnošću.

Najzad, znači da ne volimo i ne razumemo omladinu kad mislimo da

uživa u slobodi. Najdublje uživanje je poslušnost.“

Joahim se uspravi. Hans Kastorp porumene. Gospodin Setembrini

okretao je uzbuđeno svoje lepe brkove.

„Ne!“, nastavi Nafta. „Nije oslobođenje i razvijanje ličnosti tajna

i zapovest vremena. Što joj treba, što traži, što će sebi pribaviti, to je –

teror.“

On je poslednju reč izgovorio tiše no ranije, bez pokreta; samo

su mu stakla na naočarima kratko sevnula. Sva trojica koja su ga čula

trgla su se, i Setembrini, koji se međutim uskoro opet s osmehom pribrao.

„A smemo li se raspitati“, upita on: „koga ili šta – vi vidite, ja sam

sav pitanje, ja čak ni ne znam kako da pitam – koga ili šta zamišljate

135

TEMAT

kao nosioca toga – ja ponavljam nerado reč –

toga terora?“

Nafta je sedeo miran, oštar i sevajući.

On reče:

„Ja sam na usluzi. Ne mislim da se

varam ako uzmem da se slažemo u pretpostavci

jednog idealnog prastanja čovečanstva, jednog

stanja bez države i sile, stanja neposrednog

pripadanja Bogu, kad nije bilo ni vlasti ni

službe, ni zakona ni kazne...“

(Prevela Anica Savić-Rebac)

Iz: Strani pregled, 1, 1927, str. 42–44.

REČ I SLIKA. Mesečni

magazin. Izlazi

početkom svakog

meseca. Urednici

Ivan Zrnić i Nikola B.

Jovanović.- Beograd,

I/1926- II/1927. (ćir.)

NOVALIS

IZ NACRTA ZA „UČENIKE U SAISI“ 19

1.

Preobraženje hrama u Saisi. Pojava

Iside. Smrt učitelja. Snovi u hramu. Arhejova

radionica. Dolazak grčkih bogova. Posvećenje

u tajne. Kip Memnona. Put do piramida. Dete i

njegov Jovan. Mesija prirode. Nov zavet i nova

priroda kao nov Jerusalim. Kosmogonije starih

naroda. Indijska božanstva.

2.

Čovek je u svojim delima i u svom

delanju i nedelanju uvek izražavao simboličnu

filosofiju svoga bića. On objavljuje sebe i svoje

jevanđelje prirode, on je mesija prirode.

19 Sais – ime staroegipatskog grada, sedišta jedne

misperiske škole.

136

3.

Jedan ljubimac sreće čeznuo je za obuhvatanjem neizrecive

prirode. Tražio je tajanstveno boravište Iside. Napustio je svoju

otadžbinu i svoje mile i nije se u žaru svoje strasti obazirao na tugu

svoje mlade. Dugo je trajao njegov put. Velike behu muke. Na kraju

naiđe na nekakav izvor i cveće što je pripravljalo put za neku porodicu

duhova. Cveće mu oda put do svetilišta. Očaran radošću dođe na

vrata. Uđe i vide – svoju mladu koja ga dočeka s osmesima. Kako se

obazre, nađe se u svojoj postelji i prijatna noćna svirka brujaše ispod

njegova prozora uz divno razjašnjene tajne.

4.

Jedan je uspeo – podigao koprenu boginje u Saisi. – Ali šta

vide? On vide – čudo čudesa, sebe samoga!

5.

Isus junak. Čežnja za svetim grobom. Pesma krsta. Poj monahinja

i monahâ. Isposnik. Berba. Tražilac. Molitva. Čežnja za devicom.

Večna svetiljka. Njegove muke. Isus u Saisi. Pesma mrtvih.

6.

Država prirode je istodobno res privata (mistično) i res publica.

(Misticizam prirode. Isis. Devica. Koprena. Tajanstveno obrađivanje

prirodne nauke).

Napomena. – N o v a l i s (obično ime je Fridrih fon Hardenberg)

verovatno je najdublji i najpoetičniji pisac nemačke romantike, mada je

dao sem omanje zbirke prostodušnih, vrlo duševnih i duhovnih pesama

samo nedovršene stvari: roman koji po njegovoj želji ima da oda bit

poezije: „Hajnrih fon Ofterdingen“, spis „Učenici u Saisi“ i oveću zbirku

misli, beležaka, nacrta: „fragmenti“. Svi poznavaoci prave poezije i dubine

duhovne u svetu divili su se nadahnutoj snazi i vidovitosti Novalisa,

koga upoređuju sa meteorom što zablista kad prođe kroz Zemljinu

atmosferu i u istom času opet nestane u mraku, ili sa anđelom koji

jedva dodirne Zemljino tle. Rodio se god. 1772 a umro god. 1801, kad

mu je bila tek 29. godina. Kao u Dantea, odsudni momenat u životu

Novalisa je smrt devojke koju je ljubio. U velikom bolu njegove osetljive

duše ljubav se njegova preobrazila, produhovila se tolikom snagom i

čistotom, da mu se odjednom otvorio vid za tajne duhovnog sveta. Ono

što je nedostiživo u Novalisa, to je prostodušnost, bezazlena jednostavnost

kojom on izriče kao slučajno, nenamerno, najveličanstvenije,

najviše i najdublje stvari. Ono što izlažu filosofi u debelim knjigama

seje Novalis u semenju svojih rečenica. Ono za čim mnogi umetnici

137

tek pružaju ruke, isteče kao živa iz njegova pera. On je u svojim „Himnama

noći“, „Duhovnim pesmama“, i nedoteranim, nedovršenim ostalim

spisima ne samo umetnik, nego i sveštenik umetnosti – sveštenik

istine.

Nedoteranost „Učenika u Saisi“ može se lako zapaziti. Ko se ne oseti

postiđen d u h o m Novalisovih redaka može ih obilato kritikovati. I,

koga nije makar i u najmanjom meri, „priroda odabrala sebi za ljubimce

i usrećila dubokim začećem“, kao što u pokušaju ovoga prevoda glase

jedne od Novalisovih reči, ostaće mu nepoznato dubinsko semenje tih

redaka, pa i njihov zajednički visinski duh.

Iz: Upoznaj sebe, 12, 1934, str. 368–370.

M. SVETOVSKI

ZNACI VREMENA I SILUETE SA NAJNOVIJEG MONDENSKOG

FILMA

Ranije su stranci otkrivali u našoj zemlji, kroz okna brzih vozova,

samo grokćuće i užirene svinje, u hladu hrastovom. Opevavali

su tu idilu šumadisku i predratnu, i Pol Moral je još ponavlja. Za to i

za gusle su znali. Rat je promenio utisak, prilično. Od 1922. godine,

strance je zadivljavao stas i šik naših žena, i da nije kaldrme naše i

kućeraka iz doba knjaževstva Miloša, uobrazili bi se u šetnji po Jelisejskim

Poljima i na Pikadiliju. Razneli su već svetom famu o lepim

ženama Srbije, i ne jedan diplomata, ne jedan usrećeni namernik kroz

Srbiju, ispijajući viski u klubovima Španije, Kanade i ko zna koga kraja,

gustiraće slušaocima posle ponoći, neku poznatu beogradsku nogu,

neko namigljivo i čarobno oko, kada tema o lepim ženama rasa navrne

na jezik klubmena. No u poslednje vreme, stranci se dive novoj odlici,

koju su oni pronašli kod nas, našoj istočnjačkoj mirnoći, nekom

dubokom filosofskom kietizmu sa kojim mi preturujemo događaje preko

glave. Čudno im mi izgledamo i naš fomozni „upaljeni Balkan“, kako

ga i sad predstavlja publici oba bela kontinenta, g. Rejmon Poenkare.

Tako im se učini tlo Šumadije sigurno za kapitale i sreću u ljubavi.

Oni nas zatiču sve vrlo malo kosnute potresima Britanije, krizama

vlade i borbama klasa, grotesknom igrom politike spolja i unutra.

Vide nas naprotiv kako smo svi utonuli u pir pokožice, u preosetljivo

draženje epiderma epidermom, u jeku ćemaneta. Beograd, Srbija, cela

138

Jugoslavija, cmače se i plodi. Statistika čudno pokazuje priraštaj rasi

a novine otkrivaju strasti i sadizme. Sitno je sve drugo, senzacije su:

preljuba, naslada čulna i neprirodno sladostrašće. U našoj zemlji kad

se navijaju radioaparati, ne traže se vesti o grozničavoj situaciji štrajka

rudara, Britanije, već dansinzi. Zarobljava se berlinska muzika. Neki

džez-bend iz peštanskog elitnog bara. Kovitlaju se tela u ritam i avanturu,

eto već nekoliko godina posle rata...

Beograd pruža još uvek tu sliku neugašene pohotljivosti. Ona

je bitna tu. U kafanama vri samo to. Pod svima krovovima zaglušuje

poljubac, preljubni, oteti, izmamljeni, kupljeni, stidljivi, grozničavi poljubac.

I novine naše, verni naš obraz, pune su te strasti koje nas nose

fatalno. Raspiruju ih još više. Čujem od jednog mladog doktora filosofije,

da se pomišlja u redovima univerzitetskim, na borbu protivu epidermomanije.

Teško će to ići, kad se pomisli koliko smo prepatili i koliko

smo se uželeli zaborava od svega. Taj naš parfem zanosi strance. Oni

ga osete odmah. Osete ga na ulici, osete ga u traganju najlepše žene

Beograda, koji je preduzeo g. Krakov kroz Večernje Vreme, posle na

trkama, na mondenskim skupovima i vašarima kada crkve slave. Svuda

ta ista opojnost, naš opijum. Videli su da nas više pasionira Duhovni

Sud nego Parlamenat.

Danima se prepričavala anegdota o jednom našem mladom

književniku, koji je u časovima bračne razvedenosti, upao u društvo

tri beogradske lepe sestre B... i pretio da će u njihovoj kući napraviti

Kadrifalkovo, ako najmlađa ne odgovori na vatrenu ljubav.

U Narodnom Pozorištu, naše glumice ne žive pasijom jedne

Milke Grgurove, zaljubljene u teatar njen, već piju kiseline, da su šlank

i zavodljive. Tako svuda.

U knjižarama se prodalo „Kama-Sutra“ i obecene literature,

mnogo više od najduhovitijih romana a nekmoli kakvih suhoparnih

knjižurina. Ko bi njih još čitao? Prokrijumčarili su i listovi najsvirepije

erotike, tajno izdani u Parizu i litografisani su čak i primerci u srpskom

prevodu. Duhovitosti radi, prevodilac je stavio na koricama jedno

poznato ime beogradsko, na uredničko mesto i zajedljivo dodao „list

izlazi po potrebi, da se urednik oseti muško“. Iznenadio se jednog jutra

naš ugledni beogradski gospodin, kad je poštom dobio dragoceni i bogato

ilustrovani broj, kojem je on bio naimenovani urednik...

U tom su došli i taksi pariski. Sitroen ih je poslao da kotrljaju

ulicama, put Topčidera i Rakovice kao na bulevarima pariskim, male

tajne srca i pokožice. To ih sigurno neće mimoići jer stižu u propisni čas

i nestašici garsonijera. Kotrljaće u prirodu, u zelenilo oko „Mihailovca“

gde je g. Difranko premestio mondenski dansing Beograda, u sve dane

prolećnje i letne.

139

Bez monotonije prolaze dani. Jednom zanima zemunac g.

Geca Kon svojim jubilejem, drugi put parižanin g. Korto, božanstveni

pijanist i nepozvani dirigent. Osvanjuju tri izložbe u jedan dan: u „Oficirskom

Domu“ mondenski likovi vrlo znani, koje je sačuvao za potomstvo

g. Pastuhov, – tu pada u oči portret gđe baronice Kapodistri, – u drugoj

gimnaziji portreti beograđana od g. Šobajića a u Osnovnoj Školi kod

Saborne Crkve, izložba jednog nesrećnog i zaboravljenog slikara Leona

Koena, umobolnika sa Vračara. Interes za pejsaže Koenove izazvao

je plemenito g. Branko Popović, ali već mu se prigovorilo pre neko

veče u „Manežu“, dok su mladi Hudoćestvenici igrali Tolstoja. Nasmejani

cinik iz „Srpskog Književnog Glasnika“ rekao mu je:

– Ti, Branko, hvališ samo mrtve a od živih samo one, kojima je

oduzet um.

Buči Beograd. Va-et-vient začarava dane i noći. Spremaju se

kovčezi već za put. „Jadranska Straža“ upisuje poslednje za veliki izlet

Sredozemnim Morem. G-đa i g. Slavko Grujić otputovali su autom u

Španiju, flanirajući artistički. G-đa Đurđina Pašić odvela je unuka, malog

Nikolu Pašića, ocu Radi i majci Katarini, u Opatiju, da ga pohvali za

petice na propisima.

U Beogradu se sad odmara g-ca Hristić posle pevačke sezone

u Milanu. Boravi i g-đa Bojadžijev, kći Stambolijskog, prispela iz Pariza

i rešena da napusti emigrantski položaj i da se vrati u Bugarsku. Sad

čeka dozvolu iz Sofije. Još jedna zanimljivost: sa Pozorišnom ulicom

rastaju se na duže vreme, dva svakodnevno viđena: g. Boško H... i g.

Vanja S... Jedan ide u Pariz, drugi u London.

Kad ova Reč i Slika izađe, u Beogradu će se željno očekivati

nekolike gošće iz femnističke internacionale. G-đa Aberden, Engleskinja

i predsednica Internacionalnog Saveza Žena, a sa njom i predsednice

Saveza g-đa Alis Solomon (Nemica) i g-đa Avril de Sen-Kroa

(Francuskinja). Sve su one sedih vlasi, poštovane radi rečitosti i zarad

zanosa u akciji feminističkoj. U Beogradu će ih dočekati sa entuzijazmom.

Jedna mila naša gospođa, koja krije svoje oduševljenje u radu

feminističkom, priznala mi je kroz telefon, u jednome nastupu iskrenosti,

da bi bilo možda ipak bolje, kad bi se praznovala samo mladost i

lepota... Našto ovim staricama iznositi cveće.

– Ali sad ne mogu natrag, reče gorko. Da sam nešto mlađa,

možda bih znala što bi mi trebalo činiti i možda bih se počela zanositi

drugim nečim, nesocijalnim toliko. Možda bi u tome bila sva mudrost

života...

„Doista“, mislio sam slušajući je: „imala je pravo mudra kraljica

Marija od Rumunije. Jednom prilikom u zamku Kotročeni, kad je bio

priređen čaj našoj diplomatskoj delegaciji, Kraljica je upitala g. Boška

140

Hristića, šta radi njegova mama, koju je znala još iz Bukurešta.

– Naša mama je toliko unesena u rad društava humanih, – odgovorio

je g. Hristić, da je sasvim izgubljena za nas.

– „To je znak“, dodade kraljica Marija, „da je g-đa Hristić već

ostarila“...

I sav taj feminizam svetski bio mi je nešto tužan posle, misleći

na frazu u dvorcu Kotročeni.

Iz: Reč i slika, 1926, str. 89–91.

PROLEĆNA POEZIJA

Nepoznati pesnik uputio nam je ovu pesmu:

Preko kose, mrav se dočepao moga

čela

Klizi borom do obrva,

Jednom slamkom smakoh ga sa čela.

Ruku pružih niz telo po slami,

Osetih da živim al’ bez strasti.

Čežnje imam, al’ za čim da čeznem?

Za ljubavlju? bedna li si strasti.

Gledam oblak luta, tako vedro,

Besciljno se mašio daljine

A uvek je naiš’o praznine.

Ruke pružam, tražim nešto novo.

Svetlost hoću, dobrotu i milost.

Ali, jao! šta se to sad zbilo?

Magarac me lupio u rebro...

Al’ to beše zanos za životom!

141

Pesmu je popratio ovim pismom: Neću vas naročito moliti da

štampate ovo, ali ako štogod vredi vi ćete ga svakako i sami štampati u

vašem listu.

Honorar se ne usuđujem tražiti pošto vam svoje ime ne mogu

odati.

Vaše zadovoljstvo ili pak, nezadovoljstvo, izrazite ma jednom

rečju preko vašeg idućeg broja.

Uz prijateljski pozdrav

J.

*

Pošto uredništvo dobija mnogo pisama ove vrste, i sličnog

sadržaja, rešilo je da jedan put, iznimno odgovori na ovakva pisma i

ovakve pesme (treća strofa nije pisana bez talenta).

Evo dakle odgovora:

Oduvek su magarci protiv poezije.

Urednik

M. Crnjanski

Iz: Ideje, 25, 1935, str. 6.

Izabrali Borivoj Vezmar i Dejan Matić

142

143

TEMAT

CIP - Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd

82+7

TREĆI Trg [Elektronski izvor] :

elektronski časopis za književnost i

umetnost / glavni urednik Milan Dobričić ;

odgovorni urednik Dejan Matić. - Online

izd. - Elektronski časopis. - God. 1, br. 1

(maj/jun 2004)- . - Beograd (Jurija

Gagarina 37/63) : Udruženje građana Treći

Trg, 2004-

Internet pretraživač

Način dostupa (URL):

http://www.trecitrg.org.yu. - Tromesečno. -

Nasl. sa nasl. ekrana. - Izvor opisan dana

22.02.2006.

ISSN 1820-2071 = Treći Trg (Online)

COBISS.SR-ID 115388428

Untitled - TreÄi Trg

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?

Untitled - TreÄi Trg