Aperto nuovo broj 7

MAGAZIN UMETNOSTI FAKULTETA UMETNOSTI U NIŠU / BROJ 7 / MART 2020.

ISSN (Online) 2466-3646

INTERVJU

Sanja

DEVIĆ

Mina

MENDELSON

MONDO

Marta

KRŽIČ

Fimčo

MURATOVSKI

ORIGINALI

Marko

PEJČIĆ

SADRŽAJ

APERTO NUOVO

UMETNIČKI MAGAZIN

FAKULTETA UMETNOSTI U NIŠU

BROJ 7 / MART 2020.

IZDAVAČ:

FAKULTET UMETNOSTI U NIŠU

Kneginje Ljubice 10, 18000 Niš

www.artf.ni.ac.rs

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK:

Suzana Kostić

REDAKCIJA:

Miljan Nedeljković

Jefimija Kocić

Ninoslava Girić

Nikolija Bogdanović

Marko Micić

Jovana Jovanović

GRAFIČKI UREDNIK:

Ninoslava Girić

NASLOVNA STRANA:

Sanja Dević

WEB ADRESA:

aperto.artf.ni.ac.rs

ISSN (Online) 2466-3646

SANJA DEVIĆ / INTERVJU / 002

MINA MENDELSON / INTERVJU / 012

OFICIRSKI DOM U NIŠU / AMBIJENT / 018

PRVI MEĐUNARODNI SIMPOZIJUM

SKULPTURA U TAMJANICI, PIGMALION /

PREMIJERE / 020

MUZIČKA OMLADINA NIŠA /

CRNO NA BELO / 026

III INTERNATIONAL CENTRAL BALKAN

MUSIC & DANCE OLYMPIAD /

TAKMIČENJA / 027

MONSERAT KABALJE / IN MEMORIAM / 028

25 GODINA NIŠKOG KAMERNOG HORA /

FELICITA / 032

"OTISAK" MARTINA ĐORĐEVIĆ /

LIKOVNE POETIKE STUDENATA / 040

IVANA ILIĆ / KOLUMNA / 042

ANDRIJANA ANTANASIJEVIĆ / ARRIVANO / 044

DEJANA RADANOVIĆ / ARRIVANO / 048

MARTA KRŽIČ / MONDO / 052

FIMČO MURATOVSKI / MONDO / 058

“AKADEMIJA“: DUH POZORIŠTA LEBDI

NAD HORSKOM SCENOM -

INA ŠOROHOVA / MONDO / 066

MARIJA VASIĆ AHMETOVIĆ /

PARLIAMO / 074

VESNA GAGIĆ / PORTA APERTA / 080

DRAMA O MIŠU / PAUSA / 085

MARKO PEJČIĆ / ORIGINALI / 086

BALKAN ART FORUM / NAUČNI SKUP / 096

002/INTERVJU

Sanja Dević

Sanja Dević (1980), diplomirala je na Fakultetu umetnosti u

Nišu, na odseku za grafički dizajn. Postdiplomske magistarske

studije završila je na Fakultetu likovnih umjetnosti Cetinje.

Tokom profesionalnog rada, realizovala je veliki broj projekata

za klijente širom sveta u svim oblastima grafičkog dizajna

(SAD, Kanada, Velika Britanija, Danska, Tajland, Švajcarska,

Singapur, Francuska, Meksiko, Norveška, Austrija, Hrvatska).

Njena izlagačka delatnost broji četrnaest samostalnih izložbi i

preko pedeset grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik

je više nagrada za radove iz domena primenjene umetnosti.

Njeni radovi objavljivani su u knjigama i časopisima u zemlji i

inostranstvu. Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih

umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS-a) i niškog ogranka

Asocijacije interaktivnog dizajna (IXDA NIS). Više puta je bila

član žirija umetničkih takmičenja. Zaposlena je na Fakultetu

umetnosti u Nišu kao docent na Departmanu za primenjene

umetnosti. Predaje predmete Prostorna grafika i Ilustracija.

004/INTERVJU

Da li postoji neki određeni trenutak

kada ste odlučili da postanete

grafički dizajner? Kako

je izgledao Vaš prvi dizajnerski

poduhvat?

U ranoj mladosti shvatila sam

da je moj način izražavanja želja,

misli i ideja pretežno moguć

kroz crtež. Nisam odustajala od

toga, što je kasnije i rezultiralo

mojim upisom u srednju umetničku

školu. Jednostavno, o

drugim mogućnostima nikada

nisam ni razmišljala. Nekako sam

sebe pronašla sa pet godina i od

tada je to bio moj pravac kretanja.

Nakon srednje škole i NATO

bombardovanja, koje je počelo

1999., odlučila sam da upišem Arhitekturu

i ostanem u Nišu. Sledeće

godine otvorio se i Fakultet

umetnosti sa Odsekom za grafički

dizajn, koji sam takođe upisala.

Zbog nedostatka vremena, a

u obavezi da pohađam nastavu

na oba fakulteta, moje paraleno

studiranje se završilo posle godinu

dana i odluka da ostanem

na dizajnu bila je konačna. Slobodno

vreme koristila sam za

učenje i savladavanje tadašnjih

verzija neophodnih softvera.

Mogu reći da sam se pronašla

u grafičkim komunikacijama i

svoje istraživanje sam usmerila

tada na tu oblast. Danas nije

čudno kada vam studenti kažu

da već rade i da su prisutni na

internet platformama za ovu vrstu

delatnosti, ali tada, dok sam

ja još studirala, to je bila retkost.

Treću godinu mojih studija obeležio

je upravo taj poduhvat i uz

SANJA DEVIĆ/005

skroman portfolio, dobila sam

prvi tender za idejno rešenje

vizuelnog identiteta klijenta iz

Amerike. Tako je sve počelo…te

davne 2003. Projekti su se nizali,

a sa njima je raslo moje iskustvo

i gradio se portfolio.I dalje smatram

da je taj kratak period na

Arhitektonskom fakultetu uneo

red i disciplinu u moj rad, a dalji

razvoj kreativnosti na Fakultetu

umetnosti uobličio je moje prve

dizajnerske korake.

Na fakultetu ste od samog osnivanja

- prvo kao student, a zatim

i kao predavač. Da li se pristup

studenata prema zadacima promenio

tokom godina? Da li postoji

neki trenutak koji je uticao na to

da se nakon studija odlučite za

pedagoški rad?

Dosta toga se promenilo, ubrzalo.

Na mojoj klasi, a i kasnije, kada

sam postala saradnik na Fakultetu,

studenti su učili softverski

deo paralelno sa zadacima koje

su obrađivali na nastavi. Današnje

generacije su naprednije u

tehničkom smislu. Što se tiče

kreativnosti i talenta, a svakako i

posvećenosti poslu, rekla bih da

varira od generacije do generacije.

Za početak moje pedagoške

karijere mogu zahvaliti dragom

profesoru Slobodanu Jelesijeviću,

koji je moje znanje, odgovornost

i angažovanost u toku studiranja

prepoznao, kao dobru predispoziciju

za ovu vrstu posla i 2007.

godine, u saradničkom zvanju

počinjem sa radom na Fakultetu

umetnosti, tačnije na predmetu

006/ INTERVJU

Prostorna grafika koji je on tada

predavao. Danas, kao docent,

trudim se da održim kvalitet koji

mi je poveren i ujedno ga poboljšam,

naravno koliko okolnosti

dozvoljavaju. Pedagoški rad, iako

toga nisam bila svesna u početku,

pruža mi veliko zadovoljstvo

i posebnu čast da sarađujem sa

talentovanim mladim ljudima i

oblikujem dizajnerski podmladak.

Kao inovativan i veoma produktivan

dizajner, šta smatrate najvrednijim

uspehom u svojoj bogatoj

karijeri?

Veliki trud koji sam uložila u

svoje obrazovanje, kontinuirani

rad, kao i motivaciju za učenjem

smatram svojim najvećim uspesima.

Nagrade naravno imponuju

i predstavljaju značajnu konfirmaciju

vašeg rada, ali po mom

mišljenju relizacija, tj. materijalizacija

vašeg rada predstav-

U kojoj meri se razlikuje rad na domaćim

i inostranim projektima?

Od one davne 2003. godine

koju sam pomenula ranije, moj

rad je dugo bio usmeren ka

stranom tržištu.

Zahvaljujući razvoju tadašnjih

vebsajtova koji su pružali mogućnost

za ovakav način rada,

ceo svet vam je bio na dlanu.

Danas je to najnormalnija

stvar,ali dosta toga se ipromenilo.

Uslovi rada su drugačiji, a i

konkurencija je veća. Dosta kasnije

sam počela da realizujem

projekte za naše tržište. Razlika

je u načinu poslovanja, počev

od komunikacije do realizacije.

Naravno, ukoliko se držite metodologije,

bez obzira na geolja

veću satisfakciju. Kada ste

svesni činjenice da vaša idejna

rešenja “žive” širom sveta, da

ih neko koristi i da se preko njih

ostvarujeneki vid komunikacije,

to daleko više ima smisla od

bilo koje nagrade koju će vam

dodeliti npr. petočlani žiri nekog

takmičenja. Mogu reći da mi je

drago što su do sada realizovana

moja četiri idejna rešenja dekora

za posuđe Metalac, od kojih su

dva otkupljena i mogu se naći

u prodaji. Takođe, knjigu minijatura

koja je osvojila prvu nagradu

na Međunarodnoj izložbi

miniijature “MajdanArt” 2018. u

kategoriji Primenjene umetnosti,

mogu spomenuti kao jedan

od događaja koji je podstakao

moje istraživanje u ovoj oblasti.

Nagrade u domenu grafičkih komunikacija

su mi takođe drage,

ali kao što sam pomenula ranije,

ta oblast je bila moja preokupacija

od samog početka. Objavljene

radove u knjigama Znakovito

2 i 3 bih pridodala uspesima, jer

smatram da je velika čast deliti

stranice sa velikanima srpske

dizajnerske scene. Bilo je i zadovoljstvo

predstaviti se publici

u novom svetlu, sa video radom

inspirisanim pojmom prolaznosti

vremena na ANIMA MUNDI festivalu

u Veneciji 2019. godine.

SANJA DEVIĆ /007

Visual ID, knjiga minijatura

grafsko poreklo klijenta, veća je

verovatnoća da će se projekat

uspešno završiti.

Član ste i jedan od osnivača niškog

ogranka Asocijacije interakcionog

dizajna (IXDA NIS). Koliko

razvoj tehnologije utiče na Vaš

način razmišljanja i sam sadržaj

rada sa studentima?

IXDA NIS je jedna jako pozitivna

stvar koja se desila u našem

The Raven,

knjiga minijatura

okruženju u poslednjih par godina.

Tzv. Asocijacija Interakcionog

dizajna je svetska organizacija,

a zahvaljujući aktivnosti, želji i

volji nekolicine niških dizajnera

i programera da se uspostavi

mreža ljudi koji će na nivou grada

organizovati skupove stručnjaka

iz zemlje, širiti poznanstva

i znanje, otvoren je i niški ogranak.

Do sada smo organizovali

tri skupa na kojima su gostovali

fantastični predavači, a drago mi

je da su i naši studenti i kolege

prisustvovali.

Što se tiče tehnologije, posmatrajmo

je kao sredstvo, takođe

dizajnirano, kojim ćete realizovati

vašu zamisao. Ona je neizostavni

deo našeg posla, ali svakako ne

najvažniji. Iako morate pratiti njen

razvoj i kontinuirano se usavršavati,

smatram da dobre ideje ipak

nastaju u procesu kreativnog

razmišljanja sa poznavanjem načina

realizacije. Krajnji proizvodi

moraju biti, kako korisnički, tako

i poslovno-tehnološki orijentisani,

a da bi to postigli, potrebno je

puno istraživanja, razrađivanja

prvobitnih koncepata i testiranja

dobijenih rezultata. Ono što volim

da naglasim studentima je to, da je

dizajn PROCES i kao takav, on podrazumeva

dozu fleksibillnosti u

nastajanju određenog proizvoda ili

usluge koja će dovesti do njegove

potpune jasnoće, počev od izgleda,

do same upotrebe. U radu sa

studentima sadržaji se menjaju, ali

metodologija u osnovi ostaje ista.

Basic Kit for Graphic designers,

serija knjiga minijatura

008/INTERVJU

Svoje znanje i iskustvo u oblasti

UX/UI implementirali ste u nastavi,

a svoje studente zainteresovali

i podstakli u istraživanju i proširenom

obrazovanju iz ove oblasti. O

tome svedoče i brojni master radovi

studenata Fakulteta umetnosti,

koji svake godine pomeraju

granice. Da li takva povratna informacija

pobuđuje neke novine

u obrazovnom procesu?

Svakako da su novine poželjne,

naročito u obrazovanju. Moramo

ići u korak sa vremenom, ako već

ne možemo ići ispred njega. Plan

i program je poželjno unapređi-

SANJA DEVIĆ/009

vati, jer kako evoluira industrija,

moramo i mi sa njom. Drago

mi je što studenti prepoznaju

ovo kretanje kao neophodno, a

i sami izražavaju interesovanja

koja se odnose na dizajn interfejsa.

Svoje radove razrađuju u

tom pravcu i do sada smo zaista

imali jako interesantne koncepte,

koji po kvalitetu ne zaostaju

od profesionalnih rešenja iz

te oblasti. Kako potražnja na

ovom polju raste i naši studenti

prevashodno imaju šansu za

solidan posao u zemlji, a i šire,

smatram da osnove moraju

obrađivati još na studijama.

Otkrijte nam šta Vas preokupira

i na čemu trenutno radite?

Predpostavljam da je isti slučaj

sa većim brojem dizajnera, ali

nikada ne radim samo na jednom

projektu. Uglavnom uporedo

sa projektima koje realizujem

za klijente, razvijam i idejei

koncepte koji kasnije zažive na

umetničkoj sceni kroz samostalne

izložbe. Ideje zapisujem i

one se gomilaju u sveskama na

mom radnom stolu. Nekad prođe

i par godina, dok ih ponovo

ne prelistam i iz njih razvijem

neku potpuno novu ideju ili je

dopunjujem, pa ponovo odložim,

dok ona i dalje kulminira u

mojoj glavi i ne dođe trenutak

za njenu realizaciju.

Moja preokupacija su minijaturne

knjige. Fascinira me ceo

proces ručne izrade umetničkih

knjiga. Mali format je obeležio

moj razvojni proces u 2019.

godini upravo kroz ovu tematiku,

a rezultat je prikazan na

samostalnoj izložbi KNJIGA U

MINIJATURI.

Trenutno razvijam projekat po

imenu Transakcijska analiza, za

koji verujem da će me odvesti u

potpuno suprotnom pravcu. U

pitanju je koncept koji u osnovi

analizira naše društvo i sagledava

ga kroz jednu od metoda

psihoanalize. Ta metoda obuhvata

celovitu teoriju o ljudima

i njihovom ponašanju i odnosima

koje stvaraju unutar sebe i s

drugim ljudima. Ovu tzv. analizu

komunikacije planiram da

sprovedem upravo kroz načela

grafičkog dizajna, ali u jednom

širem smislu, jer dizajn utiče na

svaki detalj KAKO pojedinci žive

svoj život.

010/INTERVJU

Realizovani znakovi

U bogatoj dizajnerskoj karijeri,

postoji li nešto što niste radili, a

želeli bi da probate?

Postoji previše ideja, zamisli,

koje još nisam ni počela da

obrađujem. Neke još uvek lebde

u vazduhu, dok se druge nalaze

u vidu skica, nacrta, tekstova

u onim mojim beleškama. Moj

utisak je takav, da koju god oblast

istražujem, smatram da sam samo

zagrebala površinu. Previše informacija

nam je danas dostupno.

Koliko god se trudili da ispratite

i obradite tu količinu podataka,

postajete svesniji nemogućnosti

tog zadatka. A ja volim da istražujem

i da pišem o svojim interesovanjima.

Možda će nekad moja

istraživanja, skice i ideje ugledati

svetlost dana, baš u vidu knjige.

Nikad se ne zna.

Kakva bi bila Vaša poruka studentima

koji tek ulaze u svet dizajna?

Kako se suočiti sa problemima,

izazovima? Kako održati

pozitivan stav i nakon kritike, a

kako primiti pohvale? Da li treba

raditi na projektima koji ne deluju

uvek izazovno? Kako glasi vaš

“dizajnerski moto”?

Neka poruka bi glasila da zadatke

sagledavaju uvek sa pozicije

korisnika, da teže ka jasnoći i

čitljivosti. Već znaju da njihova

društvena odgovornost nastoji

da pomera granice današnjeg

konformističkog društva i

da sadržaj koji prikazuju ima za

cilj, da što efektnije interpretira

one vrednosti koje zadovoljavaju

potrebe tržišta. Svaki

zadatak predstavlja problem

koji treba rešiti. Važno je odnositi

se prema pojedinostima,

kao što se te pojedinosti odnose

prema celini…kao definicija

zlatnog preseka… suština je da

celina finkcioniše složno, kao

i svi njeni delovi pojedinačno.

Geštalt na delu.

Kritike će uvek postojati i one

su svakako sastavni deo našeg

posla. Morate ih uzeti u obzir, a

one neosnovane obrazložiti. Toliko

je jednostavno. Projekti će

biti raznovrsni, a pohvale neće

SANJA DEVIĆ/011

Priprema izložbe master studenata u Paviljonu u tvrđavi, 2018

uvek postojati. Zato je važno

shvatiti da smo iz svakog projekta

nešto naučili. Rekla bih da

je upravo iz tog razloga i važno

daprihvatamo i projeke koji

nam ne deluju uvek izazovno.

Osnovu dizajnerskog poziva

čine konstantno učenje i unapređivanje

veština. Bez toga

nema napretka!

Dizajnerski moto i rečenica po

kojoj će me studenti verovatno

pamtiti je „ Dizajn mora biti

upotrebljiv!“

Jer ukoliko je zanemarena praktična

primenljivost, ostaje nam

samo lep “objekat” čija funkcija

je stavljena u drugi plan.

A to nije ono što želimo, jer

rešenje svakog dizajnerskog

problema moramo tražiti u

jedinstvu estetike i funkcije.

Autor: Jefimija Kocić

012/INTERVJU

Mina

Mendelson

Simfonijska bajka: Mina i violina

Biti doktor umetnosti i profesor

violine, sa blistavom koncertnom

karijerom, označava

veliki rad - talenat se podrazumeva!

- i život posvećen muzici.

Rođeni ste u porodici muzičara

i razvojni psiholozi bi rekli da

ste i prenatalno bili uronjeni u

harmoniju zvuka. Koja su vaša

najranija sećanja na muziku, na

prvi instrument i ushićenje koje

ste osetili “proizvodeći” prve

tonove?

Tačno, odrasla sam u porodici

muzičara i vrlo mi je teško da

sa sigurnošću kažem koja su

moja najranija sećanja na muziku,

ona su jednostavno u meni

oduvek. Kod nas se klasična

muzika redovno slušala, i u kući

i u koncertnim salama, to je bio

životni stil. Ono što je možda

ostavilo najupečatljiviji utisak

(ili najraniji kojeg se sećam) bila

je „Simfonijska bajka za decu“

S. Prokofjeva - „Peća i vuk“.

Verujem da to nije slučajno,

jer kasnije je Prokofjev postao

jedan od mojih omiljenih kompozitora

čiju sam muziku često

izvodila, čak sam za temu svog

završnog doktorskog umetničkog

projekta obrađivala upravo

njegova dela za violinu i klavir

(obe Sonate i Pet melodija).

Nažalost, danas teško da na

ovim našim prostorima možemo

govoriti o ozbiljnim koncertnim

karijerama, to kod nas još

uvek nije „unosan posao“ kao

u inostranstvu. Zaljubljenost

i posvećenost muzici je ogromna

snaga koja nas umetnike

vodi napred i tera da ne posustanemo

na svom profesionalnom

putu. Talenat i rad ne

idu jedno bez drugog (što moji

studenti posebno dobro znaju

), a lepota ovog poziva i jeste

u njegovoj raznovrsnosti i konstantnom

ispitivanju i pomeranju

sopstvenih granica, bilo da

je reč o koncertnoj delatnosti

(solističkoj, kamernoj ili orkestarskoj)

ili pedagogiji.

Biografski podaci o školovanju

u osnovnoj muzičkoj školi “Mokranjac”

u Beogradu i Školi za

muzičke talente u Ćupriji, a zatim

studije na Fakultetu muzičke

umetnosti, takođe u rodnom

Beogradu, ne mogu da nam dočaraju

radost i teškoće koje ste

imali na tom putu. Ko su bili vaši

profesori i kako ste uz njihovu

pomoć otkrivali sebe i pronalazili

sopstveni muzički izraz?

Moj prvi kontakt sa violinom

započeo je s mojim tatom Nenadom,

koji je svoj radni vek

proveo u Muzičkoj školi „Mokranjac“

u Beogradu. Nižu muzičku

školu završila sam kod

prof. Milorada Đuričića, takođe

u „Mokranjcu“, a srednju u Školi

za muzičke talente u Ćupriji,

u klasi prof. Ljubivoja Nikolića.

Koliko je prof. Đuričić postavio

dobre muzičke osnove, toliko

se Ljubivoje nadovezao na već

postojeće i maksimalno razvijao

moju muzičku imaginaciju

MINA MENDELSON/013

014/ INTERVJU

i ljubav prema ovoj plemenitoj

„disciplini“. Osnovne studije

sam upisala na FMU u Beogradu

u klasi prof. Fern Rašković

(koja je studirala u Moskvi kod

čuvenog Davida Ojstraha) i

ostala „njena“ do kraja doktorata.

Osvojila me je svojim

entuzijazmom, posvećenošću,

jasnim i konkretnim profesionalnim

i životnim smernicama

kao i svojom beskrajnom finoćom

i produhovljenošću. Njeni

saveti bili su dragoceni za moj

dalji umetnički put.

Po završetku Fakulteta, nastavili

ste da se usavršavate u

inostranstvu. Da li ste u Norveškoj,

Britaniji, Francuskoj...

otkrili nešto drugačije nego tokom

školovanja u Srbiji i koliko

je za muzičara značajno da se

susreće, sarađuje i razmenjuje

znanja i iskustva sa umetnicima

iz drugih podneblja?

Verujem da je upravo ta saradnja

i razmena iskustava između

umetnika od izuzetnog značaja

za sticanje novih saznanja

i obogaćivanje sopstvenog

umetničkog stila. Bez takve

„razmene“ došli bismo do tačke

gde više nema napretka.

Usavršavala sam se u Norveškoj

kod prof. Sabine Grolmus i

Stefana Baradua, i na masterklasovima

u Londonu kod prof.

Dejvida Takena, zatim u Kotoru

kod Sretena Krstića i u Setu

(Francuska) kod Mateje Marinkovića.

Od svakoga od njih

čula sam ponešto novo što bih

primenila u svom sviranju pre

ili kasnije. Zanimljivo je kada

ste već u velikoj meri formirani

umetnik a imate prilike da raz-

MINA MENDELSON/015

menjujete svoja razmišljanja,

stavove i ideje sa tako velikim

umetnicima i iskusnim pedagozima.

Vaša solistička karijera ne može

se smestiti u nekoliko pasusa,

ona zahteva mnogo više prostora

i preslušavanje snimaka

sa brojnih koncerata. Ipak, šta

vi lično izdvajate kao najznačajnije

u bogatom koncertnom

opusu?

Baš sam nedavno morala da

prebrojim i razvrstam sve koncerte

koje sam održala do sad,

jer mi je konkurs na FU Niš u

toku, i mogu da izdvojim nekoliko

koji su mi posebno dragi i

za koje mogu da kažem da sam

lično zadovoljna. Svakako bih

spomenula svoj završni doktorski

umetnički projekat (Kolarac

2012.), zatim Mendelsonov koncert

za violinu i klavir d-mol (Niš

2014.), brojni koncerti u Galeriji

SANU (Beograd), Koncert za

violinu i orkestar Klaudije Montero

(NIMUS 2017), koncerti kamerne

muzike u Velikoj dvorani

Kolarčeve zadužbine (2018. i

očekuje me jedan 15. marta

2020.- klavirska tria Rahmanjinova

i Bramsa), zatim Mesijanov

Kvartet za kraj vremena

(Beograd, Narodno pozorište

2020.). Izuzetno lepa sećanja

imam i na resitale održane u

Koncertno-izložbenom prostoru

FU Niš, gde se uvek trudim

da izvedem i neko premijerno

delo koje do tad nije izvođeno

u Nišu.

Sarađivali ste sa “Gudačima

Svetog Đorđa” i beogradskim

gudačkim orkestrom “Dušan

016/INTERVJU

Skovran”, odnosno bili ste članica

ovih orkestara. Na koji način

taj “timski rad” doprinosi

razvoju muzičara, odnosno da

budem precizniji - kako je uticao

na vas lično?

U muzičkoj umetnosti timski

rad je neophodan, jedan umetnik

ne može da postoji sam za

sebe. Kao član ovih orkestara

imala sam prilike da, osim sa

divnim kolegama- članovima,

sarađujem sa brojnim velikanima

naše i inostrane muzičke

scene. Spomenula bih samo

nekoliko- Šlomo Minc, Najdžel

Kenedi, Dmitri Sitkovjecki, Aleksis

Galperin, Dejvid Strejndž,

Kristofer Voren Grin, Ronald

Colman, Irena Grafenauer, Sreten

Krstić, Mateja Marinković,

Roman Simovič, Stefan Milenković,

Nataša Veljković, Nemanja

Radulović, Jovan Kolundžija,

Ksenija Janković, Maja Bogdanović

i mnogi drugi. Svaki od

ovih umetnika je na neki način

uticao na razvoj mog umetničkog

ukusa, i to iskustvo smatram

pravim bogatstvom.

Savremeno doba i razvoj tehnologije

omogućili su snimanje svakog

nastupa ali i posebna snimanja

u studiju. Da li preslušavajući

sopstvene koncerte uočavate

prostore za inovacije u muziciranju

i koji su vam koncertni snimci

posebno značajni i dragi?

Mi muzičari smo uvek dosta

kritički nastrojeni prema sopstvenim

snimcima, pa s tim u

vezi uvek nalazimo prostora za

inovacije i napredak. U lepom

sećanju mi je kompakt disk Bahovog

koncerta za dve violine

d-mol, koji smo izvele moja sestra

Nela Mendelson i ja u Velikoj

dvorani Kolarčeve zadužbine povodom

obeležavanja 250 godina

od smrti J. S. Baha. Takođe, svi

koncerti u Koncertno-izložbenom

prostoru FU Niš se i snimaju,

pa me lepe uspomene vežu

i za koncerte održane sa našim

izvrsnim klavirskim saradnicima

sa FU- Bojanom Mladenovićem i

Senkom Simonović.

Pedagoški rad je posebna “staza”

vašeg umetničkog puta, od

asistenta do profesora violine.

Metaforično, to je “pigmalionsko”

vajanje talenata vaših studenata

u buduće velike umetnike.

Koliko vas ispunjava takva

vrsta angažmana i da li je to

obostrano učenje profesora i

studenata, kreativna interakcija

kojoj težimo?

Upravo tako, to je uzajamna

kreativna interakcija na više nivoa.

Kako studenti uče od mene,

tako i ja učim od njih, a najveća

satisfakcija je evidentan napredak,

odnosno „isplativost“

MINA MENDELSON/017

mala potvrda da smo na dobrom

putu ka našem „Olimpu“.

Ima li muzičar vremena za nešto

drugo izvan muzike, neku

drugu umetnost ili interesovanja

sasvim druge vrste? Da li je

vaša posvećenost primamljiva

ćerki Isidori da i ona krene istim,

a sopstvenim putem osvajanja

slobode u umetnosti?

Naravno, muzičar MORA da

ima vremena i za nešto drugo

u svom životu kako bi obogatio

svoj unutarnji svet i uneo raznolikost

u svoj život. Moja predivna

Isidora tu svakako zauzima

glavno mesto, a da li će krenuti

našim muzičarskim stopamavidećemo.

Trenutno je zainteresovana

za klavir, ne dopada joj

se kako njeni mama i tata „škripe“

na violinama, i uopšte - ne

voli zvuk violine. Jedno kratko

vreme bavila sam se slikanjem,

tu i tamo volim da napišem po

koju reč za svoju dušu, dobra

knjiga ili film su uvek dobrodošli,

malo sporta u slobodno vreme,

a u poslednje vreme-ples.

uloženog truda, kako studenta

tako i profesora, što uvek bude

podstrek za dalji rad. U našoj

profesiji, kao uostalom i u svakoj

drugoj, i „neuspeh“ je značajan

momenat, u smislu stečenog

iskustva koje nas navodi da se

zapitamo gde grešimo i kako

možemo da predupredimo ono

čime nismo zadovoljni.

Roditi se u muzičkoj porodici, sa

prezimenom Mendelson, velika

je životna nagrada ali ona obavezuje

na veliki i neprekidni rad na

sopstvenom usavršavanju. Rezultat

su i brojna priznanja kao

potvrda tog rada i mada umetnost

nije “olimpijska disciplina”,

koliko vas ona približavaju vašem

ličnom Olimpu kome težite?

Iako nosim slavno prezime kojim

se vrlo ponosim, nikad nisam

osećala pritisak da moram da

ga „opravdam“. Muzika je način

života, ona se živi, i samo ogromna

ljubav i spremnost da joj se

posvetimo tera nas na neprekidano

sopstveno usavršavanje. A

priznanja su možda samo neka

Kako spojiti svetove mladih

muzičara i onih kojima je muzika

terra incognita, odnosno -

da parafraziram stihove Branka

Miljkovića:”Kako udenuti

nežnu reč (i zvuk) u tvrde uši?”

Zvuči nespojivo, ali iznenadili

biste se koliko je mladih zainteresovano

za klasičnu muziku,

samo je treba prezentovati

na njima zanimljiv i prihvatljiv

način.

Velibor Petković

018/AMBIJENT

OFICIRSKI DOM U NIŠU

Fotografije:

Miljan Nedeljković

020/ PREMIJERE

PRVI MEĐUNARODNI SIMPOZIJUM SKULPTURA U TAMJANICI,

(10.9–30.9.2019) PIGMALION

Organizator ove radionice je

Gorazd Čuk iz Ljubljane i Petar

Hranuelli iz Zagreba. Gorazd

Čuk je zaljubljenik u umetnost

koji je posle mnogo slikarskih

likovnih kolonija organizovanih

u Sloveniji i Srbiji odlučio da po

prvi put pokrene skulptorsku

radionicu u mermeru iz Prilepa

u kući umetnika Pigmalion u

Tamjanici.

“O tome smo dugo razgovarali,

dugo smo planirali. Nakon

mnoštva slikarskih kolonija i radionica

u Tamnjanici i ovi važni

savremeni skulptori iz cele regije

morali su sve kockice složiti,

da se okupe ovdje. Puno priprema

je prethodilo, a mermer za

skulpture je stigao iz Prilepa…

Radujem se celom ovom procesu

“, kaže Gorazd Čuk.

Petar Hranuelli, zagrebački

skulptor, svoje radove realizuje

u belom mermeru iz Prilepa

(Severna Makedonija) koji

su početkom ove godine Ćuk i

Hranuelli odabrali, kao kamen u

kojem će raditi u radionici. Osim

u kamenu, radeći u drvetu, kao

poseban gost radionice je beogradski

skulptor Božo Terzić.

sopis Zeka

Petar Hranuelli Mlada u košavi (138×210×70 cm, 2019)

PRVI MEĐUNARODNI SIMPOZIJUM SKULPTURA U TAMJANICI/021

PETAR HRANUELLI

Rođen je u Supetru (1975), a do 1994. godine živi u Postirama

na otoku Braču. Od 1994. godine izlagao je na 53

samostalne i 105 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Dobitnik je nekoliko nagrada i priznanja, od kojih izdvajamo,

otkupna nagrada Venere u medu, Gradski ured za poljoprivredu

i šumarstvo, Zagreb (2007.), 1. nagrada žirija za

XXVI izložbu malog formata, Šabac (2017.) 1. nagrada za

skulpturu, IV Međunarodno bijenale akta Marko Krstov

Gregorić, Petrovac, Crna Gora ( 2018.)… O njegovim delima

pisali su mnogi poznati kritičari, a njegova dela se nalaze u

javnim i privatnim zbirkama (Hrvatska, Slovenija, Njemačka,

Nizozemska, Italija, Austrija, Srbija, Turska, Engleska, Crna

Gora, Španjolska, Kalifornija, Čile, Švicarska, …) Član je

HDLU-a od 2006. godine. Živi i stvara u Zagrebu .

Skulptura Venere u vetru, poznati

po Petru Hranuelliju s Brača, vidljivi

su ispod komada mermera

teškog gotovo 4,5 tona.

“Radit ćemo 3 nedelje. Odlučili

smo se za velike komade belog

mermera, kad sam video taj kamen

u Prilepu bila je to laka odluka.

Naše će skulpture stajati

okružene poljima besmrtnika i

lavande na plantaži Tamnjanica,

zbog čega smo se odlučili

za grandiozne formate. Komad

u kojem radi kolega Jure Markot

težak je dve tone, Nikola Smilkov

radi u kamenu od gotovo tri

tone “, kaže Hranuelli.

Kamen je došao iz Severne Makedonije,

a odatle dolazi i Nikola

Smilkov, dvostruki dobitnik prve

nagrade Udruženja likovnih

umetnika Makedonije.

Nikola Smilkov Zanos (185×58×68 cm, 2019)

022/ PREMIJERE

NIKOLA SMILKOV

Rođen je 1973. godine u Stipu (Makedonija). Godine 1999.

završio je kiparstvo na Sveučilištu Sv. Ćirila i Metoda u Skoplju,

gdje je u 2002. godine magistrirao u oblasti skulpturu u klasi

prof. Dragana Poposkog — Dada. Godine 2012 je doktorirao

na području metodologije likovnog obrazovanja na Pedagoškom

fakultetu Sv. Klimentana Ohridskog Sveučilištu u Bitoli.

Sudjelovao je na nekoliko međunarodnih simpozija (Austriji,

CrnojGori, Bugarskoj, Turskoj) , gdje je realizirao monumentalne

skulpture. Izlagao je na skupnim izložbama u Austriji,

Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji,

Bugarskoj, Rumunjskoj, Francuskoj, Indiji Turskoj, Nemacka

i Egipat. Nikola Smilkov je dva puta dobio prvu nagradu za

svoje skulpture, koje mu je u 2008.i 2016 godine dodijelila

Udruga likovnih umjetnika Makedonije.

“Čast mi je što predstavljam Makedoniju

i što sam deo ovog tima.

Inače radim s kamenom iz Prilepa,

imam puno iskustva s tim kamenom,

sretan sam što i danas u

njemu klešem. U radionici ću se

predstaviti radom iz ciklusa figuracije

kojem sam odavno posvećen.

Moji radovi su obično manje

veličine, često minijature. Zaista

sam zahvalan gospodinu Ćuku

na mogućnosti da jedno od dela

iz ciklusa realizujem u monumentalnom

formatu. Puno razmišljam

o tome kako će se delo uklopiti u

ovaj impresivni krajolik i u dvorištu

umetnikove kuće, gde će biti izloženo“,

kaže Smilkov.

Jure Markota predstavlja Sloveniju

na ovoj radionici. Osim vajarstva,

ovaj svestrani umetnik bavi

se i slikarstvom, grafičkim dizajnom,

arhitekturom, scenografijom

i novim medijima. Njegov je umetnički

izraz savremen i kaže da će

ovo delo biti odraz kamena, ali i

mesta rada i područja na kojem

će biti buduća skulptura.

Jure Markota Autonomija (245×73×65 cm, 2019)

PRVI MEĐUNARODNI SIMPOZIJUM SKULPTURA U TAMJANICI/023

JURE MARKOTA

Rođen je 1985. u Slovenj Gradecu. Po završetku srednje

škole 2004. upisuje Akademiju likovnih umjetnosti i dizajna

u Ljubljani smjer Kiparstvo. Njegovi su mentori bili: Dušan

Tršar, Lujo Vodopivec, Jože Barši i Alen Ožbolt kod kojeg je

diplomirao. Tema diplomskog rada bila je „ Vrijeme je novac“.

Za vrijeme studija surađivao je s mnogim slovenskim umjetnicima

kao njihov asistent. Radio je s Mirsadom Begićem u

izradi scenografije, a s Dragicom Čadež i Alenom Ožboltom

postavljao je izložbu te je razvijao ideje s Tobiasom Putrihom.

Osim oblikovanjem skulptura bavi se slikarstvom, grafičkim

dizajnom, arhitekturom i novim medijima. Sudjelovao je na

brojnim izložbama, simpozijima i natjecanjima te je surađivao

na internacionalnim video festivalima.

“Pokušavam dostići monumentalnost

u ovom dijalogu materijala

u kojem radim i u ovom neobičnom

okruženju. Sam rad će

biti simbioza kamena i gvožđa.

To je neka autopoetika i način

izražavanja u zadnjih nekoliko

ciklusa, a ja ostajem dosledan

radu velikog formata. Nadam

se, da će se konačna forma

uredno uklopiti u ta ogromna

polja”, ističe Markota.

Beogradski skulptor Božo Terzić,

specijalni gost radionice,

jedini je koji stvara u drvetu.

Njegovi radovi će biti izloženi

u samoj kući umetnika Pigmalion.

Zbog specifičnosti drveta

kao materijala, velikih temperaturnih

razlika tokom dana, Božo

noću uvozi svoje panjeve, a

ujutru iz radionice izvozi kolica

za malter.

Božo Terzić

(levo)

Iznenađenje i

izbor (245×73×65

cm, 2019)

(desno)

Gdja M i bela laž

(245×73×65 cm,

2019)

024/ PREMIJERE

BOŽO TERZIĆ

Rođen je 1977. godine u Beogradu. Diplomirao je vajarstvo na

Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u klasi profesora

Dragana Dimitrijevića. Učesnik brojnih kolektivnih izložbi i

projekata u zemlji i inostranstvu. Autor je više skulptura na

otvorenom prostoru, kao i jedan od organizatora manifestacije

Savremena skulptura u javnom prostoru.Učesnik je više značajnih

simpozijuma skulpture. Član je ULUS-a i ULUPUDS-a.

Živi i radi u Beogradu u statusu samostalnog umetnika.

“Obe skulpture koje izrađujem

su nastavak ciklusa” Sačuvane

vrste “, u kojem ne samo skulpturu

koristim, već i slikam u

skulpturi. Moj je izbor da delo

učinim duhovitim, ali i da budem

kritika ljudske prirode i

emocija kao neizbežni deo “,

rekao je Terzić, odvozeći kolica

u brda.

Kroz radionicu će umetnike

posećivati ljubitelji umetnosti

i vajarstva, kolege i istori-

čari umetnosti. Radovi će biti

predstavljeni na završnom događaju

na kraju radionice.

Tekst i fotografije preuzeti sa:

http://www.remek-djela.com/aktivnosti/prva-medjunarodna-radionica-skulptura-u-tamjanici/

prva-medjunarodna-radionica-skulptura-u-tamjanici.html

Fotografije: Milan Djakov i Andra Leko

Музичка теорија (солфеђо, хармонија, клавир)

Инструмент (+ солфеђо)

Соло певање (+ солфеђо)

Графички дизајн

(графичка идентификација, плакат,

просторна графика)

Oбaвeштaвajу сe кaндидaти приjaвљeни зa пoхaђaњe

припрeмнe нaстaвe зa пoлaгaњe приjeмнoг испитa

aкaдeмскe 2020/2021. гoдинe дa сe нaстaвa

oдлaжe дo дaљeг збoг вaнрeднoг стaњa.

Кaндидaти ћe нaкнaднo бити oбaвeштeни o

тeрминимa нaдoкнaдe чaсoвa.

Више информација на сајту Факултета:

www.artf.ni.ac.rs

026/CRNO NA BELO

MUZIČKA

OMLADINA

GRADA NIŠA

Obnavljanje rada udruženja Muzička omladina grada

Niša, rezultat je ideje grupe mladih umetnika da

svojim kreativnim potencijalima dodatno oplemene

kulturno-umetnički život Niša. Ciljevi ovog udruženja

su edukacija, afirmacija i promocija mladih u

muzici. Ova inicijativa naišla je na reči podrške kako

institucija kulture u Nišu, tako i drugih institucija

koje se bave kulturom i muzikom u čitavoj zemlji.

Praćenje rada ostalih Muzičkih omladina u zemlji,

ovim ambicioznim umetnicima daje podstrek

u osmišljavanju i realizovanju kreativnih ideja, od

kojih su samo neke: organizovanje koncerata različitih

žanrova, organizovanje muzičkih festivala,

muzičkih radionica, master-klasova, kao i muzičkih

tribina.

Podrška i motivisanje mladih da talenat

i rad prikažu kroz repertoar i interpretaciju

klasične, džez i etno

muzike, a sve u cilju podizanja

kulturne svesti na viši nivo, primarna

je aktivnost obnovljenog

članstva udruženja.

Nikolija Bogdanović,

predsednica MO

Nikolija Bogdanović je i student prodekan i jedan

od najuspešnijih studenata Fakulteta umetnosti

u Nišu. Osvojila je više nagrada na Međunarodnim

takmičenjima komplementarnog klavira i drugo

mesto na Međunardnom takmičenju teorijskih

predmeta - Harmonija sa harmonskom analizom u

Bitoli, S. Makedonija. Aktivan je član Ženskog akademskog

hora SKC-a u Nišu i ambasador kulture

Univerziteta u Nišu.

Od ostalih članova koji su se uključili u aktvnosti

Muzičke omladine u Nišu, neizostavno treba napomenuti

da su to sadašnji i svršeni studente Fakulteta

umetnosti u Nišu: Dejana Radanović - studentkinja

četvrte godine osnovnih akademskih

studija - Harmonika, Silvija Nešić - apsolventkinja

master akademskih studija, Anđela Stanković -

master muzički umetnik – Klavir i Marko Milisavljević

- saradnik u nastavi Solo pevanja.

Smatramo da je postojanje još jedne ustanove

kulture u našem gradu samo pokazatelj

potrebe šire društvene i akademske zajednice,

da se iznova kulturno uzdiže slušajući

i posmatrajući plodove rada onoga, što je u

našoj zemlji najvrednije – a to je omladina,

Članovi Udruženja

Kao mlad nastavnik, na samom početku pedagoške

karijere, smatram da je jako važno da

decu od malih nogu vaspitavamo i usmeravamo

ka pozorištu, koncertima, slušanju kvalitetne

muzike i da na taj način podstaknemo

stvaranje njihovih zdravih navika. Podsticanje,

razvoj i stvaranje kulturne svesti za prihvatanje

pravih vrednosti kod dece predstavlja

najvažniji zadatak nas pedagoga.

Anđela Stanković

Članovi udruženja Muzička omladina grada Niša

imaju za cilj da pomognu mladim ljudima u njihovoj

afirmaciji u muzici, kroz različite aktivnosti koje

planiraju da ostvare u narednom periodu.

III International Central Balkan

Music & Dance Olympiad

Niš, Serbia

TAKMIČENJA/027

OBAVEŠTENJE:

Obaveštavamo sve PLESAČE I VOKALISTE,

škole, studije i klubove, roditelje i učesnike naših OLIMPIJADA da će

manifestacije, zbog odluke Vlade Republike Srbije o zabrani

javnih skupova i trenutne situacije u regionu, biti odložen.

Molimo Vas da poštujete sve mere predostrožnosti i prevencije

propisane od strane Ministarstva Zdravlja, kako bismo zajedno uspeli

da se što pre izborimo sa ovom neželjenom situacijom.

Tu smo za Vas, za sve informacije i savete potrebne vezano za

reorganizaciju datuma OLIMPIJADA.

Novi datum održavanja OLIMPIJADA će naknadno biti objavljen!

Hvala na razumevanju i vidimo se uskoro na još spremnijem podijumu.

028/ IN MEMORIAM

Monserat Kabalje

Šestog oktobra prošle godine napustila nas je

ne samo najznačajnija ličnost iz sveta opere,

već jedna od najvećih umetnica svih vremena sa

najraskošnijim glasom u istoriji muzike, najbolja

među najboljima: Monserat Kabalje.

Uopšteno gledajući, do dana današnjeg, mnogo

je detalja poznato iz njene biografije: zna se da

je rođena 1933. u Barseloni u skromnoj porodici,

da je svoje prvo muzičko obrazovanje stekla od

svoje majke i da je pevanje učila u Operi u Barseloni,

u čuvenom Liceu de Barcelona. Poznato

je, takođe, da je njena prva uloga bila uloga

Serpine u Pergolezijevoj operi Sluškinja-gospođa

(La serva padrona), da se prvi put profesionalno

pojavila na sceni u Bazelu 1956. kao

Mimi i da je sa Arabelom Ričarda Štrausa debitovala

u Velikom pozorištu (Teatre de Liceu) u

katalonskoj metropoli 1962. godine. Ovaj detalj

se može produbiti vrlo interesantnom činjenicom

da je Monserat, iako vrlo mlada, prihvatila

jednu tako kompleksnu i zahtevnu ulogu poput

ove koja je iziskivala ekstremnu dominaciju svim

tehnikama i što za predstavljanje publici u svom

rodnom gradu, umesto ove, nije izabrala neku

mnogo jednostavniju operu za izvođenje; neko

delo belkanta koje brzo dopire do srca publike i

lako izmami aplauze. Time je Kabalje još od prvog

trenutka pokazala da je veoma hrabra i veliki

profesionalac koji će se uvek truditi da prevaziđe

samu sebe, da stiče nova znanja na samoj sceni

i da uvek iskreno i skromno daje sve od sebe, ali

s mnogo stila i umeća.

Takođe, treba istaći da je te iste godine Monserat,

kao stipendista, počela da studira internacionalni,

univerzitetski kurs španske muzike Muzika

u Komposteli, jedan od kurseva sa najdužom

/029

030/ IN MEMORIAM

tradicijom postojanja u Španiji i to u klasi Konćite

Badije, koja je, takođe, bila njena profesorka na

Konzervatorijumu u Barseloni. Time je dokazala

da je, iako je već briljirala na sceni, težila daljem

profesionalnom usavršavanju i najistančanijem

perfekcionizmu. Te iste 1962., tada već kao poznati

sopran, objavila je svoj prvi diskografski

rad: monografiju kompozicija Katalonca Eduarda

Toldraa, verovatno ni ne sanjajući o predugačkoj

listi snimanja koja su je očekivala i koja će ostaviti

za sobom.

Tri godine posle svog prvog nastupa u Barseloni

i posle kratkih nastupa na nekoliko evropskih

scena, debitovaće, potpuno neočekivano, ni manje

ni više, u Karnegi Holu u Njujorku, s ulogom

Lukrecije Bordže, kao zamena u to vreme velike

zvezde, mezzosoprana Marilin Horn, koja je, pošto

je bila u drugom stanju, odlučila da otkaže

svoj nastup. Nezadovoljstvo publike zbog ovakve

promene bilo je očigledno jer je veliki broj

posetilaca, razočaranih zbog pojavljivanja nekog

potpuno anonimnog, mladog soprana, iz daleke

Španije, odlučio da zatraži povratak novca od

kupljenih karata. To što niko nije mogao da nasluti

te noći, jeste da će se upravo tim nastupom

poslaviti jedna od najvećih operskih diva svih

vremena. Dvadeset i pet minuta ovacija koje je

Monserat dobila posle tog izvođenja, danas spadaju

u deo muzičke istorije.

Moglo bi se reći da od tog trenutka počinje da

se razvija jedna od najproduktivnijih muzičkih

karijera, koja će uvrstiti više od osamdeset uloga

stilski izuzetno širokog spektra, koji obuhvata

dela od Hendla do Vagnera, preko Mocarta i

Štrausa, do Kerubina i Čilea, iako će upravo kompozitori

belkanta, poput Belinija, Verdija i Donicetija

najviše obogatiti njen repertoar, a zahvaljujući

njima, dobiće i najbolje kritike.

Posle uspeha postignutog ‘slučajnim’ nastupom

na njujorškoj sceni, vrlo će malo vremena proći do

novog poziva iz iste kuće i ponude za novu ulogu

kraljice Elisabete I u Donicetijevoj operi Robert

Devereux, koja je u to vreme tek bila otkrivena.

Godina 1965., biće zlatna godina za Monserat,

kada 22. decembra u Metropolitan Operi u Njujorku

debituje kao Margarita u Gunoovom Faustu

u jednoj od prvih kompletnih postavki ovog dela u

istoriji. Godinu dana posle briljantnog izvođenja u

Njujorku, učestvovaće zajedno sa Alfredom Krausom

i Širli Veret u jednom od najboljih snimanja

svih vremena, i to upravo u ulozi Lukrecije Bordže,

sa kojom se proslavila.

Zahvaljujući izvanrednom poznavanju tehnike

interpretacije Monserat Kabalje stekla je veliko

poštovanje i dominirala na najboljim svetskim

scenama. Njena potpuno savršena regulacija

vazduha, kao i apsolutno vladanje rasponom

glasa, izraz lica i muzikalnost omogućili su joj da

postane conditio sine qua non u svim najbitnijim

operskim postavkama.

Nove ponude i mogućnosti neprestano su dolazile

sa svih strana. Pozorišta poput Milanske

Skale, Arene u Veroni, Kraljevske Opere u Londonu

ili Opere u San Francisku, postala su njen

dom, a scenu je delila s najznačajnijim umetnicima

tog vremena, kao što su Džoan Saderland,

Birdžit Nilson, Franko Koreli, i naravno, neizostavni,

Plasido Domingo, Hose Kareras i Lučano

Pavaroti, s kojima je napravila kolekciju audio

snimaka koja će biti upamćena kao najbolja verzija

mnogih opera. Sa Karerasom je imala prilike

da snimi Donizetijeve opere Lucia di Lammermoor

i Robert Devereux, kao i Pučinijevu Tosku,

MONSERAT KABALJE/031

dok je sa Domingom radila operu Don Karlo, iz

koje se izdvaja spektakularno h2 koje traje dvadeset

taktova na kraju dela, i naravno, Belinijevu

Normu, u kojoj impresionira poznatom arijom

Casta Diva, čije će izvođenje predstavljati najvažnije

momente u njenoj karijeri. Za sve one

koji tek dolaze, ostavila je vrhunsko izvođenje

opere Turandot s Pavarotijem, ali i dugačku listu

uspešnih izvođenja, ne samo sa najslavnijim pevačima,

već i sa najistaknutijim dirigentima poput

Mehte, Bernštajna, Džulinija, između ostalih.

Monserat Kabalje je vrlo dobro znala kako da

se nosi sa promenama koje glas neizbežno trpi

sa godinama. Bila je svesna svojih mogućnosti

i promena u zrelosti, u glasu, i mudro znala da

izabere svoje naredne uloge. U trenutku kada

je sjaj njene mladalačke boje glasa, koji se odlikovao

slatkoćom, počeo da bledi, Monserat se

opredeljuje za dramatičnije profile, poput Toske,

Adaldžize ili Mona Lize.

Ali, uprkos slavi i ogromnom uspehu, ova diva je,

pre svega, bila izuzetno prirodna i pristupačna

žena. Nažalost, njeno zdravlje nije bilo izuzetno,

budući da se hirurškim intervencijama podvrgla

više desetina puta, usled različitih zdravstvenih

problema. Zbog nežnog zdravlja u određenom

periodu bila je primorana da otkaže nekoliko

nastupa, što je stvorilo neprijateljske odnose

sa mnogim producentima koji su smatrali da su

njena otkazivanja bila hirovite prirode. Međutim,

ona je uvek znala kako da se od takvih komentara

sa punim pravom brani i da na njih odgovara

elegancijom koja joj je bila svojstvena.

Njen privatni život nije imao dramatičnih uspona

ni padova. Uvek je bila vezana za svoje roditelje,

muža, tenora Bernabea Martija, sa kojim je

bila u braku 54 godine, i naravno za svoju decu

Barnabea i Monserat, takođe sopranom i vernom

saradnicom na sceni, posebno poslednjih godina

života. Njena posvećenost porodici bila je toliko

velika da je nekom prilikom odbila ugovor na deset

godina u Njujorku, kako bi izbegla razdvajanje

od porodice.

Naravno, pored toga što je bila zvezda opere,

Kabalje je bila i pedagog i držala brojne kurseve

i master časove za mlade pevače po celom svetu,

uvek srdačno davajući sve od sebe. Nikada

nije zaboravila svoje skromno poreklo. Iako je

poslednjih godina života imala problema sa Ministarstvom

finansija zbog utajenih poreza, ne

možemo zaboraviti da je uvek rado učestvovala

u dobrovoljnim akcijama, da je osnovala sigurnu

kuću za decu bez roditelja u Pirinejima, gde

je smešteno više od 500 dece i da je donirala

ogromnu sumu novca za rekonstrukciju Velikog

pozorišta u Barseloni uništenog u požaru, između

ostalog.

Treba pomenuti da je Monserat bila žena svog

vremena i da se nije bojala da se uključi u projekte

van akademske muzike. Poznate su saradnje

s Fredijem Merkurijem, Brusom Dikinsonom, Sarom

Montjel i sa Dijegom el Sigalom.

Nema sumnje da je Monserat ostavila za sobom

prazninu koju je nemoguće ispuniti, jer su njen

raskošni glas, muzikalnost i istančan ukus u harmoniji

sa harizmom, skromnošću i prirodnošću,

učinili od ove umetnice jedno potpuno nezamenljivo

biće, potpuno jedinstvenu ličnost u

istoriji muzike, a takve ličnosti nikada ne umiru.

Autorke teksta: Fabiana Sans Arcílagos i

Lucía Martín-Maestro Verbo

Tekst prevela: Dragana J. Đorđević

032/FELICITA

25 ГОДИНА

НИШКОГ КАМEРНОГ ХОРА

Ивана Милошевић

Нишки камерни хор је аматерски

уметнички колектив који је на себе скренуо пажњу

изузетно квалитетним концертним наступима у земљи и

иностранству. Хор је присутан на свим значајним културним манифестацијама

града Ниша (Интернационалне хорске свечаности, Нимус, Нишвил,

Музички едикт, ПозитивНИ Фестивал) као и на фестивалима и манифестацијама у

земљи (Фестивал Хорови међу фрескама, Концепт Фестивал, Мокрањчеви дани, Фестивали

камерне музике, Фестивал Развигор у Алексинцу са кога хор доноси два прва

места). Значајни су и репрезентативни наступи у иностранству од чега се посебно

издвајају концерти и награде на фестивалима у Грчкој, Бугарској, Мађарској,

Пољској, као и два прва места у Бијељини-Република Српска и два прва места

на Охридском фестивалу у Северној Македонији. Хор је носилац бројних

признања, захвалница и диплома. Децембра 2019. године обележио

је 25 година постојања и рада концертом у сали

нишког симфонијског оркестра.

25 GODINA NIŠKOG KAMERNOG HORA/033

034/FELICITA

Нишки камерни хор је основан септембра 1994.

године од стране 30-ак љубитеља хорског певања

са вишегодишњим хорским искуством.

Већ искусни хорски певачи оформили су ансамбл

који се брзо развијао и стасао у уметнички

колектив са разноврсним музичким

репертоаром и програмом. Ансамбл је аматерског

статуса али са свим одликама професионалног

камерног састава. Многи певачи

су своје певачко искуство стекли у хоровима

чији су руководиоци били доајени хорског

дириговања у Нишу: Радојица Милосављевић-Ица

и Милорад Вељковић-Шпаја.

Радојица Милосављевић-Ица

„Крајем педесетих и почетком шездесетих

година хорска делатност у граду је значајно

смањена. Парадоксално је да 1966. године, када

су први пут одржане Југословенске хорске

свечаности у Нишу, у граду једино постоји

Градски хор који је формиран на иницијативу

КПЗ (Културно-просветне заједнице)

Ниша, при чему је за диригента изабран Стојан

Андрић, а за корепетитора Братислав Анастасијевић,

који је овим хором на ХС дириговао

1968. године.“ 1

„Са доласком професора Радојице Милосављевића

у нишку музичку школу 1969. године,

основан је Хор младих др Војислав Вучковић,

који на предлог КПЗ Ниша, уметничка

комисија ЈХС (Југословенске хорске свечаности)

1970. године укључује у програм као јединственог

представника града домаћина. Успеси

овог хора огледају се преко престижних

награда на фестивалима у земљи и иностранству

(Цеље, Београд, Ваљево, Вараждин,

Љубљана, Мокрањчеви дани, БЕМУС, НИМУС,

ЈРТ, ЈХС, Дубровник, Ријека, ББС, Ланголен,

Нерпелт, Варна, Кантонигрос, Нордстранд),

подстичу Милосављевића да 1972. године

формира Академски хор Вељко Влаховић.“ 2

1 Весна Гагић, Хорске свечаности: Библиотека

целина Факултета уметности у Нишу, Ниш 2016, 15

2 Сузана Костић, Партитуре Огледало хорских

свечаности, Ниш 2010, 21-22

Радојица Милосављевић-Ица

Овај хор чине млади људи, студенти нишког

Универзитета. „У току следеће, 1973. године

хор је имао 11 наступа на градским прославама

и академијама, вођен искусном руком свог

оснивача и првог диригента.“ 3 „Након пет година,

диригентску палицу предаје Милораду

Вељковићу-Шпаји, који је у то време низао

успехе са Дечијим хором ОШ Доситеј Обрадовић

(Цеље, Шибеник, Шабац, Ваљево, ЈХС,

Белгија, Чехословачка). Милорад Вељковић

ће овај хор успешно водити наредних 25 година,

заједно ће освајати значајна признања

и награде (ЈХС, Неготин, Шпанија, Холандија,

Немачка, Грчка, Пољска, Чешка, Француска,

Белгија, Кипар). Године 1991. са формирањем

установе Студентског култруног центра,

Акадесмки хор мења име у Академски хор

3 Примислав Славковић, Маестро Ица, Књига о

Радојици Милосављевићу, Радојица Милосављевић-Ица

Књажевац 2003, 107


СКЦ Универзитета у Нишу, а од 1998. године,

хором руководи Сузана Костић (Мокрањчеви

дани, НИМУС, ИХС, Бугарска, Македонија, Словенија,

Грчка, Украјина, Русија, Француска,

Италија, Пољска, Португалија).“ 4 Данас Академским

хором СКЦ-а Универзитета у Нишу

руководи Зоран Станисављевић.

У књизи о Радојици Милосављевићу-Маестро

Ица, аутор наводи да је „група певача Академског

хора, већ бивших студената, те 1994.

године иницирала стварање Камерног хора.

Почели су са радом 22. фебруара. Први њихов

концерт одржан је фебруара 1995. године.

За диригента су одабрали свог Маестра-Радојицу

Милосављевића. Касније су га водили

сви нишки диригенти-наследници Радојице.

И данас, пролазећи кроз многе кризе (као и

наша земља, уосталом) постоји, јер његово

језгро чине прави љубитељи хорског певања.“

5

Нишки камерни хор постизао је велике успехе

под руководством диригената који су посвећено

радили са ансамблом и доприносили

развоју хора као и очувању и неговању хорске

традиције града Ниша. Уметнички руководиоци

овог ансабмла поред Маестра Ице

као првог диригента и оснивача хора, били

су: Зоран Андрић, Милена Ињац, Милорад

Вељковић, Слободан Дејановић и Ивана Мировић.

Данас Нишким камерним хором руководи

Ивана Милошевић.

Зоран Андрић руководио је Нишким камерним

хором у периоду од 1994. до 1998. године.

Поред многобројних запажених наступа и

концерата, најзначајније остварење под руководством

маестра Андрића је снимак духовне

музике у Манастиру Грачаница 1997. године,

којим се хористи поносе.

4 Сузана Костић, Партитуре Огледало хорских

свечаности, Ниш 2010, 21-22

5 Примислав Славковић, Маестро Ица, Књига о

Радојици Милосављевићу, Књажевац 2003, 110

Милена Ињац је била уметнички директор и

диригент Нишког камерног хора у периоду од

1998. године до 2000. године. Први концерт

по преузимању хора био је извођење Керубинијевог

Реквијема на НИМУС-у. У највеће

успехе ове плодне и кратке сарадње треба

поменути Божићни фестивал у Катеринију

у Грчкој крајем 1999. године, потом концерт

и снимање ЦД-а Жарка Станковића Србија

између два времена поводом 2000 година

хришћанства у Народном позоришту у Нишу,

као и прославу 5 година хора целовечерњим

концертом на НИМУС-у исте године. Током

2000. године хор наступа на отварању и затварању

ИХС-а у Нишу, изводећи дело Попој

ми слуго царева Слободана Атанацковића.

Извођење овог дела је светска премијера и

наруџбина фестивала. Као и Керубинијев

Реквијем, оба дела су снимљена за РТС. Након

тога, хор има летњу турнеју у Атини, где

наступа на два фестивала и бива специјални

гост почасне грађанке Ниша, атињанке

Киријаки Панајотиди, музицирајући у њеној

резиденцији. Након престанка званичне сарадње

не завршава се уметнички контакт

Милене Ињац и хора. Сарадња је реализована

концертним извођењем опере Пјетра Масканија

Кавалерија рустикана 2001. године, као и

светским извођењем кантате Рајка Максимовића

Тестамент на отварању ИХС-а 2001. године,

чије је извођење Маестра Ињац посветила

диригенту Милораду Вељковићу-Шпаји. 6

Након Милене Ињац, од 2000. године, хором

руководи Милорад Вељковић-Шпаја, остављајући

велики печат и траг како међу хорским

извођачима тако и на целокупној нишкој

музичкој сцени и шире. Хористи су неколико

пута посвећивали концерт овом диригенту.

Хор је био веома активан под вођством Милорада

Вељковића. Сва важна дешавања у граду,

свечаности и академије биле су обавезно

пропраћене наступом Нишког камерног хора.

6 Подаци прикупљени из разговора са Миленом

Ињац

036/FELICITA

Традиционалне новогодишње концерте диригент

је припремао и одржавао у Скупштини

града Ниша. Памте се турнеје и наступи ван

земље као и у оквирима наше државе са врло

успешним исходима и са стицањем великих и

важних пријатељстава као и престижних диплома

и награда.

Професор и диригент Слободан Дејановић

истакнута је личност нишког музичког живота

и више од 40 година је присутан на нашој

културној сцени. Радио је са хоровима основних

школа Чегар и Свети Сава, са Академским

хором Студентског културног центра у Нишу,

хором средње музичке школе у Нишу а посебно

се истиче рад са женским хором Врањске

девојке-Учитељског Факултета у Врању. Од

2000. године радио је са Нишким камерним

хором. На многобројним концертима у земљи

и иностранству дао је изузетан допринос

хорској музици, а ансамбли који су под његовим

вођством учествовали на многобројном

фестивалима и такмичењима увек су доносили

највиша признања и награде.

неговање локалне традиције за композицију

Нишавско оро, Боривоја Поповића 2008. године

и награду стручног жирија за Надахнуту

интерпретацију домаћих аутора 2010.

године. Такође, на међународном такмичењу

хорова у Охриду, Република Македонија, хор

је освојио две прве награде (прва награда

стручног жирија у конкуренцији мешовитих

хорова 2009. године и прва награда стручног

жирија за најбоље изведену композицију

македонског аутора исте године).

Ивана Мировић припремила је хор за извођење

Опере На уранку, Станислава Биничког,

изведене у Народном позоришту у

Нишу 2003. године. Исте године хор је имао

Ивана Мировић наступала је на бројним

концертима, фестивалима и такмичењима у

земљи и иностранству са Нишким камерним

хором чији је диригент била од 2001. године

до 2014. године. Најистакнутији наступи су:

Антон Брукнер-Те Деум на НИМУС-у 2003.

године, Ђ.Б.Перголези-Стабат матер 2009.

године, Ђузепе Верди-Четири сакрална дела

2011. године, Малколм Ботвел-Константинов

сан, НИМУС 2011. године, концерт Музика

вилиног града 2011. године-извођење композиција

нишких композитора хорске музике.

Хор је под вођством диригента Иване

Мировић освојио бројне дипломе и награде

од којих се највише истичу две прве награде

стручног жирија на такмичењу хорова у

Бијељини 2002. године и 2004. године. Са

наступа на ИХС-у у Нишу хор носи награде

стручног жирија за за одличну интерпретацију

композиције Сватовац Војислава Илића

2004. године, награду стручног жирија за


целовечерњи концерт посвећен маестру

Милораду Вељковићу-Шпаји, у сали симфонијског

оркестра у Нишу. Године 2005. у

Малом храму Саборне цркве Ниш, одржан је

целовечерњи концерт са Нишким камерним

хором и солистима, а на програму је била

Божанствена литургија, Димитрија О. Големовића.

Хор је два пута наступао на престижном џез

фестивалу Нишвил (2005. године наступ са

оркестром Бобана Марковића и 2007. године

наступ са Ларијем Рејом). 7

7 Подаци прикупљени из разговора са Иваном

Мировић

Плакат за концерт поводом обележавања

25 година Нишког камерног хора

(децембар 2019. године)

Ивана Милошевић је корепетитор и асистент

диригента од новембра 2012. године. Од

2014. године преузима Нишки камерни хор

као уметнички руководилац и диригент. Један

од њених првих наступа са хором је на

Новогодишњем концерту 2013. године у сали

Нишког симфонијског оркестра са концертом

под називом We sing our songs to give Jesus

the glory, где су се на репертоару нашле неке

од најлепших нумера џез музике и госпела.

Први наступ ван града са хором остварила је

августа 2013. године на десетом међународном

фестивалу камерних хорова и вокалних

ансамбала Концепт у Крагујевцу, са концертом

под називом Музика вилиног града, изводећи

нумере нишких композитора. Хор је наставио

038/FELICITA

дугогодишњу сарадњу са организаторима

фестивала из Поморја, Бугарске и у наредним

годинама неколико пута учествовао

на међународном фестивалу православне

музике Достојно јест које се одржава у храму

Рођења пресвете Богородице у Поморју,

Бугарска. Хор осваја диплому за учешће на

једанаестом међународном фестивалу Достојно

јест јуна 2014. године и диплому за

продуховљено извођење и популаризацију

музике Стевана Ст. Мокрањца. Наредне године,

осваја диплому за учешће на дванаестом

међународном фестивалу православне музике

Достојно јест и диплому за изузетно извођење

композиције Хвалите Господа с небес

Станислава Биничког. Године 2017. и 2019. на

на истом фестивалу, хор добија дипломе за

ревностан однос ка певању, вери Христовој

и достојно представљање на фестивалу. Истичу

се наступи на Фестивалу Златна вила

у Приједору, Република Српска, маја 2016.

године, наступ у склопу концертне сезоне

Факултета уметности у Нишу 2016. године,

Ускршњи концерт на острву Евиа у Грчкој

2016. године, учешће на првом Меморијалном

хорском фестивалу Драгиша Вујошевић

у Обреновцу октобра 2017. године, учешће на

XXVII фестивалу православне музике ТЕХО

у Тетову, Македонија, 2018. године, учешће у

музичко-сценском спектаклу Коса – Harmony

and Unedrstanding маја 2019. године, наступ

на првом меморијалном фестивалу Јовице

Гавриловић Развигор у Алексинцу октобра

2019. године где је хор освојио прву награду

у категорији мешовитих хорова као и прву

награду за најбоље изведену обавезну композицију

Јовице Гавриловића.

Хор је 16. децембра 2019. године прославио

25 година успешног рада и постојања концертом

у сали Симфонијског оркестра у Нишу, са

разноврсним програмом уз мноштво гостију

који су увеличали овај догађај својим наступима.

Програм је био конципиран као музички

колаж различитих музичких стилова. Изведена

су дела домаћих аутора, руских композитора,

као и дела популарне, етно и јазз музике.

Овом приликом уручена су и признања

досадашњим диригентима хора као и гостима

концерта међу којима су били: солиста Марко

Милановић, група Нишке девојке, етно група

Нишко Зоне, Академски женски хор СКЦ-а

под руководством диригента Иване Мировић,

женски вокални квинтет Divas Voice као

и бенд у саставу Александар Ристић-клавир,

Арсеније Тошић-саксофон, Марко Миливојевић-бас

гитара и Андријана Јана Станковић-вокал.

Хор традиционално припрема и одржава новогодишње

концерте у Нишком културном

центру, чије просторије користи и за редовне

пробе. Такође, редовно се одазива позиву организатора

прославе светског дана музике тј.

Празника музике који се сваке године традиционално

одржава јуна месеца на улицама

свих светских градова, па и града Ниша.

Хор изводи православну музику, музику европског

наслеђа, савремену музику и вокално-инструментална

дела (В. А. Моцарт-Реквијем,

Керубини-Реквијем, Брукнер-Те деум, Р.

Максимовић-Тестамент, Вивалди-Глорија, Ђ.

Верди-Реквијем и Четири сакрална дела, Л. В.

Бетовен-Девета симфонија, Хорска фантазија,

Стеван Ст. Мокрањац-Ивкова слава). Посебну

пажњу хор поклања националној музичкој

традицији и извођењу и промовисању композиција

нишких композитора. Хор често учествује

у хуманитарним акцијама. У досадашњем

раду хор је имао изузетно успешну сарадњу

са еминентним домаћим и страним вокалним

солистима, оркестрима и диригентима.

Хор је снимио два компакт диска и две касете

од чега је нарочито поносан снимком концерта

православне музике одржаном у манастиру

Грачаница као и изузетним учешћем

у извођењу опера П. Масакањи-Кавалерија

рустикана и На уранку С. Биничког.


Чланови хора чине стуб ансамбла и захваљујући

великом ентузијазму и великој

љубави ка хорском звуку, хор опстаје дуги

низ година уз успешне наступе, турнеје и

концерте. Велику захвалност хор дугује

свом дугогодишњем члану и оснивачу, тенору

Војиславу Петровићу (1954-2014) који се

несебично залагао за добробит хора и свој

допринос давао у уметничком и организационом

смислу.

Чланови Нишког камерног хора

у 2019. години:

Сопран:

Љиљана Мијатовић

Весна Ивановић Ђорђевић

Зорица Сибиновић

Снежана Младеновић

Милица Ђинђић

Споменка Крстић

Нинослава Подвински

Бранка Богдановић

Весна Живадиновић

Тенор:

Благоје Вујовић

Радосав Мишић

Никола Петровић

Зоран Радојковић

Радован Стајић

Александар Вељковић

Алт:

Вера Ђорђевић

Зорица Драгосављевић

Мира Гушић

Зорица Станковић

Данијела Ранчић

Лидија Мишић

Соња Красић

Гордана Златковић

Бас/баритон:

Рајко Брановић

Бранко Јовановић

Драган Максимовић

Добрица Марковић

Зоран Красић

Душан Божидаревић

040/ LIKOVNE POETIKE STUDENATA

Otisak

MARTINA ĐORĐEVIĆ

Student master akademskih studija

Slikarstvo, klasa prof. mr Katarine Đorđević

Istraživanja pokazuju da je još

pre više desetina hiljada godina

pračovek ostavljao tragove

za sobom koji su pomogli naučnicima

da proniknu u tajne

ondašnjeg života. Nešto slično

se dešava i danas, kada društvo

koristi otisak prsta za identifikaciju

pojedinca i za dobijanje

informacija o njemu. Na svetu

ne postoje dva čoveka sa istim

otiskom prsta, ma koliko slični

bili po svojim fizičkim karakteristikama,

ipak svako ima svoje

sopstveno, jedinstveno obeležje.

Otisak prsta ostavlja strukturu

papilarnih linija na jagodici ljudskog

prsta. Ove linije nisu svojstvene

samo prstima, već se

mogu pronaći na čitavom dlanu

kao i na stopalima. Samim tim,

kao što je slučaj sa prstom, i

otisci koje ostavljaju dlanovi ili

stopala, su unikatni.

Čoveka kao jedinku identifikuju,

ne samo navedeni materijalni,

opipljivi tragovi, već i oni koje

on ostavlja u duhovnom smislu.

Identitet, svojstven svakom pojedincu,

formiran je njegovim poreklom,

karakterom, osećanjima,

razmišljanjima, iskustvom... Kao

takav, čovek je nosilac tragova

prošlosti i spona sa budućim

vremenom, čime ostavlja jedinstveni

otisak u svetu.

Ciklus radova pod nazivom “Otisak”

inspirisan je mojim razmišljanjima

na ovu temu. Uglavnom

sam se odlučila za ahromatsko

prikazivanje, ili za spektar boja koji

je ograničen, jer smatram da bi

boja, u ovom slučaju, bila ta koja

bi okupirala pažnju posmatrača i

nametnula se, što se ne podudara

sa suštinom mog istraživanja.

Smer linija i njihova gustina čine

kretanje koje se zaustavlja u okvirima

kružnih oblika. Na nekim

radovima je ta granica jasno prikazana,

dok se na drugim sama

forma postepeno gubi i bledi. Prikazivanjem

formi koje su otvorene

i naizgled nedovršene ulazimo

u identitet čoveka koji gradi svoj

život i ima još vremena dok svoju

liniju života ne zatvori.

Ono što želim da prikažem nije

doslovno uveličavanje jagodica i

realno prikazivanje otiska prsta.

Naprotiv, želela bih da istaknem

individualnost svakog ljudskog

bića i da napravim vezu između

duhovnog i materijalnog, jer

kada bih se, kao stvaralac, potrudila

da stvorim dva ista rada,

opet bi se oni po nečemu razlikovali.

Pored toga, otisak prsta,

kao nešto materijalno, postojeće

i čoveku svojstveno, želim da prikažem

i kao nešto što se čoveku

ne može oduzeti.

/041

TAKMIČENJA

042/ KOLUMNA

IVANA ILIĆ

MUZIKOTERAPIJA I SAVREMENI ČOVEK

Podstaknuta tribinom, koju sam

održala pre par godina za studente

psihologije, otvaram novo

poglavlje razumevanja muzike

u kontekstu terapije. U svojoj

knjizi Muzika i um, Antoni Stor

ističe da je prvenstvena uloga

muzike u svim društvima kolektivna

i komunalna, okupljanje i

vezivanje. Ljudi pevaju i igraju

zajedno, i to je ono što je zajedničko

svakoj kulturi, te zamišljamo

da su isto radili i pre stotinu

hiljada godina.

Ova uloga se vremenom, donekle,

izgubila, pa se danas najčešće

svodi na pasivno slušanje

muzike. Društvena okupljanja,

kao što su koncerti, vraćaju

ulogu muzike kao društvene

aktivnosti, pa je to prilika da

doživimo kolektivno uzbuđenje

i vezivanje uz muziku, piše Stor.

Oliver Saks, američki neurolog,

dalje produbljuje temu vezivanja

uz muziku i dodeljuje glavnu

ulogu ritmu, koji pretvara

slušaoce u učesnike, a slušanje

čini aktivnim i motoričnim, te

tako sinhornizuje umove svih

učesnika. Retko ćemo čuti da

je neko indiferentan prema

muzici ili da, čak, ne voli muziku

(kažem retko, jer sam i sama

svedok da postoje ljudi koji tvrde

da ne vole muziku). Ta njena

prisutnost I univerzalnost dalje

vodi do globalnog stava o delovanju

muzike. “Muzika je lek”

fraza se koristi sa ogromnom

uverenošcu u istinitost iste,

bez mogućnosti da predstavlja

subjektivnu tvrdnju. Valjda sam

nekada i ja isto mislila, dok nisam

počela da isražujem tajnu

njene lekovitosti. To nas dalje

vodi do velike zablude, sa kojom

se često suočavam u razgovorima

na temu muzikoterapije.

Obavezna pitanja, koja su me

naučila strpljenju i toleranciji, u

odbrani moje profesije, često

su vezana za konkretnu muziku

koju bih preporučila za tretiranje

odredjenih zdravstvenih

tegoba, jer lekovi se preporučuju,

prepisuju i konzumiraju za

izlečenje. Treba razumeti kako

nešto sto nam je svima dostupno

vekovima, i nešto što isto

tako dugo igra veliku društvenu

ulogu u svim kulturama, moze

biti terapija, a zapravo, o muzici

u tom kontekstu tek treba puno

da učimo i razumemo. Muzika,

u okviru tehnika muzikoterapije,

služi kao motivacija za dalju

promenu odredjenih stanja.

Pošto sama po sebi, u pasivnom

slušanju, uz pažljivo birani

sadržaj, izaziva snažne reakcije,

pre svega emocionalne, ne treba

objašnjavati njene benefite.

Međutim, u kontekstu terapije,

nju primenjuje terapeut, i kao

takav, obučen je za uspostavljanje

adekvatnog empatskog

odnosa i usmeravanje klijenta

ka rešenju (namerno izbegavam

reč izlečenje, jer nije svaki

problem izlečiv, za neke je rešenje

prihvatanje). Postoji razlika

između prijatnih senzacija, koje

izaziva pasivno slušanje muzike,

I terapijskog delovanja muzike,

koje je planirano I ciljano

I podrazumeva aktivno učešće

klijenta. Čak I kada govorimo o

receptivnoj muzikoterapiji, ona

I dalje nije pasivna. Kreativnost

u nauci ili nauka u kreativnosti

je, rekla bih, veza koja zbunjuje

modernog čoveka, a opet, vreme

u kome živimo, nudi dovoljno

mogućnosti za informisanje.

Kao mlada naučna disciplina,

verovatno će sačekati jos koju

deceniju za potpunu afirmaciju.

Ovde ne mislim samo na Srbiju

jer, neminovno je da, uz procvat

i rasprostranjenost nekih alternativnih

metoda u tretiranju

zdravstvenih stanja, i muziku

stavimo u isti kontekst. Neinformisanost

vremenom postaje

manja, rezultati donose zainteresovanost,

a na nama, koji smo

izabrali ovaj put, je odgovornost

da promovišemo muziku kao

terapijsko orudje na adekvatan

način, bez zloupotrebe.

IVANA ILIĆ/043

Njena rasprostranjenost, u

smislu terapijskog delovanja (od

neonatologije do gerijatrije), dalje

vodi do sledeće zablude, a to

je da muzika može “izlečiti” sve.

Praksa i istraživanja veličaju njenu

snagu, kao motivacionog elementa,

ali isto tako, često ističu

nemogućnost lečenja uz muziku,

jer etičnost svakog terapeuta

nalaže obavezu da objasni sistem

delovanja muzike u okviru

terapijskog procesa. Prirodna

zaljubljenost u muziku, važan

je preduslov za pristup ovakvim

tretmanima, što dalje olakšava

sam proces. Posebno u radu sa

decom, uživam u zapažanjima

roditelja, da deca najviše vole

muzikoterapiju od svih tretmana

na koje, često, moraju da idu

usled dijagnostikovanih razvojnih

poteškoća. Nerealno je uzimanje

zasluga za ovakve tvrdnje

jer činjenica je da deca vole ono

što im je blisko, neopterećujuće

i, pre svega, zabavno. Muzika je

taj diskretni motivator koji nas

udaljava od strogoće terapisjkog

tretmana, sa bezbroj teških

zadataka, koje treba ponavljati

dok se ne postignu rezultati.

Tretman, koji liči na društveno

okupljanje, stvara pogodne uslove

za uspostavljanje adekvatnog

kontakta, te sticanje poverenja,

koje dalje vodi usvajanju, razu-

mevanju i realizaciji, jer put, ma

koliko dugačak bio, ne prestaje

da bude zabavan.

Da li svaki muzičar može da

bude muzikoterapeut? Kada

razmišljam o ovom pitanju, nameće

mi se učenje mog mentora

na obuci za muzikoterapeuta,

koji je uvek govorio da moramo

razumeti da u procesu terapije

naš izraz postaje refleksija tuđeg

izraza i da je naša muzikalnost

samo most do tuđe realizacije.

Uspešan muzikoterapeut stavlja

klijenta ispred sebe, retko nameće

svoj izbor, a rezultati su pored,

očekivanih terapijskih ciljeva i lična

satisfakcija, koliko god to zvučalo

egocentrično, jer tuđi uspeh

postaje naš, a to dalje stvara odličnu

motivaciju da učinimo još.

A šta je to što nas čini muzikoterapeutom?

Moju obuku, zauvek je obeležila

slika prvog dana, kada smo

na tabli zatekli naslov „patologija“.

Dugo sam razmišljala da

li sam sigurna da znam šta ću

izučavati kao budući muzikoterapeut

i shvatila da je u mojoj

glavi sve to drugačije izgledalo.

Muzika je postala mali deo

kompletne slagalice i samo

preduslov za bavljenje ovom

profesijom. Vremenom smo

detaljno istražili osnove neuronauke,

pravce psihoterapije, kao

i tehnike delovanja muzikoterapije.

Kada dodjete do kraja ovog

puta, menjate perspektivu gledanja

na muziku, kao i sam vaš

odnos prema njoj.

Često se za svaku profesiju

koja podrazumeva pružanje

pomoći drugima, vezuje reč

humanost. Bila bih neiskrena,

kada bih rekla da je to bio moj

osnovni motiv za ovakav izbor.

Humanost je nešto što ne treba

objašnjavati i naglašavati jer,

kao takvo, gubi svoju svrhu, što

za nas znači da se ne bavimo

profesijom iz pravih razloga. Za

mene je humanost obostrano

zadovoljstvo, kao proizvod

skladnog odnosa među ljudima.

Dokle god jedan terapeut

ima ličnu satisfakciju u svakom

profesionalnom koraku, on će

trajati, dokle god ne vidi ograničenja

u postavljanju ciljeva,

on će se razvijati.

Sjajno vreme dolazi za one

koji žele da izađu iz sigurne

zone. Ovde govorim iz perspektive

nekog ko radi nešto novo, a

to novo nosi sa sobom pregršt

izazova, rizika, problema, padanja

i ustajanja, ali i iz perspektive

nekog ko radi sa onima koji

prihvataju nešto novo i usuđuju

se da pruže šansu nepoznatom.

Jer, to je jedini put koji vodi njegovoj

afirmaciji.

044/ ARRIVANO

ANDRIJANA АNASTASIJEVIĆ

Osećam se odgovorno da podignem četkicu

protiv onoga što su boli moje duše

i što nije pravda.

Prva nagrada na ovogodišnjem, 57. Oktobarskom likovnom salonu

u Leskovcu, dodeljena je Andrijani Antanasijević za umetničko

delo Dno, jednoglasnom odlukom žirija. Stanje kulture je

nepresušni izvor inspiracije mlade umetnice. Njena dela nose

snažnu poruku i mogu se tumačiti kao krik savremene umetnosti

koja provocira recipijenta da se probudi i dela.

ANDRIJANA ANTANASIJEVIĆ/045

Izložba jesenjeg Salona je najstarija

i najznačajnija kulturna

manifestacija u oblasti vizuelnih

umetnosti u Leskovcu. Događaj

tradicionalno organizuje

Leskovački kulturni centar pod

pokroviteljstvom lokalne samouprave.

Na ovogodišnjem Oktobarskom

salonu izložena su 42

dela, radovi tridesetoro umetnika

iz Jablaničkog okruga.

Andrijana je za naš časopis

bez limita govorila o pokretačkoj

snazi umetnosti, aktivizmu

kroz umetnost i teškom položaju

umetnika na rubu egzistencije.

Dobitnica si značajne nagrade

u domenu likovne umetnosti,

Oktobarskog likovnog salona

za 2019. godinu? Kakav je

osećaj biti zapažen i priznat u

rodnom gradu?

LKC za mene predstavlja početak

mog stvaralaštva i

prve nagrade koje sam tamo

osvajala 2006, 2007, 2008 na

svetosavskim likovnim konkursima.

Nije slučajno da ova

nagrada dolazi u onom trenutku

mog stvaralačkog kolebanja.

Nije lako raditi fizički posao

i imati snage da stvarate, kao

i inspiraciju. Što se konkretno

priznanja u rodnom gradu tiče,

mom srcu je ovo najveća nagrada

ikada. Sećam se da sam

dok sam bila u osnovnoj školi

odlazila na oktobarske likovne

salone i kontemplirala u delima

i imenima autora, pitajući

se da li će nekada pored mog

imena stajati to – slikarka. Tako

Триптих "Дно" награђен на 57. Октобарском ликовном салону у Лесковцу

046/ARRIVANO

da je, kao sto sam i ranije pominjala,

LKC za mene alfa i

omega.

Veliki renesansni stvaralac

Leondardo da Vinči je upamćen

po rečima da stvaralac

dobija inspiraciju iz nebeskog

izvora, iz koga svi potičemo.

Šta tebe inspiriše na stvaranje?

Činjenica je da iz Njega svi

počinjemo u Njegovo se carstvo

na kraju i vraćamo. Mene

na stvanje podstiču moje

unutrašnje emocije i stanje u

društvu. Ovo što ću reći zvučaće

vam kao otrcana fraza, ali

zaista mislim da se kao društvo

duboko batrgamo u mulju

koje se nalazi na Dnu − što i

jeste naziv mog dela. Mislim

da smo kao društvo ogrezli u

besu i pogrešnim vrednostima.

Tu pre svega mislim na materijalne

stvari od kojih sve počinje.

Da možeš jednim potezom

četkice da promeniš svet, šta

bi učilila?

Izmamili ste mi osmeh ovim

pitanjem posebno. Volela bih

da se ljudi okrenu Svetom pismu

i da se njega pridržavaju,

već bi bili u Raju, sve i da ne

veruju u Boga. To je učenje

ljubavi. Dakle, dala bih svetu

ljubav, da mogu.

Stvaraš u sferi društveno angažovane

umetnosti. Može li

umetnik svojim delima promeniti

stanje svesti u društvu?

Ne znam ni sama odgovor na

ovo pitanje. Često se osećam

kao Don Kihot zbog toga, ali

valjda drugačije ne umem,

tako da četkica meni dođe kao

mač. Verujem da je ovo pametan

narod. Sa druge strane,

ANDRIJANA ANTANASIJEVIĆ/047

osećam se odgovorno da podignem

četkicu protiv onoga

što su boli moje duše i što nije

pravda.

U našem ranijem razgovoru

govorila si o teškom položaju

umetnika/ca u Srbiji i istakla

da pored dva završena mastera

sa najvišim ocenama, radiš

u jednoj fabrici. Koji je način da

se takvo stanje promeni?

Da, kao što sam gore i pomenula,

raditi težak fizički posao

oduzima vam najviše od stvaralaštva.

Takođe, veliki je ponos

pripadati radničkoj klasi i

jesti radnički hleb – verujem

da od njega može da bude

slađi samo umetnički hleb. Ne

vidim rešenje za gorepomenuto

stanje, čak i u tim fabrikama

nikome nije potreban neko ko

će pridikovati i buniti se. Ono

što se tamo ceni je da ćutiš i

radiš i ono što primećujem jeste

da su ljudi ogrezli u strahu

za parče hleba. Mi smo mnogo

naplašen narod i u tom strahu

smo spremni da sve uradimo

jedni drugima, to je ono što me

najviše zaboli, što smo izgubili

ljudskost. Što se mene konkretno

tiče, imate moje obećanje

da od slikarstva nikada

neću odustati. Život je kratak,

umetnost duga.

Autorka:

Jelena Jocić

Интервју у целости преузет из Електронског часописа БЕЗ ЛИМИТА

Доступно на: http://kkfilfak.com/archives/1877

Fotografije preuzete sa Facebook-a

048/ARRIVANO

DEJANARADANOVIĆ

Dejana Radanović je student završne godine osnovnih akademskih studija na Fakultetu

umetnosti u Nišu, na odseku harmonike u klasi profesora Nikole Pekovića. Svojim velikim

talentom, trudom i zalaganjem izdvojila se kao jedan od najuspešnijih studenata na Fakultetu

umetnosti u Nišu, a ujedno je i jedan od najuspešnijih mladih umetnika, koji se zalaže

za afirmaciju umetnosti i kulture u Srbiji i inostranstvu. Tokom svog dosadašnjeg školovanja

dobitnica je velikog broja nagrada i laureata, a rezultat njene posvećenosti i jedinstvene

muzikalnosti je učestvovanje i osvojeno prvo mesto na 68. Svetskom trofeju harmonike, koji

se održao 2018. godine u Viktoriji (Kanada). Imala je prilike da sarađuje sa najeminentnijim

umetnicima iz sveta harmonike, a danas na kocnertnoj sceni nastupa kao solo izvođač i član

kamernog sastava.

Kako ste se opredelili za umetnost

i harmoniku?

Kao i većina dece koja bira neki

od instrumenta, bez jasne namere

i cilja, već iz ljubavi prema

muzici, želela sam da sviram

klavir. U to vreme, puno

nas je imalo istu želju i iz meni

nepoznatih razloga, mene su

preusmerli na harmoniku. Tako

se ispostavilo, kao puno puta

do sada, da je baš to ono pravo

i ono što je trebalo da se

desi. Jednostavno su određene

okolnosti uticale na to i ja

sam zavolela harmoniku toliko,

da danas, nakon svih ovih godina,

mogu reći da je i ona zavolela

mene. Put je neminovno

vodio do ljubavi prema klasici,

a profesionalni razvoj je tekao

postepeno, kroz rad i upoznavanje

svega što muzika, kao

umetnost podrazumeva.

Koje osobine smatrate neizistavnim

kod umetnika?

Umetnik bi trebalo, da pre svega

poseduje radoznalost i želju

za otkrivanjem ličnih potencijala

i istraživanjem sopstvenih

limita. Usko povezana sa tim

je lična potreba da se kroz jezik

umetnosti, izrazi najbolje

što može. Možda bih kao prvo,

istakla motivisanost. Motivisanost,

podržana radom i vremenom

koje pojedinac svesno

ulaže u to. Umetnika, takođe,

odlikuje i požrtvovanost. Dakle,

trebalo bi da svoju umetnost

plasira zarad višeg cilja.

Istovremeno je viši cilj uvek

povezan sa drugima, a umetnik,

kao univerzalna i van vremenska

ličnost, u krajnjem slučaju

mora da stremi boljitku i

da nepokolebljivom težnjom

za usavršavanjem, upornim i

istrajnim radom gradi sopstveni

lik i karakter. Kroz rad na sebi

i potrebu da deli svoju posvećenost

sa drugima, umetnik

može prerasti u vizionara!

Ono što je neizostavno bitno

jeste okruženje u kome se nalazi.

Ako postoji razumevanje

okoline ili, utoliko bolje, podrška

i prepoznavanje tih kvaliteta,

namere i ciljevi će biti

određeniji i jasniji.

Zašto ste odlučili da studirate

u Nišu?

Tražila sam mesto i klimu najbolju

za sve ono što sam želela

i negde verovala da mogu

da postignem. Ovde sam prepoznala

ljude koji su tu istu

veru imali i bili spremni da mi

u tome pomognu. I pre mene

bilo je studenata koji su imali

slične aspiracije i dolaskom

u Niš bili na korak bliže svom

ostvarenju. Oni su bili moji

uzori, te sam ohrabrena njihovim

postignućima sledila

isti put. Imam veliku sreću da

radim sa profesorom čiji su rezultati

i iskustvo na zavidnom

nivou. Njegova želja da svoje

znanje prenese i nemerljiv entuzijazam,

jesu ono što je meni

potrebno. Na tome ću uvek biti

zahvalna. Prof. Nikola Peković

jeste jedan od mojih uzora i

najveći razlog odluke da studiram

harmoniku u Nišu.

Postigli ste visoke rezultate i

ostvarili velike uspehe. Koje bi

izdvojili?

Još u detinjstvu sam zavirila u

svet takmičenja. Kao rezultat truda

i rada uvek je dolazila nagrada,

nekada veća, nekada manja, ali

DEJANA RADANOVIĆ/049

uvek jednako dragocena. Danas

se uveliko polemiše oko toga da

li su takmičenja potrebna i kako

utiču na dečiju psihu. Rekla bih

da je, meni kao detetu sve to bilo

jako zanimljivo i da je predstavljalo

jedan od načina da svoj rad i višesatno

vežbanje mogu da predstavim

drugim i dragim ljudima.

Kroz moje osnovno i srednjoškolsko

obrazovanje prošla sam puno

takmičenja. Bila sam u prilici da

upoznam eminentne profesore i

suočim se sa zdravom vršnjačkom

konkurencijom. Rad na

višem nivou i sa najvećom posvećenošću,

kao i najozbiljnije i

najznačajnije nagrade došle su

u akademskim danima. Dobitnik

sam prvih nagrada i laureata takmičenja

kao što su: Accordeon

fest-Knjaževac; Međunarodno

takmičenje harmonika u Aleksincu;

Dani harmonike u Beogradu

i Eufonije u Novom Sadu.

Najzapaženije dostignuće tokom

celokupnog školovanja je

učestvovanje i osvojeno Prvo

mesto na 68. Svetskom trofeju

u Viktoriji (Kanada), u novembru

2018. godine.

Decembra 2018., dobila sam

Pohvalnicu Fakulteta umetnosti

u Nišu za izuzetne umetničke

rezultate postignute

tokom studiranja, koja mi izuzetno

znači, jer predstavlja

krunu mog dosadašnjeg rada.

Pored takmičenja pomenula

bih, meni izuzetno značajne

događaje, koji se ogledaju u

velikom broju održanih koncerata

i pohađanje seminara

kod najeminentnijih umetnika

današnjice, kao što su Injaki

Alberdi (Španija), Ander Teleria

(Španija), Geir Draugsvol (Danska),

Marko Ševarlić (Srbija/Nemačka).

Moram da se pohvalim, da se

od aprila 2019. godine moje

ime, kao i dosadašnja aktivnost

nalazi u knjizi Accordeon

and world’s best contemporary

accordeonists u izdanju Times

Square Press-a (SAD).

Svi ovi događaji imaju veoma

važnu ulogu u mom životu.

Pored uloženog truda i rada,

nagrade i priznanja me stimulišu

i vuku ka novim

izazovima. Na svim tim

takmičenjima, pored visokih

plasmana, stekla

sam mnogo novih prijatelja

iz raznih krajeva

sveta. Energija i entuzijazam

koji tamo vladaju,

predstavljaju

veliku motivaciju i

050/ARRIVANO

„vetar u leđa“ da sa više samopouzdanja

uživam u svojoj profesiji.

Ko je uvek verovao u vas i vaš

umetnički rad?

Ne mogu nikoga da izdvojim. „S

kim si, takav si“ - možda je jedna

od najuniverzalnijih istina. Imam

veliku sreću da sam okružena

ljudima koji vide i podržavaju

ono najbolje u meni i sa kojima,

pre svega, mogu da napredujem

i učim i na profesionalnom, i na

ličnom planu. Moja porodica je

moje uporište, moj koren, moja

luka iz koje uvek idem i u koju

uvek mogu da se vratim. Njihova

vera je izgradila moju. Oni su

putokaz koji sam dalje pratila

u odnosima i odabiru ljudi, odnosno

prijatelja. Volela bih da

napomenem lepu atmosferu

i prijateljske odnose koje smo

izgradili na Fakultetu. U našim

profesijama insistira se na individualnosti,

ali ljudi kojima sam

ja okružena uspešno odvajaju

individualnost od egoizma i

egocentrizma, otvoreni su i srčani.

To je nezamenljivo i dragoceno.

Pomenula sam svog profesora,

ali bih pomenula i svoju

profesorku iz srednje muzičke

škole Milenu Stojanović, koja je

neizostavan deo mog razvoja. U

govoru o dobrim stvarima, verujem,

ne može se preterati, pa

bih sa tim u vezi htela da pomenem

i ljude koji vode Fakultet, i

one koji rade u njemu. Najčešće,

onda kada nešto prestane

da funkcioniše i kada se pojavi

problem, vidi se vrednost rada

koji je prethodio. Od studentske

službe, koja je uvek otvorena za

rešavanje problema i na raspolaganju,

profesora sa kojima sam

u svakodnevnom kontaktu, do

uprave i dekana. Sve su to ljudi

koji veruju u mladost i koji su

prema meni uvek bili otvoreni

za svaku vrstu podrške i saradnje.

Ovo je moja prilika da im se

zahvalim!

Šta mislite o aktuelnim muzičkim

žanrovima?

Ovo je pitanje koje me uvek

obeshrabri. Nisam u dovoljnoj

meri upoznata sa tom popularnom

muzikom. Muzika je nešto

što obogaćuje, muzika gradi

čovekov duh, ona ga usmerava,

preko uživanja u njoj čovek

obrazuje osećaj za lepo, formira

mišljenja, stvara ideale, ljubavne

i životne. Koliko je muzika suštinski

bitna za razvoj ljudskog

uma i duše mislim da nikada nije

suvišno govoriti. Filozofija koja

prethodi popularizaciji muzike

koja se danas svakodnevno konzumira,

nije nešto čime se bavim.

Govori se o profitu i sunovratu

ljudske svesti. Iz mog ugla,

mladost, koja je učila da hoda,

sada uči i da misli, oseća i deluje.

Posle bolesti i siromaštva, borba

za duhovno osnaženje i borba

protiv emocionalne i intelektualne

dekadencije, jeste i treba

da bude zadatak svih nas koji

izučavanjem i profesionalnim

opredeljenjem možemo da sagledamo

posledice koje ovakav

izbor širokih masa, pre svega

naše mladosti, može da očekuje!

Meni sve to predstavlja izazov i

podstrek da delujem u okviru

svog polja – polja umetnosti i

da promovišući prave vrednosti,

ukažem da može i drugačije

i bolje, i lepše. Klasici se ljudi

okrenu ili ih zainteresuje tek u

poznim godinama. Na meni i

mojoj generaciji je da upravo

mlade ljude osvojimo, kao vernu

publiku i da njihovu potrebu

za muzikom utolimo kvalitetnijim

interpretacijama. Danas je

pred nas postavljen jak izazov,

i mislim da sam spremna da ga

prihvatim, ako će to bitno uticati

na interesovanje naše mladosti.

U svakom slučaju, mislim da se

muzički žanrovi sve više približavaju

jedni drugima, crpe inspiracije

iz istog izvora i da ćemo

i jednom momentu svi, zapravo,

insistirati samo na kvalitetu.

Imaju li mladi prilike da predstave

svoj talenat i rad?

Prilika, koja je danas pružena

većini mladih ljudi da se iskažu,

zaista postoji. Uticaj možda

neće biti onoliki, kakav očekuju,

kao što je to slučaj sa masmedijima.

Ali mladi umetnik

mora da bude svestan slobode

svog izbora. Ukoliko ta prilika

ne postoji, što je naravno

moguće, umetnik mora da je

stvori! Naša realnost je drugačija,

ali mi klasičari imamo

drugi zadatak. Mi se školujemo

da bi afirmisali visoke

vrednosti u umetnosti kojom

se bavimo! Ja sam imala prilike

da se predstavim. Možda

sam ja bila jedna od srećnijih,

ali sreća prati hrabre. To jeste

deviza za kojom se treba voditi

kroz umetnost i stvaralaštvo.

Dakle, realnost je takva kakva

je, ali život od nas zahteva da

budemo optimisti u neprestanoj

borbi za lepo i vredno.

DEJANA RADANOVIĆ/051

Kakvi su Vaši planovi za budućnost?

Plan je uvek jedan, da nastavim

sa radom, da se unapređujem,

obogaćujem svoje sviračko

umeće. Da pored toga, kontinuirano

proširujem svoje vidike.

Želim da svojim ličnim primerom

doprinesem afirmaciji harmonike

kao instrumenta u klasičnoj

muzici i da time doprinesem

razvoju naše kulture. Želim da

mladim ljudima budem ono što

su meni bile starije kolege. Zahvaljujući

svojim aktivnostima i

takmičenjima, danas imam priliku

da nastavim studije u inostranstvu.

Ono što sam na tim

takmičenjima pokazala, izazvalo

je određeno interesovanje

i otvorilo mi nova vrata i neke

nove puteve. Takođe želim da

se usavršavršavam i u kamernoj

muzici. Grupno muziciranje

je nešto što mi donosi mnogo

radosti, a saradnja sa drugim

ljudima i uživanje u muzici su

posebna vrsta zadovoljstva.

Rekoh, da je nakon želje za usavršavanjem,

želja za deljenjem

znanja i savladanog jednako jaka.

Moja velika želja je da se kasnije,

po povratku, ostvarim i kao pedagog

i da podelim sve ono što

znam. To bi bio moj dar i zahvalnost

sredini iz koje potičem.

Trenutno se preispitujem, ali

se moji planovi za budućnost

svode na odluku da li da živim

i nastavim rad u svojoj zemlji

ili da svoje studije i ambicije

ostvarim na nekim drugim,

novim mestima. Interesovanja

i ambicije, vuku me da prekoračim

u novi spektar i oprobam

mogućnosti preko, a neki glasovi

u meni govore da treba

da ostanem u svojoj zemlji i da

baš tu u zajedništvu sa svojim

jastvom rastem dalje u svakom

smislu. Danas, čini mi se da je

ljubav prema svom i želja da to

učinim boljim, jača. Šta će se

sutra biti u mojoj glavi, nisam

sigurna, ali jedno znam - moji

planovi biće moj izbor.

Autor: Nikolija Bogdanović

052/MONDO

/053

MARTA KRŽIČ

Slovenačka pijanistkinja, član različitih kamernih sastava, sa kojima je osvajala

prva mesta na međunarodnim takmičenjima u Pragu, Trstu i Puli, ali i

profesor komplementarnog klavira na Akademiji za glasbo u Ljublјani. Kao

pijanistkinja učestvovala je u objavlјivanju pet bajki Janeza Bitenca, a

kao solista, sarađivala sa Vesečanskim bendom i snimila CD sa njima. Na

mnogobrojnim regionalnim takmičenjima bila je član ili predsednik žirija, a

posebno se istakla kao pedagog na Međunarodnom takmičenju komplementarnog

klavira Fakulteta umetnosti u Nišu, gde su njeni studenti osvajali

godinama zaredom najviša priznanja - laureat takmičenja.

Recite nam nešto više o svom

profesionalnom putu.

Počela sam da učim klavir sa šest

godina u Muzičkoj školi Vrhnika,

odeljenje Borovnica, gde smo

živeli. U to vreme moje dve starije

sestre svirale su harmoniku.

Muzika je otkad znam za sebe

bila prisutna u našoj familiji. Moja

mlađa sestra se odlučila za klavir,

pa smo povremeno svirale

zajedno. Ponekad smo svirali

svi skupa, kao kamerni sastav.

Sećam se da smo i sami pravili

neke nove aražmane. Korigovali

su nas naši tadašnji učitelji, ali bi

nas često pustili da sviramo po

svome. Odrastanje uz muziku bilo

je zanimljivo i izuzetno zabavno.

Zatim sam upisala Srednju muzičku

i baletsku školu u Ljubljani

i diplomirala sa odličnim uspehom

u pijanističkoj klasi prof. Majde

Martinc i u klasi prof. Janeza

Osredkarja – strogi muzički stav

na teoretskom odseku. Kasnije

sam na Muzičkoj akademiji u

Ljubljani, sa odličnim uspehom

diplomirala u klasi prof. Tanje

Zrimšek, gde sam sa najvišim

ocenama završila i postdiplomske

studije klavira u klasi prof.

Acija Bertonclja. Usavršavanje

sam nastavila kroz master klase

profesora, kao što su Johanes

Kropfič, Jakob Lateiner, Rita Kinka

i Arbo Valdma.

Ko od profesora je na vas imao

najveći uticaj?

Svaki od mojih profesora je utkan

u moj razvoj. Svi su oni izuzetni

pedagozi i istovremeno odlični

pijanisti, ali moram da dodam da

je reč o totalno različitim ličnostima

i karakterima. Svaki od njih je

izvršio uticaj na neku stranu moje

ličnosti. Neki kao pedagozi, a neki,

opet, kao muzičari, umetnici i pijanisti.

Zahvalna sam im na svemu

što danas jesam, i čak, i u ovom

razgovoru, želim da iskažem veliko

poštovanje prema njima.

Sada, kada sam i sama pedagog,

koji pritom nastoji izgraditi i uspešnu

karijeru, drugačije sagledavam

koliko je volje i istrajnosti bilo

potrebno mojim profesorima, te sa

koliko su ljubavi i profesionalnosti

pristupali svom poslu. Nastojim da

nastavim njihovu misiju, ali, moram

priznati, još uvek jedan deo mene

želi da raste i istražuje nove note,

nove materijale, nove muzičke

misli. Što više istražujem i analiziram

– osećam da se želja za novim

znanjima i iskustvima ne smanjuje,

već postaje veća, čini mi se čak da

tome nema kraja.

Šta vas više privlači, koncertna

delatnost ili pedagoški rad?

Ne mogu reći da mi nešto više

znači ili da me više privlači. I

jedna i druga delatnost imaju

svoje specifičnosti, i kako sam

već rekla, nastojim da uživam

i u jednoj i u drugoj podjednako.

Nekada je možda potrebno

posvetiti više vremena jednoj

od njih, ali to uređuje život.

Ako bi trebalo da kažem šta nalazim

da im je zajedničko, da, mogla

bih reći da je to velika odgovornost.

Ja svaku svoju obavezu

shvatam veoma ozbiljno i tako

pristupam svemu što me okružuje.

Veliku odgovornost osećam

kada vežbam i spremam neki program,

a posebno kada sviram na

koncertu. Publika koja je došla da

me čuje zaslužuje moju posvećenost

i poštovanje, otuda i pojačana

odgovornost za svaku izrečenu

frazu ili muzičku misao. Ništa

manju odgovornost ne osećam

054/MONDO

ni kada radim sa svojim studentima.

Njihove aktivnosti iziskuju

moj odgovoran pristup – od

izbora programa, do priprema

za ispit, nastup, takmičenja ili

prijemne ispite za neki fakultet u

inostranstvu.

Ako govorimo o razlikama, rekla bih

da mi je lakše kada sviram, nego

kada slušam studente iz moje klase.

Tada osećam veću brigu. Mislim

da je to potpuno prirodno. Mnogo

ulažem u rad sa studentima, a

na samom nastupu, mene fizički

nema i sve zavisi isključivo od njih.

Opet, kada sama nastupam, nema

potrebe da brinem, jer moj nastup

je u mojim rukama. U tom smislu

osećam se relaksiranije i prepuštam

se uživanju.

Ko su bili vaši muzički uzori?

Vreme uzora i postizanja kvaliteta,

čak, oponašanje određene osobe

kojoj poklanjate svoje poverenje,

vreme je studija. Da, imala sam

razna razdoblja u svom razvoju

dok sam studirala i, u zavisnosti

od toga, pojavljivali su se i različiti

uzori.

Prva koju sam odabrala bila je, i još

uvjek jeste... i tako će ostati zauvek,

naša profesorica i pianistkinja

svetskog formata Dubravka Tomšič

Srebotnjak. Eto, prošle godine

je otvorila svečani koncert povodom

proslave velikog jubileja, 80

godina uspešnog rada i postojanja

Akademije za glasbo u Ljubljani.

Koliko simbolike i koliko sreće da

je nastupila u svojoj osamdesetoj

godini. Zaista, vredno je divljenja,

a istovremeno, ona na Akademiji

neumorno radi i svakodnevno je u

svom kabinetu. Ona je moj idol i ne

samo moj, mislim da je idol i mojih

kolega i studenata.

Svaka umetnost ima velike umetnike

koji zaslužuju naše poštovanje.

Veliki uzori u našoj profesiji

su Marta Argerič, Ivo Pogorelić,

Jevgenij Kisin... Danas je vrhunski

pijanizam široko rasprostranjen i

svima dostupan, ali pojedine ličnosti

nose svoju jedinstvenost,

po tome ih se sećamo i time nas

nadahnjuju. Volim da slušam velike

pijaniste i uglavnom ih pratim

na snimcima, a kada sam u prilici

ne propuštam njihove koncerte.

Svaki od njih je vredan moje

pažnje, divljenja i poštovanja.

Bavite se i kamernim muziciranjem.

Da. Nastupe sa kamernim grupama

počela sam još na studijama.

055/

Još tada sam spoznala specifičnost

sviranja u kamernim sastavima,

a volja za tim oblikom muziciranja

i izražavanja me nikada

nije napustila.

Nas petoro dobrih prijatelja i

muzičara osnovali smo kvintet

Adamsi – u sastavu flauta, violina,

klavir, harmonika i bas-harmonika.

Vrlo često smo svirali u

MARTA KRŽIČ/055

Fotografija preuzeta sa:

danijelcerovic.com

Sloveniji, a imali smo i nastupe u

Italiji, Češkoj, Hrvatskoj. Učestvovali

smo na više takmičenja u Puli,

Trstu, Ankoni, Pragu... i ostvarili

mnogo dobrih rezultata. Između

ostalog, osvojili smo apsolutnu

prvu nagradu na Međunarodnom

takmičenju kamernih sastava u

Pragu. Nakon toga smo snimili

i CD. Počeli smo sa repertoarom

Astora Pjacole, a nastavili

sa Bahom, Bartokom i njegovim

Rumunskim igrama. Za naš kvintet

autorsku muziku pisali su Aleš

Strajnar i Erno Sebastian. Aranžmane

su pisali Dejan Mesec i

Aleš Ogrin.

Inače, redovno nastupam sa

kolegom pijanistom Benjaminom

Govžeom. Nastupamo pod

imenom Art-Emin. Repertoar je

veliki i uključuje različite autore,

različita razdoblja i, naravno,

različite karaktere. Mogla bih

izdvojiti Baha/Regera, Šuberta,

Čajkovskog, Moškovskog, Griga,

Rahmanjinova, Dvoržaka, Bramsa,

Štrausa, Hačaturjana/Kondatijeva...

Sviramo kompozicije

za dva klavira i za četiri ruke. Još

postoji želja i svakodnevno radimo

na interpretaciji novih kompozicija.

Velika nam je čast što

smo održali koncert i na vašem

Međunarodnom takmičenju studenata

komplementarnog klavira

u Nišu. Koncerte redovno održavamo

u Sloveniji i Italiji.

Član sam i Trija Intertempora u

sastavu sopran, flauta i klavir.

Repertoar je različit od svega

prethodnog i uključuje Hendla,

Skarlatija, Belinija, Baha, Mocarta,

Lehara, Satija. Ideja koju, za sada,

uspešno realizujemo je da nastupamo

po tvrđavama i zamkovima.

Često nastupam i sa suprugom

Dejanom Mescom. On svira

harmoniku. Snimili smo i CD,

a posebno moram da istaknem

da ste nam ukazali veliku čast

kada smo kao gosti nastupali

na Vašem koncertu, draga Milena,

u okviru Festivala Bolsko lito

u Hrvatskoj 2018. Taj nastup je

bio obojen prijateljskim pozivom

i verujem da takvi nastupi uno-

056/MONDO

se vedrinu u naše profesionalne

odnose. Uz to smo se i svi lepo

proveli, zar ne?

Sarađujem i sa puno drugih instrumentalista

iz Slovenije. Pozivaju

me na muzičke događaje a ja se

rado odazivam. Za mene je izazov

svaki novi projekat. Svaki za sebe

je posebno i dragoceno iskustvo.

Toliko toga sam pobrojala, ali želim

da istaknem da zaista uživam u

kamernom muziciranju i svim njegovim

pojavama i oblicima. Svaki

put je neko od nas drugačije

raspoložen pa se u skladu sa tim

ostvaruju neponovljive interpretacije,

a i subjektivan doživaljaj

svakoga od nas je različit. Uvek je

drugačije. To okupljanje oko iste

ideje nas održava vedrim i sigurna

sam da zahvaljujući muzici, svi

srećnije nastavljamo svoje živote.

Pomenuli ste nastupe sa suprugom

Dejanom. I vaša kćerka se

bavi muzikom?

Da, moj suprug je profesor harmonike

i šef je odseka za harmoniku u

nižoj muzičkoj školi. Imamo jedanaestogodišnju

devojčicu koja svira

violinu. Rekla bih da je za sada

veoma zainteresovana i uspešna u

tome. Iako je mlada, često nastupa i

uspešno učestvuje na međunarodnim

takmičenjima mladih violinista.

Volela bih da sa ovim žarom nastavi

da se bavi violinom. Nekako sve to

izgleda prirodno kada ste okruženi

roditeljima koji su u muzici. Nekada

nastupamo zajedno, a nedavno

smo čak nastupali i kao trio.

Šta smatrate svojim najvećim

uspehom?

U dilemi sam i nisam sigurna da

sam kao pijanista već postigla

svoj najveći uspeh. Ne želim

da verujem u to. Možda ću sa

odgovorom još malo pričekati.

Sve što sam do sada svirala

bilo je izazov za mene i nakon

svakog koncerta osećala sam

veliko zadovoljstvo. Muzika je

neiscrpan izvor inspiracije, i

životne i profesionalne. Iskreno

se nadam da me nove prilike

tek očekuju. Još se ne usuđujem

da rangiram svoje domete

i mislim da ću nastaviti sa traganjem

i istraživanjima u interpretaciji,

jer tako vidim svoj put.

O mojim pijanističkim uspesima

neka govore drugi, meni je

dovoljno da uživam u ovome, u

celokupnom procesu od izbora

programa, vežbanja, analiziranja,

promišljanja... do nastupa,

a i posle toga.

Pedagoškim uspehom mogu

smatrati upis mojih studenata

na određene nivoe studija u

inostranstvu, kao i veliki broj njihovih

nagrada na takmičenjima.

Posebno se ponosim onima koji

su poneli laskavu titulu laureata:

Mojca Lavrenčič i Peter Barbo.

Neki od njih su primljeni na studije

glavnog predmeta Klavir i kod

nas u Ljubljani – student Peter

Barbo, u Zagrebu, i u Klagenfurtu

– studentkinja Alja Lapuh. Veoma

mi je drago da pratim njihove

uspehe. Želja mi je, da nabrojim

sve studente sa kojima smo

osvojili barem jednom ili više puta

prve nagrade u Nišu! To su Mojca

Lavrenčič, Alja Lapuh, Kristina

Štemberger, Alina Kolomiets,

Alma Oražem, Peter Barbo, Črt

Lasbaher i Jure Kavčič. Trenutak

je da podsetim na posebne nagrade

- za najbolje izvedeno delo na

takmičenju, koju su dobili Jure

Kavčič i Črt Lasbaher, kao duo.

Kako biste definisali vaš odnos

sa studentima?

Važno je na početku izgraditi

pošten odnos student – profesor.

Kada uspostavimo odnos

poverenja, sve ostalo postaje jednostavno.

Ja iskreno poštujem

njih, oni mene. U takvom uzajamnom

odnosu rezultati ne mogu

izostati.

Trudim se da poštujem njihovu

želju pri izboru programa. Ako je

kompozicija koju žele svirati za

njih preambiciozna, onda biram

nešto slično, istog karaktera.

Izbor programa baziram na stepenu

njihovog tehničkog, muzičkog

i stvaralačkog razvoja. Pazim

da je program zanimljiv, da ima

sve parametre koje student treba

da unapredi. Dopustim da sviraju

omiljenu kompoziciju, ako realno

njihove mogućnosti to dozvoljavaju,

ali bez vežbanja, to znamo

svi, nema rezultata.

Evo, recimo, kada smo se prvi put

vratili iz Niša, već drugog dana

nakon povratka, javili su mi se

novi studenti sa željom da učestvuju

na sledećem takmičenju.

Nikada nikoga ne odbijam. Predlozi

za sastav klavirskih dua često

potiču od njih samih. Nakon toga

slede diskusije o izboru programa.

Uveli smo pravilo klase da program

mora biti potpuno spreman

mesec dana pre takmičenja. Za

sada niko nije bio izbačen iz grupe

takmičara. Svi su svirali dobro

i postigli najbolje što su mogli u

datom trenutku.

Svako od njih je individua za sebe

i nastojim negovati i podržavati

njihovu individualnost. Svi vole

pohvale i nagrade, vole se takmičiti

i razgovaramo i o tome da je

svaka nagrada značajna već sama

MARTA KRŽIČ/057

Marta Kržič sa studentima na Međunarodnom studentskom takmičenju komplementarnog klavira (Fakultet umetnosti u Nišu)

po sebi. U suštini nemamo tajne.

Ako postoji jaka želja, onda se pronađe

i put koji vodi do realizacije

sa najboljim mogućim rezultatom.

Vaši studenti već nekoliko godina

zaredom osvajaju prestižne titule

laureata i prvih nagrada na Međunarodnom

takmičenju studenata

komplementarnog klavira Fakulteta

umetnosti u Nišu. Kako ste

zadovoljni organizacijom?

Moram da uputim veliku pohvalu

i iskrene čestitke. Već sama ideja

o takmičenju studenata komplementarnog

klavira je odlična. Četiri

godine dolazim u Niš, ovo sada –

on line Konstantin Veliki, biće

naše peto učestvovanje i moram

da kažem da ekipa profesora sa

Katedre komplementarnog klavira

sa mnogo entuzijazma, zaista radi

dobar posao. Svi ste nekako povezani

i usmereni ka istom cilju, što

se odražava na realizaciju i rezultate

takmičenja. Sve čestitke i duboko

poštovanje najpre, vama Milena,

kao dugogodišnjem organizatoru, i

kako sam saznala, idejnom pokretaču

takmičenja za komplementarni

klavir studenata. Lično sam

upoznala i vaše profesore sa katedre

i želim, i ovim putem, da čestitam

na njihovom predanom radu

u organizaciji i pripremi studenata.

Iskrene čestitke i zahvalnost dekanu

prof. dr Suzani Kostić, koja na

svaki način podržava realizaciju

ovog takmičenja.

Iz iskustva i prakse mogu da

kažem da su benefiti, koji se ostvaruju

kroz ovakve aktivnosti studenata,

izuzetno značajni. Posle

takmičenja, sam student funkcioniše

i radi na nekom višem nivou.

Prilika da vidi kako sviraju kolege

iz drugih sredina otvara mogućnost

upoređivanja, što neminovno

dovodi do većeg samopouzdanja.

To je i prilika da student, koji se

nije opredelio za glavni predmet

Klavir, ispolji svoju kreativnost na

najlepši mogući način. Iz godine

u godinu jača njihova motivacija,

te postaju sve bolji. Istovremeno

se sklapaju nova prijateljstva, a iz

njih dolazi do razmene korisnih

informacija u vezi sa studijama.

Da, uočila sam neke razlike u

programima studija, ali nisu od

značaja. Suština je u tome da je

svima nama, i u Sloveniji i u Srbiji,

student u fokusu, i da se zalažemo

da u toku studija dobije najviše

moguće od svojih profesora.

Na čemu trenutno radite?

Trenutno spremam dva klavirska

dua i dva studenta za kategoriju

solista za vaše „on line competition”

Konstantin Veliki za disciplinu

Komplementarni klavir. Ovih

dana student iz moje klase polaže

ispit za studije dirigovanja u Oslu

i intenzivno radimo na klavirskom

programu. U planu je organizacija

razmene i nadam se da ću uskoro

biti u prilici da održim master klas

na vašem Fakultetu.

I za sam kraj razgovora – imate li

neki savet za studente i kolege?

Moj moto je da nema kraćeg i lakšeg

puta u našem poslu. Ako pošteno

radiš, možeš očekivati rezultat. I

kao što sam već rekla, ako postoji

želja dovoljno jaka, onda postoji i

put da se želja ostvari.

Autor: Milena Rajković

058/MONDO

FIMČO MURATOVSKI

Fimčo Muratovski, dirigent kojeg smo imali čast da vidimo 2006. godine na svečanom

otva ra nju Internacionalnih horskih svečanosti u Nišu, u iz vo đe nju Mo car to vog “Re kviju

ma” sa više od 160 uče sni ka, a povodom obeležavanja velikog jubileja - 250 godina

od rođenja velikog genija. U svojoj višedecenijskoj umetničkoj karijeri ovacije publike i

kritike pratile su ga na koncertima u Nemačkoj, Francuskoj, Poljskoj, Italiji, Rumuniji, Bugarskoj,

Meksiku, mnogim zemljama Sovjetskog Saveza i širom ex YU prostora. Jedna je

od ključnih ličnosti u razvoju makedonske kulturne scene. Njegova delatnost se ogleda

u više segmenata. Dirigent je Opere i Baleta pri Makedonskom narodnom teatru dugi niz

godina, a u dva mandata i vd. direktor ovih institucija. Dirigent i direktor Makedonske

filharmonije. Posebno je značajna njegova delatnost u razvoju orkestarskog kamernog

muziciranja u Makedoniji – osnivač je Makedonskog kamernog orkestra, osnivač i prvi

umetnički rukovodilac Međunarodnog omladinskog orkestra Muzičke omladine u Makedoniji,

šef-dirigent Kamernog orkestra MRT i dirigent Kamernog orkestra Makedonske

filharmonije. Osnivač je Odseka za dirigovanje Fakulteta muzičke umetnosti u Skoplju.

Umetnik koji svoj interpretativni senzibilitet gradi isključivo u duhovnom spoju emotivnog

i intelektualnog. Jedan od autora monografija Operski prikazni i Volšebniot Orfej.

Poštovani gospodine Muratovski,

ostavili ste neizbrisiv

trag i bitno uticali na afirmaciju

makedonske kulture. Kao

osnivač, šef-dirigent i umetnički

rukovodilac više orkestara,

istovremeno ste promovisali

dela i kompozitore i

gradili muzički ukus publike.

Kako sada gledate na taj period?

Da li sam ostavio nekakav trag

u svojoj skoro pet decenijskoj

aktivnosti kao dirigent, pegaog

i društveni radnik, sudiće istorija

naše makedonske muzičke

kulture. Radio sam predano,

posvećeno i sa ljubavlju svoj

poziv u muzici, koju sam odabrao

kao svoje životno opredeljenje.

Moj razvoj i sazrevanje

kao muzičkog umetnika tekao

je postepeno i ravnomerno

gornjom linijom, bez velikih i

naglih uspona, ali i bez povremenih

zastoja i neuspeha.

Bili ste jedan od najpopularnijih

i najtraženijih dirigenata.

Uspeh i karijera podrazumevaju

posvećenost, putovanja,

rad, vreme, odricanja. Kakva

su vaša iskustva?

Krajem 50-tih godina prošlog

veka četiri mlada dirigenata:

Šurev, Čavdarski, Lekovski i ja,

nakon završenih studija, prva

trojica na Beogradskoj muzičkoj

akademiji, a ja na Zagrebačkoj,

počeli smo dirigentsku karijeru

u muzičkim institucijama

Operi i Filharmoniji u Makedoniji.

Posle kratkog angažmana

Šurev je produžio i završio

karijeru u Beogradu. Čavdarski

u Australiji, Novom Zelandu,

Koreji, a Lekovski kraćim povremenim

angažmanom u nekoliko

jugoslovenskih operskih

kuća, delovao je do kraja svog

života u muzičkim institucijama

u Makedoniji. Ja sam od

prvog angažmana 1959. godine

kao dirigent u Operi, sav svoj

radni vek bez prekida odradio

u domaćim muzičkim institucijama

– Operi, Filharmoniji,

nekoliko kamernih ansambla i

kao nastavnik na Fakultetu za

muzičku umetnost u Skoplju.

Interesantno je da se moj radni

vek može podeliti na tri približno

jednaka vremenska perioda.

Prvi period je rad u Operi.

Savlađujući operski i baletski

repertoar, radeći sa više ansambla:

orkestar, hor, solisti

usavršavao sam dirigentski

zanat. Drugi period bio je angažman

u Filharmoniji. Tu sam

upoznavao i usvajao dela simfonijskog

i kamernog reperto-

/059

Fotografija preuzeta sa sajta Filharmonije

Republike Severne Makedonije

060/MONDO

FIMČO MURATOVSKI/061

Koncerti van granica domovine,

uvek donose nova iskustva

i saznanja. Možete li izdvojiti

neke specifičnosti ili

događaje sa tih putovanja?

Nisam mnogo gostovao van

granica zemlje. Nastupao sam

u muzičkim centrima Jugoslavije

- Beogradu, Zagrebu,

Ljubljani, Sarajevu, Meksiku i

u nekoliko gradova bivšeg Soara.

U trećem periodu došao

sam do spoznaje i prihvatio

obavezu da stečena znanja i

iskustva prenesem na mlade

generacije koje dolaze i koje će

nas zameniti. Nezavisno u kom

sam periodu delovao, dirigovao

sam u Operi i Baletu, kontinuirano

nastupao na koncertnom

podijumu i držao nastavu na

Fakultetu.

Dirigenti sarađuju sa umetnicima

različitih senzibiliteta.

Koga bi izdvojili ili više njih, sa

kojima ste koncertirali iz zadovoljstva?

Najbolji rezultati i najuspešniji

nastupi bili su sa solistima na

koncertnom podijumu i sa pevačima

u Operi sa kojima sam

imao identične poglede na interpretacijske

elemente, karakter

muzike, tempo, agogiku i dr.

Naravno, poštovao sam njihove

zahteve, ukoliko se to nije kosilo

sa ustaljenim izvođačkim

standardima dobrog ukusa. Od

domaćih solista izdvojio bih violinistu

Jovana Kolundžiju i pijanistkinju

Dubravku Tomšič, ali

bih pomenuo i nekoliko stranih

umetnika sa kojima sam nastupao

na Festivalu „Ohridsko

leto“, to su: Leonid Kogan, Andre

Navara, Rudžero Riči, a od

pevača Ana Lipša Tofović, Blagoje

Nikolovski i Đorđi Božikova.

Impozantan je opus opera i

baleta koje ste izvodili. Kojih

se predstava sećate sa ponosom?

U toku svog dugogodišnjeg

angažmana u operi izveo sam

oko 40-tak dela sa više od 850

predstava klasičnog i savreme-

nog repertoara, kao i određeni

broj scenskih dela makedonskih

i jugoslovenskih kompozitora.

Svakako u sećanju mi

uvek ostaje moj prvi nastup u

Operi – 7. novembra 1959. godine

izvedbom Mocartove opere

„Otmica iz saraja“. Moja prva

ljubav bio je Mocart, a kasnije

su se pridružili Vagner i Brams.

U Operi sam sa zadovoljsvom

izvodio nekoliko Verdijevih opera,

u prvom redu su „Rigoleto“,

„Aida“ i „Don Karlos“, zatim Maskanjijeva

„Kavalerija Rustikana“,

te Donicetijev „Ljubavni napitak“,

a od baleta „Žizel“, „Štrausijadu“

i „Kopeliju“.

Scena iz Mocartove opere "Otmica iz saraja"

Scena iz baleta "Žizel"

062/ MONDO

vjetskog Saveza. Na probama

sa inostranim orkestrima sa

bogatom tradicijom imao sam

prilike da mnogo toga naučim i

da ta saznanja i iskustva kasnije

prenesem na rad sa domćim

ansamblima. Druga korist tih

gostovanja bila je mogućnost,

a to sam bogato koristio u slobodnom

vremenu između proba,

da posetim muzeje i druge

kulturne institucije, da se upoznam

sa istorijom i umetničkim

vrednostima njihove nacionalne

kulture. Ovde posebno imam u

vidu gostovanje u Meksiku i u

nekoliko evropskih gradova.

Kao osnivač Odseka za dirigovanje

i dugogodišnji profesor

na Fakultetu muzičke umetnosti

u Skoplju, edukovali ste

i oformili veliki broj dirigenata.

Ostvarili ste san svakog

pedagoga. Svi su prošli „vašu

školu“, a ipak su, na neki način,

svi različiti. Kako vi gledate na

svoj pedagoški rad?

U toku mog tri decenijskog

pedagoškog rada kao nastavnika

na Fakultetu za muzičku

umetnost u mojoj dirigentskoj

klasi, mada sam predavao još

nekoliko dirigentskih predmeta,

diplomiralo je, magistriralo

i doktoriralo oko 15 studenata.

Relativno mali broj, obzirom da

je dirigovanje elitna profesija.

Svi oni sa uspehom deluju u

muzičkim i pedagoškim institucijama

u zemlji i inostranstvu.

U nastavi sa studentima

držao sam se nekoliko glavnih

principa: a) savladati tehničku

– zanatsku stranu dirigovanja

bez koje nema uspešne realizacije

izvedenog dela; b) tokom

studija u okviru utvrđenih

i opšteprihvaćenih elemenata

– karakter muzike, tempo, agogika

i drugih elemanta kompozicije

– nastojao sam da poštujem

individualnost svakog

studenta, jer je svako od njih

bio različit po svojim fizičkim i

psihičkim osobinama. Ne potisnuti,

ugušiti, već izvući, razviti

i obogatiti one vrednosti

koje svaki od njih u sebi nosi.

Izgleda da danas i vrhunski

umetnici karijeru moraju

graditi na originalnosti i

inovativnosti, bilo da je reč

o interpretaciji ili scenskom

nastupu. Kompozitori, tako-

FIMČO MURATOVSKI/063

I. Stravinski "Petruška" proba orkestra, 2001.

đe pred izvođače stavljaju

različite zahteve. Šta mislite

o tome i možete li predvideti

razvoj muzičke scene?

U poslednje vreme u svetu, a

po ugledu i kod nas, sve je više

tendencija u operskoj praksi

za razo-raznim „novitetima“ u

oblasti režije, scenografije, kostimografije,

svetlosnih efekata

i ostalim elementima predstave.

Možda sam konzervativan, ali

sam duboko ubeđen da sve te

promene u smislu osavremenjavanja

i modernizacije predstave

moraju služiti, biti veran

odraz njenog duha onako kako

je zamislio i ostvario kompozitor.

To isto važi i za ponašanje

dirigenta na dirigentskom pultu

– poskakivanje, izvijanje i razne

gimnastičke vežbe i pokreti odvlače

slušaoca i gledaoca. Miran

i dostojanstven stav na pultu,

doprinose da se pažnja publike

koncentriše na slušanje i doživljaj

same muzike.

Koliko su za napredak, osim

znanja i stručnosti, značajne

i neke druge osobine ličnosti

umetnika?

Pored vrhunskog muzičkog

obrazovanja i opšte kulture,

dirigent mora da poseduje i

solidna poznavanja i u drugim

oblastima umetnosti – pre svega

literaturi i likovnim umetnostima.

To će mu omogućiti da

bolje razume i savlada delo koje

studira i sprema za izvedbu,

bilo da je to opersko ili simfonijsko

delo, i da to prenese na

izvođače. Imao sam prilike da

prisustvujem na probama poznatih

dirigenata koji tumačeći

muziku prave poređenja sa likovima

iz literature ili slikama

poznatih likovnih umetnika.

Pored toga, dirigent mora da

bude pedagog, a posebno psiholog,

budući da muzičari često

dolaze na probu opterećeni

svojim ličnim problemima i sve

to se odražava na izvršavanje

njihovih muzičkih zadataka.

Dužnost je dirigenta da na probama

svojim odnosom stvori

radnu atmosferu, koja će mu

omogućiti da optimalno sprovede

umetničke zadatke koje je

sebi postavio tokom prethodno

nastudirane partiture.

Kažu da umetnici, a posebno

dirigenti imaju specifičan

064/ MONDO

ritual pripreme pred koncerte.

Da li ste i vi imali neke svoje

ustaljene pripreme i kako je

to izgledalo?

Na dan nastupa, nastojim da

isključim bilo kakav konflikt, da

sačuvam mir i spokojstvo, da

analiziram tok generalne probe,

ako se radi o koncertnom nastupu,

da ispravim neke greške,

napravim male promene tako

da orkestar bude posebno angažiran

za večernju predstavu,

jer često se događa da posle

odlične generalne probe uveče

bude nešto slabija izvedba.

Zapamtio sam jednu izreku

mog zagrebačkog profesora

koje se on često pridržavao i

koje je, nama studentima često

ponavljao: „Čuvajte se dobre i

uspešne generalne probe“.

Možete li nam ispričati neku

anegdotu sa probe ili koncerta?

Sigurno ih je bilo?

Jedan slučaj ostaće zauvek u

mom sećanju. Bilo je to daleke

1958. godine. Posle diplomiranja

dobio sam poziv od uprave

Makedonske, tada Skopske

filharmonije za koncert. Bio je

to moj prvi nastup, 17. marta,

sa profesionalnim ansamblom.

Kao centralnu tačku programa

odabrao sam petu simfoniju

P. I. Čajkovskog. Ovu simfoniju

sam neobično voleo. Bio sam

spreman, sa dobro nastudiranom

partiturom budući da je

ova kompozicija bila deo mog

završnog diplomskog ispita na

zagrebačkoj Muzičkoj akademiji.

Ostale dve tačke programa bile

su dve kompozicije: Veberova

uvertira „Strelac vilenjak“ i Grigov

klavirski koncert. Koncert

je trebao da se održi u prekrasnoj

barkonoj sali Doma JNA,

razrušenoj u katastrofalnom

zemljotresu u Skoplju 1963.

godine. Prve dve tačke programa

izvedene su uspešno uz

tople aplauze publike. Sigurno

i samouvereno započeo sam

izvedbu simfonije koju sam dirigovao

napamet. Prva dva stava

protekla su u najboljem redu.

Katastrofa se desila u trećem

stavu. U srednjem delu stavka u

3-4 taktu postoji epizoda u kojoj

muzički tok prelazi u dvo-metrički

ritam. U tom osetljivom

momentu, zamenik koncertmajstora

prerano je okrenuo stranicu

štima, što je zbunilo koncertmajstora.

Nastala je u početku

mala zbrka koja se proširila na

celi ansambl. U takvoj situaciji

meni nije ostalo drugo, već da

prekinem izvedbu i da celi stav

počnemo iz početka. Na kraju

se sve dobro završilo, a publika

je dugotrajnim aplauzom pozdravila

izvedbu. Tako je ovim,

nepredviđenim incidentom, započela

moja dirigentska karijera.

Ja sam ovu simfoniju često

izvodio na koncertnom podijumu.

Kasnije, muzika simfonije

je koreografirana i kao baletska

predstava pod nazivom „Čovek

i kob“ i često je bila na repertoaru

Baleta. Izvodeći ovu prekrasnu

muziku na koncertnom

podijumu i baletskoj sceni, uvek

sam se prisećao te nezgode.

Šta biste poručili našim čitaocima?

Ako se bave muzikom, da predano

i sa ljubavlju na visoko

profesionalnom nivou izvršavaju

svoje radne obaveze. Da

vole muziku, a ne sebe u muzici.

Da se raduju svakim danom

koji život pruža kako bi u starosti,

kada zađu u moje godine,

u sećanju i uspomenama ponovo

doživljavali ono lepo što

su svojim radom i aktivnostima

ostavili iza sebe.

Kavalerija rustikana - prva operska predstava nakon zemljotresa 1963.

Autor: Vesna Bratić

066/MONDO

“Akademija“:

DUH POZORIŠTA LEBDI NAD HORSKOM SCENOM

Ina Šorohova

(Kemerovo)

Istaknuti pedagog, hormajstor Semjon Kazačov je u svom

radu „od časa do koncerta“ pisao: „Nije moguće u potpunosti

shvatiti specifiku koncertnog izvođenja ukoliko se u obzir ne

uzme pozorišna priroda hora. Duh pozorišta lebdi nad

horskom scenom…“.

Kemerovo

KEMEROVSKI DRŽAVNI INSTITUT KULTURE

Scena iz horskog spektakla „Klasika u farmericama“.

Praveći analogiju između

žanrova pozorišnog i horskog

pevanja, autor nalazi sličnosti

u mnogim njihovim suštinskim

karakteristikama, i zaklјučuje:

„Korišćenje tih sličnosti znači

proširenje i povećanje umetničko-izražajnih

mogućnosti hora,

uliva mu dodatnu snagu, daje

nove podsticaje i sredstva“ [2].

Knjiga S. Kazačova je objavlјena

1990. godine. U to vreme, kada

je „primat pozorišnog razmišlјanja

kao neodvojive karakteristike

čitave umetnosti XX veka postao

najvažniji podsticaj za stvaranje

novih pravaca“, horsko pozorište

je počelo u Rusiji da stiče veliku

popularnost [5].

Prvi pokušaj teatralizacije

horske muzike u Sibiru ostvario

je Boris Pevzner – umetnički

rukovodilac kamernog hora Novosibirske

filharmonije. Nјegova

grupa je 1986. godine izvela

Gros Quodlibet Grigorija Gobernika.

Izvođenje je doživelo veliki

uspeh. Publika je sa velikim interesovanjem

ispratila teatralizovano

horsko delo, u kojem je

korišćena „personifikacija hora“,

uz mogućnost realizacije svakog

pevača. Ali, pravac koji je uveo B.

Pevzner zainteresovao je, pre

svega, hormajstore koji su radili

sa studentskim ili amaterskim

kolektivima, jer se u njemu nalazio

potencijal za povećanje interesovanja

za horsku umetnost.

Horsko pozorište „Akademija“

nastalo je 2001. godine u okviru

Kemerovske državne akademije

za kulturu i umetnosti (naziv visokoškolske

obrazovne ustanove

u 2001. godini) na bazi katedre

za dirigovanje akademskim horom.

Nastalo je mlado stvaralačko

udruženje sa svojim individualnim

vokalnim izvođačkim

AKADEMIJA: DUH POZORIŠTA NAD HORSKOM SCENOM/067

stilom, koji je gravitirao ka inovacionim

oblicima i teatralizaciji

u interpretaciji muzike.

U procesu svog formiranja

kolektiv je prošao karakterističan

put razvoja „akademski hor –

kamerni hor – horsko pozorište“,

koji je opisala Tatjana Ovčinikova

[4]. U trenutku nastajanja on je

nosio naziv „Ženski hor „Akademija“.

To je bio tradicionalni horski

kolektiv, čiji je repertoar obuhvatao

oko dve stotine dela koja

su se izvodila na raličitim svetskim

jezicima. Repertoar je obuhvatao

duhovnu muziku, himne,

svetske minijature, tradicionalnu

narodnu muziku, savremene

avangardne kompozicije, dela

a cappella, kao i dela sa instrumentalnom

pratnjom. Ipak, „duh

pozorišta“ je sve vreme „lebdeo“

nad kolektivom. Jedan od prvih

pokušaja teatralizacije dela

za hor bilo je izvođenje delova

kantate „Putovanje sa Bitlsima“

Sergeja Tosina. U interpretaciji

„Akademije“ numere kantate su

spojene određenom sižejnom

linijom i događajima koji su se

odigrali tokom zamišlјene probe

- repeticije horskog kolektiva.

Prvi teatralizovani čin je dobio

upravo takav naziv – „Repeticija“.

Treba istaći da je izvođenje bilo

ispunjeno zabavnim elementima

i da je imalo sižejnu liniju koja se

poklapa sa muzičkom dramaturgijom,

premda je realizovano uz

prisustvo dirigenta na sceni, dok

je sam hor statično stajao.

Prošlo je određeno vreme.

Kolektiv se aktivno razvijao i

menjao, tragalo se za „svojim“

repertoarom. Učesnicima, sada

već mnogo mobilnijeg sastava

Scena iz horskog pozorišta „Kontrapunkti“ – fantazija na temu dela

(i kvalitativno i kvantitativno)

bile su potrebne nove veštine.

Sledeća etapa na putu ka pozorištu

bilo je uvođenje disciplina

„horsko pozorište“, „glumačka

veština“, „scensko kretanje“ i

„postavka koncertne numere“

u nastavni plan katedre za dirigovanje

akademskim horom.

Studenti su počeli da stvaraju

sopstvene aranžmane popularnih

dela u različitoj stilistici. U

repertoaru ženskog kamernog

hora „Akademija“, koji je činilo

dvadeset petoro učesnica, pojavile

su se pojedinačne teatralizovane

horske numere i prve

muzičko-pozorišne predstave

„Devojačko veče“ i „Bitlomanija“.

U svojim nastupima hor je počeo

da osvaja prostor na sceni, da se

koristi predmetima, da se tokom

pevanja kreće, čak i da pleše. Od

tog trenutka nastupi kolektiva u

teatralizovanim žanrovima počeli

su da se održavaju bez prisustva

dirigenta na sceni.

H. Boša, K. Malјeviča i kantate „Adiemus“ K. Dženkinsa.

Na brzo usavršavanje kolektiva

uticala su mnogobrojna

učešća na međunarodnim takmičenjima

u različitim nominacijama.

To nije bila samo trka

za pobedama i obilazak zemalјa

u kojima su boravili. Učešće na

takmičenjima je postao podsticaj

za aktivan rad, mogućnost

proučavanja dostignuća ruskih

i inostranih kolega, kao i dobra

škola profesionalne veštine.

Visoke stručne ocene žirija su

potvrđivale ispravnost odabranog

puta.

Tih godina počele su da se

razvijaju tradicije kolektiva. Tako

je u program Međunarodnog festivala

– takmičenja božićne i

predbožićne muzike Petra Ebena

u Pragu (Češka, 2008. g.) bilo

uklјučeno delo u žanru „horsko

pozorište“, koje je horu donelo

prvo „zlato“. Od tog trenutka

je prijavlјivanje sličnih dela za

takmičarske programe postalo

tradicionalno za kolektiv.

068/MONDO

U isto vreme počeo je da se

formira i vokalno-horski stil kolektiva.

On se definisao potrebom

da pevači vladaju različitim

vokalnim stilovima izvođenja.

Osnova obuke studentkinja na

katedri oduvek su bile tradicije

ruske vokalno-horske škole, koje

su formirane kao rezultat integracije

tradicija italijanske škole

bel canto i ruskog narodnog i

crkvenog pojanja. Karakteristika

ove škole je sinteza veština pevanja

u ansamblu i akademskog

postavlјanja glasa: ujednačeno,

duboko, kontrolisano disanje;

metode nastajanja i formiranja

zvuka koji daje vokalnu poziciju,

lepotu, mekoću i poravnanje

tembra, ujednačenost glasa po

svim dijapazonima, odsustvo

forsiranja zvuka. Međutim, akademski

stil mogao je da bude

korišćen samo za izvođenje klasičnih

kompozicija. Stilska raznovrsnost

repertoara kolektiva, kao

i težnja rukovodilaca ka stilističkoj

autentičnosti pri interpretaciji

dela, omogućili su da se

Scena iz horskog spektakla „Obećajte mi lјubav…“.

Scena iz horskog spektakla „Devojačko veče“

korišćenje izvođačkih metoda

neakademskih vokalnih stilova –

narodnog (etničkog), estradnog

(popularnog) i džez pevanja –

učini tradicionalnim.

To znači da su pevači počeli da

uče kako da primenjuju različite

oblike vokalne tehnike: korišćenje

registara, rezonantno zvučanje,

različite načine formiranja zvuka,

metode ataka i održavanja tona,

raznovrsne načine disanja i drugo.

I, naposletku, upravo je u tim

godinama formiran tim stručnjaka

koji su radili sa kolektivom

(dirigent-hormajstor, režiser, koreograf)

i nastavili da razvijaju

usmerenje „horsko pozorište“ u

narednih gotovo deset godina.

Podvlačeći crtu pod ovom istorijskom

retrospektivom, navešćemo

citat koleginice koja se ozbilјno

i cilјano bavila pitanjima horskog

pozorišta. U kompleksnom istraživanju

„Horsko pozorište u savremenoj

ruskoj muzičkoj kulturi“

T. Ovčinikova određuje tu pojavu

kao „savremeni pravac akademske

horske umetnosti čiju osnovu

čini vokalno-scenska radnja, koja

koncert pretvara u pozorišno-horski

spektakl i čiji je glavni protagonista

kamerni hor; svaki učesnik

hora je istovremeno i solista i

umetnik scenske predstave. Pozorišno-horska

sinteza predviđa: prisustvo

šarolikih vokalnih tembrova,

sposobnost učesnika da pevaju u

horu, ansamblu i solo; artistizam,

scensku plastičnost i pokretlјivost.

Muzičko-pozorišnu interpretaciju

horskog spektakla određuje stva-


ralačka saradnja dirigenta i režisera“

[4]. Stvaralačko-izvođačka

delatnost i principi postojanja

„Akademije“ se u potpunosti poklapaju

sa ovim kriterijumima. Od

2011. godine kolektiv s pravom ima

status horskog pozorišta.

Pre nego što se dotaknemo

detalјnijih karakteristika pojedinih

stvaralačkih radova horskog

pozorišta „Akademija“, potrebno

je pojasniti da u repertoaru

kolektiva iz objektivnih razloga

nema autorskih dela kompozitora

koja su napisana u bilo kojem od

mnogobrojnih žanrovskih oblika

horskog pozorišta (koncert-čin,

horska simfonija, horski spektakl

itd.). U osnovi radova „Akademije“

su tradicionalni horski žanrovi. Ali

klasična horska dela, narodne pesme,

estradna dela i dr., dobijaju

putem aranžiranja, režije, koreografije

i scenografije novu interpretaciju

i pozorišno-scensko

Scena iz horskog spektakla „Obećajte mi lјubav…“.

ovaploćenje. U pozorišno-horskoj

predstavi „Akademije“ tradicionalni

žanrovi „dobijaju novo muzičko-dramsko

čitanje i režisersko

Nastup horskog pozorišta „Akademija“ na koncertu „Večito žive pesme Drugog svetskog rata“, koji je

održan u okviru međunarodnog studentskog pevačkog festivala „I pamti svet, spašeni…“.

070/MONDO

Nastup mešovitog sastava horskog pozorišta „Akademija“.

rešenje, hor postaje glavni junak,

dok inscenacija stiče status horskog

spektakla“ [4]. Karakteristična

crta po kojoj je stvaralaštvo

kolektiva poznato je stil vokalnog

izvođenja, koji podrazumeva korišćenje

raznovrsnih vokalnih stilova,

kao posebnog sredstva izražajnosti

u muzičkoj dramaturgiji.

Horski spektakl „Devojačko

veče“ je lirsko-dramsko delo,

zasnovano na korišćenju ruskih

nacionalnih folklornih tradicija.

Premijera spektakla je održana

2009. godine u gradu Čančunj

(Kina) u okviru međunarnodnog

festivala „Mladost. Prijatelјstvo.

Razvoj.“ Spektakl ima nekoliko redakcija

i bio je predstavlјen publici

na različitim festivalima u Rusiji,

Nemačkoj, Makedoniji, Polјskoj,

ostajući u repertoaru kolektiva do

današnjih dana. U osnovi sižea je

sudbina mladih devojaka, događaji

iz njihovih života i osećanja

koja se pokazuju putem praznično-obredne

kulture. U različitim

redakcijama spektakla korišćeni

su aranžmani i obrade narodnih

pesama (tužbalice, lirske, svadbene,

kalendarske, prigodne pesme,

uspavanke, pesme za igru) i

bliska narodnoj stilistici autorska

dela ruskih kompozitora-klasika

Petra Čajkovskog, Georgija Sviridova,

Valerija Kalistratova i dr.

Kao primer interpretacione

transformacije može da posluži

delo Valerija Gavrilina „Perezvoni“.

Minijatura je napisana za ženski

hor a cappella u laganom, igrivom

karakteru. Po sižeu predstave, tokom

zvučanja te numere devojke,

spuštajući venčiće u vodu, gataju

i sa uzbuđenjem očekuju svoju

sudbinu. Numera zvuči u pratnji

ruskih nacionalnih duvačkih instrumenata

(rus. dudočka, sopilka),

koji imaju mek, priglušeni

zvuk, zahvalјujući čemu horsko

delo pridobija nove nijanse.

Treba se posebno zadržati na

vokalnoj izražajnosti spektakla.

Prilikom upevavanja muzičkog

materijala spektakla uzimala se u

obzir ta okolnost, da je „narodna

pevačka umetnost zasnovana na

sintezi suprotstavlјenih načela:

profesionalnog i autentičnog, tradicionalnog

i inovativnog, etničkog

i univerzalnog“ [3]. Tembr glasa

u narodnoj pevačkoj izvođačkoj

praksi postaje glavno izražajno

sredstvo za razumevanje smisla

pesme, i svaki žanr zahteva određeno

zvučanje. Zato je osnovni

vokalni stil „Devojačke večeri“ postao

mešoviti narodno-akademski

stil. Svaka numera spektakla je, u

skladu sa žanrovskim usmerenjem,

dobila svoj specifični vokalni ton.

Kao posebno izražajno sredstvo

koje naglašava stilistiku, u njemu

su korišćeni elementi narodnog

stila: otvoreni način formiranja

zvuka, glatki prelaz govornih intonacija

u pevačke, intenzivna

grudna rezonanca.

Osnova horskog spektakla (vokalno-koreografske

radnje) „Bitlomanija“

je rimejk pesme grupe The

Beatles. Predstava je u celini prikazana

samo jedanput, ali se njene

najuspešnije numere stalno koriste

u nastupima kolektiva. Izrazite

numere, ispunjene događajima i

interesantnom dramaturgijom, karakterišu

se apsolutno drugačijom

interpretacijom muzičkih tekstova

koja se od originala razlikuje novim

smislom, potpunom transformacijom

žanra, i stvaranjem novog

aranžmana. Promene su obuhvatile

ne samo ritam, tempo, metriku,

harmoniju dela, već i stil vokalnog

izvođenja. Rimejk je omogućio da

se koriste različiti vokalni stilovi,

koje objedinjuje popularna muzika.

U skladu sa tom stilistikom, muzičku

pratnju programa obezbeđuje

ansambl u sastavu: klavir, električna

gitara, bas, udaralјke, duvački

instrumenti. Jedna od najizrazitijih

numera spektakla postao je rimejk

pesme Pola Makartnija (eng. Paul

McCartney) Lady Madonna. To je

lagana i šalјiva plesna numera u

kojoj se koriste ploče od vinila –

simbola epohe The Beatles. U ru-


kama razigranih veselih devojaka

ploče sa snimkom njihovih idola

pretvaraju se čas u kapu kokete,

čas u poslužavnik kelnera, čas u

ogledalo, čas u modernu torbicu,

čas u volan skupog automobila.

Slična promena muzičkih izražajnih

sredstava, koja je uslovlјena

drugačijom dramaturgijom,

može se ispratiti i u teatralizovanoj

kompoziciji Fredija Merkjurija

(eng. Freddie Mercury) Bohemian

Rapsody. Siže novog čitanja tog

hita zasnivao se na večnoj temi

suprotstavlјanja dobra i zla. Grupa

ravnodušnih i iznerviranih lјudi

koje je „uhvatila“ kiša i koji su se

sklonili pod zaklon, sukoblјavaju se

i gube lјudski oblik, pretvarajući se

u agresivne marionete. Kolektiv je

na međunarodnom festivalu – takmičenju

„Jezerski biseri“ u makedonskom

gradu Struga (2011) za

izvođenje te numere dobio „Srebrnu

medalјu“, nagradu Svetske

asocijacije međunarodnih festivala

i takmičenja. Numera je 2014. godine

obnovlјena u novoj redakciji,

u skladu sa karakteristikama žanra

„mjuzikl“. Za izvođenje te numere

horsko pozorište „Akademija“ je

dobilo diplomu pobednika prvog

stepena na međunarodnom festivalu

PARIS, JE T’AIME! CHORE-

OGRAPHIE ET THEATRE u Parizu

(Francuska, 2014.). To je bilo prvo

iskustvo učešća kolektiva na pozorišnom

takmičenju u nominaciji

„mjuzikl“. Režiser kolektiva Valerij

Ponomarjov je tada dobio specijalnu

nagradu žirija „Najbolјi režiser“.

Karakteristika horskog spektakla

„Klasika u farmericama“ je

korišćenje afroameričke tradicije

u džez delima, koja je od umetnika

pozorišta zahtevala učenje džez

pevanja i koreografije: džez improvizacije,

korišćenje skeča, i ritmički

stil swing pevanja. Stilistika predstave

je omogućavala oslanjanje

na zvuk glasa uz često korišćenje

vibrata, bogatog, ispunjenog, ali

mekog tembra na niskim i srednjim

registrima, i jakog i visokog

na gornjim delovima dijapazona.

Najizrazitije numere te priredbe

su kolektivu više puta donosile

pobede na različitim festivalima

i takmičenjima. Tako su 2012. godine

jednu od numera spektakla,

hit Luija Prime (eng. Louis Prima)

Sing, Sing, Sing…, organizatori

uklјučili u Gala-koncert diplomaca

visokih obrazovnih institucija

kulture i umetnosti, koji je održan

u koncertnoj sali P. I. Čajkovskog

Moskovske državne filharmonije.

A delo Irvina Berlina (eng. Irving

Berlin) Puttin on the Ritz, koje je

postavlјeno u žanru „horsko pozorište“,

dobilo je najvišu ocenu

žirija takmičenja „Svet koji peva“

u Sankt-Peterburgu (2016).

Horski spektakl „Kontrapunkti“

je fantazija na temu dela Heronima

Boša, Kazimira Malјeviča i kantate

ADIEMUS Karla Dženkinsa. Premijera

predstave održana je u aprilu

2013. godine u Sankt-Peterburgu,

u okviru događaja sa VII-og međunarodnog

takmičenja mladih

horskih dirigenata i I-og međunarodnog

foruma horskih dirigenata.

Različite numere spektakla su

udostojene diploma Gran Pri međunarodnog

takmičenja Sounds

and rhythms of VIENA (Austrija,

2015.) i međunarodnog takmičenja

Kingdom art stars, koji se tradicionalno

održava u Londonu (Velika

Britanija, 2016.). Predstavi je unikalnost

obezbedio princip spajanja

nespojivog na sceni. Veoma

složena radnja inspirisana delima

Heronima Boša vodi slušaoce iz

neobičnog sveta umetničkih slika

u kojima caruje zlo i nasilјe u čisti

harmonični svet suprematizma

Kazimira Malјeviča. Kontrapunkt u

predstavi je delo muzičkog filozofa

Karla Dženkinsa. Delovi kantate

ovog kompozitora su postali osnova

za „oživlјene“ slike umetnika:

„Boemska rapsodija“ na muziku F. Merkjurija

072/MONDO

Scena iz horskog spektakla „Fantazija na temu slika H. Boša, K. Malјeviča i kantate „Adiemus“ K. Dženkinsa“.

„Kola sena“, „Lađa s ludacima“, „Vađenje

kamena ludosti“ (SONG OF

TEARS); „Vrt uživanja“ (SONG OF

THE SPIRIT); „Most nad propašću“

(ZA MA BA); „Ave Marija“ (koral

ARAMA IVI); „Ogledala sveta, ili himna

Tvorcu“ (SONG OF THE TRINITI,

koral A MA KA MA, koral SOL-FA);

„Epilog“ (SONG OF THE PLAINS).

Muzički jezik i izabrana sredstva

izražavanja „Kontrapunkta“

su istovremeno i klasična, i popularna,

i etnička. Kostimi su doprineli

posebnoj popularnosti spektakla.

Oni se tokom predstave menjaju.

Dosadni i obezličeni hitoni sa

ušivenim platnima na kojima se

nalaze reprodukcije Bošovih slika

smenjuju se snežnobelim kombinezonima

i svetlim šarenim rukavicama

u „suprematskom“ delu.

Prema zamisli K. Dženkinsa, u procesu

izvođenja fonetskih tekstova

kantate, vokalisti treba da „sviraju“

svojim glasom poput najsavršenijeg

muzičkog instrumenta [1].

Predstava je veoma komplikovana

za izvođenje – naporedo

sa svojim junacima i umetnici

moraju tokom čitavog spektakla

da se nalaze u stalnom pokretu,

transformišući se sve vreme uz

neprekidno pevanje.

Poslednji rad kolektiva bio je

lirsko-dramski spektakl „Obećajte

mi lјubav…“. Nјegova premijera

je održana u junu 2017. godine na

međunarodnom festivalu slovenske

kulture SŁOWIANALIA SZCZE-

CIŃSKIE u Šćećinu (Polјska). Prva

predstava u potpunosti obnovlјenog

sastava mladih izvođača, koja

se sastojala od najbolјih primera

ruske klasike, poetskog folklora

i savremene popularne muzike,

emitovana je preko medija u direktnom

prenosu i bila toplo dočekana

uz visoke ocene slušalaca.

Od trenutka osnivanja horsko

pozorište „Akademija“ je prošlo

značajan put u svom razvoju. To

je kolektiv koji aktivno izvodi koncerte

i broji više od trideset i pet

pobeda na međunarodnim ta-


kmičenjima kako u Rusiji, tako i u

različitim delovima sveta, poput

Austrije, Mađarske, Danske, Nemačke,

Kine, Makedonije, Polјske,

Srbije, Francuske. Administracija

visokoškolske obrazovne ustanove

i nastavnici katedre obavili su

sistematski rad koji uslovio visoki

rezultat delatnosti kolektiva. U sadašnje

vreme Kemerovski državni

institut kulture (KemGIK) je jedina

visokoškolska ustanova u kojoj su u

nastavni plan obuke studenata-dirigenata

uklјučene discipline koje

diplomcu pružaju mogućnost da

u punoj meri, i teorijski i praktično,

stekne kvalifikaciju „umetnik hora“.

Prilikom formiranja kolektiva

2001. godine bila je definisana njegova

misija: očuvanje i stvaralački

razvoj nacionalnih tradicija ruske

horske kulture; promovisanje najbolјih

primera savremene horske

umetnosti; implementacija inovativnih

oblika horskog izvođenja;

podrška i podsticaj stvaralačke

delatnosti, i stimulisanje inicijative

studenata visokoškolske ustanove;

pobolјšanje izvođačke kulture

i kadrovskog potencijala ustanova

iz sfere umetnosti u regionu.

Analizirajući višestranu delatnost

horskog pozorišta „Akademija“

KemGIK, može se reći da se ta misija

dosledno ostvaruje. Izvođačka,

stvaralačka i prosvetna delatnost

hora je dobro poznata i van oblasti

Sibira. Na osnovu kolektiva je 2012.

godine formirana Stvaralačka škola,

koja je postala svojevrsna laboratorija

novih scenskih oblika horskog

izvođenja. Lekcije stvaralačke

škole „Akademije“ se održavaju

kako u Kuzbasu, tako i na Altaju, u

Hakasiji, i u Novosibirskoj oblasti.

Rezultat delatnosti škole je redovno

godišnje održavanje gradskog

dečjeg pevačkog praznika „Prelepa

dalјina“ u Kemerovu. Međutim,

ono što je najbitnije – u kolektivu

se pojavio dečji sastav, koji je

odmila nazvan „mala Akademija“.

Horsko pozorište „Akademija“

Kemerovskog državnog instituta

kulture ima velike stvaralačke

planove. Nјihovom realizacijom

će se, kao i ranije, baviti izvanredan

kolektiv: režiser – prorektor

za naučnu i stvaralačku delatnost,

doktor pedagoških nauka,

profesor Valerij Ponomarjov, koreograf

– šef katedre za klasičnu

i savremenu koreografiju, docent

Inga Puzirjova, pedagog za scenski

pokret – docent Veronika Kiselјeva,

pedagog-koncertmajstor

– nastavnik Alina Starikova, pedagog

za vokalnu tehniku – nastavnik

Tatjana Barabaš, vršilac dužnosti

šefa katedre za dirigovanje

i akademsko pevanje Ana Golјska,

umetnici pozorišta i umetnički

rukovodilac i glavni dirigent

horskog pozorišta „Akademija“

Ina Šorohova.

Članak i fotografije preuzete su iz

magazina Музыкальный журнал.

Fotografije: služba za odnose sa

javnošću Kemerovskog državnog

instituta kulture.

Literatura

1. Karl Dženkins. Биография, – URL: http://persones.ru/biography-23945.html [приступ 09.08.2017] Цит.

2. Kazačkov S.A. Ot uroka k koncertu, – Izdatelьstvo Kazanskogo universiteta, 1990. – 343 s.

Cit. – s. 310.

3. Кривенко Ж.Д. Тембровый подход к обучению народному пению, Автореферат диссертации кандидата

педагогических наук, Москва, 2008, – URL: http://nauka-pedagogika.com/pedagogika-13-00-02/

dissertaciya-tembrovyy-podhod-k-obucheniyu-narodnomu-peniyu#ixzz36qilL7Zw [приступ 09.08.2017].

4. Овчинникова Т.К. Хоровой театр в современной отечественной музыкальной культуре, Автореферат

диссертации кандидата искусствоведения, Ростов-на-Дону, 2009,– URL:http://www.dslib.net/

muz-iskusstvo/horovoj-teatr-v-sovremennoj-otechestvennoj-muzykalnoj-kulture.html [приступ 15.08.2017]

5. Супруненко Г.В. Хоровой театр как жанр «взаимодействующей» музыки и его воплощение в творчестве

отечественных композиторов на рубеже ХХ – ХХI веков, Автореферат диссертации кандидата

искусствоведения, Нижний Новгород, 2012, – URL: http://www.dslib.net/muz-iskusstvo/horovoj-teatrkak-zhanr-vzaimodejstvujuwej-muzyki-i-ego-voplowenie-v-tvorchestve.html

[приступ 10.08.2017]

074/PARLIAMO

Marija Vasić Ahmetović

Marija Vasić Ahmetović, vokalni solista i pijanitsta, diplomirala je 2011. godine na Fakultetu

umetnosti u Nišu, na odseku za opštu muzičku pedagogiju. Pevačko iskustvo

sticala je kao dugogodišnji član Akademskog hora SKC-a u Nišu a zatim i kao solista

vokalnog ženskog kvinteta Divas Voice. Svoje interesovanje usmerila je ka popularnim

žanrovima, te osniva bend koji promoviše Jazz, bossa nova, pop i gospel

zvuk. Kao solista karakterističnog izražaja i stila, sa prepoznatljivom bojom glasa i

unikatnim načinom pevanja, skreće pažnju na sebe i osvaja publiku u zemlji i u inostranstvu.

Sa svojim sastavom Just Soft duo, koji čine ona kao vokal i klavirista i njen

suprug Ernad Ahmetović jazz gitarista, obišla je mnoge zanimljive destinacije i upoznala

različite kulture. Stečena iskustva i znanja u velikoj meri koristi u izgrađivanju

sopstvenog umetničkog izraza i puta. Prvi poslovni angažman van granica naše zemlje

ostvarila je u dalekoj Kini, a zatim su usledile različite ponude i boravak u zemljama

kao što su Azerbejdžan, Katar, Maldivi, pa sve do zemlje izlazećeg Sunca-Japana.

Trenutno boravi u Beogradu gde se bavi pedagoškim radom u svom Artbeat centru

za muzičku i dramsku umetnost. Marija ekskluzivno za magazin Aperto odgovara

na pitanja u vezi sa njenim profesionalnim razvojem i planovima za buduće projekte.

Kao vokalni solista i klavirista obišli ste mnoge

egzotične destinacije. Da li možete podeliti sa

nama gde Vas je muzika odvela?

Daleka Kina bila je prva azijska zemlja u kojoj sam

boravila 3 meseca sa svojim suprugom i kolegom

Jazz gitaristom, još 2011. godine. Zajedno smo živeli

i nastupali u zemljama Azije i Srednjeg istoka,

pa smo tako, već sledeće godine bili u Kataru, a potom

smo na Maldivima proveli skoro dve godine. Na

tom proputovanju posetili smo Bahrein i Šri Lanku.

Azerbejdžan, u kome smo proveli nekoliko meseci,

bio je pravo malo otkrovenje. Poslednje tri godine

nastupali smo u Japanu, koji je ujedno ostavio najveći

utisak i bio svojevrsna kruna dugogodišnjeg

putovanja.

U kojoj meri su različite kulture koje ste imali

prilike da upoznate uticale na vaš umetnički i

profesionalni razvoj?

Kada pričam o zemljama u kojima sam živela, najviše

volim da govorim o ljudima, jer su oni ti koji čine

kolorit neke zemlje. Svako poznanstvo mi je donelo

pravo malo bogatstvo, a samim tim me oplemenilo

i učinilo kreativnijom, slobodnijom u izrazu i duhu.

Poseta monumentalnim hramovima, sedenje na

obali svetog jezera, šetnja drevnim gradom, plivanje

sa morskim nemanima, život na malom ostrvu

na sred okeana, zemljotresi i uragani, samo su

delići velikog mozaika mog razvoja kao osobe, kao

čoveka. Moj umetnički put je moj jedini put, pa tako

ne mogu da razdvojim profesionalni od onog pri-

/075

vatnog. Celokupno iskustvo je u velikoj meri uticalo

na moj autorski rad, muziku i tekstove kroz koje

jednako izražavam svoje biće i postojanje.

Da li postoje razlike u smislu žanrovskih preferencija

u zemljama koje ste posetili, odnosno koja

vrsta muzike je traženija na kojim podnebljima?

Svakako sve one imaju svoju tradicionalnu muziku

kojom se predstavljaju, međutim i u njima su

popularni isti oni žanrovi koji se u našoj zemlji najređe

slušaju, kada govorimo o savremenoj muzici.

Naravno ima izuzetaka. Japan je zemlja Jazz-a.

Osim što publika uživa u jazz standardima, možete

ga čuti u svim tržnim centrima, marketima, restoranima,

kafićima, na aerodromima, u taxiju… Pravo

malo carstvo Jazz-a. Jazz scena je izuzetno jaka

i razvijena u Japanu. Postoji pregršt festivala na

kojima se predstavljaju izvođači iz Japana, kao i

iz celog sveta. Imala sam sreće da posetim neke

od njih i uživala, kako u izvođenjima, tako i u samoj

besprekornoj produkciji. Ništa manje nisam uživala

ni sedeći na tatamiju kraj ognjišta u japanskoj

tradicionalnoj kući, slušajući melanholične zvuke

japanskih ljubavnih pesama. Japanci imaju muzičku

scenu bogatu svim svetskim žanrovima, tako

da su u velikoj meri privrženi domaćoj muzičkoj

produkciji.

Azerbejdžan je takođe zemlja klasike i jazz-a. Izuzetno

muzikalan narod sa dugom muzičkom tradicijom

i velikim narodnim instrumentarijumom. Aze-

076/PARLIAMO

Just Soft Duo (Marija Vasić Ahmetović i Ernad Ametović)

ri su veliki ljubitelji kvalitetne muzike, a zamljivo je

to da svaka druga kuća ima pianino.

Maldivski narod, iako prilično izolovan, pored svojih

tradicionalnih Bodu Bheru bubnjeva, okrenut je

savremenom izvođaštvu, naročito DJ-ingu. Prate

najnovije svetske muzičke trendove, a slušaju i

puno indijske pop muzike, koja je izuzetno ritmična

i nadasve melodična.

Član ste benda Just Soft Duo. Kakav zvuk promovišete

i da li radite autorsku muziku?

Već sam spomenula da nastupam sa svojim suprugom,

Jazz gitaristom Ernadom Ahmetovićem. Mi

zajedno činimo Just Soft duo i od samog osnivanja

ovog sastava imali smo za ideju da u našim originalnim

aranžmanima sviramo muziku omiljenih autora.

Toj ideji smo ostali verni do danas, pa tako sviramo

popularnu savremenu muziku u Jazz, Soul, bossa

nova obradama i publika u tome uživa baš kao i mi.

U Japanu smo imali sreće da u sopstvenoj režiji

snimimo video za svoje dve autorske pesme, kao

i da ih odsviramo sa japanskim jazz muzičarima.

Oboje radimo na autorskim albumima. Ernad će

svoj izbaciti do kraja godine. Ja ću malo sačekati

zbog prinove koju očekujemo u aprilu, pa se nadam

da će se album realizovati sledeće godine. Pesme

su tu, samo čekaju da ih predstavim.

Možete li nam reći više o muzičkom centru ArtBeat

koji vodite?

Puno ime našeg udruženja je ArtBeat centar za

muzičku i dramsku umetnost i on uspešno postoji,

već skoro 10 godina. U okviru udruženja deluju

dramski i muzički centar, često na zajedničkim

projektima, ali i samostalno. Muzički pedagozi

obezbeđuju edukaciju na klaviru, gitari, bas gitari,

pevanju, bendovima, teoriji muzike, studijskom

snimanju… Svi programi su prilagođeni uzrastu, a

starosna granica za upis ne postoji i svi su dobro

došli. Imamo polaznike starosti od 5 do 65 godina,

MARIJA VASIĆ AHMETOVIĆ/077

za sada. Nadamo se da će se ta granica još proširiti.

Nudimo i osnove klasične muzičke edukacije kakva

se vrši u nižim muzičkim školama, ali glavna ideja

je da probudimo svest o širokom spektru stilova

i muzičkih žanrova, pa tako polaznicima pružimo

mogućnost da se bave muzikom u nekom širem

smislu. Želimo da podstaknemo novonastale izvođače

da sviraju, pevaju i bave se muzikom bez stega

i obaveza i udahnemo im osećaj slobode kakvu

samo muzika može da pruži.

Pored pevanja, bavite se pedagoškim radom i

obučavate mlade u sviranju klavira, solfeđu i

savremenom pevanju. Da li kod mladih primećujete

posebna interesovanja kada govorimo

o muzičkom ukusu?

U zavisnosti od uzrasta varira i muzički ukus. Oni

najmlađi slušaju ono što se sluša kod kuće, odnosno

ono šta slušaju mama i tata. Kako se starosna

granica penje, tako se i ukus više diferencira, pa

tako tinejdžeri slušaju ono što je trenutno aktuelno

na raznim web portalima. Ono što je svim

mlađim uzrastima zajedničko je to da je muzika za

njih uglavnom audio pratnja vizuelnom doživljaju

neke vrste izvođaštva.Vizuleni doživljaj preuzeo

je primat nad auditivnim, pa samim tim i utiče na

formiranje muzičkog ukusa. Kao i kod svih mladih

generacija, hitovi koji nam stižu sa zapada, nekada

preko tv ekrana, sada Youtube-a su najaktuelniji i

kod nas. Klasična, umetnička muzika je uglavnom

nepoznanica sa kojom se kasnije upoznaju. Svakako

mladi koji se zainteresuju za bilo kakvu vrstu

muzičke edukacije, uglavnom već imaju neke

smernice i ideju o postojanju kvalitetnih i nekvalitetnih

muzičkih stilova.

Nedavno ste nastupali sa ženskim vokalnim

kvintetom Divas Voice kao specijalni gosti na

koncertu povodom 25 godina Niškog kamernog

hora. Osnivač ste i član ovog sastava već dugi

niz godina. Kako je vratiti se na scenu sa ovom

grupom posle nekoliko godina pauze?

Kao da sam se vratila kući. Zaista, Divas Voice je

moja porodica i užasno mi je nedostajala. Putevi

su nam se bukvalno razišli i ponovno okupljanje

postalo je samo pusta želja. Kada nam se pružila

ta jedinstvena prilika o kojoj smo toliko maštale,

bile smo na sedmom nebu. To je bilo jedno kratko

Kvintet Divas Voice

078/PARLIAMO

okupljanje, toliko kratko da smo imale prvu i jedinu

zajedničku probu na dan nastupa. Neverovatno je

to kako smo nekada dok smo stvarale jednu podmazanu

i jaku mašinu, zapravo stvorile svojevrstan

perpetumobile, toga smo sada postale svesne. Sa

ovim kvintetom sam se uvek osećala podržano i

sigurno na sceni, pa sam tako mogla da budem

potpuno slobodna i svoja u izrazu. Ljubav koju gajimo

kroz, mogu slobodno reći, jedinstvenu vrstu

izvođaštva na ovim prostorima, prepoznaje i mnogobrojna

publika koju i dalje imamo, i koja deli tu

ljubav sa nama. Ne mogu da dočekam nove prilike

koje će nam se sigurno uskoro ukazati.

Iako su Vaša angažovanja više vezana za inostranstvo

i dalje sarađujete sa umetnicima iz

Niša i Srbije. Da li smatrate da su izvođači iz

Srbije isto tako kvalitetni, uspešni i motivisani

kao oni u inostranstvu?

Izuzetno sam ponosna na uspehe naših izvođača,

naročito onih koji plivaju u vodama autorske muzike.

Volela bih da ih je više, naročito u Nišu. Naš grad

je prepun muzikalnih i talentovanih umetnika. Na

žalost činjenica je da izvođači u inostranstvu jesu

više raspoloženi za zajedničke projekte, saradnju i

otvoreniji su za nove ideje. Međutim, njihova finansijska

situacija dozvoljava da budu ležerniji i samim

tim, rekla bih, i motivisaniji za kreativan rad. Naši

izvođači nisu manje obrazovani ili kvalitetni, ali bih

volela da imaju taj luksuz da se posvete kreativnom

izrazu, i ne obavezno onom koji se najviše traži i

donosi najveći prihod. Moram da priznam da sam

MARIJA VASIĆ AHMETOVIĆ/079

i sama posvećenija svom umetničkom radu kada

živim u uređenijem društvu i sistemu od ovog, a

za umetnika je ta konekcija sa unutrašnjim ja od

presudne važnosti za stvaralaštvo i svakako se

odražava i na izvođaštvo.

Zanimljiva je saradnja sa muzičkim studiom

Musicorn iz Niša, u čijem muzičkom videu se

pojavljujete kroz kadrove iz dalekog Japana.

Kako je došlo do ove saradnje?

Osnivač Musicorn-a Ivana Ilić je moja dugogodišnja

koleginica i pre svega bliska pijateljica. Jedna

drugu podržavamo i pratimo na profesionalnom razvojnom

putu već više od 20 godina. Za to vreme

smo sarađivale na mnogim projektima koji se tiču

uglavnom izvođaštva. Music moves me bila je te

godina kompozicija evropskog dana Muzikoterpije

u čijem smo izvođenju, između ostalih učestvovali

i moj suprug i ja, zajedno sa pijanistkinjom iz Japana.

Ivana je došla na fantastičnu ideju da svoje

kolege i prijatelje, sve one koji se muzikom bave

profesionalno ili iz entuzijazma uključi u stvaranje

jedinstvenog prikaza ove kompozicije. U Japanu

smo tada boravili već treću godinu zaredom i znali

za neke tipično japanske lokacije, pa smo na jednoj

takvoj snimili naš deo spota. Naša japanska saučesnica

je uživala sa nama, dok smo u kolima na putu

do Aošime učili pesmu i svirali je na ukuleleu. Musicorn

centar se bavi plemenitom naučnom granom

koja prezentuje muziku u njenoj najčistijoj formi,

tako da je pravo zadovoljstvo i retka privilegija biti

deo tima Musicorn.

Imate iskustva pevanja u horu, manjem vokalnom

sastavu, bendu, ali i kao solista. U kojoj

vrsti ansambla se osećate najkomfornije?

Svaki sastav nudi doživljaj koji ne mogu da ostvarim

u nekom drugom sastavu. Recimo pevanjem u

horu se postiže osećaj kohezije i ushićenja o kome

mogu da posvedoče samo horski pevači. Osećaj je

potpuno jedinstven i možete ga doživeti samo u

horu. Uživala sam u solističkim nastupima ispred

hora ili vokalnog sastava. Tada sam otkrila snagu

svog glasa, probila granice i ukrotila scenu zauvek.

Oslobađajući osećaj koji imam samo tada. Pevanje

u bendu nudi veću mogućnost pokreta, kao i čitav

arsenal izvođačkih tehnika, pa mi je to uvek jako

zabavno. Najkomfornije se osećam onda kada sam

sigurna u sebe i svoj ansambl, koji god on bio.

Pevate različite muzičke stilove. Da li to podrazumeva

upotrebu drugačije vokalne tehnike

za određeni muzički žanr?

Rado koristim razne vokalne tehnike s tim što

moje iskustvo pokazuje da se njihova upotreba

ne može toliko vezati za muzičke žanrove koliko

za potrebe određenog aranžmana ili uslova scene.

U zavisnosti od veličine scene, broja ljudi u publici,

upotrebe mikrofona ili sastava sa kojim nastupam

u tom trenutuku, biram tehniku koja će biti najprikladnija.

Kada sebe pratim na klaviru ili pevam

uz pratnju gitare na ozvučenju uz dobru informaciju

imam više mogućnosti. Ako pevam akustično

onda ću sve pevati punim, grudnim glasom.

Naravno gospel pevam isključivo grudnim glasom,

dok bossa nova zahteva pevanje polu glasom, kad

kad flahom, pa i šapatom. Svakako, uvek se trudim

da koristim tehnike koje najmanje štete glasovnom

aparatu u datom trenutku i ne idem preko

trenutnih mogućnosti, da ne bih rizikovala povredu.

Veliki broj pevača ima neku usvojenu tehniku

kojom se na kraju najviše koristi. Ono što bih

savetovala svim pevačima je usvajanje što više

vokalnih tehnika, kako bi imali mogućnost izbora,

što produžava vek glasu, a u izrazu i dinamički

obogaćuje vokalnu interpretaciju.

Kakvi su Vam planovi za naredni period u smislu

muzičkih aktivnosti i da li Vas uskoro možemo

čuti i u Nišu?

Planiram da u toku sledeće godine snimim svoj

prvi album. Do tada ću svakako korisiti internet

portale za objavu svog autorskog rada u vidu

singlova. Materijala imam puno, ali mi ga nikada

dosta i inspiracija je uvek tu, pa sam tako uvek

zauzeta novim autorskim projektima. Pedagoški

rad me takođe ispunjava i inspiriše, pa tako radim

i na prezentaciji svojih učenika. Već smo uspešno

pokrenuli ArtBeat sessions u produkciji ArtBeat

centra. Naš video prvenac možete videti na našem

Youtube kanalu. Jako bih volela da se Nišu

prezentujem kao kantautor sledeće godine, tako

da se nadam da će biti prilike.

Autor: Ivana Milošević

080/PORTA APERTA

/081

VESNA

GAGIĆ

Vesna Gagić, diplomirani sociolog,

diplomirani bibliotekar

savetnik, na radnom mestu

šefa Biblioteke Fakulteta

umetnosti nalazi se od 2003.

godine. Svoje prvo bibliotečko

iskustvo stekla je na Univerzitetskoj

biblioteci Nikola

Tesla u Nišu počevši od 1995.

godine, najpre kao volonter,

a zatim i kao šef Odeljenja

za nabavku i obradu monografskih

publikacija. Aktivni

je učesnik mnogih seminara,

radionica i stručnih usavršavanja

iz oblasti bibliotekarstva,

a takođe je učesnik

brojnih projekata kojima se

unapređuje bibliotečko poslovanje.

Kao autor i kooautor

objavila je bibliografije o

značajnim srpskim ličnostima

kao što su Sv. Sava, Vladeta

Jerotić, St.St. Mokranjac

i drugi likovnii i muzički

umetnici, ali i monografskih

dela koja su deo realizovanih

projekata obeležavanja značajnih

datuma srpske umetnosti

i umetnika.

082/ PORTA APERTA

no spretno prilagođavali svim

promenama, uz usvajanje, ali

i širenje trajnih intelektualnih

vrednosti.

Kako biste nam predstavili Biblioteku

Fakulteta umetnosti

u Nišu?

Biblioteku Fakulteta mogu sa

ponosom da predstavim kao

jednu od najmlađih fakultetskih

biblioteka u Nišu, ali i kao jednu

od najsavremenije koncipiranih,

gde se, uz realne tradicionalne

vrednosti u bibliotekarstvu, neguje

i štampana knjiga, ali i savremeni

trendovi u tehničkom

i tehnološkom smislu ostvaruju

kroz digitalnu biblioteku, čime

se ostvaruje njena otvorenost.

Šta za Vas znači biti bibliotekar?

Biti bibliotekar ne može biti

samo posao ili profesija, već i

način života. Za samu profesiju

često se vezuju odredbe i stereotipi,

koji polaze mišljenjem

da je osnova ovog posla u čitanju

i slaganju knjiga na policama,

uz povremeno izdavanje

knjiga na korišćenje. Međutim,

sama profesija podrazumeva

malo šire angažovanje. Ljubav

prema knjizi, odnosno čitanju,

Sa promocije izdanja Fakulteta umetnosti u Nišu

prati i celoživotno učenje i prikupljanje

velikog broja informacija,

koje naknadno bivaju

podeljene sa korisnicima, u cilju

upotpunjenja same usluge i

zadovoljenja izvesnih intelektualnih

potreba korisnika. Tu dolazimo

do same suštine bibliotekarstva

kao profesije, a to je

da se saznanje mora uporedo

razvijati sa znanjem. Biblioteke

su složeni organizmi, koji su

se tokom godina neverovat-

Šta biste izvojili kao značajne

elemente kojima doprinosite

održavanju tradicionalnih

vrednosti u okviru bibliotečke

profesije?

Sve u Biblioteci ima posebnu

vrednost. Svaka nabavljena

knjiga je namenjena pre

svega studentima, kako bi im

pružila dovoljno informacija i

učinila studiranje lakšim. Takođe,

stalna saradnja sa profesorima

Fakulteta u potrazi za

novom literaturom je na izuzetno

dobrom nivou. Pored

stručne literature, značajno je

napomenuti i to da je veliki broj

građe okrenut opštoj informisanosti,

mogućnosti šireg obrazovanja

i razvoju opšte kulture. Od

samog formiranja, Biblioteka je

usmerena na negovanje i očuvanje

materijala o značajnim

ličnostima i manifestacijama

iz oblasti umetnosti Niša, pa je

tako formiran poseban fond koji

VESNA GAGIĆ/083

Napomenuli ste da pratite i savremene

bibliotečke trendove i

radite na modernizaciji fonda i

opreme kojom raspolažete...

U ovom segmentu, Biblioteka je

pre svega usmerena na korisnike

i trudimo se da im pružimo

što više mogućnosti da istraže

beskrajni prostor informacija.

Tako je opredelila izvestan broj

računara namenjenih pretraživanju

baza podataka koje su dostupne

preko akademske mreže,

Takođe, svojim multimedijalnim

i digitalizovanim sadržajem biblioteke

celine Horskih svečačine

jedan legat - prof. Srđana

Jaćimovića, kao i četiri biblioteke

celine i to: Tomislava Aleksića,

prof. Tomislava Bratića, prof.

Suzane Kostić i Horskih svečanosti.

Radi se trenutno i na

obradi novih bibliotečkih celina

prof. Aleksandra Vujića, prof.

Radojice Milosavljevića i režisera

Dejana Krstovića. U pitanju

su značajne privatne biblioteke,

koje obiluju knjigama iz oblasti

umetnosti, ali i ličnom i rukopisnom

dokumentacijom, što

je značajna odredba kulturnog

nasleđa poverenog Biblioteci i

njenim korisnicima na čuvanje i

koriščenje. Još jedan značajan

segment kulturnog nasleđa ima

i posebna zbirka grafičkih radova

studenata, koja trenutno

broji preko 8000 hiljada radova

i uvrštena je u Univerzitetsko

nasleđe na teritoriji Republike

Srbije.

nosti, korisnicima se preko savremenog

monitora, osetljivog

na dodir, omogućava pregled

digitalizovane građe. Naravno,

savremene tendencije se i dalje

prate i razvijaju u okviru Biblioteke,

pa je tako nabavljen i profesionalni

skener za knjige do

A3 formata, kao i štampač za

plastificirane članske karte korisnika.

Svaki segment savremenih

ostvarenja u Biblioteci

je opredeljen u cilju otvaranja

Biblioteke za sve korisnike koji

imaju potrebu i želju da koriste

fond, jer iako smo Fakultetska

biblioteka, naši korisnici su i

van institucije, poput građana

i studenata drugih fakulteta,

kojima rado pomažemo u

potrebi da dođu do potrebne

Dodela Zahvalnice Vesni Gagić za dugogodišnji uspešan rad na Fakultetu (Proslava Dana Fakulteta umetnosti u Nišu, 2018)

084/ AN FACE

informacije ili knjige. Kako bismo

pomogli da se otvorenost

u informacionom pogledu širi,

pokrenuli smo formiranje baze

odbranjenih master radova na

Fakultetu, koju svake kalendarske

godine ažuriramo novim

podacima. A u ovom segmentu

smo uključeni i u okviru Virtuelne

biblioteke Srbije, unosom

fonda u COBISS, gde je naš fond

vidljiv i dostupan korisnicima,

kao i drugim bibliotekama putem

međubibliotečke pozajmice

koja se redovno realizuje.

Da li ste ovime obuhvatili i sva

angažovanja Biblioteke iz oblasti

bibliotekarstva?

Ako se vratimo na početak ovog

razgovora, svakako možemo zaključiti

da je biblioteka resurs

iz koga se crpe brojne ideje i

stvaraju trajne vrednosti. Zato,

svakako da nisu iscrpljene i

ostvarene sve mogućnosti koje

biblioteka može da pruži. Trudim

se da u svakom segmentu

rada pronađem nove horizonte

na kojima se može bibliotečki

posao ostvariti, a samim

tim i opravdati profesija. Jedna

od ideja koju sam realizovala u

proteklom periodu jeste i pokretanje

projekata, kojima se obeležavaju

značajni datumi srpskih

umetnika. To je prvi put realizovano

2014. godine sa godišnjicom

rođenja St. St. Mokranjca,

zatim se nastavilo obeležavanjem

godišnjica Isidora Bajića,

Miloja Milojevića, Nadežde Petrović,

Save Šumanovića, Paje

Jovanovića, Konstantina Babića

i Borivoja Popovića. Svaki

ovaj projekat je praćen posebno

organizovanim izložbama,

koncertima, kao i štampanjem

adekvatne monografske publikacije.

Tu se takođe ostvarila

značajna saradnja sa profesorima

Fakulteta, koji su svoj prilog

u okviru koncerata i stručnih

radova na najbolji način realizovali.

Istovremeno se ostvarila i

trajna saradnja sa srodnim institucijama

kulture i umetnosti

u zemlji. Svakako, treba istaći

da se učešćem u konkursnim

projektima, Biblioteka skoro

svake godine kod Ministarstva

kulture i SOKOJ-a ostvarila, jer

je prihvatanjem projektnih ideja

obezbedila značajna sredstva

za osamrevenjavanje rada,

očuvanje bibliotečke građe, ali i

istraživačke projekte.

Nakon osvrta na svoj dugogodišnji

rad, možete li reći da ste

se ostvarili u svojoj profesiji?

Svako ostvarenje u profesionalnom

radu ide iz dva izvora.

Najpre iz ličnog zadovoljstva

poslom kojim se bavite,

a iz njega proističe i priznanje

drugih koji prepoznaju i vide

uspešno obavljanje posla. Ja

sam, pre svega, izuzetno zadovoljna

svojom profesijom.

Imam mogućnost da na jedan

poseban način pomažem i utičem

na edukaciju studenata,

što između ostalog realizujem

i otvorenim segmentom EDU-

KACIJA, na sajtu Fakulteta, gde

se mogu nači materijali potrebni

za izradu stručnih radova,

poput baze podataka, citiranje

i autorska prava. Takođe, svoj

istraživački i profesionalni rad

sam opredelila radeći na bibliografijama

i biografijama značajnih

umetnika Srbije, što je

rezultiralo izdavanjem više monografskih

publikacija, koje su

svoje mesto u okviru biblioteka

našle ne samo u zemlji nego i u

inostranstvu. Kako sam se lično

profesionalno ostvarivala,

tako je i moj dosadašnji profesionalni

rad, prepoznat i od

strane kolektiva Fakulteta, koji

mi je 2018. godine, na svečanosti

proslave Dana Fakulteta,

dodelio Zahvalnicu za dugogodišnji

uspešan rad. Na to sam

posebno ponosna. Ova Zahvalnica

je nekako istovremeno stigla

sa dobijanjem višeg zvanja,

diplomiranog bibliotekara savetnika,

od strane Narodne biblioteke

Srbije iz Beograda, koju na

osnovu ostvarenih rezultata u

bibliotekarstvu, dodeljuju kolege

bibliotekari. Sve su to dodatni

motivacioni faktori koji me

podstiču da i dalje na najbolji

način radim svoj posao, da realizujem

nove ideje koje su na

dobrobit korisnika, Fakulteta,

ali i opšteg kulturnog dobra.

Autor: Ninoslava Girić

PAUSA/085

Milena Micaković Jovanović

Drama o mišu

Kasnim. Da li će mi otići autobus?

Da, hoće. Ponovo sam ga

ispratila pogledom na polovini

raskrsnice. Kakav maler! Kao

mnogo puta do sada... Ko zna

kad će sledeći. Na stanici nema

nikog ni iole zanimljivog da se

bavim posmatranjem njegove

obuće, time se najčešće zabavljam

dok čekam bus! Čak sam i

telefonirala, da ubijem vreme i

najavim kašnjenje. Čekam. Godoa

nema. Kako je samo Vladimiru

i Estragonu bilo dosadno,

pomišljam. Bezlična lica, brzi

automobili, opšta mesta, smog

u vazduhu... nepodnošljivo.

Devojka preko puta pokušava

da pređe ulicu. Radujem joj se.

Jeeee, nadam sa da ima lepe

cipele. Devojka ima društvo. Ali,

kakvo društvo!? Mačka, uglavnom

bela, juri miša, uglavnom

sivog! Ne mogu da se načudim

sceni, Otkud miš u gradu, ej?!!

Nije da ih nisam nikad videla u

gradu, ali usred špica, u jurnjavi

sa mačkom, boga mi nisam!

Miš beži i skviči, devojka pored,

zaprepašćeno gleda, a publika

preko puta (u međuvremenu se

pojavilo par „cipelonezanimljivih“

sapu/atnika), nemo navija.

Sve se odvija veoma brzo. Miš

beži, prelazi ulicu, mačka mu

je za petama, presuđuje kadet

(Nemac ti je to! Tup udarac u

branik i miš je na asfaltu! Mač-

ka se povlači i čeka da se masa

raščisti i da pokupi leš. Devojka

stavlja ruke na oči, zgrožena je

prizorom. Momak joj pomaže da

pređe ulicu. Nema krvi. Sve je

bilo brzo. Dugovečna i neprestana

igra nadmudrivanja mačke

i miša je prestala izlaskom

na asfalt. Tras i gotovo. Bar je

bilo brzo i efektno.

Ako hoćemo drami da damo

socijalni karakter možemo ubaciti

malo elemenata srpske realističke

pripovetke (jadni poljski

miš, došao u grad usled nestašice

hrane na selu, poplave,

suše, izbori, nemiri... Privukli ga

mirisi bogatih gradskih kontejnera,

ponadao se dugom životu,

potomcima... zavela ga svetla

velikoga grada) i sivi asfalt i

prevejane gradske mačke).

Međutim, toga nije bilo. Brza i

nesmotrena smrt jednog sivog

miša, koji ovog puta nadmudrio

mačku, iz nehata. Umanjio joj

zadovoljstvo igre. I to je nešto,

s obzirom na loše izglede na

početku.

Autobus je ubrzo došao. Mačka

je i dalje nervozno čekala, ta-

bajući šapama ivicu trotoara

da završi svoj deo posla.

Zgranuta devojka sela je

pored mene. Prećutno mi

je priznala da je navijala za

miša. Suzdržanim pogledom

odgovorih joj potvrdno. Odadosmo

pomen mišu. Lak mu

sivi asfalt bio. Momak nežno

poljubi devojku u kosu.Amin.

Vratila sam se pisanju sms o

kratkom događaju iza sebe.

Pa, tražila sam dramu, čekala

Godoa, zbog čega se sad

čudno osećam?! Jedan život

manje, jedna sita mačka

više. Panta rei.

Prestala sam da brinem o

kašnjenju.

086/ORIGINALI

MARKO PEJČIĆ

Superstar i pedagog

Marko Pejčić, alumni Fakulteta umetnosti u Nišu, diplomirani

muzičar – pedagog (2010). Klavijaturista Abba tribute benda

iz Zrenjanina sa kojim je nastupio pred više stotina hiljada ljudi,

u više od 10 zemalja Evrope. Profesor u zrenjaninskoj Muzičkoj

školi, samostalni pijanista, član duo sastava “Satin Doll”

sa svojom suprugom violinistkinjom Natalijom Pejčić. Dirigent

i osnivač dečijeg pop hora “SuperNova”. Kompozitor, aranžer

i studijski muzičar. Potpisuje produkciju, transkripciju i modernizaciju

opere “Na uranku”, saradnju sa “BeoBalet”, baletskom

školom iz Beograda, kao i GuitarArt festivalom. Nastupa

sa Queen tribute bendom, simfonijskim orkestrom i horom,

na Kalemegdanu, u okviru BELEF festivala, a sa duom “Satin

Doll” ispred kineske delegacije 2019. i kanadskog premijera.

Zašto ste toliko zavoleli da svirate

klavir?

Prvo, dobar je ventil. U osnovnoj

školi svirati, zapravo vežbati

klavir, drugačije je od dosadnih

definicija. Osim navežbanog

takta ili reda, rezultat je - sagrađen

neki muzički objekat.

Dođe kao kolačić nakon dobro

izvedenog poteza. A i dobar je

osećaj kada unapređuješ svoje

mogućnosti. Prija mi da teram

sebe u limit! Opet, ako želimo

bilo kakav napredak, konstantno

moramo da povećavamo

teret, jer je i održavanje istog

tempa/tereta, jednako nazadovanju.

Čak, ne ni stagnacija,

mada je i stagnacija nazadovanje,

jer vreme prolazi, a ti stojiš.

A nevežbanje i nerad na sebi, ne

želim ni da pomenem! Sa druge

strane, što više vežbamo, toliko

postajemo svesniji svojih nedostataka,

a savladavanje prepreka

i samounapređivanje stvara

posebno zadovoljstvo, poput

konstantnog osvajanja novog

vrha. Naravno, ukoliko želite da

ga osvojite.

Međutim i tu treba biti mudar.

Neretko svojim učenicima

govorim da savršenstvo

ne postoji, a da vrhunac znači

maksimum, koji u određenom

momentu mogu da dam od

sebe. Da me ne shvatite pogrešno,

vežbanje ne proizilazi

iz nezadovoljstva, već iz vere

u sebe.

Da li su vam stresni i naporni

javni nastupi?

Ne. Nastup me održava. Čemu

napredovanje, ako ga ne podeliš

sa nekim. Čak i najdosadnija

publika je dobra. Na neposredan

način, takva publika saopštava

šta je gde primenljivo. I

negativna reakcija publike ne

mora po svaku cenu da bude

rezultat neuspeha, već jedno-

MARKO PEJČIĆ/087

088/ORIGINALI

stavno, promašenog momenta.

No, momenti se ne čekaju,

momenti se traže i otimaju!

Kako bi moja draga profesorka

i jedan od tri najveća uzora sa

akademije, Suza Kostić, rekla:

”Umetnik ne sme da bude skroman.

Skromnost je rezervisana

za ljude skromnih mogućnosti”.

Tako i jeste. Moraš da budeš

drčan i samouveren. Dokle god

sediš kod kuće i mudruješ, pod

teorijom da je život nepravedan

prema tebi - sve više propadaš.

Međutim, i sam nastup ima

svoje negativne strane. Zapravo,

nisu negativne, samo su

manje prijatne. Nekada izađete

na binu mrtvi bolesni, tužni,

umorni, deprimirani, prevareni

i poraženi. Ali kada se svetla

upale i podignu master regleri

na mikseru, zatvara se zavesa

iza tvojih leđa i ti si superstar!

To je obaveza i profi odnos prema

poslu. I gluma i prevara su

dozvoljeni. Ne znači da je negativac

u filmu, negativac i u

realnom životu. Postoje takođe

nastupi, gde obavezno imam

pozitivnu tremu. Evo, već je

sada blago osetim kada pomislim

na ”Vintage industrial bar”

u Zagrebu. Vau... Kakvo mesto,

kakva publika, koliko visoka

temperatura u prostoru i premalo

kiseonika. A ti lud i pun

euforije, jer te energija tih ljudi

i samog mesta udara u telo i ne

da ti da posustaneš! Daješ svoj

maksimum, na ivici si da pukneš,

jer su surovi uslovi za rad,

ali je atmosfera, kao na Wembley-u!

Tu nema mame i tate, tu

si sam i sam se boriš sa sobom!

Baš sada, 6. marta sviram tamo

i ne mogu da dočekam!

Završiš koncert u 2 ujutro, publika

ti ne da da ideš u hotel

i svi bi makar 10 sekundi da

proćaskaju sa tobom i zahvale

se. To traje do 5 ujutro, u 6

si u krevetu, u 9 na doručku,

kombi, oprema, put i već u 14h

mora da si u Rijeci na bini, postavljen

i spreman za tonsku

probu. U kombiju ni ne možeš

da spavaš, jer prepričavate

događaje od pre nekoliko sati.

Onda drugi koncert, onda sledećeg

dana treći, pa... ne spavaš

posle koncerta, jer moraš

ujutro da stigneš na posao,

500... 600km do Zrenjanina.

Ne znam ni sam, možda više ili

manje, znam samo da moram

da stignem.

Vaše školovanje i obrazovanje

doprinelo je formiranju ličnosti

kakva danas jeste. Kako to sagledavate?

Obrazovanjem prolazimo dug

put izgradnje sopstvenog i

ličnog stava. Pored savladavanja

predviđenog gradiva, taj

saznajni proces direktno utiče

i modelira nas u ono što sami

izaberemo. Da, mogao bih reći

da sam u tom periodu spoznao

i izabrao slobodu izraza, jer u

MARKO PEJČIĆ/089

njoj osećam moć umetnosti i

umetničkog.

Prva i najvažnija stvar, koju

sam izgradio je samodisciplina

i samokritičnost. Slede samokontrola

i spremnost na uspon

i na pad. Ravnodušnost prema

ljubomori i zavisti. Mudrost i

suzdržanost i odabir pravog

momenta za erupciju i kulminaciju.

Sve se to uči.

Konkretno, nisam bio svestan

šta bih sve mogao da radim.

Znao sam i želeo da budem

“rock star” i najviše me je bina

interesovala. Uz to sam, od prvog

razreda srednje, jako voleo

aranžiranje i kompoziciju. Te

2001. sam od dede, koji mi je i

muzički i duhovno veliki uzor,

dobio električni klavir, koji je

na 5 kanala mogao da snima

različite instrumente, pa

sam po ceo dan snimao svoju

i obrađivao tuđu muziku. Kada

popustim u školi, mama i tata

mi pokupe sve flopi diskove, u

to vreme je to bio glavni medijum

za te stvari, i odnesu za

Sokobanju. Međutim, ”uštinem”

sebi užinu i još nešto, pa kupim

novi flopy, dva i snimam. Prvi

lični kompjuter dobio sam na

drugoj godini faksa i tada sam

produkciju i aranžman počeo

da gledam, sa rekao bih, pristupačnije

strane. Na ekranu

vidiš neke nedostatke i ne moraš

stalno da slušaš ispočetka,

seckaš, menjaš itd.

Svakako, imao sam u glavi obrise

onoga čime želim da se bavim,

ali nisam suludo forsirao

jednu ili drugu sferu interesovanja,

već sam se prepustio toj

nekoj životnoj reci da me vodi.

Recimo, jedna od stvari koje

najviše volim je muzika za film i

2011. sam otišao u Hamburg sa

željom da upišem postdiplomske

studije za multimedijalnu

kompoziciju. Međutim, u međuvremenu

se stvorila potreba

za nastavnikom u zrenjaninskoj

muzičkoj školi, pa sam ”utrčao”

na zamenu od mesec dana, sa

idejom da se ponovo vratim u

Hamburg. Bio sam od onih ljudi

- Beži na zapad, ovde nema šta

da tražiš. Ali produžiše ugovor

i na sledeću školsku, pa onda

i za stalno, i ostao sam u Zrenjaninu.

Ostao... Tu mi je samo

baza i svuda sam više nego u

samom gradu na Begeju. Na

kraju se ispostavilo da sam se

suludo držao za tu ideju o školovanju,

jer to nije ono što bih

voleo da naučim. Više su instalacije

i programiranje od same

muzike. No, to je samo moj slučaj,

ne znači da neko neće da

pronađe sebe na zapadu.

Čim sam počeo da radim u

školi, posle mesec dana sam

dobio ponudu za Abba tribute

bend, sa kojim i danas sviram.

Odmah nakon toga i poziv

za jedan autorski, i još jedan

cover (klubski) bend. I tako se

sve nastavilo. Ne, nije krenulo

090/ORIGINALI

tada, krenulo je još u nižoj školi,

dok sam slušao i skidao Beatles-e,

Creedence, Elton John-a,

Queen... U srednjoj sam

počeo da sviram po autorskim

i cover bendovima. Klavijaturu,

pa bubnjeve i gitaru. Na faksu

u nekoliko različitih sastava,

horovi, orkestri... Jednostavno

je spontano došlo vreme da ljubav

počne da donosi novčano

zadovoljstvo. No, bez prethodnog

velikog truda i odricanja,

džaba dođe vreme, ako neko

drugi uleti u priču umesto tebe.

I nije odricanje, zaista nije.

Smatram da je to čisto zadovoljstvo,

izgradnja ličnog senzibiliteta

i mudrosti.

U našem klasičnom sistemu

školovanja, izučavamo najznačajnija

dela svih vremena, a

učimo od majstora svoga zanata.

Kako izgraditi umetničko

delo i naša polazna tačka

je mnogo dublja i opširnija od

površnog poznavanja recimo

mainstream muzike. U školi

učimo različite tehnike koje

instaliramo u svoj chipset, nakon

kojeg nastupa umetnost i

senzibilitet. U isto vreme, ako

ste još i radoznali, uspeh je zagarantovan.

Mogu da se složim

sa tim, da je moguće postati izvrstan

umetnik i stvaraoc i bez

školovanja. Uz istrajno opštenje

sa kvalitetnom muzikom i

sveprisutnost muzičkih uzora,

međutim, uloga mentora u izgradnji

umetničkog bića je nezamenjiva.

U poslednje vreme uočavam

da mi nedostaje mentor, zaista.

Imao sam ga, jedno vreme,

u jednom funky bendu...

svirao je neki čuveni Jimmy C

Hughes, koji je svirao sa Mik

Džegerom, Duran Duranom i

drugima. Milion stvari sam naučio

od njega. Momentalno se,

čini mi se, malo koprcam sam

sa sobom. Uz dobrog mentora,

već u startu, nisi osuđen

na lutanje. Govorim o pravom

mentoru, koji ume da prepozna

senzibilitet umetnika, koji

pršti od emocija i usmeri ih

tamo gde treba, uz konstantno

stvaranje prostora za njegovo

samorazvijanje. O mentorima

koji stavljaju dragocenosti u

kalup, ne želim da pričam. To

su samo priučeni ”livničari”, koji

nikada nisu upoznali sebe. Da

li svojom ili tuđom greškom, ne

znam, ali znam da su svi svesni

svojih nedostataka, i da se

boje ili ne žele da se odvoje od

te ”zagađene obale” i zaplivaju

ka slobodnoj i čistoj pučini. I to

im ne opraštam.

U bendu sam onaj koji najbolje

poznaje svoj instrument i još

puno drugih stvari. Osećam da

mi nedostaje kontinuirano prisustvo

mentora, to je upravo

neko u koga verujem i ko može

da pruzme deo odgovornosti,

da me usmeri ili da samo, onako

iz ugla potvrdi da sam nešto

MARKO PEJČIĆ/091

dobro uradio, odlučio, šta god.

Potrebni su mi ljudi sa kojima

mogu da razmenjujem misli i u

čije stavove verujem. Evo,recimo

u školi imam dva uzora,

volim da ih tako nazivam. Koleginica

Dragana Damjan je

kompozitor, stručnjak za solfeđo

par ekselans i sjajan čovek,

i kompozitor Milan Aleksić,

vlasnik privatne škole u kojoj

radim je svestran lik, koji slobodno

deli znanje i iskustvo.

Šta vas čini srećnim u pedagoškom

radu?

Opet, izgradnja i učenje. Savladavanje

prepreka samounapređivanje,

istraživanje novih metoda

i pristupa, zadovoljstvo

kod učenika. Taj čuveni feedback.

A deca nisu suzdržana,

oni sve vraćaju pet puta više.

Ne mogu da odolim momentima

kada neko ”pile” kome sam

predavao u pripremnom razredu

priđe i zagrli me, a iza njega

dotrči još nekoliko njih i opkole

me svojim zagrljajima. Ne

znam šta da radim tada. Da li

da ostanem profi, nasmejem se

i pomazim ih po kosi ili bih sve

zajedno da ih zagrlim i štipam

za obraze. Poruke, pohvale,

koje stalno dobijam od roditelja

me takođe podižu do nebesa.

I ne stidim se da se pohvalim

time, jer mi mnogo znači kada

neko prepozna moj trud, pohvali

ga i najiskrenije se zahvali

na tome. Mada nema potrebe,

jer nam je to posao, ali izgleda

da je postalo čudno da danas

budeš predan svom poslu.

Mala Ema mi je nedavno dala

neku epruveticu, koja je zatvorena

pampurom i u kojoj je smotan

listić sa porukicom gde piše:

”Marko, bolji si od Bitlsa!” Da,

stalno ih ”trujem” dobrom muzikom,

jer je i meni jako značila

dok sam odrastao.

Privoleti nekog, biti mu uzor, izgraditi

njegov lični ukus i kriterijum,

potrebu za samospoznajom

i konstantnim istraživanjem, biti

podrška, a ne sigurnost kakvu

daje ”livničar” - koji uvek zna

pravo rešenje problema. Umetnost

nije egzaktna, već slobodna

i neistražena. I što je više istražujete,

bolje upoznajete sebe.

Da li više volite sviranje u bendovima,

na većim ili manjim

binama?

092/ORIGINALI

Svaki nastup na kojem sam

dao svoj maksimum smatram

uspešnim nastupom i volim

ga najviše na svetu. Vrlo često

sviram sam u koncertnoj sali ili

u svom studiju, kao i pred više

desetina hiljada ljudi. Mnogo

je nastupa i projekata u kojima

sam učestvovao i na koje

sam ponosan. Pomenuo bih

Festival vatrometa na Bundeku,

Zagreb 2013., nastup

ispred 25.000 ljudi; Ljubljana

2018. rođendan Aktual radija,

20.000 ljudi. Fredrikstad, Norveška

2013., Moss, Norveška

2014., Costa Navarino, Peloponez

2019. ispred Bill Murray-a,

u okviru tradicionalnog humanitarnog

događaja. PianoCity

festival Novi Sad 2019., dva

solo koncerta improvizacije.

Chamonix, Francuska 2017.,

Bar piano u Hotelu Albert 1er,

Hamburg, Nemačka 2011., Hotel

Grand Elysee, Courtyard

by Marriott. Bilo je momenata

kada mi je bilo mnogo draže da

vidim i čujem uzdisaje petoro,

šestoro gostiju u piano baru

hotela, koliko god to nekom bio

neinspirativan nastup, nego

dosadnih 20.000 ljudi. Takođe

i histeriju tih 20.000, kao suprotnost

10-ak biznis štrebera

sa telefonima i laptopovima u

istom piano baru, koji se mršte

jer ekspresivno sviraš. Ali i oni

su mi simpatični.

Da li od bavljenja finom muzikom

može da se lepo živi?

Naravno. Samo da se vratim

malo natrag i ponovim ono što

sam rekao. Mislim da moramo

da tražimo način da spojimo

lepo i korisno. Ne mislim

MARKO PEJČIĆ/093

materijalno, jer možemo da

radimo za platu na šalteru, a

da u isto vreme istražujemo

ono što nas interesuje i radimo

na sebi, i ugrabimo ili osvojimo

korisno. U umetnosti korisno

je ono što ”radi”. A čim ”radi”

onda i živi. Stvara lep osećaj

kod slušaoca, a on nam svojom

reakcijom vraća naš uloženi

trud. Čak i da nešto ne dođe do

slušaoca, stvaranje dela koje

nas same “radi”, tj. izaziva bilo

kakvu emociju koja nije ravnodušnost,

je posebno zadovoljstvo

koje bih uporedio sa najintenzivnijim

telesno-emotivnim

osećajima. Često kompoziciju

poredim sa arhitekturom i građevinom.

Milion ideja, naboja,

mogućnosti, problema, rešenja,

strahova, hrabrosti, radoznalosti

i na kraju odlučnosti.

Čak i ludosti vrlo često. Ali koja

je lepota kalupa? Verovatnom,

kad izlije nešto, sigurno postoji

oduševljenje. Mada, ja bih pre

nagradio onog ko pravi kalup,

kojim se služimo, nego samog

livničara. Poređenja radi, livničaru

je samo na pameti da

zadovolji komisiju/kupca. Ali

kreator kalupa, misli kako da

stvori u isto vreme i alat i delo

koje se njemu dopada, čija

će upotreba biti razumljiva,

rukovanje jednostavno, a krajnji

produkt lep i prihvaćen... i

koji će izazvati spektar različitih

emocija.

Da poentiram, ako sedimo kod

kuće i mudrujemo o nepravednosti

sveta prema nama - u

startu smo propali. Ali, dokle

god istražujemo sebe i delimo

svoju emociju, dotle živimo. A

doći će i naš momenat. Kada -

ne znam. Ali... doći će. Dokle

god se trudimo i radimo na

sebi, pored talenta, vežbanja,

istraživanja, uzora i mentora...

mi moramo da se pokrenemo i

prikažemo. Kad god je to moguće

i kad god osetimo da moramo

to da uradimo. Citirao sam

ponovo prof. Suzu. To “moram”

nije mogao bih, ne bi bilo loše,

trebalo bi, možda je momenat...

Ne! Tada guram sve oko sebe,

penjem se na binu i krećem da

pokažem ko sam i šta!

Osnivač ste pop hora Super-

Nova. Da li je muzika važna za

razvijanje kreativne strane

ličnosti kod dece?

Apsolutno da! Samo što mi danas

sve vreme nazadujemo i vraćamo

se u period pre francuske

revolucije, gde je umetnost bila

dostupna samo određenom krugu

ljudi. Ali za to smo sami krivi i

sami smo dozvolili da otupavimo.

A nekad smo imali dobar ukus.

Uopšte ukus. Gledali smo dobre

filmove, izlazili na lepa mesta, jeli

kvalitetnu hranu, a sad se ponosimo

treš kulturom i vadimo se,

kako je neko drugi kriv. Izvinite,

ali sami ste krivi.

Danas je ne-umetnost svuda

oko nas i ako ne reaguje društvo,

roditelji, drugari, moraju da

reaguju nastavnici. Recimo, to

je jedan od razloga zbog kog

sam pokrenuo dečiji pop hor.

Nisu deca kriva što ne znaju

za Pink Floyd, Queen, Michael

Jackson-a, ali ja sam kriv, ako

ih ne uputim u to, a mogao sam

i imao snage.

Rekao sam već, moramo da

uzmemo stvar u svoje ruke i da

delujemo u tom krugu u kom

se nalazimo. A on se polako

širi. Mora da se širi. Danas svet

površno posmatra sve, pa i

muziku. Takva i jeste današnja

muzika. Plitka, jednolična, ukalupljena.

Ne mogu baš mnogo

da razlikujem izvođače i producente

ni u svetskom, a kamo

li u domaćem samonazvanom

mainstream-u. Ali to ne treba

da nas obeshrabri. Mi delujemo

u svojim krugovima, jer u ovom

trenutku toliko možemo. A značajno

je makar i pokrenuti se.

Kroz SuperNovu je do sad više

od 300, 350 dece prošlo i jako

sam ponosan na to, što smo

stvorili 300 malih ljudi sa izgrađenim

kriterijumom za lepo.

Iznenađeni su kako i koliko

duboko može da se posmatra

kompozicija, koliko slojeva

ima, značenja... Kao i svaka

umetnost. No, hor nije radio

isključivo old school muziku,

već pola-pola. Mahom su deca

predlagala modernije pesme,

što smatram jako bitnim. To je

prilika da aktivno učestvuju u

bilo kakvoj raspravi, da grade

svoj lični stav i unikatni kriterijum.

Imaju smernice, ali znaju

ko su. Sa druge strane uče šta

može horski da se izvede, šta

ne, kako prilagoditi aranžman.

Govorim o deci uzrasta od 8

do 16 godina. Ne o srednjoškolcima

iz muzičke škole. I tu

sam jako ponosan na učinak.

Recimo, jedno vreme smo radili

i sa horom za odrasle i ideja je

bila da se okupe ljudi i izvode

muziku koju privatno slušaju.

Ne znaju možda da sviraju neki

instrument, ali koliko toliko znaju

da pevaju, pa se u horu to

sve stopi. 7

094/ORIGINALI

MARKO PEJČIĆ/095

Čime sve jedan čovek može

da se bavi posle završene

akademije? Da li mislite da

se znanje stiče tokom celog

života ili je škola sasvim dovoljna

priprema za život?

Neko bi rekao poslednje čime

bi trebalo da se bavi je prosveta.

Tako sam barem ja mislio.

No, jedino budala i mrtav čovek

ne menjaju mišljenje, a pošto

ovo drugo sigurno nisam,

rešio sam da probam i vidim da

li sam budala ili nisam. Prosveta

je sjajna, ako nisi ”livničar”,

ako jesi onda si propao i žališ

se na sistem, ”nenormalnu”

decu, malu platu... To je najlakše

što možeš, ali i najpogubnije.

Onda si se ucrvljao u

toj zagušenoj zbornici punoj

sumornih faca koje istu priču

vrte 30 godina. To sebi, moja

generacija ne bi smela da dozvoli.

Potrebno je da svako od

nas radi na sebi.

Svaki učenik voli da o njemu

pričaju lepo i pozitivno. Potrebno

je da svakom detetu

pokažemo kako da bude bolje

i zadovoljnije. Tamo gde ”livničar”

ne može da deluje, jer mu

je bitno da ispoštuje normu i

ne pokvari kalup, nastupamo

mi. Mi kao kreativni ljudi od

umetnosti. Svako od nas ima

svoju misiju i velika je lepeza

poslova kojima se možete

baviti, ali je neophodna zaljubljenost

u umetnost. Uživam

u radu sa horom, ali se bavim

i produkcijom i izradom aranžmana.

U izdanju “Zmajevih

dečijih igara”, 2017. objavljen

je Dečji album, za koji sam ja

snimao i radio aranžmane, a

muziku i tekstove potpisuje

Branimir Rosić. Imam pet autorskih

dečijih pop pesama

koje sam snimio sa horom

“SuperNova”, gde su deca

učestvovala u kreiranju dela i

više od 20 snimljenih obrada

popularnih pesama sa horom

i solistima iz hora. Radio sam

muziku za lutkarsku predstavu

“Luda kuća”, za zrenjaninsko

pozorište “Toša Jovanović”,

kao i snimanje, kompozicije i

produkciju dečije novogodišnje

predstave “Čekajući Deda

Mraza”. Važno je da decu od

malena naučimo kako da pobegnu

u umetnost i kako da

uživaju u lepom. Na trgovima

Srbije deca plešu uz himnu

predškolaca “Zdravo svete,

još uvek sam dete”, za koju

sam radio muziku, aranžman i

produkciju. Potpisujem tekst,

muziku, aranžman i produkciju

dečije himne grada Zrenjanina

“Dobri ljudi, dobre volje”, sarađujem

sa horom “Prepodobni

Rafailo banatski” iz Zrenjanina,

a moram da pomenem i nastup

sa SuperNova horom ispred

nemačkog ambasadora i princeze

Katarine Karađorđević, na

humanitarnom koncertu u organizaciji

nemačke ambasade i

fondacije Katarine Karađorđević.

Učestvujem i u organizaciji

muzičkih kampova u Srbiji,

sa temom samostalnog dečijeg

izvođaštva, improvizacije

i kompozicije. Rođen sam u

Sokobanji, ali se u Zrenjaninu

dobro osećam. Umetnika ne

određuje geografska karta, već

njegova vera u umetnost. Live

nastup, solo, bend, orkestar,

dirigent, hor, aranžer, umetnički

kompozitor, kompozitor

komercijalne muzike (reklame,

igrice, filmovi), snimatelj,

producent, urednik, kritičar,

istraživač... Možeš da se baviš

čime god želiš, ako veruješ u

sebe. Ne u to što radiš, već u

sebe. Nije uspeh milion dolara

- uspeh je tvoj osmeh!

Da li je vaš posao više težak,

lak ili lep?

Prelep je!

U njemu je moja moć, i moja

sloboda da budem ono što jesam,

kroz muziku izražavam

sebe bez straha i istovremeno

uživam bezrezervno, jer nisam

usmeren na zadovoljstvo spolja....

važno mi je da ja uživam.

Zvuči sebično, ali nije. Mislim

da bi svet bio lepši kada bi

težnja ljudi bila usmerena na

ostvarenje tih maštarija i ličnih

zadovoljstava. Ako je meni

lepo i druge će poneti moj zanos,

naučiću ih da uđu u moj

svet od tonova i boja, visina i

harmonije, svet u kojem ni disonance

nisu smetnja, već potraga

za razrešenjem. Ako se

ne razreši, ako potraje… I onda

može biti ugodno, prijatno i

dobro. Ne mislim da je lak, a

težinu mu ne određujem. Može

li se uživanju odrediti mera?

Ono što mene ”radi”, verujem

da i drugi moraju da osete. Ako

žele mogu da se pridruže.

Šta biste poručili mladim ljudima?

Da se ne boje - da veruju.

Autor:Natalija Pejčić

096/ NAUČNI SKUP

Odbor za akreditaciju naučnoistraživačkih

organizacija

Ministarstva prosvete, nauke

i tehnološkog razvoja, 22. januara

2013. godine doneo je

odluku da se Fakultet umetnosti

u Nišu akredituje za

obavljanje naučnoistraživačke

delatnosti, što je impliciralo

formiranje nove organizacione

jedinice na fakultetu, pod nazivom

Centar za naučnoistraživački

rad u umetnosti na

Balkanu – Balkan Art Forum

(BARTF). Rad Centra obuhvata

pripremu, organizovanje

istraživačkog rada sa naučno

prihvatljivim metodama,

uz pomoć novih tehnologija

i inovacija, u polju društveno-humanističkih

nauka i polju

umetnosti, i drugih delatnosti

u okviru naučnoistraživačkog

rada u umetnosti, organizovanje

domaćih i međunarodnih

naučnih skupova Fakulteta,

usavršavanje nastavnih

metoda u oblasti umetnosti i

društveno-humanističkih nauka

i njihovu implementaciju

u nastavi, prikupljanje informacija

o dešavanjima u kulturi,

povezivanje i usklađivanje

sa standardima Evrope i sveta,

uspostavljanje modernog,

BALKAN ART FORUM/097

efikasnog, racionalnog i kreativnog

sistema upravljanja

kulturom. Centar omogućava

povezanost sa srodnim institucijama

u razmeni naučnih,

stručnih, poslovnih i umetničkih

informacija.

Oktobra te iste 2013. godine,

realizovan je prvi naučni

skup nacionalnog karaktera

sa međunarodnim učešćem -

Balkan Art Forum, koji za cilj

ima zajedničko okupljanje

umetnika, pedagoga, teoretičara,

naučnika i praktičara

koji bi svojim idejama, inovacijama,

istraživanjima u oblasti

umetnosti i konkretnim predlozima

podstakli unapređenje

umetničko-pedagoške teorije

i prakse. Osnovna ideja bila

je da glavnim naslovom definisanu

oblast istraživanja i

stvaralaštva Balkan Art Foruma

– Umetnost i kultura danas,

u kojima će autori imati

priliku da razmene svoje ideje

i istraživačke nalaze i doprinesu

promociji i kvalitetu obrazovanja

i dalji razvoj umetnosti i

kulture.

Fakultet umetnosti u Nišu je

do danas realizovao ukupno

sedam naučnih skupova zaredom

(od 2013-2019), pri

čemu je Ministarstvo prosvete,

nauke i tehnološkog razvoja

prepoznalo značaj njegovog

održavanja i svake godine pomoglo

sufinansiranjem. U prilog

tome da Balkan Art Forum

pruža stručnoj i široj javnosti

mogućnost za neposredno

upoznavanje sa vrednim teorijskim,

istraživačkim i umetničkim

rezultatima, govori i

podatak da je od 2018. godine

Srpska akademija nauke i

umetnosti – Ogranak u Nišu

postao suorganizator naučnog

skupa. Utvrđen je stalni termin

održavanja - prva nedelja u

oktobru mesecu.

Pored naučnog radnog dela

skupa, Balkan Art Forum sadrži

i umetnički deo, na kome

se predstavljaju stvaralački

opusi dva umetnika, jednog iz

Srbije i drugog iz inostranstva,

čime se utemelјuje tradicija

promovisanja i međusobnog

upoznavanja stvaralaca iz različitih

balkanskih i drugih zemalјa

učesnica skupa.

Na završetku naučnog skupa,

promoviše se Zbornik radova

izloženih na prethodnom Balkan

Art Forumu, kao i ostala

najnovija izdanja Fakulteta

umetnosti u Nišu.

Okupljanja u okviru Balkan Art

Foruma bila su centrirana oko

sadašnjih i budućih promena u

oblasti umetnosti, u nastavnoj

praksi, oko muzikoloških, etnomuzikoloških

istraživanja,

istorijskih, psiholoških i socioloških

istraživanja umetnosti,

a naročito oko tema koje

pobuđuju posebno interesovanje

istraživača.

Teme realizovanih skupova, na

kojima je bilo prezentovano

ukupno 315 radova, od čega

242 iz Srbije i 73 iz inostranstva,

bile su:

2013: Umetnost i kultura

danas

2014: Duh vremena i

problemi interpretacije

2015: Kriza u umetnosti –

umetnost u krizi

2016: Igra kao antropološki,

estetički i pedagoški

princip

2017: Umetničko nasleđe,

savremeno stvaralaštvo i

obrazovanje ukusa

2018: Obrazovanje za

umetnost i izazovi

savremenosti

2019: Metafora, percepcija

i simbolizam

098/

Plenarna predavanja na svečanom

otvaranju svih dosadašnjih

naučnih skupova Balkan

Art Forum održali su naučnici,

umetnici i istraživači, kako

iz Srbije tako i iz inostranstva.

Njihovo poimanje umetnosti i

kulture današnjice, kao i prezentovanje

rezultata istraživanja

sa aspekata iz različitih

oblasti (filozofije, sociologije,

psihologije, književnosti, pedagogije),

dovodi do razmene novih,

drugačijih tumačenja i prepoznavanja

umetnosti. Veliko

interesovanje, kako učesnika,

tako i ostale publike na plenarnim

predavanjima, potvrda su

aktuelnosti svake od podtema

i potrebe da se oblasti kulture,

umetnosti i stvaralaštva sagledavaju

iz različitih uglova. Dosadašnja

plenarna predavanja

održali su:

Dr Ana Hofman, etnomuzikolog,

Ljubljana, Slovenija: Tg

nismo pevale’, sramota je bilo,

muzika, rod i društvene transformacije

u Srbiji, 2013.

Dr Viktorija Kolarovska Gmirja,

muzikolog, Univerzitet „Sv.

Kiril i Metodij“ u Skoplju, Fakultet

muzičke umetnosti u

Skoplju, Makedonija: Muzičko

obarazovanje u kontekstu humanističkog

obrazovanja, 2013.

Dr Sreten Petrović, filozof i

kulturolog, Beograd, Republika

Srbija: Postojanostumetničkog

dela – uprkos duhu vremena

i interpretaciji, 2014.

Dr Sonja Marinković, muzikolog,

Univerzitet umetnosti

u Beogradu, Fakultet muzičke

umetnosti u Beogradu, Republika

Srbija: Status discipline

teorija i istorija izvođaštva u

visokom školstvu u Srbiji, 2014.

Mr Aleksandar Serdar, pijanista,



umetnosti u Beogradu: Analiza

fraziranja u interpretaciji, 2014.

Dr Dimitrije Bužarovski, muzikolog,

kompozitor i pijanista,

Univerziteta “Sv. Kiril i Metodij”

Fakultet muzičke umetnosti,

Skoplje, Republika Makedonija:

Muzička pitanja (estetički performans):

tamo gde se teorija i

praksa susreću, 2014.

Dr Divna Vuksanović, filozof

i estetičar, Univerzitet

umetnosti u Beogradu, Fakultet

dramskih umetnosti u Beogradu,

Republika Srbija: Kriza

ukusa, 2015.

Gregori Mertl, kompozitor,

Nju Milford, SAD: The Artist’s

Internal Beacon (Umetnikov

unutrašnji signal), 2015.

Dr Ivan Milenković, filozof,

Radio Beograd, Republika Srbija:

Heterotopija, ili igra bez

pravila, 2016.

Neil Rolnick, kompozitor i

izvođač, Njujork, SAD: Playing

the Computer: Computers as

Musical Instruments (Sviranje

na računaru: računari kao muzički

instrumenti), 2016.

Mr Evgenija Trofimčuk, balerina,

Moskva, Rusija: Вселен-

/099

ная и космическая энергия в

аспекте исследования движения

и свободного танца

как метода познания своей

сущности (Svemir i kosmička

energija sa aspekta istraživanja

pokreta i savremene igre

kao metod spoznaje sopstvene

suštine), 2016.

Dr Aleksandr Viktorovič Šunkov,

filolog, Kemerovski državni

institut za kulturu, Kemerovo,

Rusija: Art Education in

Russia: “open education” and

Implementing Professional Career

(Umetničko obrazovanje u

Rusiji: ‘otvorenoʼ obrazovanje i

ostvarivanje profesionalne karijere),

2017.

MA Nikos Harizanos, kompozitor,

Atina, Grčka: Artistic

Heritage – Tradition and

Contemporary Music, Reflections

and Suggestions of

a Contemporary Composer

(Umetničko nasleđe ‒ tradicija

i savremena muzika, razmišljanja

i predlozi savremenog

kompozitora), 2017.

Nora de Kempener, Flamanski

kulturni centar “De Markten”,

Brisel, Belgija: Opportunities for

a Cultural Center in a Changing

City (Mogućnosti za kulturni

centar u gradu promena), 2018.

Dr Ivana Medić, muzikolog,

Srpska akademija nauka i umetnosti,

Muzikološki institut, Beograd:

Doktorske akademske

studije na Univerzitetu u Mančesteru:

Iskustva iz prakse i poređenje

sa doktorskim akademskim

studijama u Srbiji, 2018.

MA Boris Bunjac, perkusionista,

Univerzitet u Nišu, Fakultet

umetnosti u Nišu: Moć

govora muzike, 2018.

Mr Katarina Đorđević, likovni

umetnik, Univerzitet u Nišu,

Fakultet umetnosti u Nišu: Muzički

termini u vizuelnim umetnostima,

2018.

Dr Trena Jordanoska, muzikolog,

Univerzitet „Sv. Kiril

i Metodij“, Fakultet muzičke

umetnosti u Skoplju, Severna

Makedonija: Muzika u praksi –

metafora, percepcija, simbolizam,

2019.

Dr Joanis Cumas, istoričar

umetnosti, Univerzitet Zapadna

Atika, Atina, Grčka: Cultural

Symbolisms in the Traditional

Japanese Floral Motifs (Kulturni

simbolizam u tradicionalnim

japanskim cvetnim motivima),

2019.

Dr Jelena M. Sredanović, likovni

umetnik grafike, Univerzitet

u Novom Sadu, Akademija

umetnosti, Novi Sad,

Republika Srbija: Drvorez kao

likovni jezik, 2019.

Upoznavanje i razumevanje

umetničkog opusa pojedinih

stvaraoca, podjednako domaćih

i inostranih, na Balkan Art Forumu

ima svoju posebnu vrednost.

Predstavljanje stvaralačkog

opusa umetnika nije samo koncert

ili izložba radova, već bliska

veza publike i stvaraoca, u jednoj

prijatnoj kamernoj atmosferi.

Naime, umetnik na svoj individualni

način predstavlja svoja

100/

dela, publici objašnjava ideju,

inspiraciju i sredstva za njihovo

stvaranje. Interaktivan odnos

publike i stvaraoca dovodi

do boljeg razumevanja dela, ali

podstiče mnogobrojna pitanja

slušaoca i potrebu za razmenom

mišljenja.

U umetničkom delu naučnog

skupa Balkan Art Forum do danas

su svoje stvaralačke opuse

predstavili:

Mr Aleksandar Vujić, kompozitor

i dirigent, Univerzitet

umetnosti u Beogradu, Fakultet

muzičke umetnosti, Republika

Srbija, 2013.

Dr Dimitrije Bužarovski, muzikolog,

kompozitor i pijanista,

Univerzitet „Sv. Kiril i

Metodij“ u Skoplјu, Fakultet

muzičke umetnosti u Skoplјu,

Makedonija, 2013.

Mr Smilјana Vlajić, kompozitor,

Univerzitet u Novom Sadu,

Akademija umetnosti, Republika

Srbija, 2014.

Dr Laura Dimitrova, primenjeni

umetnik, Univerzitet „Sv.

Kliment Ohridski“, Sofija, Republika

Bugarska, 2014.

Gregori Mertl, kompozitor,

Nјu Milford, SAD, 2015.

Mr Dragan Tomić, kompozitor,

Univerzitet u Nišu, Fakultet

umetnosti u Nišu, Republika

Srbija, 2015.

Nil Rolnik, kompozitor i izvođač,

Njujork, SAD, 2016.

MA Aleksandar Sedlar, kompozitor

i dirigent, Univerzitet

u Nišu, Fakultet umetnosti u

Nišu, Republika Srbija, 2016.

Dr um. Ivan Brklјačić, kompozitor,



umetnosti, Republika Srbija,

2017.

MA Nikos Harizanos, kompozitor,

Atina, Grčka, 2017.

Mišel Barzin, slikar i grafičar,

Brisel, Belgija, 2018.

Mr Anica Radošević Babić,

likovni umetnik grafike, Univerzitet

u Novom Sadu, Akademija

umetnosti, Republika

Srbija, 2018.

Dr Desislava Hristova, likovni

umetnik grafike, Sofija, Bugarska,

2019.

Dr Slobodan Radojković, likovni

umetnik grafike, Univerzitet

u Nišu, Fakultet umetnosti

u Nišu, Republika Srbija,

2019.

Završni radni deo naučnog

skupa podrazumeva promociju

zbornika radova sa prethodnog

Balkan Art Foruma, koje su priredili

različiti urednici. Od 2014.

Godine zbornici radova, se pored

obaveznih štampanih primeraka,

izdaje u elektronskoj

formi i dostupan je na sajtu

Fakulteta. Kako bi umetnički

delovi rada Balkan Art Foruma

mogli ostati trajno zabeleženi,

svi zbornici radova sadrže i CD

na kome su snimljeni stvaralački

opusi svih dosadašnjih

muzičkih, likovnih i grafičkih

umetnika i njihovih predstavljenih

dela.

Važno je naglasiti da su objavljeni

Zbornici radova BARTF-a:

2013 – urednici: dr Dragan Žunić

i dr Miomira Đurđanović,

objavljeno 34 rada

2014 – urednici: dr Danijela

Stojanović i mr Danijela Zdravić

Mihailović, 44 radova

2015 – urednik dr Nataša Nagorni

Petrov, 21 rad

2016 – urednik dr Nataša Nagorni

Petrov, 16 radova

2017 – urednik dr Danijela Zdravić

Mihailović, 28 radova

2018 - urednik dr Marko S. Milenković,

15 radova

BARTF 2020 - Uticaj informacionih

tehnologija na stvaranje

i prezentovanje umetničkog

dela, posebno od sedamdesetih

godina 20. veka, dovodi do

razvoja novih umetničkih praksi

koje se označavaju kao digitalna

umetnost. Prepoznavanje

značaja digitalne umetnosti na

savremenoj umetničkoj sceni

otvara prostor za nova istraživanja,

dijalog o vrednosti i značaju

novog u okviru novomedijskih

umetnosti. U skladu sa tim

ove, 2020. godine Fakultet

umetnosti Univerziteta u

Nišu, sa Ogrankom SANU

u Nišu, organizuje osmi

nacionalni naučni skup sa

međunarodnim učešćem, sa

temom Umetnost i kultura

danas: Inovativni pristupi

u umetnosti.

Autor: Danijela Stojanović

/101

aperto.artf.ni.ac.rs

Aperto nuovo broj 7

Transform your PDFs into Flipbooks and boost your revenue!

Delete template?

Save as template ?