12. ljiljana markovic.pdf - Filološki fakultet

* 

Ljiljana Marković1 

Filološki fakultet u Beogradu 

TRANSKRIPCIJA I ADAPTACIJA IMENA 

IZ JAPANSKOG JEZIKA 

Iako, s obzirom na visok stepen kompatibilnosti koji postoji između 

fonoloških sistema ova dva jezika, izgleda da nema bilo kakvog prostora za 

nastanak, tj. za preživljavanje bilo kojih endogenih transkripcijskih problema kao 

takvih, oni su se ipak pojavili i održali. 

Razlozi za ovo su identifikovani kao da uglavnom proizilaze iz 

neprosvećenih i potpuno neadekvatnih prevoda sa engleskog, francuskog, ruskog 

i drugih nacionalnih transkripcijskih sistema, koji su sami usmereni ka fonetskom 

prikazivanju japanskih imena s obzirom na posebna svojstva njihovih jezika. 

U ovom referatu prikazan je transkripcijski obrazac koji je pogodniji za 

naš jezik, sa japanskim glasovima prikazanim uz pomoć japanskih službeno 

predloženih naučnih transkripcijskih vrednosti, umesto originalnih japanskih 

pisanih simbola. Ovo je urađeno da bi se izbegle nepotrebne tehničke poteškoće. 

Predložen transkripcijski obrazac bi, nadamo se, pomogao da se uvede 

pravilnost i jednoznačnost u oblasti japanske onomastike i njene takozvane široke 

transkripcije (masovni mediji, itd.), koja je jedina podložna različitim ortografskim 

i drugim pravilima jezika domaćina. 

Ključne reči: japanski jezik, imena, transkripcija 

U procesu transkripcije i adaptacije imena iz japanskog na srpski 

jezik polazi se od opšteprihvaćenih pravopisnih načela: izvornosti izgovora, 

postojanosti izražajnog običaja, izbegavanja sklopova neuobičajenih za 

naš izgovor, jednostavnosti i doslednosti upotrebe pronađenih rešenja. Na 

transkripciju imena iz japanskog jezika ne primenjuje se gramatička 

adaptacija, koja važi za klasične jezike, te je bilo neophodno načiniti 

istraživanje na osnovu koga bi se uspostavio odgovarajući sistem široke 

* Filološki fakultet, Studentski trg 3, 11000 Beograd, ljiljana.markovic@fil.bg.ac.rs. 

203 

811.521’342.2:811.163.41’342.2

Ljiljana Marković 

transkripcije japanske toponimike, antroponimike i patronimike na srpskom 

govornom području. 

Obrađeni materijal sastoji se od: 198 kartica koje sadrže onomastičke 

leksičke jedinice, 130 kartica koje sadrže toponimičke jedinice i 8 kartica 

koje sadrže asimilovane pozajmljenice i neke druge japanske apelative, 

kao i od određenog broja odgovarajućih leksičkih jedinica iz literature, 

štampe, radija i televizije, koje je autor sam pripremio. 

Cilj ovoga istraživanja bio je da se da osnova za funkcionalno 

zadovoljavajući sistem široke transkripcije japanske onomastike, kako bi 

se ona prenosila što je moguće tačnije, s obzirom na fonetske i grafijske 

mogućnosti našeg jezika, i to na celom području srpskog jezika jednoobrazno 

i bez neopravdanih odstupanja. Formulacija ovog predloga je tentativna, a 

začetak je važnog i složenog naučnoistraživačkog poduhvata. 

Fonološki sistem japanskog jezika 

prema srpskom jeziku 

1. Osobenosti japanskog fonološkog sistema 

Usled određenih jezičkih karakteristika koje japanski jezik čine teško 

odredivim oduvek je među lingvistima postojalo neslaganje o poreklu japanskog 

jezika. 

Brojni stručnjaci su se bavili ovom tematikom, među kojima i dr 

Kogane Ryosaku i dr Hattori Shiro, koji su japanski jezik povezivali sa 

jezikom naroda Ainu. Dr Kogane Ryosaku je smatrao da Japanci potiču od 

naroda Ainu, dok je dr Hattori Shiro smatrao da je u dalekoj prošlosti, u 

periodu od pre 7.000 do 10.000 godina to bio jedan jezik, i da jezik naroda 

Ainu treba proučavati jer postoji mogućnost da on uskoro nestane (Hatori: 

20-27). Sa druge strane, dr Kiyono Kenji, dr Haseba Kotohito i dr Suzuki 

Hiroshi smatraju da se narod Ainu razlikuje od Japanaca kao i da oni 

nisu nikako naseljavali središnji deo Japana. Poređenjem između istočnog 

i zapadnog dela Japana utvrđeno je da između njih postoje kako jezičke 

tako i društvene razlike. Pretpostavlja se da je istočni deo bio u prošlosti 

povezan sa kulturom severoistočnog Sibira, a zapadni deo sa kulturom 

jugoistočne Azije. Poređenjem sa jezicima jugoistočne Azije, među ko- 

204

TRANSKRIPCIJA I ADAPTACIJA IMENA IZ JAPANSKOG JEZIKA 

jima su i malajsko-polinežanski, tibeto-burmanski, jezici ostrva Okinawa 

i Formoza, utvrđeno je da japanski jezik ima sličnosti sa jezikom Shuri sa 

ostrva Okinawa, kao i sa tibeto-burmanskim, o čemu govori bivši profesor 

Više srednje škole u Osaki C. K. Parcker, ali za postavljene dileme ne nalazi 

zadovoljavajuće rešenje. Altajski jezici i korejski imaju relativno velik 

broj sličnosti sa japanskim jezikom, najviše korejski, ali se ipak može reći 

da japanski potiče bilo od korejskog ili altajskih jezika, zbog stanovitih 

razlika i nedostatka pouzdanih objašnjenja. 

Japanski jezik je svrstavan ne samo među altajske, već i među malajskopolinezijske 

jezike. Jedno od najuticajnijih mišljenja o ovoj temi van Japana 

došlo je od američkog ligviste R. A. Milera, koji zastupa tezu da je 

japanski jezik altajski, s tim što je srodan proto-istočnoaltajskom, koji se, 

po svoj prilici, bio podelio na proto-severnoaltajski i poluostrvsko-altajski, 

otprilike u doba neolita. R. A. Miler dalje smatra da, dok su mandžurskotunguski 

jezici glavni jezički potomci proto-severnoaltajskog, japanski i 

korejski predstavljaju jezike koji su se razvili iz proto-poluostrvskog altajskog, 

koji se bio podelio na proto-poluostrvski (današnji glavni 

predstavnik mu je korejski) i proto-ostrvski, iz kojega se razvio starojapanski. 

Prema mišljenu vodećih današnjih japanskih lingvista koji se služe, 

pored lingvističkog, i najširim antropološkim i etnološkim pristupom, 

japanski jezik po svojim bitnim tipološkim osobinama predstavlja jezik 

takozvane altajske jezičke porodice, pri čemu je do stvaranja starojapanskog 

jezika došlo stapanjem altajskog jezika, koji su sa sobom doneli migracijom 

talasi iz Južne Koreje, sa polinežanskim jezikom starosedelaca 

japanskih ostrva (Todjo, 1968: 72). Kako su došljaci, koji su govorili altajskim 

jezikom, bili na višem tehničkom i kulturnom nivou od starosedelaca, 

udeo njihovog jezika u određivanju morfološkog i sintaksičkog 

profila starojapanskog bio je, takođe, dominantan. Jezik starosedelaca je, 

ipak, dobrim delom u starojapanskom ostavio svoje leksičko i fonološko 

polinežansko nasleđe. 

Možemo reći da poreklo japanskog jezika još uvek predstavlja 

nepoznanicu za one koji ga proučavaju i ne može se sa sigurnošću reći da 

će taj problem u skorijoj budućnosti biti rešen. 

Fonološki sistem ovako oformljenog japanskog jezika relativno je 

jednostavan. Vokalski sistem sačinjava pet vokala: a, i, u, e i o, koji 

205


mogu biti kratki ili dugi. Dugi vokal je po prirodi isti kao i njegov 

kratki par, s tim što mu je dužina otprilike dva puta veća od dužine 

kratkog vokala. Dužine vokala u japanskom su važnejer, naravno, 

značenja leksema neretko zavise od dužine vokala. 

Konsonantski sistem sastoji se od petnaest suglasnika, a to su u japanskoj 

naučnoj transkripciji: b /s. b/, d /s. d/, g /s. g/, h /s. h ili f/, k /s. k/, 

m /s. im/, n /s. n/, n /s. n dli m/, s /s. s/, p /s. p/, r /s. r/, t /s. t/, w /s. v/, z /s. 

z ili đ/, y /s. j/. Svi ovi konsonanti imaju različite vrednosti u zavisnosti od 

toga koji vokali im prethode ili stoje iza njih. Važnije varijacije uočavamo 

kod sledećih suglasnika: 

h — spred vokala a, e, i, o izgovara se kao sh. h. Međutim, kada h 

stoji ispred vokala u, izgovara se tako što se kroz kružno formirane 

usne izdahne vazduh, s tim što gornji sekutići ne dodiruju 

donju usnu i što se ni same, zaokružene usne ne dodiruju prilikom 

izgovora. 

n — kada “ stoji na kraju reči, ili ispred y, w, r, s, z, h ili ispred 

vokala, zvuči kao ή u međunarodnoj transkripciji.ispred 

p, b, i m zvuči kao s. m. ispred t, d, s, n, i z zvuči kao /s. n. 

n — pored ovih varijacija, uvek se izgovara tako da je nazalni prolaz 

otvoren, uzimajući uvek puno vreme koje odgovara slogu u 

japanskom jeziku. 

s — ispred vokala a, e, u, o izgovara se kao s. s. 

— ispred vokala i izgovara se kao palatalizovano š (šekira) u 

nekim našim dijalektima. 

t — ispred vokala a, e, o izgovara se kao s. t. ispred vokala i 

izgovara se kao s. c. i ispred vokala u izgovara se kao s. c. 

z — ispred vokala a, e, o, u izgovara se kao s. z. 

— ispred vokala i izgovara se kao s. đ. 

w — kao s. v, samo što donja usna ne dodiruje gornje sekutiće. 

r — s. r. Suglasnici k, p, s, t i n često su udvojeni. 

Najvažnija odlika fonetske strukture japanskog jezika je u tome 

što se konsonanti pojavljuju isključivo u sastavu konsonantsko-vokalske 

206


grupe, tako da nikada nisu u poziciji na njenom kraju. Ovakve slogovne 

grupe (suglasnik + samoglasnik) mogu biti proste i složene. Proste su kada 

jedan od pet vokala stoji neposredno iza konsonanta, a složene su ako 

između konsonanta i vokala stoji glas y (s. j), koji umekšava konsonant 

iza kojeg stoji i u principu se izgovara. Tako dobijamo sledeće proste 

1 

i složene slogove:2 

Prosti: Složeni: 

ka ki ku ke ko kya kyu kyo 

sa si isu se so sya syu syo 

ta ti tu te to tya tyu tyo 

ma ni nu ne no nya nyu nyo 

ma mi mu me imo mya myu myo 

ya — yu — yo — — — 

ra ri ru re ro irya ryu ryo 

wa —— — wo — — — 

ga gi gu ge go gya gyu gyo 

za zi zu ze zo zya zyu zyo 

da zi zu de do — — — 

ba bi bu be bo bya byu byo 

pa pi pu pe po pya pyu pyo 

Zatim, svaki slog u japanskom ima istu dužinu i isti naglasak. Akcentuacija 

je zasnovana na visini (glasovnoj), a ne na naglasku (Terakava, 

1951: 64). Glasovna visina predstavlja relativnu zvučnu visinu svakog 

sloga. Obično postoji razlika između zvučne visine prvog i drugog sloga 

kod svake reči. Pošto u srpskom jeziku nije nužno obeležavanje akcenata 

u pisanoj reči, i pošto pravopisna problematika ne bi, uopšteno govoreći, 

trebalo da obuhvata i probleme akcenatske prirode u jezicima u kojima 

1 Ovi slogovi su, radi lakšeg štampanja, dati japanskom naučnom transkripcijom, a 

ne izvornim znacima. 

207


nema obaveznog obeležavanja akcenata ili takvog obeležavanja uopšte 

nema, a takav je i japanski jezik, kod razmatranja široke transkripcije japanske 

onomastike na području srpskog jezika problematika akcentuacije 

se može zanemariti. 

Brojni i veoma zanimljivi sociolingvistički aspekti jezičke situacije 

u Japanu ne mogu se smatrati faktorom koji utiče na izgovornu vrednost 

japanske onomastike, kao što na njenu izgovornu vrednost ni dijalekatske 

ili diglosijske pojave ne vrše primetniji uticaj. 

Pri izradi široke transkripcije japanskih imena ne bi trebalo da bude 

ozbiljnih poteškoća. 

„Sa stvaranjem nacionalnih ćirilica ugasila se mogućnost izvornog 

pisanja tuđih imena (...). Tako je prilagođeno pisanje postalo postalo 

opšte pravilo ćiriličkih pravopisa. (...) U našoj pak dvoazbučnoj praksi 

prilagođeno pisanje široko se primenjuje i u latinici.“ (Пешикан, Јерковић 

et al., 2002: 186) 

Prilagođavajući fonološku građu japanskog fonološkim osobinama 

našeg jezika, kod pomenute široke transkripcije preporučili bismo da se: 

1) svi konsonanti transkribuju isključivo u skladu sa njihovom izvornom 

fonološkom vrednošću (h ispred u kao s. f, npr. Fukuoka; z ispred i 

kao s. đ, npr. planina Fuđi); 2) ne daju dužine vokala; i 3) da se ne 

obeležavaju geminati kod suglasnika. 

2. Mogućnost izrade transkripcione sheme 

Moguće je izraditi shemu za primenu transkripcije u štampi, leksikografiji, 

na radiju i televiziji, kako bi oblici postali postojaniji i kako bi se 

izbegla nepotrebna dvojstva, a uz poštovanje izgovora u izvornom jeziku 

i postavljanje paralele sa bliskim glasovima u srpskom. Kao predložak 

služi shema Instituta za jezik i književnost u Sarajevu. Za svaki japanski 

samoglasnik dat je po jedan izvorni znak, a takođe i predložena vrednost u 

srpskoj transkripciji. Kod japanskih suglasnika za svaki izvorni slogovni znak 

koji počinje datim konsonantom postoji transkripcijska vrednost tog 

konsonanta. 

208


SHEMA 1: prosti konsonantsko-vokalski slogovi: 

Japanski vokali = srpski vokali (a, i , u, e, o) 

Japanski konsonant: Srpska transkripcijska vrednost sloga: 

k/g ka ki ku ke KO ga gi gu ge go 2 

s/z sa ši su se so za đi zu ze zo 

t/d ta ći cu te to da đi zu ze zo 

N na ni nu ne no ba bi bu be bo 

h/,p,b ha hi fu he ho pa pi pu pe po 

M ma mi mu me mo 

Y ja – ju – jo 

R ra ri ru re ro 

W va – – – vo (ili o) 3 

34 

N – – – – – 

SHEMA 2: složeni konsonantsko-vokalski slogovi 

Japanski konsonant: Srpska transkripcijska vrednost sloga: 

k/g kja kju kjo gja gju gjo 

s/z ša šu šo đa đu đo 

t/d ća ću ćo đa đu đo 

N nja nju njo 

h/p, b hja hju hjo ------------------ pja pju pjo bja bju bjo 

m mja mju mjo 

r rja rju rjo 

2 U praksi ne bi trebalo da prouzrokuje teškoće jer: 1) wo u japanskom služi uglavnom 

kao padežni sufiks za akuzativ, te mu je frekventnost u onomastici veoma niska ili 

gotovo nikakva; 2) pošto se u savremenom japanskom wo redovno izgovara bliže 

glasu o, treba ga tako i transkribovati, tj. pomoću sh. o. 

3 Parovi konsonanata k/g, s/z, t/d i h/p, b dati su ovde tako po uzoru na japanski redosled 

i uzus grafijskog sistema – naime, dodavanjem dijakritičkih znakova na 

prvi od konsonanata u paru dobija se drugi. Kod h, dodavanjem kružića dobija se 

p, a dodavanjem samo dijakritičkog znaka – bez kružića – dobija se b. 

209


Problemi adaptacije imena iz japanskog jezika 

u srpskom jeziku 

1. Istorijski osvrt 

Japanska imena u naš jezik ulazila su gotovo isključivo preko nekog 

od svetskih jezika. Tako su nastale karakteristične greške – recimo, toponimi 

Čiba, Koči, Hitači i dr. Dolazeći preko engleskog, od engleskog 

transkripcionog ch za japansko ć, nama su dali č umesto ć. Dakle, 

specifičnost engleskog jezika, koji ne poznaje ć, već saimo č (ch), 

transponovala je u naše jezičko područje, koje veoma jasno razlikuje č od ć, jednu 

sasvim nepotrebnu grešku. Isti je takav slučaj i sa engleskim transkripcionim 

dž (u toponimima kao što su Fudžijama, Fudžioka i sl.). 

Opet, engleski jezik ne poznaje glas tako mek kao što je japansko 

i sh. đ (u engleskim izvornicima transkribovano kao j [dž], te smo 

mi tako, nažalost, došli do Fudžijama umesto Fuđijamai Fudžioka 

umesto Fuđioka. Kod imena koja su dolazila posredstvom francuskog 

transkripcionog područja imaju tendenciju dolazi do mešanja 

glasova ć i š. Odnosno, ch koje u francuskom predstavlja zvuk š, 

neki naši izvori protumačili su kao č, što bi bilo ch da dolazi sa engleskog 

transkripcionog područja. 

Imena koja su došla posredstvom ruskog transkripcionog područja, 

usled nepoznavanja pravila ruske ćirilične fonetske transkripcije japanskog, 

često na kraju umesto i stoji sh. j (na primer: Sendaj umesto Sendai, 

prema ruskom Cэндай).5 

4 

Zatim, oskudna jezička spoznaja dovela je do toga da određen geografski 

pojam ulazi u sastav toponima, te je sada, na primer, Fudžijama 

na našem govornom području prihvaćeno kao višeznačni toponim, 

pa srećemo: „Planina Fuđijama...“ Naravno, jama na japanskom 

znači planina. Trebalo bi, dakle, pisati planina Fuđi. Isto važi i za 

„reku Sumidagava“, pri čemu je kava na japanskom reka, (k prelazi 

u g); trebalo bi reka Sumida. Ili: Meiji Tenno – Mutsuhito (JLZ 610, 

4 Inače je poznato da problem glasa ; u našem Pravopisu nije konkluzivno rešen, 

pa predlažemo da se situacija ne komplikuje dalje ubacivanjem glasa ј u sredinu reči u 

kojima ga inače nema. Vidi takođe primere Nijigata i Majebaši dalje u tekstu, gde je j 

ubacivano u sredinu reči, prouzrokujući, čini se više štete nego koristi. 

210


PP e, Bor. e, Bel. e, ELZ 298). Meiđi Tenno znači Car Meiđi (tenno 

– car), a njegovo lično ime bilo je Mucuhito; ili Džimu Tenno – Car 

Đimu (JLZ 424, ELZ 29). Rešenja ponuđena u Pravopisu srpskoga 

jezika i dalje će uticati na nepravilnost transkripcije toponima u srpskom 

jeziku, ukoliko ovo objašnjenje ne prihvate prevodioci. 

2. Savremeno stanje (analiza ekscerpirane građe) 

Na osnovu pregleda ekscerpiranog materijala ustanovljene su 

najčešće greške u našoj leksikografiji pri transkribovanju japanske onomastike 

i japanske leksike uopšte. 

Kod kartica koje sadrže antroponimijske i patronimijske jedinice redovno 

se srećemo sa sledećim greškama: 

— dž umesto đ: Fudživara no Sadaje, japanski pesnik, (MEP 

546 h) umesto Fuđivara; 

— dz umesto đ: Tokutomi Kendziro, japanski književnik, (ELZ 

411 h, MEP 398 c) umesto Tokutomi Kenđiro; 

— ti umesto ći: Itikava Seiti, japanski revolucionar (MEP 743 c, 

JLZ 407, ELZ 216), umesto Ićikava Seići; Kokurd Goitiro, 

japanski politički radnik (ELZ 521), umesto Kokure Goićiro; 

Tokuda Kuiti, japanski političar (ELZ 410 h, MEP 398 h), 

umesto Tokuda Kuići; 

— ch umesto ć: Tanaka Giichi, japanski političar (ELZ 324 h), 

umesto Tanaka Giići; 

— iu umesto ju: Muro Kiuso, japanski filozof (MEP 610 c), 

umesto Muro Kjuso; 

— tsu umesto cu: Koetsu, japanski slikar (JLZ 479, ELZ 517), 

umesto Koecu; 

Primećuje se, međutim, da kada je reč o nekim poznatim imenima, 

kao što je, na primer, poznati japanski književnik Nacume Soseki, on se 

u ovim izvorima pojavljuje kao Nacume Soseki, a ne kao Natsume 

Soseki, što nam jasno pokazuje da se pogrešna transkripcija javlja 

usled nepoznavanja pravila fonetskog čitanja, stihijnog mešanja 

različitih transkripcijskih sistema i nedoslednosti u njihovoj selekciji. 

Gornji primer pravilne transkripcije srećemo u MEP (633 c). 

211


Javlja se, međutim, pogrešno, Nacume Sozeki (Tanizaiki, 1972: 689). 

Kod transkribovanja vokala u antonimima i patronimima uočili smo 

sledeće greške: 

— o: da bi izrazili dužinu vokala o, daje se O’Kuni (japanska glumica, 

MEP 716 h), umesto Okuni; 

— u: Fouijta, (japanski slikar, JLZ 292, ELZ 426), umesto Fuđita. 

Očigledno, ime je transkribovano prema francuskoj grafiji (ou = 

u, j=i), jer je u zagradi kao uputstvo za čtanje dato Fužta; 

— e: Kokuro (japanski političkar, JLZ 480, ELZ 521), umesto 

Kokure; 

— i: Ihara Sajkaku (japanski književnik, MEP 744 h), umesto 

Ihara Saikaku. Dakle, i se često transkribuje kao j, pogotovo 

kada dolazi preko ruske transkripcije, usled toga što rusko ŭ 

biva transkribovano sa našim j; 

— a: kod transkribovanja ovog vokala nema posebnih odstupanja, 

sem što je u dvema karticama u okviru ekscerpiranog materijala 

ustanovljeno, iz nekog razloga, da je a izostavljeno. 

Tako je u primerima: Kobajši Takidži (japanski književnik) i 

Kobajši Masaki (japanski filmski reditelj, MEP 263 c), umesto 

Kobajaši. 

U karticama koje sadrže toponimijske jedinice redovno se srećemo 

sa sličnim greškama, s tim što smo uočili i sledeće: 

— sh umesto š: Shizuoka (japanski grad i naziv pokrajine, ELZ 

698 a), umesto Šizuoka; 

— ch umesto š: Tsuchima (japanska ostrvska grupa, JLZ 1009), 

umesto Cušima; 

— j umesto i: Nijigata (grad u Japanu, MEP 663 c), umesto Niigata; 

Sakaj (grad u Japanu, MEP 139 h), umesto Sakai. 

Zanimljiv je još i primer japanskog grada Maebaši, koji se javlja 

kao Maebashi (Majebaši) (JLZ 576, ELZ 173) i kao Mađebaši (MEP 

454 c), a jedino je ispravno Maebaši. Iz ovoga se može zaključiti da 

su leksikografi MEP-a, izgleda, misleći da čitanje Majebaši, dato 

u zagradi kod primera iz JLZ, nije JLZ-ov pokušaj da da „fonetsko“ 

čitanje, već da predstavi strani transkripcijski oblik (što je, u 

ovom slučaju, Maebashi), pa je čitano kao naše đ, te otud imamo 

Mađebaši! 

Od potpuno adaptiranih jedinica japanske onomastike pomenućemo 

212


samo Japan i Tokio, gde, zbog ustaljenog i već tradicionalnog načina 

upotrebe, ne predlažemo izmene. 

3. Odnos savremene gramatičke i pravopisne norme prema 

adaptaciji imena iz japanskog jezika 

Od dosadašnjih pokušaja da se kodifikuje srpska transkripcija japanske 

onomastike, možemo navesti: 1) najopštija pravila data u tačkama 

165. i 166. Pravopisa srpskohrvatskoga književnog jezika iz 1960, koja 

su isuviše uopštena i sažeta (odnose se na imena – pisanje imena iz svih 

živih stranih jezika uopšte); i 2) rad Nikole Rodića (1976) o transkripciji 

japanskih imena. Dok se u Pravopisu iznose samo neka važnija opšta 

načela, u „Pravilima i primerima...“ nisu data ni pravila ni primeri koji 

bi se, sa stručnog stanovišta, mogli smatrati sasvim zadovoljavajućim – 

to je, jednostavno, bio pokušaj da se do transkripcijskih pravila dođe sa 

stanovišta serbokroatističke pravopisne norme, jer tada u nas japanistike 

kao naučne discipline još nije ni bilo, pa nije bilo moguće da se do transkripcijskih 

pravila dođe na osnovu dijaloga ova dva stručna profila. Ni 

u Правопису српскога језика (Пешикан, Јерковић et al., 2002: 213) 

nije učinjen značajniji napredak u tumačenju, ukupnog obima dve strane, 

započetog sledećom konstatacijom: „Transkripcija japanskih imena ne 

nameće gotovo nikakva složenija pitanja, pa je i u našim geografskim i 

drugim priručnicima postignuta prilična ujednačenost. Ovo omogućavaju 

pre svega krajnje jednostavna struktura japanskog sloga (gotovo isključivo 

otvoreni slogovi, koji se završavaju na vokal), jednostavan petovokalski 

sistem sličan našemu (samoglasnici a, e, i o, u) i postojanje jasne latiničke 

transkripcije“. 

Prema tipu završetaka, japanske reči dele se na dve osnovne grupe, 

odnosno na reči sa vokalnim i reči sa konsonantskim završetkom. Upravo, 

na kraju reči može jedino stajati konsonant ñ. 

U slučajevima kada se reč završava na konsonant takve reči se kod 

nas uklapaju u morfološke promene ikoje se primenjuju na naše imenice 

muškog roda. U okviru ekscerpiranog materijala javlja se primer Rašomon 

(japanski reditelj [sic!], JLZ 818). Rašomon je, inače, ime poznatog 

japanskog filma Akire Kurosave, nazvanog po delu japanskog 

213


pisca Rjunosukea Akutagave, a predstavlja naziv jedne od kapija u 

drevnoj japanskoj prestonici Kjotu. 

Kada se japanski toponimi završavaju na nenaglašene vokale o 

i a, predlažemo da se ponašaju kao i naša imena sa istim završetkom. 

Na primer: Mito (grad u Japanu) gen. Mita, dat. Mitu, lok. Mitu i 

sl.; tako i: Niko (izletište i nacionalni park), Kjoto, Kumamoto (grad 

na ostrvu Kjušu) itd.; Kamakura, gen. Kamakure, dat. Kamakuri i 

sl.); tako i: Osaka, Fukuoka, Asahikava, Misava, Nara, Ueda itd. 

Toponime sa naglašenim u ne bi trebalo deklinirati (Honšu, Kirju, 

Tenrju, Gocu, Imazu, Micu, Jaku, Kofu i sl.). 

Predlažemo da sva ženska imena, koja se uglavnom završavaju na 

o, ostaju nepromenjena u deklinaciji: Mićiko, Maćiko, Akiko, Juriko 

itd., pošto je reč o naglašenom vokalu o. Isto tako bi se mogla 

ponašati i ženska imena koja se završavaju na neki drugi vokal, iako 

je to ređe (Kaoru, Jasumi, Jura, Juki itd.). 

Što se pak tiče muških imena, koja se uglavnom završavaju na 

neki od vokala, predlažemo da se menjaju kao i naša imena: Juzo – Juza, 

Juzu, Juza, Juzom itd.; Masaki – Masakija, Masakiju, Masakijem; Jasuši – 

Jasušija, Jasušiju, Jasušijem itd.; Jošiaki – Jošiakija, Jošiakiju, Jošiakijem 

itd.; Kunihiro – Kunihira, Kunihiru, Kunihirom itd.; Muneo – Munea, 

Muneu, Muneom itd. 

Kod asimilovanih pozajmljenica, kojih je, naravno, veoma malo, 

usled velike prostorne udaljenosti i relativno slabo razvijanih ekonomskih, 

društvenih i kulturnih veza, u smislu njihove prilagođenosti savremenoj 

gramatičkoj i pravopisnoj normi, takođe nema posebnih problema. Tako 

se reč kimono, vrsta japanske narodne nošnje (MEP 234, ELZ 465 c), 

može, naravno, kao pozajmljenica menjati u skladu sa našim gramatičkim 

promenama: kimona, kimonu, kimonom itd. Isto je i sa rečju kendo (japansko 

mačevanje i borilačka veština, ELZ 451 c): kenda, kendu, kendom 

itd. Zatim reč džudo (vrsta japanske sportske veštine, metod za 

fizičko i psihičko vaspitanje, MEP 688 c, ELZ 182 b), menja se po 

našim gramatičkim pravilima: džuda, džudu, džudom itd. Reč džiudžicu 

(veština samoodbrane, blaga umetnost samoodbrane, suprotno 

ken-džicu, oštroj umetnosti samoodbrane, MEP 687 c, ELZ 182 b) 

može se takođe menjati: džiu-džice, džiu-džici, džiu-džicom itd. Reč 

gejša (japanska artistkinja, plesačica i pevačica u čajdžinicama i 

214


zabavištima, MEP 403 a, ELZ 506 b) – takođe: gejše, gejši, gejšom 

itd. Zatim, reč samuraj (japanski vitez, vojnički plemić, MEP 146 c, 

ELZ 599 f) može se menjati po našim gramatičkim pravilima: samuraja, 

samuraju, samurajem itd. Reč karate (japanski rvački sport, 

ELZ 406 c), takođe se može menjati: karatea, karateu, karateom itd. 

Slično tome i aikido, japanska borilačka veština. Takođe i cunami 

(okeanski talasi ogromnih razmera koji nastaju kao posledica zemljotresa, 

MEP 647 c, ELZ 472 f). Ovde bi trebalo napomenuti da se 

u izdanju ELZ – piše tsunami; predlog za transkripciju ts već smo 

ranije objasnili). Isto tako, ova reč može se se menjati kao pluralia 

tantum. Kod reči harakiri (način samoubistva japanskih samuraja i 

aristokratskih slojeva, MEP 559 c, ELZ 367 b) ne bismo predložili 

izmene, a takođe ni kod reči kamikaze (’božanski vetar‘, naziv za japanske 

pilote samoubice u Drugom svetskom ratu, MEP 187 b, ELZ 

379 c). Smatramo da bi ove dve reči bolje bilo ostaviti nepromenjene, 

jer bi njihovo dekliniranje izazivalo određene teškoće. 

Zaključak 

S obzirom na analizirani materijal i predložene transkripcijske 

kriterijume, očigledno je da se dosadašnja neujednačenost normativa 

isključivo javlja kao posledica lošeg poznavanja pravila na kojima se zasnivaju 

strane transkripcije japanskih imena koje su našim leksikografima 

služile kao izvornici, odnosno, kao posledica direktne transliteracije 

sa tuđe transkripcije. Transliteracija tuđih fonetskih transkripcija ili pak, 

pogrešno tumačenje njihovih fonetskih vrednosti dovodilo je do konfuzije 

koju smo konstatovali analizom ekscerpiranog i drugog proučavanog materijala. 

U odnosu samih fonoloških sistema japanskog i srpskog jezika 

nema endogenih razloga da nenormiranih slučajeva uopšte bude. 

Transkripcijska shema pokriva sve fonološke oblike poznate u japanskim 

imenima. Usled izuzetne kompleksnosti grafijskog sistema japanskog 

jezika, preporučuje se, ipak, da stručnjak-japanolog uvek bude 

konsultovan prilikom određivanja transkripcionog oblika japanskih 

imena. Ovo važi i za slučajeve kada japanska imena dolaze u naš 

jezik posredno, preko transkripcijskog sistema nekog od svetskih 

jezika. 

215

Indeks leksema 


aikido Koči 

Akiko Koecu 

Akira Kurosava Kobajaši 

cunami Kobajaši Masaki 

Cušima Kobajaši Takiđi 

Ćiba Kokure Goićiro 

Đimu Kunihiro 

džiu-džicu Maćiko 

džudo Maebaši 

Fuđi Makioka 

Fuđita Masaki 

Fuđivara Meiđi 

Fukuoka Mićiko 

gejša Misava 

Gocu Mito 

harakiri Muneo 

hiragana Muro Kjuso 

Hitaoi Nacume Soseki 

Honšu Nara 

Ićikava Seići Niigata 

Ihara Saikaku Niko 

Imazu Okuni 

Jaku Rašomon 

jama Rjunosuke Akutagava 

Japan Sakai 

Jasumi sake 

Jasuši samuraj 

Jošiaki Sendai 

Juki Sumida 

Juni Sumidagava 

Juriko Šizuoka 

Juzo Tanaka Giići 

Kaoru tenno 

kamikaze Ternju 

karate Tokio 

kava Tokuda Kuići 

kendo Tokutomi Kenđiro 

kimono Ueda 

216


Literatura 

Belić, A. (1976). Osnovi istorije srpskohrvatskog jezika. Knj. l. Fonetika. 

Beograd: Naučna knjiga. 

Đimbo, K. (1947). Kokugo Onseigaku Kojo (Fonetski elementi u japanskom). 

Tokio: Meiđi Tošo Co. 

Hatori, Š. (1951). Oninron to seišoho (Fonologija i ortografija). Tokio: 

Kenkjuša. 

Pavlović, M. (1973). Uvod u nauku o jeziku, Beograd: Zavod za udžbenike 

i nastavna sredstva. 

Пешикан, М., Јерковић, Ј., Пижурица М. (2002). Правопис српскога 

језика. Нови Сад: Матица српска; Београд: Завод за уџбенике и 

наставна средства. 

Rodić, N. (1976). Pravila i primeri transkripcije japanskih geografskih 

imena. Naš jezik, XXII/3, 146–149. 

Stanić, M. (1973). Za kulturu jezika. Beograd: Zavod za udžbenike i 

naučna sredstva. 

Tanizaiki, Đ. (1972). Sestre Makioka, Beograd: Prosveta. 

Terakava, K. i dr. (1951). Kokugo Akusento Ronso (Akcentološko 

izučavanje japanskog jezika). Tokio: Hosei daigaku šupankjoku. 

Todjo, M. (1968). Kokugogaku šinko (Nova izučavanja u japanistici). Tokio. 

217



Summary 

TRANSCRIBING JAPANESE ONOMASTICAL TERMS 

INTO SERBO-CROAT/CROATO-SERBIAIN 

Although, in view of the high degree of mutual compatibility existing between 

phonological systems of the two languages in question there does not seem 

to be any room for emergence, or indeed, for survival of any endogenous transcriptional 

problems as such, these have, in actual fact arisen and perpetuated. 

Reasons for this have been identified as mainly stemming from unenlightened 

and thoroughly inadequate transliterations from English, French, Russian 

and other national transcribing systems, themselves geared towards a phonetic 

rendering of Japanese names in view of the particular indigenous properties of 

their respective languages. 

A transcription pattern more desirable from the point of view of our language 

has bean outlined in this paper, with Japanese sounds rendered with the help 

of the Japanese officially recommended scientific transcription values, instead of 

the original Japanese writing symbols. This has been done with a view to avoiding 

the unnecessary technical difficulties. 

The suggested transcription pattern would, it is hoped, help introduce orderliness 

and uniformity in the field of Japanese onomastics as transcribed and 

used in our language, with a proviso that we have here been concerned with the 

so-called broad transcription (mass-media etc), exclusively. 

For, broad transcription is the only kind of transcription subject to various 

orthographic and other rules of the host language, and therefore, the only type of 

transcription of interest bearing in mind the professed aims of this Conference. 

218

12. ljiljana markovic.pdf - Filološki fakultet

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?