Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

eforma iz 1965. jer je Jugoslaviju još više odvajala od sovjetskog modela. Pre Brionskog
plenuma jula 1966. Tito je po običaju, obavio nužne konsultacije i, po Tempovom svedočenju,
pridobijao vodeće saradnike protiv Rankovića tvrdeći da ga je ovaj prisluškivao. Bio je ogorčen
i govorio je da je u Rankovića imao najveće poverenje, jer ga je sam izdizao, pa se razočarao.
Tvrdio je da je Državna bezbednost prejahala partiju. Formirao je komisiju za ispitivanje
prisluškivanja, ali je ova utvrdila da to nije bitno, jer je i vojna kontraobaveštajna služba radila
isto što i UDBA. Tražili su istragu protiv Gošnjaka i KOS-a, ali Tito nije dozvolio istraživanje
rada vojne obaveštajne službe (Tripalo 1990, str. 73, Vuković 1989, str. 29). Čak je i stranim
posmatračima bilo jasno da je optužba o prisluškivanju telefona i ozvučavanju Titovih
prostorija bila vizantijski dekor čistke.
Sukob sa Rankovićem značio je sklanjanje struje koja se opirala novom kursu decentralizacije
države. Ranković je uklonjen 1966. da bi se ustrojila disciplina u nastavljanju reforme. Tito se
konačno priklonio zagovornicima reforme. To na Brionskom plenumu nije javno rečeno jer je
još bilo dosta protivnika reforme, već je čistka pravdana antistaljinističkom fazeologijom
(svemoć policije) (Wilson 1979, p. 164). Po dalekosežnom značaju Brionski plenum pre se
može porediti sa 20. kongresom KP SSSR-a 1956. (kada je poražena struja sa Molotovim i
Kaganovičem koja se borila da očuva dogme staljinizma) nego sa fizičkom likvidacijom Berije
decembra 1953. Uklanjanje ministra unutrašnjih poslova Berije, «čoveka koji je počistio one
koji su sproveli čistku», značila je samo smenjivanje moći tajne policije, dok je Brionski
plenum, kao i 20. kongres KP SSSR-a, oslobodio razmah novog tržišnog kursa. U oba slučaj na
delu je bilo učvršćenje drugačijeg sistema upravljanja, a ne dobra ili loša uspomena na Staljina
u SSSR-u ili prisluškivanje Tita u Jugoslaviji. Uz to je kod oba slučaja upadljivo oslanjanje na
vojsku zbog snage uklonjenih rivala. Premda je imao bonapartističke ambicije, Žukov je
podržavao Hruščovljeve reforme protiv staljinista. U Jugoslaviji je čistku u UDBI obavila vojna
služba bezbednosti, koja je potom i preuzela mnoge poslove UDBE. Od pada Rankovića Tito se
sve više oslanja na KOS umesto na Državnu bezbednost. Uklonivši protivnike iz staljinističke
struje, Hruščov je 1957. ostao zavisan od vojske (Deutscher 1979, str. 101), dok je Titu vojska
bila najpouzdaniji oslonac do kraja života.
Sve Titove čistke bile su dobro pripremljene i na zajedničkoj raspravi sa optuženim potvrđene u
prisustvu užeg ili šireg partijskog tela. Samokritika je bila neizbežna. Razlikovala se samo po
stupnju mazohizma kod informbirovaca, Đilasa, Rankovića, hrvatskih nacionalista i srpskih
liberala. Svuda je manje ili više bila prisutna svest da je jedinstvo partije važnije od ličnog
poraza. U pogledu ove svesti politička kultura SKJ nije se mnogo razlikovala od komunista iz
lagera, a posle Staljina čak ni po stupnju tolerantnosti prema uklonjenima. Uostalom
disciplinske mere protiv raznomišljenika prisutne su kod svake partije, iako se sankcije
razlikuju. U Sovjetskom Savezu pravdane su rezolucijom protiv frakcionaštva koju je partija
izglasala 1921. i koja nikada nije brisana iz statuta. Juna 1957. Maljenkov i Kaganovič su zbog
očuvanja monolitnosti partije glasali za vlastitu osudu i po tome se nisu bitno razlikovali od
uklonjenih rukovodilaca SKJ. Od snage i autoriteta vođe, ali i od osećanja njegove ugroženosti
zavisi karakter čistki. Kod paranoidnog Staljina čistke su bile iracionalan i organizovani trajni
teror. Hruščov nije bio toliko moćan, a u želji da se distancira od Staljinovih metoda nije rivale
fizički uklanjao (izuzev Berije). Izvlačeći pouku iz Staljinovog terora, Molotova je poslao za
ambasadora u Mongoliju, Maljenkov i Kaganovič su postali direktori preduzeća, a Žukov je
penzionisan. Svi su ostali članovi partije. Titove čistke bile su blaže od Staljinovih, ali strože od
Hruščovljevih. Titov položaj u vrhu bio je jači od položaja svih Staljinovih naslednika, pa je
bespogovorno poštovanje partijskog jedinstva i vođe ključ objašnjenja odlaska optuženih
gotovo bez otpora. Za političku kulturu i za mehanizam prinudnog silaska sa vlasti zanimljiva
je i javna osuda članova užeg ili šireg partijskog tela, gde je ćutanje ili uzdržana odbrana
optuženog takođe bila sumnjiva sa stanovišta jedinstva partije. Uklanjanje Rankovića bila je
prilično mirna javna čistka, bez krvi, ali sa dubokim kasnijim posledicama u razvoju zemlje.
Komisija je imala uputstvo da ne razgovara sa Rankovićem jer će to učiniti sam Tito. Ranković
je nekoliko dana pre plenuma bio sa Gošnjakom na Brionima. Verovatno mu je Tito tamo dao
neka jemstva pod uslovom da podnese ostavku i da se na Plenumu sve završi kako je bilo
69