Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

savremenici nisu bili samo Staljin, Hruščov, Brežnjev, Živkov, Čaušesku i Husak, već i Franko,
Salazar i neprikosnoveni De Gol. Dakle, u svojoj epohi Titova lična vlast nije bila toliko
upadljiva kao danas. U širim razmerama bila je, štaviše, i bleda, ako se ima na umu široka
lepeza vanevropskih nesocijalističkih autoritarnih režima, od vojnih do marionetskih. Istoričniji
analitičari bi mogli zapaziti da je u ovom dobu ratna ekspanzija američkog imperijalizma
neutralisala prigovore o totalitarnoj prirodi socijalizma, a pogotovo Titovog režima koji je
branio politiku miroljubive koegzistencije. Nesrazmerno veliki međunarodni ugled Titove
spoljne politike (u odnosu na snagu države) je u kasnom periodu Titove vlasti bio kočnica
traganju za liberalnim oblikom državne integracije koji se ne bi u toj meri oslanjao na harizmu
partije i kult vođe. Titova vlast je u različitim fazama bila manje ili više opterećena neskladom
između progresivnih i konzervativnih nastojanja. U poslednjoj fazi je ovaj nesklad bio
najvidljiviji. Ako je na spoljnopolitičkom planu, svakako, podsticao deprovincijalizaciju i
otvaranje države ka svetu, odveć sigurni međunarodni prestiž je ostarelom vođi davao odrešene
ruke u unutrašnjoj politici i otklanjao oprez od naglašene lične vlasti i njenih monopolskih
institucionalnih oslonaca.
Iz rečenog se vidi da istorična ocena Titove uloge pretpostavlja diferenciranje njenih
progresivnih i konzervativnih komponenti. Istorija će verovatno duže beležiti Titovu harizmu
kao integrativno sredstvo složene države, nego kao izraz ličnih ambicija vladara. Pri tome se ne
osporava da je rast harizme imao i povratno dejstvo i podsticao neumerne političke ambicije.
Dublje prosvetiteljske i državnointegrativne ciljeve partijske uprave istorija će duže beležiti od
užegrupnih karijerističkih interesa koje je štitio kult vođe. Lično samoljublje i instrumentalna
upotreba kulta vladara su istorijski efemernija i manje značajna strana u poređenju sa
objektivnom ulogom harizme. Titova harizma bila je važna osnova državne centralizacije, a u
prvoj fazi i ubrzane tehnološke i ekonomske modernizacije zemlje. Nadnacionalno izdizanje
harizme vođe podsticalo je kosmopolitizaciju, deprovincijalizaciju i pacifikaciju haotičnog
balkanskog prostora. To je čvorna istorijska funkcija Titove vlasti, ali se ne može odvojiti od
svoje idejne osnove. Marksizam, kao jedna verzija nadnacionalne kosmopolitske ideologije, u
zbližavanju tradicionalno srodnih, ali sukobljenih naroda sigurno je imao značajnu ulogu.
Jugoslovenstvo kao sredstvo samoodbrane skupine malih naroda od kulturno-jezičke
diskriminacije, izolacije i provincijalizacije u marksizmu je našlo snažno modernizacijsko
sredstvo. Internacionalistička ideologija i kult nadnacionalnog klasnog vođe bile su neodvojive
sastavnice neravnomernog i protivrečnog procesa balkanske kosmopolitizacije.
Domašaj i karakter Titove kosmopolitizacije može biti jasniji ako se pomenu neki istorijski
primeri. Najpre balkansku kosmopolitizaciju treba razlikovati od ekumensko-civilizacijske
verzije kosmopolitizma nošene osvajanjem Aleksandra Velikog, ili ekspanzijom hrišćanstva u
antici. Ona po opsegu zaostaje i za procesom slične vrste kao što je bilo Napoleonovo ratno
širenje prosvetiteljstva početkom 19. veka. Balkanska kosmopolitizacija bila je ograničena
samo na prostor jedne države, a ne i šireg regiona kao npr. danas u Zapadnoj Evropi. Od
pomenutih istorijskih primera Titova politika se razlikovala i po tome što je njena pretpostavka
bilo unutrašnje jedinstvo, snaženo naizmeničnim kombinovanjem različitih spoljnih
neprijatelja: fašizam, hegemoni staljinizam, zapadni kapitalizam itd. U zavisnosti od spoljne ili
unutrašnje situacije istican je prioritet jedne vrste neprijatelja koji je imao važnu ulogu ne samo
u zbijanju partijskih redova nego i šireg vanpartijskog bloka nadnacionalnog bratstva i
jedinstva. Titova harizma bila je važna karika i ključni simbol kosmopolitizacije. Ipak, izgleda
da je, zbog izrazite monopolske nadmoći harizma ličnosti vremenom kočila razvijanje ostalih
alternativnih sredstava kosmopolitizacije. Odveć snažna integrativna uloga kulta je, nakon smrti
vođe i nestanka SKJ, stvorila prazninu u koheziji države, pa je erozija znatno brže krenula nego
da je kult bio slabiji. Već je pomenuta jedna negativna posledica Titove politike, kada je svojim
čistkama nenamerno stvarao kadrovsku osnovu potonjih šovinističkih partija. Premda su se ovi
kadrovi regrutovali i iz konvertita, ipak je na nesmotren način Tito npr. napravio od hrvatskih
nacionalista 1971. godine žrtve, tj. potencijalne sutrašnje dželate. Osvedočeno stradanje je na
Balkanu uvek bila najbolja kvalifikacija za politiku, a ne promišljenost i odmerenost. Stvarati
215