Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

VII
TITOVA SPOLJNA POLITIKA
Način vođenja, pravac i samostalnost spoljne politike zavise od snage države (obim vojne sile i
unutrašnja homogenost), geostrateškog položaja (relativno bezbedan izolovani položaj van
glavnih strateških ratnih pravaca ili prostor nedefinisanih interesnih sfera velikih sila), ali i
umeća diplomatije da, koristeći suprotnosti, štiti interese vlastite države. U međunarodnim
odnosima uvek je prisutna neravnopravnost moćnih i slabijih, vladajućih i podvlašćenih,
razvijenih i nerazvijenih država. Svetsko društvo je piramida moći sa prebogatim centrom,
koalicijom bogatih i periferijom siromašnih. Tako su SAD 1948. sa 6,3% stanovništva držale
oko 50% svetskog bogatstva (Čomski 1994. str. 15). Zahvaljujući moći i bogatstvu razvijena
društva su se posle 2. svetskog rata učvrstila kao relativno autarhične zone mira i stabilne vlasti,
dok su se unutar prostora nerazvijenih, uz doziranu podršku velikih sila, vodili ratovi i
smenjivali nestabilni režimi autoritarne vlasti. Dogovori velikih sila bili su moćne strukture u
senci unutar kojih su slabiji uspevali da stvore uži ili širi, trajniji ili prolazni manevarski prostor
samostalne akcije.
Titova spoljna politika je redak primer relativno uspešnog i samostalnog proboja hijerarhijskih
odnosa u međunarodnom poretku i prevladavanja neizbežne periferijske podređenosti male
zemlje interesima moćnih sila. Diplomatski uspeh je upadljiv jer je nezavisnost u
međunarodnim odnosima ostvarena sa državom u poslovično nestabilnom balkanskom prostoru
i sivoj zoni nerazgraničenih blokovskih interesa. Reč je o neobično aktivnoj i uspešnoj
diplomatiji u osobenim istorijskim okolnostima. Preduslov objašnjenja odnosa strukturnih
determinanti i subjektivnih činilaca jugoslovenske spoljne politike 1945-1980. je uočavanje
pravilnosti, tj. «dužih diplomatskih procesa» unutar šireg vrmenskog razdoblja u istoriji
Balkana. Teško je verovati da bilo koji balkanski političar nije svestan okolnosti da je
rascepkani Balkan bio moneta za potkusurivanje između velikih sila. Dugi istorijski proces
komadanja Balkana u 19. i 20. veku prilično je uočljiv, ali su ga jugoslovenski vladari na
različit način nastojali prevladati, traženjem najpouzdanijeg međunarodnog oslonca ili
politikom ekvidistance. Srbija je bila razapeta između Rusije i Austrije, monarhistička
Jugoslavija između fašističkih sila s jedne i V. Britanije i Francuske s druge strane,
socijalistička Jugoslavija između SSSR-a i SAD, a geopolitički odnos prema Balkanu uvek se
prožimao sa ideološkim gledanjima. Rusija je pravila razne sporazume sa Austrijom, težeći da
stekne Carigrad i moreuze. U istom strateškom smislu bio je Tito značajan za Sovjete 1945. jer
daleki san o izlasku na «topla mora» kao da je sada bio oživotvoren drugim pravcem od onog
istorijski tradicionalnog preko Dardanela i Bosfora (Petranović 1988, str. 151). Interesi i
dogovori velikih sila su ograničavali, ali ne i potpuno sputavali diplomatiju balkanskih vladara
o čemu svedoče: mir u Bukureštu 1812. između Rusije i Turske kojim je predviđena izvesna
samostalnost Srbije, Berlinski kongres 1878. na kom su razgraničene interene sfere na Balkanu
između Austrije i Rusije, sporazum Čerčila i Staljina u Jalti 1945, Dejtonski i Pariski sporazum
o uređenju Balkana 1995. Godine 1908. Izvoljski i Erental (ruski i austrijski šefovi diplomatije)
su razgraničili interesne sfere na Balkanu i složili se da se Austrija neće protiviti otvaranju
moreuza za ruske brodove, a da će se, zauzvrat, Rusija saglasiti sa austrijskom aneksijom BiH.
Slično je dogovoreno na Jalti 1945. između Staljina i Čerčila. Pašić je uspehom u Balkanskim
ratovima ozbiljno ugrozio austrijsko-ruski dogovor, a Tito je neobično vešto manipulisao
sovjetsko-britanskom formulom fifty-fifty.
Svaki period određivao je granice slabljenja strukturnog sklopa, ali se ove ne mogu razumeti
bez karakteristika viševekovnog razdoblja. Na Balkanu celinu uticaja spoljnih sila karakteriše
smena dominacije imperija i balkanizacije (stvaranje nesamostalnih malih država). U 18. veku
Balkan je podeljen između dva moćna carstva, a deo Jadrana držali su Francuzi. Krajem 19.
veka uz dva carstva prisutno je i 5 nezavisnih država (Srbija, Crna Gora, Bugarska, Grčka i
Rumunija). Sredinom 20. veka na Balkanu nema imperija već je na delu ravnoteža 2+2+2 (dve
neutralne i po dve države suprotstavljenih vojnih blokova), da bi krajem 20. veka isti prostor
127