Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

društva i počivao na nepodudaranju seljačke neprosvećenosti i moderne prosvetiteljske
ideologije radničke klase. Uticaj domaće tradicije u kultizaciji vođe bio je uvek prisutan bilo u
formi nesvesnog robovanja zatečenoj političkoj kulturi ili svesnog prilagođavanja njenim
obrascima radi uspešnijeg uticaja na podvlašćene i saradnike. U tom pogledu se u ponašanju
Mao Cedunga može prepoznati konfučijanska tradicija narodnog učenjaka i napor da se
dostigne spoj mudraca, oslobodioca, marksiste i seljaka koji veruje masi, a ne njenim
predstavnicima, pa se i druži sa masom. Mao je bio Veliki narodni vođa i Veliki kormilar. Nije
se govorilo «Predsednik nas vodi» nego «Predsednik nas uči». Evropske boljševičke vođe su se
takođe trudile da budu narodni tribuni. Ipak, u poređenju sa Maom, bili su birokrati i udaljeni
od naroda. Staljin više nego Tito, jer je retko izlazio u javnost. Po zatvorenosti su Staljinu bili
bliži Brežnjev, Andropov i Černjenko. Hruščov je, sledeći Lenjina, voleo otvoreni stil
rukovođenja i češće izlazio u javnost, a Gorbačov je takođe prihvatio populistički stil, lišen
zagonetnosti. U poređenju sa pomenutim liderima, Tito je ponajmanje bio birokrata. Voleo je
da mitinguje i mnogo je putovao po zemlji i inostranstvu. Uprkos raskošnom ceremonijalu i
luksuznom životu, propagandi nije bilo teško da uobliči njegovu harizmu široko prihvaćenog
narodnog tribuna.
Premda ni nalik Staljinovom asketizmu, ipak se Titov autoritet može porediti samo sa
harizmom Džugašvilija, a ne toliko sa autoritetom ostalih sovjetskih vođa ili komunističkih
lidera lagerskih zemalja. Pre svega, zbog jasnog uzdignutog Titovog položaja unutar partijskog
vrha, koji na vlasti nikada nije ni bio blizu pozicije primus inter pares. U komunističkim
režimima se posle smrti čelnika za vođu nametao pobednik iz frakcijskih sukoba jer način
odbira naslednika nije čvršće propisan. Nakon nestanka Staljina u sovjetskom vrhu
prevladavala je oligarhijska struktura moći i nastojanje da se vođa svede na primus inter pares.
Izuzimajući period razvijenog staljinizma, u sovjetskoj istoriji su različita oligarhijski
struktuirana partijska tela imala veću moć od čelnog pojedinca, premda je unutar njih generalni
sekretar bio pojedinac sa najviše moći i autoriteta. Ni SKJ nije bio lišen latentnih frakcijskih
sukoba, ali je Titov položaj bio daleko sigurniji od položaja sovjetskih šefova partije. Osim toga
Tito je jedini komunistički vladar koji je neprekidno od 1945. do 1980. bio na vlasti. U svim
drugim režimima vođe su se menjale. Promena vođe svedoči, s jedne strane, o manjoj
stabilnosti vrha, ali, s druge, smanjuje opasnost od eksplozivnog vakuuma nakon nestanka
dugogodišnjeg lidera. U SSSR-u je samo smrt Lenjina i Staljina (izrazito nadmoćnih čelnika)
izazvala frakcijske borbe, dok smrt ostalih lidera nije bila toliko dramatična. U ostalim
lagerskim zemljama promena vrha bila je još bezbolnija jer je tekla uz nadzor Moskve. Zapadni
analitičari su pisali o «zakonu opadanja moći generalnog sekretara u SSSR-u», po kome je
svaki naredni partijski čelnik imao manje moći od Lenjina. Hruščov je morao voditi računa o
mišljenju Politbiroa, ali je imao podršku CK, Brežnjev se retko protivio odlukama većine, a
Gorbačov je u celini zavisio od Politbiroa, ali je u većoj meri od svojih prethodnika mogao da
mu menja sastav (Medvedev 1988, str. 140). Ovaj zakon nije važio za različite faze Titove
vlasti, zahvaljujući, između ostalog i njegovom beskonkurentnom ličnom autoritetu. Uvek je
bio podjednako moćan i neprikosnoven iznad ostalih, ali se, osim toga, održavao i veštim
laviranjem između frakcija i oslanjanjem na različite snage i partijske struje (vojska,
obaveštajna služba, liberalna konzervativna struja u vrhu itd.). Osim ličnog učinka i veštine,
izgleda da je Titov autoritet podupirala i šira sistemska potreba za ujedinjavajućim simbolom
višenacionalne države, izražena više u Jugoslaviji nego u ostalim socijalističkim državama. U
kumulativnom pogledu dugo održavani neprikosnoveni Titov autoritet je u domaćoj političkoj
kulturi stvorio rižični kult nezamenljivog nadnacionalnog oca države.
U Sovjetskom Savezu nije bilo toliko čvrsto usađenog osećanja nezamenljivosti lidera,
zahvaljujući češćoj smeni generalnih sekretara partije. Posle smrti Lenjina, Staljin je, uprkos
ličnoj inferiornosti, potisnuo Trockog jer je zagovarao umereniji kurs, Hruščov je porazio
Beriju 1953, a nekoliko godina kasnije uklonio ostatke staljinskog vrha. U pokušaju da se
izdigne i ostvari nepopularne reforme, Hruščov je izgubio bitku sa moćnom birokratijom čiji je
istinski predstavnik bio Brežnjev. Već u ovom periodu se u SSSR-u, zapaža Medvedev,
birokratija umorila od jakih vođa, a zapadni analitičari tvrdili su da SSSR 1970-ih i 1980-ih nije
166