BROD ZA LUTKE/ Premijera

More documents

Recommendations

Info

www.pozorje.org.rs Nikola Ristanovski, Ahmed Nurudin u “Dervišu i smrti“ Nurudin, nagrada i kazna Koliko je bilo teško uraditi psihološke nijanse u liku Ahmeda Nurudina. Kako ste se izborili s ovim likom? To je veliki zadatak, velika literatura. Počastvovan sam što mi je pripala mogućnost da se sretnem s ovim likom. To je i nagrada i kazna istovremeno. On je pun nijansi kao i svaki normalan misleći čovek, i to jeste bio izazov da se radi iz sebe. Da lik ne oblačiš na sebe nego da sebe smestiš u okolnosti, u lik. Posle puno godina artizma za mene je ovo bilo novo iskustvo ali otežavajuća okolnost bila je što to ne radim na maternjem jeziku. Stalno sam imao svest o odgovornosti pema jeziku, jer Mešin tekst je predivan, muzika, trudio sam se da strahopoštovanje prema rečima ne ubije pozorište. Imate lepu saradnju s Egonom Savinom. Radili smo više puta. On me dovodi do nekih punktova u koje ja ponekad sumnjam. Jako je korisno kad ti reditelj raščisti put ka liku. Savin ima veliko poverenje u mene, veće no što ga imam sam u sebe, i to je velika obaveza. Da daš sve od sebe. On poslednjih godina promoviše minimalizam na sceni i to nije lak zahtev, tera te da se vratiš nekim stanjima, da u sebi pronađeš elementarne emocije, želje, da igraš bez artizma. U kakvo pozorište verujete? Ja bih to uporedio s nekim oblicima istočnjačkog pozorišta koje se oslanja na antropologiju. Mislim da je generalno dobro da se pozorište kreće u tom pravcu. Da se vraća nama, našoj ljudskosti, našim zaboravljenim željama, primarnim odnosima. Pozorište, kao i sve u 21. veku, došlo je do velikog zida, sve je izmišljeno, sve atraktivnosti su već isprobane i potrošene, a nisu nas dovele do rešenja. Zato se vraćamo klasicima, velikim dramskim piscima koji nas vraćaju intimnim, bezvremenim temama jer, duboko verujem, čovek je najveća atrakcija, čudo, i pozorište bi trebalo tu da kopa, tu da istražuje, u nama. Razgovarala Smiljka SELJIN Ričard Turpin, reditelj „Komunističkog manifesta“ Znanje o svetu menja ljude i svet uopšte Buržuji i proleteri svih zemalja ujedinite se, ujedinili su se sinoć posle švedske predstave za levičarskom trpezom za kojom je, posle igara, logično, došla korica hleba, a bogami i čorba:) Dok je najstrpljivija publika u slast srkala čorbu (podeljena su mišljenja da li je ukusnija od upravničke u „Nahodu“), od jednog od stolova odvukli smo reditelja Ričarda Turpina. Za Bilten je govorio o nastanku predstave, finansijskoj krizi, krizi duha i tome kako da čovek ostane zdravog uma u konzumerističkoj histeriji koja obuzima ceo svet... Igrate lik koji je tek u sadejstvu sa drugim, sa Hasanom, celina. Kako ste gradili te odnose? Nurudin je u korelaciji i sa svim ostalim likovima. To je široka paleta i svi oni su deo mog lika. Ja sam beskrajno zahvalan svima. Bez njih, Jusufovog izdajstva, susreta sa Kara-Zaimom, Sinanudinom, ne bi bilo Ahmeda Nurudina. Njihove strasti, manipulacije, grehovi, menjaju njegov pogled na svet, teraju ga u određene okolnosti, na greške, na izdaju. U jednom trenutku na njegovom putu pojavljuje se i žena. Ona mu iz sopstvene pohlepe nudi trgovinu bratom. Njegova filozofija, njegov emocionalni život, odjednom staju. Menja se logika njegovog razmišljanja. Pojava žene u svetu Ahmeda Nurudina izaziva pometnju, koju ni jedan muški lik nije napravio. On ne zna kako da se prema njoj ponaša. Nagoni su jači od svih filozofija, on prema njoj ima požudu, ne emociju, on želi da je poseduje, kao i vlast koju poseduje. Ona njega tektonski pomera. Da nije bilo te žene i njenog zahteva, Nurudin bi verovatno imao drugačiju sudbinu, odložio bi svoje afekte i odluke. Ona je tu na njegovom putu da pokrene deo ličnosti za koji on i ne sluti da ima. Ona u njemu pokreće muškarca i ubija derviša. Malo je zbunjujuće da neko ko dolazi iz uređene zemlje – a mi ovde mislimo da, ako postoji idila u Evropi, onda ona živi u Švedskoj, odluči da uprizori „Komunistički manifest“. Kakve su vas sile navele na to:) Najpre, prema Marksu, sve zemlje koje su u razvoju, postaće socijalističke, a drugo, kod nas trenutno nije baš tako idealno kako se misli. Ekonomska kriza i te kako utiče na Švedsku. Švedski ekonomski sistem je ne samo u velikoj krizi nego i u velikoj opasnosti. Švedske banke ušle su u histeriju koja globalno vlada. Švedski državljani moraju da pumpaju novac u privatne banke da bi se izbegao kolaps. Kako usred tog kolapsa, ekonomskog ali pre svega duhovnog i mentalnog, da preživi umetnik i svaki drugi tzv. običan građanin? (bilten 7) 7
29. maj 2009. To nije dobar način da se živi. Ljudi ne žive, nego preživljavaju. Čovek je rob konzumiranja i teško je izdržati tu presiju. Pitanje je da li treba nastaviti živeti tako, u tom kupoholičarkom okruženju... Da li je onda u tom kontekstu bavljenje pozorištem politički čin? Razmišljao sam dosta, i dugo sam o tome razgovarao s ljudima. Ako staneš ispred publike – imaš odgovornost prema njoj, prema onome što ćeš tu reći i uraditi. I ako je pozorište deo javnog života i javnog diskursa, onda je ono politički čin. I slobodna reč mora biti slobodna, ne samo na papiru. Osim toga, velika je odgovornost okupirati nečije vreme, mi ne smemo uzaludno, i bez razloga, da trošimo bilo čije vreme jer vreme je svakome dragoceno. Ne smemo ga gubiti i trošiti na nevažne stvari, pogotovo ne tuđe vreme. Pomenuli ste odgovornost... Sve predstave na Pozorju govore o (preuzimanju) odgovornosti, poručuju nam i njihovi akteri i autori da je jedini način izlaska iz haosa da se čovek okrene sebi. Šta ta odgovornost prema sebi podrazumeva? Ljudi moraju da imaju što više znanja o svetu u kom žive, Nikola Zavišić, reditelj "RazBOYnika" Bomba na bunker neprijatelja (nastavak intervjua od 23. maja) Da li si ranije pratio Pozorja? Da li su ti, kao reditelju, bila korisna? Paradoksalno, ali nikada ranije nisam bio u Novom Sadu za vreme Pozorja. Obično sam radio nešto drugo, najčešće režirao van domovine. Tako da sam samo putem medija saznavao o tome šta se na Pozorju dešava. U tom smislu, Pozorja su mi na neki neobičan način bila korisna kao reditelju. Kakav je to način i koliko je čudan, ne mogu sada da objasnim. Kako tvoja generacija razmišlja o Pozorju? Šta misliš da mu nedostaje? U kom bi ga pravcu razvijao? Ne mogu da kažem da moja generacija ima neko organizovano, unisono mišljenje o Pozorju. Takođe, ne znam šta bi tačno pojam „moja generacija“ mogao da obuhvata. Ako se tu misli na ljude duhom meni bliske – moje prijatelje, onda to zaista zavisi od čoveka do čoveka. Neki nemaju nikakvo mišljenje o Pozorju, a neki imaju krajnje pozitivno. Neki ga i ne vole. Teško je naprečac uopštavati. Da li je komunizam (najzad) umro u srpskom pozorištu ili se pak opet rađa iz pepela? Ovo je pitanje na koje mogu da odgovorim samo citatom iz Nacionalizma Rabindranata Tagore: „Nikad ne umire nikad...“ ili irskom narodnom izrekom: „Plaćen je i zadovoljan onaj koji za srce uzme drugo, te ono prvo naizgled izmeni tako da ga ni sam prepoznati ne može.“ Ako se odgovor učini nedovoljno konkretan, to je tačno. Na pitanje „zašto“ odgovaram refrenom pesme „Vatrena“ Nazifa Gljive. Supa za publiku toliko znanja da mogu i da ga promene. Lakše mogu da menjaju svet zajedno, nego sami. Ljudi vole da sarađuju s drugim ljudima, kao i većina životinja. Pretpostavljam da je predstava nastajala uz mnogo improvizacije... Kako ste radili sa glumcima? Tačno je da smo mnogo improvizovali... Da li su to glumci s kojima stalno radite? Mnogi od njih jesu, ali ne svi... Dakle, uvek sam pokušavao da ne radim autoritativno... To ću da proverim kod glumaca... Nadam se da ipak nećete:) Zapravo, najbolji način da oslobodiš krativnost kod jednog čoveka je da pustiš da bude kreativan. Moj zadatak bio je da napravim dobru atmosferu, da najbolje ideje mogu da izađu. To je pogotovo potrebno za jednu ovakvu predstavu, predstavu o komunizmu i bilo bi potpuno pogrešno da sam bio Staljin:) Razgovarala Snežana MILETIĆ Šta je po tebi komunizam? Komunizam je kad imamo svi, a samo neki time zapravo raspolažu. Ako nije indiskretno, jesi li levičar? U kom smislu? Nije indiskretno. Pišem desnom rukom, a verujem u razne stvari. Podjednako su mi važni neki odlomci Novog zaveta kao i zen priče. Verujem u kreaciju i u konstrukciju. Ako se to zove levičar, onda jesam. Ali nemam nepromenjive stavove, tako da zapravo ne znam šta sam. Moj moto je: konstantna promenjivost. Moto mog druga do koga vrlo držim je: gde drugi staju, mi dodajemo gas! Tvoji „Razbojnici“ su ultimativni hit u Subotici, veoma ih je volela i publika na zrenjaninskom festivalu ali i žiri, a neki kritičari su ih sasekli? Do čijeg mišljenja ti je najviše stalo? Kolega? Meni je stalo do svake konstruktivne kritike. Volim da vidim da se publici nešto dopada, ali za pozorište je najvažniji radni proces. Ukoliko on valja, sam rezultat zaista nije mnogo važan. Ja RazBOYnike mnogo volim jer su plod ozbiljnog i koncentrisanog rada. Ali kada predstava izađe pred publiku i kritiku, ona više ne pripada meni, te sam sasvim opušten pred različitim komentarima. Neki od njih mi znače mnogo, neki ništa. Najbitnije je ne osvrtati se, ne uzimati stvari suviše lično i nastaviti dalje rad. 8 (bilten 7)
Page 1 and 2: 29. maj 2009. 09.30-18.00 časova /
Page 3 and 4: 29. maj 2009. BROD ZA LUTKE Ex libr
Page 5: 29. maj 2009. intervju Egon Savin,
Page 9 and 10: 29. maj 2009. suje interakcija izme
Page 11 and 12: 29. maj 2009. Ulysses na Pozorju Ra
Page 13: 29. maj 2009. sutra na pozorju subo

BROD ZA LUTKE/ Premijera

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?