vojvodjanski identitet

Bogoljub Savin:
EVROPA ZAVIČAJA
Vojvođanski zavičajni identitet
Kada se na ovako visokom nivou predstave činjenice o Vojvodini i
kada to učine najeminentniji naučnici, gotovo da je neučtivo bilo šta dodavati
ili osporavati. Bilo bi to samo dodatno racionalno objašnjavanje predstavljene
faktografije.
Stoga se, za mene, postavlja pitanje: ima li šta s one strane razuma –
"onostrano", izvan racionalnog, što bi, možda, moglo malo da pomogne
poimanju vojvođanskog fenomena. Vojvodina je nesumnjivo racionalna
istorijski, kulturološki, demografski, etnografski, ekonomski i ekološki
dokazano održiva celina, ali celina koja polako odumire. Svi mi to Vojvođani
vidimo, preživljavamo i svakojako razumevamo. Nažalost, ili možda, na
sreću, nije sve racionalno. Dakle, postoji nešto što se u naučnim raspravama
obično potcenjuje ili zanemaruje. To su emocije. Šta više, kada se nešto
emotivno čini ili govori, to obično nije dobro. Ako želimo da budemo važni i
pametni uvek moramo da isključimo svaku iracionalnost. Iskustveno, to je
opravdano. Ali, moramo se složiti da čak i mnogi važni istorijski događaji
nisu uvek racionalno objašnjivi. Kako tolike iracionalnosti racionalno
objasniti?
Od XVIII veka na ovamo, svetska istorija je plovila na nacionalnoj
identifikaciji. Sukobi su bili strašni u XIX, a naročito u XX veku, kada su
nacionalizmi dovedeni do krajnjih granica naci-fašizma, do genocida i
holokausta. Sve to, da bi se navodno branili nacionalni interesi. Bojim se da
smo još uvek u toj fazi, samo sada sa iskustvima svetskih ratova, revolucija i
nedavnih monstruoznih masovnih zločina na gotovo svim stranama sveta.
Kao da je homo sapiens svoju ljudoždernu prirodu doveo do savršenstva.
Na sve te izlive netrpeljivosti i zla, šta je ljudima dobrog ponuđeno,
sem verske ljubavi? Čovek, običan i skroman, može samo da poželi da preživi
život bez nasilja, ratova i zločina, u toleranciji sa drugima. Sve sile sveta su u
igri, naročito nacionalni interesi, da ne bude mira.
Gde se mi maleni nalazimo? Tu, između Balkana i Evrope – jedni
drugima krivi zbog istorije. Šta nas može održati u miru, to je najvažnije
pitanje. Interes porodice? Da, naravno. Ali, ona nije konstantna, menja se.
Jedni odlaze, drugi dolaze. Sele se i prolaze. Šta je, onda, konstantno ovde?
ZAVIČAJ! To je nešto što se voli. O zavičaju se peva, budi nostalgiju kada
smo daleko od njega. Ljudi iz ovih krajeva rodom, pri kraju života požele "da
još jednom vide Vojvodinu".
Kada je o Vojvodini reč, držim da je ona veoma zanimljiva za
posmatranje, pa i za naučna istraživanja kojih, nažalost, nema dovoljno, jer
nema za to posebne naučne institucije. Sva postojeća demografska,
sociološka, ekonomska i druga faktografija pokazuju često nešto što nije uvek
lako objašnjivo. Ko godinama posmatra festival "Vojvođansku tamburicu"
može svaki put da doživi neskrivene izlive emocija kada se u pesmi pomene
Vojvodina, njeni salaši, priroda i ljudi. To je nedvosmisleni izraz ljubavi
Vojvođana prema svom zavičaju, često nostalgičan i melanholičan zbog tihog
umiranja njegove tradicije i običaja, vojvođanskih neobičnih ljudi širokih
pogleda i čudnih naravi.
U XIX veku Svetozar Miletić je rekao da će Vojvodina i kada bude
ukinuta, uvek biti "u srcima čestitih Srbalja". Sada, posle veka i po, vidimo, po
novim istraživanjima javnog mnjenja Vojvodine, da je i drugim manjinskim
narodima Vojvodina u srcu. Sada možda i više nego Srbima, jer njih sada
plaše da će biti "loši Srbi" ako budu "dobri Vojvođani". Kao da to jedno
drugom protivreči. Svi Vojvođani osećaju Vojvodinu kao svoj zavičaj, bez
obzira koje su nacije i kada su došli da žive u njoj. Vojvodina je "obećana
zemlja" ili izborni zavičaj mnogim narodima. Zbog toga opstaje nada da će
preživeti. "Ali treba dobro poznavati Vojvodinu, i više – treba je voleti, ne
ludo, zavičajno, ali bar malo!" – rekao je jednom prilikom Borislav Mihajlović
Mihiz.
100
101