montirani procesi protiv kosovskih albanaca

IZRICANJE ISTINE
Kakve su tendencije u zakonodavnoj sferi kada je reč o oblasti medija?
Mislim da su medijske promene počele u senci jednog odsustva vizije.
Na dugi rok, to će teško moći da se nadoknadi. Čini mi se da se, ovde,
namiruju računi iz prošlosti, ali ne naše neposredne prošlosti koja bi
zahtevala veliku intervenciju, nego nekakve devetnaestovekovne prošlosti
- tu se govori o onim prvim bazičnim idealima osvajanja slobode, koji
bi uvek trebalo da nadahnjuju medijsku regulativu, ali koji se ovde, u
jednom arhaičnom vidu, vraćaju kao propisi i teme. Srbijansko društvo
uvučeno je u debatu koja je jedna nezavršena devetnaestovekovna priča, a
sâmo koegzistira sa društvima koja se bave temama XXI veka.
Koje teme zaslužuju veću pažnju u pogledu medijske zastupljenosti?
To je tema medijskog vlasništva i, sa njom povezana, priča o medijskom
pluralizmu. Dakle, imamo sve veću koncentraciju medija u sve manje ruku.
Mediji se, već, strukturno reorganizuju oko novih vlasničkih odnosa, a to
nije javna tema. Čak i kada su u privatnom vlasništvu, mediji su javna
institucija. I, iz svega toga, vidimo da su medijske politike neprozirne:
vlast - Vlada, ministarstva pa i Radio-difuzni savet - odbijaju da aktivno
učestvuju u odgovorima na pitanja o strategiji, viziji i otvaranju javne
debate o tome kakvu mi to medijsku scenu želimo, a za mene je ta tema
odsudna.
Kako je moguće unaprediti autonomiju medija u Srbiji?
Njihovu autonomiju i kvalitet moguće je unaprediti samo zajedničkim
naporom. Tu ni javnost ne može biti nezainteresovana. Javnost je vrlo
važan učesnik u vršenju javnog pritiska i u postavljanju zahteva. Mediji
moraju visoko da dignu profesionalne standarde, da znaju da njihova
budućnost ne zavisi od političkog aranžmana sa moćnicima (ili sa
trenutnom administracijom) nego samo od njihovog večitog ’ugovora sa
javnošću’, sa građanima koji su njihova publika. Mediji moraju da znaju
da je servisiranje javnosti njihov primarni interes.
226