Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

golema osobna pobjeda maršala Tita i kao šefa jugoslovenske države i kao komunističkog
vođe» (Bekić 1988, str. 707). U stvarnosti, senzacije nije bilo. Doček jeste bio, doduše, uzdržan,
ali protokolarnog incidenta nije bilo, posvedočio je P. Stambolić, član jugoslovenske delegacije
na dočeku, piscu ovih redova aprila 1996. Pomenuta zapadna tumačenja svedoče o
senzacionalističkom precenjivanju i priželjkivanju Titovog otpora SSSR-u, tražeći napetosti i
gde ih nije bilo. U celini uzev, Tito je bio dublje vezan za Sovjetski Savez (snagom ličnog
opredeljenja i geopolitičkim položajem države) i manje jeretik nego što se to većini zapadnih
posmatrača činilo. Kada je Hruščov u Beogradu pominjao Titu sumnje u njegovo opredeljenje
Tito je spontano uzvratio: «Ne bi mene ni đavo naterao da idem ka nekom drugom sistemu. Ja
sam se celog života borio za komunizam, za socijalizam... nisam ja za pare bio revolucionar»
(Bekić 1988, str. 721). Ipak je vešto održavao utisak o vlastitoj potpuno nezavisnoj poziciji, što
je davalo elastičnost spoljnoj politici. S druge strane pre posete Beogradu Hruščov je u Kini
1954. usaglasio gledanje na Jugoslaviju, a maja 1955. sklopljen je vojni pakt svih kominističkih
država – Varšavski sporazum. Tek tada je učinjen izvestan ustupak Jugoslaviji. Bila je to serija
poteza da se ojača međunarodni položaj SSSR-a, pa je otuda greška posmatrati Hruščovljevu
posetu Beogradu kao «put u Kanosu». Bio je to pokušaj da se disciplinuje Istočna Evropa i
ujedini lager prema kom je Tito bio oprezan (Auty 1969, p. 173).
Kao ubeđeni komunist, Tito je u spoljnoj politici vodio računa o mestu SKJ unutar
međunarodnog radničkog pokreta. Ni unutar komunističkog pokreta proleterski
internacionalizam nije istisnuo diplomatske manevre. Isak Dojčer je 1960. zapazio da je
komunistički pokret podeljen na tri različite struje: Maovu ultralevicu, Hruščovljev centar i
Titovu desnicu. Levica nije verovala u mogućnost popuštanja hladnog rata, Hruščova je
optuživala za «previše diplomatije, a premalo revolucije i komunizma», a Tita, Gomulku i
Toljatija nazivala revizionistima u službi imperijalizma. Hruščov se zalagao za izvesnu meru
razoružanja i donekle podržavao Titovu nesvrstanu politiku, dok je Tito bio za miroljubivu
saradnju sa svim zemljama i za razoružanje. «Ravnoteža straha» od nuklearnog rata, koji bi
slučajno i iznenada mogao pretvoriti planetu u ruševine jačala je moralni ton Titove politike
razoružanja. Mao je želeo da lagerska politika «dobije zube» i bude čvršća. Hruščov je bio za
elastičniji pritisak na komunističke partije, dok Tito nije želeo da se liši teško izborene
nezavisnosti. Spoljna politika socijalističkih država nije mogla ignorisati komunistički
internacionalizam, ali je ova vrsta nadržavne solidarnosti različito shvatana.
Od smrti Staljina, pa sve do do pada Hruščova sovjetska spoljna politika bila je izložena
protivrečnim pritiscima i otuda manje stabilna i predvidljiva nego u periodu Staljina i
Brežnjeva. Hruščov je pokušao da zauzme srednji položaj između Maoa i «revizionista»,
između osude revizionizma, težnje za monolitnim lagerom i «poštovanja različitih puteva u
socijalizam» kako je zapisano u Beogradskoj deklaraciji 1955, koja je bila krupan proboj
staljinističkog shvatanja proleterskog internacionalizma. U pukotini između Pekinga i Moskve
Beograd je našao kolebljiv i nesiguran prostor izbegavanja uvlačenja u lager. U sklopu tog
napora izbila je druga kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa 1957-1961. Odmah posle smrti
Staljina izbila je kriza u lageru sa nemirima u Čehoslovačkoj i Berlinu 1953. i otporom Mađara
1956. Hruščovljevo javno optuživanje Staljina i rehabilitacija Tita podstakli su nove nemire u
lageru. To je donelo nove teškoće jugoslovenskoj spoljnoj politici. Kominform je raspušten
1956, a juna iste godine Tito je trijumfalno posetio SSSR (gde je proveo 21 dan), a u mauzoleju
Lenjina i Staljina položio venac samo Lenjinu (što svaka delegacija nije bila u stanju da učini).
U jeku mađarskih zbivanja Hruščov dolazi na Brione, traži podršku od Tita jer ne može
dozvoliti da se «probije front u lageru», a Zapad baš sada na tome radi. Tito je bio u dilemi.
Video je da ne može pomoći Nađu, a svojim protivljenjem nije hteo da ugrožava Hruščovljev
antistaljinistički kurs. Najpre je osudio sovjetsku intervenciju u Mađarskoj kao štetnu, a zatim u
govoru u Puli od 11.11.1956. isti čin ocenio kao manje zlo koje sprečava trijumf reakcije u
Mađarskoj. «Pravda» je ovo prenela kao Titovu podršku, što je blamiralo Tita kod ostalih
socijalističkih zemalja i na Zapadu (Auty 1969, p. 180 Wilson 1979, p. 105). Bio je to
kompromis koji nije zadovoljio Zapad ni Mađare. Varšavskom paktu pretila je erozija koju je
začeo Tito i Zapad je računao sa tim. Nakon mađarskog ustanka januara 1957. Hruščov je,
133