Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

upadljiv je bio i ideološki značaj Titovog odvajanja od lagera jer je počela unutrašnja erozija
komunističkog monolita. Tito je ocenjen kao potencijalni virus koji je mogao da zarazi ostale
komunističke partije na vlasti. Imao je vojsku i partiju koja je bila lojalna njemu, a ne Staljinu.
Konačno se jedna komunistička vlada prevarila u nadi u Moskvu, a podrškom Titu valjalo je
pokazati levici da je nada u SSSR lažna. Američki ambasador je 1949. realno pocenjivao da bi
liberalizacija Titovog režima samo koristila informbirovcima i da stoga ostaju samo dve
mogućnosti: Tito ili moskovski pioni (Bekić 1988, str. 61). Tito je bez obaveza bio za Zapad
mnogo korisniji, jer je njegov primer mogao zaraziti i druge članice lagera, a u očima drugih
komunista je kompromitovan iako nije davao ustupke Zapadu. Izgleda da je Tito pronicljivo
uočio da je on potrebniji Zapadu nego Zapad njemu i da zato može čak i da diktira uslove.
Više zapadnih analitičara je američku politiku pomoći Titu bez uslovljavanja (aid without
strings) ocenilo kao trezvenu realpolitiku lišenu doktrinarnog antikomunizma (Halperin 1957,
Campbell 1967, Auty 1969, Wilson 1979). Odvajanje Jugoslavije od lagera oslabilo je pritisak
na Trst, a obustavljen je građanski rat u Grčkoj. Već to uštedelo je Zapadu par stotina miliona
dolara, ali Tito nije pristajao više ni na jedan ustupak. Zadržavao je komunistički režim, a uz
vojnu pomoć nije primao strane vojne stručnjake. Po američkim izveštajima, Tito je rekao «da
bi prisutnost i šetanje američkih oficira po kasarnama, skladištima i postrojenjima potkopali
samu osnovu visokog morala jugoslovenske armije i izjavio da bi se, unatoč tome što je veoma
zainteresiran da dobije neophodnu američku pomoć, radije odrekao čitave pomoći nego da
riskira stvaranje dojma u njegovim jedinicama da su SAD preuzele ulogu što ih je ranije ovde
imao SSSR» (Bekić 1988, str. 308). Opet vlada SAD mudro nije ni pokušavala da uslovljava
pomoć, a ambasador Alen otvoreno je govorio: « Mi ne volimo jugoslovenski sistem više nego
što jugoslovenske vođe vole naš«. Na delu je bio prilično ogoljeni pragmatizam, hladni
proračun vlastitih interesa na obema stranama uz sagledavanje potreba saradnje, pri čemu je
svaka strana zadržavala rezerve i nade. Američka politika «držanja Tita na površini» nije
značila uključivanje Jugoslavije u plan obnove Evrope već samo pomoć zemlji da izbegne
ekonomske teškoće (Campbell 1967, p. 25). Jugoslavija je za kratko vreme preusmerila spoljnu
trgovinu i našla nove izvore pomoći i kredite na Zapadu. Izgleda da je za vrh SAD bila
presudna snaga Titove vojske, koja se mogla preusmeriti protiv SSSR-a, pa je 1951. predsednik
SAD otvoreno izjavio da je «Jugoslavija, od direktne važnosti za odbranu severnoatlantskog
područja» i da je ta odbrana «značajna za bezbednost SAD». Strateška važnost Jugoslavije za
SAD bio je snažan i neoboriv razlog, koji je npr. Vatikanu bio nerazumljiv i neprihvatljiv, jer
nije ostavljao mnogo prostora za delovanje kurije u Jugoslaviji u eri hladnog rata (Živojinović
1994, 291). Američka pomoć bez uzvratnih ustupaka bila je lišena uskogrudnog pragmatizma
kratkog daha, pa je zbunjivala mnoge antikomunističke snage, a Tito je ove okolnosti koristio
za osiguravanje moći i prestiža. Novembra 1950. V. Velebitu je u Vašingtonu otvoreno
ponuđena vojna i politička podrška SAD koja je prihvaćena, a K. Popović (načelnik
generalštaba JNA) je juna 1951. u Vašingtonu potpisao sporazum o isporuci opreme Jugoslaviji
(Bogetić 1993, str. 118). U ovom periodu Jugoslaviju posećuje načelnik američkog
generalštaba, vojnim programom pomoći snabdevene su jugoslovenske divizije u Ljubljanskim
vratima (ključnoj tački za odbranu Italije), a februara 1953. Jugoslavija u Ankari sklapa sa
Grčkom i Turskom sporazum o prijateljstvu i saradnji. Tzv. potonji Balkanski pakt (koji je
potpisan avgusta 1954) predviđao je zajedničke odbrambene mere i saradnju generalštabova.
«Tito je kupljen dolarima», ponavljao je Mikojan, a Broz je odvraćao «Niko nas ne može
kupiti».
Tito se pribojavao Staljinove paranoične politike, pa je ulazio u ograničene vojne saveze sa
zapadnim silama. Petranović tvrdi (ne navode]i izvor) da je, tražeći pomoć od SAD, Tito 1950.
prihvatio da motri na Albaniju i brani njenu nezavisnost od Sovjeta, pa Sovjeti nisu mogli izbiti
na Otrant sve do Titove smrti (Petranović 1993a, str. 111). Borozan, pak, navodi da u
zapisnicima sa pregovora Tita i Hruščova 1956. stoji Titovo priznanje da je učinio grešku kada
je slao vojsku u Albaniju kao pomoć u suzbijanju grčkih pretnji ratom (Borozan 1997, str. 105).
Septembra 1952. E. Idn, britanski ministar spoljnih poslova je u Beogradu, a marta 1953. Tito
je u Londonu. Vratio se bez formalnog sporazuma, ali sa Čerčilovim obećanjem o britanskim i
143