Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

ezbednost «prejašila partiju». Njega ipak nije brinulo toliko narušavanje zakona koliko
ugrožavanje jedinstva partije, jer je partija bila stožer sveukupne integracije. Na 4. plenumu CK
SKJ jula 1966, koji je održan na Brionima uz posebne mere obezbeđenja, Ranković je podneo
ostavku. Tito je formirao komisiju za ispitivanje policijskog prisluškivanja, ali je ova smatrala
da prisluškivanje nije važno. Držali su da je KOS (Kontraobaveštajna služba) radila slično što i
UDBA i tražili istragu protiv Gošnjaka i KOS-a, ali je Tito to sprečio (Tripalo 1990, str. 73).
Opšta povika na prisluškivanje bila je pokriće da potom kontraobaveštajna služba preuzme
čišćenje Državne bezbednosti i mnoge poslove policije (Vuković 1989, str. 273). Širenje
glasova o Rankoviću kao Titovom nasledniku u visokim policijskim krugovima verovatno je
bila dodatna okolnost koja je Tita opredelila za čistku. Tripalo drži da je teško verovati da je
Ranković spremao zaveru protiv Tita, ali je bliža istini pretpostavka da se spremao da, kada
Tito umre, preuzme njegovo mesto po razumljivom načelu nacionalne simetrije.
Po svemu sudeći, pad Rankovića bio je ipak dublje uslovljen ekonomsko-političkim uzrocima
nego direktnom borbom oko vlasti. Svest o dubljim uzrocima ovih skoba dugo je zamagljivana.
Hladniji strani analitičari jasnije su uočavali ove tokove. Britanski sociolog Rasinov je priznao
da je poratna Jugoslavija daleko poodmakla u modernizaciji (merenoj nacionalnim dohotkom,
industrijalizacijom, urbanizacijom, promenom stila života, zatim profesionalnom i socijalnom
diferencijacijom, specijalizacijom i pluralizmom institucija), ali je i uočavao da dezintegraciju
saveznog državnog i partijskog monopola ne može da ukoči nijedna ličnost niti grupa, jer je
pluralizam nošen snažnim regionalnim ekonomskim interesima koje je štitilo oblasno vođstvo
(Rusinow 1977, p. 271-272). Druga vrsta pristrasnosti koja je zamagljivala svest o ekonomskoj
uslovljenosti nacionalizma jeste previđanje okolnosti da u odnosu na Jugoslaviju osećanje
državnosti nije bilo isto kod svih naroda. Nadnacionalna klasna solidarnost radničke klase nije
nikada uspela ova različita osećanja da uravnoteži. Kod Srba je postojalo osećanje kontinuiteta
pošto su imali sopstvenu državnost i poistovećivali se sa prvom i drugom Jugoslavijom. Kod
ostalih naroda uvek je bilo manje ili više prisutno osećanje da je centar vlastite republičke
državnosti na drugom mestu. Težnja ka kompletiranju državnosti uvek je bila skopčana sa
otporom centralizmu. Zato je M. Nikezić upozoravao «...mi ovde u Srbiji moramo da
razmišljamo o tome kako drugi vide sebe u toj zajednici i moramo razumeti da su razlike
nužne» (Vuković 1989, str. 444). Osetljivost drugih nacija na najbrojniju i najdržavotvorniju
srpsku u određenoj meri bila je prirodna. J. Blažević je govorio Draži Markoviću 1970-ih da
«Srbiji treba čovek kompromisa. Ono što je Jakov rekao misle i drugi. Verovatno se radi o
shvatanju da najveća u Jugoslaviji, Srbija jeste ravnopravna (ne dominantna) ako je
kompromiserska, neodlučna, ako nije jasna u opredeljenjima, u svojim interesima i njihovoj
odbrani. Ima nešto što je realno u tome. Možda bih i ja da nisam Srbin slično mislio... svi su
vrlo osetljivi na sve ono što se u Srbiji događa» (Marković 1987, I, str. 436). Osetljivost prema
Srbiji lako je prelazila u stereotip, koji je postao delotvoran s kraja 1980-ih u bloku većine
republika protiv hazardne parole srpskog rukovodstva «jaka Srbija – jaka Jugoslavija».
Još za vreme Tita hrvatski nacionalisti su u Rankoviću videli nadnacionalnu unitarističku silu,
apisovski, crnorukaški velikosrpski mentalitet, a pad Rankovića (slično Albancima) doživeli
kao kapitalan događaj kojim je otvoren novi psihološki, politički i civilizacijski prostor. U
poslebrionskoj atmosferi polako oživljavaju stereotipi o eksploataciji Hrvatske nastali još 1919-
1920. kao antiteza srpskom solunaštvu. Postojanost dugih procesa na Balkanu jasno se uočava u
lakom aktiviranju stereotipa o odnosima između stožernih nacija Srba i Hrvata. U Hrvatskoj se
bude Starčevićevi stereotipi o Srbima u Hrvatskoj kao došljacima, «srpskoj okupacijskoj armiji
u Hrvatskoj», o Jugoslaviji kao «tuđinskom jarmu i upravi», «Nasilju Pašićeve policije»,
Srbima kao «lukavim Vizantincima» itd. (Stanković 1993, str. 111-123, Bakić 2002). Izgleda
da krajem 1960-ih čak ni autoritarna nadnacionalna Titova harizma nije mnogo neutralizovala
oživljavanje pomenutih stereotipa. Tome je svakako doprinosila i privredna kriza. Optimizam
privrednog buma iz ranih šezdesetih smenjuje neizvesnost krize, pa čak i pesimizam podstaknut
nacionalnim sukobljavanjima. Potpuna stagnacija ekonomskog rasta bila je vidljiva 1967,
nezaposlenost je 1968. bila za 47% veća nego 1964, a zaoštrava se problem raspodele deviza.
Sve to se odvijalo daleko od očiju javnosti koja je uljuljkivana verom u snagu partije i države.
112