3ECTmL5hR

Svetlana Slapšak 

Leon i Leonina ili 

priča o istrajnosti

Izdavač: Peščanik, Beograd 

Prelom: Ivan Miladinović 

Dizajn naslovne strane: Slaviša Savić 

ISBN 978-86-86391-30-8 

Digitalna biblioteka Peščanik, 2014 

Tiraž: 100 primeraka 

Dostupno na: http://pescanik.net/category/knjige/ 

CIP - Каталогизација у публикацији 

Народна библиотека Србије, Београд 

821.163.41-31 

СЛАПШАК, Светлана, 1948- 

Leon i Leonina ili Priča o istrajnosti 

[Elektronski izvor] / Svetlana Slapšak. - 

Novo, popravljeno i dopunjeno izd. - Beograd 

: Peščanik, 2014 (Beograd : Peščanik). - 1 

elektronski optički disk (CD-ROM) : tekst ; 

12 cm. - (Digitalna biblioteka Peščanik) 

Sistemski zahtevi: Nisu navedeni 

Dostupno i na: 

http://pescanik.net/category/knjige/. - Prema 

uvodu 1. izd. objavljeno 1984. god. pod 

pseudonimom F.A. Suri. - Tiraž 100. - Manje 

poznate reči: str. 393-398. 

ISBN 978-86-86391-30-8 

COBISS.SR-ID 208983820

SADRŽAJ 

PRVI DEO 8 

Uvod 10 

GLAVA I 13 

Ukrcavanje za Kiteru 14 

Jedno pismo 24 

Sestra i brat ili dva salona 27 

Karijera viteza od Gijminoa 37 

GLAVA II 44 

Ex ungue leonem 45 

Jedno veče u Operi 50 

Jedno veče u Operi, drugi čin 55 

Ishis kod Koronide 60 

GLAVA III 69 

Izazov 70 

Dvoboj 81 

Patnje duše i tela 89 

Bolest grofice od Šavinjola 99 

GLAVA IV 108 

Kapetan Džons 109 

Kaledonijske utvare 119 

Bitka kod Flemboro Heda 127 

Moral Lukše Ragužanina 137 

GLAVA V 146 

Sveti Gerasim i sveta Paraskeva 147 

Komad venecijanskog brokata 155 

5

Abdulah-bej 164 

Kira-Dafnine minđuše 174 

GLAVA VI 183 

Jedna konverzacija na grčkom 184 

Nekoliko neposlatih pisama 193 

O vezi između pisanja pisama i snova 202 

DRUGI DEO 210 

GLAVA VII 211 

„Evropa i bik“ 212 

Komedija naravi 221 

Matildina sudbina 230 

Otmica 238 

Zakoni trgovine 246 

GLAVA VIII 254 

Američki rođaci 255 

Baltimorske čajanke 263 

Deus ex machina, I 271 

Zašto je nekome dato a nekom ne 279 

GLAVA IX 287 

Grčka kolonija u Parizu 288 

Oblici ludila 295 

Pokajanje 303 

Carigradske vedute 311 

GLAVA X 320 

Deus ex machina, II 321 

Nekoliko uopštenih misli 329 

Glas 338 

Odgovor 346 

6

GLAVA XI 354 

Smrt u Veneciji 355 

Put u Sasuolo 364 

Poslednje bekstvo 372 

Epilog 384 

Piščeva objašnjenja ili Odvod 389 

Manje poznate reči i izrazi 393 

7

8 

PRVI DEO

Kristofer Robin je sedeo pred vratima navlačeći svoje Velike Čizme. 

Čim je video Velike Čizme, Pu je znao da je Avantura na pomolu, 

obrisao je med sa njuške nadlanicom, i doterao se što je bolje mogao 

da bi izgledao spreman za Bilo Šta. 

(A. A. Miln, Vini Pu) 

9

Uvod, za razliku od Odvoda, koji će čitateljke i 

čitaoci naći na kraju knjige 

Knjigu sam pisala za svog tadašnjeg štićenika i mlađeg prijatelja: 

prvo poglavlje je napisano oktobra 1981, kada sam mu odnela prvo 

poglavlje romana u žanru koji je voleo (a tada ga nije bilo mnogo) 

za rođendan. Nastavili smo svakog petka, ja sam pisala, on davao 

smernice i primedbe. Eksperiment je za mene, tada još uvek mladu 

naučnicu, bio zabavan i koristan – izučavala sam žanr, i ovaj – 

pustolovsko-ljubavni roman – bio je jedinstven primer kontinuiteta: 

bez prestanka je živeo od prvog veka naše ere pa sve do danas. Nekih 

šesnaest godina docnije napisala sam i objavila i studiju o ovome 

žanru. Knjiga je bila gotova maja 1982, porasla je do kupusare od 

skoro 700 strana. Da podsetim, to je bilo doba kada se kucalo u 

mašinu. 

Prijatelji su savetovali da damo roman u štampu. Saglasila sam se, s 

tim da knjiga bude objavljena pod pseudonimom: izabrala sam F.A. 

Suli, jer je zvučalo francuski, a pročitano kao jedna reč znači “pasulj” 

na grčkom (prosto k’o pasulj), pa još u muškom rodu. 

Knjiga je uistinu izašla dve godine docnije u dva dela, u uglednoj 

biblioteci dečije književnosti Plava ptica. Nije dobila nagradu 

Politikinog zabavnika, jer su neki u žiriju smatrali da nije dobro da su 

junaci nekakvi francuski aristokrati (premda nisu, ali ko će to čitati). 

Nagradu je dobio roman sa kombinacijom dečaci/fudbal/detektivi. 

Ja sam, sa honorarom, Božidarom i sa prijateljima koji su upravo 

izašli iz zatvora (politički), otišla na mesec dana potucanja po Grčkoj. 

Nemački prijatelj, tada u Beogradu, savetovao je da junacima dam 

imena koja će asocirati na Georga Bihnera, rođenog 1813, pa bi 1983. 

bila stosedamdesetogodišnjica. Ja sam jako volela ironični ton Leonsa 

10

i Lene, pa sam se saglasila, i tako su nastali Leon i Leonina. I evo, 

upravo je dvesta godina od rođenja Georga Bihnera. 

Moj odnos sa prvim i najvažnijim čitaocem bio je dugo godina 

harmonično prijateljstvo. Kada sam dopala prave opasnosti, mladi 

prijatelj se pokazao kao koristoljubivi, hladni i cinični kompromiser, 

što je i ostao. Govorim jasno, jer je to bilo doba pripreme za rat i 

samog rata, i kompromiserstvo nije prolazilo, bar za mene. Njegov 

predgovor ostaje odštampan u prvom izdanju. 

Morala bih objasniti šta sam ja uopšte našla u ovome žanru, i zašto 

sam ga – priznajem – čitala. Prvo, najveći broj tih romana, uglavnom 

iz 19. veka i sa početka 20. veka (Dima, Feval, Sabatini i drugi), pisan 

je izvrsnim jezikom, i kada sam počela čitati u originalima, to je bilo 

dodatno zadovoljstvo. No u ranijoj mladosti sam obožavala žanr 

zato što je donosio toliko istorijskog šarenila, zahtevao prevrtanje 

rečnika i enciklopedija, odvodio u svetove koji su bili tako daleki i 

tako nezavisni od skučene svakodnevice! Mesta čitanja su važna. Za 

mene, pre nego što sam počela sama da kupujem i gomilam knjige 

(u gimnaziji), postojalo je čarobno mesto, “podružnica” biblioteke 

“Radoje Domanović”, u jednospratnoj kući a do poslastičarnice, preko 

puta kafane “Lion” na Bulevaru Revolucije. Tu sada stoje blokovi, 

jednospratnice su porušene, uličice zatvorene. Ja sam stanovala 

tramvajsku stanicu niže, ispod druge poznate kafane, “Lipov lad”. Ni 

jedna ni druga kafana danas ne liče ni na šta, stari “Lipov lad” je isto 

srušen. Pet minuta hoda, i našla bih se u relativno bogatoj biblioteci 

iz koje se moglo pozajmljivati, i u njoj čitati, u ogromnim ofucanim 

kožnim foteljama koje su verovatno spasene iz nekog predratnog 

opštinskog ureda. Slatke muke izbora knjiga... Kada sam krenula 

u Klasičnu gimnaziju, posle četvrtog osnovne, moje se kretanje 

proširilo na Kinoteku, pa je bilo manje večeri u staroj biblioteci. Dobro 

sam uvežbala brzo hodanje, tako da sam sav novac – i za prevoz – u 

docnijim godinama davala na knjige, koje sam kupovala uglavnom u 

antikvarijatu Srpske književne zadruge. No tada sam već “pametno” 

kupovala knjige, tako da sam na kraju ostala bez onih veličanstvenih 

11

primeraka koji su inače izdavani između dva rata, i negde do početka 

60’, bez ilustracija. Posle je bilo uglavnom odbojnih džepnih izdanja 

sa kič koricama. A moje omiljene knjige su ostale i nestale sa malom 

podružnicom biblioteke “Radoje Domanović”... Od ranog doba, 

kombinovala sam u glavi zaplete poput onih u najboljim pustolovskoljubavnim 

romanima: Leon i Leonina su tako reći izručeni na papir. 

Knjiga je 1996. izašla u slovenačkom prevodu jednog plemenitog 

prijatelja, koji nije dobio honorar, kao uostalom ni ja: dobila sam 

polovinu tiraža, drugu smo poklonili bosanskim tinejdžerima u 

izbegličkim centrima u Sloveniji. Neki su mi napisali dirljiva pisma. 

Tako sam uglavnom zaboravila na roman, za koji sam nekada davno 

ozbiljno planirala nastavke, sve dok mi prijateljica sa Zlatibora 

nije prošle godine javila da je našla jedan jako istrošen primerak u 

biblioteci u Čajetini. Leon i Leonina bili su, kako izgleda, deo terapije 

za vreme rata: mislim da znam o čemu govorim. 

Ubrzo su Svetlane iz Peščanika prihvatile ideju da se kod njih objavljuju 

i knjige koje izvesno nisu političko-ekonomsko-kulturološka analiza, i 

izvesno nisu namenjene standardno pametnim i ozbiljnim čitaocima: 

računam na druge čitaoce, i na čitanje krišom. 

Roman koji se pojavljuje pred čitateljkama i čitaocima u ovome 

obliku je popravljen, i to ne samo slovne greške kojih se još moglo 

naći u prvom izdanju. Pre svega, napisala sam novi uvod, umesto 

starog čitaočevog. U prvome izdanju je čitalac muškoga roda, u 

slovenačkome prevodu ženskog roda. U ovom izdanju sam namerno 

mešala čitaoca i čitateljku, i samo retko izdvajala njihove – ovog puta 

zamišljene – zahteve. 

Za ponovno pojavljivanje Leona i Leonine se pre svega zahvaljujem 

Darinki – Daši Mitrović, kojoj dugujem i neke dragocene savete za 

popravke originalne verzije. 

Ljubljana, 2013. 

12

Glava I 

Ukrcavanje za Kiteru – Jedno pismo – Sestra i brat, 

ili dva salona – Karijera viteza od Gijminoa 

A kad vodu veće okeansku ostavi lađa 

i u vale mora nepreglednog dospe i stiže 

egejskom ostrvu onom, gde rana boravi Zora 

i gde u kolu igra, i Helije gdeno se rađa, 

pristadosmo sa lađom na žalu peskovitom onde 

te se iskrcasmo svi gde vali o bregove biju, 

ovde zaspasmo malo i čekasmo Zoru božansku. 

(Homer, Odiseja) 

U mnogim stvarima se ja, Brute, divim obdarenosti naših ljudi, a 

naročito kada su u pitanju nauke kojima su kasno počeli da se bave i 

koje su preneli iz Grčke ovamo u Rim. 

(Ciceron, Rasprave u Tuskulu) 

13

Ukrcavanje za Kiteru 

Spavanje na šljunku je koliko nezdrava toliko i neudobna navika, 

posebno ako se udruži sa vlažnim vazduhom i košmarnim snovima. 

Sior Foskolo je još spavao, savijen u klupko, glave pokrivene rukama. Sa 

druge strane se mutnim očima Leona, viteza od Gijminoa, naslednika 

časne kuće Gijminoa sa očeve i Delfantija i sasuolskih grofova sa 

majčine strane, ukazala nešto uskomešana pučina sa teškim kišnim 

oblacima, što nije nimalo popravilo njegovo raspoloženje. Imali su 

još samo nekoliko slobodnih trenutaka, pre nego što će ih Sudanac, 

kad dođe, dobro odmerenim udarcima oterati na posao, i Leon, vitez 

od Gijminoa je odlučio da to vreme iskoristi za svađu. Protresao je 

pored sebe nekoga zavučenog u gomilu sukna sumnjive čistoće, 

i iz nje je izronilo blago dečačko lice sior Petra Foskola, rodom iz 

Fiskarda a inače lekara u Argostoliju na Kefaloniji. U drugoj prilici, 

bez sadašnje neuredne crne brade, to lice bi moralo ozariti svakoga: 

pravilno, sa širokim čelom, lučnim obrvama, velikim crnim očima 

preko kojih je padala teška senka gustih trepavica i davala im izraz 

setne nežnosti – svakoga da, ali ne i viteza od Gijminoa u njegovom 

jutarnjem svetomrziju. 

– Koje je ovo more? upita on. 

– Jonsko, odgovori sior Foskolo pokorno. 

– Ali ako je vaša predstava tačna, u šta naravno ja sumnjam, mi bismo 

morali biti sa zapadne strane rta Tenaron. 

– Tako je, odobri sior Foskolo. 

– U tome slučaju Jonsko more može biti samo sa jedne strane, to jest 

zapadno, to jest pred nama s desna. 

14

– Kako vi zapažate! reče sior Foskolo na svom mekom italijanskom, 

koji je viteza podsećao na milozvučno vrskanje njegove majke. 

– A šta je onda levo od nas, na jugu? 

– Kritsko more, viteže. 

– A iza ovih odvratnih stena? 

– Egejsko more. 

– Ta vaša grčka potreba da se razgraniči nešto što se ne razgraničava, 

uvek me je izbezumljivala. Počev od ideje da se ideja razdvoji od 

stvari, što u krajnjem ishodištu odvaja čoveka od čovečanstva, i daje 

vladaocima krajnju moć! 

Koliko god da je sior Foskolo poželeo da odobri i ovu misao, nije mu 

se dalo, jer se Sudančev bič uz fijuk spustio po leđima dva diskutanta, 

i podsetio ih da ih čeka još jedan beznadežan dan ispunjen znojem 

i glađu. U sivo novembarsko jutro, dok su počinjale da padaju prve 

kišne kapi, poterani su sa ostalim svojim sapatnicima, robovima i 

galiotima raznih naroda i rasa, na dnevni posao. Tih četrdesetak 

nesrećnika u ritama, zaraslih u kosu i bradu, već je više od nedelju 

dana na ovoj pustoj obali radilo – opravljali su brod nepoznatog imena 

sa šarenolikom posadom sastavljenom od Alžiraca, Marokanaca, 

nekoliko Afrikanaca, dva ili tri Turčina odmetnika i, na sior Foskolov 

užas, dva Grka iz Trakije koji su posebno mučili roblje. Ovaj na 

izgled miran period bio je zapravo pakao za roblje; ono se od okršaja 

na moru moglo nadati bar bekstvu na kakav drugi, po mogućstvu 

hrišćanski brod, ili barem kakvim razmenama i otkupu. Koliko juče, 

jedan izludeli bednik je pokušao bekstvo, i sasečen je u plićaku. Kada 

se svi ti elementi imaju u vidu, dobronamerni čitalac će možda imati 

koju reč opravdanja za ovaj nesumnjivo neprijatni ton u raspoloženju 

viteza od Gijminoa, koji je evo već mesec dana u najprisnijoj 

vezi sa grčkim lekarom, kako to samo robovi mogu da budu. Sior 

15

Foskolo je otet sa jedne ribarske lađe između Kefalonije i Zakinta, 

i jedini je on ostavljen u životu – zahvaljujući atlasnom kaputu sa 

mesinganom dugmadi koji je u gusara pobudio nadu u dobar otkup. 

Zlosrećni kaput sa mesinganom dugmadi bio je, po Foskolovom 

mišljenju, jedan od glavnih aduta za zasenjivanje porodice uljarskog 

trgovca Kaljakudija sa Zakinta u do u detalje planiranoj prosidbi 

prelepe Mirto, šesnaestogodišnje mezimice kuće. Slučajno je 

poluonesvešćeni Foskolo gurnut na klupu do viteza od Gijminoa, koji 

je upravo noktom zasecao osmu nedelju u svoje veslo, i Leonu se u 

tome trenutku činilo da mu sam bog šalje spasenje od ludila i straha. 

Foskolo je bio svršeni đak nadaleko čuvenog padovanskog fakulteta 

medicine, i italijanski je čak i kod kuće govorio češće nego maternji 

jezik. Bio je pri tome osetljivo i nežno stvorenje, sklono suzama i 

očaju isto koliko i nepromišljenoj hrabrosti, te je i za njega bila prava 

sreća što je smešten uz neumoljivo racionalnog viteza. Tako su se 

našli idealni zaštitiik i štićenik, podjednako potrebni jedan drugom, i 

provodili su svoje bedne dane na po kojem komadu peksimita, uvijeni 

u iste krpe (atlasni kaput je čamio u sanduku od šimširovine u kajati 

marokanskog ili alžirskog zapovednika gusara), i vodeći beskrajne 

razgovore koji bi sjajno odgovarali sunčanom popodnevu u vrtu 

nekog italijanskog univerziteta. Foskolo, doduše, nije bio baš naročiti 

protivnik u razgovoru, jer se sa svime najiskrenije saglašavao, ali ni 

Leonu nije bilo neprijatno, koliko god voleo okršaj, da neko najzad 

sasvim otvoreno bude na njegovoj strani. 

Ustali su s mukom, sior Foskolo mrmljajući nerazumljive grčke 

kletve, u kojima je Leon već raspoznavao izvesnog svetog Gerasima, 

zaštitnika Kefalonije, a njegov drug bacajući besne poglede oko sebe, 

od one vrste što posebno razbešnjava gospodare i mučitelje. Uz 

nekoliko dodatnih udaraca, kojima su se goniči branili od vitezove 

urokljivosti, poterani su sa ostalima prema „skladištu“: jednoj ostavi 

skrpljenoj od šiblja, koja je za sve vreme popravke broda bila pod 

danonoćnom stražom. Bilo je jasno da se u „skladištu“ u maslinjaku 

krije opljačkano blago ili krijumčarski materijal, a verovatno i neka 

rezerva oružja i municije koja se nije smela kvasiti. Dobar deo 

16

azgovora Grka i Francuza ovih dana vodio se upravo oko ostave i 

oružja, te su najednom Foskolove kletve postale tiše i sporije, a 

vitezov besni pogled hladan i bistar. Očigledno je trebalo preneti 

tajanstvene dragocenosti, jer je robove, sem nadzornika Sudanca, 

pratilo još osam do zuba naoružanih gusara, tako da svaki ima na 

oku po pet nosača. 

Vitez od Gijminoa je proračunavao dok su se približavali ostavi, 

usporavajući korak, kao da teško hoda po oblucima. Prvi robovi su 

već izlazili sa sanducima i zavežljajima, a Grk i Francuz su bili sasvim 

na kraju reda. Leon se jedva uzdržavao da ne vikne od radosti kada 

je ugledao starog ribara Sardinca, jedinog sa kojim su se nekako 

sporazumevali, kako posrće na izlasku iz ostave sa musketama 

uvijenim u uvoštenu tkaninu na leđima. Krenuli su odmah za njim, 

Leon noseći sanduk, na žalost zakovan, a Grk naramak kratkih sablji 

obavijenih komadom asure. Put kojim su ih terali vodio je dublje 

uz maslinjak, a onda uz blagu uzvišicu iznad linije obale koja im 

je do ovoga dana ograničavala horizont. Ne bez radoznalosti, vitez 

je otkrivao kraj koji se iznenada ukazao pred njima: pod oblačnim, 

uskomešanim nebom, otvarala se neka vrsta visoravni, oivičena s juga 

dosta oštrim, mada ne visokim brežuljcima obraslim čempresima i 

niskim borjem, a prema severu se zemljište ravnomerno dizalo u siv, 

stenovit predeo. Uz rub te zaravni nazirala se visoka kamena kula, ali 

je po opuštenom držanju gusara Leon zaključio da je ona napuštena. 

Put ih, međutim, nije vodio na tu stranu, već dalje prema jugu, uskom 

stazom između stena i strme obale. Na prvome zavoju, ugledali 

su odozgo zaliv u kojem su proveli ovo vreme i gusare zaposlene 

oko broda – solidne mešavine karavele i brze afričke galije. Ovo 

prenošenje blaga i rad na brodu značili su valjda da je neki prepad 

u planu, i pomisao na beg kopnom koja mu se u taj mah javila, nije 

više napuštala viteza. Uskoro su, penjući se, izgubili iz vida zaliv, a sa 

svih strana pucao je vidik na beskrajnu pučinu: bili su veoma blizu 

samome rtu Tenaron, no vitez nije u sebi prestao da smišlja; ipak je 

imao poverenja u Foskolovo poznavanje rodne zemlje. Posle jednog 

dosta mučnog prelaza, staza je počela da se spušta. Vitez je računao 

17

da su prešli oko jedne milje. Predeo je postajao sve krševitiji i divljiji, 

i postepeno je prelazio u ogromnu sipinu što se strmoglavljivala 

u more. Kretanje se usporilo, i čuo se samo zvuk kamenja što se 

kotrljalo od njihovih koraka. Dodajući teret jedan drugom, zaobišli 

su ogromnu i glatku stenu na putu, i našli se na maloj travnatoj 

zaravni, pred ulazom u neku pećinu. Leonu se učinilo da za sobom 

čuje uobičajeno mrmljanje svog prijatelja, ovog puta ispresecano 

usplahirenim disanjem. Okrenuo se, i video sasvim posivelo lice sior 

Foskola, orošeno znojem i sa nesumnjivim izrazom straha. 

– Doktore, možete li da sakrijete neki od tih noževa? prošištao je vitez. 

– Vi... Viteže, propali smo, promucao je Foskolo. 

Da je vitez imao još malo snage da doda svom pogledu, siroti Foskolo 

bi ostao skamenjeni spomenik te moći. Ovako, osetio je potrebu da 

brzo i jasno kaže uzrok svoga straha. 

– Ovo je Velika špilja, viteže, ulaz u Donji svet. Završetak rečenice 

ličio je na prigušeni jecaj. 

– Rekli ste mi da lekar ne sme da veruje u boga. 

– Ovi nisu hrišćani, viteže, ovi sišu krv i potapaju brodove, i pećina je 

puna povampirenih mornara! 

– Oslobađanje Grčke će biti jako teško ako se sabere ukupan broj 

Turaka i vampira, odgovori vitez ledeno. 

Sior Foskolo se ugrize za usnu, prisećajući se svojih patriotskih vizija 

koje je noću iznosio Leonu, i ne reče ništa. 

U to je došao red na njih da uđu i odlože svoj teret. Leon je bacio brz 

pogled na svog prijatelja, i ugledao samo crni prorez umesto očiju i 

stisnute usne. Pećina, koliko se moglo videti pri svetlosti sa malog 

18

ulaza, bila je zaista velika i pružala se duboko u mrak, odakle je 

dopirao žubor vode. Pod budnim okom dva gusara, odložili su teret. 

Napolju se sunce uspelo probiti kroz oblake, i ceo ovaj divljačni 

predeo je izgledao znatno umiljatije. Vitez od Gijminoa, koji je 

bio sklon dovršavanju svojih misli, razmišljao je o tome kako ovo 

skrovište, sem nedostupnih i opasnih tenarskih stena i pustog zaleđa, 

štiti i verovanje o ulasku u Donji svet. Sklonost ka dovršavanju zamisli 

ima, međutim, tu dodatnu nezgodu da druge misli nužno zaostanu: 

tako da je vitez od Gijminoa koračao zamišljen po vlažnoj stenovitoj 

stazi ne opažajući kakav je sada raspored u koloni: Foskolo je išao 

uporedo sa Sudancem, za njim sardinski ribar, i na kraju on sam. 

U jednom trenutku, starac je posrnuo na stazi, Sudanac se okrenuo da 

ga udari, Leon je podigao glavu i video Sudančevo telo kako pada na 

njega sa izrazom krajnjeg zaprepašćenja na licu. Zaneo se pod njegovom 

težinom, i preko ramena umirućeg čoveka ugledao Foskola kako 

sabranim pokretom briše nož o kraj svoje košulje, cepa taj kraj i baca 

ga u grmlje. Čuo je napred na stazi, iza okuke, žurne korake stražara 

koje je uznemirio njihov zaostanak. Jakim trzajem odbacio je to teško 

telo u ponor kraj staze, i kriknuo glasno. Foskolo je u trenu shvatio da 

šanse za bekstvo nema, i takođe je zavikao; sve što su stražari mogli 

da vide, dotrčavši, bila su tri preplašena roba na ivici staze. Foskolo je 

pokretima pokazivao kako se Sudanac sunovratio. Gusari očigledno 

nisu bili posebno tronuti prizorom unakaženog leša svoga druga na 

oštrom stenju uz more, nekih trideset metara niže, niti je bilo razloga 

da sad poseku potencijalne veslače. Manji je slegao ramenima, uz izraz 

gađenja na licu, a veći nije pokazao ni toliko sućuti. Poterali su ih 

dalje, i dok su žurili za kolonom da bi izbegli udarce, Leon je susreo 

užagreni pogled svog prijatelja: imali su nož i neprijatelja manje. 

Brod se pokrenuo sledećeg jutra. Duvao je povoljan vetar sa severa, 

za veslanjem nije bilo potrebe, pa su robovi poterani da pričvršćuju 

i uređuju topove: očigledno se pripremao ozbiljniji napad. Leon je 

tada po prvi put imao prilike da se približi topovima, i sa radošću je 

19

utvrdio da je leva strana broda znatno osetljivija jer je na njoj bilo 

pet topova od tri do šest funti, dva venecijanska i ostali verovatno 

egipatski; sa desne strane jedan francuski Valije top od dvanaest 

funti, precizan i dalekog dometa, ali teško pokretan, i dva engleska, 

od njih jedan slabo pričvršćen. Sećajući se jedne druge prilike i 

dejstva koje je imao slabo pričvršćen engleski top, Leon je povećao 

broj planova za uništavanje broda i za bekstvo, premda je time morao 

znatno povećati i rizik pri bekstvu. Foskolo, koji nikako nije mogao 

zaboraviti ubistvo svojih prijatelja ribara, bio je za neku varijantu 

bekstva koja bi uključivala strašnu smrt što većeg broja gusara, i u 

tim razgovorima proveli su skoro pet sati teškog rada oko topova. 

Nožem koji su imali trebalo je da obezbede, u povoljnom trenutku 

bitke što je sledila, i drugo sečivo, da koristeći opštu gužvu pređu na 

napadnuti brod ili skoče u vodu, pošto pre odlaska još i onesposobe 

neki top. Skakanje na drugi brod imalo je nezgodnu okolnost što 

je moglo biti protumačeno kao početak ili deo abordaža, a brzo i 

jasno objašnjenje napadnutima da oni ne napadaju, premda skaču sa 

oružjem na tuđi brod, imalo je svojih očiglednih slabosti. Skakanje 

u vodu značilo je potpunu neizvesnost, premda su obojica bili dobri 

plivači. Foskolo je spomenuo da sada idu u pravcu ostrva Cirigi, i ako 

bi se napad tu negde obavio, imali su izvesne šanse da se izvuku. 

Ako međutim prođu to ostrvo u pravcu prema Kritu, ostalo je još 

malo ciljeva za dugotrajno plivanje. U tim razmišljanjima, dok je 

brod ravnomerno sekao niske talase, ugledali su obrise ostrva – 

Foskolo je i dalje tvrdio da to može biti samo Cirigi. 

Upućeniji čitalac gusarskih romana mogao je, i pored svih piščevih 

simpatija za lekara sa Kefalonije, da uvidi kako on neće biti glavni 

junak ove pripovesti. Iskoristimo zato ove trenutke, dok piratski 

brod u napregnutoj tišini plovi prema pomešanim vodama Jonskog, 

Kritskog i Egejskog mora, da osmotrimo viteza Leona de Gijminoa, 

namrštena čela i napregnuta pogleda na gomili užadi, u retkom 

trenutku predaha, pokušavajući da odredi hoće li brod skrenuti 

prema ostrvu koje polako izranja iz mora, obasjano dramatičnim 

zracima sunca što se probijaju kroz pocepanu mrežu oblaka. 

20

Prilike u kojima se nalazi pomenuti vitez nisu veoma povoljne, ali 

se čitalac moli da pređe preko zahteva taštine. Vitez od Gijminoa 

je, dakle, sedeo na gomili užadi u bednim hlačama od sukna do 

kolena, neodređene boje i pocepanim na bezbroj mesta. Kroz 

posivelu i pocepanu košulju moglo se naslutiti mršavo, ali gipko 

i snažno telo, naviknuto i na gore okolnosti. Šake, fine i dugačke, 

prekrštene na kolenima, odavale su čoveka koji je doživeo i bolje 

dane, uprkos sadašnjim ožiljcima. Njegovo malo pognuto držanje 

više je podsećalo na trenutno umirenu grabljivicu koje se treba 

čuvati, nego na umor od napora i nesreća. Po nekom nepisanom 

pravilu, svi stražari i gusari, na čelu sa sada pokojnim Sudancem, 

osećali su potrebu da baš viteza kinje više od ostalih robova; evo, on 

okreće glavu i postaje jasno zašto je toliko izazivao svoje mučitelje. 

Ispod visokog čela, delom pokrivenog neurednom kosom smeđe 

boje, prošaranom pokojom sedom, a i pramenovima požutelim od 

sunca, sijala su dva sivozelena, duboko usađena i duguljasta oka, 

iz kojih može da bije samo vatra ili led, ili oboje zajedno, ali nikad 

pomirljivost ili pokornost. Čak i kad se ne bi videle one takozvane 

bore strasti na čelu, i splet bora oko usana, koji im uvek daje malo 

prezriv i podrugljiv izraz, bilo bi samo po načinu svetlucanja 

očiju viteza od Gijminoa jasno da pred sobom imamo strasnu, ali 

i ponešto tešku osobu, osobu sposobnu za velika uzdržavanja i 

velike podvige, nepokolebljiva duha. Još godinu dana ranije, ta je 

ličnost svoje strasti i snagu duha mogla da ispolji samo u razgovoru 

i pisanju, opasno svetlucanje u očima je očaravalo otmene i manje 

otmene dame, a gorčina oko usana bila je najlepši začin u nadaleko 

poznatim ironičnim primedbama Leona od Gijminoa. Samo godinu 

dana ranije, sve što je moglo zanimati viteza od Gijminoa bilo je 

vezano za događaje u dva pariska salona i njihove učesnike koje je 

nežno voleo, za rasprave o božanskoj i ljudskoj vlasti, o obrazovanju 

žena i dece, svojstvu prirodnog elektriciteta, tajnama kineskog laka, 

mogućnostima vozila bez konjske zaprege, o brodovima bez jedara i 

tome sličnim problemima. Pre samo godinu dana, vitez od Gijminoa 

se podsmevao Rusoovoj pedagoškoj naivnosti, tvrdeći da odveć 

miriše na hrišćanstvo, uživao u gipkim stihovima Andre Šenijea, 

21

tvrdio da je opera mrtva i da je budućnost u društvenoj drami, da 

treći stalež neće uspeti bez nečeg jačeg i da je aristokratija umrla sa 

Frondom 1 . Već smo pomenuli da je vitez bio plod mešovitog braka; 

možda nije na odmet podsetiti na njegove blažene pokojne roditelje, 

majku Frančesku, sedmo i prvo preživelo dete grofa Delfanti od 

Sasuola, koja je svoje roditelje zavila u crno nerazumnim bekstvom 

za siromašnog, koščatog i nosatog plemića iz Gaskonje, docnije 

njegovog oca Anrija od Gijminoa, vlasnika bednog imanjceta na 

obroncima Pireneja. Sin je nasledio radoznalost i umetničku prirodu 

svoje majke, punačke i plave Emilijanke, i tvrdoglavost i hrabrost 

svog mrkoputog i ćutljivog oca. 

U međuvremenu, lice viteza od Gijminoa postalo je nešto mekše i 

svi su izgledi da je dovršavanje misli u njegovoj glavi krenulo drugim 

tokom. Dok su poslednji zraci sunca zlatili vrhove talasa i obrise 

ostrva, sada već sasvim blizog, vitez se uverio da brod nesumnjivo 

plovi ka njemu, i okrenuo se Foskolu: 

– Kako ste rekli da se zove ovo ostrvo? 

Foskolo se dotada već navikao da vitez voli da mu se pojmovi precizno 

objasne – i ako je ikako to moguće – u vezi sa njemu bliskim antičkim 

svetom, a ne cikutavim imenima današnjeg grčkog. Stoga je, malo 

razmislivši, rekao staro ime ostrva: 

– Kitera. 

Izraz potpune neverice i nadiruće eksplozije nagnao ga je da brzo 

doda: 

– Ostrvo boginje ljubavi, Afrodite. 

1 Francuski „praćka“ tj. pokret francuskog plemena i parlamenta protiv kardinala 

Mazarena i regentkinje Ane Austrijske, u doba maloletstva Luja XIV, sredinom 17. v. 

U borbi protiv apsolutizma, plemstvo se povezalo sa građanima Pariza, ali je docnije 

gledalo samo svoje ciljeve. 

22

– Je li? započeo je vitez od Gijminoa, ali je nastavak rečenice nestao 

u reskom, oštrom smehu. Čarolija tišine na brodu bila je razrušena, i 

nekoliko mrkih pogleda uperilo se ka vitezu, ne obećavajući mu ništa 

dobro. On, međutim, nije mogao da prestane, i taj neprijatni, gorki 

zvuk se nastavljao, zaprepašćujući najviše Foskola, koji nikako nije 

mogao da shvati šta je u njegovom odgovoru toliko ranilo Leona. 

Potrajalo je nekoliko trenutaka dok nije uspeo da se zaustavi. Okrenuo 

se Foskolu, i dok su mu oči sevale, ponovio je tiho: 

– Mi plovimo za Kiteru, je li? 

I opet smeh. 

Logična je pretpostavka da pripovedač zna više podataka o uzrocima 

ponašanja svojih junaka nego čitalac, ma koliko on bistrine i 

prirodnog oštroumlja imao ili ovakve vrste povesti poznavao. Pitanje 

je samo hoće li pripovedač i, pokoravajući se zakonima pripovedanja, 

može li da otkrije sve uzroke ponašanja junaka; zakoni pripovedanja 

su, kao što je poznato, namenjeni pre svega tome da proverenim 

načinima izazovu zadovoljstvo u čitaocu, i jedina piščeva sloboda 

je da bira kako će svome poznatom ili nepoznatom čitaocu doneti 

što više upravo toga. Drugim rečima, odgovornost svakako ne leži na 

zanimljivosti same pripovesti, nego na izboru i redosledu događaja 

kojim ih pisac predstavlja. Dvoumeći se između prijatne neizvesnosti 

i prijatnosti saznanja, ovaj pisac odabira srednji način da svoga 

čitaoca navede na sopstvene zaključke, navodeći mu ne stanje duha 

ili uspomene viteza od Gijminoa, već dokument iz kojeg će osetljivoj 

duši mnogo šta postati jasno. 

Vitez od Gijminoa nosio je sa sobom jedno pismo. Nije ga imao u 

nekom skrivenom kutku svoje bedne odeće, niti oko vrata. Ono se 

davno rastopilo u nemirnim vodama Biskajskog zaliva. Vitez od 

Gijminoa je to pismo znao napamet. Dozvolite nam slobodu da ga u 

celini navedemo. 

23

Jedno pismo 

Pariz, 30. maja 1779. 

po podne, kod ujaka 

Prijatelju moj, 

usuđujem se da Vas nazovem tako bez obzira na hiljade oštrih 

razmirica koje smo imali, i na isto toliko nerešenih nesuglasica među 

nama, jer mislim da možemo iskreno razgovarati o osnovnim, da ne 

kažem izraz koji Vi toliko ne volite, „životnim vrednostima” i saglasiti 

se kao „obične ljudske jedinke“ (drugi izraz moje tetke koji vi ne 

volite). 

Danas je, kao što znate, godišnjica Volterove smrti, i danas sam baš 

imala nesreću da čujem o još jednom nerazumnom, varvarskom 

i neljudskom postupku koji po ko zna koji put potresa moje čvrsto 

poverenje u snagu ljudskog razuma: ujak me je obavestio o izazovu na 

dvoboj koji Vam je uputio grof od Šavinjola. Vi vrlo dobro znate da o 

tom gospodinu mislim isto što i o siru čije ime nosi: mali je, tvrde kore 

i jaka mirisa, a na vatri se topi umesto da očvrsne. Sem toga, to biće 

smatra da je nešto zaslužilo samim svojim rođenjem, i preda mnom 

se usudio da brani Segijeove divljačke napade na filosofe. Toliko o 

njemu. Moj ujak Vam je jasno rekao šta misli o tom dvoboju, a Vi ste 

mu odgovorili da su pravila časti možda zastarela, ali da još žive, i da 

biste se Vi, pored sveg gađenja na taj način rešavanja sukoba, ipak 

smatrali obeščašćenom kukavicom ako ne biste odgovorili na izazov. 

Vi ne morate saslušati starog i iskusnog čoveka koji Vas voli, ali imate 

moralnu obavezu da saslušate mene, nesrećni i nevoljni uzrok celoj 

toj orgiji varvarstva. Potpuno neopravdane i ničim izazvane grofove 

pretenzije na moju ličnost usmerile su se nekim meni nepoznatim 

putevima (zlim jezicima, povređenim taštinama, ko zna?) prema 

Vama. Ja samo mogu naslutiti da je Vaš izbor (a u neprijateljima 

24

ne oskudevate) zapravo udarac mome ujaku, kao što je i grofova 

iznenadna ljubav prema meni rezultat nekih mračnih računa. Treba 

li da ganem Vaše srce time što sam danas zatekla ujaka kako plače 

nad rukopisom svog „Opisa navodnjavajućih mašina i njima srodnih 

tehničkih pomagala u stihovima, knjige za svako seosko domaćinstvo 

u Francuskoj“? Pokažite se dostojnim svojih humanističkih ubeđenja, 

viteže od Gijminoa! Prezrite javno taj prostački ispad, ismejte, kako 

samo Vi umete, taj plesnivi sir! Obećavam Vam da ću u svemu što 

smislite biti na Vašoj strani, obećavam Vam da ću uložiti najveće napore 

da se saglasim sa Vašim mišljenjima. Ja klečim pred Vama, viteže. 

Ne predlažem Vam ništa zaista nečasno, ni bekstvo, ni sakrivanje, 

premda bih za ljubav ujakovu mogla i to prihvatiti. Predlažem Vam 

samo da postupite kako u duši iskreno mislite, da gestom opravdate 

svoje ideje. 

Koliko god da mi je ideja o navodnoj različitosti moga i Vašeg 

položaja mrska, moram napomenuti da je u slučaju klevetanja 

časti ženski položaj nešto teži, i da ja na to odgovaram hladnim 

prezirom. Zašto da Vi, viteže, izlažete opasnosti svoj blistavi duh 

i dragocenu dušu (poslednje dve reči precrtane, prim. pisca). Setite 

se našeg prošlogodišnjeg razgovora o Vatou i Ukrcavanju za Kiteru! 

Dok smo zajedno čekali prijem kod tiraninovog sekretara (tiranin = 

Luj XVI, prim. pisca) u Tiljerijama, ispred Ukrcavanja... rekli ste mi 

koliko ne verujete u povode opterećene klišeima, i koliko je neizreciva 

i setna čežnja te slike zapravo čežnja gospodina Vatoa da 1717. uđe 

u Akademiju. Čini mi se da sam tada neuverljivo branila iskrenost 

i napadala Vaš cinizam. Je li mogućno, viteže, da sada stavljate na 

kocku svoj Život zbog takvog jednog klišea? 

Znam koliko malo poverenja imate u moja mišljenja i zaključke, 

zato ih i ne iznosim u velikoj meri; neka Vam je znano, viteže od 

Gijminoa, da ću se osećati istinski osramoćenom ako jedan ljudski 

život, uz to dragocen čovečanstvu, bude u opasnosti zbog bilo kakve, 

čak i izmišljene veze sa mojim imenom.Vašu ponudu da vas moja 

porodica predstavi kao verenika smatram samo još jednim izrazom 

25

Vaše plemenitosti i naklonjenosti – pre svega prema mom ujaku, i zato 

ju ne smatram ni uvredljivom ni neumesnom – a sasvim sigurno ne u 

bilo kakvoj vezi sa stvarnošću. 

Smilujte se mom ujaku i meni (poslednje dve reči zamrljane, vodom 

ili suzom, prim. pisca). 

Nadajući se, 

Leonina Dartoa 

26

Sestra i brat ili dva salona 

Ostavimo načas viteza i pismo koje je znao napamet, u trenutku 

zatišja, i obavestimo nestrpljivog čitaoca o pojedinostima koje mu na 

prvi pogled možda neće izgledati najvažnije, ali će zato – možda – srž 

priče činiti sočnijom. 

Na uglu ulica De Fos (današnja De Fos Sen-Bernar) i malog prolaza 

koji se od pamtiveka zvao Dez Ekerej (Veveričji), u Parizu, stajala je 

za vreme Filipa Orleanskog, Luja XV i Luja XVI zgrada koju je sebi 

sazidao vikont d’Irfe Sen-Toma, napustivši vojnu službu i oženivši 

se Luizom od Kresinjaka. Zgrada je imala tri sprata, sagrađena 

od sivog kamena sa ukrasima od kararskog mermera i izgledala je 

ozbiljno spolja i udobno unutra. Iza kuće prostirao se ogroman vrt, 

čiji je visoki zid činio celu jednu stranu Veveričjeg prolaza. Kad je 

vikont raščišćavao to zemljište od prastarih skladišta, naišao je na 

ostatke jedne romanske kapelice, koji su, očišćeni i nešto ulepšani, 

činili vrhunac vrtne zamisli vikontese; vikont, doduše, nije do kraja 

dozvolio zamisao da se ruševina uredi kao Panova pećina, ali je bujni 

bršljan ipak obavijao postolje jedne Anadiomene i nešto dalje jednog 

zaspalog satira, a ispred cele kompozicije, koja je generacijama dece 

služila za skrivalište i prva znanja iz anatomije, nalazio se jedan ovalni 

ribnjak, namenjen kućnim patkama. Ostatak vrta bio je smišljen 

kao kombinacija pastoralnog i kineskog pejzaža, sa paviljonom i 

klupicama (tačna kopija intarzije na vikontesinom sekreteru) i alejom 

topola. Vikontove ideje su se više ostvarile u samoj kući, premda 

je prvobitna ideja o atrijumu i otvorenim sobama propala zbog 

vikontesinog užasavanja od promaje. Praktični i rimski duh vikonta 

d’Irfea pokazao se zatim u odlično smišljenoj kuhinji, ostavama i 

sistemu udobnih i svetlih prostorija za poslugu, kao i kaminima koji 

su zaista grejali. Mnogo plavog satena, ljubičastog i zlatnog brokata, 

pozlaćenog nameštaja i vazdušastih draperija bili su vikontesin 

27

doprinos, a zidove su uglavnom ukrašavali pejzaži venecijanske 

škole. Sve ovo pominjemo zato što je kuća, uvek sjajno održavana, 

bila uglavnom takva i u doba kad počinje naša priča. Danas se, na 

žalost, više ne može videti, jer je kao i mnoge kuće – lepotice veka 

prosvećenosti, srušena u geometrijskoj maniji Napoleona III 2 . 

Vikont d’Irfe imao je sa svojom tankoćutnom ženom troje dece, sina 

Aristida i kćeri Petalu i Kleliju 3 . Lako će se pogoditi da je klasičarska 

manija vikontova kumovala ovim imenima, i ako je mladi Aristid još i 

mogao da ponese svoje ime, Petala je postala krupna i odlučna dama 

jakog glasa, a deset godina mlađa Klelija, osuđena na ime rimske 

muškobanjaste heroine, izrasla je u najnežnije i najplašljivije žensko 

stvorenje koje se da zamisliti. Sredinom veka, izgledalo je da je kuća 

osuđena da ostane na starom vikontu, tada već udovcu: Aristid je 

završavao treći krug putovanja po evropskim prestonicama, sa svim 

izgledima da će se nastaniti u Upsali, Petala je kao gospođa Rozenem 

živela sa mužem u Alzasu, a Klelija u Šampanji, kao sedamnaesta 

baronica Dartoa. Desilo se, međutim, da su za samo dva dana 

gospodin Rozenem, zapovednik baterije kod maršala Laudona, i 

baron Dartoa, zapovednik regimente koju je kupio mesec dana pre 

toga, kod maršala Sen-Žermena, poginuli u povlačenju francuskoaustrijske 

vojske kod Rosbaha, u sedmogodišnjem ratu. Bila je 

1757. godina, baronica Dartoa negde u polovini svog prvog i jedinog 

blagoslovenog stanja, i porodica rasuta po celoj Evropi. Gospođi Petali 

bilo je dovoljno tri dana da smisli budućnost narednih pokolenja, i tri 

meseca da svog brata drskom ucenom dovuče iz Upsale, iz zagrljaja 

jedne neuporedive pastorove kćeri, i svoju nesrećnu sestru iz ledenog 

zamka i testamentarnih spletki bezosećajne svekrve, i da ih sve, 

zajedno sa dedom d’Irfe, stavi pod svoju komandu u kući na uglu 

Veveričjeg prolaza. 

2 Sredinom 19. v., pod vladavinom Napoleona III, baron Osman je sproveo u 

delo preuređenje grada Pariza i tom prilikom su prosečene velike avenije koje su 

uništile dobar deo srednjovekovnog Pariza. Obale Sene su uređene kao kejovi, koji su 

često proširivani na račun paralelnih uličica. Premda na levoj obali reke, i kuća koju 

zamišljamo je tada stradala. 

3 Petala na grčkom znači „latica“, Klelija je bila devojka-ratnica iz najranije rimske 

istorije. 

28

Početkom januara 1758. rođena je u ušuškanoj babinoj sobi kći 

Klelijina, osamnaesta baronica Dartoa, i starom vikontu bilo je 

dozvoljeno da poslednji put rizikuje sa antičkim imenima: devojčica 

je dobila ime Leonina. I nebo je htelo da nomen postane omen. 

Njena nežna mati nije dugo nadživela svog muža, od čije se smrti 

nikad i nije oporavila, i devojčica je ostala prepuštena obožavanju i 

mučenju svoja tri vaspitača, od kojih je svaki imao sopstvenu i prema 

ostalim izrazito neprijateljsku zamisao o obrazovanju mladih duša. 

Reći jednostavno da je Leonina Dartoa imala osobenu mladost bilo 

bi ne siromaštvo izraza, već laž: deda je smatrao da su za razvijanje 

logike u inače nelogičnoj ženskoj duši najpogodniji Cezar i spisi 

rimskih taktičara, i Leonina je za doručkom imala da ponavlja 

raspored slonova u bici kod Kane 4 , činove u rimskoj legiji i druge 

besmislice, ali je usput naučila da je u starih Gala i svaka kuća bila 

podeljena na stranke; gospođa Petala je imala ideju o prirodnom 

vaspitanju, što je bilo u potpunoj nesaglasnosti sa njenom potrebom 

da naređuje, i Leonina je, sem prolivanja suza nad Telemahovom 

sudbinom 5 , imala da nauči i plevljenje krastavaca (deo vrta bio je pod 

Petalom pretvoren u kućnu proizvodnju zeleniša, začina i lekovitih 

trava), spravljanje zdravih i neukusnih jela, kao i činjenicu da je 

plemstvo pokvareno a kralj najobičnija svinja; kod ujaka Aristida, 

gde se poštovalo savršeno ponašanje i otmeno držanje, bilo je 

zapravo najzanimljivije, jer se svakoga dana pojavljivala neka nova 

sprava koja je klopotala, pištala, puštala paru i pretila eksplozijom, 

što takođe nije bila nepoznata pojava u kući; sa dvanaest godina, 

Leonina je odbijala svoju baronsku titulu, smatrala je da plemstvo 

treba da sprovede razumno navodnjavanje i tiranoktoniju 6 , što je 

dovodilo ili do pažljivog odbira gostiju ili do zaključavanja Leonine 

sa Telemahom dok bi poseta trajala. Sa sedamnaest, dakle u doba 

kada su u mladim dušama zastranjivanja najjača, Leonina je shvatila 

4 U bici kod Kane, u Južnoj Italiji, Rimljani su 216. pre naše ere pretrpeli težak poraz 

od Hanibala. 

5 Telemahove avanture su poznati roman pisca Fransoa Fenelona, koji je živeo u 

drugoj polovini 17. veka. Oslanjajući se na Homerovu Odiseju, odnosno na doživljaje 

Telemaha, Odisejevog sina, Fenelon je napisao pedagoško-filosofski roman o razvoju 

mladog čoveka. 

6 Grčki „tiranoubistvo”. 

29

promenljivost i mnogostranost ljudske misli, i bila je jedina osoba u 

kući koja je sa podjednako razumnim posledicama razgovarala sa 

svim njenim stanovnicima, uključujući tetkinog belog špica, ujakove 

mačke i dedinog ovčara koji je potajno napujdavan na prethodne. U 

to doba, razlike između članova porodice dovele su i do stvaranja dva 

odvojena salona, tetkinog i ujakovog, dok je deda zadržao monološke 

kurseve u kineskom paviljonu leti i u kuhinji zimi; između te tri 

stranke, jedino je Leonina održavala živu vezu i ublažavala koškanje, 

i bila i dalje podjednako obožavana u sve tri. 

Govoriti o salonu gospođe Petale Rozenem skoro je nemoguće bez 

ključnih poređenja sa salonom vikonta Aristida d’Irfe-Sen-Toma. Zato 

ćemo pokušati tim poredbenim, i za pisca i za čitaoca težim načinom, 

nadajući se najboljem, to jest obostranoj naklonosti. Gospođa 

Rozenem se nije preudala, verna onom blagom liku rumenih obraza 

koji je uvek nosila u medaljonu, a vikont Aristid se nije oženio, veran 

izvesnom ženskom idealu koji nikad nije išao iznad trgovkinje i nikad 

ispod sobarice. Gospođa Petala je u svome salonu, odnosno delu 

kuće preuređenom za njene potrebe, smanjila broj draperija i umesto 

pozlaćenog unela jednostavniji engleski nameštaj, sa izuzetkom 

kineskog kompleta svoje majke. Prozori su bili stalno poluotvoreni, 

stolovi bez prekrivača i sa buketima poljskog cveća, sve je mirisalo 

na lavandu i ruzmarin, a po tome prostoru vladala je veličanstvena 

prilika tetke Petale, koja je javno prezirala steznike, žičane okvire za 

krinoline, belilo i rumenilo i puder u kosi. Uostalom, te bi stvari i bilo 

jako teško zamisliti na njoj, većinom zato što u njih ne bi ni stala, a 

sa puderom je imala žalosno iskustvo da je zbog energičnih poteza 

i snažnih uzdisanja ili frktanja uvek bila praćena velikim belim 

oblakom. 

Ujak Aristid je u svome delu sačuvao prvobitni nameštaj, između 

dvostrukih prozora uvek su bili duguljasti svileni jastuci da sačuvaju 

toplotu, među venecijanskim pejzažima pojavilo se nekoliko 

portreta, pa i nekoliko mitoloških scena (uglavnom Dijane i Venere), 

po mnoštvu stolića i geridona lutale su knjige, pribori za pisanje, 

30

planovi i ujakove beleške, kutije sa slatkišima i pokoja karafa odličnog 

portoa. Deo u kojem je ujak konstruisao bio je odvojen polumračnom 

bibliotekom, i njegova strogost kao da je blažila raspusnu udobnost 

dela za goste. Ujak je bio visok i pogrbljen, uvek besprekorno odeven 

(sem kad je čipka iz Kalea na košulji bila žuta od neke kiseline) i 

dobro napudrane uredne perike. 

Gospođa Petala okupljala je u svome salonu sve koji su napisali 

nešto za Enciklopediju 7 , i otimačina enciklopedista bio je i glavni 

kamen smutnje između nje i njenog brata. Kod nje su se pojavljivala 

gospoda raskopčanih košulja, bez perika i žaboa, kao i pesnici u 

crnom. Lekari su bili vrlo omiljeni gosti, posebno ako su se zalagali za 

nove i prirodne načine lečenja. Rasprave o „ljudskosti“ bile su glavna 

tema, moglo se hodati u papučama, a prisustvo nekoliko gospođa 

manje-više prirodnog izgleda i pretećeg ponašanja obavezivalo je 

na priznavanje ženskih prava. Ruso, Bernarden de Sen Pjer 8 dok je 

još samo bio pisac Putovanja na Il de Frans, Retif de la Breton 9 – 

to su bili gosti tetke Petale, uz mnoge druge „u doba kad gospođa 

Neker 10 nije znala da li je Robinson Kruso američki pobunjenik ili 

lice iz engleske marionete“, imala je ona običaj da sa gorčinom kaže. 

Gospođa Neker zaista je docnije preuzela primat „prirodnog“ salona, 

ali samo zato što ga je Petala, obuzeta teškim porodičnim nevoljama, 

sama prepustila. 

Kod ujaka Aristida okupljali su se pre svega slikari, koje je on kao 

tehničar neobično voleo: tako su kod njega dolazili Verne i Fragonar 11 , 

7 Sredinom 18. veka, grupa francuskih pisaca, naučnika i umetnika je odlučila da 

sakupi znanje svog doba u jednoj enciklopediji (grčki „(kružno) opšte obrazovanje“). 

Naučnom radoznalošću i slobodom duha uveliko su nagovestili francusku revoluciju. 

8 Бernarden de Sen-Pjer, napisao je poznati roman Pavle i Viržinija, sentimentalnu 

priču o dva deteta koja su odrasla u divljini. 

9 Retif de la Breton, pisao je ljubavnu poeziju. 

10 Poznati salon u doba francuske revolucije. 

11 Žan-Onore Fragonar, jedan od najvećih francuskih slikara 18. veka, predstavnik 

rokokoa: veselost, elegancija, smele svetle boje i galantni prizori odlikuju njegovo 

slikarstvo. 

31

gospođa Viže-Lebren 12 , na čiju je izmišljenu vezu sa vikontom Petala 

nepravedno siktala. Diskutovalo se o Šekspiru i mogućnostima 

praktičnog rada plemstva u državi, o vojnim utvrđenjima, o geometriji, 

i naravno, o navodnjavanju, omiljenoj temi ujakovoj. Pojavljivali su se 

hemičari i fizičari, stari vojnici, putnici u daleke zemlje i kartografi, 

pravnici i reformatori. 

U oba salona mrzeo se kralj i kritikovalo se privredno stanje u zemlji; u 

oba salona su se čitali dokumenti iz Amerike, posebno Deklaracija 13 ; 

istini za volju, u oba salona često je bilo i istih lica; ono što ih je 

razdvajalo, bila su pre svega dva karaktera, koja su razlike pravila i 

tamo gde ih nije bilo: ako se kod tetke služilo pečenje, mlado vino i 

mila (vrsta jednostavnog kolača od kukuruznog brašna), kod ujaka 

je bilo rakova a la bordelez, pene od guščje džigerice, starog bordoa 

i “sultanina kapica” od limuna; ako se kod tetke pevalo i sviralo, 

kod ujaka je muzika optuživana za zaglupljivanje; ako se kod ujaka 

pojavio jedan ruski plemić, kod tetke ih je već bilo troje; vrhunac 

zavade došao je sa veterinarima: tetka je našla Buržla, autora članaka 

za Enciklopediju i osnivača veterinarske škole u Alforu; ujak se nije 

mogao smiriti dok nije pronašao Lafosa, njegovog ljutitog protivnika, 

koji je, premda bolji teoretičar, ostao bez škole samo zato što ga je 

drugi pretekao. Tako su se u dva salona skoro mesec dana vodile 

žestoke diskusije o anatomiji i bolestima konja, dok Leonina, na ivici 

nerava od veličine i tvrdoće kopita arapskog vranca i pirinejske rage, 

nije zapovedila ujaku da salon drži utorkom, a tetki petkom, i da tako 

otklone bar otmicu gostiju. I od tog trenutka zavladao je relativni 

mir, a Leonina je nadzirala oba salona, s tim što je jutra obavezno 

posvećivala raspravama sa dedom. On je sa godinama postajao sve 

zagriženiji republikanac, pa su sa Cezara prešli na Katona i Varona 14 . 

12 Elizabeta Mari-Luiz Viže-Lebren, ćerka slikara, i sama je bila poznata 

portretistkinja svoga doba. 

13 Deklaracija nezavisnosti, proglašena 4. jula 1776, označila je početak stvaranja 

Sjediljenih Američkih Država. Slobodarski duh ove Deklaracije, koju je napisao Tomas 

Džeferson, imao je ogroman uticaj na razvoj demokratskih ideja u Evropi. 

14 Katon i Varon su stariji rimski pisci, iz doba republike, i pisali su poučna dela 

gotovo iz svih tada poznatih oblasti. 

32

Život gospođice Dartoa (trudila se da sebe ne naziva baronicom), 

nije zapravo bio nimalo lak, ali je, za razliku od načina života 

mnogih drugih gospođica, bio bogatiji i uzbudljiviji. Trčeći između 

dva salona bila je dužna do poznaje sve što se u njima događa, i još 

da odgovara na dedina pitanja. Reći da je gospođica Leonina bila 

načitana skoro je suvišno, pa ćemo se zadržati na nekim drugim 

njenim osobinama koje su se u takvim prilikama razvile. Za razliku 

od devojaka njenog uzrasta, koje su živele u samostanskim školama, 

ređe uz svoje majke ili češće uz vaspitačice, i bile usmeravane na 

blisku i što uspešniju udaju, Leonina je iz usta svoje tetke slušala 

hvalospeve čistoj i spontanoj ljubavi, prirodnom vaspitanju i 

sličnome; kod ujaka se uzdizala građanska odgovornost i hrabrost, 

a na oba mesta pojavljivalo se sijaset gospode, stare i mlade, lepe i 

ružne, namigujuće ili već poluslepe, tako da njihov svet nije bio neka 

naročita tajna za mladu devojku. Sa druge strane, slobodan razgovor 

i zaštita sopstvene kuće doveli su kod nje do potpunog nedostatka 

koketerije, lažne stidljivosti ili prevrtljivosti, tako da je Leonina bila 

prilično iznenađenje za gospodu koja su dolazila iz sveta maznih, 

zavodničkih i nepredvidljivih gospođica. Za žaljenje je možda što 

se Leonina nije mnogo družila sa svojim vršnjakinjama, i što nije 

upoznala slasti prvih zajedničkih tajni i maštanja. Tetka Petala je bila 

podobnija za iznuđivanje priznanja nego za otkrivanje malih tajni, ali 

je zato, za razliku od mnogih majki toga doba, sama vaspitavala svoju 

nećaku i zapravo je nikad nije ispuštala iz vida. Leonina je uistinu 

nasledila nešto od nesavitljivog karaktera svoga dede, ali je to ugladila 

u podešavanju odnosa između ujaka i tetke. Ta se priroda, međutim, 

neminovno pokazivala u razgovorima sa gostima njenih rođaka, 

i često je neprijatno iznenađivala zaštitnički usmerenu gospodu; 

mladi pesnik Deroš iskusio je na sebi oštrinu njena jezika, i odustao 

je od namere da joj se udvara, pa i od samog tetkinog salona, na 

Petalino veliko zadovoljstvo. Slično tiho zadovojbstvo imao je i ujak, 

gledajući kako ućutkuje slikara Renijea – utoliko više što je on, za 

razliku od tetke, prosto besneo na ideju da bi se Leonina mogla udati 

i otići. Recimo, ipak, istini za volju, da gospođica Leonina nije bila 

oštrokonđa, već da je samo umela žustro odgovarati antipatičnima. 

33

U doba kad pada pravi početak naše priče, u dva salona u Veveričjem 

prolazu vladao je mir, izazvan naglim odlaskom oba veterinara. 

Gospođica Leonina imala je nepunih dvadeset godina, i nije joj na 

pamet padala udaja, niti je bila zaljubljena. Nikoga nije noću sanjala 

– sem, možda, jedne neodređene Brutove vizije – i bila je okružena 

nevidljivim krugom opečenih udvarača. Vreme je da ponešto kažemo 

i o njenom liku, premda nijedan opis ne bi bio u stanju da prenese 

njenu prisutnost, žarenje njenih očiju, glasan smeh i pokrete njenih 

ruku: Leonina je nasledila izgled svojih rano umrlih roditelja, bila je 

nežne građe, ali ne niska, imala je prekrasno poprsje i ramena svoje 

majke i divan gracilni vrat; sa ovalnog lica gledala su dva vesela tamna 

oka, trag barona Dartoa, a u sredini se nalazio vrlo neobičan, ni rimski 

ni grčki, ponajviše grezovski 15 nos koji je odavao osobu od duha i 

živosti; njene usne su uvek bile u kretanju, govoru ili smehu, tako 

da je bilo teško utvrditi kakvog su oblika – no pisac je siguran da je 

najveći broj muških posmatrača želeo da ih zatvori poljupcem. Lice je 

uokviravala nemirna tamno plava kosa, podignuta da promišljenom 

nemarnošću istakne izuzetno lep profil. Lice koje smo sasvim bledo 

opisali postajalo je istinski lepo u pokretu, u razgovoru, jer se na 

njemu izraz menjao neverovatnom brzinom. 

Zaključimo ovaj u svemu nevešti prikaz jednim pokušajem 

portretisanja gospođice Leonine: Verne je započeo ovaj mukotrpni 

posao, načinivši veliki broj skica i studija u gvašu na svetlosmeđoj 

hartiji, ali se ujakov salon nikako nije mogao saglasiti koji izraz 

najviše odgovara modelu, odnosno tvrdilo se da ga svi podjednako 

oslikavaju; rasprava se izgubila u iznalaženju načina kojim bi se nizom 

uzastopnih slika prikazao sam pokret, a portret nikad nije načinjen, 

premda se svedočanstvo o iskričavom biću gospođice Dartoa i danas 

može videti u zbirci crteža biblioteke Sent-Ženevjev u Parizu. 

Jednog sumornog novembarskog petka 1777, odvijala se u kući na 

uglu Veveričjeg prolaza svakodnevna jutarnja scena: porodica je 

imala jednostavan običaj da zajedno doručkuje u maloj trpezariji uz 

15 Po slikaru Grezu, koji je slikao svakodnevne prizore i decu i devojke iz naroda. 

34

kuhinju, čija su se zastakljena vrata otvarala na deo vrta sa gredicama 

i lejama, a unutrašnjost se prijatno ogledala u bezbrojnom bakrenom 

posuđu po otvorenim policama. Svi su dakle sedeli tu, sem vikonta 

Aristida, koji je doručkovao u krevetu, negde oko podne. Tekla je i 

uobičajena svađa uz mnogo zajedljivosti oko ko zna kojeg Petalinog 

pokušaja da dedi d’Irfeu poturi okrepljujući nezaslađen biljni čaj 

umesto tople čokolade sa mnogo šećera i slatke pavlake, a Leonina 

je, u modrom jutarnjem ogrtaču i kose upletene u meku pletenicu, 

stoički mazala maslac jednom i drugom protivniku na tople hlepčiće, 

klasično ostvarenje kuvara Teofila. 

Negde u tački dokazivanja da Mucije Scevola 16 ne bi bio u stanju 

da prži ruku da je pio čokoladu svakog jutra, Leonina je odlučila 

da spase dedu pitanjem ko je danas predviđen za salon. Gospođa 

Petala, to treba reći, bila je nesavladiv protivnik, ali ako bi skrenula 

od glavne ideje, svađa se prekidala, a Leonina je bila majstor za 

„skretanja”; ne bez ponosa, tetka je objavila da danas ima i novu 

uzvanicu, izvesnog viteza od Gijminoa, misterioznog polu-Italijana 

i autora zabranjene i vrlo napredne rasprave o statutima slobodnih 

gradova (sa posebnim osvrtom na modenski statut). Ostatak 

doručka protekao je, u naizmeničnim tetkinim pohvalama vitezu 

i dedinom osobenom viđenju bitke kod Mutine, a Leonina je sebi 

predstavila nosatog starca u crnom, i time završila svoje prve misli 

o vitezu od Gijminoa. 

Čitaocu koji uživa u vezivnom tkivu, reći ćemo o kući d’Irfeovih još 

nešto: umereno ekonomsko blagostanje u kojem su uživali njeni 

stanovnici bilo je pre svega posledica plodonosne tvrdoglavosti dede 

d’Irfea, koji je nepokolebljivo odbio upuštanje u špekulacije Džona 

Loa u doba regentstva, i razumnog ulaganja gospođe Rozenem još 

za života njenog muža; posedi u provinciji donosili su lepu dobit, ali 

tetka ni za živu glavu ne bi priznala pozitivan doprinos amelioracionih 

projekata vikonta Aristida u tome, tvrdeći da su troškovi konstrukcija 

i radova unapred pojeli prinos. Budući da je sve blagodeti nauke 

16 Mucije Scevola, rimski junak iz najstarije istorije. 

35

vikont delio o svome trošku, u tome je bio delić istine, ali je vikont sa 

ponosom nosio krunu porodičnog rasipnika, i zaklinjao se da neće 

dopustiti da se časno ime d’Irfeovih svrsta među bankare i zelenaše. 

Sve troje je ljubomorno i u potpunoj tajnosti pripremalo miraz za 

Leoninu, jer se sa Dartoaovima prekinulo zbog neljudskog ponašanja 

prema Leonininoj majci. Recimo još samo jednu porodičnu tajnu, 

koju je deda d’Irfe krio mnogo bolje nego zmija noge, i koju su po 

prećutnom dogovoru krili i ostali članovi porodice, premda zanavek 

obeleženi antičkim imenima: deda d’Irfe nosio je ime Florijan. 

36

Karijera viteza od Gijminoa 

Uveče 17. novembra 1777, pripremao se vitez od Gijminoa za svoje 

prvo pojavljivanje u salonu gospođe Rozenem, uz pomoć svog sluge 

Đakomina, kojeg bismo ukratko mogli opisati kao mladog boga ljubavi 

osuđenog da kuluči na zemlji: zlatni nemarni uvojci, pravilno lice, 

pune usne i nebesno plave oči, savršena figura i meki pokreti skrivali 

su veštog i bezobzirnog rimskog lopova, koga je vitez od Gijminoa 

spasao vešala, i zadobio sebi najvernijeg i za mnoge vitezove planove 

nezaobilaznog pratioca. Bili su vrlo neobičan par, uglasti i oštri vitez 

i prelepi sluga, a deo njihovih zajedničkih događaja ostao je do danas 

tajna za pripovedača: izvesno je uglavnom da je u mnogo čemu vitez 

postupao prema Đakominu kao prema mlađem drugu, što će reći da 

je mnogo grdio i gunđao, a da je vitezove reči i dela Đakomino pratio 

sa slepim obožavanjem. Napomenimo da je vitez u tome trenutku 

izgledao sasvim drugačije nego kad je po prvi put predočen čitaocu 

kao zarobljenik gusara. Nešto više blagosti, ili bar finije skrivenog 

nepoverenja u život i ljude čitalo se na njegovom licu, a skoro da i 

ne treba ukazivati na smišljenu eleganciju njegovog odela od tamno 

sivog velura, strogog kroja i bez ikakvih ukrasa, čak i bez čipaka na 

svilenoj košulji. Vitez nije nosio vlasulje, niti je puderisao kosu, i time 

je izgled tražene jednostavnosti bio upotpunjen. 

Čitalac je do sada već sakupio izvestan broj podataka o vitezu od 

Gijminoa, i vreme je da se ti podaci unekoliko zaokruže i upotpune; 

pošto je poreklo vitezovo dovoljno razjašnjeno, zadržaćemo se sada 

na mladosti Leona od Gijminoa. Leon u mladosti nije bio Parizlija, 

i možda se upravo tome može zahvaliti za njegovo gađenje prema 

frivolnosti. Odrastao je na roditeljskom imanju blizu Garone, otprilike 

na pola puta između Tarba i Tuluze, provodeći dane između dužnosti 

koje mu je zadavao otac i zadovoljstava koja mu je priređivala majka, 

podjednako se uvežbavajući u telesnim i duhovnim veštinama, 

37

drugujući sa mladim seljanima i izdancima skromnih plemićkih kuća 

u blizini. Skromnost i izvesnu strogost života u kući Gijminoovih 

ublažavala je raspevana i vesela priroda Frančeske Gijmino, koja je 

svakog jutra iznenađivala okolinu, a ne retko i sebe novim i neobičnim 

zamislima kako bi se sjajno i po mogućstvu nekorisno mogao provesti 

dan. Na žalost, leptirska duša Leonove majke proživela je kratak vek 

na zemlji, a njen suprug je naprosto svenuo za njom za manje od 

pola godine, ostavljajući sina jedinca samog na svetu sa manje od 

osamnaest godina. Blažena supruga viteza od Gijminoa vodila je ipak 

veoma mnogo računa o svome sinu, dopisujući se tajno sa roditeljima 

u Sasuolu. Uskoro je Leonu stigao poziv od babe i dede, i mladić je 

krenuo u Italiju. 

Dvorac u Sasuolu, na granici plodne emilijanske ravnice i prvih 

obronaka Apenina, bio je zanosno i udobno mesto, samo nešto 

prašnjavo uleto; mladi Leon, međutim, nije dugo ispitivao blagodeti 

pokrajine i granice obožavanja dede Leona (po kome je dobio ime) 

i babe Ane, već je započeo višegodišnje, i zahvaljujući sasuolskom 

blagostanju, prilično udobno obilaženje italijanskih univerziteta. 

Prve dve godine svog univerzitetskog života Leon je proveo u Bolonji, 

vredno studirajući pravo, uvek maxima cum laude 17 . Doktorirao 

je na modenskom gradskom statutu, a njegova putovanja su se 

ograničavala na Padovu, Veronu i Mantovu, gde je slušao različite 

profesore retorike, medicine i matematike. U trenutku kad su očarani 

baba i deda mislili da je došao trenutak da pronađu italijansku 

kneževinu u kojoj će njihov unuk dogurati do ministra – ili, zašto ne? 

vladara, uz pametnu ženidbu – vitez Leon je izjavio da prema vlasti 

gaji duboko gađenje, i krenuo je da obilazi spomenike. Deda i baba 

se nisu usudili da protivreče, samo je u dvorcu u Sasuolu postala 

česta psovka u kojoj se proklinjao tada već pokojni „maledetto 

Tedesco“ 18 Vinkelman 19 , čiju je Istoriju umetnosti Starog veka Leon 

17 Latinski, „sa najvećom pohvalom“ – najveća ocena na ispitu. 

18 Italijanski, „prokleti Švaba“. 

19 Johan Joakim Vinkelman (1717-1768) je počeo da ponovno otkriva lepote antičke 

umetnosti; u to doba, započeta su prva velika iskopavanja u Pompejima. Krajem veka, 

svaki obrazovani Evropljanin je smatrao svojom obavezom da poseti spomenike Italije, 

posebno klasične spomenike. 

38

stalno pročitavao. Bojazan starog para odnosila se pre svega na 

sumnjive okolnosti Vinkelmanovog ubistva u Trstu, 1768, a da im 

Leon nije slao pročišćene izveštaje o svom boravku u Firenci u zimu 

i proleće 1769-70, imali bi izvesnih razloga za zabrinutost. Leon se 

svakako nije odao gresima koji su uglednog Nemca koštali života, 

ali je u ponešto oronulom gradu Medičija, tada već pod upravom 

nezanimljivih habzburških plemića, otkrivao svoje prve i nesumnjive 

uspehe kod suprotnog pola. Skoro da bi bilo lišeno ukusa iznositi 

na svetlost dana avanture viteza od Gijminoa koje nemaju većeg 

uticaja na njegov životni put; jedna ipak jeste uticala, i u maglovitim 

obrisima ovog događaja nazire se ljupko lice jedne mlade bečke 

grofice, jedno romantično bekstvo zaustavljeno već u Pratu, i borba 

za goli život viteza od Gijminoa, u kojoj je po prvi put i uspešno 

okušao strogu obuku svog oca. Početkom leta 1770, baba i deda su 

primili obaveštenje da je Leon završio pregled starina u Firenci i da 

je krenuo prema večnom gradu. Put je, na užas dvoje starih, trajao 

čitavu godinu dana, ali oni još uvek nisu prestali da veruju pismima 

svoga unuka, koja su po uzbudljivosti bila ravna prosečnom spevu 

o pčelarstvu (u čemu se, uostalom, mladi Leon vežbao u petnaestoj 

godini). Izvesno olakšanje je nastupilo kad su saznali da se Leon 

zaposlio kao sekretar kardinala Gracijanija – olakšanje zavisno samo 

od nepoznavanja pomenutog kardinala. 

Ako se Rim ikada odmarao od genija, to je bilo u doba kada je u njega 

stupio zlosrećni vitez od Gijminoa, pun mladenačke snage i zanosa. 

Loša i nezainteresovana, ali ne i liberalna vladavina napuljskih 

kneževa zapustila je sve oblike društvenog života sem uživanja i 

bogaćenja, papstvo se raspustilo i zapostavilo mecenat, i duh gradu 

su davali manje ili više površni stranci na vlasti. Istovremeno, nikad 

ugled i poverenje u nepresahlost rimskog duha nisu imali više 

uspeha u Evropljana, i grad je bio pun zanesenih Engleza, Nemaca, 

Šveđana, Dalmatinaca i drugih koji su skicirali ruševine i punili 

šarenilom i grajom galerije i dvorove, žamorili u operama i crkvama 

i povećavali već dobrostojeće stanje kuća za zabavu. Otrcani pastiri 

sa svojim draganama zauzeli su i poeziju, i muziku i slikarstvo, u 

kojem su se, srećom, gubili u pejzažima. Dobra muzika se mogla čuti 

39

na pojedinim dvorovima, što je podrazumevalo i ulagivanje najčešće 

prosečnim plemićima, ateljea i škole su vodili najslabiji učenici 

velikih, već davno pomrlih slikara, a književnost je postojala samo 

kao cenjeniji oblik laskanja. Mladi doktor prava mogao se suviše 

živo uveriti u nezapamćenu dekadenciju društva kojem je trebalo 

da pripadne: kardinal Gracijani nije bio loš, čak ni nepošten čovek, 

jednostavno se pravio da ne primećuje svet oko sebe, utoliko da je 

i sam učestvovao u nizu malih i nedostojnih podlosti kao i ostali 

njegova položaja, ostavljajući sekretaru brigu nad nekad s pažnjom 

negovanom bibliotekom, prepiskom sa učenim kolegama iz Evrope 

koji su u pismima uzdisali za neuporedivom prednošću života u 

Rimu, i najzad, čitavom kardinalovom kućom u neopisivom neredu. 

Izvesno vreme, odnosno prvu godinu u Rimu, Leon je proveo diveći 

se spomenicima i praveći nacrt za raspravu o pojedincu i vlasti, i 

trudeći se da, prateći kardinala u njegovom veoma, veoma polaganom 

uspehu kod jednog neobično oholog i glupog španskog princa, ne 

primećuje rasipanje i nemoral, podmićivanje i smicalice. Ne jedanput, 

uspeo je da kardinala navede da ne učini očevidno krivično delo – 

falsifikovanje nasledstva prinčeve nećake, na primer – i uporno je 

dovodio u red već požutele zabeleške Gracijanijeve iz doba kada je 

pisao istoriju hadžiluka u Svetu zemlju, nikad dovršenu. Recimo da je 

u to doba vitezovo obrazovanje dobilo i ona znanja o ljudskoj prirodi 

koja nijedan univerzitet ne predaje, i da je njegova narav, koju ćemo 

polako i dublje upoznati, dobila konačne crte. Polako mu je postajalo 

sve jasnije da se neće prilagoditi sudbini koja mu je rođenjem i 

položajem namenjena, i tonuo je, u skladu sa svojom prirodom koja 

je uvek težila vrhu ili dnu, uništenju ili cilju, u najdublje duševno 

očajanje. Nisu ga mnogo tešile žene, koje su njegova seta i ogorčenje 

privlačili kao mogućnost iskupljenja – ženskih bića neogrezlih u grehu 

kao da u Rimu nije bilo – a njegova odsutnost i nepažnja, u potpunoj 

suprotnosti sa zanimanjem koje je u slabijeg pola pobuđivao, pribavili 

su mu i mnoge potajne neprijatelje. Dodirnuvši samo dno duševne 

bede, iskreno se zaljubivši u devojku nežnu kao figura od slonovače i 

istovremeno Gracijanijevu naložnicu, vitez je načinio jedan od oštrih 

preseka, tako karakterističnih za njega: u samo nekoliko nedelja 

40

svoje treće godine u Rimu, sažeo je svoj pažljivo raspoređen materijal 

u kratak i oštar pamflet protiv samovolje i za kolektivnu gradsku 

upravu, i štampao ga pod pseudonimom Justus; počeo je da guta 

dotada natenane čitane spise iz svoje druge domovine, i da po Rimu 

traži one ljude kakve je sretao po univerzitetima. Posledica njegovog 

žustrog rada bila je da se povezao sa tri poluzaverenika i četiri špijuna, 

što je uostalom znao, ali više nije mogao da se zaustavi: usred jedne 

strasne diskusije da li treba prvo ubiti papu ili napuljskog kralja, 

iznenadila ih je papska straža, ali je vitez, kao sjajan mačevalac, 

uspeo da stražare zadrži dok mu drugovi ne pobegnu, a zatim i da 

sam nestane u noći. Dotada se već naravno znalo za njegov pamflet i 

za pravo ime autora, ali ga je položaj Gracijanijevog sekretara štitio u 

izvesnoj meri. Španski princ, kome se vitez zamerio već svojim nimalo 

snishodljivim likom, da o nekim zbog viteza propalim finansijskim i 

udvaračkim potezima ne govorimo, pozvao je kardinala na razgovor, 

i objasnio mu kojom brzinom mladi čovek srlja u propast zbog svojih 

ideja, a naročito kojom se brzinom kardinalovi prospekti u Vatikanu 

smanjuju zbog toga, i prinudio je ovu omekšalu dušu da saučestvuje 

u planu koji bi je, ako pakla ima, sigurno tamo odveo: nađen je jedan 

mladi lopov, objašnjeno mu je kako će se ponašati i upućen je da 

u kardinalovom kabinetu počne da pravi buku u doba kad je vitez 

obično sedeo u biblioteci. Dogovorenog dana, odnosno večeri, vitez 

je zaista došao u biblioteku, i, čuvši sumnjive zvuke, uleteo u kabinet 

i tamo našao lopova kako pretura po kardinalovom stolu. Savladao ga 

je lako, i probudio kardinala, da bi na svoje ogromno iznenađenje čuo 

kako ga lopov proglašava svojim saučesnikom, i video kako kardinal 

tome veruje, skrećući pogled da se ne bi sreo sa njegovim. Leonovo 

ogorčenje nadvladalo je hladno razumevanje situacije, pa je na 

kardinala bio red da se začudi čuvši sarkastično Leonovo priznanje. 

Ostavši potpuno bez reči, Gracijani je tupo gledao kako mu sekretara 

odvode sa lopovom, jednoga bez reči a drugoga izbezumljenog, jer je 

shvatio da će ga umesto nagrade ućutkati u zatvoru. 

Pisac veruje da je nitkovluk, za razliku od poštenja, protejsko 

biće sa hiljadu likova, i sa svakim likom u hiljadu stepenova – 

41

počev od neznatnog udaljavanja od poštenja, od polukoraka, 

preko najraznovrsnijih oblika licemerja, do otvorenog uživanja u 

nitkovluku; kardinal Gracijani je prešao niz malih koraka, i živeo je 

u opasnom uverenju da se može pokajati, ako već ne objasniti nekim 

veštim sofizmom. Strašni Leonov gest je srušio tu lepu građevinu 

samozavaravanja, i otvorio pred kardinalom užasavajuće ponore. Već 

smo rekli da je Gracijani bio slaba osoba, i sve što je on učinio, tresući 

se od straha, bilo je da obavesti dedu u Sasuolu, potpisavši pismo sa 

„jedan prijatelj“. 

Nećemo čitaoca, željnog da sazna više od glavne priče, mučiti 

pojedinostima bednog vitezovog života u zatvoru, u kojem se 

izgrađivala njegova izdržljivost i pojačavao njegov bes; deda Leone 

je pokrenuo nebo i zemlju, i posle deset meseci, sa pokojom sedom 

na zaliscima i nekom borom više, izašao je vitez iz pakla, vodeći za 

sobom još jednu dušu – bivšeg lopova Đakomina. Proveli su tri dana u 

jednoj zabačenoj krčmi iza tvrđave San Anđelo – deda Leone, vitez od 

Gijminoa i njegov novi sluga, a zatim se deda vratio u Sasuolo, a vitez 

je, kao da se ništa nije desilo, nastavio putovanje prema Napulju. 

Na Božić 1776, vitez od Gijminoa se vratio u zavejani Sasuolo, 

završivši obilazak spomenika: otišao je kao dečak svetlog pogleda, 

spreman da u svakom trenutku prospe bujicu nesređenih i sjajnih 

misli, a vratio se kao uzdržan i ironičan gospodin. Lako je zamisliti 

sa kakvim obožavanjem su ga sačekali stari grof i grofica, koliko su 

ugađali njegovim navikama i željama, koliko su se čuvali da bilo šta 

pitaju ili da pomenu nešto što bi Leona podsetilo na prošlost, i sa 

kolikom su strašću stalno menjali najuži odbir raspoloživih gospođica 

u susednim pokrajinama. Leon je blagonaklono primao sve njihove 

manje ili više tajne planove, i polako počeo da se uživljava u ulogu 

provincijskog plemića, čak je sebe uhvatio u razmišljanju o najmanje 

glupoj od predloženih gospođica. No kad je pokušao da nastavi svoju 

raspravu, shvatio je da mu treba protivnika i novih saznanja. Sve što 

bi u Sasuolu uradio pobudilo bi neobuzdano divljenje i odobravanje 

bića koja su ga volela. Jedne večeri s proleća, pokušao je baki Ani 

42

da objasni neke svoje zablude i greške, ali ona nije ništa prihvatala. 

Što god da su dokazi postajali teži, bakino uverenje bilo je čvršće, i 

kad je najzad Leon povikao da je hteo da ubije papu, grofica je bez 

dvoumljenja zaključila: 

– To je i zaslužio! 

Srećom, stari ljudi su bez roptanja pristali i na to da im unuk ode, 

i tako je vitez od Gijminoa, ostavivši nekoliko ucveljenih dama iz 

Mantove, Ravene i Bolonje, i bogato snabdeven plodovima izdašnosti 

babe i dede, došao u Pariz početkom 1777, sa dva para kočija i 

Đakominom. Iznajmio je dva sprata iznad galeriste Serizjea, na 

početku Sen-Žermena, uredio ih sa onim osećajem za prostor koji 

imaju samo Italijani, i povezao se sa ljudima sa kojima se dopisivao 

još u doba sekretarstva kod Gracijanija. Veoma brzo su mu njegov 

britki duh, fama zabranjenog pisca i ponešto tajanstven izgled 

pribavili dobar položaj i mogućnosti razgovora u najzanimljivijim i 

najživljim salonima. Suvišno je i reći da se povlašćen položaj među 

damama naročito pojačao u društvu gde je duh značio sve, naročito 

kad je bio spojen sa privlačnom pojavom. Mnoge učesnice salona 

želele su da otkriju tajne viteza od Gijminoa, i da ga po mogućnosti 

uteše, a taj deo života – odnosno slučajeve tešenja – vitez je naročito 

vešto krio, i time nesvesno pothranjivao manje ili više istinite priče 

o sebi, koje su kao egzotični parfem stizale pre njega i uzbuđivale 

nežne duše. Muška sujeta je nedovoljno istražena pojava, i zato ćemo 

samo nagovestiti da je, u slučaju da ga egzotični parfem ne najavi, 

vitez od Gijminoa bio ponešto razočaran. 

A upravo to ga je čekalo u salonu gospođe Rozenem, 17. novembra 

1777. 

43

Glava II 

Ex ungue leonem – Jedno veče u Operi – Jedno veče 

u Operi, drugi čin – Ishis kod Koronide 

Pred kraj popodneva sav narod se okuplja da igra neku vrstu komada 

koji se zove komedija, kako mi rekoše. Na jednom uzvišenju, koje 

se zove pozornica, nastaje veliko komešanje. S obe strane, u malim 

udubljenjima koja se zovu lože, vidi se kako ljudi i žene zajedno 

izvode neke neme pozorišne igre, gotovo iste onakve kakve se izvode 

u našoj Persiji. 

(Monteskje, Persijska pisma) 

44

Ex ungue leonem 20 

Kada je Leon stigao, odaje gospođe Rozenem već su bile pune 

žamorećeg sveta. Mnoge je poznavao, i jedva je čekao da vidi kako će 

se ponašati pod diktatom druge salonske zamisli, a po ponašanju onih 

nepoznatih pokušavao je da i sam više zaključi o tome. Imao je malo 

vremena za ta razmišljanja, jer mu je u susret pohrlila sama gospođa 

Rozenem, puna večernje energije, i počela da ga žustro upoznaje sa 

prisutnima. Onaj koga bi tetka Petala uzela pod ruku, najčešće je 

imao utisak da se nalazi u središtu ciklona: to se desilo čak i Leonu, 

i dok je od predstavljanja i klanjanja već počinjala laka vrtoglavica, 

pozdravljanje je bilo gotovo, i uz reči „A ovo je moja nećaka, Leonina 

Dartoa“, vitez je ostavljen na ulazu poslednje sobe, da pokuša da se 

snađe. U dnu malog salona, svog u bledo žutom satenu, sedela je u 

niskoj fotelji jedna mlada devojka, koja je davala tiha uputstva nekom 

od posluge. Gospođica Leonina se upravo savetovala sa Teofilom oko 

služenja večere, i Leon je video njen poluprofil, osvetljen svećama 

sa aplike iznad njene glave. Za razliku od fantastičnih kombinacija 

sa cvećem i pticama koje su na glavi nosile pomodarke, gospođica 

Leonina je imala jednostavan šinjon, a čelo su uokviravali mnogobrojni 

uvojci. Bila je odevena u haljinu à l’anglaise indigo boje, iz čijih se 

rukava prosipala čipka boje slonovače, a od svih ukrasa imala je u 

dekolteu jednu žutu hrizantemu, očigledno uzetu iz takvog buketa u 

poluotvorenom prozoru. Do gospođičinih nogu, na malome taburetu, 

spavao je svilasti beli pas. Kad se Teofil povukao, devojčin pogled se 

zaustavio na vitezu, i ona mu je uputila, na vitezovo iznenađenje, ne 

osmeh ljubaznosti, već onaj otvoreni pogled i nabiranje usana koje 

znači pravi smeh. Leon nije mogao znati da je Leonina shvatila ko je 

on, i da je umesto nosatog starca u crnom ugledala nešto vrlo slično 

svojoj viziji Bruta, kao ni to da se smeje sopstvenoj zamisli o njegovoj 

ličnosti. Umesto drhtanja trepavica i radoznalosti, umesto već 

20 Latinski, „po kandži se lav poznaje“. 

45

proverenog dejstva njegove tajanstvenosti, ova ga je dama dočekala 

smehom. Za godinu dana u Parizu, Leon se već navikao na žene od 

pameti i duha, ali je potpuno ispustio iz vida da poneka može biti i 

smejuljiva. Leon prodorno pogleda priliku u indigo haljini i priđe joj, 

ali ga ona brzo preteče, skočivši da mu pruži ruku, i ne trudeći se da 

otkloni utisak o smejanju. 

– Vi ste vitez od Gijminoa, ona mu reče. 

– Po čemu ste to zaključili, gospođice? Uzeo je njenu pruženu ruku 

i poljubio je. Bila je tako meka i tako ugodno topla, da ju je zadržao 

kod usana koji sekund duže nego što je bilo učtivo. 

– Po tome što uopšte ne ličite na ono što sam ja zamislila, odgovorila 

je Leonina, ne povlačeći ruku. 

– Imali ste sreću da ja vas ne zamislim, gospođice. 

– Prekasno, odgovorila je Leonina, odbijajući ovu žaoku. – Veoma 

mi je drago što ste tu, jer se tetka najpohvalnije izražavala o vama, a 

nadam se da će vas se i ujak domognuti. 

Uz te reči, povela je nešto smetenog viteza od Gijminoa u veliku trpezariju, 

gde su se gosti već polako okupljali, i Leon je shvatio da, ako 

hoće da se nosi sa gospođicom Dartoa, mora to činiti neuporedivo brže. 

Ne bismo smeli pomisliti da je Leoninina hitrina bila znak samo 

sigurnosti, kao što je to izgledalo Leonu; mladu devojku je zbunila 

privlačnost viteza od Gijminoa, i ona se nesvesno branila od 

začaravanja jednom drugom vrstom začaravanja, što je za viteza 

bila neshvatljiva novina u ženskom ponašanju. Tako su do stola dva 

mlada lava skupljala snagu za novi okršaj. 

Razgovor za večerom počeo je kalamburima sa imenima viteza 

i gospođice Dartoa, i kod navarena od ovčetine nastavio se fizio- 

46

gnomskim 21 razmatranjima, u kojima je Leonina sa tetkom branila 

tezu neispisanog lista, a Leon teoriju nasledstva; Leonina se zatim 

zalagala za ideju da se istina ne može pročitati u očima, a Leon da 

može; kod lionskog kolača, teorija prvog jezika naišla je na odlučnog 

branitelja u Leonini i napadača u Leonu. Bilo je izneseno mnogo 

sjajnih razloga i navedeno sijaset pisaca, od Herodota koga je Leon 

ismejao, do Erazma 22 kome Leonina nije verovala, i veče je bilo jedno 

od najuspelijih u tetkinom salonu. 

Narednog utorka, vitez se pojavio u ujakovom salonu, i tamo opet 

sreo Leoninu, ovoga puta u haljini boje pudera od pirinča i sa belom 

ružom u dekolteu. Gospođica Dartoa ga je i ovoga puta dočekala 

sa velikom srdačnošću, a za večerom su se temeljno posvađali oko 

državnih kredita, načina plivanja nautilusa 23 i portretisanja kraljeva. 

Ujak je bio potpuno očaran vitezovim poznavanjem topografije i 

obiljem navodnjavajućih citata iz Varona, Lukrecija, Vergilija 24 i 

Vitruvija 25 . Svi su znaci nagoveštavali novi veterinarski rat između dva 

salona, i Leonina se spremala da spreči otvoren sukob oko viteza, kad 

je primetila da se vitez snalazi mnogo bolje nego što je sama mogla da 

zamisli: u sredu ujutro, baš kad se tetka spremala da sprovede surovu 

istragu o tome ko je obavestio o postojanju viteza od Gijminoa, njenog 

ličnog otkrića, stigao je Đakomino sa kotaricom svežih parmskih 

ljubičica za gospođu Rozenem, što je tetku Petalu odmah izbacilo iz 

prvobitnog plana. Dan posle toga, stigao je i sam vitez, iznenadivši 

Leoninu u maloj trpezariji i u jutarnjem ogrtaču, očigledno najavljen 

kod dede d’Irfea u radosnom zavereničkom raspoloženju. Vitez je bio 

prvi posetilac oba salona koji je dedi d’Irfeu odao podjednaku počast, 

i time svuda u ovoj podeljenoj kući stekao isti stepen simpatija. 

Kažemo „svuda“ sa priličnom sigurnošću, premda će suprotstavljanje 

21 Fiziognomija, zaključivanje po izgledu (čoveka, predmeta, prirode). 

22 Erazmo Roterdamski, holandski filosof i pisac, jedan od najučenijih i najslobodoumnijih 

ljudi svoga doba (kraj 15. i početak 16. veka). 

23 Nautilus je morski mekušac sa veoma lepom školjkom i posebnim načinom kretanja 

kroz vodu – potiskivanjem vode iz svoje školjke. 

24 Vergilije Maron, najveći rimski pesnik (Eneida). 

25 Vitruvije, rimski arhitekta i pisac knjiga o arhitekturi (1. vek naše ere). 

47

i zadirkivanje gospođice Leonine još potrajati. A uistinu, koje su to 

neobične duševne prepreke ometale prirodno strujanje naklonosti 

između ova dva bića koja bi po sklonostima morala biti bliska? 

Vitez se, poučen neprijatnim iskustvima, klonio dubokih osećaja, 

a gospođica Dartoa, bez ikakvog iskustva, želela je da sačuva svoju 

krhku i na mali krug svedenu nezavisnost; vitez je bio radoznao i 

uporan protivnik u razgovoru, a isto tako i gospođica Dartoa; najzad, 

vitez je bio veoma ponosan, a ništa manje ni gospođica Dartoa, i eto 

osnovnih razloga stalnom suprotstavljanju, a nije na odmet natuknuti 

i nešto što ne bismo nazvali sebičnošću ni samodovoljnošću, već pre 

nesvesnim opuštanjem prijatnim privilegijama: vitez je bio u dvadeset 

i devetoj godini, u punoj snazi i na početku zrelosti talenta i mirnijeg 

života, a gospođica Dartoa u dvadesetoj, vrlo nevoljna da napusti 

udobnost i blistav duhovni život koji joj je bio priušten. Avaj, planovi 

mladih ljudi su deo njihovog života koji zadobija najjače udarce i 

najdublje rane, i samo od njihove duhovne snage zavisi hoće li ožiljke 

nositi kao ordenje svog karaktera ili će se prepustiti samosažaljenju 

i optuživanju drugih! Vitez od Gijminoa i gospođica Dartoa imali su 

pred sobom brojna iskušenja, i strpljivom čitaocu će biti ostavljeno da 

prosudi kojim su pravcem krenule ove bogate i osetljive duše. 

Ulazak viteza od Gijminoa bio je za kuću d’Irfeovih početak najsrećnijeg, i 

kako to zavidljiva sudbina obično hoće, poslednjeg srećnog i bezbrižnog 

razdoblja, u kojem su se njeni stanovnici bavili plemenitim mišljenjem 

i delanjem. Vitez je, kako smo videli, uspeo da ga zavole svi, a on sam 

imao je najviše naklonosti prema ujaku Aristidu, koji je, po vitezovom 

mišljenju, najpotpunije obuhvatao ideal lepog mišljenja i korisnog rada. 

Burna prirodnost tetke Petale je vitezu pomalo smetala, no oprostimo 

vitezu taj osećaj: tetku su obožavale samo najblaže i najplemenitije 

osobe, a vitezov utisak o njenoj slaboj delatnosti opovrgnuće same 

činjenice u kojima će se pokazati žestina njene prirode. Što se Leonine 

tiče, vitez je sebi dopuštao da čak i ne počne razmišljanje – a znamo 

koliko je bio sklon njegovom dovršavanju – i kao da nije uviđao da se sa 

tom gospođicom viđa svuda i skoro svakog dana, i da ne prekida jednu 

te istu beskrajnu raspravu sa milion povoda. 

48

S proleća 1778. novi spis viteza od Gijminoa (o zajednici i vlasti) je u 

krajnje neurednom stanju već pokrivao polovinu njegove radne sobe, 

verni Đakomino je u sebi proklinjao dan kad je izmišljena hartija, a 

deda i ujak d’Irfe su jedva izdržavali „prazne“ dane do novog čitanja, 

koje je, diskrecije radi, utajeno od tetke. Živelo se sa pouzdanim 

uverenjem da će se svet ubrzo promeniti, a Amerika i Indijanci nikad 

nisu bili u većoj modi. Vitez je uspešno sredio neke probleme oko 

imanja d’Irfeovih kod kraljevih sekretara, i to ne ponižavajući se 

nimalo, što je posebno zadivilo Leoninu koja ga je u tome pratila. 

Leon i Leonina su se i dalje držali kao dva nepokolebljiva ali 

plemenita neprijatelja, nesvesni da celom zavidljivom svetu deluju 

kao zaljubljeni par. Samo je jedanput Leon bio u nedoumici oko 

svojih osećaja: Leonina i tetka su bile u šetnji ispred Tiljerija, kad 

su čule vest da je umro Volter. Leon ih je slučajno susreo baš kad 

su se penjale u kočiju, i Leonina mu se plačući bacila u naručje sa 

tom vešću. Premda je Leon bio veliki ljubitelj starog filosofa, i mogao 

da napamet kaže najveselije delove iz Kandida, činjenica da je za 

trenutak bio potreban jednom iskreno nesrećnom ženskom biću, 

potresla ga je više od Volterove smrti. 

49

Jedno veče u Operi 

Šesnaesta baronica Dartoa sedela je u svojoj loži očekujući 

početak baleta „Koronida i Ishis“ i svojim hladnim pogledom ispod 

čipkane kapice motrila svet koji je pristizao u lože, i parter koji se 

u opštem ophodu i klanjanju pregibao kao nepredviđeni baletski 

prolog. Sedela je potpuno pravo, koščatih ruku skrštenih u krilu i 

skoro bez pokreta, ako se izuzme širenje i skupljanje njenih nešto 

potamnelih i staračkih, ali još uvek opasnih zelenih očiju. Svuda oko 

nje je vrvelo od sjajnih toaleta, frizura sa cvećem, lišćem, voćem, 

pticama, pa čak i jedna sa malim kineskim lutkama u takođe malom 

kineskom vrtu, šuštao je taft, talasao se atlas, promicali su oblaci 

čipke i muslina, mahalo se nemarno maramicama i lepezama, 

izmenjivali se pogledi, pozdravi, duhovitosti, taština se skoro kao 

zvučni dah dizala do loža. „Ceo Pariz“ je došao da se sretne i bude 

sretnut, da odabere nove italijanske balerine, kaže koju dobro 

smišljenu i po mogućstvu zlobnu reč, da uvede novu modu, da 

pokopa nove knjige. Bilo je zanosno načetih lica, veličanstveno 

precvetalih, pa čak i poneko mlado i otvoreno, ali ništa od toga nije 

zanimalo baronicu. I sada, u svojim poznim godinama, ona je bila 

žena sa ciljem. Cilj, međutim, još nije stigao, i baronica je sedela 

sa onim savršenim mirom sa kojim vrebaju grabljivi vodozemci, 

ne pokazujući ničim svoju napetost. Na vratima lože se začulo 

kucanje, ali baronica nijednim pokretom nije pokazala radoznalost, 

kao da zna ko treba da dođe. Lakej je otvorio vrata i ušao je onizak 

tridesetogodišnjak, napadno elegantno odeven, sa ukovrdžanom 

perikom sasvim svetle boje koja je isticala njegovo četvrtasto lice 

i neobično crvene usne. Čovek je imao sigurno i nešto izveštačeno 

držanje, osmeh učtivosti na licu i prazan pogled ispod potpuno 

polukružnih obrva. 

– To ste vi, grofe od Šavinjola, reče baronica, ne okrećući se, i dajući 

50

lakim pokretom lepeze znak pridošlici da sedne. Pogledajmo kako 

je Ishis pretekao Apolona kod lepe Koronide 26 . 

Vitez od Gijminoa stigao je dovoljno rano u Operu, ali vikont 

d’Irfe i njegova nećakinja, kako je mogao predvideti, nisu još došli. 

Pretpostavljao je da se vikont još jedanput obaveštava hoće li na 

predstavi biti uglednijih lica sa dvora, jer u tome slučaju nikako 

ne bi dolazio. Leon je odabrao da sedne u ložu svog poznanika, 

gaskonjskog plemića i odnedavno kapetana Bursinjaka, i odatle je 

očekivao dolazak svojih prijatelja. Nije mu bilo naročito stalo do 

sveta, pa je u očekivanju predstave više pratio pripreme u orkestru 

i slušao štimovanje instrumenata i žamor iz sale. Najednom je do 

njega dopro zvučan i dubok ženski glas iz susedne lože: 

– Nadam se da razumete koliko mi je važno da se porodica sramno ne 

ugasi nedoličnom udajom, i da imovina mog nesrećnog sina ne pređe 

u nepoznate ruke. 

Jedan nerazgovetan muški glas, očigledno iz dubine lože, odgovorio 

je nešto što je bilo odobravanje ženskom. 

– Ja nisam naviknuta da mnogo zaobilazim oko problema, i zato 

ću vam reći tačno šta želim: vaša porodica nam je veoma bliska, 

vaš ugled dovoljno visok za čoveka vaših godina, svi su izgledi da 

pametno napredujete, i htela bih da vi nastavite lozu dolično, pre 

nego što se to dete potpuno ne unizi prostačkim životom i običajima. 

Opet odobravanje muškog glasa. 

– Razgovarali smo letos kod vašeg oca, a sad sam vas pozvala jer 

ubrzo ponovo napuštam Pariz. Dosta mi je bezbožništva i nereda. 

Vremena uostalom imamo malo, jer testament će postati punovažan 

26 Koronida je svog božanskog ljubavnika Apolona prevarila sa smrtnikom Ishisom; 

zbog toga ju je Apolon kaznio, ali se sažalio na još nerođeno dete i spasao ga – to je bio 

Asklepije, legendarni lekar. 

51

za samo pola godine. Od sada je taj plan, naravno, ukoliko vi i dalje 

to želite, isključivo vaše delo. Ja sam dovoljno pripremila unapred, 

i u svakome trenutku možete očekivati moju pomoć, ako hoćete, 

ponavljam, da uđete u to leglo. 

Nepoznati sagovornik je hteo. 

Vitezu od Gijminoa je razgovor postajao uzbudljiv, pre svega jer ga je 

zanimao taj odlučni i očigledno ne mnogo milosrdni ženski karakter, 

a kopkalo ga je i da sazna koje se muško biće usrdno prihvatalo njenih 

planova. Na žalost, dve osobe su se čuvale da govore mnogo glasno, a 

nisu se ni oslovljavale imenom, tako da je tajna postajala sve privlačnija. 

Pokušao je da proviri preko ograde lože, ali sve što se videlo bila je 

pozlaćena pozadina jednog Amora kojim se pregrada između dve lože 

završavala. Tako je morao da se zadovolji uopštenim razmišljanjima o 

pokvarenosti plemstva, pravnim začkoljicama oko testamenta i drugim 

nedovoljnim začinima za svoju radoznalost. Razgovor se nastavljao. 

– Meni je već sa mojim sinom bilo dosta ponižavanja i gubljenja 

osnovnih merila, a razumećete da je ugled jedne kuće ipak važniji 

od nerazumnih prohteva nekakve mlade žene. 

Muškarac se izgleda približio, jer se razgovetno začuo njegov glas: 

– A ukoliko ne dođe do prosidbe kako smo zamislili? 

– Mislite da bi vas mogla odbiti? Začuo se rezak smeh. – E, u tom 

slučaju, dragi moj grofe, poslužićemo se drugim sredstvima. 

Priča je, po poslednjem, neprijatnom akcentu u ženskom glasu, 

postala za viteza pomalo preteća, i sa nimalo lepim ishodom za 

devojku koja je imala postati grofova supruga, i koja je očigledno 

bila u nekim rodbinskim vezama sa glasom – možda unuka? 

– Jedino što mi je od prepreka poznato, nastavio je ženski glas sa 

istom neumoljivošću, jeste nekakav sumnjivi mali plemić koji se oko 

52

nje vrzma, ali sa takvima ne bi trebalo da se ozbiljno zadržavamo. 

Mala svota, neki vojni čin, možda malo zemlje ili sekretarstva – i stvar 

će biti sređena. 

U trenutku kad je očekivao još jedno muškarčevo odobravanje, 

začulo se udaranje dirigentovog štapa, i „Koronida i Ishis“ su 

započeli, otkrivajući u prvoj sceni novu baletsku zvezdu, izvesnu 

gospođicu Rikota, čiji su nožni članci i listovi bili na velikom glasu. 

Posle uvoda, gospođica je lepršajući po sceni i pokazujući pomenute 

listove i članke sasvim izdašno, dala na znanje publici da je zbog 

nečega vrlo uznemirena, što je publici u pesmi nagoveštavala i 

jedna druga prilika u viteškom oklopu i sa sjajnom perjanicom, 

verovatno gospođičin otac u ovoj drami. Skoro nas je sramota da 

priznamo, no računajmo da su ljudske slabosti oprostive – vitez je 

sa pojavom članaka i listova gospođice Rikota potpuno zapustio 

praćenje konverzacije koja je za njegov život, kako je promućurni 

čitalac već mogao naslutiti (verovatno stoga što se bilo koji 

razgovor u Operi njemu ne bi prenosio) bila važna, i punu pažnju 

posvetio ljupkoj pojavi na sceni. Gospođica Rikota je, uverivši sve 

u svoju uznemirenost, napustila scenu praćena toplim aplauzom i 

mahanjem maramica, i vitez je ponovo pomislio na susednu ložu: 

sada se na crvenom atlasu kojim je bila prekrivena ograda pojavila 

jedna smežurana ženska ruka, sa ogromnim smaragdnim prstenom, 

i držeći lepezu. Razgovor se nije čuo nekoliko trenutaka, dok ženski 

glas nije ponovo progovorio: 

– Imate sreće. Ona je došla. Ruka na naslonu se nije pomerila, i 

buduća žrtva je očigledno pokazana drugim načinom. 

Vitez je takođe pogledao u lože prekoputa, i ugledao bar četrdeset 

mladih žena u sedam redova loža. Dok je šarao pogledom po njima, 

ugledao je u trećem redu loža vikonta i Leoninu, koji su očigledno 

ušli za vreme tačke gospođice Rikota. 

Opera je zažamorila, jer se u narednoj sceni imao pojaviti Apolon, i 

načulo se da će gospodin Terzini biti odeven u naročito fantastičan 

53

Sunčev kostim. Vitez se konačno odlučio da malo jače proturi glavu 

preko ograde susedne lože, ali u tom trenutku u njoj više nikoga 

nije bilo. Opšti uzdah mu je ukazao da se fantastični Sunčev kostim 

upravo pokazao, i vitez je pogledao Leoninu u loži preko puta, koja je 

usta zaklanjala lepezom, mogao bi se zakleti zbog smejanja. 

Na prvoj pauzi, vitez je prešao kod prijatelja, i tamo našao prilično 

ljutitog vikonta, kome je obećana dobra predstava, i vrlo raspoloženu 

Leoninu u jednostavnoj polonez haljini od sive svile sa volanima 

od muslina boje čaja; i vitez je, pokušavajući da vikonta oraspoloži 

zajedljivim primedbama, potpuno zaboravio na razgovor koji je 

slušao. 

54

Jedno veče u Operi, drugi čin 

Tek što je neutešni Apolon (u fantastičnom Sunčevom kostimu) 

objavio da, sem ljubavnim razočarenjem, njegove grudi plamte i 

žeđu za osvetom, u ložu d’Irfeovih, u kojoj je sada gostovao i vitez od 

Gijminoa, uđe jedan lakej i sa rečima „Za gospođicu“ pruži, duboko se 

klanjajući, jedan smotuljak gospođici Dartoa. Pre nego što je Leonina 

uspela da otvori usta sa pitanjem može li se znati pošiljalac, da bi 

mogla da odluči hoće li se obavezati pažnjom nepoznatog porekla, 

lakej je već iščezao, ostavljajući u loži opšte suzdržano iznenađenje. 

Vikont, premda je zadobio strog izraz lica, ne bi ni za živu glavu pitao 

za sadržaj paketića ili za podatke o pošiljaocu; a vitez od Gijminoa, 

pošto je samo za trenutak na licu zadržao izraz uvređenosti, odlučio 

je mudro da njegovo zavirivanje u tuđe poslove ne bude ove večeri 

dva puta neuspešno. I pošto se bolje namestio, kao da će sa posebnom 

pažnjom slušati bezgranični rečitativ ličnosti u Sunčevom kostimu i 

sa dvostrukim tenorskim podvaljkom, dobio je dosta dobar uvid u 

paketić koji je Leonina, tobož nemarno, otvarala u krilu. U komadiću 

opervaženog somota ležala je srebrna kutijica vanredne izrade, i u 

njoj jedna grančica mirte i komadić svilene hartije na kojem je velikim 

ovalnim slovima pisalo: 

„Otkako sam Vas video, robujem.“ 

Vitez od Gijminoa je prezrivo nabrao nos na ovakvu siromašnu 

stilizaciju. Na vitezovo prilično olakšanje, Leonina je bez crvenjenja, 

uzdisanja, sužavanja ili širenja zenica primila poruku (to su, koliko 

je znao, bili glavni znaci zanimanja slabijeg nola), i tiho je pozvala 

vikontovog slugu Žerara, koji je sedeo pri vratima. Koliko je uspeo da 

čuje, Leonina je upitala da li bi Žerar prepoznao lakeja koji je upravo 

izašao, i pošto je ovaj odgovorio potvrdno, predala mu je smotuljak 

da ga istome vrati. Poznavajući Žerarovu upornost i tačnost, Leon 

55

nije morao sumnjati da će drznik biti propisno kažnjen Leonininom 

ravnodušnošću, i sa pravom muškom nezahvalnošću usmerio je svu 

pažnju na gospođicu Rikota, koja je upravo doskakutala na pozornicu 

da pokuša da se opravda pred svojim božanskim ljubavnikom. 

Još pre kraja Koronidinog opravdavanja, nepogrešivi Žerar je pronašao 

svog kolegu ispred jedne lože, i na svoje ogromno iznenađenje, grof od 

Šavinjola, jer je to bio on, dobio je svoju poruku natrag neverovatnom 

brzinom. Baronica je povratak srebrne kutijice propratila hladnim 

pogledom i zaključila da će tu biti potrebno više napora. 

– Čini mi se da imate suparnika, grofe. 

– Ne mogu imati suparnika ako još nisam ni upoznao mladu baronicu, 

odgovorio je tiho grof, promenivši boju lica prema plavom. 

– Bez uvrede, grofe, ali prva stvar će biti rešiti se tog italijanskog 

komedijanta. 

– Gaskonjskog. 

– Oh, svejedno koje mešavine, reče nestrpljivo grofica mašući 

lepezom. – Šta imamo protiv njega? 

– Provereni kraljev neprijatelj. 

– To je barem pola ovog trulog grada. Je li poznat? 

– Dovoljno. 

– To naravno otežava rešenje. Je li povezan nekim poslovima za 

nekoga na koga bismo mogli računati? Je li tražio usluge, zaštitu, 

pomoć od bilo kog koga poznajemo? 

– Mislim da nije. 

56

– Vidite, a ipak ne bih rekla da je to nešto ozbiljno, reče grofica gledajući 

u ložu preko puta. – Ne izmenjuju poglede, nikakve pažnje... Možda 

je upravo trenutak da se pojavite. Doduše, ponašanje te devojčice sa 

paketom pokazuje da je svojeglava; moraćete se prilagoditi njenim 

ćudima, bar dok je ne zadobijete. Kad ćete ući u brlog tog monstruma? 

Pod „brlogom tog monstruma“ se podrazumevao salon vikonta 

d’Irfea, a sam monstrum je sedeo, besprekorno elegantan u svome 

somotskom odelu boje kupine, sa veoma zadovoljnim licem zbog 

dostojanstvenog držanja svoje nećakinje. 

– Već ove nedelje. Preporučio me je Grase, kao poznatog mecenu 

slikara. 

– Oh, ne govorite mi o njima. Više nema nijednog od tih nevaljalaca 

koji vam neće preporučiti da se portretišete kako sečete hleb, ili 

trebite buve, ili već nešto što će biti „ljudski i prirodno“! No dobro, 

glavno je da uđete. Ako hoćete moje mišljenje o lepotici u sivom, 

budite oprezni i nipošto ne idite na napadno udvaranje. Njoj će biti 

potrebno malo protivdržavnih i bezbožničkih začina – tu baronica sa 

nepoverenjem pogleda grofa, kao da ispituje koliko je sposoban da to 

izvede – i okrete se opet napred, ne mnogo zadovoljnog lica. – Važno 

je osigurati posede Dartoaovih, promrmlja za sebe. 

Kada je gospođica Rikota uz ovacije završila svoje pokajanje, Leon 

je pogledao u lože prekoputa, i najzad ugledao lice koje ga je toliko 

kopkalo: pripadalo je u potpunosti ruci sa smaragdnim prstenom. 

Njegova vlasnica, sedeći kruto u haljini od tamno crvenog i alabaster 

atlasa, sa kapicom na glavi, izgleda da je imala sličan interes za publiku 

prekoputa, ali Leon nije mogao slutiti da upravo u tom trenutku ona 

kroz mali dvogled prati događaje u njihovoj loži. Muškarac koji ga 

je zanimao bio je takođe u loži (Leon nije sumnjao da je reč o istoj 

ličnosti), ali je, kao i ranije, sedeo dovoljno duboko da se od njega ne 

vidi ništa sem siluete. Da je samo malo pustio na volju svojoj mašti – a 

reći ćemo, na žalost, da ju je Leon namerno sputavao, tvrdeći da škodi 

57

azmišljanju, vitez je mogao povezati razgovor, lica i paketić koji je 

Leonina dobila, ali za to zaista nije bilo nikakvih logičkih osnova. 

Na sceni je čitav roj gospođica u pesmi i igri naslućivao strašni 

Koronidin kraj zbog izdaje ljubavnika, i vikont se taman pomirio sa 

sudbinom, odlučivši da na miru razgleda publiku, kada je ugledao 

lice koje mu se učinilo neprijatno poznatim. Prebirao je po svojim 

sećanjima, ne bi li otkrio odakle poznaje tu oštru staru damu, kad mu 

je odjednom pred oči izašlo nekoliko jasnih slika: njegova uplakana 

pokojna sestra, koja pokušava da smiri Petalu, a ova sipa gromove 

i munje... upravo na gospođu u loži preko puta! Baronica Dartoa, 

Klelijina svekrva! U svojoj tadašnjoj sebičnosti, i još uvek besan 

na sebe i Petalu što je napustio Kristinu u Upsali, jedva je primetio 

Klelijin strah i bledilo – Petala ju je praktično ukrala iz Šampanje. Za 

njega je pojava suve grofice koja zahteva naslednika svoga sina bez 

obzira na stanje majke, bila pravo iznenađenje. Ta osoba iz drugog 

sveta, koja pokušava da Petali objasni vrednost i starinu poseda 

Dartoaovih i obaveze mlade udovice da dete, zajedno sa naslednim 

pravima, isporuči na svet tamo gde baronskoj porodici odgovara, 

potpuno ga je izbacila iz letargične tuge i pritajenog besa na Petalu, 

i odjednom je shvatio (što nikada nije priznao), da je jedini izlaz za 

njegovu slabašnu sestru i njeno dete da ih on i Petala zaštite. Doduše, 

vikontov udeo je morao biti veoma mali, jer je Petala huktala i bljuvala 

vatru kao karnevalski zmaj od papira. Ishod pokušaja da se Klelija 

vrati baronici bio je da su Petala i baronica jedna drugoj uputile prvo 

sarkastične, zatim uvredljive primedbe, i najzad uzajamna obećanja 

da će jedna drugoj doći glave ili da će nebo na onu drugu poslati 

prokletstvo, a sav vikontov udeo bio je da teši rasplakanu Kleliju, koja 

se negde u polovini rasprave usudila da poželi da njeno dete bar neko 

vreme ostane kod sestre. Na to je baronica poželela da dete stostruko 

plati nerazumnost svoje proste majke. Baronica Dartoa! Ah, to je bila 

osoba koja ga je posredno naterala da ostane uz svoje sestre, i da 

pregori Kristinina suzna pisma! 

Skoro nehotice, vikont se stresao. Imao je predosećanje da gleda 

kroz dvogled upravo njihovu ložu, i da zna ko je u njoj. Baroničino 

58

zanimanje za Leoninu i njega, bio je siguran, nije moglo imati nikakve 

dobre posledice po njih, a sa druge strane, dvadeset godina je prošlo, 

i ako bi baba to poželela, unuka bi morala da je vidi i upozna. Bilo 

je tu i pitanje nasledstva, za koje je vikont naivno verovao da bi bilo 

dovoljno galantno odreći ga se, ne pomišljajući na testamentarne 

smetnje i preplitanja o kojima je baronica pre dvadeset godina htela 

da govori, ali Petala za to nije imala strpljenja. Ponešto utešen ovim 

razmišljanjima, i siguran da već ima spremna rešenja ukoliko bi 

se pojavili problemi sa mitskim čudovištem koje je tako iznenada 

izronilo iz mraka godina, vikont se posvetio jednom računu sa mnogo 

nepoznatih koji ga je već dugo mučio, i kad je već dospeo do stanja 

bliskog pospanosti, setio se da mu je Grase preporučio novo lice za 

salon, jednog plemića koji izdašno potpomaže Muze (da je Grase za 

tu preporuku dobio sto zlatnika, i za uzvrat dao samo mali karton za 

salonski goblen na dvosedu, vikont nije znao). Plemićevo ime bilo 

je Šavinjol, i pri pomisli na to vikont se osmehnuo, misleći da kozji 

sirevi više pristaju Petali, i odlučio da za to veče naloži Teofilu siprem 

sa trufama, jarebice na kanapeu i lososa „na dva mora“. 

Smrtne muke Koronidine u vatri izražavale su se dugo, melodiozno 

i uz mnogo pirueta, i završetak tragičnog baleta-opere je dočekan 

bez vidljive samilosti za junakinju, ali sa ogromnim oduševljenjem 

publike za dekolte i već suviše pominjane listove i članke gospođice 

Rikota. Vitez od Gijminoa bio je raspoložen za razgovor o iluzionizmu 

pozorišta, a Leonina manje. Jedina u ovoj trojci koja ništa nije znala, 

nikog nije prepoznala i ništa nije čula, Leonina je osetila neku vrstu 

teskobe i zabrinutosti koja je uskoro pokrila samozadovoljstvo u 

slučaju sa paketićem. Dajmo ženskim duševnim slutnjama puno 

priznanje – Leonina je pomno posmatrala koja će se vrata na loži 

otvoriti kad je Žerar krenuo u potragu – i tačno je primetila da se to 

desilo u loži u kojoj je sedeo jedan gospodin potpuno u senci, i jedna 

ukrućena stara gospođa uz ogradu, koja je cele večeri nije ispuštala 

iz vida. 

59

Ishis kod Koronide 

Ne može se reći da grof od Šavinjola nije bio privlačan muškarac, 

niti da nije imao nesumnjive otmenosti u pokretima i veštine u 

izražavanju; to su, uostalom, potvrđivali i njegovi uspesi kod slabijeg 

pola. Možda je sam grof bio preterano svestan toga. U svakome 

slučaju, kada se pojavio kod vikonta jednog petka, u društvu sa 

Graseom, izazvao je podeljene utiske: vikontu se dopala njegova 

sigurna i malo nadmena uzdržanost, gosti su bili očarani preteranim 

Graseovim pričama o grofovoj darežljivosti, a Leonina je hladno 

dočekala novog gosta, poštujući svoje unutrašnje glasove. Vikont i 

nećaka su malo otezali sa večerom, jer je vitez od Gijminoa nagovestio 

da će kasniti, i u tome očekivanju grof je započeo učtiv razgovor sa 

vikontom, pokazavši dosta dobro poznavanje perspektive, i laskajući 

malo previše prisutnima. Leonina se uopšte nije upuštala u razgovor, 

i grof od Šavinjola je zaključio, što nimalo ne ide u prilog njegovoj 

pameti, da je reč o devojačkoj stidljivosti. Tako je udvaranje gospođici 

Dartoa započeo uhodano, davanjem jednostavnih komplimenata 

koje će ona moći razumeti. Leonina je sedela na svojoj omiljenoj 

crvenoj stolici kraj ujakovog sekretera, smerno spuštenih kapaka, 

jedna od ujakovih mačaka (siva i veoma debela) pokušavala je da 

dohvati kićanku koja je krasila završetak veza na grofovom rukavu 

i ovu idiličnu scenu ugledao je vitez od Gijminoa stupivši u ujakove 

odaje. Upravo u tome trenutku, Leonina je obaveštena da joj oči 

sjaje kao zvezde, a mačka se dokopala kićanke i grofovog zglavka, 

te je emotivni vrhunac prizora označen glasnim grofovim uzvikom, 

i njegovim brzim pokušajima da zabašuri događaj. Za vreme večere, 

Leon je blistao u razgovoru, a grof je samo pažljivo posmatrao skup, 

i slao duge i pune značenja poglede Leonini. Istini za volju, ova 

mlada dama, nenaviknuta na uobičajeno udvaranje – sem u lošoj 

književnosti – posmatrala je grofa sa nesmanjenom radoznalošću i 

stalno na ivici smeha, što je njenom pogledu davalo ono privlačno 

60

svetlucanje; oni koji su je poznavali, bili bi sa pojavom svetlucanja 

oprezniji, ali je grof od Šavinjola to protumačio kao nesumnjiv dokaz 

sopstvenog uspeha, i neosetno je srljao u propast. A ona je počela 

već od slatkiša. Prvo je Leonina upitala za novosti sa skupštine 

staleža, i Leon je sa zadovoljstvom preuzeo obavezu da društvo o 

tome obavesti; negde pred kraj izveštaja, opazilo se da je grofovo 

lice iz osnova promenilo boju, ali nije ništa rekao. Sledila je rasprava 

o stanju filosofije u Francuskoj, u kojoj je Segije nazvan magarcem; 

grof je pokušao da odbrani pokojnog ministra, ali su ga dočekali 

navodi iz čuvene zabrane Volterovih dela. Vikont je pokušao da 

smiri zaveru koja se očigledno raspirivala za stolom, i skrenuo je 

razgovor na galantne teme, no Leonina kao da je samo to čekala, i 

iznela je raspoloženom društvu jednu sasvim lukijanovsku 27 pohvalu 

udvaranju, u kojoj su stalni epiteti iz udvaračkog arsenala, uzdasi, 

pogledi i nagoveštaji izvrgnuti ruglu, a udvarački „uspesi“, na grofov 

užas, upoređeni sa uspesima kraljevim u austrijskoj politici i u 

kolonijama. Gospođica Dartoa je tako pokazala svoje pravo lice, i 

grofovi osećaji prema njoj bili su potpuno smešani; možda je samo 

trebalo pokloniti više pažnje spojevima u kojima se sudaraju želja za 

posedovanjem i želja za osvetom, ali Leonina, u svome detinjastom 

trijumfu nad antipatičnom osobom, nije htela da obraća pažnju na 

grofovo duševno stanje – ili, tačnije, nije smatrala da grof može imati 

bilo kakve bliže veze sa njom. 

Na nesreću, tu je bio i vitez koji je iz zadovoljstva razgovora raspirivao 

Leoninine duhovitosti, uz dodatno uživanje što se jedan dosta tipičan 

plemić malko stavlja na vatru. Grof je mogao zaključiti uglavnom da 

su pretpostavke baronice Dartoa tačne, što joj je uskoro i predočio. 

Narednog petka – tetka nije pokazala nikakvu želju da priziva k 

sebi uglađene grofove – de Šavinjol je, posle mnogih dugih i tužnih 

pogleda, poklonio Leonini broš sa bisernim kapljicama, koji je ona 

hladno odbila, sa neugodnim osećanjem da se to ponavlja, i njena 

naslućivanja oko poruke u pozorištu postala su jasnija. 

27 Po grčkom satiričaru Lukijanu, koji se u svojim spisima narugao i živima i 

mrtvima. 

61

Vikont i njegova nećaka bili su primili grofa kao jedan od dokaza 

mogućnosti razumevanja među različitim čovečijim primercima – 

vikont, doduše, više i dobronamernije, a Leonina sa svom mladalačkom 

nestrpljivošću, i postepeno grofovo sve češće boravljenje u njihovoj 

kući tumačili su sa onom bezbrižnošću ljudi kojima su važniji dalji 

ciljevi: grof nikome nije bio naročito drag, ali je upotpunjavao šarenilo 

ljudi koji su se pojavljivali, i nije bilo razloga da bilo kome učini nešto 

nažao. De Šavinjol nije mnogo učestvovao u razgovorima, i svoje vreme 

u salonu sve je više posvećivao okružujući gospođicu Dartoa svojim 

prisustvom. U salonu, doduše, to se manje primećivalo, jer je Leonina 

nalazila načina da zapodene čarku sa Leonom i iščupa se iz mlake bare 

grofovih laskanja i pogleda; ali grof se misteriozno pojavljivao na svim 

drugim mestima gde bi izašla Leonina, u šetnji, pozorištu, na izletima, 

i okruživao je znacima simpatija svog gospodstva: pošto je nakit, na 

olakšanje baronice Dartoa, odbijen, troškovi udvaranja Leonini sveli su 

se na cveće, voće i poslastice, i zlosrećna nećakinja vikonta d’Irfea bila 

je svuda obasipana buketićima i kotaricama koji su, po modi epohe, bili 

čitava ljubavna pisma na jezicima cveća i plodova. Leonina je odustala 

od čitanja već pri trećoj biljnoj poruci, i ljubavni uzdasi grofa od Šavinjola 

postali su najveća zabava ženske služinčadi u kući: od jedne srčane boli 

sa probadanjima njenih očiju deda d’Irfe je dobio maštovit kompot, od 

obećanja nebesnih milina u naručju dragog načinjen je ukras za opremu 

vikontovog vranca, a jedna naročito strasna poruka sa mnogo ljubomore, 

sumnje i gubljenja glave podmetnuta je tetki za njen noćni stočić. 

Sve ove pažnje nisu mogle umaći oku viteza od Gijminoa, i on ih je 

posmatrao sa mnogo zabavljanja i nekakvom lakom uvređenošću, 

koja ni njemu samom nije bila sasvim jasna. Sa jedne strane, 

Leoninino ponašanje prema grofovom udvaranju veoma mu je 

godilo, ali grofovo stalno pojavljivanje je već bilo blizu granica 

njegovog strpljenja i mere učtivosti koju je trebalo pokazivati prema 

vikontovoj kući. Da bi situacija bilo gora, tetka Petala je, kako se to 

kod nje obično dešavalo, sasvim iznenada primetila učestalost pojave 

grofa od Šavinjola, i smatrala je da tu plemićku protuvu treba što pre 

izbaciti iz kuće, kao i da taj zadatak nekako treba da izvede Leon. 

62

Proleće 1779. bilo je previše toplo i bujno, previše prašnjavo i sparno, 

i vikont ga je teško podnosio. Jednoga prepodneva, dok je po ko zna 

koji put ispitivao model pumpe za mali voćnjak, i dok se njegova 

radna soba polako punila vodom, a on sam nemoćnim besom, najavio 

je Žerar grofa od Šavinjola. To je moralo biti nešto izuzetno, jer grof 

nije posećivao vikonta van sastanaka petkom, i vikont se s teškom 

mukom uzdržao da bi primio gosta. 

Grof od Šavinjola je ušetao u biblioteku, sav ulašten u nebesno 

plavom satenu. Posle otmeno sačinjenog uvodnog dela, u kojem su 

se našli i izvinjenje zbog ometanja u nevreme, i izrazito poštovanje 

ličnosti samog vikonta i ugleda kuće, i najbolje namere govornika, 

grof je polako nagovestio da je stvar zbog koje dolazi sasvim lične 

prirode, i da se nada vikontovom razumevanju. Reči su zvučale 

ozbiljno, i vikont je pokušao da zaboravi neprijatnu činjenicu da mu 

je levi rukav mokar i da posveti pažnju grofovim problemima. 

– Vi znate, vikonte, da ja prema vašoj nećaki gajim najčistije poštovanje 

i naklonost, reče grof. 

– Naravno, naravno, odmahnu rukom vikont, nestrpljiv da čuje o 

čemu je reč. 

– Gospođica je takođe dobroga porekla, reče grof i načini značajnu 

pauzu, i pogleda vikonta pravo u oči, ispod svojih polukružnih obrva. 

– Gospođica po svemu zaslužuje sreću i blagostanje. 

– Mislim da ih i ima, reče siroti vikont, koji još nije uhvatio smisao 

razgovora. 

– To je ono što mi je potpuno jasno, reče grof uz širok osmeh. – Vi 

ste, kao njen staratelj, svakako pomišljali i na njenu budućnost, i 

sigurnost u kojoj će se rascvetavati njene krasne osobine. 

– Istini za volju, nisam, reče vikont. 

63

– Ja ne mislim, dragi vikonte, da je moja ličnost najpogodnija, niti da 

moje osobine nadmašuju druge ljude; ali pošteno ime i ugled moje 

porodice me pomalo ohrabruju, a još više naklonost vaše nećake. Ja 

vas molim, vikonte, da mi date ruku svoje nećake i obezbedite nam 

večitu sreću. 

Vikont je u jednom kratkom trenutku pomislio da je najbolje da se sad 

vrati svojoj pumpi, i napravi se da ništa nije čuo, kako je to u najvećim 

svađama činio sa Petalom. Zatim pomisli da mu se pričinjava, ali mu 

je kapanje vode iz rukava i dodirom i zvukom rušilo tu iluziju. Grof je 

i dalje sedeo u polutami preko puta, sa najlepšim osmehom. 

– Ja nisam Leoninin gospodar, grofe, najzad reče tiho. 

– Meni je samo važno da imam vašu naklonost, vikonte, reče meko 

grof. – Leonininu, kako mi se čini, već imam, i ne bih želeo da se bilo 

šta neskladno desi u ovome meni toliko dragom krugu. 

– Potpuno je nevažno imate li ili nemate moju naklonost, reče 

vikont oštro. – Važno je šta misli moja nećaka... i gospođa Rozenem, 

naravno, skoro uskliknu, setivši se najtežeg oružja. – No ni ja ni moja 

sestra nećemo biti na putu Leonininoj sreći, uveravam vas, zaključi 

vikont uz izveštačen osmeh. – Više ja ne mogu da vam kažem. 

– Rekli ste mi dovoljno, reče grof dižući se. – Ostaje mi da se nadam 

da će se sve ostvariti što brže. I uz dubok naklon, on napusti potpuno 

pometenog vikonta. 

Vikont Aristid bio je čovek jakih nerava i u najboljim poznim 

godinama; no kad je grof izašao, sve što je vikont mogao da smisli 

bilo je da se stušti kod dede d’Irfea. 

Deda je sa Leonom upravo rešavao pitanje levog krila kod Farsale 28 

28 Bitka između Cezara i Pompeja kod gradića Farsale, na rubu tesalske ravnice u 

centralnoj Grčkoj. U ovom sukobu, godine 49. pre naše ere, Cezar je potukao Pompeja. 

64

na kuhinjskom stolu, kad je vikont uleteo, prilično usplahiren, u 

neprikosnoveno carstvo svog oca. 

– Grof od Šavinjola je upravo zaprosio Leoninu, izusti vikont. 

Deda diže glavu sa tvrđave, predstavljene komadom hleba, i reče 

umirujuće: 

– Je li to jedan kicoš što se razmeće cvećem? Samo pusti Petalu da ga 

prorešeta. Uostalom, ti si doveo grofove da vršljaju po kući. I spusti se 

ponovo do levog krila, ispod farsalske akropole. 

Vikont je predviđao ponašanje svog oca, i potajno je želeo da bude 

utešen i uveren kako sve to nema značaja. Tu je, međutim, stajao i 

vitez od Gijminoa, ukopan na prvu izjavu, potpuno bled i stisnutih 

vilica. To je potrajalo samo nekoliko trenutaka, ali je osetljivom 

vikontu Aristidu bilo dovoljno da se zavese nad navodnjavajućim 

mašinama dignu, i da shvati kako ovaj mladi čovek voli njegovu 

nećaku, kako ona verovatno voli njega, i kako bi od svih mangupa na 

ovome svetu možda mogao da je uda za ovoga ovde, kao i verovatnu 

činjenicu da je preterano zapustio svoju sestru, koja bi ga o tome 

mogla obavestiti još mnogo meseci ranije, koja bi ga mogla sprečiti da 

dovodi grofove, i koju sad brzo treba pozvati. 

– Nemoj mi reći da se njoj sviđa dvorski papagaj, progovori deda iza 

Pompejevog štaba. 

– Ne, reče vikont. – Mislim da ne. 

– Izvinjavam se zbog uplitanja u porodične stvari, reče vitez od 

Gijminoa nešto malo promuklim glasom, – ali možda je najbolje 

pustiti samu gospođicu Dartoa da odluči. 

– Neka se usudi, reče deda. Nastavak je promrmljao, ali se na kraju 

začulo: ...njol. 

65

Nastalo je muklo ćutanje, remećeno jedino dedinim tihim siktanjem. 

– Nisam vam ispričao, oče, a ne znam ni zašto mi sad to pada na 

pamet, reče vikont. – Nedavno sam video baronicu Dartoa u operi. 

– Nesposobni mekušac! ciknu deda, oborivši farsalsku tvrđavu na 

Pompejev štab. – To je njeno maslo! Pa naravno! Ti mišji snabdevači, 

Šavinjoli, su nekakav rod sa njima! Sećaš li se uopšte šta nam je ta 

zmija pričala o testamentu? Kad Leonina napuni dvadeset i jednu 

godinu, ukoliko nije udata i nema naslednika, preuzima nadzor nad 

nasledstvom, a ukoliko jeste, deo za muškog naslednika, a to su dve 

trećine, nadgleda do punoletstva njena porodica! Na šta si mislio ovih 

dvadeset godina! 

– Zaboga, oče, reče vikont drhtavim glasom, – prvo, tog se nasledstva 

Leonina može odreći... 

– Za njih je to isto, dragi nerazumni sine, jer u tom slučaju pripada 

naslednicima njene majke, a to si ti sa svojom sestrom! Još gore! Jesi 

li se možda nadao da će se Dartoaovi nečega odreći? 

– Ali, oče, Leonina se ne mora udati... 

– Nadam se da ne, reče deda. – U njihove metode nemam baš nikakvog 

poverenja. 

Nastalo je opet ćutanje, a onda su sva trojica progovorila istovremeno, 

i to jakim glasom. Deda D’Irfe: 

– Moram li ja sa osamdeset godina sve da pamtim! 

Vikont Aristid: 

– Besmisleno strahovanje! 

Vitez od Gijminoa: 

– Ne bih želeo da vas više zadržavam! 

66

I to je tako zazvučalo da je Teofil dotrčao iz kuhinje sa dopola vezanim 

jastogom na dasci, a na vratima sa druge strane pojavila se kraljevska 

figura tetke Petale. 

Mora se, istine radi, priznati da je tetka Petala ponekad umela da 

se uzdržava i pruža primer razumnog ponašanja. Dok su sva tri 

gospodina još stajala, prilično uzbuđena, Petala je sela, namestila 

peševe svoje haljine, i smirenim glasom zamolila za objašnjenje. 

Takođe istine radi, mora se priznati da ta stanja nisu veoma dugo 

trajala, i posle tri vikontove rečenice, kraljevska figura je skočila i 

natprirodno jakim glasom izjavila da će lično zadaviti ništavnog 

grofa. Vitez od Gijminoa je opet pokušao da se izvuče iz porodičnog 

razgovora, ali mu je naređeno da sedne. 

Savetovanje je nastavljeno koliko toliko normalnim načinima 

sporazumevanja, i zaključeno je da Leonini treba prepustiti da po 

svojoj volji odgovori grofu, naravno odrečno. Rešeno je takođe da joj 

se o pretpostavki da je grof agent njene babe i o testamentu zasad 

ništa ne govori, i tom prilikom je od Petale tražena časna reč da 

neće ništa reći; izraz lica gospođe Rozenem bio je takav da je zahtev 

ponovljen tri puta. Takođe je rešeno da se grof zasad ne pripušta istoj 

gospođi, jer situacija još nije tako ozbiljna. 

Vitez od Gijminoa je otpratio vikonta Aristida do njegovih odaja, dosta 

uznemiren i zamišljen, misleći najviše na jedan razgovor u operi koji 

je nedavno prisluškivao, i na samim vratima, obratio se vikontu: 

– Jasno vam je, dragi vikonte, da je meni istovremeno žao što 

sam svedok porodičnih nevolja, i milo što mi poklanjate dovoljno 

poverenja da ih sa vama delim. Ukoliko bi bilo potrebno imati i neki 

još jači razlog, molim vas da raspolažete mojom ličnošću kako vam 

se učini da je potrebno i bez prethodnog obaveštavanja; možete me 

proglasiti ranijim proscem, neobjavljenim verenikom, ili bilo čime što 

bi vam pomoglo. 

67

I sa tim rečima, vitez se oprosti, ostavljajući vikonta sa srcem punim 

simpatija za svoju ličnost i strepnjama za budućnost. 

Za sve to vreme, Leonina, koja je odlučila da to jutro lenstvuje, čitala 

je završna poglavlja Robinsona Krusoa u tetkinom budoaru, potpuno 

nesvesna da je već dvaput zaprošena, da je pred njom odluka o 

znatnom delu bogatstva Dartoaovih, da se oko nje pletu mračne 

spletke i da je Brut njenih snova sebi priznao da za nju mari. 

68

Glava III 

Izazov – Dvoboj – Patnje duše i tela – Bolest grofice 

od Šavinjola 

Nada, bludnica velika, mnogim ljudima pomaže, 

a mnogima je dim nestalnih, praznih želja; 

ne znadu što im gamiže, 

dok žarki oganj im noge ne oprži. 

(Sofokle, Antigona) 

A što se tiče smelosti, zar Ljubav 

Nije k’o Herkul, što se neprestano 

Uspinje uz drveće Hesperida? 

Oštroumna je ona kao Sfinga... 

(Šekspir, Nenagrađeni ljubavni trud) 

Tako da blagu smrt mi Artemida podari časna 

odmah sada, da tužna u duši ne satirem život 

čeznući za mužem dragim i njegovom odlikom svakom, 

jer med Ahejcima svima on junak odličan beše. 


69

Izazov 

Sigurnost grofa od Šavinjola nije bila samo posledica njegovog nesigurnog 

rasuđivanja ili pomanjkanja logike; činjenica da ga je Leonina 

uglavnom odbijala, bila je lako prekrivena njegovim, koliko tradicionalno 

plemićkim i tradicionalno muškim uverenjem da kod slabijeg 

i nižeg mora uspeti, toliko i velikim poverenjem u prodorni um baronice 

Dartoa, koju je pokretao još jači poriv od posedovanja jednog 

čoveka: posedovanje zemlje. Tako je i iz razgovora sa ujakom, koji se 

mudro povlačio, izašao raširenih krila i samopouzdan, spreman da 

Leoninu slaže u pogledu ujakove naklonosti sa istom onom lakoćom 

sa kojom je ujaka slagao o Leonininoj. 

Samo dan kasnije, najavio se grof Leonini u rano popodne. Još 

elegantniji i sjajniji nego kod ujaka, sačekao je gospođicu Dartoa 

naslonjen na prozor, u setnoj pozi i donekle crvena lica. Ona se 

pojavila u jednoj skromnoj mantua-haljini tamno sive boje, i kao 

par su sasvim ličili na par paunova – nakinđureni mužjak u azuru i 

purpuru, i neupadljiva ženka. 

– Nisam želeo da vas uznemiravam usred dana, reče grof, – ali je pitanje 

o kojem sam želeo da zatražim vašu milost i razumevanje sada veoma 

važno. Razgovarao sam, naime, sa vašim ujakom i on nije imao ništa 

protiv molbe koju ću vam uputiti: ja vas molim da mi date svoju ruku. 

Ovo je sve bilo izgovoreno u jednom dahu, i onda nastade pauza. Leonina 

je mirno sela u fotelju preko puta grofa, i pogledala ga pravo u oči: 

– Ako se ne varam, grofe, uvek sam vam davala na znanje da, pored 

najdubljeg poštovanja, ne mogu prihvatiti vaše simpatije koje prelaze 

okvire ljubaznog razgovora. Po čemu ste zaključili da me možete 

opteretiti molbom koja zahteva neposredan odgovor? Vi vrlo dobro 

znate, a ja još bolje, šta može da znači to što moj ujak „nema ništa 

70

protiv“: samo to da mi prirodno ostavlja svu mogućnost odlučivanja. 

A ja vam ponavljam, grofe, da vas veoma poštujem i da moje odbijanje 

ne znači ni uvredu, ni ponižavanje. Ima toliko devojaka koje vas 

mnogo više zaslužuju od mene, – Leonina se blago osmehnu – ja se 

jednostavno ne osećam spremnom za brak. 

Gospođica Dartoa je u nekim svojim uverenjima bila beskrajno 

naivna – na primer u uverenju da se sa ljudima sve može postići 

razumevanjem i odmerenim razgovorom; grof od Šavinjola je, 

međutim, primetio samo da je bezrazložno odbijen, kao zapravo i 

kod ujaka, i u njemu se počeo rađati tihi bes na ove uobražene male 

plemiće. On se od ovog početnog osećanja uzdrža, i reče: 

– Ja pamtim, Leonina, sve što ste mi rekli. No nemojte prenagljivati 

sa odlukama; i sami kažete da se ne osećate spremnom za brak – ne 

znači li to da ni vaša osećanja nisu sasvim određena, i da se mogu 

promeniti i prema meni? 

To je bio dosta lep obrt, i Leonina je u sebi morala priznati grofu 

da se vešto izvlači; mogla je možda zaustaviti razgovor u toj tački, i 

odgoditi odlučivanje za neku budućnost u kojoj bi se njena osećanja 

promenila. Leonina, međutim, nije htela ni da zavarava grofa niti da 

sebe opterećuje neželjenim udvaranjem, i zato mu reče: 

– Nema smisla da oduzimam deo vašeg vremena, niti da vas 

uljuljkujem jalovim nadama, Robere. Treba li da vam kažem da sam 

duboko počastvovana i dirnuta vašom pažnjom i naklonošću, ali 

da prema vama ne osećam to što vi osećate prema meni, i da stoga 

nemam nikakvih ljudskih prava da svoju sudbinu povežem sa vašom! 

– Ljudska prava! prasnu grof, ali odmah dade svom glasu umiljatiju 

notu, – mislite li da je ljudsko pravo da nekoga učinite nesrećnim? 

– Svakako manje strašno je unesrećiti na samom početku samo jednu, 

nego dve ljudske individue, reče Leonina. 

71

– Vi ćete mi oprostiti, Leonina, ali ljubav čini čoveka slepim: nikako 

ne mogu da zamislim koje bi to strašne oblike poprimila naša bračna 

veza. 

– Ali ja vas ne volim, Robere, reče Leonina čvrstim glasom, i gledajući 

ga i dalje pravo u oči. – To je osnovno što je trebalo reći, i žao mi je 

što ste me naterali da vam to kažem. Ja čvrsto verujem da se jedino 

ljubavlju može graditi zajednički život. 

Same reči gospođice Dartoa nisu toliko pogodile grofa, koji je uostalom 

sa sve manje pažnje pratio razgovor, koliko to obasjano lice, lišeno 

stida i licemerja, koje je više nego neumitno dokazivalo istinitost 

njenih reči. Grof izgubi svoju eleganciju, kleče pred nju i stade joj 

ljubiti ruke. Leonina se napola pridignu, razapeta između nagona da 

ga odgurne i ganuta milosrđem prema biću koje pati; milosrđe prema 

bićima koja pate nije, na žalost, najpreporučljivije osećanje prema 

onima koji nisu pokrenuti istim osećanjima, i grof je ovo neznatno 

oklevanje shvatio kao popuštanje: to mu dade hrabrosti, i on strasno 

zagrli Leoninu i obasu je poljupcima. Nije mogao načiniti veću 

grešku. Bio je dovoljan samo jedan udar Leoninine cipelice u grofov 

članak da je on naglo oslobodi zagrljaja, i da je ugleda zaplamtelu 

od besa. Ona popravi nabore svoje haljine i potegnu uzicu od zvona, 

trudeći se da svojim drhtavim rukama da što mirnije pokrete. Žerar se 

pojavi, i gospođica Dartoa reče ledenim glasom: 

– Otpratićete grofa. I okrete leđa. 

Grof izađe bez reči, tamno crvenog lica i s mukom se suzdržavajući 

da ne udari Žerara, kako je obično udarao svoju poslugu u trenucima 

besa. Silazeći niz stepenice, sudari se sa vitezom od Gijminoa, koji je 

upravo dolazio na dalje savetovanje sa ujakom i tetkom. Razbešnjeni 

grof je u svojoj glavi mogao zamisliti samo jedan razlog što ga je 

devojka odbila – i to je mogao, kako je baronica i predvidela, biti samo 

ovaj nedostojnik. Tako je vitez od Gijminoa, koji je zastao da se učtivo 

pozdravi, dobio samo jedan zakrvavljen i divlji pogled, i grof se sjurio 

72

niz stepenice, zalupivši jako vratima za sobom. Na spratu je Leona 

čekalo još jedno iznenađenje – u salonu je sa ujakom sedela Leonina, 

potpuno bleda i stisnutih usana, koja ga je ovlaš pozdravila i odmah 

se izgubila u biblioteci. Vitez od Gijminoa je shvatio da je do neke 

scene došlo, i dobro je pretpostavio da je grof odbijen. Više i nije bilo 

razloga da se sa ujakom dogovara; mogli su samo čekati na reakcije 

uvređenog grofa. 

Već predveče, stiglo je pismo od grofa, koje Leonina nije nikome 

pokazala; u njemu je grof od Šavinjola obaveštavao gospođicu 

Dartoa da svoju bračnu ponudu smatra važećom, jer mu nije iznela 

nikakve dostatne razloge protiv toga, niti zakonske smetnje, niti već 

postojeću veridbu, pa prema tome ima gospođica Dartoa smatrati da 

je zaprošena, i ponašati se shodno tome. Da je situacija bila drugačija, 

i da na rukama nije nosila modre uspomene grofovog nasilništva, 

Leoninu bi pismo beskrajno zabavilo; ovako je, na žalost, posledica 

bila da se gospođica Dartoa po prvi put u životu osetila poniženom i 

ugroženom, i da je o narednim danima počela pomišljati sa strahom. 

Povučena u svoje odaje, ne obaveštavajući nikoga, i ne primećujući 

da zapravo svi znaju, sedela je Leonina nad zaboravljenom knjigom, 

očekujući da neko dođe i da je uteši; i što je duže sedela, to joj je jasnije 

bivalo da ne želi ni tihog i odmerenog ujaka, ni tetkino komešanje, već 

nekoga zbog koga joj je i grof i svako drugi bio neprijatan i smešan, i 

na svoje čuđenje je uviđala da je to Leon, ili tačnije njegovo rame na 

kojem bi se sita isplakala. Zatim bi joj od te pomisli i od neočekivanog 

stida pojurila krv u glavu, pa bi odmah opet zaplakala. 

Ukratko, kada se Leonina narednog jutra pojavila u maloj trpezariji 

pružala je, ne znajući, potpunu sliku zaljubljene device iz slabih 

romana: bleda, neprirodno crvenih obraza, zamućena pogleda, 

drhtavih usana, uzdišući i kršeći ruke, sela je za sto ne primećujući 

da je ostatak porodice posmatra sa zaprepašćenjem. U potpunoj 

tišini, deda je ispio podmetnuti biljni čaj, ujak je neispavanim očima 

šarao po odaji, a tetka je stisnutih usana ispitivala njeno lice. Pošto 

je nad netaknutim hlepčićima ispred Leonine prošlo već nekoliko 

73

izukrštanih pogleda ostalih članova porodice, ujak se zakašljao i jako 

izmenjenim glasom rekao: 

– Drago moje dete, niko te ne može naterati da odgovoriš na prosidbu 

grofa od Šavinjola, ako to nećeš. Ako ti je neprijatno ili on bude 

nastojao, dogovorili smo se sa Leonom da grofu kažemo kako te je 

zaprosio još pre tvog punoletstva. 

Da je ujak samo naslutio kakav će biti odgovor na ovaj predlog, ne 

bi uopšte silazio u trpezariju: Leonina je skočila sa nerazumljivim 

krikom, oborivši sve što je bilo ispred nje na stolu, i pre no što se bilo 

ko snašao, odjurila gore. Tetka se prva pomerila, i svi su pojurili za 

njom, da bi se našli ispred njene spavaće sobe, zaključane iznutra i 

sa jecanjem koje se jasno čulo. Na kucanje i tiho dozivanje, iz sobe se 

začu glas isprekidan plačem: 

– Zabranjujem vam! Zabranjujem vam! 

Petala se odmaknu od vrata, i očajna sede na taburet u hodniku. 

– Mi smo hitra uma taman koliko tvoje cevi za navodnjavanje, 

Aristide; dete je očigledno zaljubljeno – još ako je to slučaj i sa sirotim 

vitezom, koji pokušava da pomogne tri zabludela starca, biće najbolje 

da se za godinu dana izgubimo negde na selu, i pustimo da se stvari 

same srede. 

– Ali tu je grof od Šavinjola, Petala. 

Tetka uze dah da još nešto doda poznatoj i mnogo obrađivanoj temi 

uvođenja podlih aristokrata u kuću, ali se predomisli i samo huknu. 

– Biće dvoboja, reče zlokobno deda d’Irfe. 

– Oh, koješta, otrese Petala rukom. – Ako je aristokrata, ipak nije 

životinja. Uostalom, to je zabranjeno. 

74

– I ne mislim na njega, reče deda d’Irfe, – ali ako ideja o suparniku 

padne na pamet nekom drugom... 

– Oče, molim vas, prestanite sa arhaičnim proročanstvima, reče 

Aristid. – Ja ne vidim šta bi zli duh na kojeg mislite, odnosno baronica 

Dartoa, dobila bilo kakvom aferom sa „suparnicima“. 

Vikont Aristid zaista nije video nikakvu kombinaciju u kojoj 

bi suparništvo bilo kojim ishodom približilo grofa i baronicu 

zajedničkom cilju. Baronica je, međutim, naslućivala moguću slabu 

tačku inače jedinstvene porodice d’Irfe – Rozenem – Dartoa, i kao svi 

ljudi zlih namera, predviđala je tačno. Zašto bi mlada devojka odbila 

zgodnog, uglednog i bogatog plemića, ako ne zato što voli drugoga? 

Ko je taj ko se stalno viđa sa njom, i očigledno joj to prija? Vitez od 

Gijminoa. Dakle, sve što se ima učiniti da bi se devojka privolela 

zgodnom, uglednom i bogatom plemiću i ostavila siromašnog i 

neuglednog malog plemića, jeste da se mali plemić ukloni, i da se 

sa njim ukloni romantična magla koja pokriva devojčino rasuđivanje. 

Vitez od Gijminoa nikad nije imao više razloga da se boji jedne žene. 

Kada je prvobitni bes prošao grofa od Šavinjola, shvatio je da se može 

pouzdati još jedino u maštovitost baronice Dartoa; i kada je, nekoliko 

dana docnije izašao iz njene pariske kuće, izgledalo mu je da će se 

plan moći izvesti. Ne možemo biti toliko nepravedni da tvrdimo kako 

grof nije zavoleo gospođicu Dartoa – ta je ljubav, međutim, u skladu 

sa grofovom prirodom, prešla u žestoku želju za posedovanjem koja 

nije bila lišena ni osvetoljubivosti. 

U međuvremenu, u kući na uglu Veveričjeg prolaza desile su se 

promene koje kao da su nagoveštavale nesreću: oba salona su 

odgođena, tetka je stalno sedela sa svojim bratom, deda se popeo 

do sinovljevih odaja, a Leonina je izbegavala da se sretne sa vitezom 

od Gijminoa, užasnuta pomišlju da bi se veridba iz milosrđa mogla 

spomenuti. 

75

A 29. maja uveče pala je prekrasna prolećna kiša, i Leon je otvorio 

sve prozore na kočiji dok ga je Đakomino vozio prema Veveričjem 

prolazu. Dok je sluga uterivao konje u štalu, vitez je sa uživanjem 

stajao na dvorištu i slušao ujednačeni šum. Nije ni primetio jednu 

senku koja se odlepila od zida i prišla mu, sve dok nije čuo korake 

sasvim blizu sebe. On otvori oči, i prepozna grofa od Šavinjola, 

umotanog u ogrtač. 

– Dobro veče, grofe, reče Leon. – Idete li gore? 

– Vaše uvrede su mi sasvim nepodnošljive, reče polako grof. 

– Urazumite se, de Šavinjol; ja sam vam postavio obično pitanje. Šta 

biste inače radili u dvorištu? 

– Možda vas čekam. 

Razgovor je poprimio neprijatan ton, i Leon se hladno pokloni: 

– Stojim vam na raspolaganju. 

– Vi napadate i vređate moju verenicu, reče grof od Šavinjola muklo. 

Leonu je prekipelo. 

– Nije li možda obrnuto, grofe, reče on sarkastično. 

Ako je grof i hteo da bezrazložno izazove, ovaj udarac ga je otpravio 

u stanje neuzdržanog besa. On sa tihom psovkom polete na Leona, i 

nalete na njegovu dosta čvrstu pesnicu. Vitez ga nije udario, već samo 

zaustavio, što je na grofa delovalo kao novo poniženje. On prosikta: 

– Moraćete mi pružiti zadovoljenje! 

– Sa zadovoljstvom. 

76

– Prekosutra? 

– Prekosutra, u pet ujutro, na milju ispred Barbizona, sa leve strane 

puta. Moji svedoci su kapetan Bursinjak i moj sluga Đakomino. 

Oružje, mač. I tu se Leon nakloni i ode ne okrećući se u kuću. 

Grof ostade na dvorištu; morao bi biti zadovoljan, jer je uspešno izveo 

prvi deo plana – izazvao je viteza na dvoboj. Smirivao se još nekoliko 

trenutaka, pod budnim okom Đakomina sakrivenog u štali, i onda 

krenuo prema svojim kočijama na ulicu. Sve je zapravo išlo dobro, 

ako se ne računa njegovo preterano uzbuđenje: vitez je izazvan, kao 

izazvani je otkrio svedoke, što je bilo veoma važno. Mesto je bilo 

povoljno, i ostalo je još samo da se pripreme detalji. 

Leon je ušao kod ujaka Aristida nešto malo bleđi nego obično, a 

mokra kosa je pojačavala njegov zabrinut izgled. Kako je potpuno 

zaboravio da pošalje Đakomina napred, zatekao je zbunjenu 

Leoninu, koja je potonula u svoj vez, ne pogledavši ga nijedanput 

cele večeri. Razgovor je zastajkivao, jer je bilo očito da saopštenja 

nisu za širi krug, a Leon je očajnički pokušavao da uhvati bar jedan 

pogled žene za koju će se prekosutra boriti. Najzad se Leonina 

povukla, uz nerazumljiva izvinjenja, i Leon je uspeo da ujaku ispriča 

šta se upravo desilo. 

– To je zamka! uzviknuo je vikont gušeći se. 

– Naravno. Ali obojica podjednako ulažemo. 

– Jeste li sigurni, viteže? Taj čovek može biti znatno opasniji nego što 

vam izgleda. Zar ne možete da se uklonite tom smešnom i žalosnom 

običaju? 

– Meni dvoboj nije ništa maije odvratan no vama, reče Leon. – Ali 

mislim da je ovaj neizbežan. Za vašu nećaku, uostalom, dvoboj u oba 

slučaja ima isti ishod – rešiće se grofovog prošenja. 

77

– Zaboga, Leone, ne govorite tako. Ništa nije važnije od ljudskog 

života, a moja nećaka ga je i dosad uspešno odbijala. Znate li da se 

poslednji put usudio da je napadne usred ove kuće? Sad to mogu da 

vam kažem. 

Bio je red na Leona da se razbesni. 

– Ništavilo, procedi on. 

– Poznato mi je da ste častan čovek, viteže, ali i mnogo više od toga – 

uman i pronicljiv. Potpuno je besmisleno da takav ulazi u životinjske 

okršaje sa beznačajnima. A ja... ne mislim samo na vas, već i na moju 

nećaku... moju porodicu, na sebe, konačno. Vi ste mi kao sin, Leone, 

završi vikont nečim što je skoro ličilo na jecaj. 

– Nemojte me toliko potcenjivati, osmehnu se Leon. 

– Hteo sam da kažem to, Leone, da je moguće raznim načinima 

sprečiti bezumlje, a da vaša čast ostane nedirnuta. To bih čak veoma 

lako mogao izvesti... 

– Neću dozvoliti da učinite ništa što bi dotaklo vašu čast, ili vas dovelo 

u vezu sa ljudima koje prezirete, reče vitez odlučno. – To više i nije 

molba, vikonte: neću dozvoliti bilo kakvo mešanje vaše porodice. I 

dodade, znatno blaže: – Morate dopustiti da i ja prema vama gajim 

duboku naklonost. 

– Ali, Leone... 

– Zamoliću vas samo jedno, prekinu ga blago vitez. – Obavestite 

Leoninu tek prekosutra, kad ishod bude poznat. 

Vikont klimnu glavom, ne gledajući ga u oči. 

– Sad je već kasno, vikonte, a sutra me očekuje napregnut dan. Imajte 

78

poverenja u mene, reče Leon i blago dotače vikontovo rame, – ja sam 

ipak vežbao mačevanje u Italiji. 

Na samim vratima, vitez se okrete: 

– I ne brinite ni za ostalo; ne bih mogao ubiti čoveka. 

Kad su se vrata za njim zatvorila, vikont promrmlja: 

– Toga se i bojim. 

I pognutih leđa, ode u biblioteku. 

Gospođica Dartoa saznala je oko podne za novosti, jer je svoga ujaka 

našla uplakanog nad rukopisima. Njoj u prilog, moramo reći da je iz 

svoje sentimentalne krize, koja je bila najviše kriza stida i ponosa, 

Leonina na prvi nagoveštaj opasnosti poprimila svoju nekadašnju 

promišljenost; dok je ujak krišom brisao oči, ona je sela za njegov 

sto i napisala pismo kojeg se pažljivi čitalac seća sa početka ove 

priče. Zatim je na drugi list prenela hitne mere koje treba preduzeti, i 

imaćemo posebno zadovoljstvo da taj list tj. te mere takođe navedemo: 

– ispitati mogućnosti za sprečavanje grofa (bolest, nezgoda, trovanje 

i slično), 

– naći načina da se dvoboj prijavi kraljevoj miliciji, 

– ubeđivati viteza. 

I ostavivši list na rešavanje porodici, krenula je sama sa pismom 

Leonu. Đakomino je doživeo ogromno iznenađenje kada je na vratima 

vitezovog stana ugledao gospođicu Dartoa; vitez je, međutim, upravo 

otišao da nađe svog prijatelja Bursinjaka, te je Leonina ostavila pismo 

i vratila se potištena, kajući se gorko što je prethodne večeri bila toliko 

neprijatna. Vitez se ubrzo vratio kući, razočaran što je Bursinjaku 

79

naređeno da dežura upravo sutra, i ne sluteći da se za to dežurstvo 

pobrinula baronica Dartoa. U međuvremenu, vikont je krišom otišao 

do Tiljerija, i dao prijavu o održavanju dvoboja izvesnom kapetanu 

Derenu; koliko je to bio srećan izbor, čitalac će moći sam da zaključi. 

Dejstvo Leonininog pisma na viteza bilo je i ranije nagovešteno: 

dodajmo toj slici još i to da je vitez iste večeri posetio gospođicu 

Dartoa, da su jedno drugom gledali u oči, da su Leoninine oči 

na rastanku bile pune suza, ali da se hrabro osmehivala, i da je u 

mračnom predvorju bez reči izmenjen jedan plah i strastan poljubac 

koji je oboje ostavio bez daha. 

80

Dvoboj 

Ujutro, poslednjeg dana maja, izgledala je hrastova šuma pred 

Barbizonom kao vilinski predeo: pripremao se topao dan, i svetlost 

od sunca koje se još nije pojavilo davalo je svemu ružičasti oreol; 

šuma je bila obavijena niskom maglom i isparavanjima noćne rose, 

i izgledala je skoro plavo, a trava, pognuta od noćas, svetlucala je 

svojom sedefastom stranom. 

Vozeći se prema mestu dvoboja, Leon je sve više dospevao u stanje 

prijatnog i mirnog razmišljanja o sistematičnom uređenju poslova 

koje mu je bilo toliko drago. Testament je napisao i overio kod notara, 

i bio je pri tome potpuno siguran da mu neće zatrebati. Dvoboj mu 

se činio kao neizbežan posao koji će se, premda neprijatan, povoljno 

završiti – nameravao je da rani grofa i time sve okonča – a zatim će 

se kako je takođe noćas odlučio, oženiti s gospođicom Dartoa, prema 

kojoj je pokazao skoro smešnu kratkovidost. Vitez se na tome mestu 

nasmeši, prisećajući se Leonininih i svojih neprestanih čarki. Zatim 

se seti njenog potiljka sa podignutim mekim uvojcima, zatim njene 

tople podlaktice, pa njenog struka, njenih usana i još nekih drugih 

stvari zbog kojih je naglo izgubio osmeh i zatvorio oči, i više nije 

pokušavao da se seti šta je sve uspešno uradio prethodnoga dana. 

Stigli su prvi na bojište, što je vitezu dobro došlo da proveri čvrstinu 

zemljišta posle nedavnih kiša, i da prema tome odredi svoje poteze. 

Đakomino je zaustavio kočije na prelazu do puta, tako da ne mora da 

kruži pri povratku, što je bio znak i njegovog pouzdanja u gospodara i 

neuništive lopovske opreznosti. Sunce se već pomaljalo kad se pojavio 

grof sa svojom svitom – dva svedoka, lekarom, i trojicom slugu. Grof je 

izgledao ponešto uznemiren i sa velikim nezadovoljstvom je prihvatio 

Leonov učtiv pozdrav, no odsustvo drugog vitezovog svedoka nije ga 

pogodilo. Sa nervoznim otezanjem i dugotrajnim skidanjem kaputa 

81

pripremao se za dvoboj, dok je Leon strpljivo čekao na sredini prostora. 

Najzad je grof prišao, rastojanje je odmereno, i suparnici su zauzeli 

početni položaj. Izmenjeno je nekoliko ukrštanja, te je vitez mogao 

donekle da potvrdi svoje predviđanje: grof je bio snažan čovek, niži 

od Leona i stoga opasniji za ranjavanje. Njegov gard, međutim, bio je 

neproučen – a to je najosetljiviji ispit za hladnokrvnost borca, i jedino 

čega se morao čuvati bio je siloviti i iznenadni grofov napad; no to 

je istovremeno mogla biti i dobra prilika za protivnika. Posle prvog 

ispitivanja protivnika, udarci su postali češći i jači, i baš kad je Leon 

mislio da može uputiti dobar udarac u protivnapadu, grofovi svedoci 

su zatražili prekid, navodno zbog trake na grofovoj košulji koja mu 

se obmotala oko ruke. Leon je jasno video da je to čist izgovor, ali 

nije razumeo smisao tog odugovlačenja. On sam je samo dobijao 

vremenom, jer je mogao da promisli o stilu borbe. Kad je prišao 

Đakominu da obriše znoj, sluga je imao napet izraz na licu, i rekao 

mu je na italijanskom da mu se to ne dopada. Označen je nastavak, i 

borci su ponovo ukrstili mačeve. Grof je izgledao uznemirenije nego 

ranije, a njegovi napadi postali su sve žešći. Leon je mislio da odstupi, 

pa da na nepromišljen grofov napad zada neku bočnu ranu, ali mu se 

to učinilo nepoštenim prema manje veštom i očigledno uzbuđenom 

protivniku. Odbio je dve suviše široke terce, ali kada se grof po treći 

put otkrio, viknuo mu je da se pokriva, što je grofa još više uzbudilo. 

De Šavinjol je sada počeo i da prekoračuje pravila, ali mu je pri 

nepravilnim koracima još više smetalo raskvašeno tlo. Ono, međutim, 

što ga je toliko izbacivalo iz ravnoteže, u situaciji kad se od njega 

očekivala samo hladnokrvnost i otezanje, bio je njegov protivnik: 

svež i odmoran, potpuno skoncentrisan na borbu, ne nasedajući 

ni na jedan izazov, Leon se borio kao na reprezentativnom času 

mačevanja, i što je borba više odmicala, njegova sigurnost je jačala; 

sem toga, njegovo lice je bilo ozareno onim sjajem koji je grof, kao 

zaljubljen čovek, odmah prepoznao, i u njemu je rastao zverski bes 

na izabranika. Grofova svita se sve više brinula za ishod, jer grofovo 

ponašanje nije bilo u skladu sa prethodnim dogovorom, i sve su češće 

pogledali prema drumu, zbog čega je Đakomina podilazila jeza. Posle 

serije neuspelih kvinti, grof se zaleteo da uputi direkt, i Leon je imao 

82

samo dve mogućnosti – da ga probode ili da odskoči, a nijedno nije 

hteo: tako on munjevito odbi udarac, i protivnici se skoro sudariše 

ramenom, a grofov mač u velikom luku odlete iz raskrvavljene šake 

svog vlasnika. 

– Ti... pseto!... jeknu grof držeći se za desnu šaku. 

– Do sledećeg puta, grofe, pseto vam savetuje bar tridesetak časova 

kod dobrog učitelja, reče Leon, otpozdravljajući mačem. – Dobar 

savet nema porekla. 

U tom trenutku, iza okuke se ukaza nekoliko konjanika u uniformi 

kraljevih gardista. Oni brzo sjahaše i opkoliše skupinu na poljani. 

Onaj među njima čiji je šešir bio ukrašen plavom peruškom, priđe, 

i reče: 

– Deren, kapetan kraljevih gardista. 

Grof ne reče ništa, samo mu oči pobedonosno zasjajiše. 

– Čast mi je, reče Leon. 

– Obavešten sam da se ovde održava dvoboj. 

– Održao se. 

– Vi znate da je to zabranjeno. 

– Naravno, kapetane; no kao prvo, nismo uhvaćeni za vreme dvoboja, 

a kao drugo, što će vam potvrditi i ovaj gospodin, to je bilo prijateljsko 

vežbanje. 

Grof je, međutim, prišao svojima i nije pokazivao nikakvu nameru da 

odgovori zahtevima viteštva. Đakomino je kod kočija davao očajničke 

znake, ali je Leon još uvek održavao uglađenost. 

83

– Mogu li se udaljiti, upita on učtivo. 

U međuvremenu, priđe još jedan oficir i kapetan Deran izrecitova: 

– Zatekli smo ovu protuvu kako napada i pokušava da opljačka grofa 

od Šavinjola. Uhapsite ga! 

Leonu najzad sinu. Grofa niko nije predstavio! On odgurnu kapetana, 

ali ga drugi sa leđa udari drškom sablje po temenu, i on okrvavljene 

glave pade u travu. Pritrčaše dva vojnika i ponesoše ga prema kočiji 

grofa od Šavinjola, i u opštoj trci, začu se klopotanje drugih kočija. 

– Zaustavite slugu! kriknu grof. 

Četvorica vojnika odmah skočiše na konje i pojuriše za kolima, a 

onesvešćenog viteza od Gijminoa baciše na pod kočije, gde se grof 

nije uzdržao da mu ne dodeli još koji udarac nogom, sve dok ga lekar 

nije zaustavio. 

Jahači su odmah iza okuke stigli kola, koja su išla nešto sporije; razlog 

je bio taj što su bila prazna, jedan konj iz zaprege je nedostajao, a nigde 

na vidiku nije bilo jahača. Kraljevi gardisti su, – a to im se, ruku na 

srce, ne može uzeti za zlo, – slabo poznavali metode rimskih lopova. 

Kada se Leon probudio, sa tupim bolom u glavi, dugo nije bio siguran 

gde se nalazi: sve je ličilo na rimski zatvor, samo što je prozor bio 

znatno više, a soba uža i prazna, sa nešto slame na kamenom podu. 

Trebalo mu je mnogo vremena da počne da se priseća i da rasuđuje 

kako je bio navikao; prva posledica bila je, naravno, da sebe proglasi 

poslednjom budalom; druga, da ispita svoje znanje sporazumevanja 

u zatvoru kuckanjem po zidovima – i uskoro je saznao da je u Bastilji, 

na trećem nadzemnom nivou, u ćeliji iz koje su prekjuče dvojica 

izvedena na gubilište. I sam je vrlo dobro znao da ne može očekivati 

tužbu, suđenje ili bilo šta slično. Činjenica da je još živ upućivala ga 

je na dalje razmišljanje; nije ni sumnjao da bi ga grof ubio s leđa, 

84

onesvešćenog ili na već neki drugi nedostojan način, i kada je shvatio 

zbog čega je ostao živ, iz njegovog se grla oteo prigušen krik: bio je 

živ da bi poslužio kao sredstvo ucenjivanja Leonine! Bili su oboje 

u rukama tog nitkova i jedne stare bezdušne žene, i više nije bilo 

nikakvog načina da se položaj nesrećne devojke popravi: što se njega 

tiče, mogao je očekivati da će biti pogubljen, ukoliko Leonina ne 

popusti, ili poslan na galije, ukoliko pristane. Puneći svoju bolnu glavu 

ovakvim mislima, na podu uske ćelije u Bastilji, vitez od Gijminoa je 

iskreno poželeo da Leonina odbije grofa. 

Kada su ljudi grofa od Šavinjola provalili u Leonov stan, u njemu više 

nije bilo ničega sem ispražnjenih ormara i draperija, koje je verni 

Đakomino teška srca ostavio. Sve ostalo bilo je za manje od tri sata 

preneseno u kuću na uglu Veveričjeg prolaza, čije je stanovnike samo 

ta iznenadna selidba spasla potpuno samrtničke atmosfere. Leonina 

je, od primanja vesti o vitezovoj otmici, sedela skamenjena u uglu 

biblioteke, dok su pored nje pronosili vitezove knjige i rukopise. 

Đakomino je već četiri puta ispričao svakome ponaosob jutarnje 

događaje pred Barbizonom, i neprekidno je plakao. Objašnjenja 

radi, plakao je od besa što zbog bekstva i selidbe ne može odmah da 

nestane u gradu, ne bi li nešto saznao o svome gospodaru. Najzad, 

kad je pao mrak, premoreni Đakomino se iskrao iz kuće i nestao. U 

kući je nastao iznenadni mir: deda je ostao sam u trpezariji, jer se 

čak i posluga razbežala pred njegovim groznim psovkama, tetka je 

pokušavala da smiri Leoninu, koja je uostalom bila toliko mirna da 

od Đakominovog dolaska nije progovorila ni reči, a ujak se povukao 

u svoje odaje da bi na miru izlio nad sobom svoj jad, uveren da je 

svojom prijavom Derenu prouzrokovao celu stvar. Niko u kući nije 

te noći zaspao. Negde pred zoru, pojavio se u trpezariji Đakomino, 

potpuno iscrpljen i bled, i svi su se u tišini sakupili oko njega. 

– Vitez je u Bastilji, osvestio se od rane. 

To je bio ceo izveštaj za događaje koji bi, da je Đakomino glavni junak 

ove priče, ispunili barem tri poglavlja. 

85

– Možemo uskoro očekivati posetu grofa od Šavinjola, začuo se krt i 

neprirodan Leoninin glas. 

I to je bilo sve što je porodica rođenih govornika imala da kaže u tom 

trenutku. 

Grof od Šavinjola računao je da će odlaganje susreta omekšati 

karakter koji je hteo da oblikuje; no ako se na neznanje oduzme deo, 

ipak ostaje da je grof bio prilično hrabar čovek što se usudio da se 

ponovo pojavi u kući na uglu Veveričjeg prolaza, negde sredinom 

juna. On, doduše, nije mogao znati da je za tu priliku deda sa tetkom 

na prevaru zaključan na gornjem spratu. Žerar ga je sa licem punim 

dubokog prezrenja sproveo do bašte, i pomenuo da ujak i nećaka 

čekaju kod kineskog paviljona. Bašta d’Irfeovih bila je u punom 

cvatu, sve je mirisalo po jasminu, i usred toga raja sedela je nebesna 

prilika u crnoj svili: otkriće ljubavi dalo je pogledu gospođice Dartoa 

dubinu i setu kakvu ranije nije imao; njeno lice postalo je od tuge, 

plakanja i nejela gotovo prozračno, ali se na njemu, više nego ikad, 

ogledala mirna i promišljena čvrstina. Grof nije bio čovek bez 

iskustva u ženskim osećajima, i videvši je, njegova mržnja prema 

Leonu postala je još ubitačnija, a njegova žudnja prema ovom 

nedostižnom biću još jača. Samo se po licima nećake i ujaka moglo 

naslutiti šta su sve preživeli u poslednje dve nedelje, ali ni sa mnogo 

više mašte grof ne bi mogao pogoditi da je gospođica Dartoa svakoga 

dana, zajedno sa ženama kradljivaca i ubica, čekala na jednom od 

sporednih bastiljskih ulaza plemenitijeg ili podmitljivijeg stražara, 

svakog dana sa podjednako malo uspeha, da je vikont prevrnuo nebo 

i zemlju, a deda obišao preživele prijatelje ne bi li spasli Leona; svi su 

bili ili pošteni i neuticajni, ili uspešni i nedostižni, dedini uglavnom 

van života, a kod onih koji su bilo koju od ovih osobina udružili 

sa srebroljupstvom, svaki se pokušaj razbijao o neprobojni zid 

poverenika ili potkupljenika grofa od Šavinjola. Grofu je bilo poznato 

jedino to da je Leonina posetila svoju babu, da je bila ponizna, i da je 

preklinjala za milost; baronica mu nije ispričala detalje te posete, ali 

je vrlo dobro znao njen ishod. 

86

Doček je bio mnogo gori nego samo hladan: nećaka i ujak su ga 

primali kao trgovca sa kojim se mora obaviti prljava, ali neophodna 

radnja; ono što je naročito bolelo grofa, bio je pogled gospođice 

Dartoa, ni prezriv, ni očajan, pogled na beslovesnu životinju koja ne 

razlikuje dobro i zlo. 

Počeo je sa nategnutim objašnjenjima o slučajnom nailasku gardista, 

o nesporazumu koji nije mogao da otkloni jer je bio u nesvesti zbog 

rane, ali je negde na polovini iskaza vikont samo odmahnuo rukom. 

Grof je shvatio da je uzaludno da nastavlja, u sebi je proklinjao što na 

vreme nisu primetili slugu. 

Nastalo je neprijatno ćutanje. Grof pribra malo snage za sledeći 

stepen pogodbe: 

– Uspeo sam da saznam kakva će optužba biti podignuta protiv 

viteza... 

– Kazna, grofe, odjednom reče Leonina. – Recite nam samo kaznu... 

i njene varijante. 

Grof je shvatio koliko je ponižavan, i zato je sa neskrivenim 

zadovoljstvom rekao: 

– Vešala... ili galije. 

– Kako stojimo sa oslobađanjem? 

– Veoma teško. Koju godinu docnije, možda... 

– Zločini se plaćaju, zaključi Leonina. 

– Gospođice Dartoa, reče grof gušeći se, – tamo je bilo nekoliko 

svedoka. 

87

– Tako? Možda da i mi, ujače, proverimo nedostaje li nam štogod... 

– Leonina! reče vikont tiho. 

Gospođica Dartoa pognu glavu duboko dišući, uzdržavajući se sa 

očiglednim naporom. 

– Uveravam vas, gospođice, da moje duboko poverenje u vaš duh nije 

ni za časak prestalo... 

Leonina naglo diže glavu, i grof nehotice ustuknu. Oči su joj bile pune 

suza, ali mu ona odgovori čvrstim glasom: 

– S tim i dalje računajte. 

– Pouzdam se u vas, vikonte, reče de Šavinjol. Biću slobodan da 

vam se opet obratim. I uz dubok poklon, grof od Šavinjola napusti 

paviljon. Dok je kretao ka dvorištu, pažnju mu skrenu jedna zavesa 

pokrenuta na prvom spratu; možda je bilo bolje da ne zadovoljava 

svoju radoznalost, jer se u otvoru pojavilo jedno razbešnjeno žensko 

lice sa kosom u neredu i usplamtela pogleda, koje je de Šavinjolu 

izgledalo kao lice Erinije. On nesvesno podiže ruku, i shvativši 

koliko je to besmisleno, požuri prema svojim kočijama. Lice je, kako 

su prijatelji kuće mogli pretpostaviti, pripadalo gospođi Rozenem, 

koja je posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da silom otvori vrata, 

ugledala predmet svog besa kako se nepovređen udaljava iz kuće. 

Srećom, prozori na ujakovim odajama bili su takođe dobro zatvoreni. 

88

Patnje duše i tela 

Početkom jula, mučna nagodba između grofa od Šavinjola i 

porodice gospođice Dartoa približavala se jasnim odredbama: vitez 

od Gijminoa će otići na galije, sa izgledom da bude oslobođen u 

zavisnosti od ponašanja same gospođice, odnosno ako grof bude 

obdaren voljenom suprugom; u suprotnom, viteza čeka pogubljenje 

ili doživotni zatvor, za pljačku sa pokušajem ubistva (možda i 

razbojnički napad). U svojoj oholosti, grof je nagovestio i druge mere 

koje bi mogao preduzeti, naglašavajući da bi izjave protiv kralja, 

držanje zabranjenih knjiga i slični zločini mogli i ujaka i tetku dovesti 

pod doživotno državno staranje. Leonina nije pokazivala nikakve 

spoljne znake izbezumljenja, ali pažljiv posmatrač, a to su pre svega 

bili njeni rođaci, mogli bi se zakleti da se nije pomirila sa sudbinom. 

Đakominov rad sa stražarima, uz obilato snabdevanje novcem 

vikonta Aristida, urodio je plodom nekako u isto vreme: prilična 

svota promenila je vlasnike da bi vitez od Gijminoa primio žensku 

posetu u trajanju od jednog sata. 

Kada ga je tamničar to popodne izvukao iz ćelije, vitez je bio 

siguran da je kraj došao, i shodno svojoj prirodi, odlučio je da to 

izvede dostojanstveno; na zahtev da se obrije, tamničar je odgovorio 

nejasnim mumlanjem, i zatim mu uistinu doneo vodu, platno, i nešto 

čiste odeće. Vitez je zaključio je da se ipak sprema nešto drugo. To 

nešto drugo bila je neugledna soba, slabo osvetljena jednom bakljom, 

sa stolom i dve stolice, i vitez je shvatio da ima posetu. 

Tamničar je uveo žensku priliku umotanu u ogrtač. Đakomino je 

samo mahnuo sa vrata, i zatim nestao sa tamničarem. Ostali su sami, 

Leon i gospođica Dartoa, koja je skinula ogrtač i skoro se srušila na 

stolicu. Bila je u haljini koju je vitez najviše voleo, i očešljana takođe 

89

kako je on voleo, a da o tome ništa nije znala: prilike su od gospođice 

i viteza načinile čudan ljubavni par, koji nije doživeo ni udvaranje, ni 

šaputanje o najvećim besmislicama – na primer o omiljenoj frizuri 

– sve je bilo zgusnuto, podrazumevano, sažeto, možda lišeno malih 

laži i lakog glumljenja, ali isto tako lišeno i osnovnih čari međusobnog 

upoznavanja. 

Sve što je uspela da kaže, stisnutog grla, bilo je: 

– Imamo jedan sat. 

Kleknuo je pred nju, dotakao dlanom njen obraz, i gorko se osmehnuo: 

– Ne mirišem najbolje. 

Umesto odgovora, obuhvatila je rukama njegovo lice, zagledala se 

u njega, i dok ga je obasipala poljupcima, skliznula je na kolena sa 

stolice. Ostali su tako neko vreme, zagrljeni, osećajući udaranje onog 

drugog srca, prepuštajući se prvoj i možda jedinoj bliskosti. Hvatao 

je njene suze i sušio ih poljupcima; ona se usudila da ga zagrli oko 

vrata i prođe mu prstima kroz kosu na zatiljku. Uskoro je početna 

uznemirenost prešla u sporu i temeljnu školu poljubaca. Vreme je 

pretilo da ugrozi svaki dogovor, dok vitez nije smogao snage da joj 

kaže ono što je već mesec dana smišljao u svojoj ćeliji: 

– Nemojte popustiti, Leonina. 

Ona se naglo odvoji, i pogleda ga oštro. 

– Naravno da ću popustiti! Vi ne znate šta smo dosad sve pokušali... 

uostalom, verujte mi, Leone, jedine mogućnosti za vaše spasenje su 

da se držim obećanja grofu... bar u početku. 

– Samo što to „spasenje“ ja ne mogu da dozvolim. 

90

– Vi biste radije da umrete, i tako me ostavite sasvim bez zaštite! Od 

vas ipak nisam očekivala da dragovoljno ispunjavate grofovu volju. 

Leon se gorko nasmeja: 

– To je bilo dobro odigrano, draga moja, ali bez poleta. Računajmo da 

ja uspem da pobegnem sa galije, ili da me zaista stigne oslobođenje 

već za godinu ili dve. Ukoliko uopšte uspem da uđem u Francusku – a 

te slučajeve najčešće prati izgnanstvo – moći ću da vidim groficu od 

Šavinjola kako neguje naslednika – i možda se seća neke mladalačke 

ljubavi. 

– Kako ste mogli da pomislite! reče Leonina užasnuto, i lice joj prekri 

rumen. Onda se uz napor sabra: 

– Recimo da sve bude tako, i da vaše potpuno nepoverenje u mene 

bude dokazano; pa i tada ostaje nešto što je ipak najvažnije, a to je 

da ste živi, da još mislite i dišete, bez obzira ko je i kakva je grofica 

od Šavinjola. 

– Vi ste svakako u pravu, Leonina, i može se desiti da upravo tako 

razmišljam ukoliko se spasem. Sada mi je, drago dete, najvažnije da 

spasem vas i sebe u vašem sećanju: ako vas već ne mogu imati, hoću 

da me se sećate sa ljubavlju, a ne kao uzročnika svoje nesreće. Kad ja 

nestanem, grof više nema čime da vas ucenjuje. 

– Mislite? Već nam je nagovešteno za koje se zločine protiv kralja 

može ležati u Bastilji, a lista grehova moga ujaka i tetke je podugačka. 

Leon huknu i nasloni glavu na njeno rame. 

– Dajte mi Đakomina da sa njim razgovaram. 

– Mislite da ga ne bi dosad ubio, da ima priliku! prošapta Leonina. 

– Šavinjolovi ljudi su mu za petama, jer znaju da je sve video. I to 

91

je jedna od mogućnosti. Zar ne vidite da se broj rešenja povećava 

jednim osnovnim, a to je da se zasad prihvati grofova pogodba? 

– I vi ćete prevariti grofa od Šavinjola, koji nas je sve zajedno strpao u 

zamku za zečeve! reče Leon, osmehujući se tužno. 

– Ima nas ipak nešto više, Leone. Ne smanjujte nam broj. 

Ovo poslednje bilo je rečeno takvim glasom da je vitez na trenutak 

zaboravio sve, i ponovo privukao Leoninino lice svome, obasuvši ga 

nebrojenim poljupcima. 

– Moram sesti, prošaputala mu je u uvo. – Ne puštajte me iz ruku. 

Srećno je izvršio ovu naredbu. Leonina je sela na stolicu, oslonjena na 

njegove ruke, nagla se na stranu, podigla suknju, i sa najlepšeg nožnog 

lista na svetu u svilenoj čarapi brzo odvezala poduži komad metala. 

Zagrlila ga je oko vrata, i hladna turpija je skliznula niz njegova leđa 

i zaustavila se u pojasu. Ne ispuštajući njen struk, Leon se pridigao, 

seo na drugu stolicu i postavio je sebi u krilo. Potez je bio tako brz i 

dejstvo tako prijatno, da je Leonina samo duboko uzdahnula. 

– Da čuvar ne bi video, rekao je Leon, koliko da se opravda. 

– Naravno, rekla je sa osmehom, ali se nije odmakla. 

Ostali su tako: šta joj je mogao reći između poljubaca? Da će je voleti 

do kraja života? To je realno moglo biti vrlo malo vremena. Šta je ona 

njemu mogla da kaže? Da će biti uvek biti samo njegova? To je moglo 

zvučati samo kao učtiva laž. Sumnjamo, dakle, da je još bilo šta suvislo 

rečeno u zadnjim trenucima njihovog sretanja. Upijali su međusobno 

lik i dodire, sve dok se na vratima nije čuo tamničarev kašalj. 

Gospođica Dartoa je po prvi put, bez ulepšavanja i olakšanja u 

vidu pravljenja planova, ugledala surovost i bezizlaznost njihovog 

92

zajedničkog položaja. Usluga je naplaćena, ljubavnici su se s mukom 

odvojili jedno od drugoga, Leon je ljubio Leoninine ruke sve dok je 

tamničar nije dodirnuo po ramenu. Ona se posrćući odmakla, i na 

vratima uputila Leonu još jedan pogled, zamućen suzama. U tom 

je trenutku potreseni vitez shvatio da može dopustiti samo jedno 

rešenje, i kriknuo je: 

– Ne smete, Leonina! Preklinjem vas! 

Ugledao je još njen profil u vratima, i Đakominovu ruku podignutu 

u pozdrav. I to je bilo sve od voljenih bića što je vitez mogao videti za 

dugo, dugo vremena... 

Nekoliko dana docnije, vitez je sa vrećom na glavi i sa turpijom u 

pojasu pantalona izveden iz Bastilje, i ubačen u zatvorenu dugačku 

kočiju sa jednim prozorčetom i slamom na podu, u društvu sa još 

desetak sličnih nesrećnika. Svi su bili povezani istim lancem, pa 

je trebalo dobro proceniti situaciju pre upotrebe sprave koju mu je 

Leonina doturila uz poljupce. Biće bolje ne govoriti o duševnom 

stanju viteza, jer ga je ovo izvođenje i transport u izgledu surovo 

podsetilo na rešenje koje je izabrala Leonina, i svako rasuđivanje o 

bekstvu bilo je u prvim satima pomućeno najdubljim očajanjem. 

Kočija se pokrenula tek posle nekoliko sati na vrelom suncu u 

zatvorskom dvorištu, i krenula na svoje dugotrajno putovanje. 

Prolazili su prvo kroz grad, i namučeni ljudi su dizali glave da još 

jedanput čuju ljudski žagor i parisku vrevu. Vitez je sedeo pognut 

na svome mestu, i nije slutio da Leonina stoji na pločniku jedne od 

ulica kojom su prolazili, čekajući crnu kočiju bez oznaka, da je prati, 

a onda ostaje na izlazu iz grada, gledajući za njom. 

Putovanje je trajalo tri dana. Na odmorima su nesrećnici uglavnom 

ostavljani u kolima, na vrućini; puštali su ih napolje jedanput 

dnevno, uvek pod budnim okom trojice stražara sa musketama. 

Četvrtog dana, vitez je osetio nesumnjiv miris mora i shvatio je da 

93

je putovanje završeno, i da su galioti stigli u Tulon. Bio je trenutak 

da nešto preduzme, jer kad ga prikuju na klupu, mogućnosti 

bekstva više ne postoje. Kočija je opet uvedena u neko dvorište, 

što se moglo zaključiti po zvuku točkova i odjeku, a onda su 

ponovo ostavljeni. Blag morski povetarac je dopirao čak i do njih, i 

izvesnost da su stigli probudila je malo ove ljude. Leon je procenio 

da je stanje duhova povoljno, i izvukao je svoju turpiju. Odmah 

je shvatio da to nije bila greška, jer nijedan robijaš nije pokazao 

nikakav znak koji bi uznemirio stražare. Počeli su od Leonovog 

kraja, jer je on bio poslednji u redu, bez nedostojnog prepiranja 

o prvenstvu; radilo se u tišni, dok su dvojica pevušila da prekriju 

zvuk piljenja. Stražari su ih opet ostavili ceo dan na suncu, ali im 

ovog puta to nije smetalo. U sam smiraj dana, kad je povetarac 

postao nešto oštriji, sve su veze između okova bile prerezane, i to 

blizu ruku, tako da su mogli držati krajeve, kao da su još vezani. 

Mrak koji je padao mogao je samo doprineti tom utisku. Kad je 

već pala noć, kola su otvorena i robijaši poterani kroz tulonske 

ulice. Bilo je to nezgodno, jer se na najmanju grešku u hodu moglo 

otkriti da lanci nisu povezani. Išli su zato sa puno pažnje, poslušno 

i uravnoteženo. Uskoro je grupa, ovog puta sa šest naoružanih 

stražara, stigla do mola. Tu je bio veći čamac sa šest veslača pri 

krmi. Stražari su se smestili na pramac, da bi imali bolji pregled, a 

robijaši su ugurani na dno čamca, u sredini. 

More je bilo lako uzburkano, a po mraku tulonske luke su se naslućivali 

obrisi brodova sa fenjerima koji su se njihali. Čamac se uputio prema 

izlazu iz luke, pa su zaključili da je brod ukotvljen negde napolju, 

ili prema spoljnim dokovima. Čamac se ravnomerno ljuljao, veslači 

su disciplinovano veslali, i stražari nisu pokazivali nikakve znake 

uzbuđenja. U trenutku kad se čamac našao na najmanjem rastojanju 

između dva mola koja su zatvarala luku, Leon je skočio i krajem lanca 

udario najbližeg stražara; to je bio znak i za ostale: neki su odmah 

skočili u vodu i zaplivali, neki su se oslobađali uz gušanje sa zbunjenim 

stražarima, koji nisu na vreme pripremili muskete, a veslači, okrenuti 

leđima, pravili su se da ne primećuju događaj. Krmanoš je, međutim, 

94

dobro video, ustao je i ispalio hitac. Robijaš ispred Leona je jeknuo 

i pao u vodu, ali je od njihanja čamca pao i krmanoš. Bilo je krajnje 

vreme da se beži sa čamca, jer su se stražari vraćali sebi, ali Leon, 

ne zaboravljajući da se oslobodio prvi, nije hteo da skače dok svi ne 

budu u vodi. Tako je morao da se oslobodi još jednog stražara, i kad 

se uverio da u čamcu više nema njegove sabraće, skočio je i sam. 

Kad je izronio, oko glave su mu zafijukala zrna. Ne bismo uspeli da 

objasnimo koji je impuls naterao viteza da zapliva prema pučini, ali 

to je sigurno bio put spasenja; Leon je jedini od svojih drugova uspeo 

da se spase: svi ostali su ili ustreljeni u vodi ili uhvaćeni odmah na 

obali, jer su pokušali da se spasu plivanjem nazad. Leon je posle 

izvesnog vremena shvatio da se na njega više ne puca, i nastavio je 

da pliva snažnim zamasima u punu neizvesnost. Treba napomenuti, 

za umirenje nestrpljivog čitaoca, da je vitez bio odličan plivač, da se 

bezbrojno puta ogledao na duge staze u Napuljskom zalivu, i da je u 

ovome trenutku bio željan života i osvete. 

Posle otprilike pola sata, začuo je top iz luke, ali nije mogao znati da 

se vest o bekstvu robijaša odnosi samo na njega, kao što nije mogao 

znati da skreće sve više udesno, prema luci za opravke. Bio je već 

prilično zadihan kad je na pedesetak metara ispred sebe ugledao 

čamac. Leon je pokušao da skrene, ali sa čamca se već čula naredba o 

promeni pravca. Plivao je poslednjim snagama i svom brzinom, ali je 

uskoro shvatio da sa četiri veslača, koliko ih je bilo u čamcu, ne može 

da se nosi. Odlučio je da ih sačeka i skupo proda svoj život. I zato, kad 

se upadljivo pojavio pri pramcu, i čuo uzvike ljudi u čamcu, zaronio 

je naglo i izronio postrance do krme. Bio je već dopola u čamcu, kad 

ga je primetio poslednji veslač i uplašeno uzviknuo. Ostali u čamcu 

su se bacili na njega, i nastala je neravnopravna borba. Leon je pri 

svetlosti fenjera opazio da imaju sablje i noževe, vođa koji je davao 

komande čak i pištolje, ali ništa od toga nisu upotrebili. Gušali su se 

u tišini, samo je u jednom trenutku Leon čuo razgovetnu rečenicu 

nekoga sa strane: 

– Ovaj će odgovarati. 

95

Poslednjim trenucima svesti, dok je padao na dno čamca, Leon se još 

pitao zašto bi obalski stražari u Tulonu govorili nemački, i nije našao 

odgovor na to pitanje. 

Atmosfera u kući na uglu Veveričjeg prolaza bila je sve pre nego 

svadbena: posluga je prolazila nečujno, nije se čuo uobičajeni 

žamor ni šale, koje su pokazivale da d’Irfeovi imaju sluge koje ostaju 

doživotno kod njih, nije se čula Teofilova pesma iz kuhinje, udaljeni 

zvuk ujakovih mašina i Petalino lupanje vratima, ništa. Neke kući 

nepoznate osobe, krojačice i modiskinje poslate iz kuće grofa od 

Šavinjola, ulazile su i izlazile, tvrdeći da još nikad nisu šile za mladu 

koja se tako malo vrpoljila pri probama i izvoljevala. Leonina se 

sve više pretvarala u nepomičnu statuu lišenu govora, i njen skoro 

svetački izgled raspomamljivao je grofa od Šavinjola, koji je doduše 

sačuvao toliko zdravog razuma da se prema njoj ponaša diskretno i 

sa poštovanjem, i da svoje posete svede na najmanju moguću meru. 

Bilo je više od mesec dana kako je vitez odveden u Bastilju, i po 

grofovom proračunu, pokloni, haljine, mirisi, simpatije visokih 

ličnosti i ostalo već su morali učiniti utisak na njegovu nevestu. 

Svadba je zakazana krajem jula, ali niko nije znao pod kojim 

uslovom: Leonina je zahtevala da to bude tek pošto se neko lice 

(tajanstvena ličnost bio je, naravno, Đakomino), ne uveri da je Leon 

odveden iz Bastilje. Leonina se nadala da će već neki dan posle toga 

čuti o spasenju voljenog čoveka, i da će svadba moći da se odgodi. 

Nedelju dana posle odlaska viteza iz Bastilje nije bilo još nikakvih 

vesti. Leonina je očajnički tražila načina da odgodi svadbu, i kada 

je grof došao na konačni dogovor, deda je bio teško bolestan. Grof 

je imao iskreno nesrećno lice, ne znajući da se deda sa najvećim 

zadovoljstvom pretvara, jer bi starčeva smrt svakako pomerila datum 

svadbe. 

Tako je na dedino nevaljalstvo svadba odgođena do avgusta, i istog 

dana je Đakomino doneo vest da se jedan robijaš spasao od ukrcavanja 

96

na francuski linijski brod. Leonina je slutila da je to upravo Leon, sa 

onom neopravdanom sigrunošću koju imaju zaljubljene žene. Mesec 

dana je prošao, krojačice su završile posao, deda je morao ustati, da 

se zaista ne bi razboleo, a od Leona nije bilo nikakvih vesti. Sve što 

je nesrećna devojka mogla zaključiti, bilo je da se utopio u tulonskoj 

luci, a svadba se neminovno približavala, poslednji put odgođena za 

sredinu septembra. 

Svadba je trebalo da se održi u porodičnoj kapeli de Šavinjolovih 

u crkvi svetog Denisa, i izbor gostiju doneo je mnogo prijatnih 

glavobolja grofu, koji je uživao u finim društvenim događajima. 

Baronica se vratila sa imanja, da bi učestvovala u svečanosti, premda 

je malo zazirala od strašne sestre svoje pokojne snaje – kao i grof, 

uostalom. 

Svanulo je divno septembarsko jutro i gospođica Dartoa je krenula 

iz kuće praćena dedom, ujakom i tetkom, dok je posluga neskriveno 

plakala na svim prozorima kuće na Veveričjem uglu. Pored svih 

nevolja koje su je zadesile, Leonina je, uz nemarnost koju je prema 

sebi pokazivala, izgledala čarobno u svadbenoj haljini boje slonovače, 

sa kratkim ogrtačem i jednom žutom ružom, vitezovim omiljenim 

cvetom, u dnu dekoltea. Njen izgled je bio takav da su gosti na svadbi 

tiho zažamorili, a grof sebi u dnu srca čestitao na pametnoj odluci 

baronice Dartoa. Ova mu je devojka donosila lepo proširenje njegovih 

zemalja, svežinu i lepotu, i povrh svega, blaženo osećanje pobede 

nad protivnikom. 

Na pojavu Petale na vratima kočija, baronica je neprimetno ustuknula, 

ali se ta bojazan pokazala neopravdanom. Petala je pružala uzor 

otmenog i suzdržanog držanja, čak je i otpozdravila baronici. Svatovi 

su ušli u kapelu, gde su se izmenjali pozdravi i čestitanja, a zatim je 

počeo obred. Zapaženo je da se nevestin glas nije čuo ni pri jednom 

od odgovora, i da je lako okrenula glavu pa se mladoženjin poljubac 

spustio na njenu kosu, kao i da je prsten dva puta pao iz njene ruke. 

No muški deo publike nije obraćao pažnju na detalje, zanesen linijom 

97

Leonininog struka i vrata, a ženski je ogovaranje sproveo još mnogo 

ranije, kad se čulo da se de Šavinjol ženi s jednom koja je odbacila 

titulu. 

Na stepeništu crkve, dok ju je grof vodio prema kočiji, Leonina se 

onesvestila prvi put. 

98

Bolest grofice od Šavinjola 

Grofov pariski bivak nalazio se malo dalje od obale Sene, u centru 

današnjeg šesnaestog arondismana, i zauzimao je prilično veliki 

prostor: bio je to jedan veliki i lep otel sagrađen pred kraj vladavine 

kralja Sunca 29 , sa luksuzom koji je imao da dokaže novčano blagostanje 

inače mlade grofovske kuće. Ogroman vrt bio je uređen pedantno i sa 

mnogo oblikovanog šimšira a malo cveća i drveća; jedina izmena koju 

je Rober od Šavinjola uneo, povodeći se za modom pariskog života, 

bilo je da pored glavne zgrade sagradi „paviljon“ namenjen galantnim 

susretima. Istini za volju, ta građevina nije zvrjala prazna, ali je 

pred dolazak buduće grofice izbačena pozamašna zbirka opscenih 

slika i figurina, i ceo paviljon se od tamno crvene boje presvlaka i 

draperija bitno upristojio prelaskom na nežnu boju jabuke u cvatu, 

a posluga je nemilosrdno zamenjena. Buduće gnezdo nije, na žalost, 

imalo budućnost pred sobom: mlada grofica dovedena je sa svadbe 

u veoma ozbiljnom stanju, praćena svojom tetkom i poslugom, i 

trojicom poznatih lekara koje je grof odmah pozvao. 

Bolest grofice od Šavinjola bila je, kako su ugledni lekari utvrdili, 

neka vrsta padavice koja se manifestovala čestim nesvesticama, 

slabošću i vrtoglavicom, a da ne bi došlo do gorih posledica, 

predloženi su oblozi od slačice, povremeno pijavice, i, naravno, 

potpuno i dugotrajno mirovanje u mračnoj sobi, pod stalnim 

nadzorom. Napomenimo ovde da je cela Leoninina porodica zdušno 

učestvovala u biranju i pripremanju ove bolesti, i da se pri tome 

služila kako lekarskom sujetom, tako i široko rasprostranjenim 

šarlatanstvom ove profesije: premda su simptomi pažljivo birani i 

ne manje sjajno odigrani, tetka je još iskoristila priliku da svakom 

od trojice lekara nasamo oda divljenje i pokaže znanje rasprava 

koje su napisali – a to je bila ozbiljna priprema, jer se samo ovlaš 

29 Uobičajeni naziv za Luja XIV; mnogi smatraju da je u njegovo doba Francuska 

bila na vrhuncu razvoja i slave. 

99

moglo naslutiti koje će lekare grof izabrati: skupih je u Parizu bilo 

dosta. Tako su sva trojica odlučila da oderu grofa komplikovanim 

i dugim lečenjem, da pokopaju ostalu dvojicu i da sebi obezbede 

stalno mesto kod mladog, lepog i poslušnog pacijenta. Izgledi grofa 

od Šavinjola da prodre do svoje supruge naglo su se smanjivali, a da 

to on još nije ni slutio. 

Prvih nekoliko dana posle pokvarenog svadbenog pira grofica je 

useljena u levo krilo kuće, na sprat, što je bio dobar povod da se tri 

puta uzastopce onesvesti na stepenicama – ovaj pad, koji deluje veoma 

efektno, nije nimalo opasan za izvođača, ako ga dobro poznaje; a 

buduća grofica je, vežbajući, obnovila sav vojnički žar svoga dede, koji 

joj je otkrio bezbroj sitnih tajni iz obrazovanja novaka. Grofičine nove 

odaje bile su uzor stroge elegancije, kako samo može da se zamisli za 

aristokratski par – bar kako je to zamišljao sam grof, a vrhunac toga 

bile su četiri ogromne goblenske tapiserije, sa predstavama godišnjih 

doba, koje su krasile neku vrstu zajedničkog salona za doručke i 

jutarnja primanja, i spavaća soba sa trometarskom Ledom i labudom, 

nemim svedocima slabog severnoitalijanskog manirizma i grofovog 

neuravnoteženog ukusa. Kada je u tim prostorijama ostala sama 

sa tetkom i svojim sluškinjama, grofica se, međutim, zadovoljno 

osmehivala i posvetila je neobično mnogo vremena detaljnom 

razgledanju svog novog doma. 

Život sa lekarima koji stalno trčkaraju hodnicima sa značajnim 

licima, ili susretanje tetke koja se uporno ljubazno osmehivala nije 

baš bilo ono što je grof zamišljao kao početak svog bračnog života, ali 

on ništa nije sumnjao: uostalom, to su bili lekari koje je sam odabrao, 

a svaki put kad bi došao da poseti svoju suprugu, poduprtu jastucima 

nasuprot Lede, izašao bi opijen njenim još uvek ne zaljubljenim, 

ali sve blažim izrazom, koji se menjao samo pri onesvešćivanju. 

Uostalom, vreme je radilo za njega, i što duže vitez od Gijminoa 

vesla, njegove šanse postaju veće, a blagost i luksuz su razlozi kojima 

žene ne odolevaju. Tako se grof, stišavajući svoju žudnju, sve više 

uljuljkivao. Više nije bilo nervoze, baronica Dartoa i on su obavili sve 

100

potrebne pravne obaveze oko nasledstva, i ostalo je samo da se čeka. 

Bašta je već žutela, padale su prve oktobarske kiše kad je Leonina 

odlučila da predstavi da još malo drskosti: javila je grofu da će njena 

tetka otići, jer se ona oseća bolje, i zatim ga je pozvala na zajednički 

doručak. Siroti grof skoro da nije spavao te noći, i ujutro su njegove 

sluge platile visoku cenu oko oblačenja i češljanja. Pojavio se pred 

Leoninom u svom najblistavijem izdanju, zbunjen i smeten, ali 

beskrajno srećan. Ona ga je čekala u goblenskom salonu, blaga i 

bleda, i doručak je protekao u njenom uveravanju da joj je bolje; 

čak je poželela da malo prošeta kočijama i vidi sveta, ili da odu u 

operu. Pri pomenu opere, spustila je stidljivo trepavice, kao da se 

seća izvesne poruke, što je grofa uznelo u sedmo nebo. Izbirljiviji 

i tananiji čitalac možda će se zaprepastiti nad ovolikom podlošću, 

čak i prema takvom pokvarenjaku: no planovi gospođice Dartoa 

nisu trpeli nikakvo dvoumljenje ili mogućnu grofovu sumnju. Sve 

je moralo biti potpuno pouzdano i po nekoliko puta provereno, jer, 

kako je govorio deda, mašući najčešće knjigom Tactici Graeci 30 nema 

improvizovane strategije. Stoga je grofa trebalo dovesti u stanje 

smanjene sposobnosti rasuđivanja, a tek zatim pažljivo obezbediti 

pojedinosti. Ukoliko je ovo piščevo opravdanje postupaka Leonine 

naišlo na izvesno razumevanje, nagovestili bismo još samo da je 

našoj junakinji bilo potrebno veoma malo truda da zaludi već sasvim 

opijenog grofa. On je, u dubokom ganuću, stidljivo poljubio ruku 

svoje supruge, i bio nagrađen njenim pozivom da se prošetaju po 

vrtu. Bilo je vreme za okupljanje lekara u svakodnevnu vizitu, i 

zahvaljujući odličnom proračunu, Leonina je dobila svoj najgori 

napad nesvestice u trenutku kad su lekari ulazili u predvorje a ona 

silazila, oslonjena na grofa, u prizemlje. Posledica je bila da joj je 

odmah zabranjeno svako kretanje, i da su se sva trojica učenih 

medicinara prosto takmičila u savetima ograničavanja grofičinih 

aktivnosti i njenog svođenja na misleću biljku. Jedan od njih je zatim 

savetovao da se ponovo pozove tetka, sa kojom su sjajno sarađivali, 

i koja je – bar su tako verovali – poslušno sprovodila sve predložene 

terapije, i uvek sa uspehom. Mogućnost da pacijent ozdravi ova 

30 Zbornik sa spisima grčkih taktičara i vojnih teoretičara. 

101

trojica nisu ni dopuštali (jedan je bio u kockarskim dugovima, 

drugog su jurili advokati a treći je zidao kuću), i sve što je grofica 

nekoliko sati kasnije mogla da saopšti svome suprugu, okružena 

svitom lekara i služinčadi, bio je jedan dug i tužan pogled. 

Za sve ovo vreme, u kući na uglu Veveričjeg prolaza dešavale su se 

izuzetno i zanimljive i neobične stvari: još za vreme uzbudljivih 

događaja sa vitezom stanovnici su neprimetno stvorili čvrstu i 

nerazdvojnu zajednicu, a sada je ta zajednica davala sliku puno 

zaposlene radionice. Ujak i Đakomino su već dosta dugo proučavali 

planove jedne zgrade koju ćemo prepoznati kao otel Šavinjol, tetka je 

– u retkim trenucima kad je dolazila kući – dopunjavala tu diskusiju i 

davala savete o sakupljanju krpa, što je postao glavni posao posluge. 

Deda je stalno iznova prerađivao plan koji su načinili, a izvečeri bi se 

povukao u štalu da, krišom od ovih, isproba svoje vladanje sabljom, 

što ga je činilo sve nezadovoljnijim. Narednog dana, tetka bi u suknji 

odnela zalihu krpa, koje su ona i Leonina raspoređivale po grofičinim 

odajama, a noću bi ostatak razmeštale Leoninine sluškinje. Grof bi 

se silno iznenadio da je znao kolike se količine posebno namakanih 

tkanina nalaze iza četiri godišnja doba. 

Da li je moguće, upitaće se čitalac, koji sve opaža, da grof, koji 

do sada nije pokazivao veliku moralnu izbirljivost u sredstvima za 

postizanje svojih ciljeva, nije ipak pokušao da do svoje supruge 

stigne nekim bržim ili nasilnim načinom? Sve što pisac može da 

odgovori, jeste da mu je to sigurno prolazilo kroz glavu; grof, 

međutim, nije bio glup čovek, i ako je pokazao svu podlost prema 

vitezu kojeg je neizmerno mrzeo, shvatio je da mora primeniti 

druga sredstva prema osobi koju je voleo. Pri tome, izvesna 

praznoverna bojazan pred bolešću i poverenje u lekarske vrače, 

učinili su ga mnogo manje razboritim nego što je po prirodi bio, a 

lagana i promišljena promena grofičinog ponašanja još je otupila 

tu oštricu. Međutim, već je mesec dana od svadbe uveliko prošao, 

i za izvođenje zavere d’Irfeovih došao je krajnji trenutak. Čekala se 

samo još jedna nedelja bez kiše. 

102

Bio je krasan, suv početak novembra, kad je doneta odluka o 

izvođenju plana. Poslednja pošiljka koju je tetka donela sastojala 

se od delova muškog odela za oniskog nosioca. U gluvo doba noći, 

jedan čovek se stepeništem za sluškinje popeo do grofičinih odaja, 

i istim putem su se dve sluškinje i Leonina u muškom odelu spustili 

do sporednog izlaza. Pričekali su izvesno vreme, dok se odozgo nije 

u velikoj žurbi vratio čovek kojeg ćemo otkriti kao sveprodornog 

Đakomina, i posle kratkog dogovora su on i grofica nestali u vrtu, a 

sluškinje su u bezbednom parteru sačekale da se začuju krici „Vatra! 

Vatra!“. 

Već na prve krike, grof je pojurio prema grofičinom krilu, i zatekao 

strašnu sliku: celo levo krilo na spratu bilo je u plamenu, a posluga 

je zastrašeno stajala u predvorju; bile su tu i uplakane grofičine 

sluškinje, sa mnogo gari po licu i odeći. Grof je pojurio na sprat, i tamo 

ga je sačekao pravi vatreni zid. Sa pravilnošću koju mogu izvesti samo 

dobro uvežbane palikuće, vatra je sistematski proždirala sve prolaze i 

uokviravala svaku prostoriju. Grof to nije mogao znati, i izbezumljeno 

se bacio na gašenje. Nećemo ulaziti u detalje te smušene i žalosne 

noći: recimo samo da je surovo dnevno svetlo otkrilo da je celo krilo 

potpuno uništeno, a najgore grofičine odaje. Od njih zapravo ništa 

nije ostalo, sem ponekog zida koji se puši. Tavanica je mestimice 

propala u prostorije, i činila zgarište još strašnijim. Pokoja sačuvana 

traka tkanine podsećala je raspamećenog grofa da je tu juče ostavio 

ženu svog života. 

Požari su bili svakodnevni deo života u razdoblju o kojem govorimo; 

službe za gašenje još nije bilo, što znači da su oni sa više slugu i 

više vode mogli računati na neko spasenje. To je upravo bio slučaj 

u otelu Šavinjol, pa je, sem gubitka grofice, požar prošao bez drugih 

žrtava i sa ogromnom štetom. Lepo zdanje izgubilo je zauvek stari 

izgled, i docnije dogradnje će samo upotpuniti taj žalosni utisak. Što 

se tiče strašne grofičine sudbine, vladalo je mišljenje da ju je noću 

uhvatila nesvestica, i da stoga nije uslela da se spase, a uzrok požara 

trebalo je da bude loše očišćen dimnjak. Grof je ostao potpuno sam u 

103

svome očajanju: lekari su se tiho izgubili, baronica Dartoa je izgledala 

duboko potresena gubitkom unuke, ali je više žalila nedostatak 

naslednika, a Leoninina porodica mu prosto nije padala na pamet. 

On, međutim, nije bio čovek kojeg bi očajanje zadugo umrtvilo, i 

učinio je automatski ono što je pružilo brze rezultate: poslao je svoje 

poverenike, ili tačnije rečeno, svoje plaćene žbire, da saznaju nešto. 

Prvo što je saznao, bilo je da baronica nije imala nikakvog interesa 

da izgubi unuku, i da je njen stav posledica jednostavne staračke 

sebičnosti. Drugo, da u kući Leonininih rođaka vlada potpuno 

mrtvilo, i da je u bašti načinjen mali kenotaf. Treće, da vitez nije na 

galiji, i da mu se trag izgubio. Ovo treće obaveštenje vratilo je konačno 

grofa iz apatije, i najjači njegov poriv, mržnja, razbuktala se svom 

snagom. Zaslepljenost ženom koja ga je obdarivala samo osmesima 

sada mu je bila duboko sumnjiva, a činjenica da u grofičinim odajama 

nisu nađene čak ni kosti, sad mu se prikazivala u novom svetlu. Grof 

je ponovo postajao ono što je bio, i njegova osveta, još neodređena 

i neusmerena, počinjala je dobijati strašne razmere. Jedino što je 

imao pred sobom kao njen predmet bili su Leoninini, i grof je čvrsto 

odlučio da ih poseti. 

U noći požara, Leonina je, pod pouzdanim Đakominovim vođstvom, 

stigla svojoj kući, gde su preduzete sasvim posebne mere bezbednosti 

i tajnosti. Plan koji je porodica smislila bio je da se Leonina za neko 

vreme ukloni iz Francuske, i posle dugih razmišljanja kamo bi 

je uputili, odlučili su da to budu rođaci Petalinog pokojnog muža, 

kolonisti i posednici u Novom Orleanu i Jorktaunu. Izbor Amerike za 

sklonište nije bio neobičan: mnogo Francuza, naročito naprednih, tih 

je godina odlazilo u prvu državu obnovljene republikanske tradicije 

na svetu, vraćalo se sa novim idejama, odlazilo ponovo, učestvovalo 

u oslobađanju bivše kolonije. Plemstvo nije imalo ni interesa ni 

uticaja u tome, kao što je uostalom previđalo i pomorski rat koji su 

pojedini smeli Amerikanci vodili u samim vodama između Francuske 

i Engleske. Na svakom drugom mestu, grofove veze su mogle 

stići Leoninu: u revolucionarnoj Americi, ni njegov dolazak ne bi 

104

pomogao. Odlučeno je da Leoninu prate Đakomino i jedna sluškinja, 

da bi svita bila što manje upadljiva. I odabran je pouzdan i brz linijski 

brod, „Evropin bik“, koji se spremao za polazak prvih dana decembra, 

iz Dijepa. Na spisku putnika, u dogovoru sa kapetanom, Leonina je 

bila naznačena kao „notar Perije sa pratnjom“, da se greška u imenu 

otkrije pri ukrcavanju. Trebalo je još koju nedelju provesti u kući, što 

je Leonini, u njenom setnom raspoloženju, dobro došlo. Bila je skoro 

potpuno ravnodušna prema dugotrajnom putovanju i neizvesnosti, i 

dok su ujak i tetka lili iskrene suze zbog rastanka, ona je mislila na 

viteza, na ono što je smatrala svojom izdajom, i padala je u sve dublju 

melanholiju. 

Kada im se najavio grof od Šavinjola, Leoninini zaštitnici su se 

užurbali po kući, pripremajući još jednu uspešnu predstavu; dedina 

ideja sa kenotafom pokazala se kao dobra mera predostrožnosti, i 

sada je još samo trebalo izdržati poslednji ispit. Spomenimo čitaocu 

na zadovoljstvo da je deda smislio i tekst na maloj ploči, koji je glasio 

„Ave in aeternum 31 , grofice od Šavinjola“, i bio je vrlo ponosan na 

svoju duhovitost. 

Lice grofa od Šavinjola nije moglo da prikrije neprijateljske osećaje 

prema domaćinima, premda se trudio da deluje uglađeno. D’Irfeovi 

su ga dočekali svi zajedno, crvenih očiju i pognuti od tuge. Izmenjane 

su uobičajene učtivosti, a zatim se utonulo u nategnutu tišinu, 

isprekidanu samo dedinim šmrcanjem. 

Najzad grof napuklim glasom nagovesti da bi hteo da opomene i na 

neke, koliko nužne toliko i neprijatne detalje u vezi sa sudbinom 

njegove supruge. Tetka je pokušavala da to zabašuri jecajima, ali je 

grof učtivo sačekao kraj izliva. 

– Žao mi je što niste došli na mesto nesreće, glasio je prvi dobro 

odmeren grofov udarac, za koji je ujak napregao svu pažnju. 

31 Latinski, „Zbogom zauvek!“ 

105

Bio je red na dedu da se isplače i nevezanim gestovima i zvucima 

ukaže na nešto u bašti. 

– Vikont bi hteo da kaže da smo načinili kenotaf, reče ujak optužujući. 

– Upravo o tome želim da govorim, preseče grof hladno. – Na mestu 

nesreće nije nađena nijedna kost. Grof i nehotice pogleda prema tetki, 

i lako se pomeri na stolici kad uhvati njen pogled. 

– Zar nas ne možete poštedeti detalja, promrmlja ujak. 

– Ako je Leonina živa, to nije detalj, reče grof. 

Da je grof ikada slutio šta će slediti, ne bi mu na um došlo da posećuje 

Leoninine rođake. Jer Petala je skočila sa nerazumljivim krikom, i 

pre no što se iko snašao, stegla snažno grofov vrat. Događaj je bio 

toliko iznenadan, o prethodnom dogovaranju da i ne govorimo, da su 

otac i sin nekoliko trenutaka ostali zabezeknuti na svojim mestima, 

dok je lice grofa od Šavinjola sve više postajalo ljubičasto, pa zatim 

skoro crno. Prvi se snašao deda, i skočio da olabavi Petalin stisak, a 

na vikontov uzvik doletele su i sluge, i sa mnogo muke odvojile tetku, 

koja nije odavala nikakvog glasa, od grofa koji se kao prazna vreća 

spustio na pod. Sakupili su se svi oko njega, masirali ga i polivali 

vodom, donele su se mirišljave soli, dok je Petala, kao neko ko ništa 

ne razume, ponovo sela u svoju stolicu i prevukla rukom preko 

čela. Stisak na grofovom vratu bio je očigledno jak, jer mu je trebalo 

dosta vremena da povrati dah, a duboki crveni tragovi su pokazivali 

ozbiljnost napada na njegov život. Glas mu se još nije vratio, i grof je 

iskolačenih očiju šarao prostorijom, skoro ne verujući da je još živ. 

Prošlo je dosta vremena dok se grof primirio i počeo normalnije da 

diše. Stigla je čaša vode i grof je počeo gutati sa velikom mukom, sve 

dok mu odjednom čaša nije ispala iz ruke, i dok se iz njegovog grla 

nije začulo izmučeno šištanje: 

– Gijminoov sluga! 

106

I zaista, Đakomino, naviknut da se nađe svuda gde je potrebno, 

dotrčao je na vikontov poziv, i njegova pomoć u odvajanju Petale 

bila je neophodna. U potpunoj tišini, grof se sa mukom podigao, i sa 

strašnim izrazom na licu prošištao: 

– Svi ćete mi platiti! I uz te reči, teturajući, napustio je kuću na uglu 

Veveričjeg prolaza. 

Uzaludno je i pominjati pod kakvom je prismotrom bila kuća 

narednih dana. Đakominova maštovitost bila je na najtežem ispitu, i 

sav rezultat kombinacije sa dva mlekara i jednim torbarskim vozilom 

bio je taj da je kočija, koja je putnike, opet prerušene u muška odela, 

čekala van grada, naišla na zasedu svega nekoliko milja dalje. Istim 

putem, međutim, išla je i jedna vrlo elegantna zaprega sa bogatom 

pratnjom, sa grbom Lafajeta na vratima. Njome je mladi general, za 

koga se nikako nije moglo odrediti da li je više omiljen u Parizu ili u 

Bostonu, putovao u Dijep, gde ga je čekao brod za Novi svet. Lafajet 

je u svojoj domovini bio markiz: sa devetnaest godina je, međutim, 

dobio položaj general-majora u američkoj vojsci, za koji je odbio 

platu. Generalove mnogobrojne sluge lako su rasterale Šavinjolov 

unajmljeni ološ, i dvoja kola su pod zajedničkom pratnjom nastavila 

put. Na doku u Dijepu, general je sa iznenađenjem ustanovio da je 

ono što mu se učinilo kao mladi advokat zapravo jedna očaravajuća 

dama, i sa najlepšim predosećanjima joj je pomogao da se ukrca. 

„Evropin bik“, natovaren samo ličnim pošiljkama i sa manje od 

deset putnika, bio je spreman da isplovi sa prvim povoljnim vetrom, 

decembra 1779, koji je više ličio na blagu jesen. Nekako tih dana, 

testament Leonininog oca, koji joj je naneo tolike jade, otvoren je u 

Parizu, i grabljivci su podelili svoj plen. Grof od Šavinjola je shvatio 

koliko mu malo taj dobitak znači. 

107

Glava IV 

Kapetan Džons – Kaledonijske utvare – Bitka kod 

Flemboro Heda – Moral Lukše Ragužanina 

Govori mornarima, dobri čoveče. Pregnite svojski, 

il’ ćemo se nasukati. Žurno, žurno! 

(Šekspir, Bura) 

Da li je ovo java? Ili zaljubljeni ljudi sanjaju 

samo ono što im je milo? Dosta basme, dosta, evo iz varoši vraća se 

Dafnid. 

(Vergilije, Ekloge) 

Ah, da ne bih bio nezahvalan 

Za dobro delo što mi učiniste, 

Moram da činim svako zlo što čovek 

Može da smisli! Tako đavo sladi 

Sve grehove, i ono što nebo 

Naziva gnusnim, on naziva lepim. 

(Džon Vebster, Vojvotkinja od Malfija) 

108

Kapetan Džons 

Leon je sanjao da se budi: budio se polako i prijatno, sa dubokom 

izvesnošću da sluša Leoninino zaljubljeno šaputanje, zavaljen u 

nekakvu ljuljašku, dok povetarac ćarlija i dok se čuje šum neke vode. 

To stanje je trajalo i trajalo, i vitez je sve više bio uveren da je budan, 

sve dok Leonina debelim glasom nije rekla: 

– Pa do đavola, zar ovaj rum mešaju sa morskom vodom! 

Leon je u trenutku shvatio da se tek sada probudio, ali se nije 

pomerio, već samo neznatno podigao kapke da izvidi gde se nalazi; 

prostorija je bila dosta tamna, i brzo je opazio da je to brodska 

kajita u naročito neurednom stanju, i da se po njoj vrzmaju 

petorica ili šestorica oficira u šarenolikoj odeći, očigledno teško 

nalazeći stvari koje su im potrebne. Ono što se u snu pojavljivalo 

kao ljubavničko šaputanje, bilo je zapravo neprekidno tiho 

psovanje na nekoliko jezika. Videvši da nije pod posebnom 

prismotrom, i uveren da nije na veslačkom mestu galiota, Leon 

se slobodno pomerio i pri tome, uz nehotičan uzdah, osetio da ga 

glava veoma boli. 

– Dajte mu vrč, rekao je jedan od glasova. 

Neka ruka mu je pružila vrč sa gorkom tečnošću za koju bi se Leon 

saglasio da je rum mešan sa morskom vodom; ali kad je ispraznio 

posudu, shvatio je njeno blagotvorno dejstvo, i pokušao je da stane 

na svoje nesigurne noge. 

– Za šta si osuđen? reče drugi glas, koji je imao poteškoće sa 

francuskom fonetikom. 

109

– Nisam ni suđen ni osuđen, reče Leon malo nabusito. – Uklonjen 

sam... zbog privatne afere. 

– Aha, reče glas. – Ovde ne vlada velika izbirljivost (ovu je izjavu pratio 

odobravajući smeh ostalih prisutnih), ali dok ja komandujem ovim 

prerušenim sunđerom (opet odobravanje), za američku republiku se 

neće boriti ubice... višestruke. 

Leon je shvatio da govori sa kapetanom; takođe je shvatio da je spasen 

kao budući član posade na brodu pod američkom zastavom koji je s 

mukom sakupljao mornare po Francuskoj, i učinilo mu se da se na 

bolji način nije mogao spasti. 

Čovek sa kojim je razgovarao, kako ga je ugledao u polutami, 

nije mogao imati više godina nego on sam, bio je onizak, tanak 

i žilav, i dok je govorio, njegove su crne i malo razroke oči šarale 

oštro po sagovorniku. Rečenice koje je izgovarao završavale su se 

naglo, propraćene prodornim pogledom, kao da se od sagovornika 

očekivalo da sam prizna kako nije u pravu. 

– Ja sam kapetan Džon Pol Džons, u službi američke demokratije, 

reče to neobično biće. – S kim imam čast da započnem prinudnu 

službu... ukoliko vam više ne odgovara povratak u nežne ruke 

tulonskih tamničara. 

– Leon od Gijminoa, pravni pisac iz Pariza. 

– Moj dvadeset i šesti oficir! uskliknu kapetan Džons. – A kakva su 

vaša pomorska iskustva? 

– Skoro nikakva, reče Leon. – I veoma bih teško zamenio oficira. 

– Nije reč o zameni, reče kapetan. – Meni treba dvadeset šesti oficir. 

Moj osnovni uslov je da bude pismen. U godinu dana imao sam 

sedamnaest priza između Irske i Škotske, i nijedan čestit izveštaj. 

110

Pogledao je Leona kao da je on za to kriv. 

– Uostalom, dodade, – izbacili ste nenaoružani u čamcu moja tri 

čoveka iz stroja. Pitam se koliko bi oficira Kraljevske mornarice to 

moglo (začulo se nekoliko prigušenih i ne mnogo pristojnih podataka 

o prirodi Kraljevske mornarice). 

– Trudiću se da vam uzvratim poverenje, reče Leon uz lak naklon 

glavom. – Stavljanje u službu američke demokratije smatraću 

naročitom počašću. 

– Je li? reče kapetan Džons bez mnogo uglađenosti. – E, do sada 

nisam sretao ovako otmene ljubitelje demokratije. 

– Demokratija je osobena dama, reče Leon dok su mu oči počele 

opasno svetlucati, – a njena čednost raste sa brojem udvarača. 

– Vidite li šta sve pliva po francuskim vodama! Vere mi, pravniče, 

povešću vas u Novi svet da mi pišete govore i vrlo brzo ćete biti 

sekretar predsednika. 

– Teško da bih služio političaru. 

Leonovi odgovori sadržavali su sve manje ljubaznosti prema budućem 

poslodavcu, ali je srazmerno tome veselost poslodavca rasla. Na 

poslednje vitezove reči, kapetan Džons je iz sebe ispustio dugotrajan 

štektav smeh, koji je brzo prešao i na ostale. Kada se povratio od 

smeha, kapetan Džons je izgledao još crvenije i još više razrok. Uz 

širok osmeh, kapetan Džons reče: 

– Dragi pravniče od Gi... 

– Gijminoa. 

– Dragi pravniče, postali ste član posade „Bonom Ričarda“, rugla La 

111

Manša, kupljenog za male pare, naoružanog i obojenog za velike, 

straha i trepeta Kraljevske mornarice u poslednjoj godini. Koncentracija 

otpadnika i lopova među mornarima je tolika da čovek čiste savesti 

teško može ostati na brodu – na sreću, takvih nije mnogo. Što se 

oficira tiče, muke bih imao da moram saznati šta je koji počinio, jer 

ih ima Holanđana, Nemaca, Čeha, Rusa, Francuza, pa čak i još jedan 

iz Bostona, za uzorak. Gospodin sa čvrgom na čelu, uspomenom od 

vas, je Vindzen, moj zamenik i Norvežanin o kome ne znam baš ništa. 

Jedna krupna riđa glava se nakloni prema Leonu, koji joj uputi učtivo 

izvinjenje na nemačkom, što je izazvalo žamor odobravanja kod još 

dvojice Džonsovih oficira. Na kapetanovo iznenađenje, razgovor se 

nastavio na očigledno zadovoljstvo učesnika. 

– Ne otimajte mi pristalice, pravniče, reče on. – Sa kime još možete da 

se sporazumete? 

– Sa Italijanima, Englezima i Holanđanima. 

– Prokl...! reče kapetan Džons na svom maternjem jeziku. – Pa, vi i ne 

znate koji vas posao čeka! 

– I plata, nadam se, reče Leon. 

Istoga dana, dok je „Bonom Ričard“ po lako ustalasanom kanalu plovio 

prema engleskim obalama, vitez od Gijminoa je međunarodnom 

skupu oficira morao da pokaže i ostale vrste spremnosti za mornarski 

život; pomenimo da je vitezovo nepce bilo dobro isprobano na 

francuskim i italijanskim vinima, i da je sam vitez bio dosta iskusan 

u odmerenim mediteranskim pijankama, te da se susret sa rumom 

i holandskom kajsijevačom, i nadasve severnjačkim neodmerenim 

nalivanjem, završio time što je ujutro sa teškoćom razlikovao 

holandsku i nemačku gramatiku. Pomenimo sa žaljenjem da je 

praksa razgovora sa uživaocima ruma i kajsijevače još više, i bojimo 

se, nepovratno, oštetila to fino nijansiranje. 

112

„Bonom Ričard“ bio je solidan trgovački brod... pre nekih trideset 

godina, kada je bio ponos francuske trgovačke flote, brza fregata 

pod imenom „Vojvoda od Dira“. Kapetan Džons – u prilog njegovoj 

skromnosti recimo da je po položaju bio komodor i zapovednik 

američke flote u evropskim vodama, kupio ga je budzašto, vođen 

ekonomskom strogošću svoje vlade, i od crvotočne olupine načinio 

prerušenu crvotočnu olupinu, opremljenu sa 42 različita topa: na toj 

je drhtavoj ljusci plovilo oko 100 mornaričkih pešadinaca, uglavnom 

Francuza, i već opisano raznoliko društvo mornara i oficira. Na brodu 

je još bilo i pedesetak zarobljenih Engleza, sa kojima je kapetan 

Džons imao posebne trgovačke namere, u slučaju da se njegova ratna 

sreća obrne. 

Zamolićemo strpljivog čitaoca za nešto posebne pažnje: zamislite 

jedan usamljen i trošan brod sa jedva priučenom posadom, koji skoro 

godinu dana obilazi britansko ostrvo, praćen sa još dva broda, u 

potrazi za sukobima sa brodovima kraljevske flote, i neprekidno ne 

samo uzmiče poterama, nego i napada bojne brodove, pa čak odnosi 

pobede – sedamnaest priza u godinu dana jedva da su imali slavni 

engleski moreplovci u ratu sa španskom armadom. Sve to vodi jedan 

seljačić iz Škotske, koji se mora boji kao kuge, bez ikakvog naročitog 

obrazovanja, koji je u američkoj revoluciji postao vođa krenuvši 

sa najnižih grana, i koji, konačno, ima jedan jedini, vrlo udaljeni 

cilj, da na drugome kontinentu očuva snagu svoje nove otadžbine 

napadajući svoju staru. U kapetanu Džonsu su se ujedinile škotska 

mržnja na Engleze i seljačka mržnja na plemiće u neraskidiv spoj 

negativne motivacije i pozitivne energije, oplemenjen neočekivanim 

poverenjem u pravednu budućnost. Lična hrabrost ovog malog 

spečenog brdskog duha potpuno je zbunjivala sve njegove saradnike, 

naročito one koji su znali koliko komodor mrzi putovanje morem, 

i koliko mu je bilo milije da se sa crvenim mundirima nosi negde 

na Delaveru; Vašington je, međutim, dobro procenio da je mali Škot 

od vrste koja se bori podjednako dobro i hiljadama milja daleko, 

za razliku od njegove milicije, koja je padala duhom čim izgubi iz 

vida svoje dvorište. Pri tome je Džons pokazivao nepokolebljivu 

113

privrženost idealima revolucije, kao svi pametni ljudi kojima je 

obrazovanje bilo uskraćeno, i njegov žar nikad nije bio pomućen 

sumnjom ni cepidlačenjem. Porodicu nije zasnivao, bio je omiljen 

komandant koji se ničim nije izdvajao od svojih vojnika, i bio je pravi 

izbor za potpuno nemoguć zadatak: poslati komandanta bez vojske i 

brodova da onemogućava najjaču flotu na svetu. Za manje od godinu 

dana, komodor je to i uspeo. 

Takvom je komandantu dospeo u ruke vitez od Gijminoa, osuđen 

svojim bekstvom na izgnanstvo iz Francuske. Leon je sa radošću 

prihvatio službu, i nadao se da će na nekoj od stanica uspeti da 

uhvati vezu i da se krišom vrati. Videćemo, međutim, da će se 

vitezovi planovi o ljubavi i osveti za duže vremena izjaloviti. U ovome 

trenutku, u prvim danima svog službovanja na „Bonom Ričardu“, 

vitez je zapravo malo mislio o ljubavi i osveti, jer je poslova bilo preko 

glave: dovesti u red brodske spise, švrljane (neuredno) na šest jezika, 

urediti sporazumevanje i plan dužnosti na brodu – tom prilikom je 

komodor konačno upoznao sve svoje oficire – i pripremiti brod na 

najmanje pogubno potapanje, jer se Džons nije nimalo zavaravao 

oko materijala kojim je raspolagao. Vreme se postepeno pogoršavalo, 

pa su se znanja viteza od Gijminoa, sem opreme broda i poslova 

održavanja, proširila i na stajanje na nogama pri morskoj bolesti, i 

rad od dvadeset sati neprekidno. U trenucima kad bi dnevni posao 

bio gotov, pojavio bi se mali razroki čovek, bez trunke zamora, 

i diktirao mu od ranih jutarnjih časova. Kad bi i to bilo gotovo, 

komodor je počinjao razgovor, željan da iscrpe znanja koja mu je 

pružao obrazovani pravnik; Leon je sa čuđenjem zaključivao da ga 

ti razgovori, umesto da ga dotuku, spasavaju u trenucima krize, i da 

priučeni mornar i zapovednik razmišlja logično i tačno. 

Posada komodora Džonsa imala je ludu sreću da skoro mesec dana 

ne sretne nijedan engleski brod, pa je Leon video kako izgleda 

pretvaranje neobuzdane gomile u disciplinovani red mornara. Sve 

je to uspevao da izvede mali Škot, služeći se podjednako drekom, 

psovkama, prostačkim šalama, umiljavanjem i bespoštednim 

114

kažnjavanjem. Među oficirima se nije moglo odrediti ko ga više 

voli, surovi avanturisti koji su se divili njegovoj hrabrosti, ili politički 

begunci koji su u njemu gledali snagu američke republike. Ukratko, 

na „Bonom Ričardu“ je vladala stroga ali drugarska atmosfera kad je 

zaplovio vodama uz istočne obale Engleske, da bi presekao glavne 

linije veza sa Holandijom. 

Početkom septembra, brod se ljuljao na talasima, oplovljavajući 

obalu na maloj razdaljini, i tražeći zgodnu luku da osigura topove, 

pojača zalihe i sačeka dva broda-pratioca. Bilo je rano jutro, i Leon 

je sa komodorom rešavao pitanje posrednog i neposrednog glasanja, 

kad se u magli začuo otegnut pisak. Vitez je bio siguran da je to zov 

neke ptice, ali je komodor odjednom prekinuo razgovor, i dao Leonu 

znak da zaćuti: 

– Selki, rekao je tiho. 

– Ko? 

– Morska vila, rekao je komodor ozbiljno. 

Leon se sa nevericom zagledao u njega. Razroki pogled bludeo je 

nekud u daljinu sa napregnutom pažnjom, i na novi pisak se komodor 

sa uzdahom olakšanja spustio u stolicu. 

– Neće nikoga, glasio je njegov komentar. 

Izraz iznenađenja na Leonovom licu mora da je bio upadljiv, jer je 

osetio potrebu da to objasni: 

– Ako morska vila peva, neko će naći smrt u moru, i biće joj ženik. Ali 

ako samo zviždi, more tog dana neće gutati. 

– Meni je to izgledalo kao galeb, reče Leon blago se osmehujući. 

– Ne, ne, odmahnu komodor glavom sasvim ozbiljno. – To je bila 

115

selki, vila u odeždi od fokinog krzna. U prvome trenutku učinilo 

mi se kao veštičja pesma – one se često motaju oko rta Flemboro, 

ali srećom nije. Imao bih muke sa mornarima da ih odvratim od 

skakanja u more. 

Leon ga je i dalje gledao sa čuđenjem; njegov mediteranski duh, 

vaspitan u ciničnom ateizmu i posebno nesklon praznoverju, 

susreo se po prvi put sa potpunim verovanjem u natprirodno. 

Đakomino, koji je boga i đavola priznavao i uvek imao neke ugovore 

i ispunjavanje uslova prema njima, nije pokazivao ovakvo duboko 

uverenje: ali mali Škot je verovao u njih skoro kao i u Vašingtona. 

Vitez je još imao da čuje koje se sve vrste demona javljaju u koja 

doba na ovom delu obale, a da komodor još nije opazio njegovu 

podsmešljivu nevericu. 

Nastalo je ćutanje, u kojem je kapetan Džons zamišljeno gladio 

bradu. 

– Ti ne veruješ, reče on najednom. 

– Ne, reče Leon, sasvim razveseljen. 

– Ja znam tvoje razloge, reče komodor – da su sve to izmišljotine 

popova, bilo koje vere oni bili; ali Indijanci nemaju popove te vrste, a 

imaju skoro iste demone, – i on zaškilji u viteza. 

– Popovi samo koriste već postojeća verovanja, reče Leon. – Nedostatak 

nauke... 

– Dobro, prekinu ga komodor. – Naučio sam mnogo stvari od tebe, 

i sigurno te ne mogu naučiti da prepoznaš selki. Ali odvešću te na 

mesto gde sam ja o tome učio, jer tamo i sam moram otići. 

Njegov glas je zvučao suviše ozbiljno da bi se Leon smejao. Zato se 

uzdržao svakog komentara. 

116

Tri dana posle noći sa priviđenjima, u lepom jesenjem jutru, Leon 

je video da ulaze u podugačak zaliv sa seocetom u dnu. Izašao je na 

komandni most. Komodor je već bio tamo, i videvši ga, prosto rekao: 

– Tri milje severno u brdima su neki koje znam. Ovo je mesto gde ću 

te voditi. 

Sat docnije, brod je pristao na dohvat naselja, i spušteni su čamci; dok 

je posada prenosila burad sa vodom i usoljenim mesom, očigledno 

već pripremljenu na obali, Leon se sa kapetanom Džonsom iskrcao 

na mali gat i prešao na par niskih, kosmatih konja na kojima su 

krenuli kroz selo, prema padinama obraslim šumom. 

Pola sata jahanja bilo je dovoljno da izađu na drugi, manji i stenovit 

rt, u čijem je podnožju stajala mala kamenita kuća, obrasla debelim 

slojem mahovine. Džons je sišao sa konja, i pustio uzvik na nekom 

pevajućem jeziku. Nekoliko trenutaka docnije, pojavila se na 

vratima stara i pogrbljena žena, i odgovorila mu na istom jeziku. Na 

Leonovo čuđenje, kapetan se okrenuo i odmakao od kuće, i pokazao 

vitezu gde će se smestiti. Našli su malu zavetrinu u vresištu, iznad 

kuće, zapalili vatru i seli. Mali Škot nije ništa govorio, pa ni Leon, 

premda bi se uobičajeni njihov odnos mogao opisati kao nepresušna 

blagoglagoljivost. Vitez se posvetio posmatranju čoveka koji mu je 

sada već bio prijatelj, i pitao se šta sve još može biti u toj neobičnoj 

glavi. Nije ni sumnjao da je ovo mesto nekih magijskih radnji, i da 

se od stare žene traži usluga takve prirode. Njegova znatiželjnost 

je jedva čekala da vidi događaje koje u Italiji i Francuskoj nikad 

nije video, ili nije pokušavao da vidi. Oštra ocena praznoverja sad 

se kod njega polako pretapala u želju da ispita njegove uzroke, i sa 

tim neznabožačkim mislima sačekao je noć, dok se vresište punilo 

pramenovima magle i neobičnim senkama. 

Odjednom, kao da je čuo neki samo njemu poznat zvuk, komodor 

ustade i reče mu: 

117

– Ne govori. I krete prema kući, dajući mu znak da ga prati. 

Sišli su do ulaza. Kroz daščana vrata naslućivala se svetlost vatre. Uđoše 

u kolibu, i dok su stajali na vratima, kapetan se tiho sporazumevao sa 

staricom na onom neobičnom jeziku, dok je vitez ispitivao odaju. U 

njoj zapravo nije bilo ničega, sem klupe kraj ognjišta – no na toj klupi 

je sedela jedna ženska prilika u jednostavnoj tamnomrkoj odeći. Na 

vitezov pogled, prilika podiže glavu i Leon ugleda čarobno mladoliko 

lice ogromnih sivih očiju i raspuštene smeđe kose koja se u svilenim 

talasima spuštala niz njena ramena. Ona nekoliko trenutaka nije 

skidala prodoran pogled sa njega, a zatim diže ruku prema Leonu i 

spusti je. Vitezu se učinilo da mu je naložila da sedne, pa to i učini. 

Seansa je mogla početi. 

118

Kaledonijske utvare 

Lepotica raspletene kose pruži Džonsu i Leonu po zdelicu nečega što je 

ličilo na mirisav biljni čaj; dok mu je davala posudu, vitez je uz uzdržan 

osmeh pokušao da taj čin što je moguće više produži, gledajući je pravo 

u oči i trudeći se da joj dodirne ruku. Ona, međutim, kao da uopšte 

nije primećivala ove udvaračke sitnice, i posledica vitezovog nastojanja 

je uglavnom bila to što je seo napola hipnotisan, i što je osetio 

da je devojčina ruka hladna. Kad je ispio čaj, to se osećanje znatno 

pojačalo. Miran sivi pogled se nije dizao sa njega, i činio mu se kao 

blago milovanje. Odjednom, devojka se bešumno diže, priđe mu sasvim 

blizu i pređe rukom preko njegovog čela, kao da otire nešto što 

mu je bilo nevidljivo. Zatim sede ispred Džonsa, i tihim glasom poče 

da mu govori; postepeno je taj govor prelazio u polaganu pesmu, ili se 

bar Leonu tako činilo. Onaj pritisak devojčine ruke razlivao se po telu 

viteza od Gijminoa kao nešto što bi ostatkom svesti mogao da odredi 

kao zeleno; zelenosiva bila je i pesma, u kojoj su se prelivali nabori sive 

Leoninine haljine; zelena i magla ispred Barbizona, po kojoj su se kao 

zlatni zraci provlačili pramenovi Leoninine kose; a negde veoma blizu, 

verovatno na samim njegovim usnama, razbijali su se talasići njenog 

glasa, dok je tiho pevala nešto umilno, što je raspoznavao svakim svojim 

nervom. Bila je to seta u kojoj se sve shvata, snoviđenje u kojem 

se sve razume dok se događa, kristalizacija duše u olakšanom telu. 

Odnekud, iz prijatne zelene toplote, Leon je sebe posmatrao, smiren i 

srećan, ojačan svim prijateljstvima i ljubavima koje je imao, uveren da 

zna, i pun želje da to što zna izgovori svojim otežalim usnama: dostojanstvo 

i bratstvo. I tako je sedeo celu noć, mrmljajući bešumno ispred 

ognjišta, dok je lepotica sivih očiju pevala kapetanu Džonsu. 

Jutro se probijalo kroz male prozore na kolibi kad se vitez od Gijminoa 

počeo vraćati sebi, sa glavoboljom i gunđajući što se dao navesti na 

trikove lokalnih vračara. Okrenuo se po sobi ponešto ukočenog vrata, 

119

i posle talasa ljubičastih mrlja najzad ugledao kapetana Džonsa kako 

zamišljen sedi na jednom kraju prostorije, i staricu kako džara pepeo 

na ognjištu; tajanstvene lepotice više nije bilo. U trenutku kad je hteo 

da izusti neku od svojih jutarnjih primedbi, koje uz prezir prema 

celokupnom ljudskom rodu uključuju i napade na trenutno prisutne 

predstavnike, vitez se setio da je sinoć obećao ćutanje, i njegovo 

nezadovoljstvo je zbog ovog uzdržavanja postalo još veće. Kapetan 

je sedeo bez reči još neko vreme, koje se vitezu učinilo kao večnost, 

i najzad se polako pomerio, dao znak vitezu i krenuo napolje, a da 

time nije izazvao nikakvu radoznalost stare žene, koja je istim ritmom 

povlačila i brisala linije u pepelu. Napolju je bilo sveže i hladno jutro, 

premda sunčano, i poslednji pramenovi magle su se vukli sasvim 

nisko po vresištu, pobelelom od slane. Dok su jahali prema selu, vitez 

je nervozno podbadao konja: teško bi se mogao zamisliti jači povod 

za njegovo nezadovoljstvo – bilo je jutro, bio je gladan, bolne glave, 

bilo je hladno, i povrh svega, nešto ga je sprečavalo da se sporečka sa 

Džonsom, zbog čega je bio besan na sebe. Silazak do sela je prošao 

u potpunoj tišini, a vitezov bes je postepeno prelazio u sve veću 

radoznalost; kad su ušli u selo, Džons je krenuo u jednu krčmu, svoj 

privremeni štab, i uz zdelu vrućeg poridža i groga, koji su znatno 

popravili vitezovo raspoloženje, kapetan je svog prijatelja pogledao u 

oči, što je značilo da će započeti razgovor. 

Kapetanovo lice imalo je svečan izraz kad je rekao: 

– Rekla mi je mnoge stvari. 

Vitez je ćutao, jedva zadržavajući bar tri uspele ironične primedbe. 

– Rekla mi je da me je otadžbina zaboravila, i da više neću imati doma. 

Da duhovi smatraju kako je to prokletstvo dovoljno, i drugačije me 

neće uznemiravati. Da ću biti pobednik u mnogo bitaka, i da će me se 

sećati. Da ću otići daleko, i tamo sresti prijatelja. Da ću za života imati 

slavu, ali ne tamo gde bih želeo, i – ovde je kapetanovo lice poprimilo 

izraz dubokog olakšanja – da neću umreti na moru. 

120

– Kojim ste jezikom govorili? reče nepopravljivi vitez od Gijminoa. 

– Gaelskim. To je jezik moje majke, koja je sa zapadne obale Škotske. 

Govorila je i o tebi. 

– Šta smo pili? nastavi vitez. 

– Ne znam tačno, reče kapetan. – To je vilinski napitak, od kojeg si 

budan u snu. Moja mati ga je ponekad pripremala, ali samo za sebe; 

mislim da ima imele i nekih gljiva, koje se beru samo pri punom 

mesecu. Bolje je ne znati. Jesi li čuo da je govorila i o tebi? 

– Prosto izazivanje halucinacija, reče vitez između dva gutljaja groga. 

– Bojiš se da čuješ? reče kapetan, škiljeći jako sa druge strane stola. 

Vitez lagano odloži vrč. 

– Mislim da da. 

Nešto kao blag osmeh prelete preko lica kapetana Džonsa. 

– Možda bi i imao razloga, reče on. – Rekla je da bi te uzela za muža, 

ali te ne može stići sada. Misli da si „osvetljen”, i da ti duhovi ne 

mogu ništa; pitala je imaš li neku amajliju koju ona ne poznaje, i ti 

si odgovorio da ne znaš. Rekla je da je među onima koji ne priznaju 

duhove malo onih koji ih se zaista ne boje, i da si ti verovatno taj. 

Rekla je da malo vidi zbog suviše svetlosti, ali da te čekaju mnoga 

iskušenja. Rekla je da je tvoja glava puna stvari koje ona ne razume, i 

pitala te je jesi li duh iz krajeva koje ona ne poznaje, i ti si odgovorio 

da ne znaš. Rekla je da ćeš biti dugovečan, i da je na kraju tvog života 

neka velika svetlost. Na kraju te je pitala hoćeš li da kreneš sa njom, i 

ti si odgovorio da nećeš, i zatim je i meni rekla da te ne može povesti. 

– Je li ona staričina ćerka? upita vitez. 

121

– Ne, reče kapetan, malo začuđen. – Ona je selki. 

Vitez uz uzdah odgurnu vrč. Više nije imao pitanja. 

Nekoliko dana proteklo je u pripremanju brodova za skori okršaj, 

koji su svi očekivali. Kapetan i vitez su načinili prilično detaljan plan 

broda i njegovih baterija, sa procenom stanja; na drugoj galeriji bio 

je top koji se nije mogao drugačije pričvrstiti nego za jednu potpuno 

trulu konzolu, i Leon je predočio kapetanu da će to biti najopasnija 

tačka, i da je možda bolje staviti je van dejstva nego rizikovati 

eksploziju. Ceo drveni deo nije se nikako mogao izmeniti, i sve što 

se u tom trenutku moglo učiniti, bilo je da se na to mesto premesti 

mnogo manje oružje. Plan operacija na brodu morao se praviti 

tako da se uračuna svaka njegova slabost, te je njegovo pravljenje 

sve više postajala šah partija sa svemoćnim protivnikom. Leonu je 

pripremanje „Bonom Ričarda” ličilo na svesno smišljanu poslednju 

bitku, i sa sve većim čuđenjem je pratio hladnokrvno procenjivanje 

kapetana Džonsa: je li mu selki ulila toliko samopouzdanja, ili 

je reč o kombinatorskom umu izuzetnih razmera, Leonu nikako 

nije bilo sasvim jasno: jasno je bilo samo to da Džonsu njegov 

položaj usamljenog borca potpuno odgovara, i da se ne oslanja na 

pomoć ostalih američkih brodova. Vitez je, doduše, razmišljao i o 

sopstvenom položaju, i došao do neobičnih zaključaka. Postojala je 

mogućnost da ostane u Engleskoj, i da pokuša prebacivanje preko 

kanala i prikradanje Parizu; brža varijanta bila je da do Francuske 

dođe brodom na kome se već nalazi, sa izvesnim izgledima da 

učestvuje u pomorskom sukobu koji brod sigurno neće preživeti 

– i premda mu je vlastiti položaj bio sasvim jasan, nije mogao da 

se odluči da napusti svog prijatelja. Ne možemo reći da je Leon bio 

toliko siguran u svoje novostečeno pomorsko znanje da bi sebe 

smatrao ključnim pomagačem američkog kapetana; ali neka svest o 

udruživanju snaga držala ga je čvrsto na „Bonom Ričardu“, i slutio 

je da ga vezuju i druga osećanja, i da bi se i njegov neobični prijatelj 

osećao slabijim bez njega. 

122

Vitez od Gijminoa svakako nije bio osoba koja bi dala naslutiti o 

svojim ljubavnim patnjama, koliko god to bio deo načina ponašanja 

njegovog doba i društva u kojem je još donedavno živeo; Leoninino 

pismo – jer to je bila ona amajlija koju je selki naslutila – peklo ga je 

stalno, i već ga je znao napamet. No sva sposobnost raščlanjavanja 

koju je ulagao u retkim časovima mira nije davala nade kad bi 

pomislio šta zapravo može da učini za sebe i za ženu koju je voleo: 

nije ni sumnjao da će već nekako i ubrzo stići do Francuske – potpuno 

nesvestan da je poverovao u proročanstvo o svojoj dugovečnosti – 

ali bi onda jednostavno zastao. Mučilo ga je što je uslov njegovog 

puštanja u životu bila Leoninina udaja, i njegovo bekstvo sigurno 

nije doprinelo njenom povoljnijem položaju. Vitez od Gijminoa bio je 

osoba koju je nemoćni i prigušivani bes terao da uglačava i čisti topove 

do besvesti, umesto da sebe umrtvljava, i zato mu sentimentalniji 

čitalac ne bi smeo zameriti odsustvo misli o Leonini. Ono što ga je, 

zapravo, stavljalo u mnogo teže duševno stanje, bila je nemogućnost 

da promisli šta bi bilo najpametnije da učini kad se vrati – jedino 

što je na umu imao bilo je da dovrši dvoboj sa de Šavinjolom i da sa 

Leoninom pobegne u Italiju, i nedorečenost i, priznajmo, nevelika 

razboritost tog plana ga je stalno iznova nervirala i mučila. 

Časovi mira bili su, srećom po duševno stanje viteza, veoma retki. 

Čitavu sedmicu kićen je „Bonom Ričard“ kao kakva nevesta, ispitana je 

svaka daska, određeno mesto svakom mornaru, engleski zarobljenici 

su dobro hranjeni i svakog dana dobijali po pintu ruma na trojicu, 

oficiri su u zatišju unapređeni i predočena im je nagrada američke 

vlade. Kapetan Džons ni od koga nije krio pravo stanje broda, i pred 

kraj nedelje je predložio, prvo oficirima a zatim mornarima, da 

odustanu od dalje plovidbe ako to žele. Nije bilo takvih. To, naravno, 

ne mora samo po sebi govoriti o herojskom duhu cele posade 

„Bonom Ričarda“, već mnogo više o karakteru te posade, skupljene 

iz čitave Evrope i Amerike. I tu, u ovom zabitom zalivu, u kojem su 

se usidrili sa velikom opasnošću da će ih neko potkazati engleskim 

vlastima i da će imati kopnenu borbu, posada je pokazivala onu 

izrazitu nezabrinutost vojnika koji se bore bez posebnog zanimanja o 

123

ciljevima i vođstvu, jer se bave ratom kao zanimanjem, što je u Evropi 

toga doba, sa još nedovoljno određenim stajaćim vojskama, bila 

česta pojava. Doduše, ogromni autoritet kapetana Džonsa i njegov 

očigledan ugled u ovom seocetu su ih umirivali, a i dovoljno strogo su 

držani odvojeni od stanovništva. 

Bila je sredina septembra kad je „Bonom Ričard“ krenuo, po dosta 

ustalasanom moru, u pravcu jug-jugoistok. Stojeći na mostu sa 

Džonsom, Leon je posmatrao gostoljubivu obalu koju su napuštali, i 

dok je uočavao prevoj prema kući u kojoj mu je proricano, učinilo mu 

se da pod mlazovima kiše vidi jednu tanku žensku figuru na samom 

vrhu. 

Baš u trenutku kad je odlučio da mu se priviđa, kapetan ga je lako 

dodirnuo po ruci: 

– Izgleda da te ispraća. 

Leon je odgovorio nezadovoljnim mrmljanjem, koje se u huku vetra 

nije čulo, i obojica su sišla u kajitu. 

Sagnut nad mapom, kapetan Džons je objašnjavao okupljenim 

oficirima: 

– Gotovo je sigurno da ćemo uskoro naići na neki engleski brod, 

jer kad sutra prođemo rt Flemboro Hed, izlazimo na glavnu liniju 

prema Holandiji. Odgovara nam da se držimo bliže kopnu, jer dobro 

poznajem vode, a i vetar će nam duvati koso u leđa. Ukoliko se više 

otisnemo, nema nam druge do abordaža; to je uostalom i jedini 

način da se spasemo potapanja, ako talasi postanu jači a mi budemo 

pogođeni. 

– Imate li rešenje za levu stranu, koja je slabija zbog onog topa? upita 

Vindzen. 

124

– Upravo ovo što sam rekao. Pokušajmo da sukob odmah rešimo jakim 

kanonadama sa desne strane, tako što će nam levu štititi kopno. Pri 

tome će protivnička đulad imati veću krivu, jer idu uz vetar. Ukoliko 

to ne uspe, odnosno ako nikoga ne sretnemo do zaliva, i ukoliko nas 

presretnu sa leve, manevrisaćemo, što će nam usporiti vatru – zato u 

tom slučaju treba što brže abordirati. Brzina je sve što nam preostaje. 

U kakvom su raspoloženju zarobljenici? 

– Dobrom, odgovori jedan od oficira. 

– Oni koji žele, mogu da se bore za mesečnu mornarsku platu, reče 

kapetan. 

– To će teško ići, reče Leon. – Uglavnom su Englezi. 

– Delim vaše poverenje u moralnu čvrstinu Engleza, reče kapetan 

Džons otrovno. – Hajde da vidimo koliko sam ih potkupio. 

Jedan od Holanđana otrča da ispita stanje, i posle pola sata se vrati sa 

vešću da imaju sedamdesetak novih mornara. 

Kapetan se samo zadovoljno osmehivao: 

– Ako ostanu živi, reče on, garantujem da će se polovina odseliti u 

republiku. – Razmestite ih po drugoj galeriji, neka pomažu posadama 

topova. A sada, na spavanje! 

Sutradan rano ujutru u kajitu ulete kapetanov posilni. 

– Engleski brod sleva! 

– Prokleti... reče Džons. – Uvukao se između kopna i nas! Istaknite 

američku zastavu! Pravo na njega bez obilaženja! Možda će se 

uplašiti. 

125

Izgovorivši ove poslednje reči sasvim tiho, kapetan ogromnim 

koracima požuri na most. Leon ga je jedva stizao. 

Kiša je od juče prestala da pada, što je mali Škot propratio bujicom 

psovki, zaključivši da će sada bolje goreti. Brod koji im je tako 

iznenada iskrsnuo zdesna, bio je sjajna i nova engleska fregata, 

„Serapis“ kako je kapetan kroz durbin pročitao na boku. „Bonom 

Ričard“ je već jurio pravo na njega, i dok se posada užurbano bacala na 

posao, kapetan je napeto škiljio u protivnika, kao da će ga pogledom 

oterati. Iznenadni manevar, nedovoljna vidljivost i brzina američkog 

broda učinili su svoje: „Serapis“ se bočno okrenuo, da bi pripremio 

topove, i time je izgubio u brzini. Da je kapetan na „Serapisu“ samo 

malo duže posmatrao protivnika, zaključio bi u kakvom je borbenom 

stanju, i bolje bi manevrisao; ovako, popustio je panici, što je Džons 

propratio novim, veselijim kletvama. Komandovao je okretanje 

desno, jačom stranom, i Leon je po prvi put video seriju belih dimova 

na protivničkoj lađi: ispaljen je prvi plotun, koji je pljusnuo daleko od 

„Bonom Ričarda“, i počela je bitka kod Flemboro Heda. 

126

Bitka kod Flemboro Heda 

Izvori obično kažu da se bitka kod Flemboro Heda, možda ne 

najveća, ali svakako najslavnija pomorska bitka američke istorije, 

odigrala 23. septembra 1779; mi se ovde oslanjamo na sećanja Leona 

od Gijminoa, koji je u bici kod Flemboro Heda postao komandant 

mornaričke pešadije, i čije je pamćenje, po uverenju pisca, bilo 

besprekorno i lišeno preuveličavanja i sujete. Uostalom, namera 

pisca i nije da se upliće u istorijske procene, nego da iznese neobične 

ljudske sudbine. 

Hrabri manevar kapetana Džonsa preplašio je engleskog komandanta 

i on je, nesiguran može li se još koji brod pojaviti iz zaliva, posle prvog 

plotuna punim jedrima okrenuo prema istoku; „Bonom Ričard“ je 

nastavio za njim, premda je njegov hod bio znatno sporiji od potpuno 

nove engleske fregate. Za pola sata, kako se u ovim vodama često 

dešavalo, pala je tako gusta magla da su se dva broda izgubila iz vida. 

Kapetan Džons je bio zadovoljan ovakvim razvojem događaja, jer se 

nadao da će ih dizanje magle naći u boljem položaju; stoga su nastavili 

prema istoku, i dok su plovili, talasi i vetar su se polako stišavali. To 

je smanjivalo brzinu, pa su se, po Džonsovom proračunu, odmakli 

od rta tek u rano popodne. Nalazili su se u skučenom vidnom polju, 

koji je obuhvatao jedva nekoliko stopa od broda, u onoj gustoj i 

neprijatnoj tišini koju stvara magla. 

Kapetan Džons je stajao na mostu, potpuno miran. Među oficirima se 

osećala napetost koju prouzrokuje prisustvo nevidljivog neprijatelja. 

U tišini, neobičnoj za brod, izdavala su se naređenja u pola glasa. 

Kao da miriše vazduh, u jednom je trenutku kapetan Džons dao znak 

rukom, i rekao: 

– Magla će se dići. Svi na topovska mesta! 

127

Ljudi su se počeli razilaziti, i tek kad je nastao ponovo mir, magla se 

zaista digla. „Serapis“ je bio na manje od četvrt milje od broda, sa 

leve strane! 

Ovoga puta, engleski zapovednik nije oklevao: bilo je očigledno da je 

spreman za plotun. Leon je sa zebnjom pogledao u Džonsa: mali Škot 

je imao napet, ali skoro zadovoljan izraz na licu. Okrenuo se prema 

vitezu, i stavio mu ruku na rame: 

– Leone, nema vremena za manevar. Oni će nas prinuditi na borbu 

sleva. Bilo šta da se desi, bićeš u nastavku zapovednik mornaričke 

pešadije. Oni su nam najveća nada. 

Poslednje reči zaglušila je snažna eksplozija: pucali su topovi sa oba 

broda, prvo sa „Serapisa“ a zatim sa američkog: prvi engleski plotun 

udario je posred druge galerije, tačno u oslabljeno topovsko mesto. Uz 

zaglušujući prasak, i pritisak koji je skoro sve na brodu bacio na pod, 

top je eksplodirao, ubivši celu posadu. Od jare i pritiska, zagrejao se 

veliki top do njega, već spreman za vatru, i samo minut docnije razlegla 

se druga eksplozija. Pokušavajući da nešto razluči kroz dim i krike, 

Leon je, ustavši sa stepenica za potpalublje, gde ga je bacila eksplozija, 

ugledao ogromnu rupu koja je zjapila na boku „Bonom Ričarda”. Tek 

što je stao na noge, našao se u novoj opasnosti: izbezumljena rulja, 

posade topova i pešadinci, grunuli su na stepenice, tražeći spasa; Leon 

se u trenutku povratio, izvukao mač i dohvatio musketu sa mrtvaca 

koji je ležao preko ograde, i strašnim glasom povikao: 

– Prvi koji korakne prema meni dobiće metak u glavu! 

Gomila je za časak zastala, a onda se pokrenula ponovo. 

– Kamo? viknuo je Leon. – U more? Jedini vam je izlaz da pobedimo. 

Čarolija panike bila je razbijena. Posade topova i borci su se uz 

mrmljanje počeli vraćati. 

128

Novi zapovednik izdao je nekoliko kratkih i oštrih zapovesti, i uz 

pucketanje vatre i huku, pripremljen je drugi plotun sa „Bomom 

Ričarda”. Dok je silazio na galeriju, Leon je opazio da se brod opasno 

naginje na levo, i da manevar koji se sprovodi očigledno ima nameru 

da se on još više nagne: jer sve što je ostalo od jedara skupljano je tako 

da se po mirnom moru skrene na levo – pravo prema protivničkom 

brodu. Sledeći plotun sa „Serapisa“ odneo je vrh glavne katarke, jer je 

još bio nanišanjen na prethodni položaj američkog broda, i pre nego 

što se engleska posada snašla, olupina je, opasno nagnuta, jurila da se 

sudari sa njima. Engleski kapetan bio je srčan vojnik, koji je shvatio 

ovaj samoubilački manevar, i odlučio da napast uništi pre abordaža. 

Brzo preudešavanje nišana, i engleska posada je opalila žestok plotun 

iz neposredne blizine, a zatim i drugi. Haos na američkom brodu bio 

je nezamisliv; skoro cela leva strana broda bila je onesposobljena, 

od dvadeset i dva topa sa te strane osam je bilo izbačeno iz stroja, a 

dvadeset na desnoj bilo je potpuno nekorisno. Paluba je bila propala sa 

leve strane, i pod njom je poginuo veliki broj pešadinaca i zarobljenika; 

Vindzen je poginuo pri prvoj eksploziji, i sem Leona bilo je još samo 

osam živih, od dvadeset šest oficira. Više niko nije radio na jedrima, 

ali je manevar kapetana Džonsa dao početnu brzinu brodu, koji se, 

sve više se naginjući, neumitno klatio prema svom cilju. 

Tačni pogoci engleskog broda, koji je još imao sve topove, kosili su po 

američkom brodu, sve do trenutka u kojem se, uz strašan tresak, stari 

brod prilepio uz novu fregatu. Sa stotinak vojnika, Leon je krenuo u 

abordaž, i prvi talas je uspeo: onesposobljeno je nekoliko topovskih 

posada, posečena užad, a među engleskim mornarima izazvana 

ogromna panika. Na trenutak je izgledalo da će prvi talas uspeti, ali je 

sa donje galerije zaklonjena jedinica sa musketama uspela da razredi 

Leonove borce. Dok se juriš usporavao time, neki oko topova su se snašli 

i nov, premda razređen plotun potresao je palubu „Bonom Ričarda“. 

U paklu koji je nastao, Leonu je stigla poruka da se povuče. Njegovi su 

se povukli u redu, ostavivši za sobom velike štete. Leon je shvatio da 

se povlače jer je „Bonom Ričardu” neophodna nova posada za topove 

129

– bitka se morala nastaviti plotunima iz neposredne blizine; premda 

mu je bilo jasno da sa sto ljudi ne može u prvom naletu osvojiti 

brod, Leon se vraćao bacajući odgovornost za neuspeli abordaž na 

sebe. Rasporedio je borce na preostale topove, i shvatio da su gubici 

ogromni: za topom do ogromne rupe bio je samo jedan čovek, koji 

je kao pomahnitao punio oružje. Nemajući nikog drugog da pošalje, 

Leon je u nekoliko skokova došao do očajnika, i kad se ovaj okrenuo, 

ugledao je ogaravljeno lice kapetana Džonsa, na kojem su razroke 

oči, crvene od dima, bacale paklene poglede. 

– Jesmo li propali? upita Leon. 

– Koješta! viknu Džons. – Sada je važno da ugušiš pobunu među 

zarobljenicima – u potpalublju – obećaj im bilo šta. 

Preživeli Englezi u potpalublju zaista su se pobunili, i spremali su se 

da prodru do broda svojih sunarodnika. Kad je Leon stao na početak 

stepenica sa kojih je nedavno vratio pešadince, shvatio je da je ovo 

mnogo teži zadatak; svakog trenutka mogli su pojuriti na njega. Leon, 

doduše, nije znao kako sam izgleda – crna lica, odeće koja se više 

nije razaznavala, sa bezbroj krvavih mrlja po sebi, sa posekotinom 

na golom ramenu koju još nije ni primetio, sa dva ogromna pištolja 

koja su se dimila i uz sve to još najdivljijeg izraza – imao je početnu 

prednost nad ovim ljudima koji su od užasa videli samo pokojeg 

mrtvog, i koji su pre svega bili preplašeni. 

– Smrdljivi pacovi! viknu Leon stilistikom koju nije mogao ni zamisliti 

kao svoju. – Ja nemam nameru da trošim metke na vas. Izađite na 

palubu, da vidimo koliko vas će naši mornari ostaviti Englezima, i 

koliko će vas pobiti vaši dok vas ne raspoznaju! Oni koji žele da se 

bore kao američki građani, još uvek mogu gore. Vi ostali, ćutite i 

čekajte, inače ću vas decimirati! 

Tek što je izgovorio ove reči, shvatio je da one nisu razumljene onako 

kako je mislio: nepismeni mornari, znajući da je stranac, pomislili 

130

su da se pod decimiranjem podrazumeva najmanje dranje na živo, i 

tihi žamor je Leonu dao na znanje da je poruka primljena. Trojica se 

izdvojiše i krenuše za njim. Leon je bio zadovoljan što ih se tako malo 

odlučilo za američko državljanstvo, jer bi veći broj značio podvalu da 

se izađe na palubu. 

Izlazak na palubu ga je uverio da stanje na „Bonom Ričardu” ne može 

biti gore; a bilo je tek predveče, i kasapljenje starog broda je tek imalo 

da se dovrši. Dva druga američka broda bila su, sudeći po potmuloj 

pucnjavi, zauzeta pratiocima „Serapisa“. 

Dim se vukao posvuda; retki preživeli su ćutke i brzo posluživali 

topove, zaštićeni ponekim pešadincem. Sve što se pokretalo bilo je na 

levom boku, a u otvoru od eksplozije, izlažući se mecima, stajao je 

mali Škot i pokušavao da razazna stanje na engleskom brodu. 

U zatišju, začuo se glas sa engleskog broda: 

– Predajte se! Svi zarobljeni biće pošteđeni! 

Žao nam je što nismo u stanju da prenesemo reči kapetana Džonsa; 

napomenimo samo da je njima izgubio svaku šansu da uđe u zbirke 

slavnih izreka, i da je odgovor slikovito značio odbijanje. Tradicija je 

docnije smislila i jedan odgovor podoban za štampanje. 

Novi plotun propratio je odbijanje na predaju. Na „Bonom Ričardu“ je 

još malo šta ostalo da se uništi, i puna mesečina koja se pojavila jedva 

je sakrivala to slabo stanje. Tobdžije sa „Serapisa“ gađale su zapravo 

žive ciljeve, ali se engleski kapetan još nije usuđivao da abordira, 

preplašen silovitim prethodnim upadom. 

– Kolika je voda u potpalublju? zapitao je kapetan Leona, kad mu je 

javio o zarobljenicima. 

– Ispod kolena. 

131

– To znači da uz mirno more, ovako zakačeni, možemo izdržati bar 

dan. Preuzmi strelce i rasporedi ih na dva cilja: jedni neka gađaju i 

onesposobljavaju posadu, a drugu grupu, sa granatama, rasporedi da 

traže skladište baruta. 

Mornarička pešadija na „Bonom Ričardu“ bili su skoro samo Francuzi, 

među kojima je Leon postao omiljen; raspoređivanje je proteklo brzo i 

tačno, i ideja kapetana Džonsa pokazala je uskoro svoju zasnovanost: 

jedan po jedan top sa „Serapisa“ koji je imao više oružja i mornara, 

ali slabije vojnike, bivao je ućutkan. Uskoro su dva broda pucala 

podjednakim brojem topova – po četiri na svakom. Ujednačena i 

precizna vatra Leonovih strelaca kosila je po palubi engleskog broda, 

i uskoro je stanje na dva broda malo ličilo na pomorsku bitku: skoro 

bez ljudi na palubama, gađalo se iz zaklona, ne u plotunima, već 

pojedinačno. Leon je pokušavao da nađe skladište, ali granate ga nisu 

dosezale, ili nisu na vreme eksplodirale. Njegovi strelci su metodično 

prebirali po svim sumnjivim mestima na susednom brodu, dok ih 

odjednom jak udar nije sve bacio na pod, a one nesrećnike koji su 

gađali sa kućica, pravo u more: „Bonom Ričard“ se uz užasnu škripu 

počeo sve više naginjati – očigledno je tonuo. Odnekud se čulo urlanje 

kapetana Džonsa: 

– Topove zdesna u more! 

Leon je shvatio da je ostalo premalo mornara za takav posao, i 

poterao je svoje strelce na taj posao. Engleski kapetan, izgleda ne 

shvatajući da je ovo prilika za abordaž, nastavio je razređenu vatru, 

ne primetivši razliku u učestalosti sa protivničkog broda. Koliko bi 

se začudio da je znao da na „Bonom Ričardu“ puca ukupno deset 

strelaca, dok svi ostali bacaju topove u more na suprotnoj strani 

broda! Leon je na čelu ove grupe davao uputstva kako da se puca, uz 

stalno pomeranje, da bi pokrili manevar za uspravljanje broda. Činilo 

mu se da to beskonačno traje, i po prvi put u ovome danu gubio je 

nadu, sve dok nije osetio potmulo drhtanje broda koji se s mukom 

vraćao u manju kosinu. Pomeranje olupine pomerilo je, međutim, i 

132

engleski brod, i Leon je začuo zvuke i glasove koji su govorili o panici 

preko puta. U tom trenutku, vitez od Gijminoa učinio je nešto ne 

samo nerazborito, već i protivno svim naređenjima koja je imao, kao 

i svome zdravom razumu: dao je znak strelcima, i oni su se bešumno 

prebacili na drugi brod, ostavljajući „Bonom Ričarda“ bez ikakve 

odbrane na izloženoj strani. Prebacivanje je bilo tako lopovsko da ga 

skoro niko nije primetio na susednom brodu, gde se posada ustrčala, 

misleći da oba broda tonu. Ideja koju je Leon imao u svojoj dosta 

bučnoj i smušenoj glavi, bila je da nađe prokleto skladište, jer više 

nisu imali ni ljudi za uspešan abordaž ni municije za iscrpljivanje. 

Prvi koji je primetio neprijatelja na brodu bio je kapetanov zamenik, 

iskusan engleski oficir, koji je, skoro se sudarivši sa Leonom na 

prolazu prema gornjoj galeriji, pokušao da vikne i digne uzubunu. 

Pretnja da će biti odmah ubijen nije ga naročito pomela, na šta ga 

je Leon izazvao na dvoboj, zadržavajući svoje drugove. Ovaj znak 

vojne učtivosti delovao je na Engleza, i počeo je besmisleni dvoboj, 

u kojem se Leon tresao od uzbuđenja pri pomisli da svakog trenutka 

Englezi mogu otkriti da je „Bonom Ričard“ na slaboj strani zapravo 

napušten. Englez se čvrsto branio, ne dajući, kako se to priliči, glasa 

od sebe – to je uostalom Leon hteo da postigne, jer mu je bilo mrsko 

da čoveka ubije samo zato što dobro obavlja dužnost. U nekoliko 

italijanskih skokova, zamki i lažnih napada, Leon je dovoljno vešto 

zbunio oficira, dobrog učenika racionalne francuske škole, i oborio 

ga bez mača na daske. 

– Zarobljeni ste, reče vitez od Gijminoa. – Ostanite s njim vas dvojica. 

Dva zaprepašćena strelca prihvatiše oficira, koji se bez reči, prema 

svim pravilima vojne nauke, predao, ne sluteći da se ceo abordaž 

sadrži od ove grupice, sa dvojicom manje, određenih da njega čuvaju. 

Čitalac će se možda začuditi postupcima viteza od Gijminoa, kojima 

je on ponekad zaobilazno dolazio do cilja. On, međutim, zaista nije 

trpeo bezrazložno nasilje, i zato je ponekad rizikovao i mnogo veće 

133

štete; ovoga puta, međutim, sreća mu se osmehivala, i on je nastavio 

tiho napredovanje sa preostalim strelcima. Sledeći oficir, kojeg su 

iznenadili u kajiti, na pogled viteza od Gijminoa, koji mu je držao 

i nož ispod grla, rešio je da odmah kaže ono što se od njega tražilo 

– gde je barutana – bila je tačno ispod njih, što je bilo neobično 

mesto za razuman raspored na bojnom brodu, ali je ovog puta imalo 

povoljno dejstvo. Isteravši sve iz kajite, Leon je otvorio kapak na 

podu, spustio u njega kraj zavese koja je prekrivala okno, i zapalio 

njen kraj. Iskočio je iz kajite, i naišao na svoje kako se bore sa grupom 

engleskih vojnika na palubi. Stanje je postajalo sve nezgodnije – bili 

su otkriveni, a improvizovani fitilj je mogao goreti brzo. 

U tom trenutku, začuše se povici za abordaž sa „Bonom Ričarda“, uz 

mnoge pokliče, i kroz dim Leon ugleda raspomamljenog kapetana 

Džonsa, kako prelazi ogradu. 

– Barut! Bežite! uspeo je da vikne, i svi se razbežaše, i Englezi i 

njegovi, a Džons se sagnu iza ograde. 

Nastala je potpuna tišina na palubi „Serapisa“. Niko se nije usuđivao 

da podigne glavu, a zavesa je nešto oklevala. Tek posle nekoliko 

minuta, grunu užasna eksplozija, raznevši kajitu i načinivši ogromnu 

rupu u palubi. Zahvaljujući Leonovoj opomeni, gubici ni na jednoj 

strani nisu bili veliki, ali je trenutak bio povoljan za abordaž, pa 

kapetan Džons ulete na „Serapis“ sa svim svojim preostalim vojnicima 

i mornarima. Dejstvo eksplozije bilo je strašno, a zamor i abordaž 

sa teško oštećenog broda toliko su obeshrabrili Engleze da je samo 

pola sata borbe bilo dovoljno da se predaju, i da zlosrećni kapetan 

nove fregate shvati da mu je brod zauzelo jedva dvadesetak garavih 

čudovišta. 

Dok je stratište u noći bilo osvetljeno vatrama sa umirućeg „Bonom 

Ričarda“, Džonsova posada je sprečila širenje vatre na „Serapis” i 

prebacivala je sve što se još moglo na bolje očuvan brod. Činjenica 

da je barutana bila na nivou palube spasla je brod od potpunog 

134

probijanja dna i potapanja, ali bilo je opasno praviti s njim velike 

manevre. Oba broda održavao je zapravo njihov gvozdeni zagrljaj i 

mirno more. Džons se nadao da će tako i ostati, da bi mogli stići do 

holandske obale. 

Sa pola posade i tri puta više zarobljenika, kapetan Džons je zauzeo 

britansku fregatu, i sada je, izdajući neprekidno naredbe o prenošenju 

tereta u oružju i municiji sa broda, pokušavao da smisli nešto što bi 

spaslo stari brod. Bilo mu je jasno da tih načina ima malo, i njegove 

su naredbe postajale sve oštrije. 

Negde posle ponoći, podigao se blag vetar, koji je možda mogao da 

pomogne „Serapisu“ da se domogne Teksela, ali nikako opterećenog 

plamtećom olupinom. Promuklim glasom, kapetan Džons je naredio 

da se „Bonom Ričard“ odmakne čakljama, i da se na „Serapisu” razviju 

velika bočna jedra. Posao je bio dugotrajan i mučan, i postojala je još 

uvek opasnost da se vatra prebaci na novi brod. 

Svitala je malo mutna zora kad se „Serapis“ odlepio, pažljivo i polako, 

od starog broda. Na milju od njega, zadimljeni kostur „Bonom 

Ričarda“ se prepustio moru. 

Okrenuvši se malo zamagljenih očiju od smrti svog broda, kapetan 

se obrati Leonu. 

– Da si bilo gde drugde, samo bi te đavo iz pakla mogao spasti vešala. 

I tu se nasmeja. – Ali ti si mi, u stvari, doneo ovu pobedu. 

Leon je potišteno ćutao. 

– Voditi dvoboj kad upadaš na brod da potpališ barutanu, ha, ha! 

Ipak si ti najveći vojni talenat kojeg sam upoznao za ove tri godine 

ratovanja po Evropi – pod uslovom da ne vodiš rat. 

I to je bilo sve što je kapetan imao da izjavi o bitki koju je vodio. 

135

Sledeće što je izašlo iz njegovih stisnutih usana bilo je hiljadu psovki 

upućenih svojima i zarobljenicima, na račun probušenog engleskog 

tanjira kojim je trebalo doći do Teksela. 

136

Moral Lukše Ragužanina 

Značaj ostrva Teksel bio je u tome što je ležalo na polovini svih 

puteva između Engleske, Nizozemske i severnih mora i zemalja, 

i promućurni Holanđani su na njemu rano osnovali neku vrstu 

međunarodne stanice za moreplovce, gde su se opravljali brodovi, 

gde se trgovalo i novačilo, a bogme su se obavljale i druge, zakonima 

manje bliske radnje. Engleskoj je Teksel naročito bio trn u oku, jer je 

podupirao američke brodove, i kapetan Džons je u ovome delu mora 

bio popularan i rado očekivan gost. 

Zamislite vavilonsku kulu koju je neko sravnio udarcem malja: to je 

bilo ostrvo Teksel, ravna ploča na kojoj se gradilo, opravljalo, trgovalo 

i opijalo, bogoradilo na svim evropskim i mnogim drugim jezicima, 

i gde su žene bile možda ne toliko skupocena koliko skupa retkost. 

Leon je primetio da se duševno stanje kapetana Džonsa znatno popravilo 

otkako je ugledao tanku zelenu liniju na horizontu, ali je teško 

mogao zamisliti kapetanovu radost, kao i ponašanje koje je sledilo, 

kad su pristali u preopterećenu luku. Nekoliko holandskih prijatelja 

kapetanovih već je sa doka puštalo strašne zvuke, koje je Leon raspoznavao 

kao posledicu kajsijevače, a tek što je „Serapis“ pričvršćen, 

pohrlili su na brod da saznaju novosti i da čestitaju, jer se za veliku pomorsku 

bitku već čulo, a kapetan je očigledno dolazio na engleskom 

brodu. Holandski ljubitelji republike morali su međutim, da sačekaju 

da se ljudstvo na brodu koliko-toliko sredi, da se ranjeni prebace na 

obalu a zarobljenici u neki prazan lučki magacin, i tek kada su tesari 

pušteni na brod, kapetan je izašao, sa nekolicinom preživelih oficira 

i svojim novim zapovednikom mornaričke pešadije, ne zaboravljajući 

da na izlazu prokune trulu englesku olupinu na kojoj je došao. 

Krčme u Tekselu, pored sveg izuzetno bednog spoljnog i unutrašnjeg 

izgleda, bile su mesta u kojima se sjajno jelo, i u kojima je sigurno 

137

oravilo više vladara, generala, filosofa i ministara nego u mnogim 

gostionicama u Parizu; mnoge krunisane glave prolazile su ovuda pre 

nego što su ih lišili oba ova svojstva, mnoge vojskovođe koje će tek 

steći ili su upravo izgubile slavu, mnogo prilika dobro zamaskiranih, 

koje su mogle kriti lopove ili princeze; u jednom takvom mestu 

zaustavilo se društvo kapetana Džonsa da proslavi njegovu pobedu. 

Krčmar je izneo krčag nečeg što je imalo odvratan ukus i još gori 

miris, i što se moralo piti kao piće Džonsove domovine Škotske; ta 

odvratna tečnost je ubrzo nestala, pa je Leon zahtevao da se piju pića 

njegove dve domovine, i nešto što im ne bi kvarilo ukus kao dimljena 

haringa: presrećni krčmar je na to poslužio jastoge uz maslac 

sa mirisnim sovinjonom, i guščije pečenje sa četvorogodišnjom 

barberom. Radost viteza od Gijminoa očitovala se u nekoliko rečitih 

izliva zahvalnosti krčmaru, otadžbini i plodnim lombardijskim 

obroncima. Leon nije primetio interesovanje koje je pobudio, 

naročito u jednog gospodina u uglu, velikih gestova i ogromne glave 

na kojoj su se u neskladu skupila dva mala vodnjikava oka i napućena 

usta; gospodin je već nekoliko puta, zabacujući kraljevski kraj svog 

ogrtača i kašljucajući da bi privukao pažnju, dizao čašu prema 

Leonovoj družini, a da ga iz nje niko nije zapazio. Nepoznati je imao 

dovoljno strpljenja da sačeka opadanje raspoloženja – a za to je bilo 

potrebno zaista mnogo strpljenja – i polako se približio Leonu, koji je 

pao u ono stanje koje spolja i u izdržljive gospode deluje kao duboka 

zamišljenost, dok je zapravo znak kraćeg oporavljanja pred sledeće 

preterivanje. U takvom stanju, Leon je začuo kraj sebe nekakav glas, 

i trebalo mu je dosta vremena da razabere govor u kojem je bilo i 

venecijanskog ačenja, i gutanja slogova kao u Livornu, i napuljskog 

zavijanja, ali iznad svega nemoguće italijanske gramatike; vitez 

se sa izrazom krajnjeg negodovanja okrenuo da vidi autora tog 

pogroma nad najlepšim živim jezikom, i ugledao je osobu koju smo 

malopre opisali, i koja je u tom trenutku, veoma zadovoljna sobom, 

izjavljivala: 

– Konte Lukša, savetnik grada Raguze. 

138

I pre nego što je Leon bilo šta suvislo mogao da smisli, konte je nastavio, 

razlažući i naglašavajući svaku reč kao da govori Tasove stihove, i na 

istom nemogućem jeziku je objašnjavao kako ga je privukla vojnička 

slava kapetana Džonsa i njegovih ljudi, ali da se još više obradovao 

shvativši da je među njima i jedan predstavnik italijanske otmenosti 

i finoće, kojoj i sam pripada, da je za njega ogromna čast da upozna 

takvog plemića, da bi želeo da sluša o podvizima, i je li bio veliki plen 

na engleskom brodu. 

Spominjanje otmenosti i plemstva izazvalo je neprijatnu grimasu 

na Leonovom licu, ali ju je neumorni Ragužanin shvatio samo kao 

posledicu pića, i nastavio da govori u opštoj tišini, prekidanoj samo 

hrkanjem kapetana Džonsa. 

Jednim dobro proračunatim, ali donekle slabo izvedenim pokretom, 

Leon je istovremeno oborio slanik i dao znak za prekid te bujice: 

– Ja sam u službi američke republike, reče Leon dosta razgovetno, – i 

žao mi je što sam na vas ostavio pogrešan utisak. 

– A ja sam takođe iz republike, reče konte široko se osmehujući, – i to 

jedne od najstarijih u Evropi! 

Pogled viteza od Gijminoa postade nešto blaži, ali još nije razumevao 

čemu toliko zanimanje ovog gospodina. Nije dugo čekao, jer konte 

odmah upita: 

– Treba li vam brz i siguran brod do domovine? 

– Nisam siguran, reče Leon. – Naročito ne u domovinu. 

Konte Lukša uputi pogled pun razumevanja i pritajene radoznalosti. 

– Mogućni su razni načini pristajanja, reče on umiljato. 

139

– Vi ste trgovac? upita Leon. 

Plemeniti konte se malo namršti, ali se priseti Leonovog 

republikanstva, i reče: 

– Pošten trgovac i građanin, gospodine... 

– Leon od Gijminoa. Želeo bih da stignem do Francuske, ali ne sa 

fanfarama. 

– Naravno, naravno, reče konte trljajući ruke. – Ko se ne bi obradovao 

poslu sa takvim herojem, pobednikom tako bogatog engleskog broda. 

Mogućnosti razložnog obaveštavanja pomalo su iščilele u 

međuvremenu kod viteza od Gijminoa, i on samo reče: – Potražite me 

prekosutra na „Serapisu“, uz pokret otpuštanja sagovornika. 

Konte se na nagao prekid nije uvredio, smatrajući da je u izgledu dobar 

posao, i tiho je ostavio poluzaspalo društvo. Da se za kakvih četvrt 

sata vratio, ugledao bi zapanjujući prizor izdržljivosti: kapetan Džons 

i njegovi su posle odmora upravo odlučili da pređu na topli punč, i 

niska prostorija se opet orila raskalašnim smehom i podvriskivanjem. 

Tek negde u maglovitu zoru društvo je krenulo ka brodu, u tišem 

razgovoru. 

Pobednik kod Flemboro Heda, kao da se prethodne noći ništa nije 

desilo, i bez ikakvih znakova zamora, uživao je u omletu sa slaninom 

i preko zalogaja diktirao Leonu dnevne zapovesti, kada je dežurni 

oficir na vrhovima prstiju prišao kapetanovoj kabini; samo se po 

boji kapetanovog nosa i malo zamućenom pogledu zapovednika 

mornaričke pešadije moglo naslutiti da su se ratnici veoma malo 

odmarali. 

Odjedanput, Džons reče: 

140

– Ti bi išao. 

– Bih, odgovori Leon. 

– Ne mogu te zadržavati, reče Džons, – premda bih više od sledeće 

pobede voleo da te odvedem u Ameriku. 

– Neko me čeka u Francuskoj, reče siroti Leon, i ne sluteći koliko se 

sudbina igra s njim. 

– Žensko? upita Džons, i njegovo lice je pokazivalo potpuno odsustvo 

neprijatne radoznalosti, samo neku blagu brižnost. 

Leon, koji je poveravanje i otkrivanje tajni mrzeo, odjednom oseti 

potrebu da mu ispriča svoje jade, odmereno i suvo, spominjući o 

nama poznatoj gospođici samo jedan podatak – da nose isto ime. 

– Lea... promrmlja Džons. 

– Deminutiv, reče Leon. 

– Lea Deminutiv, ponovi Džons, gledajući nekuda kroz prozor, 

odjednom sentimentalan i tih. – To je dakle ta amajlija... A mene bi 

trebalo da čeka izvesna Prudens... 

Gledajući malog Škota kako kroz kukasti nos pušta naročito nežan 

uzdah, Leon je primetio kako u njemu narastaju isto tako nežna i 

besmislena osećanja prema neočekivano pronađenom prijatelju. No 

kako su se obojica jako stidela izliva pozitivnih emocija, već nekoliko 

trenutaka docnije su se svađali oko sume koju zapovednik mornaričke 

pešadije treba da dobije na otpustu: Džons je predlagao da to bude 

dvomesečni iznos, a vitez je bio užasno uvređen pominjanjem bilo 

kakvog plaćanja. Mali Škot je bio najrazrokiji i najcrveniji, a Leon 

ledeno stisnutih usana, jer je upravo upitan ima li prebijene pare pri 

sebi, i čime misli da će putovati u Francusku, kada je na scenu stupio, 

141

u zakazano doba, konte Lukša, višestruko obložen venecijanskim 

brokatom i beskrajno srećan što se razgovor, po njegovom shvatanju, 

vodi oko bogatog plena. Njegova pojava je Leonu sasvim jasno 

pokazala da Džons ima pravo, a razbešnjeni kapetan je odmah 

prihvatio cenu prevoza – neobično visoku – od Teksela do Kalea za 

Leona, i isplatio je bez primedbi Ragužaninu. Nije ni slutio koliko je 

time naškodio svom prijatelju. 

Nekoliko dana docnije, kapetan Džons i Leon su se bez reči potapšali 

po ramenu i vitez se ukrcao na karavelu koja ga je po svemu, sem po 

veličini, podsećala na „Bonom Ričarda“. To je bio „brz i udoban brod“ 

koji je kapetan obećavao, a lica posade, da ih je Leon bolje posmatrao, 

obećavala bi još manje. Sa njim su se ukrcala još šestorica Francuza, pa je 

vitez uglavnom provodio vreme pričajući sa njima. Brodu je, po burnom 

moru i pod ledenim vetrom, trebalo dva dana da dođe do Francuske. 

Narednog jutra, Leon je osetio ogromno uzbuđenje: trebalo je da 

uskoro pristanu u Kaleu, i njegov je mozak radio grozničavo: trebalo 

je iskrcati se neupadljivo, isto tako stići do Pariza, gde tek počinju 

nevolje... Usred tog razmišljanja začuo je karakteristično i nametljivo 

kašljucanje kojim je konte-kapetan nagoveštavao svoju pojavu i izjavu. 

– Žao mi je što vas podsećam, reče on, – ali pred iskrcavanje treba da 

platite, i vi i vaši drugovi, drugi deo putnih troškova. 

Leon ga je gledao sa potpunim nerazumevanjem. 

– Nismo li vam platili još u Tekselu, unapred, da biste opremili brod? 

– O, onda je reč o nekoj zabuni, reče konte uspijajući. – Platili ste 

samo polovinu sume, kao što je zapisano u brodskim hartijama. 

Vitez od Gijminoa je stanje besa brzo i lako dostizao, a ovog puta je to 

stanje čak i za njega došlo neobično hitro. Jedva se suzdržavajući, on 

reče: 

142

– Voleo bih da vidim te spise. 

– Drage volje, plemeniti viteže... potrebno je samo malo veštine u 

čitanju našeg skjavonskog jezika... i slova. 

Ova izjava bila je propraćena još dražesnijim smeškom, a kapetanova 

mala usta su ličila na trešnju u pudingu; Leon je imao iznenadnu želju 

da taj slatkiš razlepi jednim udarcem, ali je u magnovenju shvatio da 

on i šest vojnika, naoružani samo mačevima, teško mogu da se odupru 

posadi koja je očigledno znala postupak prema naivnim putnicima. 

Zato, gledajući Ragužana svojim najubistvenijim pogledom, reče: 

– Možemo pogledati koliko još novaca imamo pri sebi. 

Vojnici, videvši da se nešto događa na palubi, približili su se svome 

zapovedniku, ali isto su se tako svom kapetanu približili i njegovi, bar 

tri tuceta propalica sa tojagama, lancima, musketama i sekirama, i u 

iznenadnoj tišini se začuo Leonov glas, kako svojim sunarodnicima 

objašnjava situaciju; bili su dovoljno iskusni da odmah počnu 

prikupljati novac, i uskoro su dvomesečne plate i nagrade kapetana 

Džonsa promenile vlasnika – a kapetan, ni posle brojanja, nije skidao 

izraz pritvorne ljubaznosti na licu. 

– Nadam se da je sad u redu, reče Leon. 

– Avaj, plemeniti gospodine, tu konte pogleda prema nebu, – iskrcati 

je jedno, a iskrcati „bez fanfara“ je drugo! 

– Imam utisak, kapetane, reče Leon polako, – kao da ste malčice 

zaboravili svoj cenovnik. 

– I vi svoj položaj, reče pokvarenjak uz lak naklon. – Ali bi se ovo vaše 

mučno i meni nerazumljivo cepidlačenje možda moglo okončati ako 

na ukupnu sumu dodate i vaše skupocene mačeve. Tako ćemo bez 

nesporazuma i čegrsti pristati u vašoj domovini. 

143

Na trenutak je Leonova opreznost delovala besprekorno, i on se sa 

zapovednim izrazom okrenuo svojim drugovima: no na njihovim 

licima je bilo samo očajanja i želja da se konačno vrate, a dvojica 

ili trojica su već počeli da otpasuju mačeve. Pri pomisli da ga posle 

pogodbe sa ovim iznuditeljima čeka Leonina, kojoj je sigurno 

neophodna pomoć, njegovo rasuđivanje pokleknu, i vitez nevoljno 

predade svoj mač. Istoga trena mu je postalo jasno koju je užasnu 

grešku učinio: mornari im pritrčaše, i posle dosta dugotrajnog 

opiranja i gušanja, svezaše ih i baciše u potpalublje, uz poruku 

Ragužanina: 

– Verujte mi, samo će mi pijaca u Tangeru vratiti štetu koju ste mi 

načinili. 

Osećamo da ni nama, a još manje našem čitaocu, ne bi prijao opis 

užasnog duševnog stanja viteza od Gijminoa u satima i danima koji 

su sledili: tako surovo, besmisleno i nepravedno biti otrgnut od svog 

života, i to u trenutku kad mu se upravo vraćao, kad je već video 

francusko kopno, skoro ga je dovelo do ludila; od toga ga je spasla 

užasna bura u Biskajskom zalivu, jer se tri puna dana morao boriti za 

svoj život i za živote svojih drugova – niko ih za to vreme nije odvezao. 

Dok su zatim po mirnom moru prolazili pored negostoljubivih obala 

Španije i Portugalije, Leon je primetio da oko vrata više nema Leonino 

pismo, i sa nečim što je ličilo na tračak nade, shvatio da ga zna 

napamet, da se seća oblika svakog slova, mesta zamrljanog suzom, 

i čak mu se, u stalnoj bunovnosti od iscrpljenosti i gladi, činilo da 

sluša njen glas. 

Negde početkom marta – ili se bar Leonu tako činilo, jer je karavela 

bila neverovatno spora i zaustavljala se izgleda u svakoj luci od 

Lisabona do Gibraltara, zapovednik mornaričke pešadije na slavnom 

„Bonom Ričardu“ i njegovih šest vojnika bili su u ritama i sa bradama 

izvedeni na trg robova u Tangeru, gde su ih kupili različiti vlasnici, i 

više se nikad nisu videli. Nikada, ni pre ni kasnije, nije Leonovo srce 

toliko žudelo za osvetom kao kad je video priliku Ragužanina kako 

144

zamiče u suk, bacajući teatralnim pokretom ogrtač za rame, i to je bio 

i jedini prizor na kopnu koji je video za dugo vremena. 

Za dva meseca Leon je promenio samo dva vlasnika – jednog 

tangerskog trgovca i jednog nepoznatog gusara, na čijem smo ga 

brodu sreli na početku ove pripovesti. Posle vrtoglavo brzog odvijanja 

događaja koji su usledili posle bekstva iz Francuske, ovo vreme je 

proticalo sporo i neodređeno, premda u svakodnevnim životnim 

opasnostima i na ivici osnovnih potreba. Nikad Leon nije toliko 

vremena proveo sam sa sobom, bez dijaloga ili posmatranja, i njegov 

duh je iz tog strašnog iskušenja izašao ojačan i produbljen. Istini za 

volju, bio je u stanjima koja su bliska gubljenju razuma, ali ga je iz te 

opasnosti spasao mladi grčki lekar. 

Sve to što smo opisali prolazilo je kroz sećanja viteza od Gijminoa, 

dok je sedeo na gomili užadi, gledajući kako se približava obličje 

smešnog simbola njegovog negdašnjeg života – ostrvo Kitera, Vatoova 

inspiracija. 

145

Glava V 

Sveti Gerasim i sveta Paraskeva – Komad 

venecijanskog brokata – Abdulah-bej – Kira- 

Dafnine minđuše 

... biva kadšto ko da slazi stub 

s neba na more, vali uokrug 

pod teškim dahom vetra uzavru 

i koji brod taj vrtlog zahvati, 

najveća ga opasnost obrće. 

(Lukrecije, O prirodi stvari) 

Ali zato nas vrlina samim delima neposredno podstiče da se ne samo 

divimo delima nego da se u isti mah nadmećemo s onima koji su ih 

stvorili. 

(Plutarh, Život Perikla) 

146

Sveti Gerasim i sveta Paraskeva 

Ostrvo Kitera, ili mnogo češće, u doba kad o njemu govorimo, 

Cirigi, doživelo je možda najžalosniju, i svakako najduže žalosnu 

sudbinu od svih grčkih ostrva. Uvek na udaru afričkih gusara, bila 

je za vreme krstaških ratova često pljačkana, a Hajredin Barbarosa 

je sa svoje strane zapečatio svaki život na njoj, tako da Kitera 

desetinama godina nije bila uopšte nastanjena. Posle četvrtog 

krstaškog rata, malo su se obnovile mnogobrojne vizantijske 

tvrđave na ostrvu, i ono je živnulo, da bi od trinaestog veka 

neprekidno bilo pod Venecijancima. Ovo „pod Venecijancima“ 

uključivalo je i pustošenja, i povremeno upade turske flote, 

alžirskih gusara i drugih, kako je već kome odgovaralo da bednim 

i malobrojnim stanovnicima otme neznatnu imovinu, pokoji ćup 

meda ili ulja. Kiterana je bilo posvuda po Osmanlijskom carstvu, 

posebno u Egiptu i Carigradu, i tamo su svojim sposobnostima 

pokazivali nesrećni usud svoje otadžbine. U doba odvijanja naše 

priče, u glavnoj, južnoj luci ostrva, Kapsali, smeštenoj između 

dva zaliva odvojena malim rtom sa tvrđavom, bilo je ne više od 

stotinak Grka i tridesetak Venecijanaca, a u okrugloj kuli koja je 

u bolja vremena služila kao karantin, bilo je dvadeset vojnika, 

šareno društvo venecijanskih najamnika. Najzad, ono što je za 

priču najvažnije, u luci je bio venecijanski trgovački brod, prepun 

robe iz Sirije i sa Kipra, koji se u Iraklionu nije mogao zaustaviti 

zbog bure, nego je našao drugu luku za snabdevanje pred 

jadransku etapu. Dolazak gusara na Kiteru nije bio slučajan, već 

su na Tenaronu bili, samo njima poznatim znacima, obavešteni o 

ovom mogućem plenu. 

Hvatao se mrak kad je gusarski brod izronio iza rta sa zapadne 

strane zaliva, a da ga sa gornje tvrđave niko nije primetio niti dao 

znak za uzbunu. Većina venecijanskih mornara bila je još na obali, 

147

a jedan deo u čamcu koji je upravo krenuo sa mola prema brodu, 

ukotvljenom u sredini zaliva. Nije moglo biti nikakve sumnje u to 

kakav je brod što dolazi, jer se na njemu već vijorila crna zastava, 

i niz zaliv su se razlegli užasni bojni pokliči afričkih gusara. Vitez 

od Gijminoa i sior Foskolo su već odavno bili na nogama, ne bi li 

naslutili šta ih čeka u zalivu. U trenutku kad je nastalo komešanje 

na palubi, i kad su gusari pojurili prema užadi i topovima, Leon 

je udarcem noža prekinuo vezu topa kod kojeg je stajao, i gurnuo 

Foskola dalje, prema krmi, računajući da će u gužvi uspeti da skoče 

i dokopaju se kopna. Bez oklevanja ili opomene, sa gusarskog 

broda su odjeknula dva plotuna, sa desne strane: jedan je za dlaku 

promašio čamac u kojem su mornari pokušavali da se domognu 

obale, i pritisak je izbacio ljude iz njega, a drugi je precizno pogodio 

posred druge palube venecijanskog broda. Ono što je u prvom 

trenutku izgledalo kao kukavičluk venecijanskih mornara, bežanje 

na obalu, bilo je zapravo jedino što se moglo učiniti: brod se mogao 

braniti samo sa obale, jer vremena za dizanje sidra i manevrisanje 

više nije bilo, a napad je po svemu predviđao i upadanje u slabo 

branjeni grad. Na žalost, niko u Kapsaliju nije mislio na gornju 

tvrđavu, na zapadnoj strani zaliva, iz koje se mogao sjajno braniti 

grad, a raspoložive vojne snage nisu se pozabavile strateškim 

razmišljanjima kad su dospele na ovaj zaboravljeni kraj sveta. 

Uskoro se, međutim, razlegao plotun sa terase karantina. Gusarski 

brod je morao da manevriše, a Leon, shvativši šta će doneti naglo 

naginjanje, rekao je Foskolu: 

– Skačimo! 

Dok su padali u tamu, Leonu se još činilo da čuje Foskolovo tiho 

mrmljanje i obraćanje svecima. Činilo mu se da tone dugo, i da mu 

glava prska, i krajičkom svesti je još mislio na Foskola kao na manje 

otporni deo para, kad je odjednom shvatio da ga neko snažno izvlači 

gore; na površini je grčevito udahnuo vazduh i video da je to što ga 

vuče snažna Foskolova ruka, i da Grk ogromnom brzinom pliva ka 

istočnom rtu, koji se još jedva naslućivao u pomrčini. 

148

Nisu odmakli više od pedesetak metara, kad se sa gusarskog broda koji 

je već krenuo u abordaž, začula zaglušujuća eksplozija; otkačeni top 

je po nagnutoj palubi jurnuo unazad, i zakačivši jednog bakljonošu, 

pribio ga uz jarbol. Dok su se ostali snašli, plamen je pao na cev. Leon 

i Foskolo su videli kako se u plamenu glavni jarbol nakrivio, a zatim 

pao, bacajući u vatru tone navoštenog platna. Haos je bio potpun, 

ali gusarski zapovednik kao da nije gubio glavu, i brod je i dalje 

nastavljao prema venecijanskom. Leon i Foskolo, plivajući u velikom 

luku prema rtu, gledali su događaje kao iz niskog partera. Preživeli 

gusari su shvatili da im je jedini izlaz da se prebace na drugi brod, i 

to im je i uspelo, jer su sa njega svi pobegli na obalu. Leon je morao 

priznati da zapovednik ima strateške mašte; na malom rastojanju od 

venecijanskog broda, gusarski brod je zaokrenuo i zaustavio se, da 

se vatra ne bi prenela na drugi, i iz ploveće buktinje su gusari, na još 

veće Leonovo iznenađenje, uspeli da spuste čamce i u njih poskaču, i 

da sa istom takvom brzinom i veštinom uskoče, uspužu se ili uspenju 

uz bokove broda. Ljudske siluete su se jasno videle pri odblesku 

plamena, u zatišju u kome su vojnici iz karantina čekali da vide na 

koji će brod pucati. 

Leon je najednom shvatio da uopšte ne može da pokrene ruke u 

bolnom grču od ledene vode, i pitao se u sebi kako bi ovaj smeli plan 

izveo bez sior Foskola, koji je ujednačeno, kao da mu ne smeta ni 

teret ni hladnoća, plivao prema obali. Srećom, talasi su bili mali pa je 

Foskolo već iz trećeg pokušaja uspeo da Leona i sebe izvuče na oštro 

stenje. Naložio mu je da nožne prste povuče ka sebi, i obasuo mu 

ramena brzim i jakim udarcima. I zaista, već posle nekoliko minuta, 

Leon je bio u stanju da pokreće udove, i obojica su ustala, drhteći od 

zime. 

U zalivu se u međuvremenu nastavljala drama. Gusari su pucali iz 

topova trgovačkog broda, još uvek u plotunima nadmoćni nad tri 

topa iz karantina, a pojedini stanovnici su odgovarali musketama iz 

uskih uličica luke. Premda je veliki broj gusara stradao u eksploziji, 

bilo ih je još uvek više od postaje u karantinu, a svakako su bili i 

149

nadmoćni i nad stanovnicima gradića. I dok su se Leon i Foskolo 

s mukom probijali preko stenja do pristupačnog dela istočnog rta, 

imali su priliku da posmatraju sledeći drski manevar gusarskog 

zapovednika, koji je spustio dva čamca sa svog novog uporišta – što 

će reći najmanje pedeset ljudi, i očigledno ostavio još nešto topovske 

posade, da pod njihovom zaštitom napadne grad. Gledajući ovo, 

Leon i Foskolo su nesvesno ubrzali korak, ne primećujući užasno 

stanje svojih bosih nogu. Već su bili u podnožju karantina, i iza njega 

na početku gradskih ulica, kada je Leon zastao: sa staze koja je negde 

pri kraju postajala ulica, virila je osovina jednih jednostavnih drvenih 

dvokolica koje se obično po lukama upotrebljavaju za prenošenje 

buradi: ova su još bila natovarena sa dva reda buradi. Pogledao je 

Foskola, i na njegovom licu, osvetljenom udaljenom vatrom, video 

da ima istu pomisao. Bili su, u ravnoj liniji, jedva tridesetak metara 

daleko od rive, na koju se upravo iskrcavala posada prvog gusarskog 

čamca; ulica je imala blag nagib, i kola je samo trebalo pokrenuti iz 

ugla u kome su se nalazila. 

– Pomozi, sveti Gerasime i sveta Paraskevo, reče sior Foskolo i uhvati 

ručku, dok je Leon prilegao na zadnji kraj kola. Izgleda da su sveci 

te večeri bili naklonjeni čudnovatim prilikama u mokrim prnjama, 

jer su kola sa malo napora izašla iz ležišta, i u sledećem trenutku, 

uz neopisivu buku, krenula, prvo polako, pa zatim sve brže po 

popločanoj rivi, dok su burad padala i sama za sebe nastavljala put. 

Pre nego što su posade čamaca videle opasnost i čule opomene svojih 

drugova, kola su silovito udarila o stubić za užad, okrenula se sipajući 

varnice po kamenu i koseći sve što je već izašlo na obalu, i konačno 

pala u vodu, zakačivši jedan od čamaca. Ovaj iznenadni napad imao 

je dvostruko dejstvo: snašavši se brzo, gusari su se okrenuli strani 

otkuda je krenulo vozilo, a branioci gradića, sakriveni u mračnim 

ulicama, ohrabrili su se od neočekivane pomoći i istrčali na plamenom 

osvetljenu rivu u neposredan okršaj. Počela je borba prsa u prsa, 

koja gusarima na kopnu nije mnogo odgovarala; istini za volju, još 

je manje odgovarala Leonu i Foskolu, koji nisu imali nikakvo oružje 

sem jednog noža. Dok su sasvim nerazumno hrlili u bitku, Foskolo je 

150

dograbio i kamen koji je stajao ispred točkova kola, i tako naoružani, 

naši junaci su, puštajući užasne borbene krike, jurnuli da ponovo 

izazovu sudbinu. Pojava ova dva bića svakako nije mogla da iskusne 

gusare zaplaši ili prevari: ali činjenica da je sve što je moglo da nosi 

oružje izašlo na obalu, i što njihovi drugovi u zbunjenosti nisu znali 

da li da pucaju u rivu, promenila je situaciju, koju su odmah shvatili 

Venecijanci sa svoja tri bedna topa u karantinu, i opalili nekoliko 

dobrih pogodaka po svom bivšem brodu, koji je stajao nepokretan, 

i odlično osvetljen. 

Bitka nije bila tako kratka, jer su gusari bili odlični borci, a ovog puta 

su se borili za goli život. Leon i Foskolo su se ubrzo naoružali od svojih 

pobeđenih protivnika, i vitez od Gijminoa je sebi morao priznati da se 

grčki lekar sjajno bori. Sior Foskolo se doduše borio stilom koji je Leon 

docnije opisao kao „ekstremni italijanski“, što će reći da je uobičajeno 

skakanje, varakanje i vikanje koje često i nije imalo posebno jasan cilj, 

sem da zbuni protivnika, postalo u Foskolovom slučaju predstava koja 

je odvlačila pažnju i drugih, i znatno doprinosila opštoj dekoncentraciji 

gusara. I dok se na rivi odvijala krvava borba, trgovački brod se sve 

više naginjao, ozbiljno pogođen, i sa njega su skakali preostali gusari. 

Ovo je ubedilo posadu u karantinu da više ne mora služiti topove, pa 

su i oni priskočili u pomoć građanima Kapsalija na obali. Za manje od 

jednog sata, nešto preživelih gusara bilo je vezano i bačeno u podrume 

karantina. Mlađi učesnici bitke počeli su prati rivu morskom vodom, 

dok su stariji seli u sve raspoložive barke i krenuli prema trgovačkom 

brodu, koji je zahvaljujući mirnom moru još plutao usred zaliva: bila 

je to retka prilika da se odbrane od gusara i još nešto ućare, jer su 

po pomorskom običajnom pravu smeli da „spasu“ odnosno rasture 

tovar ugroženog broda. Venecijanski plaćenici nisu ni pokušavali da 

ih zaustave, znajući da određen procenat mora biti izložen prodaji, 

i nadajući se i sami nekoj dobiti. Mornari su zajedno sa građanima 

razvlačili teret broda. 

Leon i sior Foskolo, koje je najzad stigla tupa iscrpljenost, sedeli su 

bez reči naslonjeni o zid jedne kuće, kad im je prišla prilika koja se 

151

već obnevidelom Leonu učinila kao oličenje svetog Gerasima: bio je 

to čovek srednjih godina, veličanstvena figura lepe glave i uglavnom 

osedele kose, brade i brkova, velikih tamnih očiju malo opuštenih na 

spoljnim uglovima. Zatičući veliki krivi nož za pojas, čovek se obratio 

sior Foskolu na njegovom jeziku, i počeo je kratak razgovor koji 

se završio time što je nabeđeni sveti Gerasim bez ikakvog uvijanja 

podigao Leona, prebacio ga preko ramena i krenuo sa Foskolom 

među tamne uličice. 

Prvo što je Leon video kad je otvorio oči, bila je zaslepljujuća belina, 

koja se nije menjala ni posle trećeg protrljavanja slepoočnica: 

vitez se nalazio u besprekorno beloj sobici, koju je kroz malen 

prozor, oivičen plavom bojom, obasjavalo sunce. Kad je uspeo da 

se pridigne na laktove, video je da na drugome ležaju, umotan 

u tkanje lepih zemljanih boja, leži Foskolo, isto onako sklupčan 

kao i na šljunku rta Tenaron, dok sa druge strane sobu obasjava 

malo ognjište, koje se jedva primećivalo u opštoj belini. Drugog 

nameštaja sobica i nije imala. Sa nešto malo muke, Leon je ustao, i 

video da je odeven u dugu belu košulju od debelog i toplog tkanja. 

Prišao je prozoru, teturajući od jačine svetlosti, i kroz okno ugledao 

najprijatniji mali vrt sa zrelim limunovima i narandžama, jednom 

prastarom maslinom i mnogo sočnog mediteranskog zelenila, 

povijanog vetrom. Zadivljen slikom južnjačkog decembra, ostao 

je dugo uz okno, dok ga škripanje vrata nije otrglo iz te čarolije: 

ono što se na njima pojavilo bila je, u smušenoj vitezovoj mašti, 

sama sveta Paraskeva, – jedna mala i sveža prilika u crnom, pravog 

držanja, brzih pokreta, koja je prišla ognjištu, podigla poklopac na 

posudici u pepelu, okrenula se i ugledala prazan krevet, i uputila 

strog pogled svojih crnih očiju, uokvirenih stotinama bora od 

sunca i smejanja, drskom dezerteru. Pre nego što je Leon uspeo 

da se ceremonijalno pokloni, dama je prišla, uhvatila ga za ruku i 

blago ali odlučno smestila u krevet, i u sledećem trenutku je vitez 

poslušno pio sadržaj posudice iz pepela, u kojem se naslućivao 

med, limun i mnogo mirisavih dodataka. 

152

Do buđenja lekarovog trebalo je da prođe još mnogo vremena, i 

Leon je ostao pod okriljem male žene, koja je mogla imati i četrdeset 

i šezdeset godina. Vitez je sa najvećim čuđenjem posmatrao ovo 

biće: za svoga života bivao je malo sa običnim svetom, a starije 

žene njegovih krugova izgledale su toliko drugačije i sa toliko muke 

su se očuvavale, da ga je pojava ove staračke ljupkosti potpuno 

zaokupila; čitalac je, uostalom, već verovatno naslutio koliko se 

tople sentimentalnosti krije iza čelične pojave viteza od Gijminoa. 

Dok se Foskolo probudio, Leon je dobio komad ovčijeg sira preliven 

maslinovim uljem i nekakvim travama, uz komad još toplog mirisnog 

hleba, dve narandže, bademovo testo umešeno sa ružinom vodicom, 

čašicu neke jake rakije, gust i veoma sladak sirup sa zelenim 

smokvama, i šoljicu isto tako guste i slatke kafe. Potpuno predan 

uživanjima i zahvalan svim božanstvima što je spasen, vitez od 

Gijminoa je od svoga druga saznao da se nalazi u gostoljubivoj kući 

graditelja čamaca, posednika i uljarskog trgovca Nikolaosa Zarganisa 

i njegove žene Penelope, čijih je sinova, sve moreplovaca i trgovaca, 

bilo u Londonu, i u četiri italijanska grada. Saznao je takođe da imaju 

i jednu kći, Dafni, koja je u poseti rođacima dublje na ostrvu, i koja 

je isprošena za lepog kapetana sa Hidre, koga nežno voli. Sve to je 

za vrlo kratko vreme mala gospa ispričala sior Foskolu, sijajući od 

ponosa, i nudeći i drugog izbavljenika od gusara poslasticama. 

Prošlo je nekoliko dana u skromnoj kući na Kiteri, i za to vreme su 

dva prijatelja bila okružena pažnjom gospa Penelope; njenog muža 

su viđali manje, i Foskolo je objasnio Leonu da je to deo kućne 

etikecije – on će se pojaviti kad se dovoljno oporave da vode muške 

razgovore. Leon je bio beskrajno zahvalan etikeciji, jer mu je posle 

višemesečnog mučenja snaga polako i postepeno dolazila. Najzad, 

kad su se obojica dovoljno oporavila, seli su pred kuću, odeveni u 

crne suknene pantalone uske od kolena do članaka i bele košulje, 

sa samim Zarganisom, pod prijatnim zimskim suncem. Trgovac im 

je izrazio svoju zahvalnost, i zahvalnost ostalih građana Kapsalija, i 

izgledalo je, po velikoj Foskolovoj ozbiljnosti, da je to zahvaljivanje 

izrečeno najbiranijim rečima. U nastavku, trgovac je smatrao da im 

153

se mora odužiti, i zatim je nastao dugotrajan razgovor između dva 

Grka, pun mekanih prelaza i melodičnih naglasaka, koji su na Leona 

imali blago uspavljujuće dejstvo. Foskolo ga je morao propisno 

prodrmati da mu saopšti kako su dobili solidan čamac sa jednim 

jedrom – drugi, nešto veći, morao je ostati za svadbeno putovanje 

trgovčeve kćeri. 

Tako su se već sledećeg jutra, podjednako nestrpljivi da se vrate 

svojim voljenima, Leon i Foskolo spremali da krenu na, nadali su 

se, kratko putovanje do Kefalonije, gde bi vitez mogao da sačeka 

neki venecijanski brod, a lekar da završi svoje nesrećno započeto 

prosidbeno putovanje. Dan je izgledao, kao i svi prošli, miran 

i sunčan, čamac je bio čvrst i odlično snabdeven, čak i za više od 

sedmice putovanja; skoro sve što je živelo u Kapsaliju izašlo je da 

pozdravi hrabre protivnike gusara. U trenutku kad su se ukrcavali, 

iz sporedne ulice je došla na rivu povorka od tri magarca, i sa prvog 

je jedno žensko biće u mrkom i sa belim vazdušastim povezom oko 

glave, poletelo trgovcu Zarganisu u zagrljaj. Vitez od Gijminoa, koji je 

upravo tovario mešine sa vodom, zastao je u pola posla, i kao i obično 

sklon književnim tumačenjima, poluglasno promrmljao „Kiterska 

Afrodita“; i koliko god preterane bile Leonove mitološke slike, kira 

Dafni, jer je to bila ona, mogla je bez stida da se meri sa bilo kojom 

klasičnom predstavom. 

Dok su odvezivali konopce, i dok su malobrojni stanovnici 

pozdravljali mahanjem i uzvicima, Leon je kao hipnotisan posmatrao 

prelepo lice, ogromnih tamnih očiju, oblih jagodica pored kojih su se 

njihale dve velike srebrne minđuše, onu istu veličanstvenu staturu 

koja se još videla u Dafnine majke; a pojava mu je sada upućivala blag 

osmeh, jer je od oca čula ko je u čamcu. Dok je pokušavao da uhvati 

gde je sve čar tih crta, čamac se počeo polako udaljavati, i sve što je 

Leon zapamtio bio je topao i istovremeno taman pogled, zasenčen 

i uznemiravajući. Zadubljen u neodređena i prijatna razmišljanja, 

Leon je mehanički pomagao sior Foskolu u upravljanju brodom, ne 

primećujući Foskolovu zabrinutost zbog oblaka na horizontu. 

154

Komad venecijanskog brokata 

Osobina predosećanja, tako retka i dragocena, često ne krasi 

najblistavije umove, i to je možda deo nebeske pravde koja 

raspodeljuje ljudske osobine: vitez od Gijminoa bio je izrazit 

primer za to, ali kao da se nesvesno stalno okruživao bićima koja 

su ovu izuzetnu osobinu imala. Ovoga puta, njegov sabrat Foskolo 

je pokazivao sve znake duboke uznemirenosti, i dok se vitez 

uljuljkivao slatkim priviđenjima, on je procenjivao koliko bi vredelo 

pokušati vratiti se na Kiteru; bili su na oko dva sata plovidbe 

zapadno od nje, a zloglasni vrt Tenaron se još nije pojavljivao. Oni 

isti oblaci koji su ga na izlasku iz luke Kapsali preplašili i dalje su 

stajali na istom mestu, a vetar koji ih je na početku brzo gonio na 

zapad skoro je potpuno stao. Foskolov strah od iznenadnih oluja 

poticao je, uostalom, i od poznavanja ovih voda, a preteći mir na 

pučini je to mogao samo potkrepiti. Znao je takođe da sa veslima 

ne bi daleko odmakli, pri slabom vetru suprotnog pravca, i da do 

Kitere sigurno ne bi stigli pre početka nevremena. I dok se vitez od 

Gijminoa, u potpunom duševnom uživanju, prisećao neuporedivih 

Homerovih epiteta za ove vode, Foskolo je u skladu sa svojom 

fatalističkom prirodom, seo, pustio kormilo i zaronio glavu među 

ruke. Prve kapi ledene kiše obasule su dve nepomične figure, 

jednu na pramcu a drugu na krmi, i na onu na pramcu to je imalo 

trenutno dejstvo: vitez se podigao, osmotrio nebo i more i izdao 

kratko naređenje: 

– Skupiti jedro! 

Bila je to svakako prava odluka u pravom trenutku, ali je njeno 

izvođenje već bilo blizu nemogućeg: jedan strašan nalet vetra je 

otrgnuo drugi konopac, koji je bio sasvim labav da bi se iskoristio 

pređašnji slab vetar, i on je svom snagom udario Foskola po licu, 

155

skoro ga bacivši u vodu. Bilo je potrebno mnogo veštine da se na 

ledenom fijukanju i uz već dosta visoke talase održi ravnoteža 

i nekako uhvati konopac, i kad su ga obojica s mukom držali 

pokušavajući da saviju jedro, drugi iznenadni nalet, iz suprotnog 

pravca, pocepao je jedro po dužini, uz odvratan praskav zvuk. Više 

se ništa nije moglo učiniti. Foskolo je nešto vikao sa manje od metra 

razdaljine, ali se to nije čulo od užasne huke. Leon je ipak shvatio da 

treba da se ostatkom drugog konopca pričvrste uz osnovu jarbola, 

da ih talasi ne bi odneli iz brodića. 

Strašnije morsko iskušenje vitez nije doživeo ni pre ni posle toga. 

Bura koja je počela niotkuda i za samo nekoliko časaka, razbesnela 

se do razmera koji su činili čast lošem glasu mora oko Tenarona; s 

početka brzi i neujednačeni, talasi su se uskoro pretvorili u grdosije 

koje su za pola dužine premašivale jarbol, a Foskolov pokušaj da 

brod diže do vrha svakog talasa završio se polomljenim kormilom. 

Potpuno nemoćni, posmatrali su kako se nad njima podiže vodeni 

zid, kako ih baca u provaliju između dva talasa, i kako zatim 

drvena ljuska, uz strašno škripanje, leti na drugi talas, da se sve 

ponovi. Leon nije mogao a da ne pomisli kako ih je dosad spasao 

samo dobar konstrukcijski osećaj kir Zarganisa, i nadao se da će se 

Foskolovi sveci pobrinuti za ostatak. Kratki zimski dan uskoro je 

zamenila potpuna pomrčina bez meseca, a more nije prestajalo da 

divlja. S vremena na vreme, proverili bi obojica da li je ruka onog 

drugog još oko jarbola, a onda su postepeno, izubijani, poluugušeni 

od morske vode i napola sleđeni, izgubili svest. 

Prvi se probudio vitez od Gijminoa, u raspoloženju koje je 

čitaocima dobro poznato, i umesto da primeti da napola propala 

barka pluta po mirnom moru i pod blagim zimskim suncem, on 

je sa negodovanjem zaključio da Foskolo još spava, i snažno ga je 

prodrmusao; no Foskolo, čim se s mukom izvukao iz zapetljanih 

konopaca i otvorio zakrvavljene oči, promuklo kriknu: 

– Ostrvo! 

156

I zaista, iza Leonovih leđa se uzdizalo – u pravom smislu reči – jedno 

visoko i stenovito ostrvo, na manje od nautičke milje. 

Leon upitno pogleda Foskola, i ovaj spremno odgovori: 

– Lii. 

Leonov izraz lica govorio je da mu to ništa ne znači. 

– Egli? 

Ni ovo ime nije imalo uspeha. 

– Antikitera? 

– Hm, reče vitez. Njegovo povezivanje sa grčkim svetom sad je bilo 

zadovoljeno – to je znači, ostrvo „nasuprot Kiteri“. – Jeste li sigurni? 

upita on doktora. 

– Bura nas je bacala na jug, reče Foskolo, – a jedino što ima između 

Krita i Kitere jeste ovo ostrvo. Uostalom, kako su mi ga opisivali, to 

je ta stena. Nema stanovnika, sem povremeno gusara, luka takođe 

nema, obale su nepristupačne i vrlo opasne. Moraćemo dugo obilaziti 

da pristanemo. 

Zaista, teško je bilo zamisliti nešto što bi bilo više „nasuprot Kiteri“ od 

ovog avetinjskog mesta. Dok su polako prilazili, veslajući onim što je 

od vesala ostalo, skoro do kolena u vodi, ali zato sa jarbolom koji je 

nekim čudom ostao čitav, pred njima su se u jutarnjoj svetlosti uzdizale 

oštre ljubičaste stene. Kad su se sasvim približili, prizor je postao 

strašniji: tragova brodoloma, nasukanog pocrnelog drveta, čitavih 

brodskih delova bilo je po svim uskim žalima, oivičenih mrežom 

reckavog kamenja, kroz koje bi se i plivač pri mirnom moru jedva 

provukao. Antikitera bila je džinovsko groblje brodova, lešinar usred 

kritske pučine. Morali su biti veoma oprezni, da stene ne zakače već 

157

sasvim trošnu barku, a mogućnost da u retkim mestima za pristajanje 

naiđu na gusare, načinila ih je sasvim ćutljivim. Tako je obilaženje 

ostrva dugo trajalo, ali su imali sreću da njihovo mučno manevrisanje 

ne bude otežano talasima. Na severoistočnoj strani ostrva, bile su dve 

pogodne uvale, udaljene jedna od druge oko pola sata veslanja. Leon 

i Foskolo su se saglasili da pristanu u manjoj i teže dostupnoj, ako bi 

se desilo da ostrvo još neko poseti dok su oni na njemu. Posle mnogo 

muka, grebanja po stenama i gacanja po hladnoj vodi, brodić je stigao 

do obale, i u njemu, više plivajući no veslajući, naša dva junaka. Legli 

su, sasvim iscrpljeni, na šljunkovito žalo; Leon nije ni sebi ni Foskolu 

dozvolio spavanje, i uskoro su krenuli da osmotre svoj položaj, stanje 

brodića i mogućnosti preživljavanja. Brodić je bio teško oštećen, ali 

ga je moglo – doduše za mirnu plovidbu – osposobiti dobro krpljenje, 

samo da su imali alatki za to. Uvala u kojoj su se nalazili bila je pri 

samom severnom kraju ostrva, između dva uzvišenja, ne toliko visoka 

koliko oštra za prelaz, ali su mnogobrojne stazice govorile o tome da 

su ostrvske divlje koze silazile tuda na obalu. Foskolo je zaključio da 

na obali mora postojati neki izvor, i zaista, u podnožju jedne stene, na 

samoj morskoj obali, jedva vidljiv mlaz je isticao u šljunak – sasvim 

dovoljno za dva čoveka. Uskoro su, utolivši žeđ, pošli da ispitaju svet 

van svoje uvale. 

Predeo koji im se ukazao pred očima bio je lep i zastrašujući: 

sivoljubičaste gromade su se na jugu ostrva uzdizale visoko, i 

svaka pojedinost se videla u jasnom zimskom danu posle kiše. 

Nisko rastinje i pokoji povijen bor pokazivali su da je mesto teško 

udarano vetrovima. Ostrvo je moglo imati najviše dvadesetak milja 

po dužini i jedva sedam-osam po širini, i celo je zapravo bilo jedna 

velika stena. Uskoro su njihovu pažnju privukle druge stvari: sior 

Foskolo je sa zadovoljstvom zaključio da se u žbunju mogu naći 

zečevi i jarebice, a pogled odozgo im je u većoj uvali otkrio tragove 

nedavnog brodoloma – ogromni komadi drveta, delovi broda, 

čitavi sanduci bili su razbacani između stena. Trčeći su sjurili niz 

vratolomne stazice, i glasno dali oduška svojoj radosti: velike daske 

bile su izbačene duboko na žalo, i van domašaja mora su se dobro 

158

osušile, a jedan od sanduka, prelomljen između dve stene, sadržavao 

je nešto još upotrebljivog alata. Drugi, nešto veći sanduk, otvorio se 

pri poslednjem okretu, i za njim je ostao trag luksuza među stenama: 

komadi damasta, svile i brokata, zakačeni za oštre šiljke, pokretali su 

se pri blagom vetru. U dva navrata, preneli su sve upotrebljivo blago u 

svoju uvalu. Leon se posvetio skupljanju školjaka i lovu na neoprezne 

rakove, dok je Foskolo, sa većim lovačkim ambicijama, krenuo dublje 

na kopno. Negde pri smiraju sunca, Foskolo se vratio sa tri jarebice 

i uveravanjima da će sutra lov biti povoljniji, jer je postavio zamke. 

Zatim se dao na posao da sa dva kremena i suvim granama izazove 

vatru, što je za Leona bili prilika da čuje još mnogobrojne italijanske i 

grčke kletve. Da je neko mogao biti svedok večere naših junaka, video 

bi vrlo neobičan prizor: umotani u metre i metre svilenih tkanina 

živih boja, sa odelima koja se suše uz mnogo dima na štapovima, 

Leon i Foskolo su glodali pečene ptice i prebirali po toplom pepelu za 

još kojom otvorenom školjkom. 

Sledećeg jutra čekao ih je mnogo ozbiljniji posao: trebalo je pokušati 

opraviti brodić. Izvukli su ga na obalu, istresli vodu i počeli krpiti. 

Bilo im je jasno da posao neće biti završen za nekoliko dana; alat 

sa olupine bio je zarđao i trošan, a kameni komadi koje su tesali od 

stena krunili su se posle nekoliko udaraca. Čavli su, srećom, bili u 

boljem stanju, a daske koje su našli još zdrave, pa su izgledi da se 

brodić popravi bili ipak izvesni. Od tkanina koje su ih spasle hladnoće 

prve noći, jedan veliki komad crvenog, bogato zlatom izvezenog 

venecijanskog brokata bio je predviđen za jedro, i Foskolo je nad njim 

puštao silne uzdahe, zamišljajući neuporedivu venčanicu za svoju 

Mirto. 

Prošlo je nekoliko dana teškog posla, koji je smenjivalo osmatranje 

mora i lov na sitne stanovnike Antikitere. Dno broda je polako bilo 

popunjavano i učvršćivano, istesana je nova krma, sastavljali su 

se komadi konopaca. Dve nedelje oporavka na Kiteri izgledale su 

beskrajno daleko, a sličnost sa ropskim životom na maniotskoj obali 

sve upadljivija – no ovog su puta bili slobodni, i imali su nešto šansi 

159

da dođu do svojih. Zajednički rad je još više približio dva čoveka, i 

oni su čitave dane bez prestanka pričali; zatvorena duša viteza od 

Gijminoa se malo otvorila, i on je Foskolu ispričao svoje jade. Tako 

je grčki lekar saznao za gospođicu Dartoa, njenu kuću i rođake, a 

sasvim su mu diskretno nagoveštene i njene neuporedive osobine. 

Sa druge strane, Leonu se činilo da bi Mirto sa Zakinta prepoznao u 

svakom delu sveta, počev od svih njenih načina češljanja pa do zlatnih 

iskrica u njenim zelenim očima, iz sveg srca je odobravao ideju da 

se venecijanski brokat, ako kao jedro preživi morske neizvesnosti do 

Kefalonije, prepusti toj gospođici. Ono što ih je najviše zabrinjavalo, 

bilo je vreme: bez prestanka mirno i jasno, moglo je značiti samo 

da će se za koji dan, kad oni osposobe brod, ponovo pogoršati. Zato 

su se obojica nadali nekoj jakoj buri, posle koje bi iskoristili zatišje i 

krenuli na zapad, dokle god stigli. Foskolo je računao da bi mogli stići 

bar do Sapijence, gde je imao prijatelje. Uz sve to, ono o čemu nisu 

govorili, ali su svaka tri sata obilazili svoje osmatračnice, bio je strah 

od pojave nekog gusarskog broda. 

Precizno pamćenje viteza od Gijminoa zabeležilo je da je šestog časa 

petnaestog dana (vitez je u nedostatku sata koristio rimski sistem 

računanja vremena) počela jaka bura; dva prijatelja su izvukla svoju 

popravljenu brodicu koliko su god mogli van domašaja talasa, po 

drvenim šinama koje su sami napravili. Sklonili su se sa vatrom u 

jedno natkriveno udubljenje među stenama, gde su inače spavali, 

i čekali da bura prestane. Bili su dobro raspoloženi, Foskolo je na 

glas, nasuprot vetru, pevao, po Leonovom priznanju, vrlo melodične 

jonske kantade. Bura je potrajala ceo dan i noć, i pri jednom posebno 

gromoglasnom udaru talasa o stene, Leon se probudio: mesec je bio 

skoro pun, nebo vedro, a talasi još uvek ogromni, i između dve vodene 

gromade, učinilo mu se da je ugledao svetlost fenjera nekog broda. 

Već sledećeg trenutka, svetlosti više nije bilo, i posle sata motrenja, 

vitez je ponovo zaspao. 

Jutro je donelo vitezu i sior Foskolu prijatna iznenađenja: dan je bio 

vedar, duvao je povoljan vetar sa istoka, mreškajući more samo po 

160

površini, bilo je to upravo zatišje kojem su se nadali da zaplove prema 

zapadu. Počeli su vezivati venecijanski brokat za jarbol, i spustili 

barku do mora. Leona je, međutim, proganjalo noćašnje priviđenje, i 

umesto da potraži školjke za doručak, poterao je Foskola na izviđanje. 

Obično su najpre nadgledali veliku uvalu. Kad su se popeli do ivice 

stena, Leonovo oštro oko dobilo je neželjeno priznanje: usred uvale 

upravo se ukotvljavao veliki ratni brod, oko njega je bilo nekoliko 

čamaca. Odozgo su se u čamcima mogle videti samo okrugle čalme 

i pokoja obrijana glava, a na središnjem jarbolu se dizala zelena 

zastava sa polumesecom. 

– Turci! procedio je sior Foskolo. Na njegovom lepom licu, ponovo 

uokvirenom bradom, čitao se užas jonskog Grka, koji je Turke još 

uvek posmatrao kao njegovi ostali zemljaci pred pad Carigrada. 

Sjurili su se ćutke niz stene, i tek u podnožju, zadihani, seli da 

procene situaciju. 

– Njima treba bar sat da privežu brod, provuku čamce do obale, a i 

onda je neizvesno hoće li odmah krenuti u ispitivanje ostrva. Nama 

vetar duva u leđa, stene nas štite od pogleda, i otvoreno more nam je 

odmah na izlasku iz uvale, reče Leon. 

– Jeste li videli opremu tog broda? reče sior Foskolo. – Na njemu 

je sigurno važna ličnost, i njegova posada neće rizikovati susret sa 

nekim neželjenim gostima na ostrvu. 

To je bilo sasvim tačno, i Leon se nije protivio lekarovoj proceni. 

Pohitali su ka svom brodu, i užurbano počeli da pripremaju jedro i 

vesla. Posle toga, sledio je mnogo teži posao, provesti brod neoštećen 

do izlaska iz uvale. Već su bili u vodi do pojasa, tražeći prolaz, kad 

im je jedan neoprezno odgurnut kamen skrenuo pažnju na vrh 

litice; na njemu su dve glave posmatrale uvalu, i kad su videle da su 

primećene, udaljile su se otuda. Leon i Foskolo su se samo pogledali, 

i nastavili da guraju brod dalje. Kad je već bilo jasno da kobilica više 

161

ne može dohvatiti stene, uskočili su u brod i oprezno zaveslali prema 

pučini. Jedro je otpušteno, i prekrasna tkanina se počela nadimati pod 

povoljnim vetrom. Foskolo je seo kod krme, i skoro istoga trenutka 

ponovo ustao i svečano se obratio Leonu: 

– Želeo bih da zapamtite, viteže, da nikad nisam imao boljeg i 

plemenitijeg prijatelja od vas. 

Leon se okrenuo, i shvatio zašto se Foskolo oprašta od njega: dve barke 

sa bar po dvanaest veslača su se pomolile iza stene, a niz strminu 

je silazilo isto toliko do zuba naoružanih Turaka. Još mehanički 

vezujući konopac jedra, Leon je munjevito proračunao situaciju: 

bilo je jasno da se Foskolo živ neće dati Turcima, a ni njegov saborac 

nije imao mnogo izbora kad ih stignu; Foskolo je na jedva stotinu 

milja od svog doma i sreće, a Leon je hiljadama milja daleko, i ne zna 

ništa o sudbini voljene žene; ako treba da junački poginu obojica, 

bolje je da se bar jedan spase; kod Turaka će se pre spasti Evropljanin 

nego jonski Grk; ukoliko preživi prvi susret sa Turcima, Leon može 

računati na bekstvo u prvoj luci. 

Dok je tako razmišljao, Foskolo mu je prišao pružajući mu ruku; i ako 

ništa drugo, izraz tog lica, smirenog i spremnog na umiranje, učvrstio 

je Leonovu odluku. On se okrenu Foskolu, uputi mu svoj najtopliji 

osmeh, i udari ga iz sve snage stisnutom pesnicom u bradu. Grčki 

lekar se bez glasa sruši na dno barke. Bio je već krajnji trenutak, jer 

su se dva čamca približavala. Leon uputi još jedan pogled lekaru koji 

je bez svesti ležao između dva sedišta, okrete krmu i skoči u vodu. 

Čamci su sada bili na otprilike dve stotine metara od mesta gde je 

Leon izronio, i on je nastavio da pliva tačno između njih. Mogao 

je čuti povike koje je njegov manevar izazvao, i kada im se još više 

približio, sa olakšanjem je shvatio da je zamisao uspela: obe posade 

su zaveslale prema njemu, gubeći dragoceno vreme u trci sa crvenim 

jedrom, koje je sve izvesnije nosilo onesvešćenog Foskola prema 

pučini, na zapad. 

162

Lovljenje veštog plivača može prilično da potraje, i tek kad ga je 

hladnoća svladala, Leon je prišao jednom od čamaca i dopustio da ga 

izvuku: kad su ga ne mnogo nežno bacili na dno čamca, razumeo je 

da je Foskolova primedba o brodu tačna: posada nije ni pokušala da 

ga povredi, već je zarobljenika vodila odmah pretpostavljenom. 

Gledajući ga sada iz žablje perspektive, Leon je video koliki je turski 

brod: bio je to veličanstven jedrenjak sa tri reda topova na tri palube, 

krma je bila sva u rezbarijama i pozlati, a kajita je, kako se sa daljine 

moglo proceniti, bila produžena nekim šatorima i draperijama u živim 

bojama. Sve u svemu, brod je ličio na španske kraljevske karavele, ali 

je njegova ratna oprema govorila o drugoj nameni. 

Leona su uspeli na brod ne vezujući ga, i odveli na gornju palubu, 

tačno ispred kajite. Pokazali su mu da tu treba da sedne, a poseban 

akcent nerazumljivoj naredbi dala su dvojica grmalja obrijanih glava i 

sa krivim sabljama zataknutim za pojas, smestivši se sa svake strane 

viteza od Gijminoa. Sa vrha turskog broda, Leon je pogledao pučinu, 

i na njoj ugledao crvenu mrlju koja se udaljavala. 

– Zbogom, Foskolo! promrmljao je za sebe. 

163

Abdulah-bej 

Ko god da je živeo iza svilenih zavesa u kajiti, znao je kako se bezbolno 

smekšavaju zarobljenici, zaključio je Leon predveče, cvokoćući na 

palubi između svoja dva nepomična i na zimu očigledno neosetljiva 

stražara. Odjednom, obojica su ustala i poterala Leona prema kajiti, 

a da on nije primetio nikakav znak koji bi im bio dat. Prošli su kroz 

nekoliko slojeva tkanina koje su visile sa stropa, a onda su grdosije 

nečujno nestale i ostavile viteza usred prijatno zagrejane prostorije, 

nameštene samo gomilom jastuka, sa dva mangala iz kojih se dizao 

mirisav i malo opijajući dim. U sredini, izvaljena na jastuke, sedela je 

jedna osoba. Bilo je teško odrediti njene crte lica, zaklonjene odozdo 

teškom bleštavom odeždom, a odozgo svilenim turbanom; no kad 

se Leon navikao na polutamu, razaznao je lice čoveka ne starijeg od 

trideset pet ili četrdeset godina, usko i bledo, sa dva velika svetlo plava 

oka. Lice mu nije govorilo ništa, jer je bilo sasvim nepokretno, ali 

iz ogromnih rukava virile su dve sasvim krhke, skoro prozirne šake. 

Čovek dugo nije progovorio ni reči, produžavajući nelagodno čekanje; 

no Leon, shvativši da je to namenjeno zastrašivanju, odlučio je da 

pokaže svoje snage, i sasvim prirodno je prišao jednom od mangala, 

pružajući ruke da se zagreje. Ovo je izgleda dejstvovalo: poluokrenut, 

čuo je jedan tihi glas kako progovara na dobrom italijanskom: 

– To te neće ugrejati, neverniče, samo će ti zamutiti glavu. 

– Priznajem da bi mi mnogo više prijala dobra hrana, reče Leon 

okrećući se uz laki naklon,– ali umem da cenim ponuđeno. 

Čovek lako pljesnu svojim nežnim dlanovima, i za samo nekoliko 

trenutaka u prostoriju uđe sluga, primi tihu naredbu i nestade. 

– Koga ću imati čast da ugostim? upita čovek. 

164

– Leon od Gijminoa, pravnik iz Pariza. – A kome ću imati čast da 

zahvalim na gostoprimstvu? 

Preko bledog lica pređe sasvim blag osmeh. 

– Nemojte mi zameriti, pravniče, ali bih mnogo radije ugostio čoveka 

kome ste omogućili bekstvo. 

Leon se takođe nasmeja. 

– To nije mnogo laskavo, reče on. – Čovek kome sam „omogućio 

bekstvo“ je beznačajna osoba, i moja je sreća što sam uspeo da ga se 

oslobodim. 

– Još nisam upoznao hrišćanina koji bi bežao Turcima od drugog 

hrišćanina. Za vaše dobro, nadam se da čovek u barci nije član neke 

heterije. 32 

Leon se pravio da ovo nije razumeo, premda je Petro Foskolo svom 

prijatelju sasvim detaljno obrazložio delovanje i organizaciju ovih 

grčkih društava za oslobođenje od Turaka. Pogledao je u čoveka, 

i susreo se sa prodornim i ledenim pogledom, u suprotnosti sa 

ceremonijalnim osmehom koji se pojavio na tom neobičnom licu. 

Obojica su dosta dugo izdržavali pogled onog drugog, a onda čovek 

polako odmahnu rukom, kao da prekida neprijatan razgovor. 

– Postavili ste mi jedno pitanje, reče čovek, dok su sluge unosile 

velike poslužavnike na nogarima i raspoređivale ih ispred njega. 

– Ja sam Abdulah-bej, trenutno u diplomatskoj misiji; kupovao 

sam oružje od jednih nevernika da bih ga upotrebio protiv drugih. 

Inače sam vojskovođa – i tu napravi malu pauzu – slavni pomorski 

vojskovođa. 

32 Grčki, društva – tajne organizacije po gradovima (posebno Carigradu) u kojima se 

negovao patriotizam i pripremao ustanak protiv Turaka. Često su bile veoma moćne, jer 

su im članovi bili i najbogatiji Grci. 

165

Izjava je čudno zvučala na italijanskom, ali je izvesna nezainteresovanost 

onoga koji je to izgovarao, mešavina nesvesne samouverenosti i 

prezira, davala tome uverljivost. 

Na dati znak, Leon sede preko puta svog domaćina u očekivanju da 

on načne hranu divnih mirisa i privlačnog izgleda, i zagleda se iz 

blizine u tu neobičnu pojavu. Abdulah-bej je svojim finim prstima 

birao najbolje komade, onda bi od njih odlomio neznatnu mrvicu, 

i zamišljeno je žvakao, ne dajući nikakvog znaka, ni uživanja 

ni nezadovoljstva. Leon se, posle dve sedmice živih školjki i 

nedopečenih jarebica, jedva uzdržavao da ne počne na nepristojan 

način zadovoljavati svoju glad, i shvatio je da je i večera deo nekog 

rituala tajanstvenog slavnog pomorskog vođe. 

– Šta vas je dovelo na ovo stenje, reče Abdulah-bej. 

– Gusari, brodolom – dva puta svako od toga. 

– A njega? 

– Isti okov na galiji. 

– I šta vas je rastavilo? 

– Ja želim da se vratim u Francusku, reče Leon odlučno. – Mislio sam 

da će mi ovako biti lakše. 

– Neće, reče umiljato Abdulah-bej. 

Leonove zenice se neprijatno suziše, ali mu uz osmeh odgovori: 

– Možda će mi biti lepše. 

Drskost je očigledno bila dobra protivteža Turčinovoj proračunatoj 

mirnoći; on ne odgovori ništa, a osmeh mu siđe s lica. 

166

Posle izvesnog vremena, on upita: 

– Kakvo je vaše pravo? 

– Moje? Moje je nešto drugačije – ja se bavim gradom i pojedincem 

prema državi. 

– Kakva prava mogu imati grad i pojedinac prema državi? 

– Za mene je pitanje obrnuto, reče Leon. 

Abdulah-bej ga za trenutak pogleda sa zaprepašćenjem, ali odmah 

povrati svoj ravnodušni izgled. 

– Da, čuo sam nešto slično u Italiji. U Francuskoj toga ima? 

– Mnogo više, reče Leon. 

– Mi smo u dobrim odnosima sa francuskim kraljem, reče Abdulahbej. 

– Mi nismo, reče Leon. 

– Ne mogu biti toliki licemer da poželim sve dobro jednom 

hrišćanskom kralju, reče Abdulah-bej, – ali to bi bio vrlo loš primer. 

– Da, reče Leon, – za mnoge. 

– Mogu li da zaključim iz svega da ne treba da vas isporučim nekom 

francuskom brodu, ukoliko ga sretnemo, ili nekom francuskom 

ambasadoru, u lukama gde se budemo zaustavljali? 

Leon je za časak razmišljao šta da odgovori, a onda se glasno i od srca 

nasmeja – njegov novi poznanik se toliko trudio da ga zastraši! 

167

Kao da je osetio Leonovu misao, Abdulah-bej promeni boju lica: 

– Ne zaboravite da ste moj rob! reče on žustro. 

– Plemeniti vojskovođo, reče Leon, još uvek se smejući, – ni jedan me 

dosadašnji gospodar nije ovako gostio. Ja još uvek mislim da mi se 

sreća osmehnula dolaskom na vaš brod. 

Laskanje je imalo neobičan uticaj na turskog zapovednika. On se 

spusti niže u svoje jastuke, da mu se na licu ne bi čitala mešavina 

stida i zadovoljstva, svakako prva prirodna reakcija koju je te večeri 

imao. Potrebno je bilo, međutim, samo malo vremena da vrati licu 

onaj kameni izraz koji je tako dobro proučio. U tome trenutku, brod 

se lagano zaljulja – očigledno je kretao iz prinudne luke. Leon je bio 

ne malo iznenađen time što zapovednik uopšte nije izlazio iz svojih 

udobnih odaja da bi proverio stanje broda koji prethodne noći umalo 

nije stradao u oluji; no organizacija na turskom brodu morala je biti 

takva da je zapovednik izdavao samo ključne naredbe, a posada je, 

prema tome, morala biti savršeno uvežbana. 

– Smem li znati kuda krećemo, reče Leon. 

– Naravno, odgovori Turčin. – Idemo u Monemvasiju, na Lemnos i u 

Carigrad, gde bih vas mogao, ako se pokažete dostojni mog poverenja, 

predati francuskim izaslanicima. 

– Ja sam siguran da jesam, reče Leon. – Na vama je da se u to uverite. 

Opet je primetio malu nedoumicu turskog zapovednika; nije mu bilo sasvim 

jasno da li se vitez šali, ili ispituje svoju nadmoćnost, ili je jednostavno 

priglup, premda je najmanje verovao u ovu poslednju mogućnost. 

Abdulah-bej je naučio da njegova tiha i ledena strogost izaziva ogroman 

strah u svih potčinjenih, ali se sada prosto topila pred neprikriveno drskim 

nevernikom, koji očigledno nije imao nameru da otkrije tajnu svog 

dolaska na brod, i nije se naročito uzbuđivao nad svojom sudbinom. 

168

Kad je krenuo, praćen jednim stražarem u prvo potpalublje, Leon se 

nije mnogo nadao; dobio je, međutim, udoban i suv kutak, prvi samo 

svoj prostor posle višemesečnog mučenja. A čim se u zoru probudio, 

postalo mu je jasno da neće ni u jednom trenutku biti ostavljen bez 

nadzora – drugi stražar je već bdeo nad njim. Takođe mu je uskoro 

postalo jasno otkuda povlastice, odsustvo bubotaka i veza: slavni 

pomorski vojskovođa, koji je već rano ujutro poslao po njega, bio je 

željan razgovora sa nekim ko neće padati ničice svaki put kad uđe u 

kajitu. Mora da mu je na brodu na kome je imao samo da zapoveda, 

okružen strahom i odanošću svojih potčinjenih, bilo strahovito 

dosadno. U prilog lucidnosti viteza od Gijminoa, recimo da je bilo 

upravo tako: Abdulah-bej je bio već dva meseca na brodu na kojem ni 

sa kim nije mogao razgovarati, a svi razgovori koje je pre toga imao, sa 

italijanskim trgovcima oružjem, beskrajno su mu se gadili; povratak 

u Carigrad, gde je sve svoje snage morao uložiti u mučno bavljenje 

sitnicama i održavanje svog položaja pred glupljim i veštijima, 

nije ga više privlačio. To je bio čovek koji je u mladosti sa strašću i 

neumoljivo krčio blistavu vojnu karijeru; kada je postigao sve što se 

moglo postići, desilo mu se ono što se obično dešava pametnim a 

nedovoljno pokvarenim ljudima: izgubio je svaku volju za nastavak, a 

nade u miran život rušile su se jedna za drugom, jer je njegov pređašnji 

način života svakodnevno donosio zakasnele, i uglavnom neprijatne 

posledice – osvete, podmetanja, obaveze i gorčinu. Nevernik kojeg 

je na tako neobičan način pokupio na Antikiteri, bio je za Abdulahbeja 

priviđenje iz nekog drugog, slobodnog života, gde su se odluke 

donosile iz unutarnjih, promišljenih potreba, a ne zbog ostavljanja 

utiska na nekakvog ionako već senilnog janičarskog zapovednika; 

on ni za trenutak nije posumnjao da se u neobičnom gestu ovog 

Evropljanina, koji je nekoga ko mu je očigledno bio blizak spasavao 

tako da ga ne postavi u neprijatne dileme, krije nešto od osećanja 

koja je samo naslućivao. I ako je igde Leonovo zaključivanje bilo 

pogrešno, bilo je u tome što Abdulah-beja nije ni najmanje zanimala 

ličnost koja je pobegla; zanimalo ga je ono što mu je tako iznenada 

potreslo samoću – Leonova duša. 

169

Abdulah-bej je stajao na komandnom mostu, a oko njega, na pristojnoj 

razdaljini, oficiri, sluge i stražari. Sada, u dnevnoj svetlosti, Leon je 

primetio da zapovednik nije sićušan kao što mu se noćas učinilo. Bio 

je to visok čovek, skoro istog rasta kao i Leon, ali su oblici njegovog 

tela bili potpuno sakriveni teškom i širokom odećom. Njegovo bledo 

lice imalo je na dnevnoj svetlosti sasvim neprirodnu boju, a oči su 

izgledale gotovo prozirne, uokvirene svetlim trepavicama. Dugačak i 

tanak nos povijao se prema lepim i pravilnim ustima, obešenim nadole, 

koja su celom licu davala nezadovoljan izraz. Izgledalo je kao 

da Abdulah-bej retko izlazi na svetlost dana, i da mu ona smeta; njegov 

izgled razmaženog sladokusca koji se dosađuje bio je u neverovatnoj 

suprotnosti sa neprikosnovenim ugledom kojim je zračio, i sa 

poniznošću i obožavanjem ostalih Turaka. Leon nije mogao ni zamisliti 

u kakvu se efikasnu mašinu za ubijanje pretvara njegov domaćin u 

bitkama, i kako obožavanje posade dolazi i otuda što su ga u mnogim 

pobedonosnim okršajima videli među sobom, u prvoj liniji. 

Brod je plovio po vedrom danu, sa lako ustalasanim morem. Na jugu 

se još naslućivala stena Antikitere, a na severu se još nije pojavljivalo 

kopno. 

– Za pola dana, bićemo kod druge suve grčke stene, reče Abdulah-bej. 

– Nisam tako dobar u suvim grčkim stenama, reče Leon. Na koju ste 

mislili? 

– Na Cirigi. 

Leonovo se lice smrači, jer mu je odjednom palo na pamet da bi Turci 

mogli napasti ostrvo. 

– Bili ste tamo? upita Abdulah-bej. 

– Tamo sam proveo jedine dve prijatne nedelje u celoj ovoj godini, 

reče Leon. 

170

– Beznačajno kamenje, reče Turčin sa negodovanjem. I za to treba da 

ginu pravoverni! Zatim se brzo okrete Leonu, kao da pogađa njegove 

misli: – Ali to nije posao za mene, pravniče iz Pariza. Mene čekaju 

veće stvari. 

Leon se nije mogao oteti utisku da je to rečeno sa gorčinom. No 

Abdulah-bej namah dobi isti, nedokučivi izraz. 

– Beskorisna, pusta zemlja, reče on. 

Strasni ljubitelj Vinkelmana probudi se u Leonu: 

– Zemlja u kojoj se na svakoj stopi odigravala istorija, puna spomenika 

i uspomena, jedina po kojoj su hodali bogovi, ne može biti pusta – 

samo opustošena. 

Na ovaj ujed, Abdulah-bej nabra usne. 

– Prošle godine, bio sam u Atini – a mislim da bi vas njen izgled 

izlečio iluzija – i jedan visoki činovnik je osuđen na globu i pedeset 

udaraca što je srušio jedan stub nekog neverničkog hrama, još uz to 

i nedovršenog. Mi ne rušimo, pravniče, – samo dograđujemo. Jeste li 

videli njihove spomenike? 

– One italijanske, da. 

– Trebalo bi da vidite i ovdašnje; samo bezbožništvo i razvrat. Ako 

u Rimu još i ima pokrivenih žena, ovde je to prava retkost... a već 

muških kipova i nema drugačijih nego sramotnih. 

Ovde se turski zapovednik ugrize za usnu, jer se na Leonovom licu 

pojavljivao onaj napeti izraz koji nagoveštava smeh. 

– Oprostite mi, reče Leon, jedva se suzdržavajući. – Razlike u ukusu 

svakako nisu stvar u kojoj se bilo koja dva bića na svetu mogu saglasiti, 

171

pa to ne možemo ni vi i ja; a verujte mi, moja želja da branim zahteve 

svog ukusa daleko je manja od želje da upoznam tuđe i drugačije. 

Na zapovednikovom licu opet se, kao sinoć, pojavi laka rumen od 

stida; nevernik mu je ponovo očitao lekciju, i pokazao onu lakoću 

za kojom je zapovednik čeznuo. Nije mogao naslutiti da je Leon u 

sebi duboko odahnuo, jer je u jednom trenutku pomislio kako bi 

pravi protivnik Abdulah-beju bila gospođica Dartoa, i sebi je vrlo živo 

zamislio tu scenu, jedva se zadržavajući da se glasno ne nasmeje. 

Izvesno vreme su ćutali, a onda Abdulah-bej pokaza rukom: 

– Eno vašeg ugodnog boravišta. 

I zaista, na horizontu se pojavila tanka i kratka sivozelena crta – ostrvo 

Kitera. U sebi, Leon joj požele mnogo sreće, i misleći na čarobnu 

viziju iz pristaništa, krenu sa svojim novim gospodarem u kajitu. 

Potkraj dana, uznemireno more je usporilo hod turske lađe, i ona je tek 

duboko u noć stigla u Monemvasiju. Leon se nejasno prisećao jednog 

dobrog suvog vina koje je nosilo ovo ime, ali kad ga je stražar posle 

sjajne večere i dugog razgovora sa Abdulah-bejom vodio u njegov kutak, 

doživeo je mnogo jače osećanje: na svetlosti punog meseca, uzdizala se 

iznad luke ogromna stena, na čijem se vrhu jasno razaznavala velika 

tvrđava, a odblesci svetlosti su pokazivali da se sa druge strane sve do 

vrha proteže i naselje. Odnekud iz njega je dopirao rezak zvuk nekakvih 

frula – verovatno su se vojnici veselili. Udišući oštar i mirisav morski 

vazduh, Leon baci pogled po luci: u njoj je bio ukotvljen samo jedan 

ribarski brod. Vitez je po navici proračunavao mogućnosti bekstva, i 

zaključio da su mu ovde veoma male. Sa druge strane, grad je u tami 

imao tako čudesne obrise, da je Leon iskreno poželeo da ga vidi izbliza 

i po danu, skoro iskrenije nego što je sebi poželeo izbavljenje. 

Ceo sledeći dan brod je ostao ukotvljen u maloj luci Monemvasije, 

a kako se činilo po poslovima i tovarenju, svi su izgledi bili da će 

172

ostati i sledećeg dana. Jutro su zapovednik i Leon proveli na palubi 

ispred kajite, razgovarajući zavaljeni u jastuke, pijući jako zaslađen 

čaj. Pojavilo se sunce, a visoka stena, obrasla niskim rastinjem i 

pokojim čempresom, izgledala je još lepše nego na mesečini. Leon 

je sa mukom održavao koncentraciju u razgovoru sa čovekom 

željnim priče i nesviklim na sagovornike, i stalno je pogledao u 

pravcu prelepog prizora. Negde oko podne, Abdulah-bej je prekinuo 

razgovor predlogom da ga Leon prati u obilasku grada, i ushićeni 

vitez od Gijminoa je u pratnji turskog zapovednika na magarcu ujahao 

kroz uska gradska vrata na južnoj strani ogromnog poluostrva. Sa 

čuđenjem je utvrdio da je poluostrvo spojeno sa kopnom samo 

nekoliko koraka širokim prirodnim nasipom, i da je nasip prosečen 

kako bi se tvrđava bolje branila. Sam grad je bio neuporedivo veći 

no što se Leonu učinio. Mnogo manjih crkava, neke pretvorene u 

džamije, krasile su donji deo grada, a onda se uz padinu peo zapleten 

sistem kapija i prolaza koji je štitio gornji grad. Dok je Abdulah-bej 

boravio kod zapovednika mesta, Leon je, u neizbežnoj pratnji dva 

stražara, posmatrao život mediteranskog grada koji se u detaljima 

toliko razlikovao od njemu znane Italije. 

Tek pred sam zalazak sunca, vidno zamoren i iznerviran, pojavio 

se Abdulah-bej sa svojom svitom, i odmah su se vratili na brod. U 

noći, Leon je čuo neko komešanje na palubi, ali nije bilo nikakve 

mogućnosti da pored svoja dva čuvara vidi šta se događa. 

173

Kira-Dafnine minđuše 

Osvanulo je bistro zimsko jutro. Vitez od Gijminoa, čija bi se „jutarnja 

priroda” znatno poboljšavala kad kraj njega nije bilo nikoga da se 

na njemu ispolji, posmatrao je sa radošću čudesni zaliv, gromadu 

sa tvrđavom i pitome obale, ne uzimajući uopšte u razmatranje 

činjenicu da je zarobljenik krajnje neizvesne sudbine na turskom 

brodu. Neobični splet okolnosti pripremao se da tu neizvesnu 

sudbinu učini još neizvesnijom, a glava vitezova bila je puna 

sredozemnog nebesnog plavetnila, krikova galebova i neobičnih 

sunčevih odsjaja na kamenu. Izgledalo mu je da se može pouzdati 

u viteški stav Abdulah-beja, zaboravivši da se isto tako pouzdavao 

u viteštvo izvesnog uglednika grada Raguze, ali u prirodi viteza 

od Gijminoa poverenje u ljude bilo je jednako duboko usađeno 

kao i nepoverenje u sve što ljudi rade, samo što je, budući prava 

sholastička sova 33 , uvek čekao da oni to prvo urade: ukratko, vitez je 

svežih misli i sjajnih očiju išetao na gornju palubu, ovoga jutra bez 

svojih stražara, i u očekivanju da bude pozvan kod svog tajanstvenog 

gospodara, provirivao iz svih mogućih uglova u pokrajinu unaokolo i 

u unutrašnjost broda. Već je bio na kraju prvog kruga kad ga zaustavi 

neobičan zvuk koji nikako nije pristajao bojnom brodu. Tačno ispod 

njega, odnosno ispod razine gornje palube, začuo se u jutarnjem miru 

nežan srebrni zvuk, koji je osetljivom uhu vitezovom zazvučao kao 

zveket tanušne koralne narukvice gospođice Dartoa dok je jednog 

toplog dana mahala lepezom u svom vrtu, i, pokrenut radoznalošću 

koliko i uspomenom što mu je pričinjavala skoro telesni bol, vitez 

je odlučio da po svaku cenu sazna otkuda taj zvuk dolazi. Nagao 

se preko ograde, i zaključio da zvuk može dopirati samo sa jednog 

mesta – malog prozora na nivou donje palube. Bilo je besmisleno 

pokušavati da sa donje palube pokuša da proviri u prostoriju koja je 

33 Sova izleće tek uveče, pa zato mislioce i učenjake s njom upoređuju: mogu da 

zaključuju tek kad imaju sve elemente, odnosno tek kad je neki događaj već završen. 

174

zatvorena, čuvana ili jednostavno nedostupna, nego je odlučio, što 

može govoriti o izvesnoj nepromišljenoj smelosti u njegovoj prirodi, 

da nekim drugim načinom sazna otkuda zvuk koji ga je toliko 

potresao. Jedina zamisao koju je imao bila je da spolja nekako dođe 

do pregleda, pa je vitez od Gijminoa, ne oklevajući mnogo, opkoračio 

ogradu, i viseći sa visine od bar pet metara nad vodom, počeo 

polako da hvata izbočine do sledeće palube. Srećom po njega, brod 

spolja niko nije nadgledao, a drvenih ukrasa, gredica za prihvatanje 

konopca, pa čak i jednog neprivezanog palamara sa donjeg kratkog 

jedra, bilo je u dovoljnoj dužini da bi najzad radoznali vitez, viseći 

skoro naglavce, dopuzio do otvora i pogledao unutra; trebalo mu je 

nekoliko trenutaka da se privikne na tamu, a zatim je u nevelikoj sobi 

ugledao tri prilike umotane u ogrtače i smotuljane na podu. Trebalo 

mu je nekoliko trenutaka da se navikne na polumrak kabine; taman 

kad je počeo razaznavati oblike, jedna od prilika se pokrenula, i 

pustila zvuk koji je privukao viteza: iz ogrtača je izronilo prelepo lice 

kira-Dafni, uokvireno teškim srebrnim minđušama u obliku brodova, 

ukrašene koralima i tirkizima. Iznenađenje je bilo obostrano – 

vitez od Gijminoa se opasno zaljuljao na svom komadu konopca, a 

devojka, prepoznavši u trenutku lice koje se pojavilo na prozorčetu, 

pustila je lak krik. Prisebnost je, srećom, krasila oboje, i kad se vitez 

nešto malo bleđi, ponovo pojavio na prozoru, kira-Dafni mu je brzim 

pokretom pokazala na vrata, pokazujući rukom okretanje ključa, a 

zatim se obrnula njemu, sklapajući ruke u pokretu molbe. Istini za 

volju, vitezu je bilo potrebno i mnogo manje da zaboravi sve drugo i 

čvrsto odluči da pomogne kćeri svoga dobročinitelja, ili, da budemo 

iskreniji, da se bez pogovora stavi u službu žive mitološke vizije. 

Kad se vitez ponovo ispeo na gornju palubu, glava mu je bučala 

od zbunjenih i ludih zamisli, nešto od vrtoglavice koju je zadobio 

spuštajući se, a nešto od strašne uznemirenosti da neće uspeti 

dovoljno brzo da smisli rešenje. Kira-Dafni je oteta sa broda kojim 

je išla na Hidru, svom kapetanu, a brod koji je video u pristaništu 

bio je onaj koji je trgovac Zarganis čuvao za svoju kćer. Da li ju je 

oteo neko iz Monemvasije, ili je to učinio njegov novi poznanik, 

175

nije mogao znati, ali to nije bilo ni naročito važno: trebalo je što pre 

omogućiti devojci bekstvo. Uskoro je došao do ključnog pitanja – 

hoće li otvoreno zamoliti milost od Abdulah-beja, ili će preuzeti nešto 

na svoju ruku, koristeći se svojim trenutnim povlasticama? 

Pažljivi i nepristrasni čitalac (u ipak čvrstim okvirima nesumnjive 

simpatije) mogao je primetiti da je u dugim mesecima patnje i 

zarobljeništva svest viteza od Gijminoa dospela do izvesnog stepena 

fatalizma koji mu ranije nije bio sasvim prirođen. I u slučaju sa 

doktorom Foskolom, i sada sa mladicom sa Kitere, vitez je bez 

ikakvog dvoumljenja dolazio do odluka koje su njegovu sudbinu 

izlagale krajnjoj opasnosti. Spasavajući svog grčkog prijatelja, Leon se, 

doduše, povinovao jednoj od svojih najvećih svetinja – prijateljstvu, 

kao i dobro logički zasnovanoj proceni situacije, ali sada, dok je 

grčevito domišljao način da oslobodi zarobljenu devojku, ni čvrsta 

logika ni jasne predstave nisu obeležavale njegove misli. Ono što je u 

ovom trenutku odlučivalo za viteza od Gijminoa, i to ne uključujući 

mogućnost njegovog spasenja, bilo je neko neodređeno uverenje da 

njegov čas još nije došao. 

Dok mu se u glavi nijedna misao nije učvršćivala u jasan plan, prišla 

su mu njegova dva ćutljiva čuvara i povela ga na jutarnji razgovor 

Abdulah-beju. 

U kajiti je, kao i obično, bio polumrak i veoma toplo; zavaljen u 

jastuke, Abdulah-bej je pušio na nargile, i tihi klokot bio je jedini zvuk 

koji se čuo. Uzimao bi požudno ohlađeni dim iz cevi, i zatim bi se 

sklopljenih očiju, sa izrazom krajnjeg uživanja, ponovo naslonio na 

jastuke. Nekoliko trenutaka bi ostao tako, i tek onda počeo puštati dim 

na nozdrve. Leon je čekao da bude primećen, preturajući kombinacije 

spasenja. Najzad, njegov trenutni gospodar uspravi glavu i polako 

otvori kapke, posmatrajući skoro radosnim, ali zamućenim pogledom. 

– Koje dobro, pravniče, reče on nešto neprirodno visokim glasom, i sa 

veseljem koje naizgled nije imalo povoda. 

176

Leon je i ranije primetio da bej posle nargila ima neobična 

raspoloženja, i bilo mu je jasno da je reč o nekim novim, njemu 

nepoznatim sredstvima duševnog podsticanja. Da li je to povoljnije 

delovalo i na bejovo rasuđivanje, nije mogao pogoditi; u svakom 

slučaju, ideja da beja napadne žaračem iz mangala, i prinudi ga pod 

pretnjom smrti da oslobodi devojku sa Kitere, sad je sasvim otpala, 

jer je vitezu od Gijminoa bila odvratna misao o napadu na stvorenje 

umanjene odbrane. Stoga on uz uzdah sede ispred beja, u svoju 

uobičajenu pozu za razgovor, i reče: 

– Šta biste rekli na to da vaš rob ima molbu? 

– Dopustio bih mu da je kaže, reče bej. 

– Na brodu ima zarobljenika, poče Leon. 

Bejovo lice istoga trenutka prekri senka. 

– Devojka među njima je kći mog dobrotvora, nastavi Leon ozbiljno, 

– i pogleda beja onim svetlim i iskrenim pogledom kojim je ponekad 

uspevao da ubedi. 

Umesto odgovora, Abdulah-bej ponovo uze nargile, zvučno udahnu i 

bez naročitog uživanja otpuhnu dim. 

– A šta ako gospodar ne želi da razmišlja o očevima – tuđim 

dobrotvorima, već samo o kćerima? 

Leonov pogled ne uzmaknu pred njegovim, već samo postade tvrđi. 

– U tom slučaju, rob će pokušati da ubije i vas i svakog drugog ko joj 

se približi, po cenu svog života. 

Mešavina besa i čuđenja je sasvim izobličila tanušno lice Abdulahbeja. 

Pred njim je sedeo nevernik bez oružja, koji je pretio njemu 

177

i celoj posadi, zahtevajući oslobađanje privlačne žene, sa nekim 

samo njemu poznatim besmislenim razlozima svog evropskog 

ludila. Čitavih nekoliko trenutaka, iz njegovog se grla čulo samo 

krkljanje, a onda je pokuljao piskutavi glas u kojem su se smenjivale 

pretnje i psovke na italijanskom i turskom, a verovatno i na još 

nekim jezicima. Najzad se ta neobična reka reči počela uobličavati, 

i Abdulah-bej je progovorio razgovetno, još uvek vičući i hvatajući 

vazduh od neizmernog besa. 

– Nevernički psu! Zar ne znaš da sam uložio svoj ugled kod te 

neodgojene životinje, zapovednika Monemvasije, da bih dobio 

Grkinju! Izložio sam se laganju, tvrdio da su njeni pratioci poznati 

buntovnici, i da je ona neophodna zbog saslušavanja, jer je drugačije 

nikako ne bi dao! Gde da je pustim sada, pred očima čoveka kojeg 

sam lagao i ucenjivao! Zašto? Nije li joj bolje da bude vraćena pravoj 

veri i da mi rađa sinove, nego da se potuca po morima u pratnji 

muške posade! 

Leon ga je gledao sa punim zaprepašćenjem. Kud se denula hladna 

i surova autoritativnost? Zar je turskog zapovednika toliko mogla 

pomesti nepoznata devojka? Zar mu je zaista bilo skandalozno to 

što je putovala sa nekolicinom mornara? Konačno, je li dobar razlog 

to što bi zapovednik Monemvasije bio pogođen njenim puštanjem? 

Leon je grčevito pokušavao da ovom ispadu da neki smisao, i neki 

je svakako tu bio: umesto da pozove svoje divove da raskomadaju 

ludaka koji nenaoružan preti beju u njegovoj kajiti, bej je očigledno 

bio, bog zna zbog čega, u položaju da se brani. Leon odluči da 

nastavi istim drskim načinom: 

– Ona se ne mora pustiti ovde. Vežite njihov brod uz naš, i pustite ga 

čim odmaknemo od Monemvasije. 

Mutni pogled Abdulaha-beja zaustavi se na vitezovom licu, dok su 

poluotvorene usne davale izraz duboke patnje. 

178

– I da onda izgubim oboje! reče on sasvim tiho, i klonu u jastuke. 

Nekoliko trenutaka je vladala potpuna tišina, u kojoj su poslednje reči 

odjekivale u Leonovim ušima. On pogleda trenutnog gospodara svoje 

sudbine, i ugleda usamljenog, skupljenog čoveka čija osećanja, tako 

različita od svojih, nije mogao dokučiti, čije rasuđivanje, vaspitano 

na potpuno različitim obrascima, nije nikako mogao pratiti, i čije 

ponašanje, konačno, nikako nije mogao predvideti. 

– Ja sam molio milost za devojku i njene pratioce, ne za sebe, reče 

najzad Leon, tihim i čvrstim glasom. 

Nije bio siguran šta znači pogled koji mu je Abdulah-bej uputio, 

premda mu je najviše ličio na duboku povređenost. I to je nesumnjivo 

bilo najbliže istini: Abdulah-bej je tačno pogađao da je Leonovo 

ponašanje posledica moralnih sistema druge civilizacije, a ne izraz 

vitezove simpatije prema njemu, ili bar mnogo više prvo nego drugo. 

I budući sujetna i osetljiva ličnost, naviknuta na svoju premoć, 

Abdulah-bej je došao na pomisao zbog koje se sam odmah pokajao, 

ali tvrdoglavi ponos ga je terao dalje. On okrenu Leonu svoje lice, 

iznova prekriveno maskom koju je vitez dobro poznavao, i reče mu 

svojim uobičajenim, hladnim i polaganim tonom: 

– Ako toliko želiš spas nevernice, pravniče, daću ti priliku da se za to 

izboriš. Posada mi je uspavana i lenjiva, i potrebno joj je malo uzbuđenja 

i vežbe. Jesi li vešt u borbi noževima, golim rukama ili tojagama? 

Bio je red na Leona da se iznenadi, pre svega nad neverovatnom 

brzinom kojom se menjalo bejovo raspoloženje. No predlog je vodio 

spasenju kira-Dafni, i vitez reče: 

– Nož. 

Turčinovim licem pređe senka grčevitog uznemirenja, ali je on sakri 

pogledavši u pod. 

179

Više ništa nije rečeno, već Abdulah-bej pljesnu rukama, i izdade 

nekoliko tihih naređenja. 

– Ukoliko pobediš, začu se njegov glas kad su ponovo ostali sami, 

– žena će biti puštena sa svojim brodom i posadom čim napustimo 

Monemvasiju. Ako ne pobediš, neka te njena sudbina ne muči na 

nebu. 

Leon bez reči klimnu glavom. 

Prostor za borbu bio je određen na glavnoj palubi. Kad su ga tamo 

izveli, Leon je ugledao mornare, koji su okitili sve zgodne uglove sa 

kojih se mogla posmatrati borba, i bučno izražavali svoje raspoloženje. 

Svi su se ti glasovi, kad se on pojavio, slili u jedan neodobravajući huk, 

što je na Leonovom licu izazvalo sarkastičan osmeh: on se sa mnogo 

otmenosti pokloni gomili, izazivajući novi val povika i pretnji. Tek kad 

se uspravio, ugledao je na mostu Abdulah-beja, bledog i namrštenog, 

i sa druge strane, na stepenicama, kira-Dafni, okruženu svojim 

mornarima. Imala je predostrožnost da na turski način pokrije lice, i 

vitez je mogao videti samo njena dva ogromna tamna oka, puna suza i 

zabrinutosti. Uputio joj je jedan ohrabrujući osmeh, i istog trenutka ga 

je glasan uzvik publike naterao da se okrene: stigao je njegov protivnik. 

Bio je to jedan od njegovih divovskih stražara, na čijem licu Leon ni sa 

najvećim naprezanjem nije mogao pročitati ni uzbuđenje ni mržnju. 

Stražar je bio go do pojasa, snažni torzo mu je bio premazan uljem, a 

noge su mu bile bose. Leon je nosio suknene pantalone sa Kitere, koje 

su u burama izgubile oblik, boju i po pola lakta dužine, i košulju koju 

mu je dao novi gospodar, i kad je video svog protivnika, shvatio je da 

mu obuća može poslužiti uglavnom za klizanje po palubi, a košulja da 

ga protivnik lakše prihvati, pa se rešio odmah ta dva ukrasa. Jedan od 

bejovih poslužitelja dao je svakom po kratak nož, i u potpunoj tišini 

začuo se pljesak bejovih ruku. Borba je mogla početi. 

Leon je imao malo iskustva u borbi nožem; sve što je znao, bili su 

neki Đakominovi zahvati i saveti, ali je to bio jedini mogući izbor, 

180

jer se nije mnogo pouzdavao u svoju snagu, bar ne toliko da bi je 

iskušavao golim rukama ili tojagom. Njegov protivnik se na znak za 

početak pognuo i, ne puštajući ga iz vida, počeo opisivati krug po 

prostoru za borbu. Leonu se činilo da je najbolje da i on učini isto, i da 

sačeka prvi napad. Već je treći krug bio gotov, u grobnoj tišini, kad je 

vitez od Gijminoa shvatio da kruženje ima za cilj uglavnom da zamori 

njegovu pažnju, i naglo je stao. Zbunjenost njegovog protivnika bila 

je očita, i njegov prvi napad je vitez dočekao spreman. Ogromno telo 

je u jednom skoku palo na njega, i dok se trzao u stranu, mogao je 

čuti zlokobni zvuk sečiva pored uva. No div je skočio na noge istom 

brzinom kao i Leon i bez predaha pojurio na njega. Ovog puta uspeo je 

da ga uhvati za ruku, i samo je brzo kretanje vitezovo spaslo njegovu 

glavu. U zadnjem trenutku, dok mu se rame oduzimalo od snažnog 

stiska, Leon je drugom rukom udario svog protivnika u otkriveni 

stomak, i ovaj se uz glasan krik odmakao. Trebalo mu je malo da 

se povrati, ali je Leon iskoristio trenutak, podvukao je nogu pod 

njegovo koleno i oborio diva, pokušavajući da oslabljenom rukom 

zada udarac. No snažno i klizavo telo se grčevito bacilo u stranu, i 

pre nego što je Leon shvatio šta se događa, protivnik ga je kao perce 

bacio preko ramena. Uz tresak, Leon je pao leđima na palubu, a div 

je skočio na njega i iz tog kosog neprirodnog položaja ubo ga iz sve 

snage u rame. Gledaoci nisu mogli tačno pogoditi šta se događa, i 

činilo im se da je borba gotova, U opštem radosnom urlanju, kira- 

Dafni je prekrila lice rukama, i začuo se oštar krik, koji nije došao 

iz njena grla: viknuo je Abdulah-bej, bled kao smrt, zaranjajući 

nokte u ogradu mosta. Div, verovatno zbunjen bukom i zaslepljen 

borbom, načinio je sudbonosni pokret, pokušavajući da se podigne 

sa tela svoje žrtve. Slobodnom rukom, Leon je dohvatio nož, i dok su 

mu pred očima igrali svetlaci, udario snažno drškom diva u bradu. 

Pritisak je popustio, div je hvatao ravnotežu na kolenima, i dok se i 

sam pridizao, Leon je na njegovom licu ugledao surov i divlji osmeh: 

bilo mu je jasno da je nevernik mogao da ga probode, i time što ga je 

samo udario drškom zapečatio je svoju sudbinu. Pojurio je na viteza 

iz čučnja, ali su ovog puta Đakominove veštine pomogle učeniku: u tri 

skoka, Leon je izbegao protivnika i naveo ga da, izgubivši ravnotežu, 

181

padne na lice. Divov bes se pojačao, a rasuđivanje smanjilo. Sledeći 

napad bio je sporiji, i Leon je, izbegavši udarac, zakačio protivnika 

po vratu. Sad su obojica bili ranjeni, umorni i prekriveni krvlju. Kao 

razbešnjena životinja, div je poleteo ka Leonu, i u zadnjem trenutku 

se sagnuo, dohvativši viteza za nogu. Bilo je to njegovo poslednje 

lukavstvo: Leon je doduše pao, i poklekavši, dočekao na nož svog 

napadača. Sečivo je prošlo kroz samo srce. Zavladala je potpuna 

tišina na palubi dok se Leon, klecajući, izvlačio ispod leša svog 

protivnika. Samo je jedan udarac dlanovima označio kraj borbe, i u 

nekoliko trenutaka div je odnesen, paluba oprana, a mornari se ćutke 

razišli. Abdulah-beja više nigde nije bilo. Jedva stojeći na nogama, 

Leon je još uspeo da primeti da ga mornari kira-Dafni prihvataju, 

da kiterska Afrodita kvasi njegove ruke suzama, i za samo trenutak 

docnije potonuo je u crvenu maglu. 

182

Glava VI 

Jedna konverzacija na grčkom – Nekoliko 

neposlatih pisama – O vezi između pisanja pisama 

i snova 

Ti si 

Smatrana lepom u Atini kao 

I ona što je. 

(Šekspir, San letnje noći) 

Snova zaludnih ima, o stranče, a ima i ludih, 

te se ne dešava sve što u snu se čoveku javlja. 

Dvoja su vrata kroz koja ništavni izlaze snovi: 

jedna su od rogova, a druga od slonove kosti. 

Koja dođu kroz vrata od rezane slonove kosti, 

to su varljivi snovi i lažne donose reči, 

koji na ona glatka izlaze rožana vrata, 

istinu javljaju oni, kad smrtnik vidi ih koji. 


183

Jedna konverzacija na grčkom 

Kad je Abdulah-bej ušao u kabinu gde su smestili, sada zajedno, sve 

zarobljenike, Leon je još ležao bez svesti, pod nadzorom troje Grka. 

Pokretom ruke, bej je odaslao svoju pratnju i ostao sam u maloj 

prostoriji, osvetljenoj samo jednom uljanom lampom. Devojka i dva 

mornara su se nehotice povukli dublje u ugao, i u svetlosnom krugu je 

ostalo samo mirno i izmučeno telo viteza od Gijminoa. Topla svetlost 

je njegovom licu davala boju koju inače nije imalo; bez uobičajenih 

bora, pokreta, a pre svega bez prodornog pogleda, to blago i opušteno 

lice izgledalo je mnogo mlađe, kao lice zaspalog dečaka. Grlo Abdulahbeja 

se steže protiv njegove volje, i on krete rukom prema vratu, kao 

da traži dah: to je bio prvi čovek sa kojim je razgovarao neopterećen 

strahom ili željom da zastraši, posle bar dvadeset godina. Prisećao se 

da je tako razgovarao sa rođenom braćom u medresi, pre nego što je 

jedan po jedan nestao u ratu ili spletkama, i ostao samo on, najjači 

i najveštiji. Da bi stvari bile gore, znao je da je sam izložio smrtnoj 

opasnosti nevernika koji mu je toliko bio potreban. No namah postade 

svestan da ga posmatraju, i povrati hladnokrvnost. Leon je bio, koliko 

su prilike dozvoljavale, u najboljim rukama: rana na ramenu bila je 

umotana iscepanim trakama, po svemu sudeći od košulje mlade žene, 

a vitez je bio umotan u mornarske kabanice i dovoljno utopljen. 

Abdulah-bej se okrete nevoljnom uzroku ove drame. Stajala je u uglu, 

prvo oborene glave, da bi je polako podigla i pogledala Turčina mirno 

i odlučno. Bila je vredna i mnogo gorih sukoba, pomislio je Abdulahbej. 

Sad, kad je njen ogrtač pokrivao ranjenog viteza, video se njen 

uspravan i visok stas u vunenoj haljini koja je stezala struk i otkrivala 

na grudima gornju košulju od raznobojne prugaste svile. Vrat, ramena 

i grudi koji su se nazirali iz košulje imali su savršen oblik, po proceni 

iskusnog bejovog oka. Lice joj je bilo oblo, punih i drskih usana, a oči 

tamne i zasenčene, prave grčke oči kojima nijedna tajna nije sveta i 

184

nijedna strast strana. Abdulah-bej je imao žena Grkinja, i znao je da 

se ni u jednu ne može pouzdati, sve dok ne rode, a i onda se onaj 

ko se postavi između njih i njihovog deteta ne može nadati ničemu 

dobrom. Pa ipak su mu one bile najdraže, jer nikad nisu postajale 

dosadne. Ova koja je stajala pred njim bila je najlepša od svih koje 

je video, i mogla je biti uteha dana bez milosti za koje je osećao da 

dolaze. Priseti se koliko se natezao sa zapovednikom Monemvasije, 

prostim i grubim vojnikom iz Anadolije, koji ju je tek prethodne večeri 

zarobio, i upravo se spremao da uživa u svome plenu. Bilo je pretnji, 

ucena, psovki, ali je nepoklebljivi autoritet Abdulah-beja pobedio. I 

onda se umešao drugi zarobljenik. U kakvim je vezama mogao biti sa 

njom? Je li i on očaran na isti način? Abdulah-bej odluči da to sazna. 

– Kako mu je rana? upita on na grčkom. 

– Nije mu polomljena nijedna kost, reče kira-Dafni sa sigurnošću 

gazdinske kćeri i zapovednika svog broda, jer je to zaista i bila. 

– Znaš li zašto se borio hrišćanin? upita bej. 

Devojka odmahnu glavom. 

– Da bi tebe oslobodio, reče bej, promatrajući je prodorno. 

Nije mu izmakao izraz zaprepašćenja na devojčinom licu, i 

došaptavanje dvojice mornara. 

– Šta je on tebi? reče bej. 

Kira-Dafni mu uputi brz pogled, procenjujući da li će naškoditi 

ranjenom vitezu, i odluči da je bolje reći istinu: 

– On je dobročinitelj mog oca. Branio je Kapsali od gusara. Ja... ja 

sam ga videla samo jedanput, kad je odlazio iz Kapsalija, pre otprilike 

mesec dana. 

185

Zadnju rečenicu je izgovarala sve tiše, u strahu da će to izazvati 

nepoželjne posledice. Lice Abdulah-beja, međutim, nije odavalo 

nikakvu pretnju. On ponovo utonu u misli, gledajući svoja dva 

zarobljenika. Ako prisvoji lepoticu, izgubiće sigurno prijatelja za 

kojim je žudeo. Sam se sebi nasmeja, shvatajući da ga je nemoćni 

zarobljenik, koji sad još leži ranjen i bez svesti, potpuno razoružao. 

Nije mogao primeniti ni silu, ni strah, ni lukavstvo. Ispunjenje 

obećanja koje je dao Leonu nije mu ničim jemčilo da će zadobiti 

nevernikovo prijateljstvo, jer ga je iz hira izložio smrti. I još dok 

je premeravao snagu svojih želja, postalo mu je jasno da više želi 

prijateljstvo tog čoveka nego ljubav ove žene, i setno je to protumačio 

kao prvi znak starosti i slabosti. On podiže pogled, sada znatno blaži, 

prema devojci, i reče: 

– Obećao sam mu da ću te pustiti ako pobedi. 

– A on? upita brzo kira-Dafni. 

– Predaću ga u prvoj luci u kojoj bude hrišćanskih brodova, reče 

Abdulah-bej. 

Teško bi šta moglo opisati zaprepašćenje koje su tokom celog 

ovog razgovora osećali Grkinja i njena dva zemljaka. Činjenica da 

im se još ništa nije desilo, Turčin koji brine za nevernika, održava 

reč, nagoveštaj puštanja na slobodu, sve to ih je bacalo u potpunu 

zbunjenost. Svaka nova rečenica izgovarala se u potpuno novoj 

atmosferi, u kojoj oni nisu znali vodi li Dafnina ravnopravnost prema 

turskom zapovedniku u propast ili u spasenje. Prepušteni svom 

fatalizmu, prvo kod zapovednika Monemvasije pa posle na ovome 

brodu, nikako se nisu mogli navići na novi položaj, i na Turčina koji 

se ponašao sasvim drugačije od onih kojima su ih bake još kao decu 

plašile kod ognjišta. U takvom trenutku potpune duhovne pometnje, 

začuo se nanovo glas kira-Dafni, sa izjavom koja je jednog od mornara 

naterala da se prekrsti: 

186

– Vidim da si veliki i čestit čovek, gospodaru. Ako naš spasitelj treba 

da bude kažnjen ili da strada, dozvoli mi da delimo njegovu sudbinu; 

no ako zaista nameravaš da mene i moje ljude oslobodiš, daj mi reč 

da ćeš i njemu pomoći da se vrati kući. 

Ovo je bilo izgovoreno skoro ponizno, mekim glasom, ali je završetak 

bio odlučan. 

Abdulah-bej se sa smeškom okrenu prema moliteljki, zaključivši u 

sebi da se ni po brzini jezika ne razlikuje od drugih Grkinja, i reče: 

– Dajem ti reč. A sada, mislim da će biti bolje da tvog dobročinitelja 

prepustim svom vidaru. I on pljesnu rukama, na šta dvojica stražara 

uđoše u kabinu i pažljivo iznesoše viteza od Gijminoa. 

Abdulah-bej primeti brižan devojčin pogled za Leonom, i reče: 

– I ti bi zaista pretrpela kaznu za ovog nevernika? 

Kira-Dafni samo klimnu glavom. 

Abdulah-bej se nasmeši, jer je to učinila onako kako to Grkinje čine – 

nagnuvši glavu malo ustranu i zatvorivši oči. 

– Pa ko je onda čiji dobročinitelj, uzviknu on. – On spasava tvog oca, 

tvoj otac spasava njega, on spasava tebe, ti spasavaš njega... tako mi 

Alaha, prvo što će hteti kad se osvesti biće da te opet spasava! 

Kira-Dafni pognu glavu, jer ju je oblilo rumenilo. Glava joj je bučala, i 

činilo joj se da će se ovaj nestvarni razgovor svakog trenutka pretvoriti 

u groznu stvarnost, da će nepoznatog stranca i mornare divljački 

pobiti, da će nju odvući u harem... Ne znajući više šta da kaže, ona od 

straha i neizvesnosti nečujno zaplaka. 

Abdulah-bej se okrenu, jer nije mogao da gleda ženske suze. 

187

– Uskoro ćemo isploviti, reče on sebi u bradu. – Kad izmaknemo 

pogledima ovih iz Monemvasije, preći ćete na svoju barku i otići 

ćete kamo želite. Ponavljam ti da neverniku neće nedostajati dlaka 

s glave. 

– Bog vas blagoslovio, reče Grkinja glasom isprekidanim od suza. 

Ne okrećući se više, Abdulah-bej izađe iz kabine. 

Veliki brod je isplovio pred zoru, teran povoljnim vetrom. U prijatnom 

ljuljuškanju, utopljen i podstaknut lekovima, vitez od Gijminoa se 

probudio, i ugledao nad sobom smežurano i kosmato lice, za koje će 

kasnije saznati da pripada Jermeninu, brodskom vidaru, i sa druge 

strane vatre lice Abdulah-beja, koji je pušio na nargile. 

– Šta se desilo sa Grkinjom? reče on jedva čujnim glasom. 

Umesto odgovora, iz bejovog se grla začu glasan smeh, i na nos i usta 

mu pokulja dim. 

– Kladio sam se da ćeš to prvo reći, reče on, zacenivši se od dima. – 

Ona ti je previla ranu, i izjavila da će deliti tvoju kaznu, nastavi on, 

ne bez jeda. – Ali ja držim reč. Bićete oboje pušteni, ali ne zajedno. 

– Gospođica nije u krugu mojih zanimanja, reče Leon. – Bio sam 

dužan njenom ocu... i njenoj lepoti. 

Abdulah-bej je taman zaustio da izjavi kako je svakako bila u krugu 

njegovih zanimanja, i kako je zahvaljujući vitezu izgubio novi 

ukras svog harema, kad ga poslednja rečenica pomete. To je opet 

bilo nešto što nije razumeo, opet nešto što je vitezu bilo prirodno 

a njemu ne. I on u sebi iskreno zahvali Alahu što je ovog čoveka 

sačuvao u životu, i zamoli da dugo ne naiđu na hrišćanski brod, 

da ga se ne bi morao lišiti. Nije ni slutio u kolikoj će meri njegova 

molba biti ispunjena. 

188

Sledećeg jutra, na otvorenom moru, barka kira-Dafni je privučena uz 

brod za koji je bila privezana, i Abdulah-bej je, praćen jako ubledelim 

vitezom, izašao na most da nadgleda iskrcavanje. Jedan od Grka je već 

sišao u brod i zategao lestvice od konopca, i devojka se spremala da se 

spusti. Tog trenutka je ugledala viteza, i bez oklevanja je pohitala njemu. 

Nemajući šta da kaže, jer nisu imali jezika na kojem bi se sporazumeli, 

samo je dohvatila njegove ruke i stegla ih. Vitez se sa smeškom zagledao 

u nju, pokušavajući da još jednom zadrži savršenstvo tog lica, njegovu 

svetlost i milinu. Dok je pokretala glavu, dve srebrne minđuše u obliku 

jedrenjaka sa tirkiznim i koralnim ukrasima, davale su zvuk koji je bio 

povod njenom spasenju. Sjaj njenih tamnih očiju mogao je biti poslednji 

upečatljiv utisak koji je ostavila na vitezovu dušu, ali je kira-Dafni imala 

da preskoči brodsku ogradu, i tom prilikom je otkrila svoje besprekorne 

listove i članke, a pažljivi čitalac će se setiti koliko je vitez od Gijminoa 

bio osetljiv na taj deo ženskih draži. I tako, dok je kira-Dafni upućivala 

svoj poslednji topli pogled, i dok se bledo vitezovo lice bojilo rumenilom, 

a njegov pogled obuhvatao i ostale čari kiterske lepotice, Abdulah-bej je 

odlučio da još jedanput okuša svoje moći. On viknu devojci na grčkom: 

– Hoćeš li sa mnom u Carigrad? 

Kira-Dafni trepnu, i uputi mu jedan zanosan osmeh: – Ne, hvala. A 

zatim pokaza na Leona, i reče: – Dali ste mi reč? 

– Jesam, odgovori bej ozbiljno. 

Ona se osmehnu, i nestade sa ograde. Videli su je nekoliko trenutaka 

docnije, kako skakuće po brodu vezujući jedra, dok su dva mornara 

veslala. Bilo je jasno da je dete mora, sposobno za brodske poslove 

i napore. Još jednom je mahnula rukom svom spasiocu, a možda i 

beju, i barka se polako udaljavala prema jugu, prema ostrvu gde ju je 

čekao verenik. 

Dva čoveka su ostala ćuteći na mostu. 

– Žao mi je zbog dvoboja, reče Abdulah-bej konačno, grizući usnu. 

189

– Vi ste izgubili člana posade, reče vitez od Gijminoa. Prekor je bio 

zaista otrovan, jer je ukazivao ne samo na bejovu samovolju, nego i 

na neodgovornost prema sopstvenim ljudima, a to je po Leonovom 

mišljenju bio mnogo veći greh. 

Abdulah-bej ga pogleda iskosa. 

– Ali to ne znači da vam nisam beskrajno zahvalan, koliko zbog ove 

devojke, toliko i zbog nege koju ste mi ukazali, nastavi Leon. – Niste 

li, kad sam se osvestio, rekli nešto o tome da ćete me i otpustiti? 

– Tačno, reče Abdulah-bej. – U prvoj luci sa hrišćanskim brodom 

pustiću vas kud hoćete. 

Dopustimo sada sveznajućoj čitateljki (ili čitaocu), kojoj se već mnogo 

događaja nagomilalo u piscu još uvek – nadajmo se! – vernoj duši, da 

predahne i uzme u blagonaklono razmatranje stanja duha viteza od 

Gijminoa. Sasvim je sigurno da piščev skromni Pegaz ponekad poželi 

da zaluta na manje dostojne pašnjake, ili prema previše mirisavim 

ali otrovnim cvetovima; no ono što njegovu neobuzdanost, posledicu 

nižeg roda, kroti i najvećma ulepšava, jesu zlatne uzde i oprema 

prijateljstva i međusobnog dogovaranja pisca i čitalaca. Pa ako je 

dozvoljeno pomenuti sliku koja doduše ne spada u ovaj književni 

rod, ali odgovara zamisli, uporedimo ovaj roman, njegovog čitaoca 

i pisca sa bornim dvokolicama nekog antičkog heroja: uzde drži i u 

bitku vodi sam heroj, čitalac/čitateljka, onaj koji određuje pravo i 

razvoj poduhvata; pod njegovom je upravom Pegaz, piščeva mašta; 

no na dvokolici je i mesto za štitonošu, čiji je zadatak da gleda put, 

zemljište, da brani od napada postrance i koji, pazeći letimice na 

glavni pravac, mora svojim rečima, koje konj poznaje, da upravlja 

tako da herojev cilj bude ispunjen. Kad je bitka gotova, heroj će otići 

slavi i drugovima, a štitonoša da neguje konja, da ga grdi ili pomiluje, 

već prema zaslugama. Tako i redove koji slede treba shvatiti kao 

piščevo razgovaranje sa Pegazom, iz kojih će izaći oni podaci što 

190

možda ne govore neposredno o događanjima, ali, opisujući stanja 

duha i razmišljanja, mogu pružiti blaga uživanja i predah od ćudljivih 

promena sudbine. Avaj! Nije li upravo ta čudesna mogućnost da sami 

određujemo neke sudbine, makar u obliku nestalne igre mašte, jedina 

koju imaju smrtna bića! Jedino u poigravanju, negde u mračnom 

kutku bašte svoga duha, gde se susreću sporedna iskustva i detinjstvo, 

gde razum i odgovornost retko navraćaju, moguće je da okrutnost 

predodređenog nam života ublažimo nevinim zadovoljstvima. 

Zato pohitajmo, čitaoče, i prepustimo se produžavanju radosti, 

čuvajući naklonost dok ne ojača i ne naoštri se za uzbudljiva 

događanja. 

Vitez od Gijminoa je već imao dovoljno iskustva sa zimskom 

plovidbom po Mediteranu, ali se ipak nije nadao tolikim poteškoćama 

u Saronskom zalivu, zaštićenom obalama Atike i Peloponeza sa tri 

strane. Već se na vidiku pomaljalo ostrvo Poros, odvojeno od kopna 

jedva primetnim kanalom, kad se podigla iznenadna bura koja je 

turski brod prinudila da neplanirano pristane u poroskoj luci. Tu su 

ostali tri dana, a zatim su zaplovili prema Atini, hvatajući blizinu 

ostrva Egine, za slučaj nove bure. Ni Pirej nije bio predviđena 

stanica, ali je kapetan sa dobrim razlozima uspeo da uveri beja da 

treba sačekati poboljšanje vremena, koje je obično dolazilo krajem 

februara. Tako je, sticajem okolnosti i činjenicom da nigde nije bilo 

broda, koji bi se vraćao prema zapadnoj Evropi, Leon bio prinuđen da 

obilazi prostore koje je uvek čeznuo da vidi, i možemo poveriti čitaocu 

da je to sa velikim zadovoljstvom radio. Čitalac će se upitati kako se 

osećao za to vreme vitez od Gijminoa, šta je mislio i kome je te svoje 

misli upućivao. Pomenimo još samo da je Abdulah-bej snabdeo svog 

novog pratioca i bivšeg zarobljenika dovoljnim količinama pisaćeg 

pribora, i da je vitez od Gijminoa, kao priroda nesklona lenstvovanju, 

prionuo da opiše svoje doživljaje od dana kad je njegova sudbina 

krenula nerazumljivim i neprijatnim putem. Kako su ovi doživljaji 

dobro poznati čitaocu, navešćemo ove spise od trenutka u kojem 

ostavljamo viteza od Gijminoa kao pratioca Abdulah-beja, i zapravo 

191

od trenutka u kome ti spisi više nisu podsećanje, nego opis trenutne 

situacije. 

Svoje događaje opisao je vitez od Gijminoa u obliku pisama, upućenih 

osobi za koju je isuviše dobro znao da ih neće, bar ne u bliskoj 

budućnosti, pročitati. Ne samo da je bio u potpunom neznanju 

o sudbini i položaju voljene žene, koja je skrhala svoj ponos da bi 

spasla njegov goli život, već je bio u potpunoj neizvesnosti kakav 

bi bio njihov susret kad bi uspeo da dođe do Francuske – a zimska 

sezona je potpuno proredila brodove koji su ga mogli tamo odvesti 

– i da li bi ona uopšte poželela da vidi nevoljni uzrok svoje nesreće. 

Možda, konačno, to i nije nesreća! Možda se uspela prilagoditi, ili 

čak zavoleti muža koji ju je dobio ucenom. Na te misli, krv viteza 

od Gijminoa bi proključala, ali je on bio isuviše jake volje da bi se 

prepustio jalovom očajanju. Tako su njegova pisma bila pisana onoj 

Leonini koju je poznavao, polovini njegove duše, sreći koju je tako 

nakratko upoznao, ljubavi koja mu se činila da traje oduvek. 

192

Nekoliko neposlatih pisama 

Poros, krajem januara 1780. 

Mila prijateljice, 

opisao sam Vam svoje događaje, ne znajući hoćete li ikada doći do ovih 

reči. Možda ću Vam stoga pisati iskrenije, možda manje razumljivo. 

Gde god da ste, Leonina, i u kojem god vremenu da ste, pišem Vama 

kao svome jedinom kompasu, svojoj zvezdi voditeljki. Moj dosadašnji 

ropski položaj, prekinut čudesnom naklonošću čoveka iz drugog sveta, 

sprečavao me je da padnem u duševne pometnje i čvrsto me održavao 

pri prostoj volji da živim. Sada, kad jutra dočekujem sa sigurnošću da 

ću se ogrejati i nahraniti, Vaš lik, dojučerašnja blaga uteha, postaje 

za mene sredstvo najgoreg mučenja. Nikad mi niste toliko nedostajali, 

nikad me neizvesnost Vašeg položaja nije tako grizla. Budući siguran 

da ovo nećete pročitati, priznajem Vam da je moja žudnja za Vama ista 

kao i kad ste mi bili blizu, a ponekad mi se čini i veća. Mogućno je da je 

to zbog toga što sam želeo da zajedno prođemo krajevima koje obilazim, 

i što na svakom koraku koji budi uspomene i prijatna prepoznavanja 

onoga na čemu smo odgajani, želim da sa Vama podelim prisnost i 

lepotu. Može biti da me je položaj otete grčke devojke, za koju sam se 

toliko založio, podsetio na Vaš položaj i otvorio rane za koje sam mislio 

da ih je pokrilo vreme patnji. Ni za šta na svetu ne bih skrnavio te 

osećaje otrcanim pesničkim frazama: probudite se koji put bez razloga 

u gluvo doba noći, i osetite milovanje mojih misli, Leonina! To je jedina 

želja koju imam dok ulazim u male i od dima crne grčke crkve, u turske 

bogomolje išarane nerazumljivim ukrasima, ili kad u bujnom rastinju 

ugledam nakrivljen antički žrtvenik. 

193

Pokušaću ipak, draga moja prijateljice, da svojoj čežnji dam manje 

konfuzan i zamoran oblik, i preneću Vašem blistavom duhu ono 

što mislim da bi ga moglo razgaliti. Bili smo dakle prinuđeni da se 

zaustavimo na Porosu, koji je lepo kupasto ostrvo obraslo borovima. 

Tri dana su bila dovoljna da zadovolje moju radoznalost, a kako me je 

moj ljubazni gospodar puštao svuda samog, uspeo sam da na istočnoj 

strani ostrva, okrenutoj Atini, nađem mesto sa ponekim tragom 

građevine, za koje sam gotovo siguran da je mesto Posejdonovog 

hrama u kojem je Demosten, čekajući Aleksandrove namesnike, 

popio otrov iz svog pera. 34 Sa mesta se uistinu vidi zaliv sa istočnom 

lukom, na platou se među stoletnim maslinama naziru stepenice 

od sivog kamena. Kad sam obišao okolinu ostataka hrama, činilo 

mi se da u sebi mogu da zamislim hrabrog i razboritog čoveka kako 

se sprema da da svoju poslednju lekciju osionom dečaku. Događaj 

mora da je imao strašnog uticaja na tadašnju javnost, o čemu sam 

pokušao da sebi stvorim sliku prisećajući se izvora. Mnogo više je na 

mene utisak ostavila misao o „lepoj smrti“, verovatno zato što sam u 

poslednje vreme jedva izbegao nekoliko krajnje nedostojnih varijanti. 

Tu, na Kalauriji, lepa smrt je okončala i jedan uglavnom lep život, 

ne računajući pojedine sebično i bezobzirno vođene sudske rasprave. 

I učinilo mi se, voljena prijateljice, da je mogućnost izbora lepe smrti 

jedna od dragocenih sloboda na koje nisam dovoljno mislio. 

Sutra, ako se more umiri, krenućemo prema Atini. 

Pirej, 1. februar 1780. 


plovidba do Atine bila je sve pre nego prijatna. Zimsko more nam se 

svetilo za mirnu plovidbu do Monemvasije, i to čini mi se desetostruko. 

Plovili smo prvo blizu obale, na kojoj se jasno nazirao put – onaj kojim 

34 Grčki govornik Demosten se zbog oštre odbrane nezavisnosti Atine zamerio 

osvajačkim planovima makedonskog kralja Filipa. Kad je Filip ubijen, mladi 

naslednik Aleksandar je konačno pokorio Atinu: videvši da mu nema spasa, kad su mu 

Aleksandrovi vojnici bili za petama na ostrvu Porosu, popio je, kako legenda kaže, 

otrov koji je imao sakriven u svome peru za pisanje. 

194

je Hipolit 35 krenuo prema Atini, da bi ga zauvek zaustavilo kobno 

čudovište. Zatim smo oplovili veliko poluostrvo Metanu, od koje se sa 

jedne strane dižu sumporni dimovi, a sa druge se crveni vulkansko 

stenje. Na Egini nismo mogli pristati, ali sam preko talasa primetio 

jedini preostali stub Apolonovog hrama koji obeležava pristanište. 

Oplovljavali smo ostrvo sa južne strane, i na istočnom rubu sam 

primetio još jedan hram, mnogo bolje očuvan, kako se uzdiže nad 

plovnim putem za Atinu. 36 Već je bio sumrak, i pred nama je još bila 

cela noć borbe sa talasima – inače kažu da se rastojanje prevaljuje za 

tri do četiri časa. Ujutro su se talasi smirili, i prva svetlost je otkrila 

da smo sasvim blizu pirejske luke. Napregao sam oči da naslutim 

nešto od besmrtnog grada, dok mi je srce užurbano lupalo, i uspeo 

sam da s desna vidim ljubičaste padine Himeta, sa leve strane zelene 

obronke prelaza prema Beotiji, i posvuda žutosive obrise Atike, sa 

retkim zelenilom. Moje uzbuđenje bilo je nagrađeno – prvi ružičasti 

zrak, odnosno nežni prst one odlične homerske ranoraniteljke, pao 

je tačno na jednu kupu na otprilike desetak milja od broda, i među 

mnogobrojnim nižim krovovima zasjali su vrhovi najveće i najlepše 

građevine Grčke – Partenona. Treba li da Vam opisujem svoje 

uzbuđenje, draga srodna dušo! Kako su Hron i giganti bili milostivi da 

razbacujući kamenje urede ovako savršen prostor, istovremeno dobro 

zaštićen i posvuda otvoren! Grčevito sam u sebi ponavljao Pausanijeve 37 

beskrajne i ne uvek najzanimljivije niti najlepše uobličene opise 

Atike, pokušavajući da se orijentišem. Sasvim desno, pojas zelenila 

morao je označavati tok Ilisosa, i njegov izvor negde na obroncima 

Himeta. Druga linija oivičena zelenilom morao je biti Sveti put, koji je 

obilazeći Pirej prolazio do Eleusine 38 što se u izmaglici jedva nazirala 

35 Hipolit, sin mitskog atinskog kralja Tezeja, odbio je ljubav Tezejeve nove mlade 

žene Fedre. Bog Posejdon je na njega, dok se kolima vozio uz obalu kod Trojzena (na 

Peloponezu), poslao morsko čudovište koje mu je preplašilo konje i mladi Hipolit je 

smrtno ranjen; Fedra se u međuvremenu ubila. 

36 Hram boginje Afaje na ostrvu Egina; danas se može videti u svoj svojoj lepoti. 

37 Pausanija je u 2. veku naše ere napisao vodič po Grčkoj, potanko opisujući 

spomenike starijeg razdoblja: kada su arheolozi kopali, posebno u Olimpiji, mestu na 

Peloponezu gde su održavane i olimpijske igre, pokazalo se da su njegova obaveštenja 

tačna i dragocena. 

38 Mesto gde su se održavale tajne svečanosti (misterije) posvećene boginjama 

plodnosti, Demetri i njenoj ćerki Persefoni. Učesnici su tako dobro čuvali tajne da se ni 

195

dvadesetak milja levo, stopljena sa obrisima Salamine na severu. 

Samo naselje protezalo se od Partenona niz obronke Akropolja, prema 

Agori, Kerameiku i luci. Zlatna granica svetlosti se još pomerila i mom 

zadivljenom oku se, doduše u veličini dečije igračke, ukazao savršeni 

Tesejev 39 hram. Iz zelenih mrlja sad su izranjale vitke siluete čempresa 

i pinija, a nebo nad mojom grozničavom glavom rastvaralo se u igri 

belih, sivih i ružičastih oblaka, i širilo se plavetnilo koje, čini mi se, 

nigde nisam video. Drhtao sam koliko od hladnog zimskog vetra toliko 

i od osećanja duboke zahvalnosti što sam i ovamo dospeo. U svom 

uzbuđenju, jedva da sam posmatrao svet u svojoj neposrednoj blizini, 

i odjednom sam video da brod polako prolazi pored pravilnog zida od 

ogromnih četvrtastih blokova – to je bio sam završetak Temistoklovih 

zidova 40 i ja sam bio u Munihionu. 41 

Shvatićete, draga prijateljice, zašto se prvih trenutaka u luci sećam 

smušeno i nejasno: sećam se da je kamen mola bio beo i uglačan, 

zemlja žuta, da je svuda bilo šareno odevenih Turaka, Azijata i 

Afrikanaca, da su svi glasno vikali. Obala je bila oivičena magazama 

i brodskim kućištima, a bilo je i udžerica iz kojih se širio za mene 

tada nepodnošljiv miris. Trebalo mi je dosta vremena – u kojem sam, 

sasvim beskoristan i nem, sedeo na gatu, da se saberem, i počnem 

gledati po luci ne bih li ugledao neki hrišćanski brod. Međutim, kako 

me je Abdulah-bej i upozorio, nije bilo vreme plovidbe i trgovine, ali, 

priznajem, to me u tom trenutku nije posebno pogodilo. 

Istovarivanje ličnih stvari Abdulah-beja i njegove najuže pratnje nije 

dugo trajalo, a pojavio se i on sam, i obavestio me da ćemo prenoćiti 

u Pireju, dok kapetan ispita oštećenja na brodu; bej je spomenuo da 

bi se moglo desiti da neku nedelju ostanemo u Atini kod njegovog 

prijatelja, dok se more ne smiri – a to se obično dešavalo u prvoj nedelji 

danas ne zna tačno kako su te svečanosti izgledale; zna se, međutim, da su i robovi bili 

pripuštani na njih. 

39 I do danas najbolje očuvani grčki hram, na rubu atinske agore. 

40 Zidovi koje su radi odbrane Atine građani podigli posle pobede nad Persijancima, 

u bici kod Salamine (480. pre naše ere). Protezali su se od Akropolja do Pireja. Posle 

poraza u Peloponeskom ratu, Atinjani su pod Spartancima morali sami da ih ruše. 

41 Ratno pristanište antičkog Pireja. 

196

marta. Mogao sam se samo radovati ovoj odluci, jer se u tom vremenu 

morao pojaviti kakav brod za Italiju ili Francusku, a u međuvremenu 

sam mogao obilaziti sveta mesta. 

Zaustavili smo se u nekoj vrsti krčme sa sobama, koju zovu han, i 

bej je odmah u njoj dobio čitav sprat. Bili smo počašćeni hranom koja 

je, premda jakog mirisa, bila odličnog ukusa, i celo to popodne lutao 

sam lučkim ulicama, izazivajući opštu radoznalost, i sam zadivljen 

šarenilom, mnoštvom raznih jezika i odora; to je, bez obzira na opšte 

sličnosti, bilo ipak sasvim drukčije od italijanskih luka koje sam 

poznavao, čak i od napuljske. Sve do smrkavanja, tresući se od zime, 

slušao sam pored nekakve česme jednog pevača u seljačkom odelu, 

koji je pevao monotonu i izuzetno tužnu pesmu na grčkom, prateći se 

dosta vešto na instrumentu sličnom lauti, ali sa bar tri puta dužom 

drškom. Vratio sam se u han uzburkanih osećanja, očajan što ne 

mogu razumeti jezik koji bih, da je napisan, sigurno pročitao. No, 

ušavši u toplu sobu, utešio sam se mišlju da bi isti problem imali i 

Skaliger i Bide 42 , i posvetio sam se razgovoru sa Abdulah-bejom. 

Atina, 7. februar 1780. 

Najdraža Leonina, 

već nekoliko dana nisam bio u stanju da uzmem pero u ruke: osećam se 

kao da sam još na brodu, jer me uzbuđenja svakodnevno kao talasi bacaju 

po raznim mestima i po raznim raspoloženjima. No prvo, da Vam 

opišem okolnosti stizanja u Atinu, dakle ono što se sigurno (za razliku 

od drugih stvari) oko mene dešava: posle dva dana u Pireju, postalo 

je jasno da se mora čekati bolje vreme, i Abdulah-bej je sa pratnjom i 

mnome – krenuo u Atinu, da odsedne kod svog prijatelja. To nije bio 

zapovednik Atine, kojeg je Abdulah-bej hladno i sa visine pozdravio, 

na audijenciji kojoj sam i ja prisustvovao, već neki niži oficir, koji je beja 

dočekao sa velikom srdačnošću, i nimalo uplašen njegovim autoritetom. 

Meni je ukazana prilična ljubaznost, i čini mi se da imam povlastice 

gosta u ovoj kući – sopstvenu sobu, poslugu i potpunu slobodu kretanja. 

42 Poznati francuski humanisti i poznavaoci grčkog jezika (16. vek); izdavali su 

mnoge stare tekstove, načinili rečnike i sl. 

197

Krenuli smo iz luke ujutro, dok su se oblaci i ledena kiša stalno 

smenjivali sa suncem i vetrom, stvarajući najneobičnije promene 

svetlosti i oblika. Jahao sam na začelju, puneći grudi oštrim 

vazduhom Atike, i snalazeći se polako u nekadašnjem centru sveta. 

Kako jadno, draga Leonina, izgleda mesto na koje je morao za godinu 

ili dve doći svaki Rimljanin koji je iole računao sa upotrebom svoje 

pismenosti! Između luke i Atine, od mesta gde se put uz Temistoklove 

zidove sreće sa Svetim putem, nešto je obrađenih polja i po koja retka 

kuća. Na nekoliko mesta, gomile kamenja govore o građevinama koje 

su nekad postojale, i ja sam, uglavnom uzaludno, pokušavao da se 

setim položaja i oblika neke od njih. Tu negde, sa leve strane Svetog 

puta (kad se ide u Atinu) morala se nalaziti Platonova Akademija, a 

iza Akropolja, na putu za Maraton – odnosno u podnožju Likabeta, 

morao je biti Likej uvređenog učenika, Aristotela. Kako smo se 

približavali gradu, koji se ceo slepio na obronke Akropolja, ruševine 

su postajale češće, i kada se sa moje leve strane ukazao Kerameik, 

koji sam odmah prepoznao po porušenom ulazu u Sveti put, i 

pokojem nakrivljenom nadgrobnom spomeniku, oteo mi se glasan 

uzvik. Istovremeno, sa moje desne strane se ukazao Tesejev hram, 

tako ugodno i meko postavljen na blagu uzvišicu obraslu zelenilom, 

čempresima i pomorandžama sa zrelim plodovima, sa bršljanom koji 

je obavijao poneki stub. Oko njega nije bilo kuća, i on je, jedini ceo i 

sam, opominjao na veličinu prošlosti. Nikad u mojoj duši nije bilo više 

skromnosti i poniznosti no u tome trenutku! No samo malo docnije, 

obuzelo me je osećanje koje je u meni mnogo jače, pravi bes: nije mi 

ništa pomoglo što sam znao da je budalasta venecijanska vojničina 

pucala topovima po Akropolju 43 , ne bi li hrišćanstvu doprinela 

još kojom turskom glavom; ali toliko sakaćenje forme koja se još 

nazirala, nisam mogao da zamislim. Ono što je iz Pireja izgledalo 

kao očuvan hram, iz blizine je pokazivalo ogromnu prazninu po 

sredini, porušene kolonade, a krova uopšte nije bilo! Kuće, minareti 

43 Venecijanski zapovednik Morozini, u sukobu sa Turcima koji su držali Atinu, 

pucao je topovima po Akropolju; u Partenonu, koji je bio pretvoren u džamiju, bila je 

turska barutana, koja je od jednog pogotka eksplodirala i nanela nepopravljivu štetu 

spomeniku. To se desilo 1687. godine. 

198

i veće građevine turskih gospodara Atine okruživale su sa svih strana 

tu otvorenu ranu. Uspinjali smo se na Akropolj sa one strane gde je 

prilaz najblaži, južne, onako kako i Pausanije preporučuje. Iz uskih 

ulica sa kanalom po sredini pojavljivale su se građevine na kojima 

je, uz ciglu ili samo okrečeno blato, provirivao kakav precizno tesan 

blok zlatnog doba. Na nekoliko mesta, izvirivale su ruke, noge ili 

glave statua, ubačenih da podupru jadna današnja boravišta. Moj 

izbezumljen izgled morao je privući Abdulah-beja, koji je zaustavio 

svog konja i sačekao me da mi kaže kako je mali deo spomenika 

propao, i kako se od komada, sačuvanih na razne načine, možda 

može jedanput načiniti celina. To je bio lep pokušaj, ali ja ništa 

nisam uspeo da odgovorim, a moj izraz lica mora da je bio takav da 

me je on, izvinjavajući se, ponovo ostavio da jašem sam na začelju. 

Dok smo se uspinjali, bacio sam pogled na ono što je trebalo da bude 

Agora, između Tesejevog hrama i Akropolja, i ugledao donji turski 

grad, sa pijacama i magazama, dve ili tri hrišćanske crkve i mnogo 

minareta. Ocrtavao se put prema Kerameiku, oivičen kućama, 

najčešće sa drvenim gornjim spratovima. Tada još nisam poznavao 

takve kuće iznutra i iskreno sam poželeo, draga moja prijateljice, 

jedan dobar požar koji bi sve to počistio. I sada se grozim te svoje 

pomisli, no, na žalost – za tren sam je imao. 

Kada je audijencija kod atinskog paše bila završena, imao sam malo 

vremena da obiđem njegovu rezidenciju. Ona se nalazi u Propilejima, 

koji se jedva raspoznaju u dozidanim delovima, i pruža se do 

Erehtejona. Prelepi vitki stubovi prekriveni su drvenom dogradnjom, 

a na gornjem delu je ono što nazivaju kavezom, gusta drvena rešetka 

koja ženama dopušta da gledaju svet neprimećene. U dvorištu, koje 

ne izgleda neprijatno, proširila se stara maslina. Bio sam duboko 

uveren da je to upravo ona koju je posle prepirke sa Posejdonom 

zasadila Atena. Sa ivice male fontane, osenčene platanima, gledalo 

me je jedno mladenačko lice setnog izgleda, sa jedva vidljivim 

tragovima boje oko obrva i očiju; onaj ko je uziđivao ovo remek-delo 

u ogradu fontane, bio je barem pažljiv prema njemu – lice je bilo čisto 

od maltera i kreča, i gledalo je svakog ko bi se nagao nad vodu. 

199

Ne bih mogao da procenim koliko je trajao moj prvi dan u Atini, 

i koliko sam vremena proveo besciljno lutajući, tražeći ne više 

određeno mesto ili uspomenu, već trudeći se da što manje očajavam 

nad sudbinom prelepih predmeta. Pogled sa druge strane Akropolja 

donekle me je utešio, jer se jasno nazirao prostor Dionisovog pozorišta, 

dalje Hadrijanov slavoluk, hram Zevsa Olimpijskog; sa strane Agore, 

primetio sam dalje u turskom gradu rimsku agoru, Hadrijanovu 

biblioteku i mnoge druge, manje razlučene ruševine. Koliko je bedno 

stanje Atine promenilo moju dušu, razmaženu na negovanim i suviše 

slavnim italijanskim spomenicima! Nikad kao ovde, mila prijateljice, 

nisam osetio teret i odgovornost prema vrednijima od sebe, koje je 

pomelo neumoljivo vreme. 

Red je da kažem nešto i o ljudima koji su me tako ljubazno primili. 

Mislim, Leonina, da bi Vam se unutrašnjost gostoljubive turske 

kuće dopala – a naročito Vašoj neumoljivoj tetki. Nameštaj je sveden 

na najmanju meru, svuda ima tekuće vode i zelenila, svetlosti je 

dovoljno, a ukućani slobodno vreme provode pričajući priče (koje na 

žalost nisam razumeo), i pevajući neobične ali prijatne pesme. Svi 

znaju da sviraju i pevaju, čak i neuhvatljivi Abdulah-bej, i kao da ih 

pesma odvodi u neko posebno raspoloženje, u kome im se oči sjaje. 

Odeća koju nose, koliko god strana našim običajima, sačinjena je od 

predivnih tkanina, i udobna za sedenje na niskim sedištima ili na 

samom podu. Ne dozvolite svojoj tetki da poseti turske krajeve, draga 

moja, jer ćete posle svi sedeti na podu i jesti prstima! 

Atina, 9. februara 1780. 


mučili ste me cele noći svojim slatkim likom, i navodili moj izmučeni 

um na snove koje bih se usudio da Vam kažem samo na uvo. Probudio 

sam se očajan, i shvatio Vašu pojavu kao opomenu: tog dana sam 

otišao do Eleusine, i vratio se preko File, uživajući u uvek novom 

pogledu na Atinu. 

200


Draga Leonina, 

moj boravak u Atini dobija sve prijatnije odlike. Posle svih spomenika 

koje sam u okolini našao, obišao sam ceo tok Ilisosa, i ležao u novoj 

travi na mestu gde počinje razgovor između Sokrata i Fedra 44 . Kada 

biste znali kako ovo sveto tlo cveta već krajem februara! Sve padine 

Himeta, i uostalom svaka zelena površina je prekrivena anemonama 

svih boja između crvene i ljubičaste, plavim nezaboravkom i žutim, 

belim i ljubičastim krokusom. Siguran sam da o meni ne biste mislili 

kao o ljubitelju cveća. Da bi stvari bile gore, ja uporno sa sobom nosim 

hartiju i olovo, i pokušavam da skiciram prostore koje obilazim. Znam 

da je moja veština u crtanju ograničena na perspektivu i računanje 

masa, i da daleko zaostaje za Vašom veštinom crtanja cveća i 

životinja. Skoro da mi je žao što se odlazak približava, jer je sve jasnije 

da neću naići na hrišćansku lađu. Završavam na brzinu ovo pismo, 

jer ću se truditi da danas skiciram što je moguće više spomenika na 

Kerameiku. Prikažite mi se u nekom liku, Leonina, dok sam budan. 

To je moja molitva za danas. 

44 U Platonovom dijalogu Fedar, ovaj Sokratov učenik i sam Sokrat šetaju i pričaju 

o lepome. 

201

O vezi između pisanja pisama i snova 



sinoć sam Vas zamolio da mi se javite, i Vi ste mi uslišili želju! Sanjao 

sam Vas setnu, u tankoj i dostojanstvenoj antičkoj odeći, i probudio 

sam se uzvišenih misli i bistre glave. No to nije sve! Krenuo sam, 

sa nerazdvojnim blokom pod rukom, na Kerameik, po danu koji je 

neobično odgovarao mome duhovnom stanju – hladnom, jasnom 

i nadasve mirnom. Obišao sam tržnicu i izašao kod Tesejona, mog 

omiljenog mesta. Već sam pomenuo nešto o cveću, ali ovo što sam 

jutros video, prevazišlo je moju novu botaničku razneženost: dokle 

god oko dopire, do Panove pećine i akropoljskih stena, do Areopaga 

i Pniksa 45 i nadole prema moru, sva je zelena trava bila pokrivena 

krvavim anemonama, krokusima i nekim raznobojnim cvetovima koje 

ne poznajem. Postalo mi je jasno zašto su atinski festivali i Antesterije 

bili baš u ovo doba, i zašto su se baš krajem februara i početkom marta 

slavili svi glavni praznici mrtvih. Sedeo sam na stepenicama Tesejona, 

i činilo mi se da pred mene, u obliku cveća (kako su uostalom stari i 

verovali), izlaze duše Atinjana, zajedno poznate i nepoznate, i da me 

blago ali ozbiljno, onako kakva je čitava njihova umetnost, opominju 

na prolaznost i okvire ljudskih razmera. Na trenutke, zakleo bih se, 

vodili smo i neku vrstu razgovora. Pre nekoliko meseci, smejao sam 

se sujeverju svog škotskog prijatelja. Danas, Leonina, razumevam i 

fatalizam svog turskog prijatelja i čini mi se da razgovaram sa cvećem! 

Sve to, draga moja pariska Temido, ja stavljam na odgovornost Vašoj 

duši, koja upravlja mojom svešću i kad spavam. 

Kada mi se učinilo da sam postigao potpun duševni mir, krenuo sam 

preko potoka na Pniks. On je sam pod nerazumljivim ruševinama 

45 Brdašce preko puta Akropolja, gde je zasedala atinska skupština: to je bilo poprište 

demokratskog života Atine. 

202

ez arhitektonskih ukrasa, po čemu zaključujem da je na njegovim 

obroncima bilo naselje, i ako se dobro sećam Aristofanovih 

Skupštinarki 46 to je bio sirotinjski deo grada, u koji je Praksagora 

pobegla za vreme strahovlade tridesetorice. I ovde je posvuda bilo 

crvenoglavih Atinjana; tu je mogao živeti Sokrat, sa ženom koju su 

tako nepravedno napadali 47 . Sam Pniks, koji Vam se na slikama 

poznanika Vašeg ujaka mogao učiniti veličanstvenim, zapravo je 

skromno kameno postolje sa nekoliko stepenica: sav njegov ukras 

je prekrasan pogled na Akropolj preko puta, kakav je mogao tada 

izgledati, bez turskog grada koji sakriva oblike. I uopšte, sad kada 

sam video konfiguraciju tla i spomenike izbliza, čini mi se da su 

mnoge slike i crteži koje smo hvalili zbog demokratskog sadržaja i 

dostojanstva ideja, prilično nametljivi i nestvarni prema skromnim 

i jednostavnim razmerama atičkog tla. Doduše, i pored sve užasne 

okrnjenosti, dograđene džamije i drugih dodataka, Partenon je 

daleko najveličanstvenije zdanje koje sam ikad video, ali celina 

srca ljudske kulture izgleda skromnije, i, moram priznati, daleko 

prisnije nego što se to čini našim ikonografima. Bilo je već podne 

kad sam se odlučio da siđem niz strminu prema Kerameiku: svetlost 

je bila vanredna. Lutao sam po haosu poluzakopanih, oborenih ili 

nevešto dograđivanih ostataka, izmešanih sa novijim nadgrobnim 

spomenicima. Svi ružni oblici bili su pokriveni nebrojenim 

anemonama, i od silne lepote nisam se mogao nakaniti da počnem 

skiciranje. Iznenada, u oči mi je pao jedan komad keramike, koji 

je – kao uostalom i mnogi drugi, posvuda po ovim prostorima, virio 

iz zemlje. I dosada sam nalazio vrlo lepe, često oslikane i ukrašene 

komade, ali ovaj mi se učinio posebno zanimljivim, i uložio sam 

dosta napora da ga bez lomljenja izvučem iz zemlje. Bio je to komad 

belog lekita, i kad sam počeo čistiti njegovu površinu, dah mi je 

zastao: na njemu se počelo pojavljivati Vaše lice, sa Vašim uvojcima 

zadignutim na temenu, sa Vašim ramenima, onako kako ste mi 

se prikazali u snu! Crtež je bio sasvim lak – ono što prijatelji Vašeg 

46 U ovoj Aristofanovoj komediji, žene odlučuju da se preobuku u muškarce i navedu 

skupštinu da izglasa davanje vlasti ženama, jer nisu zadovoljne muškom vladavinom. 

47 Po predanju, Sokratova žena Ksantipa bila je oštre naravi i jezika; međutim, 

nikakvi podaci iz izvora to ne potvrđuju. 

203

ujaka nikako nisu uspevali da dosegnu, ali je na žalost komad 

bio odlomljen na mestu gde bi počinjao Vaš struk. Setno ste povili 

glavu na jednu stranu, a iznad nje, retkim i malim slovima, bilo je 

zapisano LEONT 48 : pročitavši i to znamenje, ruke su mi se počele 

tresti, i komad je ispao iz njih. Je li to bila užasna opomena nekog 

božanstva, ili samo slučajnost, ili je sve proizvod moje namučene 

mašte! No komad je ležao na zemlji, i oči me nisu varale – to je bio 

Vaš lik, slikan smeđom konturom na beloj podlozi, i Vaše ime – ili 

bar njegova najbliža grčka varijanta, Leontion. Bilo mi je suđeno da 

budem rastavljen od Vas i da u Atini sretnem duh nekakve devojke 

koja je izgledala kao Vi i zvala se kao Vi! Ostao sam na Kerameiku 

sve do zalaska sunca, a onda sam teškim korakom krenuo natrag 

u gostoljubivi dom na Akropolju, noseći svoju najveću dragocenost 

na grudima. 

Atina, 27. februara, 1780. 


u nekoliko poslednjih besanih noći, preživeo sam u mukama sve 

nevolje koje ste mogli imati otkako smo rastavljeni. Tek noćas sam 

imao miran san, i počeo sam da tumačim čudesno nalaženje Vašeg 

lika onako kako bi mnogo više odgovaralo nekoj filosofskoj – da 

ne kažem kandidovskoj – prirodi nego meni. Možda je to delo ovih 

umirujućih krajeva, ili lokalnih duhova, no učinilo mi se najednom 

da je pojava Leontiona znak da se mogu nadati da ste u životu i zdravi 

i, bez obzira kakve bile prilike u kojima bih Vas mogao naći (ako se 

ikada vratim), da bih mogao računati na neki delić Vaše naklonosti. 

A ima li za mene boljeg izgleda? Ako se ikada ponovo nađemo, neće 

me ni deset Vaših muževa sprečiti da zatražim Vašu ljubav, niti da 

se za sve preostalo životno vreme posvetim saobraćanju sa Vašom 

dušom! 

48 Pišući po kamenu ili keramici, stari Grci su skraćivali reči kad se to moglo; 

najlakše je bilo sa imenima. 

204

Atina, 1. mart 1780. 


koristim poslednje dane boravka u Atini da posetim i skiciram sve 

što uspem; koristim takođe i dobro stanje svoga duha, koje bih po 

starom običaju mogao objasniti vežbanjem na čistom vazduhu ili 

nekom drugom razumskom besmislicom, ali ga sada bez oklevanja 

tumačim blagotvornim dejstvom Vaše duše. Sinoć sam imao jedan od 

najdužih razgovora sa Abdulah-bejom, i poverio mi je svoju želju: ako 

ne naiđemo na neki hrišćanski brod do Carigrada, koji je poslednja 

stanica, obećao mi je da će sam opremiti brod i poslati me u Francusku, 

samo neka sa sobom povedem njegovog mladoga sina. Želja mu je da 

njegov naslednik upozna ljude i svet koji on nije uspeo da vidi, i da po 

povratku bude upoznatiji od ostalih sa svetskim širinama van Bosfora. 

Želja mi se učinila izuzetno plemenitom i korisnom, a nisam propustio 

da se ovom izuzetnom čoveku zahvalim za dosadašnja dobročinstva. 

Neobično je to, draga prijateljice, kako sam sa Abdulah-bejom, pored 

svih razlika i suprotnosti, prešao od međusobne podozrivosti do 

poverenja i uživanja u razgovoru. Od njegove prvobitne hladnoće i 

osornosti veoma je malo ostalo, i sve prijatne osobine, koje se u društvu 

zavidljivaca ne smeju pokazivati, preda mnom se pokazuju baš kao 

i atičko cveće na samom kraju zime. Ne mislite, Leonina, da sam 

zaboravio na sior Foskolove snove o oslobođenju Grčke od Turaka, niti 

da mi krv ne uskipi svaki put kad ugledam unakaženi Partenon (a 

to je više puta dnevno). No to nikako ne sprečava da podelim ljudske 

osećaje sa osobom dostojnom poverenja, i nijedanput prema Abdulahbeju 

nisam osetio odbojnost samo zato što je Turčin. 

Pirej, 3. mart 1780. 

Drago biće, 

pripremamo se za odlazak. Vreme je blago, povremeno pada kiša, a 

po obroncima između Atine i Pireja cvetne orgije su u punom jeku. 

Opraštam se od grada koji je toliko pomutio moju dušu i ispunio je 

novim osećanjima, i skloniji sam pobožnom ćutanju no opisivanju 

svojih utisaka. 

205

Na moru, 4. mart 1780. 


prošli smo, po umerenim talasima, pored vitkog Posejdonovog hrama 

na južnom kraju Atike, i izašli iz Saronskog zaliva. Već na samom 

ulasku u otvoreno more dočekali su nas veliki talasi i, stojeći na palubi, 

osetio sam odjednom ogromnu zebnju: pretpostavljam, Leonina, da 

nikuda niste plovili, no bojazan je bila toliko jaka, da sam ceo dan 

proveo napolju, posmatrajući horizont, i brinući šta je sa Vama. 



plovili smo prvo između Keosa i Kitnosa, i zaprepastio sam se koliko 

ova ostrva, bar sa daljine, izgledaju pusto i neobrađeno. Abdulahbej 

je potvrdio moju sumnju, rekavši mi da za to krivi tursku vlast 

i nesigurnost na morima. Vi verovatio ova imena zamišljate onako 

kako ih kod nas slikaju – zelena, čarobna ostrva; to, međutim, nije 

više Kitera, koja je zaista zelena i podobna slikarskim snovima. Ovo 

su Kikladi, suva žuta leđa što se uzdižu iz mora, sa napuštenim žitnim 

terasama. Doduše, kada smo docnije plovili kraj Sirosa, Abdulah-bej 

me je obavestio da je ostrvo bogato i napredno. 



čudim se što mi je glava još na ramenima, a rukopis još na brodu 

posle noći koju smo proveli boreći se da nas bura ne baci na južni rt 

ostrva Tinos. U ranu zoru, međutim, vidik je bio neverovatno jasan, i 

na samom južnom rubu tog čistog horizonta video sam majušni obris 

ostrva Delos 49 . Šteta što nas bura nije bacila južnije! 

49 Sveto ostrvo Delos je mesto rođenja boga Apolona i njegove sestre Artemide, 

zaštitnice životinja i boginje lova. Na njemu u staro doba niko nije smeo da se rodi ni da 

umre, pa su porodilje i samrtnike prevozili na susedno ostrvo. Na njemu su danas ostaci 

i mnogi spomenici antičkog grada. 

206



odmakli smo se od svih obala i ostrva, i nekoliko dana ću samo 

naslućivati gde se nalazimo. Zašto sam, najdraža Leonino, cele noći 

imao neprijatne snove o Vama, i opet se pribojavao za Vašu sigurnost? 

Odakle mi pomisao da biste mogli biti na moru? Odakle mi osećanje 

da nas u ovome trenutku deli veća daljina nego ikad? Jesu li moja 

pisma zaista postala sporazumevanje među nama? 



približavamo se Lemnosu. Prethodnog dana sam zabavljao 

Abdulah-beja mitološkim pričama o ostrvu. 50 On se sa svoje strane 

toliko oslobodio da razmenjujemo šale i ironične sklopove kao da 

smo drugovi sa studija. Iznenadio me je svojim oštrim zapažanjima 

u vezi sa mitovima. Ona bi se posebno dopala Vašoj tetki (kao i 

Abdulah-bej u celini, siguran sam), a Vaš ujak bi ih svrstao u 

„prirodnu kritiku”. 

Lemnos, 18. mart 1780. 


čarobnost ostrva na kome se prepliću kulture dva kontinenta je zaista 

izuzetna. Za razliku od Atine, koja kao današnji grad zaista čami u 

uglu novoga sveta, Lemnos je pun života i uzvika, skromne radnje su 

na sve strane, krcate robom iz ovih, ali i iz udaljenih krajeva. Abdulahbej 

je poslao svoju svitu da kupuje tkanine, ulje i slatkiše za svoje žene, 

tvrdeći mi da su cene povoljnije a kvalitet bolji nego u Carigradu. Tako 

sam ponešto saznao i o stanju tržišta u ovome kraju, i skoro da sam 

osetio – po prvi put u toliko meseci – kao nezgodu nedostatak novca. 

Moja uznemirenost u vezi sa Vama iznenada je nestala – možda ste 

50 Za ostrvo Lemnos, vulkanskog porekla, vezane su legende o bogu-kovaču 

Hefestu, i o avanturama Argonauta u njihovoj potrazi za zlatnim runom; po još jednom 

popularnom mitu, Lemnošanke su oterale muškarce sa ostrva, zavele svoju vlast i smrću 

kažnjavale muške pridošlice. 

207

negde pristali – a pojavila mi se nova slika – mog škotskog prijatelja! 

Kako je čudnovat tok naše svesti! 


Voljena Leonina, 

prolazimo pored Teneda, koji ostavljamo na jugu, i pored Imbrosa, 

koji je sasvim blizu broda nadesno. Iza toga, na kopnu, morala bi 

se nalaziti legendarna Troja, premda su Vam poznati stavovi da ona 

možda uopšte ne postoji. Pričao sam sa Abdulah-bejom o Homerovim 

epovima, i opet se pokazao kao pristalica suvog racionalizma. Gde 

je ovaj Turčin naučio da tako razlaže, draga prijateljice, ne bih Vam 

umeo odgovoriti. To je, uostalom, još jedan dokaz o univerzalnosti 

ljudskog duha, i pokazuje koliko su zapravo male razlike između 

različitih načina vaspitanja i različitih uslova života. Znam da 

ćete mi protivsloviti, i unapred uživam u vatrenosti Vašeg dokaza i 

drskosti Vaše želje da trijumfujete u diskusiji. A onda bacam pogled na 

komadić keramike, i vidim Vaš setni i tužni lik, tako različit od onoga 

koji mi je znan! 


ulazimo u tesnac u kome se nalazi turska prestonica. Na Abdulahbejovom 

licu primećuje se mala promena – on opet postaje suvereni 

gospodar, čovek svestan svog visokog položaja, ali njegov stav prema 

meni nije ništa drugačiji. Nadajmo se najboljem rešenju i ispunjenju 

svojih želja. 

Ovim završavamo navode iz pisama viteza od Gijminoa, i čitaocu se 

ostavlja da sam povuče vezu između pisama i snova. Doduše, to nije 

jedini spis koji je marljivi vitez vodio na putovanju sa Abdulah-bejom: 

Leon je opisivao, vrlo detaljno, sve krajeve, i naročito spomenike koje 

je video, i svoje spise propratio mnogobrojnim crtežima, skicama, 

planovima, shemama i komentarima, merenjima, proračunima i 

zaključcima o mogućnosti rekonstrukcije. Takođe je vodio zapise 

208

o turskom načinu života i turskoj upravi i administraciji, vodeći se 

obaveštenjima Abdulah-beja. Ukratko, duh viteza od Gijminoa je 

davao i dalje vanredne dokaze svoje neuništivosti i plodnosti, a 

njegova čvrstina oplemenila se znatnim širenjem vidika koje je ovo 

putovanje i bogatstvo razgovora sa prijateljem Turčinom otvorilo. 

Vispreni čitalac će već naslutiti da iznošenje stanja duha viteza od 

Gijminoa može nagoveštavati mogućnosti poređenja sa nekim drugim 

životnim situacijama, koje pisac neće kasniti da iznese u narednim 

poglavljima. Zaista, sudbina žuđene žene, kojoj se sa toliko novih i 

snažnih osećaja obraća vitez od Gijminoa, zaslužuje da bude detaljnije 

iznesena. Stoga će vitez od Gijminoa sada morati da bude ostavljen u 

neizvesnosti, da bismo se vratili nekoliko meseci unazad, i podsetili se 

događaja u kojima smo ostavili nežni predmet vitezovih želja. 

Ako je dozvoljeno još koji trenutak zadržati pažnju dobrohotnog 

čitaoca, pisac bi želeo da kaže i to, da dvoje junaka smatra podjednako 

važnim, a lepote njihovih duša i promene u njihovoj volji i uverenjima 

na posebne načine poučnim za svakoga: u ovoj povesti, svako su 

mladalačka, premda u znanju iskusna duša čitaočeva, iskusna i skoro 

nepogrešiva duša čitateljke i najzad – nezgrapna, premda dobrohotna 

i zanatlijska duša piščeva. Njih će, naime, duh ove knjige pokušati 

da pouči i zabavi. I u to ime, vratimo se vrsnom francuskom linijcu 

„Evropin bik“ koji je jednog maglovitog novembarskog jutra isplovio 

iz Dijepa, noseći progonjenu groficu od Šavinjola u Novi svet 51 , u 

pratnji vernog Đakomina i novog poznanika, generala de Lafajeta, 

neočekivanog spasioca na putu iz Pariza. 

51 Novi svet, naziv za Ameriku. 

209

210 

DRUGI DEO

Glava VII 

„Evropa i bik“ – Komedija naravi – Matildina 

sudbina – Otmica – Zakoni trgovine 52 

Oh, jadna ženo! 

Da grdne i teške nesreće tvoje! 

I kuda da kreneš? Gde glavu da skloniš? 

U kojoj ćeš kući, u kojoj ćeš zemlji 

spasenje da nađeš od nevolje svoje? 

(Euripid, Medeja) 

... njegov saveznik Seminol, odiše radošću, ljubavlju, zadovoljstvom. 

Hod mu je čio, pristup otvoren i vedar. Govori mnogo i tečno; jezik 

mu je milozvučan i lak. 

(Šatobrijan, Atala) 

52 U prvome delu u fusnotama su napomene koje mogu da posluže čitaocima za brzo 

snalaženje. One su nužne za istorijski kontekst. U drugome delu je ta potreba manja, 

pa fusnota nema. Za sve što mi se činilo potrebnim objasniti u oba dela, napravila sam 

mali spisak manje poznatih reči i izraza na kraju romana. Sva ova objašnjenja bila su 

nekada namenjena ciljnoj publici, mlađim čitaocima. Možda su sada jos potrebnija? Što 

se tiče skrivene ciljne publike, večno mladih, njima i moje naivno učiteljevanje može 

biti zabavno. 

211

Evropa i bik 

Razlozi koji su nekoga terali da u poznu jesen prelazi Atlantik 

morali su biti dobri i jaki: general de Lafajet je imao stotinu teških 

zlatnih razloga, jer je upravo toliko poluga iz državnih trezora nosio 

američkim obveznicima. „Evropin bik“ bio je zapravo pažljivo 

opremljen upravo za ovaj poduhvat, koji je trebalo da potvrdi nedavni 

francusko-američki sporazum. O tome, naravno, ni Leoninini rođaci 

ni ona sama nisu ništa znali, a kapetan, zamoljen da primi i druge 

putnike, bio je primoran na pristanak, jer bi drugačije izazvao suviše 

veliku pozornost. Tako je Leonina putovala uz pomoć omrznutoga 

kralja, koju je sprovodio čovek koji će, sa svoje strane, rado i mnogo 

učestvovati u njegovom svrgnuću. Stoga nikoga nije trebalo da 

iznenadi snažna pratnja generala de Lafajeta, koja je sa lakoćom 

razjurila Šavinjolove najamnike: ona je bila namenjena mnogo 

opasnijim mogućim susretima. 

Nešto smo napomenuli o Lafajetovom zadovoljstvu kad je primetio 

da ono što je u tami kola izgledalo kao mladi advokat, zapravo postaje 

zanosna mlada dama na dnevnoj svetlosti. 

Gospođica Dartoa je upotrebila površno prerušavanje u žurbi pred 

bekstvo, i time, prvog dana na brodu, pružila generalu de Lafajetu, 

ili kraće Žilberu, neka neočekivana zadovoljstva. Jesenji vetar brzo 

je razvio ispod niskog trorogog šešira mnogobrojne uvojke zlataste 

kose, čakšire do kolena i crne čarape uz listove otkrivale su oblike 

koji su Lafajeta naterali da više puta promrmlja „božanstveno, 

božanstveno“, a bluza sa žaboom je, takođe zahvaljujući 

neuviđavnom vetru, otkrivala poprsje koje je bilo utoliko privlačnije 

ukoliko se bolje skrivalo od pogleda. Da budemo sasvim precizni, u 

svakome salonu i na svakome balu Lafajet je mogao videti mnogo 

više izloženih ženskih čari: no tajanstvenost ove pojave, bledilo i 

212

patnja na licu mlade žene činili su Leoninu daleko privlačnijom 

jednom rafiniranom – i zašto to ne bismo rekli – prilično razmaženom 

ukusu kakav je bio ukus markiza Žilbera de Lafajeta. No, budimo 

pravedni prema ovome mladom čoveku: Lafajet je svakako bio čovek 

ideje, jer drugačije ne bi prelazio nebrojeno mnogo puta Atlantik i 

u blatnoj Pensilvaniji stavljao na kocku svoj život. On je bio hrabar, 

dosledan i uspešan, i imao je sigurnost ljudi kojima sreća pomaže. Sa 

druge strane, lov na ženska srca nije bila manje uspešna disciplina u 

kojoj se mladi general vežbao, i pomisao da će sa lepom, i nadasve 

tajanstvenom ženom biti bar šest nedelja na istom brodu, ispunjavala 

ga je ogromnom radošću. 

Žilber de Lafajet je već uveliko bio oženjen, od svoje šesnaeste godine, 

a bio je samo koju godinu stariji od Leonine. Njegova supruga, Adrijen 

de Noaj, imala je četrnaest godina kada se udala za odličnu priliku 

– siroče sa ogromnim nasledstvom. Njena porodica nije bila manje 

bogata, i brak je dogovoren, a deca su posle venčanja držana skoro 

dve godine odvojeno. To su one plemićke navike koje je Petala toliko 

prezirala... Žilber, premda je već imao dete sa Adrijen, nije posebno 

mario za svoju mladu, povučenu i vernu suprugu. Tek mnogo godina 

docnije, u okolnostima punim opasnosti za oboje, Lafajet će postati 

svestan vrednosti svoje supruge. Uostalom, ona je bila ta koja je 

uređivala njegove finansije i odobravala sve njegove plemenite darove 

i pomoć revoluciji, kao i borbu protiv robovlasništva. Zasada, u ranim 

i burnim godinama, revolucionarni američki general se u privatnom 

životu ponašao kao francuski markiz: imao je mnoge ljubavnice i 

dobro se provodio. Vreme u kojem je živeo davalo je povlašćenima 

mnogo slobode: recimo, surovo otvoreno, da je Lafajet tražio 

“srodnu dušu” odnosno stalnu ljubavnicu, koja bi upotpunjavala 

njegov život. Kako je to bio običaj, ljubavnice uglednih nisu bile 

prezrene – naprotiv, bile su važan deo društvenog života plemstva. 

Porodica Leonine Dartoa, sa svojim pedagoškim nazorima, bila je 

pravi zbor čudaka za takav svet. No od razmaženog plemstva ih nisu 

razdvajala ograničenja ili neki tvrdi moralizam, naprotiv: razdvajalo 

ih je mišljenje o pravednosti i jednakosti. Leonina se, dakle, ne bi 

213

nimalo užasnula od ljubavne veze koja ne bi uključivala brak, jer za 

nju je osnova veze bila ljubav. Hoće li to biti na ispitu u odnosu sa 

Lafajetom? 

Sada je Lafajet posmatrao dijepsku luku sa sivim kućama i vratima 

i prozorima obojenim u tamno crveno ili zeleno kao što bi gledao 

neko Fragonarovo platno, i nesvesno se osmehivao pomišljajući 

kako je njihov prvi susret propraćen njegovim herojstvom, i kako 

ne može biti boljeg početka od tog. Doduše, gospođica, koja mu se 

zahvalila najbiranijim rečima, bila je u pratnji mladog čoveka koji 

je, po nevoljnom Lafajetovom priznanju, bio neporecivi primer 

uzorne muške lepote, i koji je sada, dok je unosio stvari sa mola, 

bacao prema Lafajetu nimalo prijateljske poglede. Lafajet srećom 

nije razumevao tihe italijanske kletve, a Đakomino ih je izgovarao 

unapred, ne sumnjajući ni jednog trenutka u pravi smisao pogleda 

ovog nalickanog gospodina. I dok tako, ne znajući, Lafajet guta stotog 

guštera u Đakominovim kletvama, a Leonina, nesvesna pogoršavanja 

odnosa među putnicima „Evropinog bika“, upućuje Dijepu poslednje 

suzne poglede, obratimo pažnju na njenog novog oslobodioca i 

saputnika. Reći da je Žilber de Lafajet bio odeven pažljivo pola je laži, 

čiji je drugi deo da je bio odeven elegantno: de Lafajet je bio odeven 

sa vrhunskom otmenošću, i svaki deo njegove opreme govorio je 

o prethodnoj osmišljenosti celine: nosio je crni ogrtač, nemarno 

nabačen na ramena, da pokaže mekoću vunene tkanine; ispod njega, 

kaput boje šljive, od mat svile sa reljefnom šarom krinova u istoj boji; 

istim takvim pervazom, samo neznatno sjajnijim, bio je oivičen ceo 

kaput, i duž toga se pružao skoro nevidljiv srebrni širit koji je finoćom 

otkrivao venecijanske ruke. Srebrni lanac, približno slične izrade, 

pružao se u sedam niti do nevidljivog džepa na prsniku, koji je bio 

sašiven od golubije sivog satena, i sav izvezen krinovima, istovetnim 

sa onima na kaputu, i u istoj boji; talasi najfinije čipke iz Kalea padali 

su iz otvora prsluka i iz rukava kaputa, i svojom belinom činili najlepši 

kontrast za Lafajetovu glavu koja je, kao što se sećamo, imala onaj 

sanjalački i neznatno priglup izraz muškarca u lovu. Ne bismo želeli 

da Lafajetu načinimo bilo kakvu nepravdu: on je bio visok, premda 

214

ne previše, uspravnog držanja i naočit, riđokos i zato sklon puderu u 

kosi, koji je ublažavao prirodnu boju; sa njegovog pravilnog ovalnog 

lica sijala je blagost; to lice, koje je odavalo život bez velikih napora, 

moglo je prevariti čoveka, jer je Lafajet jednostavno bio čovek koji 

napore lako podnosi. Njegov nos bio je tanak i sasvim malo orlovski, 

usne osećajne i pune, oči krupne i tamne, oivičene jako gustim 

trepavicama – ukratko, Lafajeta je mogla kao glavnog junaka zamisliti 

svaka gospođica koja je vlažila maramice nad sudbinama omiljenih 

romana tog doba, nad raznim Dafnidima i Klorindama, Amintama 

i Galatejama. Njegova lepa prilika stajala je na palubi sve dok se 

nije smrklo, a zatim se povukao u svoje odaje, sanjajući tajanstvenu 

neznanku. 

Ujutru je „Evropin bik“ isplovio po mirnom moru i magli. Stojeći na 

palubi, Leonina je očiju punih suza ispraćala obale slatke Francuske. 

Naš čitalac zna dovoljno o plovidbi Atlantikom da bi se pisac osećao 

sasvim lagodno, ili odnosio neodgovorno prema pojedinostima 

putanje ili načina života na brodu. Zna vrlo dobro da su brodovi, 

posebno na nestabilnom vremenu, skretali prilično južno, skoro do 

Antila, i onda se uz obalu penjali do Njujorka, odnosno do Rod Ajlenda, 

gde su obično ostajali brodovi namenjeni pomoći pobunjenicima 

protiv Engleske. Jedna druga flota, predvođena Rošamboom, imala je 

da se tamo uputi samo mesec dana docnije; Lafajet je zapravo stizao 

krišom, kako novac namenjen mladoj republici ne bi bio izložen 

opasnostima usput. U doba o kome govorimo, zlatno doba gusarstva 

bilo je već prošlo, a u svakom slučaju doba velikih družina i gusarskih 

flotila. Pojedini nepopravljivi pljačkaši još su se pojavljivali u pojasu 

između obližnjih ostrva i današnje venecuelanske obale, ali se nisu 

usuđivali da napadaju tako žive morske puteve kakvi su glavni putevi 

prema Severnoj Americi. Bilo je, doduše, drugih opasnosti: dok su 

gusari sa tropskih ostrva još uvek predstavljali opasnost za španske 

brodove, u američkim vodama su se mogli sresti engleski bojni 

brodovi, a u floridskim lagunama su vrebali odmetnici svih vrsta, ne 

hajući za ratove koji se vode. Lafajetova odluka da neupadljivo putuje, 

215

ali sa vrhunski uvežbanom posadom, mogla je biti veoma pametna, 

jer Englezima nije bio interes da presreću usamljene francuske 

brodove. Sa druge strane, upravo je usamljeni brod mogao privući 

floridske odmetnike, te je Lafajet temeljito obrađivao sa kapetanom 

mape i brodske instrumente. 

Život putnika na brodu mogao je imati dva oblika: ukoliko se na 

brodu pojavi bolest, pakao je bio neizmeran, a ukoliko je nema, pakao 

je bio podnošljiv. Mali broj putnika i brižljivo održavanje spaslo je 

„Evropinog bika“ od neizmernog pakla; ali ostao je onaj podnošljivi. 

Atlantik je neprekidno nemiran i opasan ujesen i zimi, i život na 

brodu se uglavnom ograničava na ležanje u mreži i neprekidno 

moljenje da milostiva božanstva najzad uzmu dušu. To se upravo i 

desilo polovini putnika na brodu, dvema francuskim porodicama. 

Ostali, pre svega Lafajetovi vojnici nisu mnogo primećivali nevolje. 

Lafajet je bio stari morski vuk, kojeg ni najveći talasi nisu mogli 

sprečiti da ujutro po sat vremena razmišlja koju će košulju složiti 

sa kojim kaputom. A što se tiče gospođice Dartoa, zbog dubokog 

očajanja i potpune prepuštenosti unutarnjim burama, ona je bila na 

spoljne uslove skoro neosetljiva, i mornari su je po svakom vremenu 

mogli videti kako posmatra pučinu, kao da na njoj nešto traži, i kako 

gracioznim pokretima, izbegavajući zamke na palubi, dopušta da 

se vetar igra njenom kosom. Ova neosetljivost na nepogode imala 

je i svoje dobre strane: njeno bledilo postepeno je prešlo u zdravu 

boju, i rumenilo se pojavilo na njenim obrazima. No, sa druge strane, 

Leonina je za prve dve nedelje putovanja progovorila svega nekoliko 

rečenica, i to uglavnom sa svojom služavkom, koja je nemoćno ležala, 

i Đakominom, koji je u mislima i dalje hranio Lafajeta gušterima i 

svaki put izračunavao težinu i vrednost njegovih lanaca, satova, 

prstenja i pucadi. Čitalac će se začuditi što toliko vremena Lafajet nije 

pokušao da progovori sa privlačnom vizijom – ali on je, pored sveg 

nakinđurenog izgleda, bio čovek koji je korisno i prijatno odvajao 

od neophodnog, i, pošto je pažljivo obavio sve pripreme i provere na 

brodu, rešio je da ljupkoj neznanki priđe tek kad je sve bilo gotovo, 

odnosno u trećoj nedelji putovanja. 

216

Leonina je bila vaspitana da uživa u razgovoru i ljudima, i bolna 

epizoda sa Šavinjolom nije mogla to sasvim izbrisati. Ono što ju je 

mnogo više mučilo, bilo je to što je bila sigurna da je sama kriva za 

Leonovu neizvesnu sudbinu, čije ponore nije smela ni da zamisli. 

Da bi njen duh preživeo, bilo je potrebno da mu neko pomogne, i 

to je, i ne znajući, bio Žilber de Lafajet. Bio je on isuviše pametan 

i iskusan da mladoj ženi priđe nametljivo ili da iskušava njeno 

strpljenje. Blagost, ljupkost i duhovitost činili su ono što sumorni 

talasi Atlantika nisu mogli – celili su Leonininu dušu ne izazivajući 

u njoj nikakvo zadovoljstvo zbog pažnje privlačnog mladog 

čoveka, niti bilo koje slično osećanje koja ume da obuzme, a često 

i da snizi ženske duše. Leoninina otvorenost, odsustvo koketerije i 

neprikrivena radoznalost bili su za Lafajeta iznenađenje koje ga je 

duboko dirnulo. Već posle prvih razgovora, koji su pokazali koliko 

je mlada žena obrazovana, radoznala i zabavna, Lafajetova osećanja 

su se počela burno menjati, i on je sve više bio opsednut mišlju da 

otkrije šta skriva misteriozna begunica, zašto je pobegla iz Pariza u 

kojem je Lafajet dobro znao koliko je mogla uspeha imati, i krije li 

se u njoj neki razlog koji sa obrazovanošću i duhom ne mora imati 

nikakve veze! Leonina je sa blagošću otklanjala svaki nagoveštaj 

razgovora o svome poreklu, prošlosti ili namerama u Novom svetu, 

a Đakomino je prešao na skakavce, ali Lafajet, dovoljno pametan da 

ne pretera, sebi je svečano obećao da će otkriti njenu tajnu. Tako 

je najteži deo putovanja prošao za Leoninu u razgovorima kakve je 

vodila i u Parizu, samo što je umesto nekadašnjeg žara i vatre sada 

razgovarala mirno i sabrano, shvatajući kako lepršavost i relativnost 

dokazivanja ne mogu pokriti gvozdene životne činjenice. Nije ni 

slutila u kolikoj su meri ta njena laka prepuštenost i melanholija 

zanele generala. 

Sredinom pete nedelje, sunce se po prvi put pojavilo, najavljujući trope, 

talasi su se smirivali, a blag povetarac je izmamio i ostale izmučene 

putnike na palubu. Lafajetu je nova klima sasvim pomutila čuvstva, i 

on se opijao mišlju kako u Novi svet nosi dosad najdragoceniji teret. 

Oni koji su uživali u Ovidiju, setiće se kako je opisan beli bik koji nosi 

217

Evropu, i setiće se njegove umilnosti, nežnosti i nemuštog iskazivanja 

ljubavi. U svojoj mašti, i Lafajet se odavao takvom milju, sanjajući 

kako će dolazak u Novi svet, sa ugledom i slavom koju je tamo uživao, 

načiniti od njega neodoljivog Jupitera. 

Možda je to bio uticaj sunca, koje je svetlosnu osobu, kao što je bila 

gospođica Dartoa, uvek vraćalo čvršćem razmišljanju, ili je njeno 

raspoloženje u poboljšanju uvek nosilo onu oštrinu koja nije lišena 

zrnca ironije, no ona je sada, sa velikim iznenađenjem, utvrdila da se 

Žilber de Lafajet nadnosi nad nju sa uzdasima i nežnim pogledima, i 

u njenim se očima, posle toliko vremena, zapalila opasna vatra koja 

je značila caveat udvaračima. Tako je Lafajet imao da spozna i druge 

strane njenog višestranog karaktera, i ako kažemo da je sada sasvim 

poludeo, bićemo najbliže istini. 

Ukazivali su se niski vrhunci malih Antila, kad je jednog sunčanog 

prepodneva Lafajet ugledao predmet svojih želja kako u haljini 

smaragdne boje sedi na gomili užadi i crta. 

– Teško bih mogao zamisliti lepši motiv, reče on sedajući kraj Leonine. 

– Na šta mislite? upita gospođica Dartoa, pažljivo zaklanjajući crtež. 

– Na vas, naravno, glasio je spreman odgovor. 

– Vrlo bih teško mogla crtati sebe bez ogledala, odgovori Leonina. 

– No ne mogu vašem komplimentu pobiti spremnost i umesnost. 

Potiče li on iz nekog ličnog jevanđelja? 

– Lepota je uvek bila moje jevanđelje, reče Lafajet utrkujući se u 

bezbožništvu. – No misao nije bila ta; verujem da sve što vi radite 

mora imati vaš lik, pečat vaše duše. 

Leonina mu uputi jedan brz i kos, i – no, recimo iskreno – jedan sasvim 

đavolast pogled. Zatim skloni ruku sa crteža, i zaprepašćeni Lafajet, 

218

umesto obrisa Antila kojima se nadao, ugleda kroki dva ljupka zeca 

na travnatom obronku. 

– Ne znam za vas, reče Leonina, – ali za mene je pravo uživanje da me 

neko uporedi sa tako ljupkim, korisnim i blagim životinjama. 

– Leonina... započe Lafajet. 

No u tome trenutku, sa katarke se začu krik stražara: 

– Nepoznati brod sleva! Svi na mesta! 

Bez ikakvog oklevanja, Lafajet zgrabi gospođicu Dartoa za ruku i 

povuče je prema kajiti. Njegovo lice je otkrivalo odlučnost, i Leonina 

je bez reči ispunjavala njegovu volju. Njegov zapovednički genije bio 

je u trenutku toliko vidljiv da su se na samu njegovu pojavu obavljale 

još na početku putovanja predviđene radnje, a Đakomino, koji ga je 

nemo mrzeo iz dana u dan sve više, javio se među prvima da brani 

brod, ukoliko to bude potrebno. 

Uzbuna je, po svemu sudeći, bila opravdana. Brod, veliki linijac sa 

četiri katarke, brzo se približavao, i uskoro su putnici „Evropinog 

bika“ shvatili da je reč o engleskom brodu, što nije nimalo popravilo 

njihovo raspoloženje. 

Čekalo se u tišini, jer su bili sporiji i u manje pogodnom položaju, 

a onda tišinu odjednom naruši reski Lafajetov glas, koji je izdavao 

naređenje da se svi njegovi vojnici presvuku i odlože oružje. Uskoro 

je oružje posakrivano među užad, u procepe između greda, iza vrata 

kabina, i brod je dobio bezazlen izgled trgovačkog transportera. 

Lafajet je, sa svoje strane, izvadio iz džepa kaputa srebrnu lulu i 

zatražio stolicu na mostu. 

Sa „Ponosa Plimuta“, približavajući se, mogli su da vide upravo 

ovakvu sliku: posada obuzeta poslovima, kapetan na mostu, i neki 

219

ogati putnik koji sa njim puši u dokolici. Koliko je ta slika mogla da 

prevari Engleze, ostalo je da se utvrdi. Engleski komandant je dao 

znake da će pristati, i odgovoreno mu je povoljno. Naročito se veselim 

mahanjem i znacima radosti isticao luksuzni pušač. 

Već dvadesetak minuta kasnije, pljuskanje uz bok lađe nagovestilo je 

da su Britanci stigli u posetu. 

220

Komedija naravi 

Ličnost koja je, u tesnom crvenom mundiru i sa čipkama sumnjive 

čistoće stupila na palubu „Evropinog bika“, teško dahćući od uspona, 

zaslužila je da se opiše iz nekoliko razloga: prvo, bio je to sam kapetan 

„Ponosa Plimuta”; drugo, igraće važnu ulogu u neposrednom toku 

događaja, i treće, čitalac na stranicama ovog romana još nije sreo toliko 

ružno biće. Kaletan Šortejl bio je nalik na žabu slabo prilagođenu 

zemnim uslovima. Struk i vrat bile su nepoznanice na njegovom 

telu, a srednji deo je odavao dimenzije druge faze samohvalisanja 

Lafontenovog žapca. Iz ramena je izranjala široka glava velikih ustiju, 

kojima je neprekidno mljackao, sa očima koje su izgledale sposobne 

da sagledaju krmu i pramac istovremeno, ali veoma teško predmet 

ispred sebe. Ono što je nedostajalo na glavi, koju je pokrivala naročito 

nalickana perika, raslo je u žbunastim obrvama ove zanimljive pojave. 

Na sve to dolazilo je još par preterano dugačkih ruku i preterano 

kratkih nogu, i time bi spoljni opis bio završen, pre nego što izazove 

probavne smetnje; ali je kapetan Šortejl imao i dušu. 

Načitani čitalac će se setiti koliko je, u doba koje opisujemo, 

rasprostranjena bila pojava da svi koji nekamo putuju o tome i pišu 

– uostalom, nedavno je čitalac imao pred sobom neke zapise jednog 

elegantnog pera, onog koje je pripadalo vitezu od Gijminoa. Kapetan 

Šortejl, međutim, pripadao je većem broju pisaca uspomena, 

putopisa, dnevnika i memoara, tačnije rečeno onima koji nemaju 

mnogo šta da kažu, i kao po nekom pravilu, tim više pišu. On je, 

u službi Njegovog visočanstva, obilazio zapadnoindijske kolonije, 

i do vremena u kojem smo ga upoznali, on je kao nadzornik 

plovidbe već obišao najveći deo američkog sredozemnog mora, i 

usrećio svoje retke čitaoce nizom opisa u kojima su svi domoroci 

bili uplašeni i priglupi, padali na kolena pri samom pomenu imena 

Njegovog veličanstva, davali bisere za stakliće, i najčešće već posle 

221

nekoliko dana postajali dobri anglikanci. Pisac ovih redova, na 

žalost, nema podataka o daljem toku života kapetana Šortejla, i 

lično bi voleo da ga je zaštita Imperije dovela na obale Tasmanije, 

ne bi li proverio pojavu sa staklićima: Antilci su očigledno bili 

slaba mera nebesne pravde za njega. U ovome trenutku, kapetan je 

obilazio vode istočno od Tobaga, sa zadatkom da presreće francuske 

brodove, zbog osnovane sumnje da će se, posle nedavnih dogovora 

Luja XVI i američkih pobunjenika, u tim vodama pojaviti pošiljka 

pomoći u novcu. Čitalac već zna da je vrli kapetan stupio na pravi 

brod. 

Kapetan je, dakle, stupio na palubu „Evropinog bika“ i davao je 

kratke i odsečne naredbe svojim vojnicima, ne bi li svoje sagovornike 

uplašio što više pre svakog razgovora. Lafajet je bio dovoljno 

pametan da u beskonačnost pusti obred bez ometanja, i tek kad su 

svi vojnici već po drugi put bili na svojim mestima, a kapetan crven 

kao kuvan rak od vikanja, on se elegantno podigao iz naslonjače 

i sa blesavim osmehom se približio Englezu, računajući kakve su 

im mogućnosti u direktnom sukobu. Kapetan ga je posmatrao sa 

krajnjim prezrenjem – francuski fanfaron u svili, trakama i čipkama, 

i ne sluteći da fanfaron, cupkajući niz stepenice u svojim rišeljecipelama 

sa srebrnom kopčom, upravo razmišlja da li da klanjem 

kapetana svojima da znak za napad. Žilber de Lafajet, naime, nije 

nameravao ni po cenu svog života da preda blago od kojeg je zavisila 

sudbina američke revolucije, pa unekoliko i razvoj stanja u njegovoj 

otadžbini. 

– Govorite li engleski? upita kaletan Šortejl nadmeno, isturajući bradu 

i uspravljajući se na prste. 

Lafajet je odlično govorio engleski, i odgovor je bio propraćen 

otmenim naklonom. 

– Šta prenosite? glasilo je sledeće pitanje, praćeno lupkanjem po 

jabučici mača. 

222

Lafajet je prenosio vino u francuske kolonije, a nameravao je da 

donese otuda kože i nasade krompira. 

– Nameravate da svratite u pobunjeničke kolonije, zar ne? 

Lafajet nije ni sanjao da svraća u pobunjeničke kolonije. 

– Svi su Francuzi varalice! sada je već urlao Šortejl, – vratićemo se svi 

u Tobago, dok ne budete imali za prodaju još samo vinsko sirće! 

Lafajet nije odgovorio, ali su se boje njegovog lica brzo menjale, i svi 

su izgledi bili da će ideja o klanju kapetana Šortejla doći do ostvarenja. 

Bio je to trenutak mrtve tišine, vrlo kratke doduše, ali je svima bilo 

jasno da pregovori neće izaći na dobro. U tom trenutku, jedan nežni 

glas se začuo iz kajite, sa pitanjem: 

– Šta se to dešava, mili? 

I pošto nije dobila nikakav odgovor, vlasnica toga glasa, gospođica 

Dartoa, išetala je iz kajite, hladeći se lepezom na sunčanom danu, i 

pružajući okupljenim posmatračima očaravajući prizor sa svojom 

ležerno uređenom kosom, učestalim treptanjem svojih dugih 

trepavica, svojim sasvim pariskim dekolteom i svojim tankim strukom 

utegnutim u svilu smaragdne boje. 

Da je grom udario u palubu, Šortejl se ne bi više iznenadio: između 

činovničkih matrona i nepredvidljivih domorotkinja, izbor na Antilima 

nije bio osobito širok, i ovaj fantom iz drugoga, njemu nikad dostižnog 

sveta, potpuno ga je pomeo. 

Prvi se, međutim, snašao Lafajet, koji je ceremonijalno prišao mladoj 

ženi, i na engleskom joj saopštio da je poštovani gospodin zapovednik 

engleskog broda koji se vidi sa ograde. 

223

– Pa vi ste nas znači zaustavili, reče Leonina na najužasnijem 

engleskom jeziku, naglašavajući svaku reč pogrešno i rulajući 

francusko „r“ kroz celu rečenicu, i pri tome đavolasto pripreti Šortejlu 

lepezom. 

Šortejl nije razumeo ni jednu jedinu reč, ali pocrvene kao đače, i 

usudi se da zapita: 

– Molim? 

– I treba da molite, reče Leonina. – Zbog vas ćemo zakasniti u Novi 

Orlean. Pa videvši da je ne razumeva dovoljno, ponovi polako sve što 

je rekla, zatim Šortejl zamoli da ponovi još nešto što nije razumeo, 

i dijalog pomalo izgubi na sadržaju, ali zato dobi u sholijama. 

Gospođica Dartoa je vrlo dobro znala kako smetnje u sporazumevanju 

doprinose bitnom menjanju odnosa među sagovornicima, i 

potpomagala je promenu drskom upotrebom svojih draži. Tako je, uz 

mnogo ponavljanja i vraćanja na iste reči, kapetan Šortejl saznao ono 

što mu je rekao i navodni muž ljupke pojave (i što je Leonina naravno 

čula kroz otvorena vrata kajite), i uz to mnogo dražesnih besmislica 

koje praznoglave ženice mogu da umetnu u razgovor, ne shvatajući 

sasvim njegovu sadržinu. 

Već posle četvrt sata, Šortejl je polako i razgovetno, uz često 

ponavljanje, objašnjavao Leonini da na Tobagu nema jelenjih koža, 

zbog čega se ona umalo nije rasplakala; zatim da tamo ima dobro 

snabdevenih trgovaca tkaninama i nakitom, na šta je ona zapljeskala 

rukama. Sledilo je još dosta značajnih podataka pre nego što je 

kapetan odlučio da bude lukav, i iznenada je upitao: 

– Nosite li vi novac? 

– Naravno, odgovori gospođica Dartoa. – Odaću vam jednu tajnu 

(mnogo kikotanja): bez japanske svile za tri haljine ja ne napuštam 

Orlean! I dajući mnogobrojnim znacima kapetanu na znanje da to 

224

smatra duhovitom natuknicom na nerazumljivu štedljivost svoga 

supruga, ona se opet zakikota. 

Lafajet je za sve ovo vreme mudro odlučio da prati improvizovanu 

predstavu gospođice Dartoa, i njegovo divljenje za nju neprekidno 

je raslo. Bilo mu je, međutim, jasno da završetak može biti svakojak, 

i krišom je proveravao položaje koje su zauzeli njegovi ljudi. Iza 

kapetana Šortejla, između dva ramena njegovih vojnika, pogled mu 

se zaustavio na jednom paru očiju koje su netremice i sa hladnom 

odlučnošću pratile samo jednu osobu na palubi, gospođicu Dartoa: 

bio je to čitaocu poznati verni Đakomino, i Lafajet se, i pored 

pojačanog osećanja sigurnosti, lako strese. 

Leonini je takođe bilo jasno da se predstava mora uskoro završiti. I 

premišljajući šta bi mogla biti slaba tačka, ona nasumce reče jednu 

veoma otrcanu izjavu: 

– Čudim se šta plemić vašeg obrazovanja radi u ovim krajevima. 

Vama je mesto na nekom dvoru! 

Samo za trenutak, Leonini se učinilo da je malo preterala; no 

odmah zatim, žaboliko obličje se preli skoro devojačkim rumenilom 

– ukoliko čitalac ne smatra da su različiti stepeni kapetanovog 

rumenila proizvod piščeve mašte – i kapetanove usne se rastvoriše 

uz mljackanje, kao da se odlučuje da to potvrdi, ali to ne čini samo iz 

skromnosti. 

Leonina brzo doda (a njen engleski je, na Lafajetovo čuđenje, postajao 

sve jasniji i pravilniji): 

– Nije valjda, kapetane, da se ogledate u najplemenitijoj veštini, 

baratanju perom? 

Kapetan skromno potvrdi. 

225

Leoninin pogled, pun sreće, usmeri se ka nebu: 

– Ništa mi nije draže nego uživanje u lepoj književnosti na ovako 

dugom putovanju! No ja sama, na žalost, nisam vešta da pisanjem 

ispunim usamljenost. Pogled gospođice Dartoa je u tom trenutku 

nedvosmisleno pozivao na strasnu borbu protiv usamljenosti. 

– Nemoguće da tako lepo obličje nema i savršen duh, reče kapetan 

Šortejl mucajući, i njegova nezgrapna primedba izazva lak osmeh na 

finim usnama Žilbera de Lafajeta. 

– Mislio sam, nastavi kapetan u istom isprekidanom tonu, – da sigurno 

i vi potajno (ovde kapetanov pogled poprimi vragolanski sjaj) pišete, i 

to mora da su golubiji stihovi! 

Na golubije stihove, Lafajet je već morao da se zakloni maramicom. Ali 

je Leonina hrabro nastavljala, i uskoro se pred uskim krugom polako 

i sa dužnom samoprezrivošću otkrivala putopisna i moralistička 

delatnost kapetana Šortejla. Lafajet se obazrivo uključio u razgovor 

sa nekoliko odmerenih pohvala, što je kod Šortejla znatno popravilo 

prvobitni utisak o njemu. 

No Šortejl, koliko god uobražen i glup bio, nije bio nesavestan 

činovnik. I kada je razgovor stigao u prvu oseku, on je iskoristio 

priliku da se, skoro se izvinjavajući, obrati zamamnoj Francuskinji: 

– Mislim, gospođo, da ćemo ipak morati da pregledamo brod vašeg 

muža. 

Lafajetovo lice se orosi znojem, koliko zbog napetog očekivanja, 

toliko i zbog straha za Leoninu koja se nalazila u samom centru 

budućeg sukoba. 

Sa svoje strane, Leonina odluči da rizikuje. Ona se patetično dodirnu 

za čelo, i uzviknu: 

226

– Oh, zaboga! Pa mi vas zadržavamo svojim laičkim pitanjima, a ne 

dopuštamo vam da obavite svoju dužnost! Molim vas, dragi kapetane, 

pretražite brod, i da vas već jedanput oslobodimo! 

Izjava je tako delovala da se kapetan iskreno postideo. I pošto već 

dugo vremena nije video ništa drugo sem očaravajućeg poprsja 

gospođice Dartoa, alijas supruge nalickanog francuskog trgovca, 

kapetan, mnogo mljackajući i premeštajući se s noge na nogu, najzad 

reče: 

– Poverenje koje mi vi ukazujete dokazuje da su vaše reči istinite. 

I, opet veoma crven u licu, kapetan uz mnogo vikanja postroji, 

rastroji i ponovo uredi svoje vojnike, i najzad naredi odlazak sa 

broda. Na samoj ogradi, okrenu se teatralno i, ljubeći Leonini 

ruku, zamoli za njenu adresu u Novom Orleanu. Gospođica Dartoa 

bez oklevanja izmisli jedan otel i njegovo ime: i nekoliko meseci 

docnije, stanovnice jedne vrlo sumnjive kuće u Novom Orleanu su, 

na svoje ogromno čuđenje, primale tabake i tabake najdosadnijih 

opisa engleskih kolonija koji se uopšte mogu zamisliti. 

Nedelju dana docnije, sedeli su Lafajet, Leonina i njihova pratnja 

na rascvetaloj terasi francuskog guvernera Svete Lucije, pijući 

rashlađeno belo vino sa pomorandžama i malo belog ruma, 

i pogled zlosrećnog Lafajeta više nije mogao skrivati njegove 

osećaje prema gospođici Dartoa. Guverner, uman i dobrohotan 

mali plemić, okružen sa šest kćeri, doimao se kao antički filosof 

– stoičar, potpuno pomiren sa sudbinom, i sa njim se mogao 

voditi svaki normalan ljudski razgovor. Bio je dobro obavešten, i 

blago sklon pravednijoj raspodeli vlasti. Kćeri, međutim, između 

tridesete i šesnaeste godine, dobro su pročitale Lafajetove poglede 

i njegove beskrajne pohvale držanju i hrabrosti gospođice Dartoa. 

Na spominjanje svog imena, Leonina je preletela pogledom preko 

šest lepuškastih lica, i imala je neprijatno osećanje da devojke 

zadovoljno čuvaju neki podatak. 

227

I nije se prevarila. Večera je protekla prijatno, i guverner se trudio 

da gostima predstavi sve lepote antilske kuhinje – meso sa zelenim 

limunovima, poslastice od ananasa, „šodo“, hladne salate sa 

palminim izdancima i drugo. Posle večere, guverner je za starije goste 

pripremio salon sa kartama i razgovorom, a za mlađe je drugi salon, 

otvoren na terasu, bio opremljen i dvojicom svirača na klavsenu i violi. 

Leonina je iz učtivosti odigrala svoj krug menueta sa svom prisutnom 

gospodom, a Lafajet, kao retka prilika u provinciji, morao je da 

zadovolji igračke čežnje svih prisutnih dama, i to je izvodio koliko 

lako i graciozno, toliko i posvećujući podjednaku pažnju majkama 

i kćerima. Pri sedmom krugu, igrao je sa, po Leonininoj proceni, 

četvrtom ćerkom guvernera, i vodio se, po svemu sudeći, vrlo živ i 

zanimljiv razgovor između njih. Leonina ih je pomno pratila, ni sama 

ne znajući zašto, i u jednom trenutku joj je Lafajet uputio pogled pun 

ljubavi i bola. A razgovor koji se vodio bio je sledeći: 

– Znate li vi, dragi markiže, ko je gospođica što putuje sa vama? 

upitala je Matilda, ljupko se okrećući oko Lafajetove ruke. 

– Sem imena, draga gospođice, ne bih vam umeo reći ništa, reče 

Lafajet. 

– Ali bih zato ja mogla vama, reče Matilda (treća, a ne četvrta 

guvernerova kći). 

Lafajet je na licu zadržao blagu radoznalost. 

– Pre dva dana dobila sam, preko jednog prijatelja koji se iskrcao u 

Konstitusionu, redovno pismo od svoje prijateljice iz Pariza. Znate li 

koji je najnoviji skandal tamo? 

– Ne verujem da ne bih znao, reče Lafajet. – Uostalom, putovao sam 

bar toliko dugo koliko i vaše pismo. 

– To vam verujem, reče Matilda uzdahnuvši. – A i stvari koje se 

228

događaju u Parizu izgledaju ovde mnogo važnije i uzbudljivije. No ne 

bih vas time opterećivala, da nije reč o vašoj saputnici. 

Lafajet htede nešto da kaže, ali shvati koliko se ne može uzdržati da 

ne pokaže svoje osećaje, i samo se pokajnički osmehnu. 

Gospođica Matilda bila je dovoljno oštroumna da to shvati kao 

ohrabrenje. 

– Ona je morala da se iz tajanstvenih razloga uda za grofa od Šavinjola, 

reče ona tiše. – Već na svadbi se onesvestila, i dva meseca braka je 

provela pod strogim lekarskim nadzorom, teško bolesna. No svi tvrde 

da je to bio više duševni bol. A sad dolazi najlepši deo: izbio je požar 

u Šavinjolovoj kući, i svi su mislili da je ona stradala, kad je samo 

nekoliko nedelja docnije, Šavinjol otkrio da se ona krije u kući svoje 

porodice! Sve je bilo smišljeno da ga prevari! A ona je onda pobegla, 

i misle da je otišla u kolonije! Šta kažete? 

Bilo bi teško izvući i jednu reč iz potpuno pobledelih Lafajetovih 

usana. Kroz maglu je video kako se Leonina nervozno okreće, prestao 

je da vodi računa o koracima, i sad je stajao, pometen i dirnut, na sred 

salona, sa Matildom. Setio se neobičnog načina na koji ju je upoznao, 

setio se njene sete i tajanstvenosti. Patnja, poznato je, pojačava nežne 

osećaje, a Lafajetovi su već bili blizu suzne faze. 

– To nije sve, nastavi trijumfalno Matilda. – Prijateljica mi je dala vrlo 

lep opis Leonine Dartoa, i on se potpuno slaže. Govorka se o nekom 

polu-Italijanu, koji je pre toga zavrteo glavu vikontesi Ožije... 

No Lafajet više ništa nije ni čuo, ni video. On se nesigurnim korakom 

uputi prema delu salona gde je sedela Leonina, i na svoje iznenađenje, 

ugleda kanabe prazan. Tu je sa strane samo stajao Đakomino, koji 

bez pitanja odgovori, mereći Lafajeta hladnim pogledom. 

– Gospođica Dartoa je umorna, i otišla je da se odmori. 

229

Matildina sudbina 

Zimska noć na ostrvu Sveta Lucija slična je mediteranskom maju – to 

čitaocu, naravno, nije potrebno kao obaveštenje, već kao podsećanje 

na mekotu i čeznutljivost takve noći, koja mami na polubudno 

sanjarenje i talasanje duše mnogo više nego na spavanje. Oni koji su 

zaljubljeni, postaju još zaljubljeniji, nesrećni još nesrećniji, a prazni 

nešto malo puniji, dok se sa mirne vode uzdiže blag zefir, a pun 

mesec boji crvene hibiskuse u uznemirujuće ljubičasto. Junaci naše 

pripovesti, svako u svojoj sviti udobne guvernerove kuće, osetili su 

snažno dejstvo ovakve noći, i skoro niko nije spavao, sem srećnog oca 

mnogobrojnih kćeri: devojke, uzbuđene pojavom novih lica, i među 

njima mladog, poznatog i lepog Parižanina i isto tako lepe i mlade, 

ali tajanstvene Parižanke, večerom i igrankom koje su prevazilazile 

sve pojmove o uzbuđenju na Svetoj Luciji, šaputale su, kikotale se i 

gađale jastucima skoro do jutra; Matilda, pogođena dejstvom svojih 

obaveštenja na Lafajeta i očiglednim bekstvom gospođice Dartoa, 

borila se sa svojom savešću na terasi; Lafajet, potresan suprotnim 

osećanjima, tražio je mračne kutke vrta; a Leonina, ravnodušna u 

svom očajanju, prepustila se nezi svoje služavke, koja je pokušavala 

da u nekoliko sati boravka na čvrstom tlu nadoknadi nedelje 

neobavljanja usluga svojoj trpeljivoj gospodarici. 

Matilda Toasej, treća kći guvernerova, i poslednja rođena na 

blagoslovenom tlu Normandije, nije bila ni koketa ni intrigantkinja, 

kako je to moglo letimično da se zaključi, na osnovu njenog 

pređašnjeg razgovora sa Lafajetom. Od nje je daleko bila pariska 

frivolnost, i igranje sa ljudskim osećanjima; rana koju je nesvesno 

zadala mučila ju je barem toliko koliko i novo saznanje Lafajeta. 

Matilda je bila propisno katolički vaspitana devojka, usmerena prema 

liberalizmu i racionalizmu onoliko koliko je to želeo njen nežni otac, 

s tim što nove ideje nisu nikad doticale ono što je smerni udovac 

230

posebno poštovao, a to je porodični život. Sa druge strane, međutim, 

život u zajednici sa pet devojaka u cvatu imao je svoje, ne uvek lake 

niti milosrdne zakone, koji su ponešto otvrdnuli Matildinu prirodnu 

sentimentalnost. Živeti u odgovornosti za mlađe, stalno deliti pravdu 

i štititi tu malu i ranjivu grupu, bili su zadaci koji su uglavnom padali 

na njenu glavu, jer je zadatak dve starije sestre, najozbiljnije shvaćen 

u porodici, bio da se udaju. Daleko od tog plemenitog cilja, bliže 

kuhinji, vaspitanju devojčica i vođenju ogromne kuće, Matilda je 

razvila smelost i neposrednost samostalne osobe u ranim godinama, 

i stoga se ne treba čuditi njenom ponašanju prema Lafajetu. Sva se 

njena samostalnost topila kao maslo na suncu ako je nekome bila 

potrebna njena samilost i pažnja, i Matilda je, bez prestanka šetajući 

po terasi, sebi sve upečatljivije predstavljala da je ta osoba Leonina. 

Samo nekoliko desetina metara dalje od uplakane i pokajničke 

Matilde, predavao se žalosnim osećajima Lafajet, na klupi pod 

kokosovom palom pri dnu vrta. Saznao je, mnogo ranije nego što je 

mislio, Leonininu tajnu, i zbog toga nije bio nimalo srećniji. Naprotiv, 

njegove muke su izgledale mnogo veće i ozbiljnije. Nije ga, kao pravog 

sledbenika francuskog slobodoumlja, pogađalo to što je Leonina 

volela jednog i udala se za drugog čoveka – učestvovao je sa mnogo 

veselja u sličnim trouglovima, četvorouglovima ili mnogouglovima – 

pogađalo ga je to što je mlada žena očigledno patila, i što se po svemu 

veoma teško mogla podvesti pod Lafajetu poznate vrste i podvrste 

pariskog ženskog sveta. Prebirajući po sećanju, Lafajet nikako nije 

mogao pronaći grofa od Šavinjola, premda se sećao starog grofa, 

jednog od onih koji su plemstvo dobili (kako je govorio Lafajetov 

otac) navlačeći čarape Kralju Suncu. Sećao se, međutim, afere sa 

vikontesom Ožije, zanosnom suprugom senilnog vikonta, koja se 

odlikovala lepim obrazovanjem i veštinom konverziranja, i koja je 

zaista izgubila uračunljivost zbog tajanstvenog polu-Italijana, kada ju 

je iznenada napustio. Da bi stvari bile gore, Lafajet se sa nelagodnošću 

sećao tog lika iz salona Ožijeovih, nesumnjivog uspeha koji je imao, i 

u mračnom raspoloženju procenjivao svoje mogućnosti. Šta je Lafajet 

zapravo želeo? Leonina nije bila običan usputni plen: mladi general 

231

je želeo da pridobije stalnu ljubavnicu, ženu sa kojom će moći da 

razgovara, rešava probleme, zabavlja se u učenju. Za vreme o kojem 

govorimo, taj položaj je značio skoro više od supružanskog, posebno 

u otmenom društvu. Lafajet nije mogao ni da zamisli da Leonina ne 

bi bila sklona takvom rešenju, koje bi joj donelo sigurnost i ugled. 

Njegovo razmišljanje o tome nije prevazilazilo konvencije društvenog 

sloja iz kojeg je poticao: pitanje je, međutim, kako je Leonina 

razumela ljubav, izvan okvira formalnih bračnih stega... u tome 

području, rekli bismo, Lafajet bi se mogao dobro potruditi i računati 

na ludu sreću. Bilo je već kasno kad je Lafajetova bezbrižna i lakim 

rešenjima sklona priroda pobedila teške misli, i kada je iznenada 

došao do sasvim zadovoljavajućih pretpostavki: kakvi god bili njegovi 

mogući suparnici, gospođica Dartoa, alias grofica od Šavinjola, bila je 

pod njegovom zaštitom, a njegov slabašan uspeh na brodu mogao se 

bitno izmeniti kad se nađu u Novom Svetu, gde je mladi general imao 

status polubožanstva, i gde je društveni život mogao isceliti ljubavne 

boli. 

Upravo kad je Lafajet smislio lek za svoje ljubavne patnje, i u dobrom 

raspoloženju krenuo na počinak, Matilda nije izdržala pritisak onoga 

što je smatrala svojim bezrazložnim nitkovlukom prema mladoj ženi 

u nevolji, i odlučila je da iz istih stopa ode i popravi šta se popraviti 

može. Krenula je dakle prema Leonininim odajama oštrim korakom, 

ne razmišljajući hoće li je probuditi ili ne. 

Kao što čitalac već dobro zna, sluga Leona od Gijminoa, čijim se 

zaslugama u ovome romanu poklanja premalo pažnje, postao je 

verni duh voljene svog gospodara, i u tome je svojstvu pazio na 

njenu sigurnost i udobnost, što je uključivalo instinktivnu mržnju 

prema Lafajetu i danonoćni oprez. U ovome trenutku, on je hvatao 

san u šezlongu ispred njenih vrata, ispod kojih je još dopiralo svetlo, 

i dobro je čuo približavanje brzih koraka. I taman kada je Matilda 

Toasej utvrdila da njena večerašnja žrtva još ne spava, dve snažne 

ruke su je zgrabile u polutami, i jedan nimalo prijatan glas joj je 

prošištao u uvo: 

232

– Šta tražite ovde? 

Naravno da je Đakomino, uz mnogobrojna tiha izvinjenja, ispustio 

noćnog sumnjivca čim je utvrdio da je reč o dami, a to je utvrđivanje, 

koliko brzo i nedvosmisleno, bilo i nadasve prijatno i uzbudljivo. 

Uhićeni i stražar su se presečena daha odvojili jedno od drugoga, i 

nekoliko trenutaka su se navikavali na polutamu. Možda je upravo 

tu prilika da kažemo neku reč o zapostavljenom, a važnom junaku 

ove pripovesti. Istorija Đakominovog upoznavanja sa vitezom 

od Gijminoa poznata je čitaocu, kao i činjenica da se posle toga 

susreta Đakomino odrekao svoje kriminalne karijere, ali da je svoje 

mnogobrojne veštine i iskustvo koristio, kako bi moralisti rekli, „u 

dobre ciljeve“. Teško je u malo reči opisati kako je Đakomino, okoreli 

mediteranski individualista, pokorio svoj način života ćudljivom 

vitezu. Recimo samo tome u prilog da je Đakomino u najranijoj 

mladosti, dok se borio za goli život na Trasteveru, naučio mnogo više 

o ljudskoj pokvarenosti nego što je to stariji vitez od Gijminoa mogao 

i da nasluti. Vitez je bio za Đakomina prvo zaista ljudsko biće, i on mu 

se posvetio kao što bi se neki drugi karakter njegove snage posvetio 

veri; njegovi osećaji prema vitezu bili su nejasna mešavina ljubavi, 

divljenja i zaštitničkih impulsa, i stoga je Đakomino tako prirodno 

nastavio da štiti ono što je Leonu bilo najdraže, ne zahtevajući od 

svog života ništa više – utoliko više što to od njega niko nije tražio. 

Njegov stav prema ostalom svetu bio je prezir pomešan sa dubokom 

ravnodušnošću, pa se tako ponašao i prema ženama koje je privlačila 

njegova izuzetna lepota. Još kad je kao petnaestogodišnji dečak 

pozirao po rimskim ateljeima, upoznao je snagu svoje privlačnosti, i 

posledice te privlačnosti su ga ispunile gađenjem. Što je više rastao, 

više je prezirao ispraznu i dosadnu požudu i bivao usamljeniji. Dok 

je služio kod viteza od Gijminoa, bio je i dalje predmet divljenja i 

nametanja, jer je njegova antička lepota dosegla visoki cvat, ali je i 

dalje bio sam: dame koje su ga krišom posmatrale bile su opsednute 

nerazumljivim razgovorima, lišene svežine i mahom hladna pogleda, 

a njihove služavke, Đakominu pristupačnije, bile su obuzete ili 

imitiranjem ili intrigama, i on se povlačio, ne hajući za svoje uspehe; 

233

uostalom, ukus Đakominov bio je krajnje jednostavan, i ako bismo ga 

hteli sažeti u jednu reč, ta jedna reč bi bila – okruglo. 

Upravo u ovome trenutku, dok se njegov mačji pogled prilagođavao 

i otkrivao obličje koje je tako surovo napao, Đakomino je shvatio da 

mu se dah vraća veoma sporo, i da mu srce snažno odzvanja u ušima. 

Pred njim je stajala žena iz njegovih jednostavnih snova: omalena, 

lepih oblina, bela i okruglih crnih očiju (okruglih pre svega zbog 

straha). Gospođica Matilda nije puderisala kosu niti nosila periku, i 

njena tamna kosa bila je prekrasan okvir za njeno zaista okruglasto 

lice, čija se belina isticala u pomrčini nekim sedefastim sjajem. Ono 

što ju je u stvari činilo lepom, bila je njena prirodnost, odsustvo onog 

ponašanja koje mladim devojkama dolazi sa svešću o privlačnosti 

i njenoj upotrebljivosti. Nije mogla ni slutiti koliko će to očarati 

Leonininog čuvara, a nije takođe ni slutila, izmenjujući prvi i neobično 

dug pogled sa njim, da će na vratima zateći najlepšeg momka koga 

je ikada videla. Naravno da ga je uočila ranije: no Đakomino je bio 

sluga, što je pojačalo njegovu društvenu “smanjenu vidljivost”. 

Sve što opisujemo trajalo je, mereno objektivnim vremenom, prilično 

kratko – no kako to obično biva, najvažniji trenuci su često samo 

bljesak koji ostavlja neizbrisivi trag. Matilda i Đakomino su se pribrali 

i progovorili nekoliko reči, Đakomino je zapitao Leoninu prima li 

posetu, Matilda je puštena unutra, ali je začaranost ostala, obostrano. 

Još zbunjena i sada zarumenjena od prethodne scene, ušla je Matilda 

u odaje koje je dobro poznavala, i koje su joj sada izgledale nekako 

drugačije. Pojava mladog boga u predvorju pretvorila je prostrani, ali 

skromno namešteni salon u hram, i u njemu je, pri svetlosti sveća, 

sedela sama boginja ljubavi. Leonina je još uvek bila u rukama 

preduzimljive sluškinje, koja joj je češljala kosu. Tamnoplavi talasi 

kojima je slani atlantski vazduh dao zlataste prelive padali su 

niz poluobnažena ramena gospođice Dartoa, u čitaocu poznatoj 

domaćoj haljini od modrog moarea; ona je sa rastresenom pažnjom 

slušala ćeretanje svoje sluškinje, sedeći na niskom taburetu, tako da 

234

su se iz nabora tkanine pomaljala njena obla kolena i bosa stopala, 

pojačavajući nestvaran i arkadijski utisak prizora. Matilda, koja se u 

trenutku setila zbog čega je došla i koliko se kaje, zaplakala se umesto 

svakog drugog objašnjenja, i potrajalo je dosta dok nije uspela da 

glasom isprekidanim od jecanja, objasni šta je učinila i da zamoli za 

oproštaj. 

Poznato je da je jedan od najboljih lekova za očajanje posvetiti se 

očajanju drugoga; i tako se Leonina sa žarom upustila u pružanje 

pomoći Matildi. Objasnila joj je da je možda i bolje što je Lafajet 

saznao pojedinosti njene prošlosti, jer će zbog toga verovatno odustati 

od udvaranja, koje joj je sasvim odveć. U toj tački objašnjavanja, bolni 

događaji, koji i inače izgledaju drugačije kad se iskažu, pogodili su 

Leoninu mnogo više nego kad je o njima razmišljala, i bio je red 

na Matildu da je teši. Ukratko, do jutra je u kući guvernera Toaseja 

proliveno nebrojeno mnogo suza, i zapečaćeno je jedno trajno žensko 

prijateljstvo. Zimsko sunce je već uveliko odskočilo kad je Matilda, 

bleda i pomalo crvenih očiju, izašla iz Leonininih odaja i naišla na par 

drugih očiju oteklih od nespavanja, par očiju očaranog Đakomina. 

Žilber de Lafajet, koji je u prethodnoj noći bio najviše pošteđen 

jada, imao je ujutro da se suoči sa sasvim novim odnosima, koji su 

ga zbunjivali i rastrojavali: gospođica Matilda, koja mu je prethodne 

večeri tako veselo i neobavezno otkrila prošlost njegove lepe 

saputnice, sada je sa ozbiljnim i poverljivim izrazom lica šetala vrtom 

sa Leoninom pod ruku, i upućivala svome jučerašnjem povereniku 

podozrive poglede. Sama Leonina, tako udaljena i ćutljiva, izgleda da 

je imala mnogo da kaže novoj prijateljici; siroti Lafajet se najedanput 

osetio usamljenim i napuštenim od svih, i posvetio se uređivanju 

broda pred plovidbu. Prošla su još dva dana odmora i priprema, 

no nijednome od naših junaka nije bilo suđeno da na Svetoj Luciji 

doživi veće iznenađenje od dobroćudnog guvernera: uveče pred 

isplovljavanje, anđeo čuvar njegovog ognjišta, Matilda, zamolila ga 

je da napusti kuću i krene u Novi Orlean, kao družbenica gospođice 

Dartoa. Guverner Toasej bio je pun nežnih osećanja prema svojoj 

235

kćeri, i potpuno svestan njene ključne uloge u održavanju doma i 

ugodnosti njegovih stanovnika; no on ne bi bio najnežniji otac da 

nije razmišljao i o drugoj strani Matildinog položaja, između dve 

udajom obuzete i tri nedorasle sestre, o malim mogućnostima da se 

najvrednija i najduševnija od njegovih devojčica uda. Misleći i o tome, 

ovaj razumni čovek je odlučio da svojoj kćeri da slobodu. Koliko 

je tome doprineo topao Leoninin doček, koliko zanimljivi izgledi 

u novome svetu, ostavljamo čitaocu da zaključi iz nagoveštenog i 

rečenog. U svakom slučaju, „Evropin bik“ je imao jednu putnicu više 

kad je napuštao Svetu Luciju i kretao u poslednju etapu puta prema 

Novom Orleanu, i dalje na sever. 

Vreme je još uvek služilo Lafajetovu ekspediciju. Vode američkog 

Sredozemlja bile su mirne, onoliko koliko se to tu smatralo 

normalnim – što znači da su putnici umereno klizili po palubi, i 

da ozbiljni padovi nisu pretili. Trebalo im je skoro nedelju dana do 

Novog Orleana. Lepote luke i Lafajetov ponos nad napretkom velike 

francuske kolonije – bez obzira na to što ju je osnovao jedan od 

omrznutih kraljeva, bili su za Leoninu mala uteha, jer ju je čekalo 

pismo njenih rođaka, ostavljeno pre dva meseca, da su morali zbog 

poslova i političkih promena, da se presele severnije, u Jorktaun. 

Čitalac će lako zamisliti Lafajetovo oduševljenje kad je čuo dobru 

vest; njegova nedokučiva saputnica, zbog koje se do Orleana silno 

namučio smišljajući razloge za zadržavanje u gradu, pa čak i na 

kopneni put do severnih država, tako reći mu je padala u naručje, 

ili je bar bila blizu njega u narednih nekoliko nedelja, a ako prilike 

u državama budu povoljne, srešće je i u mirnodopskim kopnenim 

prilikama. Lafajetovo srce je pevalo. Atmosfera na brodu bila je sve 

prisnija i prijatnija: Matilda, već po svojoj blagoj i veseloj prirodi, nije 

mogla da se kloni Žilbera; u njenom društvu, Leonina je bila mnogo 

manje melanholična – pa čak i Đakomino, uvek zlokobno namršten 

kad bi ugledao Lafajeta, ublažio je u ljubavi prema Matildi i svoj stav 

prema ostalome svetu, pa je čak pokazivao i sitne ljubaznosti. Pisac, 

naravno, ne bi želeo da u osetljivog čitaoca stvori utisak o „brodu 

ljubavi“ koji se udaljava iz Novog Orleana; istina je, međutim, da je 

236

četvoro mladih ljudi prijatno provodilo vreme, Matilda i Đakomino 

otkrivajući nemušto ljubavno sporazumevanje, a Lafajet okružujući 

Leoninu ustrajnim i diskretnim pažnjama, zanimljivim razgovorima 

i hiljadama malih zabava. Bilo bi neljudski tražiti od mlade žene 

da se liši svih, čak i malih radosti, a gospođica Dartoa je bila osoba 

koja nije mogla zapostavljati ljudska bića oko sebe. I tako se, malim 

koracima, poboljšavalo njeno duševno stanje, i ona je bila bliže onoj 

osobi koju znamo sa početnih stranica ove pripovesti. Neka čitalac ne 

pomisli da je to značilo zaboravljanje osobe kojoj su bez prestanka 

išle njene misli, ali neizvesnost o njegovoj sudbini već je prekrivalo 

mnogo vremena, i žalosne spoljne okolnosti, kao što je to bio slučaj 

dok je bila u domašaju grofa od Šavinjola, nisu je više primoravale 

da zaoštrava bezizlaznost svog položaja. Bila je okružena ljudima 

kojima je bila draga, i koji su jedno drugome bili dragi. Svi su se oko 

nje takmičili da joj ugode, zabave je ili navedu na drugi tok misli. 

Zlosrećni Đakomino, obuzet sve više ljubavlju, nije ni bio svestan u 

kolikoj meri izdaje svog voljenog gospodara, stvarajući oko njegove 

dragane maglu radosti, zabave i lakoće. Sa druge strane, čitalac će 

razumeti da ni Đakomino ni Matilda, u svojoj naklonosti prema 

Leonini, nisu mladu ženu ubeđivali u nešto sasvim neverovatno i 

neubedljivo – da bi vitez još mogao biti živ. Kao po nekom dogovoru, 

pokušavali su da je postepeno i nenametljivo vrate u život, i shvativši 

to, general de Lafajet im se pridružio svim silama. 

Navedimo, konačno, da nijednome od ovih mladih ljudi nije padala 

nedostojna misao o razlici između Đakomina, sluge, i ostalih. 

Naprotiv, Leonina je dosta vremena posvetila razmišljanju kako 

pomoći ovoj stidljivoj i neotkrivenoj i, kako to biva, svima sem 

zaljubljenima jasnoj vezi. 

237

Otmica 

U doba o kome govorimo, ploviti oko Floride bilo je opasno sa barem 

tri razloga: uraganskih oluja, gusara i Indijanaca. Što se prvoga tiče, 

Lafajet je bio potpuno miran, jer su oluje vladale između jula i oktobra, 

a u drugom delu godine mogao je pretiti samo jači severac. Što se tiče 

gusara, njihovo veliko doba bilo je prošlo – kad su bukaniri pomagali u 

francuskoj ili engleskoj kolonizaciji i obnavljanju ostrva koja su Španci 

napustili, i kad su filibustiri bili snaga za poštovanje u međusobnim 

ratovima istih kolonizatora; ono što je od filibustira ostalo, nije bilo 

dostojno vojnog interesa, i oni su se izgubili u bezakonju napadajući 

svojim malim brodovima, sa najviše dvadesetak gusara, lađe koje 

bi se isuviše približile lagunama. I tu je Lafajet bio miran, jer nije 

video razloga da dobro snabdeven brod prilazi obali. Isto ga tako nisu 

zabrinjavali moćni i surovi Indijanci iz plemena Seminola, jer je još 

manje razloga bilo da se sa broda iskrcavaju. Na žalost, nijedno od 

ovih Lafajetovih pouzdanja nije moglo da bude dugoga veka. 

Sve je počelo blagim podizanjem severca, koji se šestog dana po 

odlasku iz Novog Orleana okomio na „Evropinog bika“, najpre peneći 

more oko njega, pa zatim podižući sve veće talase, sve dok uveče nije 

bilo jasno da brod, ako ne želi da se prevrne, treba da uspori hod ili 

potraži utočište. Lafajetovom načinu razmišljanja više je odgovaralo 

da potraži utočište, i da docnije nadoknadi, nego da izmoždi 

posadu u nekorisnom sporom napredovanju. Brod je bio dovoljno 

dobro naoružan da zaplaši gusare, a već pominjani dragoceni tovar 

zahtevao je izbegavanje svakog rizika od potapanja. Tako se, osmog 

dana po izlasku iz Novog Orleana, „Evropin bik“ na zalasku sunca 

zaustavio usred mirne i velike lagune sa zapadne obale poluostrva, 

očekujući da talasi, koji su se još nadomak pogleda preteći dizali, 

jenjaju i dopuste nastavak puta. Položaj broda bio je takav da je čak 

i brojnijem napadaču pretilo široko polje topovskog dometa, i ako 

238

smemo tako da kažemo, u tome je položaju bilo nešto od Lafajetove 

drskosti i pouzdanja u brodsku posadu i arsenal. Uostalom, Lafajet je 

znao da nisu mogli proći neprimećeni, i da će utisak biti važan kad 

nevidljivi pljačkaši budu odlučivali šta će. 

Na nesreću naših putnika, u to vreme se po floridskim lagunama 

povlačila za neizvesno vreme jedinstvena, i time brojnija i jača banda 

izvesnog Ljutog Jeremije, begunca iz zatvora u Bostonu, višestrukog 

ubice koji je svojim zastrašujućim autoritetom držao na okupu 

još nekoliko sitnijih vođa. Brojnost im je davala smelosti, koja već 

dugo nije imala zadovoljavajućeg plena. Francuski linijac im je, na 

završetku jednog dugog posta, izgledao kao dar sa neba, pa im ni 

preteći izgled broda nije ulivao mnogo straha. Filibustirska tehnika 

bila je vrlo jednostavna: oni nisu mogli očekivati da zauzmu brod, 

niti bi ga mogli u spletu laguna uopšte upotrebiti; oni bi u nekoliko 

čamaca prišli brodu, najčešće noću, i razneli sve šta bi mogli, sejući 

paniku. Bili su vešti sa konopcima, tako da je silazak sa broda bio brz 

i uvek uspešan: pre no što bi se posada snašla, oni su već odlazili, 

natovareni onim što su uspeli da pokupe, i često su još iste noći 

napadali ponovo, kad to više niko nije očekivao. 

Ljuti Jeremija je sa nezadovoljstvom slušao umerene savete svojih 

podređenih; ideja da se brod ostavi da možda dublje zađe, ili da se 

sačeka prva pojava posade na obali, nije mu se nimalo dopadala, 

a slaboj logici pridružila se, kao što to vrlo često biva, i bolesna 

ambicija: Ljuti Jeremija bio je željan vlasti nad velikom i moćnom 

bandom. Dok je u zaklonu od gustog rastinja posmatrao brod, već 

u pomrčini, u njegovom se priprostom umu rađala ideja da napadne 

iste noći, sa oko sto pedeset ljudi u sedam ili osam čamaca; i što je noć 

napredovala, bio je sve sigurniji u dobar plen. 

Bilo je između tri i četiri ujutro kada se, još po mrklom mraku, preteća 

flotila približila brodu, i to sa svih strana istovremeno. Dva stražara 

su odmah dala znak za uzbunu, a oko broda su zazviždali konopci 

sa kukama. Kada su se prvi filibustiri pojavili na palubi, Lafajetova 

239

posada je već bila spremna za odbranu, i počela je oštra borba prsa 

u prsa. Gusarska taktika, da se prvo raščisti paluba, pa da se zatim 

krene po skladištima, bila je tako osujećena na samom početku. Ljuti 

Jeremija, dok se spretno verao na brod, okružen najboljim borcima, 

shvatio je po zvucima borbe gore da do iznenađenja nije došlo, i da 

treba skratiti postupak: video je, levo od sebe, okno kabina koje su 

bile ili zapovednikove ili uglednijih putnika, i zanjihavši se snažno na 

svom konopcu, probio je nogama okno i uleteo u najbližu kabinu, što 

su za njim uradila još dva njegova pratioca. 

Gospođica Dartoa je te noći ostala dugo budna, nešto zbog 

Lafajetovih upozorenja, a nešto i zbog toga što je posle nekoliko noći 

na burnom moru teško zaspati u miru. Oči su joj se polako sklapale 

nad još jednom skicom zečeva, dok je Matilda mirno spavala na 

drugom ležaju, u udubljenju kabine. Prvi uzvici na palubi naterali 

su je da ustane i ogrne kućni ogrtač, dok se Matilda borila sa snom, 

i to je upravo bio trenutak u kome se, uz strašan tresak, pred njom 

našlo odvratno lice povezano maramom tamne boje, ispod koje su, 

kao u grabljivice, svetlele nihtalopske oči. Jedan pogled po kabini 

rekao je Ljutom Jeremiji da naročitog plena neće biti, ali on nije 

znao za nedoumicu: bio je dovoljan jedan udarac u slepoočnicu da 

zaprepašćena žena padne bez uzvika i da je, isto tako hitro, poslednji 

koji je ulazio u kabinu prihvati i spusti u čamac. Grubo su preturali 

stvari po kabini, i za nekoliko trenutaka iz kutije za šivenje gospođice 

Dartoa i iz postave žipona gospođice Toasej istresli zlatnike koji su 

predstavljali osnovu nezavisnosti ove dve gospođice. U trenutku 

kad je Ljuti Jeremija podigao hrpu čaršava na jednom od ležajeva, 

i ugledao izbezumljeno lice Matilde Toasej, vrata su se uz tresak 

otvorila i na njima se ukazao Đakomino. Pri svetlosti buktinje koju 

je za njim nosio jedan od mornara, Đakominovo strašno lice, košulja 

isprskana krvlju i isto tako okrvavljeni mač u jednoj i pištolj koji se 

još pušio u drugoj ruci, predstavljali su prizor od kojeg je čak i Ljuti 

Jeremija ustuknuo u prvom trenutku. Videvši, međutim, da su u 

kabinu ušla samo dvojica protivnika, njegovo se lice raširilo u zao 

osmeh, koji je trajao koliko i odmeravanje snaga. Đakominov napad je 

240

io tako munjevit i tako efikasan, da je prvi filibustir samo pao na svog 

vođu, proboden kroz srce. Drugog je, sa već zamahnutom sekirom, 

zaustavio metak, koji je kabinu ispunio dimom i smradom izgoretine. 

Shvativši da sa protivnikom nema mnogo šansi, Ljuti Jeremija je u 

pometnji jednostavno skočio kroz razbijeno okno, i našao se u vodi, 

nedaleko od čamca sa preostalim filibustirima i svojim živim plenom. 

Gore, na palubi, naslućivao se žalostan kraj napadača. Od borbe 

se nije moglo videti mnogo, ali su se, uz zlokobno drhtanje baklji, 

čuli samrtni krici onih koji nisu na vreme skočili u vodu. Samo tri 

od osam čamaca, i to ne sa kompletnim posadama, pokušavalo je 

da se izvuče iz dometa musketa, koje su praštale sa palube i fijukale 

oko glava begunaca. Na polovini lagune, upravo na domaku zelenog 

gustiša koji je pružao utočište, začuo se i topovski pucanj, i jedan 

od preostalih čamaca je nestao u oblaku vodene pene. U isto vreme, 

zapenušen od psovki i straha, Ljuti Jeremija je ugledao kako sa broda 

spuštaju prvi čamac. 

Kada se dim u ženskoj kabini razišao, Matilda se našla okružena 

leševima užasnog izgleda, Đakominom onako kako smo ga opisali 

i bez Leonine. Napad histerije koji je mogao da usledi, Đakomino je 

sprečio oprobanim i ne mnogo nežnim sredstvom – šamarom, i kad je 

Matilda počela da uz jecaje normalno diše, njena prva reč bilo je ime 

otete družbenice. Ništa na svetu više nije moglo da spreči Đakomina, 

koji se u dva skoka našao na palubi, usred klanice naredio spuštanje 

čamaca, i povukao Lafajeta bez mnogo poštovanja, ne gubeći vreme 

čak ni na to da mu objasni o čemu je reč. 

Eksplozija đuleta i hladna voda koja ju je poprskala povratili su Leoninu 

iz nesvestice. Otvorila je oči i u polumraku pred razdanjivanje ugledala 

siluete veslača, okrenutih leđima prema njoj. Bila je na dnu čamca, pri 

pramcu, i nečiji divlji stisak sprečavao ju je da se pokrene. Malo iznad 

nje, naginjalo se prema njoj ono isto odvratno lice koje je ugledala u 

svojoj kabini. Bilo joj je jasno da je oteta. Preko glava veslača videla se 

silueta broda, osvetljenog buktinjama, i žamor bitke bivao je sve slabiji. 

Više se nije pucalo, i Leonini je to bio znak da se za njenu otmicu 

241

saznalo. Pomislila je na Matildu, i motreći na lice ispred sebe, stresla se 

pri pomisli da su je mogli povrediti ili ubiti. Pokušavala je da pronikne 

u polutamu, i činilo joj se da vidi čamac, samo nije mogla da odredi je 

li to jedan od gusarskih ili onaj koji bi joj doneo spas. Isto je, očigledno, 

pokušavalo da dokuči i odvratno biće koje ju je otelo, jer je stalno 

teglilo vrat prema brodu. Ujednačeno veslanje koje se približavalo 

kazivalo je Leonini, koja je više naslućivala no videla, da to mogu biti 

uvežbani Lafajetovi mornari. No samo za trenutak joj se probudila 

nada, jer je već u sledećem čamac skliznuo u nešto što je ličilo na 

lisnati tunel, toliko je rastinje bilo nisko nad glavama veslača. Zašli su 

u sistem kanala, jezeraca i rukavaca koji su mogli poznavati samo ovi 

ljudi divljeg izgleda. Uz to, primetno olakšanje među gusarima sasvim 

ju je obeshrabrilo: znali su svoju najvažniju prednost, u nerazumljivim 

vodenim stazama su tačno sledili svoj put, krivudajući stalno, i svako 

kretanje je odnosilo još tračak slabe nade gospođice Dartoa. Ponovo 

je digla pogled prema svom otmičaru, i stresla se, jer je na njegovom 

licu igrao surov osmeh: Ljuti Jeremija je doduše izgubio veliku, ali je 

još uvek imao malu bandu, koju je mogao zadovoljiti delom ukradenih 

zlatnika, i još je za sebe imao ovaj dragoceni primerak retke ženske 

vrste. Pogled koji je Leonina susrela nije zahtevao nikakvo posebno 

tumačenje, ali gospođica Dartoa nije nameravala da pokaže strah. Dok 

joj je srce lupalo kao da će iskočiti, ona se polako pomerila, ne skidajući 

pogled sa otmičara, i mirno sela na pramac, tik do njega. Glava joj je 

bučala od kombinacija, od kojih nijedna nije izgledala mogućna. 

Zatvorila je oči, pokušavajući da sredi misli, i u tome trenutku osetila 

kako je hrapava ruka hvata za podbradak, i grubo joj okreće glavu u 

stranu. Znala je suviše dobro čija je to ruka, i šta sad predstoji; i umesto 

daljeg razmišljanja, još jače je stisla oči, uspravila se i, pre nego što je 

iko u čamcu mogao da se snađe, skočila u vodu. 

Kada su Lafajetovi mornari, naoružani do zuba, došli do zelene ivice 

lagune, oba preostala filibustirska čamca kao da su čudom nestala. 

Zaustavili su veslače, i sa očajanjem koje je sve više raslo, Lafajet je 

mogao da utvrdi da ima barem dvadeset različitih rukavaca samo u 

njihovom vidnom polju, i da nema nikakvog znaka koji bi pokazivao 

242

kuda su utekli gusari sa svojim plenom. Okrenuo se sa jadnim 

izrazom prema Đakominu, koji je u prvoj svetlosti praskozorja stajao 

na pramcu i, Lafajet bi se skoro mogao zakleti, mirisao vazduh. 

Zapravo, general i nije bio daleko od istine. Svaki Đakominov nerv, 

napet do krajnjih granica, očekivao je neki znak: kao što su mu 

njegova osetljiva čula, ili nešto iznad njih, pokazivali kuda da utekne 

a da izbegne straže, ili koju bolje snabdevenu kesu treba odseći, i 

kao što je ne tako davno osetio da će dvoboj njegovog gospodara 

sa Šavinjolom izaći na zlo, tako je i sada Đakomino, spolja gotovo 

skamenjen, očekivao da mu se javi predosećanje. Lafajetu se činilo 

da mirovanje traje večnost, ali ga je nešto sprečavalo da glasnom 

komandom pokvari Đakominovo usredsređenje. Najzad, Đakomino 

zatrepta, i pokretom ruke pokaza: 

– Ovuda. 

Premda je jutro bilo sasvim sveže, Lafajetovo čelo se orosilo znojem 

od neizvesnosti. Proklinjao je sebe što je samo sat pred napad odoleo, 

pokoravajući se zakonima učtivosti, da ne zakuca na Leonina vrata, jer 

je kroz okno ugledao svetlost sveće na njenom stolu. Proklinjao je sebe 

što se za vreme borbe nije dosetio da pošalje zaštitu u potpalublje, i 

što je Đakomino osetio opasnost pre njega. Proklinjao je, najzad, sebe 

i zbog toga što je naredio da se puca iz topa, i time doveo u opasnost 

njen život. Prolazili su kroz čudesan splet bilja koje se nadvijalo 

nad vodom, plivalo po njoj, raslo iz nje, i sve se pri prvim zracima 

sunca, kroz retku mrežu svetlosti, prelamalo u najneverovatnijim 

nijansama zelene boje. Niko u čamcu kao da nije primećivao lepotu 

i začaranost okoline. Đakomino, koji je sasvim preuzeo komandu u 

čamcu, naredio je veslačima da prestanu veslati, i da samo četvorica 

pokušaju da odguruju čamac veslima o dno. Brzo su naišli na tako 

plitku vodu, i napredovali su u potpunoj tišini. Najedanput, Đakomino 

je opet poprimio kameniti izgled. Zaustavili su svako kretanje, i posle 

nekoliko trenutaka i Lafajet je začuo odjeke udaljenih glasova. Ponovo 

su krenuli u pravcu glasova, i najednom se, pred užasnutim pogledom 

dva mlada čoveka, na vodi ispred čamca ukazalo nešto što je Lafajeta 

243

nateralo da ispusti prigušeni krik i da pokrije oči rukama: sredinom 

rukavca plivala je, polako se nadimajući i menjajući oblik, Leoninina 

modra domaća haljina. Klizila je pored njih, pokazujući u bistroj 

vodi da ništa ne skriva. Glasovi su postajali razgovetniji, ukazujući 

osvetnicima put. Uistinu, dva gusarska čamca, pristavši na malom 

ostrvu na spoju dva uska kanala, istovarila su svoj tovar razbojnika 

koji su se već počeli prepirati oko plena. Najbešnji je bio Ljuti Jeremija, 

kojem je živi deo izmakao iz ruku, i koji je pokušavao da bar zlatnike 

obezbedi u najvećoj meri za sebe. U poslednjem trenutku primetili su 

novi čamac, koji ih je pratio kao nebeska kazna. 

Da je Lafajet imao vojni zadatak da uništi filibustirsko gnezdo, napad 

na preostale gusare mogao je ući u spisak njegovih većih podviga; 

mladog generala terala je, međutim, jedna druga vizija, i on je bez 

razmišljanja uleteo u očajničku borbu. Daleko od toga da budu 

nadmoćniji od četrdesetak gusara, Lafajet i Đakomino su sa svojih 

dvadesetak mornara u borbu uneli hladnu razornost osvete: panika 

gusara pred goniocima koji su se tako brzo pojavili učinila je svoje, 

i bitka je ubrzo više ličila na egzekuciju. Dvojicu od preživelih 

Đakomino je podvrgao ispitivanju za koje je znao da mu vitez od 

Gijminoa ni na nebu ne bi oprostio, ali je saznao da je mlada žena 

sama skočila u vodu. I on i Lafajet su bili saglasni da pretraže sve 

kanale kojima su prošli, da pročešljaju celu okolinu, i da ostanu 

koliko god treba da nađu Leoninu ili njene ostatke. 

Kažu da se u trenucima velike opasnosti vide važni događaji 

celokupnoga života; dok je padala u polutamu, Leonina je mislila 

samo na savete koje joj je, pre bar deset godina, davao deda d’Irfe kad 

ju je leti, na kanalu blizu Vensena, krišom učio da pliva. Prisećala se 

da je glavno ne činiti nagle pokrete, i ne gubiti glavu. Brzo je dodirnula 

dno, zaključivši sa radošću da voda nije duboka, i pokušala da se od 

dna odbije što je moguće više ukoso, da bi izbegla gonioce sa čamca. 

Već joj se činilo da gubi dah, no primetila je da je voda sama izbacuje 

na površinu. Kad je ponovo osetila vazduh, začula je glasove iz čamca, 

i to blizu – očigledno su kružili da je dočekaju kad izađe, ali je još bilo 

244

premalo svetlosti da je odmah uoče. Udahnula je ponovo i zaronila, ali 

ovoga puta, umesto peskovitog tla, udarila je snažno u nešto što je bilo 

suviše tvrdo za biljku, suviše meko za kamen a suviše pokretno za bilo 

koji predmet. S mukom se uzdržavajući da ne krikne u vodi, od čega 

bi se ili otkrila ili ugušila, Leonina je sa užasom utvrdila da je udarila 

o nešto živo i veliko, što je sada snažnim pokretima pokušavalo da se 

oslobodi neočekivanog tereta. Kroz glavu gospođice Dartoa prolazile 

su strašne slike morskih čudovišta, oktopoda, krokodila, a bojimo se 

da kažemo, i sirena, tritona i svačega drugog. No nagon za održanjem 

gospođice Dartoa nije joj više davao mogućnosti za pretpostavke; 

shvativši da je pokretanje toga bića može sasvim potopiti, ona se 

grčevito uhvatila za izbočinu koja je, kako je shvatila, bila ili peraje 

ili noga nepoznate životinje, i sa radošću utvrdila da je to bio dobar 

potez, jer je životinja pojurila, noseći je, sa glavom van vode, daleko 

od čamca, u neizvesnost. Trka je, kako joj se činilo, trajala beskrajno 

dugo. Jednim kratkim zamahom životinja se je oslobodila, i Leonina 

je opet dodirnula peskovito tlo. Kad se uspravila, videla je da se nalazi 

u vodi do ramena, u kružnoj laguni oivičenoj peščanom obalom. Na 

ranoj jutarnjoj svetlosti, vidik su zatvarale palme, i ispod njih bujno 

zeleno rastinje. Tek sad je shvatila koliko joj je hladno, i izašla je na 

obalu. Sunce se tek pomaljalo, i napolju nije bilo nimalo toplije. Na 

Leoninino čuđenje, u potpuno bistroj i sada svetloj vodi lagune jasno 

se ocrtavao oblik životinje koja ju je spasla, i koja je sad mirno čupkala 

busenje trave na dnu. Ličila je na morsku kravu, ali Leonina nije mogla 

da utvrdi ništa po njenom obliku i veličini, jer ju je poznavala samo 

po crtežima iz knjiga. Neki neobjašnjiv nagon ju je terao da se približi 

neobičnom spasiocu. Životinja nije bežala. Na površini se pojavila njena 

velika, naborana glava, malo je zafrktala i okrenula se. Leonina je to 

protumačila kao poziv za dodir, i blago ju je potapšala po stomaku. Da, 

to je bio pravi dodir! Stvorenje, dugačko barem šest lakata, ponašalo 

se kao ujakove mačke! Još zbunjena, gospođica Dartoa je dugo stajala 

u vodi milujući čudno biće, dok polako nije postala svesna da sunce 

prijatno greje, da joj kosa u najvećem neredu pada niz ramena, da na 

sebi ima još nešto bednih ostataka donje košulje i podsuknje, i da je sa 

obale posmatra nekoliko polunagih domorodaca svetlo smeđe kože. 

245

Zakoni trgovine 

Teško bi se moglo reći da su gospođicu Dartoa u ovim sasvim 

neobičnim događajima vodili samo instinkti. Njeno reagovanje i 

razmišljanje bilo je često određeno i sopstvenim, najčešće ironijom 

obeleženim viđenjem njenog položaja – kao da je još jedna Leonina 

procenjivala ponašanje one prve. Shvativši svoj položaj, bilo joj je 

jasno da treba da se ponaša prirodno i pribrano, ali joj je istovremeno 

bilo jasno koliko smešno mora izgledati, raščupana i jedva pokrivena 

mokrim krpama, do pojasa u vodi, zatečena kako mazi morsku 

kravu i tepa joj. Zato je njena druga reakcija bila da se saučesnički 

osmehne gledaocima na obali, podižući bespomoćno ramena, i na 

njeno ogromno iznenađenje, Indijanci su odgovorili smejanjem, 

podizanjem ramena i odobravajućim žagorom. Sledeće što joj je 

izgledalo prirodno da učini bilo je da polako izađe na obalu. Poustajali 

su i Indijanci, i dali joj znak da krene poslednja u koloni. U društvu 

Seminola položaj žene bio je jasno određen! 

Pešačili su nešto više od pola sata, dva puta prešli plitku tekuću vodu, 

a predeo je sve više očaravao gospođicu Dartoa: nije bilo biljnog 

oblika koji se nije pokazao, i više nije mogla da zamisli cvetove i 

zelenilo Starog sveta koji bi se mogli uporediti sa ovim bogatstvom 

i bujanjem. Sve je izgledalo mnogo veće i mnogo sočnije, jutarnja 

šuma je odjekivala pesmom nepoznatih ptica, i bivalo je sve toplije 

i prijatnije. Leoninina stopala su se doduše, nenaviknuta na bilo šta 

drugo sem satenskih cipelica, pokrila ogrebotinama i ranama, ali je ona 

i dalje hrabro koračala, i ne pomišljajući na bekstvo; niko nije obraćao 

posebnu pažnju na nju, no znala je da bi odvajanje za nju značilo 

lutanje po potpuno nepoznatom kraju, možda nailazak na gusare ili 

na neku životinju manje pitomu od morske krave, i nastavljala je sa 

svojim... recimo pratiocima, započinjući polako razmišljanje o daljem 

toku događaja. Čitaocu je naravno poznato kakvu su popularnost u 

246

Francuskoj imali Indijanci, sa jedne strane verni francuski saveznici 

u ratovima protiv Engleza u Novom svetu, a sa druge strane kao uzor 

za tip „plemenitog divljaka“ u književnosti. Skoro da je nepotrebno 

isticati koliko je gospođica Dartoa uživala u takvoj književnosti, i 

koliko joj je ona malo mogla pomoći u neposrednom saobraćanju 

sa žestokim Seminola ratnicima. Sa druge strane, srećom, blaženo 

humanističko vaspitanje njene kuće ju je podsećalo da raznoliki 

običaji ljudi ne smeju biti procenjivani kao dobri ili kao loši, da im se 

ne treba čuditi ili ih se gnušati, nego pokušati pravila svog ponašanja 

uskladiti prema njihovim, ili ih bar potpuno poštovati. Indijanci 

(za koje ona nije znala da pripadaju velikom i hrabrom plemenu 

Seminola) do sada nisu učinili ništa što bi je povredilo, i gospođica 

Dartoa je smatrala da treba da ostane uz ljude. 

Selo Seminola nalazilo se na ovećem sprudu oivičenom zelenilom, i 

zaštićeno sa tri strane vodom, a sa četvrte nekom vrstom veštačkog 

nasipa, prosečenog uskim kanalom i obezbeđenog drvenim mostom. 

Dolazak lovaca izazvao je izvesnu radoznalost kod nekoliko žena 

i seoske dečurlije, ali je pojava gospođice Dartoa izazvala sve 

stanovnike da uz bučne uzvike izađu iz svojih koliba pokrivenih 

palminim lišćem, i da se okupe oko neobičnog gosta. Strpljivost 

i izvestan strah gospođice Dartoa bili su na najvećem ispitu: svako 

u selu je smatrao za potrebno da je detaljno pregleda, opipa njenu 

kosu tako neobične boje i isto tako neobične bele prnje u koje je 

bila odevena. Svi su žagorili, smejali se, a primedbe koje je neko od 

lovaca izrekao, na kliktavom jeziku, bile su dočekane novim znacima 

odobravanja. Uostalom, mislila je u sebi Rusoova sledbenica, njihovo 

spontano zanimanje je zapravo prijatnije od učtivih, ali otrovnih 

pogleda i šaputanja iza lepeza u nekom salonu, gde se opipavanje ili 

otvorena radoznalost smatraju divljaštvom. Možda bi razumevanje 

gospođice Dartoa bilo manje naklonjeno da je znala kako je ratnik 

upravo objavio da će Prijateljica-Morske-Krave postati njegova žena, 

ako po pravilima za nedelju dana on uspe da ulovi bračnu kvotu 

divljači. Ona, srećom, nije shvatala o čemu je reč, i s mirom je 

prihvatala svoju novu okolinu. Radoznalost je uskoro minula, a jedna 

247

zbrčkana starica, čija je seda kosa bila upletena sa trakama kože, 

pogurala je blago ali odlučno Leoninu u jednu od koliba, i uskoro je 

gospođica Dartoa bila prepuštena nezi svoje buduće svekrve. 

Kaznena ekspedicija se vraćala na „Evropin bik“ u očajanju; šta 

je vredelo što su filibustiri bili kažnjeni i raspršeni, kad nije bilo 

nikakvog traga od osobe koja ih je sve povezivala. Matildi, ubledeloj 

i sa dubokim podočnjacima od plača, bilo je dovoljno da ih vidi pa 

da shvati da pohod nije urodio plodom. Dugo u noć ostali su sve 

troje u kapetanovoj kajiti nad mapama Floride. Lafajet nije dovoljno 

poznavao pokrajinu, i gubio je svaku nadu nad tim spletom kanala, 

jezera, rukavaca i ostrva čija slika, tvrdio je kapetan, nikad ne može 

biti tačna jer se predeo stalno menja. Kapetan je bio mnenja da je 

upravo uništena banda gusara morala biti jedina na prostoru, jer su 

Floridu obično zaposedale mnogo manje grupe. Brod bi se stoga bez 

bojazni mogao ostaviti pod jakom stražom, a izvestan broj mornara, 

na čelu sa Lafajetom i Đakominom, mogao se odvojiti za višednevno 

traganje za nestalom devojkom. Takođe je mislio da bi bilo pametno 

obići seminolska naselja u okolini, kojih je po njegovom znanju bilo 

četiri, i uz darove i trgovanja doznati šta se može o gospođici Dartoa. 

Ako je iko poznavao krajeve i događaje u njima, to bi mogli biti samo 

Indijanci, tvrdio je dalje kapetan. Konačno, pred zoru, kapetan je 

predložio da sam krene sa njima, jer je imao nešto malo iskustva sa 

Seminolama, u doba njihovog savezništva sa Francuzima. Tako je 

narednog dana manja, ali svakako bolje pripremljena četa od desetak 

ljudi krenula u potragu za Leoninom. 

Prvi dan je protekao a da nisu ugledali nijednog Indijanca, niti išta 

što bi ukazivalo na naselje; kapetan je smirivao Lafajeta, govoreći mu 

da su već sigurno osmatrani, i da će se Indijanci pojaviti sami, kad 

se uvere u njihovo brojno stanje i namere. I zaista, narednog dana, 

dok je Lafajet pio vodu na rečici uz koju su zanoćili, ugledao je na 

drugoj obali priliku koja je opušteno i bez straha čučala na pesku i 

posmatrala ga. Već upozoren, Lafajet je tiho pozvao kapetana, koji 

se pokušavao prisetiti osnovnih pokreta pozdravljanja. Posmatrač 

248

je i dalje mirno čučao, i kad se kapetan propisno oznojio u svojoj 

izražajnosti, bešumno nestao u rastinju na drugoj obali. U samo 

podne, logor je bio počastvovan zvaničnom posetom od desetak 

ratnika nakićenih perjem i šarenom odećom, glava povezanih 

maramama. Pregovori su mogli da počnu, pošto su svi posedali 

u hladovinu. Veština pantomime srećom se uskoro završila, jer je 

kapetan znao po koju reč, a Đakomino i pokoju rečenicu španskog, 

koji Indijanci još nisu zaboravili. Indijanci su prvo hteli trgovinu, a 

onda davanje informacije, jer su odmah procenili da je to belcima 

važnije. Uskoro se ispostavilo da logički kapetanov pristup ne uspeva 

baš najbolje, i da mnogo bolje prolazi Đakominova mediteranska 

strpljivost u cenjkanju. Indijanci jednostavno nisu hteli da 

odgovaraju na uzgredna, netrgovačka pitanja o beloj ženi. Dva 

pištolja, kesa baruta, tri ogledala i metalne kopče za remenje kupljeni 

su za zadovoljavajuću cenu od šest krokodilskih i jedanaest jelenjih 

koža, ali se Đakomino nije smirio dok u tu cenu nije ušla i trostruka 

niska od korala koju je nosio jedan od lovaca, i uvažavanje veštog 

trgovca namah se osetilo među Seminolama. Trebalo je još izdržati 

lulu nepodnošljivo ljutog duvana, da bi vođa grupe, sa prezrenjem 

dostojnim teme, pomenuo Đakominu da je jedna bela žena dovedena 

u nešto udaljenije naselje. Na molbu da ih dovedu do njega, Indijanci 

su energično odgovorili odbijanjem, međusobno zaključivši da je 

kapetan potpuno nevaspitan. Na rastanku, međutim, Đakominu je 

pokazan pravac kojim treba ići, i rečeno mu je da treba hodati pola 

dana. Ostalo je još samo nekoliko sati do potpunog mraka, i odlučili 

su da zanoće na istom mestu, kako u mraku ne bi izgubili pokazani 

put. Čak je i Lafajet pristao, shvativši da je bolje ne rizikovati gubljenje 

u prašumi, ali je te noći, sanjajući stalno Leoninu među divljacima, 

slabo spavao. Nisu smeli međusobno pominjati Leoninu, da ne 

poruše nadu koju su zadobili, čuvši da je živa. 

Prijateljica-Morske-Krave je, ne sluteći ništa, mirno ušla u period 

obrednog čišćenja pre venčanja, i stvari koje su joj se dešavale nisu 

joj izgledale nimalo neprijatne; delila je kolibu samo sa staricom, 

ne znajući da obred nalaže mladoženji da se za vreme lova udalji iz 

249

kuće. Starica je, sem neophodnih obrednih radnji, imala zadatak da 

se uveri u radne sposobnosti neveste, pa se Leonina okušala u branju 

plodova, okopavanju kukuruza, plašenju ptica koje su ga napadale, 

mlevenju brašna, pripravljanju hlepčića na vrućem kamenu, tkanju 

i mnogim drugim veštinama. Svekrva je zaključila da je vešta i da 

brzo uči, ali da ne može da ponese mnogo tereta. Četvrtog jutra, 

ratnik kojeg je zapamtila kao staričinog sina, doneo je pred kolibu 

pozamašan zavežljaj svežih koža, i ponosito ih stao natezati na okvire 

od štapova oko kuće. Mora da je potez mnogo značio za zajednicu, 

zaključila je Prijateljica-Morske-Krave, jer se odmah pokupilo dosta 

dece i žena koje su se kikotale i pokazivale na nju. Uskoro je starica 

istrčala iz kolibe i rasterala radoznalce, i dok su dve njene ispisnice 

počinjale da različito obojenom zemljom ispisuju šare oko ulaza, ona 

je Leoninu povela prema kolibi u centru naselja, koja se stalno pušila. 

To što se pušilo bilo je zapravo parno kupatilo: jelenje kože kojima su 

bili obloženi zidovi zadržavale su paru i toplotu, a klupe od drveta su 

otpuštale prijatan miris. 

Dve mlađe žene su, pevajući tiho neku jednoličnu pesmu, skinule sa 

Leonine haljinu od jelenje kože, i prepustile je dejstvu toplote. Tihi 

glasovi, prijatno osećanje i malo opojni mirisi su buduću nevestu 

uljuljkivali u neku vrstu letargije, ali zato, kad su je službenice 

probudile trljajući je sasušenim busenjem alge i zatim je polile 

hladnom vodom, Leonina je bila sigurna da se nikad u životu nije 

osećala razbuđenijom i čilijom. Izgledalo je da se ceo svet oko nje 

trudi da joj služi toga jutra: dve mlade žene su joj donele odeću, 

košulju od grubog i retkog pamuka i preko nje drugu haljinu od 

jelenje kože, ukrašenu zrnima korala, kamenčićima i šarenim suvim 

semenkama. Haljina je dopirala do polovine listova, a elegantni 

izgled je bio dopunjen mekim mokasinama, takođe ukrašenim na 

sličan način. 

Bilo je već podne kad je Leonina izašla iz ženske kuće, sjajnih 

očiju, blistave kože i kose koja se posle parnog kupanja kao zlatni 

vazdušasti oreol vila oko njene glave, uprkos pokušajima da je smire 

250

u pletenicu. Istovremeno, drveni most je upravo prelazila grupa koja 

je čitaocu dobro poznata. 

Svekrva je dobro procenila ko je u pitanju, i poterala je Prijateljicu- 

Morske-Krave u kolibu. 

Ovoga puta, Đakomino je, kao neopozivi šampion komuniciranja 

sa Seminolama, istupio prvi u pregovorima. Može se zamisliti da je 

uzneseni mladoženja imao u savetovanju ratnika najviše razloga protiv 

posetilaca, i tom je prilikom strasno pokazivao na impresivni broj 

raširenih koža kojima je stekao pravo na brak. Đakomino nije sasvim 

razumevao smisao velike rasprave, ali je zato odmah dao na znanje 

da želi upravo te kože, i davao je za njih razumno veću cenu nego 

u prethodnoj trgovini. Ratnici, obavešteni od sunarodnika o belim 

trgovcima, zažagorili su odobravajući bolju ponudu. Mladoženjine 

šanse su se smanjivale, i bivalo mu je jasnije da njegova tvrdoglavost 

može lišiti ostale unosnog posla. Bio je na velikoj muci, ali je odlučio 

da ne izgubi dostojanstvo: ako pristane na pregovore o beloj ženi, 

sačuvaće pravo na brak, a imaće i njenu protivvrednost. I tako je uspešni 

lovac širokim i ozbiljnim pokretom dao na znanje da je spreman za 

pregovaranje. Đakomino je polovini svojih ljudi naložio da započnu 

trgovanje sa ostalima, i da budu na oprezu, a on je sa kapetanom i 

Lafajetom seo u pesak pod niskom nastrešnicom ispred kuće. Prvi 

zahtev neumoljivog Rimljanina bio je da mu se roba pokaže, i dočekan je 

kao prirodan; iz kolibe je izašla gospođica Dartoa u opisanoj svadbenoj 

odeždi. Krik joj je zastao na usnama kad joj je Đakomino dao znak da 

ćuti, i ona je oborenog pogleda sela sa strane, iza staričinog sina. Sledio 

je dugačak i zamoran proces odmeravanja snaga, jer je svaki učesnik 

morao da pokaže koliko ceni sebe, a time i robu. Što se Lafajeta tiče, 

osetio je sa užasom da mu se grlo steže i da mu suze polaze na oči, kad 

je ugledao nepovređenu onu koju je voleo, lepšu nego ikad i odevenu 

u nešto što je prekrasno ocrtavalo njene draži. 

– Bela žena dobro radi, glasio je prvi mladoženjin udarac. To je 

naravno veoma književni prevod njegovog španskog, ali je reč bila 

251

praćena gestom koji je pokazivao nove tkanice okačene na spoljni 

zid kolibe. 

Đakomino se blago nasmeja. Bilo je jasno da čak ni vešta gospođica 

Dartoa ne može toliko uraditi za ciglo tri dana, ali je bio dovoljno 

mudar da to ne kaže. On s ponosom pokaza čipkane rukave svoje 

košulje, i svoj kaput, pa zatim Lafajetovu odeću, i preterujući pokaza 

i na kapetana: 

– To je sve ona načinila. 

Mladoženja je malo stisnuo usne, ali drskija laž je poklapala prvu. 

Doduše, kože koje je Đakomino na početku tražio više niko nije 

spominjao, i to je on smatrao svojim lukavstvom. Zato nastavi blaže. 

– Moja majka treba pomoć. 

Gospođa majka, sklupčana na pragu, pratila je pregovarače pogledom 

koji je jasno pokazivao da bi bilo bolje čuvati pomoć za njene žrtve, ali 

je Đakomino klimanjem glave odobrio ovaj dodatak na cenu, i procenio 

da je sad trenutak da izloži svoje viđenje ove transakcije. Iz smotuljka 

navoštenog platna izvadio je nekoliko noževa od španskog čelika, tri 

gvozdene sekire i sve to uredno poređao na svoj ogrtač. Proračunato 

sporim pokretima, dodao je tome pištolj, nekoliko metalnih kopči, 

igala i turpija. Na drugoj strani nastalo je napeto ćutanje i posmatranje. 

– Ne znam koliko je pametno snabdevati divljake vatrenim oružjem, 

prošaptao je kapetan. 

– Neće ga upotrebiti gore od bilo kojeg belca, reče hladno Đakomino. 

– Uostalom, zašto ne bi bili ravnopravni, kad već mogu biti vojni 

saveznici? 

Videvši da razgovor više nije nepoželjan, i Lafajet se javi, i to jednom 

drhtavom rečju: 

252

– Leonina! 

Gospođica Dartoa podiže glavu. 

– Nisu vas povredili? 

Leonina odmahnu glavom i osmehnu se. 

Opšte žamorenje odjednom prekide Đakomino, videvši da se na 

drugoj strani priprema odluka. I zaista, mladoženja, ozbiljna i 

napeta lica, ne samo zbog težine odluke već i zbog mnogobrojnih 

posmatrača koji su svoje trgovanje završili i sada su s pažnjom pratili 

glavnu predstavu, stavi ruku na grudi u znak prihvatanja i poštovanja 

ponude. No, nedostajalo je još nešto, i on odlučnim pokretom pokaza 

na Lafajetove grudi. Leonini se ote lak uzvik, jer joj se učinilo da 

se traži njegov život. Ali Đakomino je bolje razumevao situaciju, i 

reče Lafajetu, ne bez zadovoljstva nekoga ko je već duže vremena 

preračunavao vrednosti na njemu: 

– Traže se vaša pucad, vaš sat i lanac. 

Lafajet bez reči otkači sat i lanac, i otrgnu, jedno po jedno, svoju lepo 

izgraviranu pucad. Više nije bilo razloga da se cenjkanje odugovlači, 

a nesuđeni Leoninin mladoženja imao je osećaj stila i mere. Tako je 

gospođica Dartoa, neposredno pred svoje drugo venčanje, otkupljena 

za jedno vatreno oružje, nešto gvožđurije, dvanaest srebrnih pucadi, 

engleski putni sat sa posvetom starog Lafajeta i lancem, ali je u tu 

cenu ušla i skupocena svadbena haljina, na koju Đakomino nije 

propustio da ukaže svome partneru. 

253

Glava VIII 

Američki rođaci – Baltimorske čajanke – Deus ex 

machina, I – Zašto je nekome dato a nekome ne? 

Bojim se, Cintija, da mi ne prezreš grob, 

Da te Amor ne odvoji od mog pepela 

I tako prisili da ne plačeš više. 

Najvernija žena popusti pretnjama. 

(Propercije, Elegije) 

Ne mora za nekim da nam srce žudi, 

pa ipak volimo da za nama ludi. 

(Molijer, Učene žene) 

254

Američki rođaci 

„Prijateljica-Morske-Krave“ ostavila je sa žalošću svoju udobnu i laku 

nevestinsku odeću, i zamenila je ponovo svilom i atlasom; dok je uz 

Matildinu pomoć vraćala svojim uvojcima oblik koji je tako nakratko 

ostavila, razmišljala je šta se sve moglo dogoditi da su njeni prijatelji 

bili manje uporni i vešti, i na svoje ogromno iznenađenje, nikakav 

užas i strah je nisu obuzimali, već više nekakvo samopodsmevanje 

što je učestvovala u drami ne razumevajući nimalo svoju ulogu. Sa 

druge strane, iskustvo sa Indijancima joj je razotkrilo mnogobrojne 

sopstvene zablude, doduše iz neznanja, i osnovnu manjkavost one 

ideje o divljacima koja je, uz sve simpatije, uznošenje jednostavnosti 

i duhovne čistote, nekako izostavljala inteligenciju različitu samo po 

vidovima izražavanja. Povrh svega, polako je u njoj sazrevalo osećanje 

da nije usamljena kao što joj se činilo, i da u njenoj dotadašnjoj 

melanholiji ima izvesne samoživosti: imati prijatelje koji su spremni 

da za nju toliko žrtvuju moralo je značiti da je bar polovina njezinog 

očajanja neopravdana, a da onu drugu polovinu, u ime zajedničke 

radosti i uzvraćanja ljubavi, treba da više potisne u sebe. U oba smisla 

te reči, vitez od Gijminoa bio je sada dublje u srcu gospođice Dartoa. 

Potiskivanje tuge bila je njena svesna odluka i novi životni program, 

i gospođica Dartoa se sa svojom ožalošćenošću uhvatila u koštac kao 

i sa svim drugim nevoljama koje su je u životu sretale – otvoreno i 

bespoštedno. 

Već prve večeri kad su isplovili iz kobne lagune prema severnim 

obalama, imalo je društvo na brodu da čuje zabavnu verziju priče 

koju je čitalac nedavno pročitao; duh gospođice Dartoa nije nikoga 

štedeo, počev od svoje vlasnice, i kapetanova kajita je do duboko u 

noć odjekivala od smeha. Lafajet je načinio veoma galantan cenovnik 

gospođice Dartoa, koji je slušaoce ne manje razgalio, čak i Đakomina 

koji je sa puritanskom strogošću pazio na sve što general govori 

255

njegovoj gospodarici. Sa Đakominom su se, recimo i to, takođe zbivale 

promene, ali ne snagom volje kao u Leonine; naprotiv, i nekako protiv 

svoje volje, osećao je potrebu da govori pred gospođicom Toasej, 

potrebu da mu se pri tom dive – naročito ona, naravno – potrebu da 

svoj ponos i prezir prema ljudima uopšte malo omekša na dostojnim 

pojedincima. Đakomino je već dugi niz godina razgovarao samo 

sa vitezom od Gijminoa, i svet mu je izgledao ispunjen time. Sada, 

međutim, izgledalo mu je da to što je stekao treba da podeli i sa 

drugima. Treba li pominjati koliko je zadovoljstvo ta promena činila 

Matildi, koja je po sopstvenom priznanju bila strasna pričalica? 

Slučaj nije hteo da „Evropin bik“ pristane u Jorktaunu, gde je za manje 

od godinu dana Lafajet imao da trijumfalno okonča borbu za mladu 

američku republiku: zaliv Česepik bio je neobično uznemiren, a 

nikakvih podataka o engleskim postajama nisu imali. Moglo se desiti 

da je objava rata između Francuske i Engleske sada svima poznata, 

i dvostruki rizik je bilo nemoguće preuzeti. Stoga je odlučeno da se 

ide na predviđeno odredište – prema Baltimoru i zatim Rod Ajlendu, 

s tim što će se u prvoj luci iskrcati svi putnici i Lafajet, a posada će se 

pridružiti floti Rošamboa, kad ona stigne. 

Na severozapadnom rubu zaliva Česepik više se pružala nego 

„uzdizala“ baltimorska luka, pouzdan zaklon pobunjenika od 

početka rata za nezavisnost (za razliku od stalno proengleskog Nju 

Jorka). U svetlo zimsko jutro, atlantski severac je brisao niz palubu 

„Evropinog bika“, uzdižući oko broda male brze talase, i rumeneći 

nemilosrdno nos i obraze gospođice Dartoa, koja je drhtala u 

svom vunenom ogrtaču, naslonjena na ogradu. Približavali su se 

luci, u kojoj su se nazirali drveni dokovi i niz neuglednih drvenih 

kuća. Na prvi pogled, Baltimor nije ništa obećavao, a ni zanimanje 

gospođice Dartoa nije bilo preveliko, jer je više razmišljala o tome 

kako će dospeti do svojih rođaka. Lafajet joj je obećao da neće ostati 

bez njegove pratnje, sve dok ne bude sasvim bezbedna, no posle 

otmice i indijanske veridbe, gospođica Dartoa nije imala nikakvu 

zebnju u srcu. 

256

Lafajet je odlučio da brod pristane uz sam dok, i dok se odvijalo mučno 

i dugotrajno pretovarivanje dragocenog tereta, putnici su se sabili u 

ugrejanoj sobi najbliže krčme, okrepljujući se vrućim grogom. Grad 

više nije izgledao tako žalosno kroz mala okna drvetom obložene 

prostorije: ulica je bila iskićena živo obojenim drvenim kućama čije 

su nadstrešnice i tremovi bili obrasli puzavicama i šimširom. Dokle 

je pogled dopirao, pešačke staze su bile od drveta, a ulica popločana 

tamnosivim kamenom. Na jasnom sunčanom prepodnevu, sve je 

izgledalo čisto i sveže. Ljudi koji su prolazili izgledali su Leonini 

neobično u debelim krznenim ogrtačima i kapama od dugodlakog 

krzna, ali je u sebi priznala da bi veoma rado odenula nešto slično 

kad ponovo izađe. Tišinu i prijatnu omamljenost pićem i toplotom 

odjednom je prekinula gomila ljudi i žena neutvrdivog broja, koja je 

vičući na francuskom hrupila u krčmu, i zahtevala da im se odmah 

pokaže gospođica Dartoa, putnica sa „Evropinog bika“. Podeljeno je 

mnogo pogrešnih zagrljaja, poljubaca i tapšanja po ramenu dok se 

konačno nije utvrdilo ko je tražena putnica, a onda se sve ponovilo 

u još uzbuđenijem obliku. Porodica Rozenem je najzad pred sobom 

imala bratučedu rano poginulog brata Alfreda, koju su stariji članovi 

videli u Francuskoj kao bebu, pred svoj odlazak u Novi svet, i još 

pre nego što su Leoninu upoznali sa svim članovima, počeli su živu i 

potpuno besmislenu raspravu o tome koliko Leonina liči na pokojnog 

muža svoje tetke. A nije ličila ni najmanje, dok su, naprotiv, svi još 

uvek anonimni Rozenemovi ličili na portret blaženog Alfreda, do 

kraja sveta prisutnog na Petalinom vratu i u srcu. Svi su bili beli i 

plavi, rumenih obraza, i sa očima čija je boja varirala od perunike 

do različka. Bilo ih je manjih i većih, sedih i proćelavih, i svi su oko 

sebe širili miris sveže uštirkanog platna i lavandule. I kad se vreva 

konačno – i vrlo relativno, jer su stalno upadali jedno drugome u reč – 

smirila, i prostor oko stola jako stesnio, počela je gospođica Dartoa da 

posmatra lica sa kojima je trebalo da provede, kako joj se tada činilo, 

duži odlomak svog života. 

Glava porodice bio je ujak Volfgang, na čijem se licu, sem stalne potrebe 

za smejanjem, čitala i naklonost prema pivu i dobroj hrani. Petalina 

257

jetrva, njegova supruga Madlena, izgledala je kao malo usukanija 

Petala, i sve njene pokrete pratile su male katastrofe: kapica od čipke na 

glavi je padala u stranu, iz nje su ispadali uvojci prosede kose, rukavi su 

se kačili o tuđu pucad, čaše na stolu su se prevrtale, i opšte uzbuđenje 

je raslo svaki put kad ona progovori, što se dešavalo relativno često. 

Oštrom Leonininom oku nije izmicalo da se sve to događa usled žestoke 

gestikulacije i potrebe za objašnjavanjem koju je Madlena imala, a ona 

sama se iskreno čudila nezgodama oko sebe. Tu su bile dve odrasle kćeri 

ovog para, Ana i Marija, udate za Petra i Pavla, sa plodovima ovako svetih 

imenovanja, koji se nisu mogli videti, ali su se jasno čuli kako ciče ispod 

stola. Sliku su upotpunjavali roditelji jednog od apostola (ili obojice!), 

dvoje naročito ljupkih staraca u tamnom suknu, sa obiljem belih čipki, 

kragni i maramica, kojima su brisali svoje od ganuća zacrvenjene plave 

oči. Dovedena u položaj da samo posmatra, jer joj nikako nisu davali 

da dođe do reči, Leonina je sa zanimanjem utvrdila da bračni parovi 

liče jedno drugome kao braća i sestre, i da se na karakteru njene Petale 

može pratiti neizbrisivi trag porodice Rozenem. Ne bez straha, upitala 

se hoće li i ona biti podvrgnuta promeni. 

U međuvremenu, Lafajet je istovario teret i pripremio karavan kojim 

je mislio da stigne do Filadelfije. Njegov dolazak je razglašen po 

gradu, i luka je već bila puna uzbuđenih građana, pripadnika milicije, 

i nadasve oduševljenog ženskog sveta. I kad je krenuo prema krčmi, 

da se oprosti na kratko od one koju je tako iskreno zavoleo, sve je 

više ličilo na gradski karneval nego na susret zaljubljenih. Radosni 

simpatizeri spolja prilepili su veliki broj noseva na sva okna krčme, 

a uzbuđenje Rozenemovih na pojavu nacionalnog junaka teško je i 

zamisliti. Natčovečanskim naporima, uspeo je Lafajet da se oprosti 

od svojih saputnika, da strasno poljubi Leonininu ruku i da joj saopšti 

kako će se videti najviše za nedelju-dve, a zatim je nasilno iznesen iz 

krčme, sa grogom u cipeli, nakrivljenim šeširom i novim lancem za 

sat kobno zakačenim za broš na grudima Madlene Rozenem. 

Srećom, veće odluke nisu predstavljale nikakav problem za porodicu 

Rozenem: za njih nije bilo ništa prirodnije nego da uz Leoninu 

258

prime u svoj gostoljubivi dom i njene pratioce, Đakomina, Matildu i 

Leonininu sluškinju, prihvatajući sve na svoj haotični i bučni način. 

Posle kratke vožnje čezama po smrznutoj i osunčanoj pokrajini, stigli 

su do kuće Rozenemovih, jedne dvospratne drvene zgrade sa mnogo 

malih prozora sa čipkanim zavesama, okružene hrastovima i živom 

ogradom. Travnjak je bio pokriven snegom, a iz njega je provirivao 

poneki mlad bor. Iza kuće se dužio čitav niz manjih zgrada, prava 

slika uspešnog majura. Graji Rozenemovih pridružio se, čim su stigli, 

pravi pasji hor, i pred pridošlice je istrčao čitav čopor ogromnih i 

veselih pasa – Rozenemovi su u novi svet poneli svoje ovčare, i ovde ih 

prepustili slobodnom ukrštanju sa domaćim čuvarima – mešancima. 

Iznutra, nije se moglo zamisliti ništa udobnije od te prostrane kuće, 

uglačanog daščanog poda besprekorne čistoće, po kojem se, prema 

porodičnom dinamizmu, više klizalo no hodalo, jer je bio prekriven 

mnoštvom šarenih i po život opasnih prostirki. Celo prizemlje bilo 

je jedna velika prostorija, podeljena gredama, drvenim policama i 

naslonjačima na manje prostore, sa dva kamina okićena nemačkom 

keramikom. Nameštaj je bio jednostavan i raznolik, i uglavnom se 

slabo primećivao od siline šalova, jastuka, pokrivača i drugih dokaza 

vrednoće ženskih stanovnika. U dubini se naziralo stepenište, i iza 

njega ulaz u kuhinju, odakle je odjekivao zvuk posuđa i glasovi 

posluge. Na prvom spratu, nalazila se Volfgangova radna soba sa 

bibliotekom, odlično snabdevenom savremenom književnošću 

i obiljem pamfleta i ukaza mlade države, ženska soba, i desetak 

spavaćih soba, kao i najveći ponos kuće – kupatilo sa tučanom kadom, 

sagrađeno uz sam dimnjak, tako da je stalno bilo toplo. Još jedne 

stepenice vodile su na mansardu, gde su obitavala deca, devojke za 

udaju i posluga. Sve je u kući odisalo jednostavnošću i čistoćom, i sve 

je bilo podložno stalnoj promeni. Kad je stigao čaj od eukaliptusa sa 

kolačićima koji su mirisali na đumbir, središte sobe, sa skoro svim 

naslonjačima i stolicama, bio je na jednom kraju; kad su muškarci 

otvorili jabukovaču za zdravicu, odjednom su svi bili na drugom; kad 

je poslužena večera, šarenoliki skup se premestio za ogromni sto od 

mahagonija, svako privlačeći svoju stolicu. Dok je Volfgang uz opšte 

komentarisanje i uplitanje sekao ćurku punjenu ostrigama, Leonina 

259

je u sebi zaključila da Rozenemovi u svemu nadmašuju Petalu, 

svoju bledu učenicu. Najzad, dok se služila vruća pita sa bundevom, 

Leonina je saznala i za skup okolnosti koji su Rozenemove naterali da 

je sačekaju u Baltimoru. 

Porodica Rozenem započela je svoj uspon u bivšim francuskim 

kolonijama, i trgovina kaučukom i drvetom donela je Volfgangu 

zavidan imetak. Kada je počeo rat za nezavisnost, ovaj sledbenik 

slobodne inicijative osetio je snažnu potrebu da otkaže poslušnost 

jednom samoživom kralju, i odlučio da se priključi odmetnicima; 

njegovi prijatelji u novim državama smatrali su, međutim, da je kao 

neumorni pomagač korisniji u Novom Orleanu, i tek se prethodne 

godine porodica potpuno preselila, kupivši veliko imanje u blizini 

Jorktauna i kuće u Bostonu i Baltimoru. Ove zime, međutim, 

uglavnom mirne na obe zaraćene strane, vodila se neka vrsta 

partizanskog rata upravo u Severnoj i Južnoj Karolini, i Volfgang 

je rešio da mnogobrojnu decu ne izlaže preteranim opasnostima, 

utoliko više što su Petar i Pavle svakog trenutka mogli biti pozvani 

u vojsku, kao oficiri iz prethodnih pohoda. Svima je bilo jasno da 

je kraj rata blizu, posebno kad je došla vest o Rošamboovoj floti što 

treba svaki čas da se iskrca na Rod Ajlendu. Upravo stoga Volfgang 

nije želeo da ugrozi živote, već je opasnosti izložio imanje, i izgledalo 

je da ga mogućni gubitak uopšte ne uzbuđuje. Kada je stiglo Petalino 

pismo, upravo su se spremali na odlazak iz Jorktauna, i bila je prava 

sreća što su ga još dobili iz Novog Orleana. Porodica Rozenem je 

sasvim ozbiljno shvatila da je dobila nove članove, i još su se za 

stolom počeli pojavljivati predlozi sa kojim unosnim poslom da 

započne Đakomino, i koji su mlađi principes juventutis u Baltimoru 

dostojni njihove rođake. 

Posle večere žene su se prihvatile vezova i šivenja, na veliku radost 

dece i kućnih mačaka. Za kratko vreme, Madlenina klupčad su mogla 

biti dostojan izazov mladom Aleksandru, ali je ona nastavljala posao sa 

neuništivim entuzijazmom, tako da je Leoninu na kraju bilo sramota 

što samo uživa u razgovoru i toploj čokoladi, dok je tri plavooke 

260

Arahne u skromnoj odeći gledaju sa neprikrivenim divljenjem, a iz 

njihovih ruku teku čitavi laktovi čarapa, traka i prekrivača. Dok su 

joj se oči polako sklapale, a graja se ujednačavala, još je uspela da 

shvati da Pavle čita svoju epodu posvećenu Lafajetu (na nemačkom), 

a zatim je dopustila da je nežne ruke dovedu do postelje i ušuškaju. 

Soba je bila belo okrečena, krevet prekriven pokrivačem od mnogih 

šarenih komada, na komodi je bilo suvog vresa i hortenzija, a u kutu 

ispod prozora mirisale su zelene jabuke. Gospođica Dartoa je iskreno 

zahvalila božanstvima koja su je ovde dovela, i sanjala mnogobrojne 

morske krave, Rozenemove i Indijance, sve sa uštirkanim čipkanim 

kragnama. 

Gospođica Dartoa nije dobila plave oči, ali su se druge promene 

koje je predosetila, zaista dogodile: već prve nedelje u novom 

domu, iz njenih je ruku poteklo dosta vezene flore, a uvela je i 

novinu koju su Rozenemovi, ludi za promenama, odmah prihvatili 

– crtanje i slikanje. Nebrojeni zečevi, crtani perom, ugljem, u gvašu 

ili akvarelu, preplavili su zidove i stolove, a zatim se, sa istom 

masovnošću, prešlo na hrastove, pse, mačke, ptice, voće i ostalo. 

Sa druge strane, Petar, koji je sam konstruisao čembalo, otkrio je 

najzad nekoga sa glasom – i Đakomino je podvrgnut nemilosrdnom 

uvežbavanju. Ukratko, dolaskom Evropljana je kuća Rozenemovih, 

i inače ugledna, dosegla onaj stepen pomodnosti koji valjda niko 

u Baltimoru nije imao, i vrhunac sezone društvenih događaja 

obećavao je porodici još viši uspon. Promene su za Leoninu imale 

još nekoliko lica: ovde su se žene odevale jednostavnije i udobnije, 

bez žičanih okvira. Odeća se sastojala najčešće od vunene suknje, 

pamučnog aprona i vunenog spensera do struka, i mnogo su se 

nosile kape. Svoju parisku garderobu Leonina je mogla nositi samo 

na balovima i čajankama, i stalno se i tada osećala nakinđurenom. 

Sa druge strane, u vunenoj suknji je mogla istrčati na sneg, koji se 

bez ograda i zidova prostirao u nedogled, a mogla je, kao i svi ostali, 

sklupčati noge u naslonjaču dok čita. I da nije bilo Brutove senke u 

njenim uspomenama, moglo bi se reći da se svakodnevica najzad 

osmehnula gospođici Dartoa. 

261

Druge nedelje boravka u Baltimoru, dok je sa Anom i Marijom 

kupovala u glavnoj ulici, ugledala je Lafajeta, koji se uspešno vratio 

iz misije: no kakvo je ovo viđenje bilo! Ulica je začas bila puna sveta, 

klicalo se i bacali su se šeširi u vis, a negde u daljini primećivao se 

predmet tog obožavanja. U pratnji drugog mladog i privlačnog čoveka, 

visokog i u tamnoj odeći, sijao se Lafajet u belom satenskom odelu, sa 

zlatnim širitima, sa zabačenim modrim ogrtačem, na belome konju. 

Ni suvomrazica, ni ledeni vetar nisu mogli da ometu njegov ponositi 

stav, stav mladog boga pobede: jer nju su svi već naslućivali. 

– Ko je do njega? upita Leonina. 

– Tomas Džeferson, odgovori Marija, skoro pobožno. 

Lafajet je streljao gomilu očima, zadržavajući osmeh: tražio je 

Leoninu. I kad ju je ugledao, na njegovom se licu pojavio izraz 

nežnosti i saučesništva. Lafajet je dolazio po svoje. 

262

Baltimorske čajanke 

Društveni život u budućoj 13. američkoj državi, Merilend, odvijao 

se uglavnom u Baltimoru, i sezona je u poznu zimu bila u punom 

jeku. Najmanje tri puta nedeljno su Rozenemovi izlazili i primali 

goste, i bili su sa novim članovima porodice na vrhu zanimanja, koje 

je doseglo delirični stepen stalnim posetama i pratnjom generala 

Lafajeta. Američki saloni razlikovali su se od onih na koje je Leonina 

bila navikla. Obavezno se sviralo, pevalo i igralo, a gospođe se nisu 

ustezale da između dve igre ispletu pokoju ranflu ili izvezu novi 

venčić. Mlado i staro je sedelo zajedno, a ponekad su se među 

igračima muvala i deca, što je u Francuskoj bilo potpuno nezamislivo. 

Sa druge strane, razgovor se odvijao sa istom onom strašću, i sa 

mnogo više zanimanja za „prave“ nego za sholastičke probleme. 

Udvaranje i hvatanje prilika bilo je sasvim prirodno za ove sastanke, 

dok se u prekomorskim salonima to smatralo dokazom slabijeg 

ukusa, nečim što pripada međusalonskom vremenu i prostoru. Stanje 

rata i revolucije sprečavalo je opet neobavezne igre duha, i često su se 

upravo na takvim skupovima sastavljali dokumenti od neprocenjivog 

značaja. U martu mesecu, sa stabilnim stanjem na svim frontovima, 

i statičnom nadmoćnošću Britanaca koja se s pravom nije uzimala 

ozbiljno, sa još neizvesnom situacijom na Rod Ajlendu, ali i sa vestima 

da ne može stići manje od 5000 Francuza, ratnici su se odmarali u 

udobnim baltimorskim kućama. 

Gospođica Dartoa, setiće se sveznajući čitalac, bila je nedovoljno 

naviknuta na uobičajene pažnje suprotnoga pola, i u tome je imala da 

nauči neke lekcije od Matilde, pa čak i od Ane i Marije; to, naravno, 

ne znači da izraze simpatija Leonina nije primala sa sebi prirođenom 

ljupkošću i samoironijom – ali u pitanjima razrađene strategije zaista 

se nije mnogo odlikovala. To joj je bilo preko potrebno u situacijama 

kad se bar sedam baltimorskih džentlmena stalno vrtelo oko nje, i kad 

263

je trebalo pamtiti čitav raspored da se učtivo odbiju jedni a prihvate 

drugi u igrama, sankanju ili jahanju. Lafajet, najzad slobodan od briga 

i ratnih obaveza – bar na kraće vreme – shvatio je ovu baltimorsku 

zimu kao svoje doba, i preo je u njemu suvereno svoje niti. Znao je 

da je vreme na njegovoj strani, i da je zajedničko putovanje, sa svim 

događajima koji su ga pratili, ostavilo neizbrisiv trag u Leonininoj 

duši. Nijedan dan nije prošao a da gospođica Dartoa ne primi neki 

znak pažnje od generala Lafajeta, što je u porodici Rozenem izazivalo 

neumereno oduševljenje, a u Matilde i Đakomina prećutnu podršku. 

U društvu, niko nije bio ravan Lafajetovoj rečitosti i neodoljivom 

šarmu njegovog nešto malo umekšanog engleskog, a on sam je bio 

uvek siguran da će uspeti da izazove gospođicu Dartoa na razgovor, 

u kome bi se njene oči počinjale širiti i sijati; bila je od one ređe vrste 

žena koje postaju mnogo lepše i zanimljivije dok govore. 

Prolazili su dani u jednostavnim zabavama i jednostaviim poslovima, 

u porodičnoj vrevi za koju je Leonina sa zaprepašćenjem utvrdila 

da je umiruje sve više i više, i da joj vraća duhovnu ravnotežu, kao 

u dane srećnog detinjstva u kući na uglu Veveričjeg prolaza. Bilo je 

nečeg olakšavajućeg u Madleninom obaranju predmeta, nečega što 

je dokazivalo da ne postoji dosadno savršenstvo – što bi ova gospođa, 

bez svoje neobične osobine, verovatno bila; Volfgangovo neprekidno 

kikotanje, koje je povremeno prelazilo u dugotrajno i glasno urlanje od 

smeha, bio je zvuk bez kojeg se kuća nije mogla zamisliti. Dve čedne 

mlade majke pokušavale su da Leoninu nauče razrađenom ženskom 

lukavstvu, a njihova deca su Leoninu, doduše nesvesno, poučavala 

trpeljivosti prema najmlađima. Dva muža, ne manje anđeoskog 

izgleda, takmičila su se sa Lafajetom u sastavljanju otrovnih kupleta 

protiv raznih civilnih i crkvenih visočanstava, i ne retko navodila dame 

da neke stihove namerno ne razumeju. Što se njihovih roditelja tiče, 

oni su bili jednostavno dobri, blagonakloni i srećni starci, koji su bez 

procenjivanja odobravali sve što rade njihovi bučni potomci. 

Bilo je to posle jednog bala kod Rozenemovih, na kojem se posebno 

oštrio u duhovitostima sa Leoninom, kad je Lafajet odlučio da 

264

neposredno okuša svoje mogućnosti. Gospođica Dartoa je izašla na 

zastakljenu verandu, da se rashladi posle „skvera“, i Lafajet je pohitao 

za njom. Ugledao ju je u polutami, s leđa, kako rastresa uvojke na 

potiljku. 

– Leonina... bilo je to već drugi put da ostane bez reči pred njom, 

pred snagom i otvorenošću njenog pogleda. Tamo, u gomili 

razdraganog sveta, nit misli mu se nikad nije prekidala, ali ovde, kad 

se naglo okrenula i obasjala ga svojim nasmejanim očima, dah mu 

se presekao. U sali iza njih zavladala je tišina, u kojoj je zatreperio 

srebrni Đakominov glas. Pevao je, praćen kitarom, neku italijansku 

ljubavnu pesmu, i njegova iskrenost bila je u svakom akordu. 

– Treba li išta da kažem, rekao je izmenjenim glasom. 

– Ne, ne treba. Ni ja ni vi ne treba da zažalimo što smo nešto čuli. 

Lafajet je pogleda sužavajući kapke, a zatim bespomoćno slegnu 

ramenima: 

– Nema pomoći, draga Leonina. Isuviše ste bistri da bih pravio bilo 

kakav uvod, isuviše mudri da bih se služio bilo kakvom formom, 

isuviše sam očigledno zaljubljen da bih to od bilo koga mogao kriti. 

Pognuo je glavu, kao da sluša sopstvenu presudu, i nastavio muklo: 

– Ne tražim od vas ništa, niti bih to mogao. Ali zahtevam od vas 

onoliko ljudske iskrenosti koliko vam je i sam dajem. Ima li za mene 

bilo kakve nade, Leonina? 

– Vama je poznato da volim drugoga, Žilbere... 

Lafajet je ćutao, i dalje pognute glave, ali mu je srce počelo ludo 

kucati. Njen glas je bio ozbiljan i tužan, i u njemu nije bilo ni trunke 

ironije ni podrugljivosti! 

265

– Vaša iskrenost zahteva i od mene da vam uzvratim: za mene i 

čoveka koga volim nema skoro nikakve nade. Nema zapravo nikakve 

nade da bi još mogao biti živ... njen glas se prekinu za trenutak, ali 

ona nastavi: 

– To je veza, dragi Žilbere, mnogo čvršća od veridbi, brakova i 

obećanja, a uz to sam ovde u bekstvu od braka u koji sam bila 

uvučena ucenjivanjem i prinudom. 

Lafajet je dovoljno poznavao žene da zaključi kako je već ovo 

poveravanje znak nesvesnog pristajanja, neizrečeni poziv u 

pomoć. Znao je takođe da bi najmanje preterivanje u tome trenutku 

moglo prekinuti dragocenu nevidljivu sponu koja ih je počela 

vezivati. Đakominov poslednji tremolo je još lebdeo u vazduhu 

kad je progovorio, sa pogledom u koji je uneo svo svoje poštenje i 

predanost: 

– Vulgarno bi bilo govoriti o čekanju i vremenu, draga Leonina. Moja 

duša je mirna i bez nestrpljenja. Bila bi dovoljna jedna vaša reč da me 

više nikada ne vidite u svojoj blizini. 

Leonina ga pogleda, i bio je siguran da je malopređašnju svetlost 

zamenio sjaj suza: 

– Molim vae, Žilbere, da se prema meni ne ponašate kao prema 

junakinji lošeg romana. Ja ne želim da upravljam ničijom sudbinom, 

posebno posle odvratnog iskustva upravljanja drugih mojom. 

Lafajet je jedva zadržao osmeh: tako je malo bilo potrebno da 

ponovo postane stara gospođica Dartoa, zastupnik muškog viteštva 

i ravnopravnosti. 

– I ne nameravam da krijem da ste mi dragi, i da mi vaša naklonost 

prija. Problem je u meni, i ako ga budem rešila, razgovaraću sa vama 

sa onom istom otvorenošću kojom ste me sada zadužili. 

266

Lafajet nije mogao biti srećniji: ona mu je priznala svoju privrženost, 

nije ga uklonila, i između njih je stajao samo duh u koji ni ona sama 

više nije verovala! Naglo uzburkanih osećanja, on kleknu pred njom, 

i pritisnu lice uz njene ruke. Nije ga odgurnula, niti se odmakla, i 

ostali su tako nekoliko dugih trenutaka. 

Prenuli su ih povici iz sale, i da ne bi izazivali nepotrebne primedbe, 

vratili su se društvu. No Matildi, Ani i Mariji nije izbeglo jako 

bledilo na licu gospođice Dartoa, i srećni izraz na licu Žilbera de 

Lafajeta. 

Kasno te noći, Leonina je sedela kraj prozora svoje sobe na spratu, i 

posmatrala prelepi snažni predeo, obasjan zvezdama. I ko bi mogao 

znati otkuda je u tome potpunom miru iznenada došla poruka: ona 

se najednom uhvati za grlo, kao da se guši, i jedva šapnu: 

– Leone! 

I u bolnim jecajima pade preko postelje. 

Gospođica Dartoa nije bila bezvoljna sanjalica, i time su odluke za 

nju bile još mnogo teže. Osećala je prema Lafajetu istinsku prisnost 

i odanost, a priznavala je i njegovu nesumnjivu privlačnost. Znala 

je, isto tako, da bi Žilber sa svojom lakoćom i neodoljivošću slabo 

prolazio pored magične duhovne snage viteza od Gijminoa. Da je 

samo imala bilo kakvu vest! Stigla su dva pisma od Petale, pisana 

u razmaku od tri nedelje, puna očajanja. Aristid se javio jednim 

uzdržanim izveštajem u kojem se moglo naslutiti da se na kuću 

okomio bes grofa od Šavinjola, ali od Leona nije bilo nikakvog glasa. 

Njena okolina je sa disciplinovanom radoznalošću očekivala odluku 

koja je svima izgledala kao pitanje dana. Iznenada je došlo i proleće, 

koje je Leonini u ovome raspoloženju izgledalo kao čista pakost 

prirode. Što se Lafajeta tiče, slutio je svakim časom kako njegovo 

nežno strpljenje topi led oko Leonine, i polako plavi njene usplahirene 

267

misli. Jašući svakodnevno prema kući Rozenemovih, osećao je kako 

svaki novi jabukov cvet radi za njega, kako se ptice i travke udružuju 

da mu približe ženu njegovih snova, kako joj zefir šapuće njegove 

reči. I njegovi osećaji nisu bili prazna nasluta. Jedino što Lafajet nije 

mogao ni znati ni slutiti, bio je odnos između Leoninine pametne 

glave i njenog mladog i željnog tela: Lafajet je mogao do mile volje biti 

mlađi, lepši, bogatiji, društveno uspešniji i možda čak i zabavniji – no 

Leonina je provela jedan sat u zagrljaju i izmenjivanju poljubaca sa 

Leonom... Njeno telo joj je neprekidno slalo poruku o naslućenom 

savršenom ljubavniku – strpljivom, nežnom, neumornom. Njena 

želja bila je najmoćnija spona sa Leonom, kada više nije bilo razloga 

da se veruje. A na drugoj strani sveta, Leonu je želja za njom pomagala 

da očuva razum. 

Čitateljkinoj osetljivosti možda će zasmetati promene koje se 

naslućuju u junakinjinoj duši; no neka ne zaboravi da ona i pisac 

znaju ono što oruđe njihove mašte, gospođica Dartoa, ne zna o 

sudbini viteza od Gijminoa. Pa neka se, kao peckanje u šampanjcu 

ili zelena nit u rokforu, oseti izazovni ukus imaginacije kad ona jače 

zaleprša na nevidljivim uzdama, i u svojoj igri, često sa vrlo malo 

milosrđa, izazove utisak stvarnog i bolnog. Našem neuporedivom 

sudiji nepotrebno je napominjati logički vid stvari, stanja duše i slično; 

ona suviše dobro zna pravila igre, i pisac će se prepustiti neizvesnosti 

da bude procenjen samo po veštini. 

Obuzeta unutarnjim raspinjanjima, gospođica Dartoa je učinila 

ono što je tako osobito označavalo njenu prirodu: posvetila se 

drugima. Matilda i Đakomino više nisu bili u stanju da skrivaju 

jačinu međusobne privrženosti, a Leonina se smatrala odgovornom 

za sudbinu svoje družbenice i Leonovog sluge. Lek za ljubav može 

biti, smatrala je Leonina, samo uporno ponavljanje uzroka bolesti: 

pa pošto su joj Matilda i Đakomino, svaki za sebe priznali da više 

ne mogu bez onog drugoga, Leonina je rešila da primeni lečenje na 

najjednostavniji način. U to ime, napisala je jedno pismo, koje ovde 

navodimo u celini: 

268

Guverneru kolonije Sveta Lucija, g-dinu de Toasej 

Baltimor, 15. marta 80. 

Veoma poštovani gospodine, 

Vaša dragocena kći, koju je samo nebo odredilo da mi bude družbenica, 

javljala Vam se dosada redovno i uz moje znanje. Ovoga puta javljam 

Vam se sama, u svojstvu osobe ne samo formalno, nego iz dubine 

srca iskreno sklone da želi najlepše i najbolje Matildi, koja je u Novom 

svetu osvojila svako srce svojom dobrotom, otmenošću i hrišćanskom 

ljubavlju. Vaša kći je, gospodine de Toasej, cvet koji bi mnogi dostojan 

suprug uzbrao, sad kad je u najlepšem dobu. Pojavio se, međutim, 

kandidat koji je sve druge bacio u senku svojim neizmernim 

kvalitetima. U kući mojih bliskih rođaka, Rozenemovih, uglednih 

trgovaca, sa dva člana predložena za Senat, u kojoj Matilda uživa 

najveće poštovanje i zaštitu, pojavio se čovek neuporedive elegancije 

i punog poverenja, sin sudije iz Italije, i ovde dobro viđen trgovac i 

brodovlasnik. Moja porodica i ja, primetivši njegovu naklonost za 

Matildu, diskretno smo se raspitali o njemu, i dobili samo najlepše 

preporuke. Čovek je mlad, lep, uspešan i uvereni katolik. Treba li 

napomenuti da je, kako to najbolja pravila nalažu, prvo zamolio 

za dozvolu moga rođaka – glave kuće da uopšte dolazi u društvo u 

kome ima mladih neudatih dama, i da je za vrlo kratko vreme stekao 

poverenje svih nas! Teško je tako nešto napisati ocu, ali i Matilda je 

na svoj uzdržani način dala do znanja da joj ovo poznanstvo mnogo 

znači. Suze mi kvase pismo, ne samo od žalosti što molim za rastanak 

sa predragom Matildom, nego i zbog stida što sam primorana da 

tražim pristanak najdražeg oca za rastanak od deteta, ali neka mi 

nebo oprosti, to je za Matildino dobro. Ja vas preklinjem, plemeniti 

guverneru de Toasej, da date svoj blagoslov braku svoje kćeri Matilde 

i Đulija Đakominija od Akvile. Ukoliko pošaljete svoj pristanak, naš 

paroh će venčati odmah po stizanju odgovora mladi par, koji će se 

nastaniti u Baltimoru. Prilažem uz svoje pismo i preporuku svog 

rođaka Volfganga de Rozenem, koja će Vam govoriti jezikom muške 

logike i poštenja. Ja mogu samo da molim za najbolji ishod. 

269

Vaša, s poštovanjem, Leonina, baronica Dartoa 

P. S. General de Lafajet, kojeg se sećate, izrazio je želju da Vam pošalje 

posebno pismo, kako biste imali potpun uvid u situaciju. 

Dok je pisala ovo pismo, gospođica Dartoa je pokušavala da se seti 

kakve kazne čekaju u paklu lažljivce i falsifikatore, i nije mogla da 

se seti. Da bi stvari bile gore, uvukla je u prevaru i druge – doduše 

uz opštu i radosnu saglasnost. Sam Đakomino nije znao za detalje 

iznesene u pismu, samo ga je Lafajet podsetio na uverljivost gospođice 

Dartoa. Matilda je bila upoznata sa igrom, i sa bezbožnom radošću 

je prihvatala Leonine drske formulacije. Tako je ova afera, koja baca 

malo iskrivljeno svetlo na neuporedivu pravednost gospođice Dartoa, 

dočekana u društvu koje nam je poznato kao pouzdan način da se u 

paklu sretnu svi na istom mestu, i da svoje veselo druženje nastave. 

Sredinom aprila, stigao je dirljivi odgovor guvernera de Toaseja, i 

za samo nekoliko dana obavljena je svadba. Đakomino je za vreme 

obreda bio vrlo ozbiljan, Matilda veoma nasmejana, Rozenemovi 

potpuno van sebe; pola Baltimora bilo je prisutno na zabavi koja se 

održavala u kući i na travnjaku ispred nje. Lafajet je vodio Leoninu 

da traže najlepše poljsko cveće za venac koji će se okačiti iznad vrata, 

i divio se njenom poznavanju biljaka. Prolećni vetar mu je donosio 

u nozdrve miris njene kose, držao je njenu nežnu ruku na svojoj, 

pomagao joj pri preskakanju prepreka, i bio beskonačno srećan. 

Zahvaljivao je nebu što je Rošambo beskorisno blokiran od Engleza 

na Rod Ajlendu, i što sve ratne akcije i dalje stoje. 

Pred smiraj dana, priređen je roštilj na ledini iza kuće, i došle su i nove 

uzvanice iz Baltimora. Među njima bio je i jedan razrok i namrgođen 

omanji čovek, prekriven prašinom od puta, koji je tražio zapovednika 

milicije i regularnih trupa. Kad je već otišao, raširio se među gostima 

glas da je na svadbu došao i kapetan Džons, ali se više nigde nije 

mogao naći. 

270

Deus ex machina I 

Kapetan Džon Pol Džons nije imao nikakvog razloga da bude 

zadovoljan baltimorskim građanima i njihovim lakomislenim 

zabavama. Još uvek su ga zvali „kapetan“ premda je odnedavno 

bio admiral američke flote; sa svojim novim zvanjem imao je samo 

nove povode za bes, jer ništa nije mogao učiniti sa Rošamboovom 

unapred slavljenom flotom, čiji je komandant dozvolio da ga Britanci 

blokiraju više od mesec dana. Bio je zapovednik bez vojske, jer je sve 

povereno nepouzdanom Francuzu. Novi položaj nije ništa izmenio 

prezir i podozrenje koje su prema njemu gajili ostali komandanti, iz 

otmenijih krugova. Nije se zaboravljala mračna priča o ubistvu koje je 

nehotice počinio na svojoj prvoj plovidbi, iza leđa su ga uporno zvali 

„gusar“, a položaje je zadobijao, kako se činilo, u obrnutoj srazmeri sa 

zaslugama koje je imao i pobedama koje je donosio. Kapetan Džons 

je, doduše, jasno osećao da mu je Vašington iskreno naklonjen, ali 

mu je njegovo uporno ubeđivanje da treba da ode na usavršavanje i 

širenje slave američke mornarice, i to čak u Rusiju, odakle je carica 

već duže vremena slala pozive, zvučalo skoro uvredljivo: ne zbog 

toga što je Rusija bila daleko, ili što nije poštovao dalekosežnost 

Vašingtonovih zamisli – ali ideja da služi jednoj krunisanoj glavi svaki 

put bi ga iznova izbezumila. Uz te znake nesreće, imao je još da primi 

obaveštenje svoje Prudens da je našla čoveka svog života u jednom 

trgovcu krznima iz Filadelfije, i kapetan Džons je mrzeo svet mnogo 

strasnije nego ikada ranije. Došao je u Baltimor koliko da proveri 

spremnost luke i njene odbrane, toliko i da iskali svoje osećanje 

nemoći na drugima, i činjenica što je ljude povukao sa svadbe činila 

mu je zlobno zadovoljstvo. Znao je da će ga tu stići nalog za odlazak, 

i prekidanje zabave nekolicini izgledalo mu je kao neizmerno 

mala nadoknada za njegovo odvajanje od revolucije. Uz sve to, nije 

mogao a da ne primeti kolika je još uvek njegova popularnost među 

običnim građanima, i kakvo je opšte uzbuđenje izazvao sam pomen 

271

njegovog imena; no, dužnost pre svega, i kapetan je u nešto boljem 

i omekšanijem duhovnom stanju otišao sa zabave, vukući sa sobom 

predstavnike lokalne vlasti. 

Već nekoliko dana kasnije, u njegovu sobu u krčmi koju smo nedavno 

pominjali, i u kojoj se Džons skočom lečio od ljubavnih i drugih jada, 

došla je gradska delegacija da legendarnom heroju ponudi dostojnije 

kvartire. Njihova zadivljenost i zaista dobro stanje luke, uz podatke 

o prilozima koje su građani dali za utvrđenja, i koliko dobrovoljaca 

za miliciju, naterali su Džonsa da pristane na bliže dodire. Dobio je 

udoban stan u glavnoj ulici, ljubaznu domaćicu, i mnogo poziva za 

sve viđenije kuće u gradu. 

Čitalac je već naslutio da će doći do neumitnog sastanka kapetana 

Džonsa i drugih junaka ove pripovesti: Baltimor je malo mesto, i u 

njemu zajednički nisu mogla boraviti dva heroja oslobodilačkog 

rata a da se ne sretnu. Sa druge strane, Lafajet je skoro stalno bio 

tamo gde i Leonina, i bilo je izvesno da će i gospođica Dartoa doći u 

blizinu kapetana Džonsa. I zaista, kuća Rozenemovih bila je među 

prvima na spisku ponosnih domaćina američkog morskog vuka. 

Jedne tople i mirisne aprilske večeri, najmanje četrdeset ljudi se 

tiskalo po kući Volfganga Rozenema i po travnjaku ispred – očekivao 

se glavni događaj večeri – susret Lafajeta i kapetana Džonsa, i ženske 

su učesnice žagorile od jedva suzdržavanog uzbuđenja. Lafajet je, 

sa njemu prirođenom elegancijom, zakasnio taman toliko da svi 

primete njegov dolazak na besnome vrancu; bio je odeven u odelo 

one plave boje koja je docnije nazvana „pariskom“. Ešarpa boje 

kajsije, izvezena zlatom, padala mu je preko jednog ramena, vezana 

na desnom boku. Beli vezeni prsluk i bele čakšire upotpunjavali 

su prolećni izgled mladog vojskovođe. Njegov prvi pozdrav bio je 

upućen gospođici Dartoa, koja je, odevena u biserno sivu svilu i 

voal, zabavljala grupu gostiju na travnjaku. Džonsu, koji je žvaćući 

lulu kraj prozora još ranije primetio tu živahnu i privlačnu pojavu, 

nije izmakla nežnost ovog pozdravljanja. Dvojica slavnih su se 

upoznala, širokim i proračunatim gestovima, na samome kućnom 

272

pragu, i suprotnost između negovanog Lafajeta i Džonsa odevenog 

u svakodnevnu odeću, na mnogo mesta preširoku i neprilagođenu 

njegovim brzim pokretima, svako je morao primetiti. Lafajet je, istini 

za volju, zanosio mnoga ženska srca, ali američkim devojkama je i 

Džons, oličenje novog čoveka mlade države, bio isto toliko privlačan. 

Vazduh je između njih odisao željom za međusobnim ogledanjem, i 

svima je veče obećavalo prijatna uzbuđenja. To je istovremeno bilo i 

jedino zvanično upoznavanje, a sve ostalo je, po američkom običaju, 

prepušteno učesnicima zabave. Gospođica Dartoa je upoznala 

slavnog pomorca tako što je on nespretno stao na kraj njene suknje; i 

kad mu je, razbijajući veselo njegovu zbunjenost, rekla svoje ime, on 

je znao da mu ono nešto govori. Ali se nikako nije mogao setiti šta. 

Posle večere, mlađarija je otišla u šetnju pod hrastove senke, a najveći 

broj uzvanica se podelio po „klubovima“ – najbrojniji, naravno, bio je 

tamo gde su na dva kraja sedeli Lafajet i Džons, beležeći svoje male 

pobede ženskim osmesima, opštim smehom i odobravanjem. Koliko 

je pogrešnih očica, propuštenih petlji i promašenih bodova iznenadilo 

sledećeg jutra svoje vlasnice! Džons je svoje dame našao u Ani i 

Mariji, a Lafajet, naravno, u gospođici Leonini. Okršaji su se vodili 

oko Rošamboa, glavne ratne teme. Opori humor kapetana Džonsa 

bio je prava protivteža leporečivosti generala Lafajeta koji, kako je 

izgledalo, nikad nije bio tako nadahnut. Sa dužnom skromnošću i 

samopodsmevanjem evocirani su ratni uspesi ova dva deteta sreće. 

Pomalo nezadovoljan što je šampion udatih i prevashodno patriotskih 

dama, kapetan je često upućivao svoj oštri razroki pogled Lafajetovoj 

muzi, i ona mu je, sa otvorenošću lišenom koketerije, uzvraćala 

poglede. Nešto ga je teralo da upravo ka njoj upravlja svoje reči, i 

svaki put bi se iznenadio novom, različitom i uvek prijatnom dejstvu 

sjaja koji je iz nje izbijao. 

– Kapetane, započe Ana, – nikada nismo čuli pravu priču o bici kod 

Flemboro Heda. Ili su novine preterivale, ili skrivale činjenice – ako 

su bile engleske – a da i ne govorimo o starcima iz Kongresa koji su to 

pokušali da prikažu kao nekorisni avanturizam. 

273

– Moja će priča teško nadmašiti fantastične avanture Kongresa kad je 

bežao iz Filadelfije, ostavivši građane, reče Džons. 

Ova je primedba dočekana sa velikim veseljem, i kad je Volfgang 

ućutkan, čuli su se i drugi zahtevi da Džons priča. 

– Nemojte me izdavati sada, Džonse, reče Lafajet – ja sam svoju 

zalihu dobrih priča iscrpao, i neophodna mi je pauza da od nekoliko 

slučajnih uspeha načinim predmet zanimljiv damama. 

Džons je izgledao pridobijen. 

– Priznajem, reče on, – da sa slučajnostima nikad nisam bolje 

stajao nego kod Flemboro Heda. No sa slučajnostima kao što su 

vreme, mesto, okolnosti i položaj to nije bio slučaj – isključivo sa 

slučajnostima ljudskog porekla. 

Džons zaćuta za časak, prisećajući se viteza od Gijminoa. 

– Pri tome sam, drage moje dame, svoju najkorisniju slučajnost 

izvukao iz vode. 

– Hoće li cela priča biti u zagonetkama? upita veselo Matilda. 

– Za mene još uvek jeste, nasmeja se Džons. 

– Izvadio sam iz vode čoveka koji je sprečio pobunu na brodu, 

onesposobio dva engleska oficira, sam izveo abordaž, uništio 

skladište baruta. U vašu čast – i tu Džons podiže čašu – taj čovek je 

bio Francuz. 

Rozenemovi, koji su većim delom svoje krvi bili Nemci, radosno 

zagrajaše. 

– Odakle je bio? upita Volfgang. 

274

– Iz Pariza. 

– Zahtevam da se zdravica promeni, upade Lafajet. – Ova će ići u 

zdravlje ovde prisutne vile Lutecije, gospođice Leonine Dartoa! 

Čaše se opet podigoše. Po drugi put je ime zazvonilo u Džonsovom 

pamćenju, i on ispijajući vino čvrsto stisnu oči, pokušavajući da 

se seti. Da, tako nekako se zvala Leonova dragana, ona zbog koje 

je dospeo robije! Džons otvori oči, posmatrajući preko čaše mladu 

ženu koja mu je sedela nasuprot. Bila je upravo zanosna. Da li je 

mogućno da to bude ta osoba? Šta bi radila u Novom svetu? Koliko 

Parižanki ima sa sličnim imenom? Odmeravajući je dok je odlagala 

čašu i ponovo uzimala vez, Džons zaključi da ova čarobna Lafajetova 

prijateljica na drugom kontinentu teško može biti uzrok zle sudbine 

njegovog prijatelja. No, priču je trebalo nastaviti. 

– Bila je jesen prošle godine, i plovio sam, potpuno nezaštićen, uz 

istočne obale Engleske, na brodu koji je to ime zasluživao manje no 

ja englesku krunu, nastavi Džons. – Sve je bilo protiv mene, počev od 

magle i kiše, pa do proklete engleske fregate koja se postavila između 

obale i mene. Da ne zaboravim najlepše, pri prvom plotunu se jedan top, 

koji nije mogao biti bolje pričvršćen za crvotočne potpornike, odvezao 

i ubio gotovo celu posadu, a drugi eksplodirao! Nisam imao nikakvog 

drugog izbora sem da se kao razbešnjeni ovan zaletim u Engleza, 

gonjen željom za slavom republike koliko i nužnom potrebom da se 

za bilo šta zakačim, da ne bih odmah potonuo. Mornari pobunjeni na 

palubi, engleski zarobljenici pobunjeni pod palubom, a svi mi izloženi 

paljbi Engleza sa razdaljine ne veće od ove koja me deli, zahvaljujući 

sebičnom Lafajetu, od vas, gospođice Leonina. 

Laki žamor uzbuđenja prostrujao je publikom. Dok su neke igle 

zveckale sve brže, druge su beznadežno mirovale u krilima. Leonina 

je osmehom zahvalila na pažnji. 

– Ako opis bitke to zahteva, ja ću se pomeriti, reče ona. 

275

– Zasad ne, upade Lafajet – ali ako sam dobro razumeo, uskoro će 

vam pretiti abordaž; računajte na mene. 

Trebalo je nešto vremena da se Volfgang ponovo ućutka. 

– Takav bi, ukratko, izgledao beznadežni položaj u kojem sam se 

našao, nastavi Džons. – Ali imao sam na brodu čoveka koji je izveo onu 

prethodno iznesenu listu podviga, kojoj sa ne manjom zahvalnošću 

pridodajem sređivanje mojih haotičnih brodskih papira. I bio sam 

mlađi... čitavih šest meseci, pa prema tome i smeliji. Gledajući kroz 

otvor veći od mene samog na boku moga broda prema engleskom 

zapovedniku preko puta, na netaknutom brodu, odgovorio sam na 

poziv za predaju izjavom da borba još nije ni počela. Eto šta se dešava 

kad se nekritički ide za klasičnim uzorima. Srećom, pridodao sam i 

izraze za koje me je mati u mladosti šamarala. 

Ovoga puta je ućutkivanje Volfgangovog grohotanja malo duže 

potrajalo. 

– Čovek kome sam toliko zahvalan, reče Džons, – napravio je doduše 

uz svoje podvige i greške od kojih bi svaka zasluživala njihanje na 

jarbolu kod nekog strogog engleskog kapetana – a takve sam u mladosti 

uglavnom poznavao. Republika, međutim, mora da na suštinu više 

gleda nego na formu – ne znam kako će se na mene gledati kao na 

oličenje psujuće republike – te sam ovome čoveku oprostio sve: usred 

abordaža, koji je poveo na svoju ruku, izvoleo je da održi dvoboj sa 

engleskim oficirom, umesto da mu prereže grkljan. Viteštvo je opasna 

bolest, dame i gospodo. Naravno, otkup živih engleskih oficira je jedna 

po kongresne finansije nadasve unosna stvar. No vratimo se onom 

izvlačenju iz vode. Uleto prošle godine, pokušavao sam nemoguće sa 

svojom olupinom u tulonskoj luci. Sve što je na taj brod išlo, bila je 

boja, pa smo tako crvotočinu išarali kao nijedan od mojih brodova. 

Uz put sam skupljao i francuske pomorske pešadince. U noći pred 

isplovljavanje, moji su ljudi prihvatili jednog begunca namenjenog 

galijama, koji je u znak zahvalnosti oborio trojicu svojih spasitelja – 

276

našli su ga inače tako što je sam iz vode napao čamac. Doneli su ga, 

konačno onesvešćenog, na brod, gde se probudio dozivajući jedno 

žensko ime, pa sam u prvom trenutku pomislio da ga bacim natrag... 

– govoreći ovo, Džons je bacio pogled na Leoninu. Bila je udubljena u 

svoj rad, a na njenom licu više nije bilo osmeha. 

– Uskoro se, srećom, sem zaljubljenosti, otkrilo da zna jezike kojima 

je teško zapamtiti i ime, da je čovek od pera i zakona, da mrzi svog 

kralja i da je plemićkom spletkom bačen u okove. 

Gospođica Dartoa je sedela pravo, sklopljenih očiju i hvatajući 

vazduh, a ruke su joj se u krilu neznatno tresle. 

U mrtvoj tišini, gledajući samo nju, kapetan Džons je nastavljao: 

– Još iste noći postalo mi je jasno da sam na brod primio ono što 

sam dotada uspešno izbegavao – svog učitelja. Gde god da si sada, 

nazdravljam u tvoje ime, Leone od Gijminoa! 

Kapetanu Džonsu moralo je još trenutak ranije biti jasno da vuče 

pravu nit, ali ga je radoznalost terala dalje. Sad je, međutim, duboko 

zažalio što je tako surovo nastavio. Matilda je pokrila oči rukama, 

i skupila se u svom naslonjaču, na Lafajetovom skamenjenom licu 

čitao se neizrecivi užas, a opštu tišinu odjednom je presekao glasan 

krik, ali ne Leoninin: to je Đakomino prizivao Boga. 

Iznenađenje i zbunjenost bili su opšti; i u toj pometnji, jedino je 

uzročnik svega, obuzet razdirućim kajanjem, video kako je gospođica 

Dartoa, bleda kao smrt, klonula onesvešćena na pod, ruku krvavih od 

igala koje je grčevito stezala. 

Došlo je već treće sunčano jutro otkako je kapetan Džons, zatvoren 

u svome stanu, praznio vrčeve skoča i zabranjivao svakome ulazak u 

svoje sklonište. Nikada sebe nije toliko mrzeo kao posle zabave koja je 

završena iznenadnom bolešću gospođice Dartoa. Koje je bilo njegovo 

277

pravo da menja život žene koja je dotadašnje promene uspela da dobro 

podnese! Ko je on da podseća nekoga na bivši život! Zašto da neko kao 

Leonina, plaća njegovu ogorčenost prema ženama zbog lakomislene 

Prudens! Čemu ružno i pakosno pominjanje drugog pred parom koji je 

izgledao tako skladan i srećan! Nije li ga u svemu gonila sebična i niska 

zavist prema Lafajetu, nije li ga podsticala njegova prostačka sklonost 

da napakosti nekome ko je istovremeno hrabar, lep i srećan! Kakvu je 

korist od toga mogao imati njegov prijatelj, vitez od Gijminoa! Možda 

ju je zaboravio, možda su se i našli i razišli u ovome vremenu! 

Kajanje i prezir sebe su dobri partneri alkoholu: kapetan je već bio u 

onome bednom stanju kada se može još samo cviliti bez suza, i kada 

svaka pomisao izaziva neopisivu tugu i bol. Njegova je domaćica davala 

posetiocima najbolji savet, da ga puste na miru i sačekaju da se ispava, 

dok u kuću nije došao čovek koji na licu nije imao samo prijateljsku 

zabrinutost, nego pečat vrlo sličnoga bola. Bio je to Đakomino, koji 

je brzo uspeo da ubedi staru gospođu da Džonsu proturi kroz vrata 

jedno pismo. Za manje od pola sata, vrata su se otključala i na njima 

se pojavio Škot, crvenih očiju i neobrijan, ali sabran i čvrsta koraka. 

Čitalac već pretpostavlja čije je pismo moglo biti, i šta je ono 

sadržavalo; nećemo ga dugo držati u neizvesnosti: 

Rozenem Manor u 9 ujutro 

Poštovani kapetane Džons, žao mi je što sam poslednji put kada ste bili 

kod nas pokazala znake slabosti koji su zabrinuli moje drage rođake. 

Srećom, bolest nije ozbiljna, ali je, nesrećom, pokvarila jedno prijatno 

veče mnogima i sprečila ih da uživaju u Vašoj veštini izlaganja. Zbog 

svega toga, molim Vas iskreno za izvinjenje. 

Molim Vas, da čim Vam dužnosti dozvole, dođete ponovo kod nas. 

Sa poštovanjem, Leonina Dartoa 

278

Zašto je nekome dato a nekome ne? 

Lenjivo prolećno popodne vuklo se niz travnate padine Rozenem 

Manora, između olistalih hrastova, ostavljajući izdužene tople senke 

za sobom, kad je kapetan Džons, sveže obrijan i u čistoj košulji, ali 

još uvek crvenih očiju, došao sa Đakominom da okaje svoje grehe. 

Gospođica Dartoa ga je čekala u voćnjaku iza kuće, na klupi ispod 

rascvetalog jabukovog drveta. Najmlađi Rozenem joj je spavao u krilu, 

kućne mačke do nogu, a kosi sunčevi zraci su kroz lišće bacali zlatnu 

mrežu po pognutoj Leonininoj glavi. Džonsovo grlo se na ovu sliku 

još više steglo, i on ju je pozdravio šapućući; ovo nije bilo primećeno, 

jer mu je i ona odgovorila veoma tiho, da ne bi probudili dete. 

– Ja vas molim za oproštaj, rekao je kapetan, padajući na jedno 

koleno. 

Ostao je tako nekoliko trenutaka, dok nije osetio kako mu se jedna 

laka ruka spušta na rame. Podigao je pogled i ugledao njeno ubledelo 

i ozbiljno lice. 

– Oproštaj? Doneli ste mi najlepšu vest koju sam ikad čula, i to u 

trenutku kad sam bila blizu neopravdanoj promeni svog života. Ja 

sam ta koja treba da traži oproštaj... Ali to sve nema značaja, kapetane 

– tu je njen glas postao življi – prema onome što mi je najvažnije, i što 

me je moja slabost sprečila da saznam: ispričajte mi sve što znate o 

vitezu od Gijminoa. 

– Ne mnogo više od onoga što sam vam rekao: rastao sam se sa 

Leonom u holandskoj luci Teksel, gde je on našao brod za Francusku. 

Trebalo je da se početkom oktobra iskrca u Kaleu. 

Leonininim licem pređe bolan grč. 

279

– Ja sam krajem novembra napustila Francusku. Je li moguće da se 

za dva meseca nije uspeo javiti? Nastavljala je više za sebe, kršeći 

ruke: 

– To nije samo dva meseca. Da se do proleća javio, tetka i Aristid bi me 

obavestili. More... ili Šavinjol? Prestala je da govori, a ramena su joj se 

tresla od muklog jecanja. 

Kapetan Džons, koga ništa nije moglo tako da potrese kao ženske 

suze, izvadio je iz rukava maramicu i sa njom zbunjeno stajao iznad 

rasplakane mlade žene. Njegova zbunjenost je, međutim, kratko 

trajala; samo trenutak je Leonina popustila čistom očajanju, i prema 

kapetanu se ponovo podiglo njeno lice, sa očima svetlucavim od 

suza, ali i odlučnosti koju Džons nije još poznavao. 

– Moram se odmah vratiti u Francusku. 

Kapetan je tek sad seo do nje, na klupu, i nekoliko trenutaka je samo 

posmatrao liniju njenog vrata i profila, dok je pokušavala da otre 

suze, pre nego što se odlučio da kaže ono što je pripremao. 

– Želeo bih još jedanput da vam kažem, gospođice Dartoa, da mi je 

Leon bio jedan od najdražih ljudi koje sam ikad upoznao, i da me 

za njega veže najdublje prijateljstvo. Neki strašan slučaj je hteo da 

sretnem i vas u drugome svetu, i da vam donesem vest o tome da je 

živ... ili da je bio živ pre sedam meseci. Mogu li da budem sasvim 

otvoren? 

– Ja vas molim, reče Leonina odlučno. 

– Upoznajem očaravajuće žensko biće, vredno Leonove pažnje, i to 

– nemojte mi zameriti – u trenutku kad je obasuta pažnjom čoveka 

od najveće vrednosti i ovde i u Francuskoj, lepog, mladog, srećnog i 

uspešnog. Imam li pravo da u ime nepouzdanih vesti kvarim nečije 

dobre namere i dobre izglede? 

280

– Vi ste opčinjeni Leonom, i u tome vas sasvim razumem... i 

potpuno mi je prirodno što ste morali da ispitate da li je reč o meni, 

ili nekoj drugoj ženi. Ja sam, sa svoje strane, zahvalna nebu što 

me je Leon pomenuo pred vama. Najzad, nemam nikakvog razloga 

da prema vama ne budem isto toliko otvorena kao i vi prema 

meni. Da, u jednom trenutku sam pomislila da mogu promeniti 

život koji mi je namenjen, i popustila sam atmosferi prijatnosti i 

bezbrižnosti kojom su me u najboljim namerama okružili ljudi 

koji me vole. Veoma je lepo od vas što dopuštate da neizvesnost 

zamenim izvesnošću, i što mi nudite neku vrstu svog oproštaja... 

koji, znajući za vašu sklonost ka Leonu, utoliko više cenim. Ako 

me je u prvom trenutku vest o Leonu toliko pogodila, to je bilo 

upravo stoga što sam je shvatila kao nebesnu opomenu za ono što 

sam nameravala. Nemate za šta da sebe krivite, kapetane Džons. 

Bez obzira na to kakva je Leonova sudbina, i moja sa njim, ja ću vas 

celog života smatrati svojim spasiocem. 

I jednim nežnim pokretom ona stisnu Džonsovu ruku. 

U tome je trenutku kapetanu Džonsu došla na pamet misao istaknuta 

u naslovu ovog poglavlja. Zašto je nekima dato a nekima ne? Zašto 

vitezu od Gijminoa, sem što je obasut ogromnom ljubavlju ovakve 

žene, još i nebo u njegovom, Džonsovom obličju, pomaže kad 

izgleda da će ta izuzetna ljubav biti utopljena u beznađu? I, kao što 

je poznato, najjača Džonsova osećanja uglavnom su se izražavala 

manje ili više čujnim psovkama: da je gospođica Dartoa digla glavu, 

ugledala bi na kapetanovom licu pomalo divlji izraz, i usne koje se 

miču u neizrečenim kletvama na račun srećnog viteza od Gijminoa. 

No premda je bio preke prirode, Džons nije psovkama izražavao 

nijedno drugo osećanje sem ljubavi prema ovo dvoje ljudi koje je 

upoznao na dva kraja sveta, i čudesno ih – bar u mislima – ponovo 

spojio. Psovke su više bile upućene sopstvenim neispunjenim 

nadama sa Prudens, koja mu je suviše dugo izgledala kao idealna 

zaključnica jednog burnog ljubavnog avanturizma. 

281

Najzad Leonina prekide ovo ćutanje, ispunjeno sasvim različitim 

mislima. 

– Vi ćete verovatno misliti da iskorišćavam vašu potresenost, ali 

u ovome što nameravam, bojim se da ne mogu očekivati pomoć i 

razumevanje od drugih... Možete li mi pomoći da se što pre vratim u 

Evropu, kapetane Džons? 

– Ja sam upravo dobio naredbu koju sam mesecima očekivao, 

reče kapetan. – Vašington me šalje u Rusiju da bolje izučim zanat 

i predstavljam ponos republike pred caricom. Isploviću za nekoliko 

nedelja odavde, i biće mi čast da vas prevezem do Francuske. 

Nije bilo potrebno da gospođica Dartoa išta kaže – njeno lice je sasvim 

dovoljno pokazivalo zahvalnost. 

Džons je pokušavao da što obazrivije sastavi sledeće pitanje. 

– Verujte mi, draga gospođice, sve što sam ja od viteza Gijminoa 

saznao o vama, jeste ime koje nisam ni dobro zapamtio, sem da je 

slično njegovome. Zapamtio sam da je u vašu priču kobno upleten 

jedan nemoralni plemić. Daleko od toga da želim da zadovoljim 

svoju radoznalost – samo želim da vas pitam – smatrate li da je vaša 

sigurnost u Francuskoj obezbeđena? 

– Mislim da nije, reče gospođica Dartoa, dok joj se lice smračivalo. – 

Taj... nemoralni plemić je još uvek moj zakoniti muž, od koga sam 

prevarom pobegla. Da nisam pristala na taj brak, Leon bi bio osuđen 

na smrt. 

Psovke kapetana Džonsa su se sada dosta jasno čule. 

– Ali ja moram videti šta se desilo sa njim, sad kad znam da je preživeo 

bekstvo iz Tulona, reče Leonina očajno, hvatajući ponovo Džonsovu 

ruku. 

282

Od pokretanja i glasova, mladi Rozenem u njenom krilu poče da se 

u snu buni, i gospođica Dartoa mu se zdušno posveti. Posle nekoliko 

trenutaka, ona ponovo progovori, mnogo tišim glasom: 

– Mora vam biti jasno, kapetane Džons, da za mene više nema drugog 

izlaza. 

– Kako ćete stići do Pariza, dete moje? reče Džons. – Jer ja moram da 

nastavim do Švedske, odakle ću ići u Rusiju. 

– Sa mnom će biti Đakomino i Matilda, reče Leonina sa nadom, i 

odmah ustuknu: – Ako budu hteli da ostave Baltimor. 

Džons je ćutao, smrknut. 

– Ja ću vas odvesti do Francuske, reče on najzad. – Ukoliko vaši mladi 

prijatelji ne budu hteli da idu iz Novog sveta, dajem vam svoju reč da 

ću vam obezbediti pouzdanu pratnju do Pariza. 

– Oh, bože! reče Leonina, jedva uspevajući da zadrži suze od ganuća. 

– Neko vas je zaista odredio da mi budete anđeo-čuvar! 

Poslednji zraci sunca su se gubili, kad je dvoje prijatelja krenulo 

prema kući, dogovarajući se o detaljima puta. Džons je nosio mladog 

Rozenema, koji se probudio vođen nepogrešivim nagonom za 

večerom, i sada je pokušavao da kapetana liši epoleta sa resama. 

Džons nije želeo da ulazi u kuću – hteo je da se ponovo malo osami. 

Dok je silazio prema drumu, shvatio je koliko je odluka bila ispravna: 

uz stazu je dolazila jedna muška figura, i naslutivši ko to može biti, 

Džons se u jednom skoku našao iza najbližeg stabla. Predosećanje 

ga nije prevarilo – pored njega je u sumraku, ne obraćajući pažnju 

ni na šta i ne dižući pogled, prošao Lafajet, lica stisnutog u izraz 

neublaživog bola. Koliko je ova mračna i potištena prilika bila 

različita od blistave i elegantne pojave koja se na ovome istom mestu 

283

pojavila pre samo dva dana! Džons nije mogao a da ne oseti duboko 

saosećanje i sažaljenje prema mladom čoveku. Dok je jahao prema 

Baltimoru, u jasnoj prolećnoj noći, činilo mu se, međutim, da stvari 

i nisu tako tragične: Lafajet je mlad, uspešan i verovatno malo sklon 

dužoj melanholiji. On će lako naći utehu. Mnogo više i podmuklije ga 

je mučila briga, koju nipošto ne bi izneo Leonini – a to je bila Leonova 

sudbina. I gledajući tamne senke drveća što je promicalo kraj njega, 

kapetan Džons se usrdno stao moliti, cenjkati i svađati sa svojim 

mnogobrojnim i bezimenim škotskim vilama i vilenjacima, tražeći 

srećne obrte za svog prijatelja. 

Kada je Leonina objavila Rozenemovima i mladom bračnom paru da 

će se vratiti u Evropu, reakcije su bile sasvim suprotne od onoga što 

je očekivala, pre svega zato što je Matilda u međuvremenu zakazala 

veliku porodičnu skupštinu – u Leonininom odsustvu, razume 

se, i širokom porodičnom sastavu iznela podatke koje je Leonina 

ljubomorno čuvala. Da je znala kako se ozbiljno (i podrobno) 

raspravljalo o njenim ljubavnim i drugim mukama, gospođica Dartoa 

bi jednostavno umrla od stida. Rozenemovi, međutim, koliko god 

su bili bučni inače, o ovoj su stvari grobno ćutali. Rezultat velikog 

većanja bio je, naime, da se Leonini omogući odlazak i bezbedno 

stizanje u Francusku. Što se mladog bračnog para tiče, oni su 

bez posebnog razmišljanja i dogovaranja odlučili da prate svoju 

družbenicu, odnosno draganu svog gospodara. Matilda je već i 

napisala oproštajno pismo svom ocu, ovog puta iskreno, ali još uvek 

ne tačno u pogledu porekla svog muža. Tako je gospođica Dartoa, 

spremajući podrobno objašnjenje i milion neuverljivih razloga, bila 

prilično iznenađena opštom saglasnošću. Suze su, doduše, bile 

bezbrojne i teško su se zaustavljale, a lako iznova počinjale. Takođe, 

nikad u kući Rozenemovih nije vladala veća (relativno shvaćena) 

tišina. Zabave se više nisu organizovale, a u danima kada bi Lafajet, još 

gonjen tračkom nade, došao da porazgovara sa gospođicom Dartoa, 

svi su se sklanjali u kuću ako je dvoje mladih sedelo u bašti, ili na 

prvi sprat, ako je padala kiša. Treba li još išta reći o Lafajetu i Leonini? 

Njena neodlučnost, tako odlučno zaustavljena Džonsovom pojavom, 

284

više nije pružala nikakve izglede Žilberu, i on je to znao; znao je 

takođe i da će ona uskoro i nepovratno otići, i prosto je želeo da što 

je moguće više vremena još provede gledajući je, slušajući njen glas 

i vodeći sa njom beznačajne prijatne razgovore. Siroti Lafajet! Koliko 

je pokušavao da svoju ljubav sebi predstavi kao jesen, a posvuda oko 

njih je cvalo pozno, raskošno proleće! A na licu gospođice Dartoa, 

prepoznavao je, sve se više pokazivala nova nada i poverenje u 

budućnost. Nije mogao a da joj u sebi ne poželi da joj se to i ispuni. 

Bio je uveliko maj kad je novi i ponositi ratni brod, „Arijel“, pod 

komandom admirala Džonsa, krenuo iz baltimorske luke prema 

Evropi. Nećemo strpljivog čitaoca opterećivati scenama dirljivog 

rastanka, ni prizorima pretputnog haosa u gostoljubivoj kući 

Rozenemovih. U svakom slučaju, troje junaka nije moglo otići dok 

nisu bili svečano zakleti (na Luterovoj Bibliji) da će se kad god 

uzmognu vratiti, da će tom prilikom dovesti celokupnu francusku 

rodbinu, Leona i po mogućstvu što veći broj naslednika. 

Pola godine je prošlo otkako se zaustavila u ovome kraju, u kojem 

su ljudi bili tako prijatni a priroda toliko naklonjena, mislila je 

Leonina, brišući suzne oči i pokušavajući da pre okuke još zapamti 

obrise udobne kuće na travnjaku, drveće, cveće i udaljeno vrištanje 

mlađih Rozenemovih. Ostatak porodice tiskao se sa njom u kočiji, 

svi zabavljeni svojim uštirkanim maramicama. I onda, još nekoliko 

zagrljaja, nesuvislih saveta i jecaja, i već je na mostu čekao Džon Pol 

Džons, uparađen u plavom mundiru, i držeći se pravo i otmeno, i 

već su se čula zvona na brodu i povici sa obale, i već se veliki brod 

zaljuljao, odvajajući se od doka... kad je u grupici na obali naslutila 

i jedno lice koje se nije ni smejalo ni plakalo, i koje je u opštem 

komešanju izgledalo skoro nepokretno. 

Kad je uhvatio njen pogled, general de Lafajet je prineo usnama 

ruku, skinuo trorogi šešir i otpozdravio širokim potezom svojoj 

neostvarenoj ljubavi. 

285

Pisac, po sopstvenom uverenju, treba da bude u stalnoj neizvesnosti 

prema čitaočevim osećanjima, a nadasve prema čitaočevom stavu 

prema pojedinim rešenjima. Ako kažemo da pisac treba da bude u 

stalnoj strepnji, čini se da ćemo biti najbliže istini. Tako i u ovome 

trenutku, pisac drhtava srca i klecavih kolena očekuje čitaočev sud 

o događajima koji nikog nisu mogli ostaviti ravnodušnim. Proliveno 

je mnogo suza, izraženo mnogo dirljivih i nežnih ljudskih osećanja, i 

niti prirodne nevolje, niti neobjašnjiva ljudska zloba nisu gonile naše 

junake iz nevolje u nevolju. Pokazalo se, međutim, da likovi koje 

smo zamislili pokazuju, ponekad i protiv naše volje, ljudske odlike 

koje nisu uvek prirođene romanesknim likovima. Pisac, doduše, ima 

jedan lični razlog, a to je taj da su mu nedostižni i uvek isti junaci 

pojedinih romana ovoga tipa, dragog i piscu i čitaocu, ponekad bili 

besprimerno dosadni, i da naklonost gospođice Dartoa, iskrena kao 

i njeno srce, prema mladome vojskovođi, ima duboko opravdanje u 

ljudskoj prirodi. No, vređa li to pomalo čitaočevu zamisao? Čini li mu 

se da su slobode te vrste nepoželjne u izazivanju zadovoljstva za koje 

je određena ova književna vrsta? 

Ukoliko je bilo koja od ovih misli prisutna u napregnutoj čitaočevoj 

pažnji i dragocenom vremenu koje posvećuje čitanju ovog štiva, 

pisac usrdno moli da mu za to bude oprošteno, i da mu odbrana 

bude dozvoljena. Čini mu se, naime, da nam zajednički dragi likovi 

u ovoj svetlosti izgledaju puniji, stvarniji i bliskiji, a njihovi postupci 

opravdaniji, i ako hoćemo, hrabriji. To je bar slučaj sa neuporedivom 

gospođicom Dartoa, koja ni u jednom trenutku nije pokušavala da 

zavara sebe niti bilo koga iz svoje okoline, i koja je sa nesvakidašnjom 

iskrenošću postupala u odnosu sa onima koji bi pokazali da su te 

iskrenosti dostojni. Iz ove zadovoljavajuće paradigme istupa pomalo 

slučaj sa guvernerom Svete Lucije, ali treba uzeti u obzir da je u 

tome slučaju motiv bio više no plemenit. Sa ovim objašnjenjima, 

koja mogu izgledati plitka ali u ovome stepenu razvoja radnje 

zadovoljavaju potrebe pisca, pisac se prepušta dobroj čitaočevoj volji 

i širini njegovog razumevanja. 

286

Glava IX 

Grčka kolonija u Parizu – Oblici ludila – Pokajanje 

– Carigradske vedute 

... dok srlja 

U blato s čašću svojom i nju prlja 

Onaj ko časnim hvasta se rođenjem, 

A nije svojim činima i htenjem 

Nalik gospodstvu velikana prava: 

Buja nam čast i vreža razvrežava 

Pre kad je svojim delanjem požnjemo, 

No kad je svojim nasleđem stečemo. 

(Šekspir, Sve je dobro što se dobro svrši) 

287

Grčka kolonija u Parizu 

Daleko je iznad svih zamisli ove čitateljke ili čitaoca i njegovog pisca 

da uživanjem u romanu bitno prošire svoje saznajne domete, premda 

ni taj cilj nije uvek nedostižan u književnom saobraćanju; u pojedinim 

slučajevima, ta se zajednička proširenja saznanja dešavaju uzgredno i 

preko neočekivanih izvora. Tako se u ovome poglavlju, prirodno, neće 

govoriti o problemima grčke evropske dijaspore, o raspoređenosti 

i uspešnosti Grka po evropskim prestonicama, ali će se, kroz dalje 

doživljaje jednog izmišljenog, pa samim tim i simboličkom vrednošću 

određenog Grka, moći naslutiti ponešto od te kulturno-istorijske 

situacije. Da bi se uopšte moglo o tome, kao i o prethodnim događajima 

koji su štošta prouzročili, obuhvatno govoriti, evo nekoliko osnovnih 

podataka: Petro Foskolo imao je osam ujaka, od toga tri zakaluđerena 

koji se ne računaju; tri njegova nećaka, odnosno bratučeda, živela 

su u Trstu, dva u Veneciji, jedan u Padovi, jedna sestra od tetke bila 

je udata u Lozani, druga u Dižonu, dve u Rimu; dve tetke-udovice 

živele su u Londonu i Beču; rodbina sa majčine strane bila je na 

sličan način raspoređena po Lajpcigu, Beogradu, Napulju, opet Trstu i 

Veneciji, i Marseju. Stričevi, babe i dede i Foskolova starija braća živeli 

su u neposrednoj blizini, na ostrvima Krfu, Itaci, Zakintu, Paksiju, u 

Bariju i Ankoni. Na vrlo sličan način bila je razgranata svaka grčka 

porodica koja je do sebe držala, te je tako i porodica nama poznatog 

brodograditelja Zarganisa imala širinu dostojnu svog imena i ugleda. 

Sve ovo iznosimo da pokažemo koliko je logično, i zapravo neizbežno 

bilo da se podaci o priključenijima bilo koga iz bilo koje porodice u 

izvesnom roku, uslovljenom brzinom prenošenja poruka određenog 

razdoblja, predoče svima ostalima. Taj zakon mehanike, koji i danas 

važi za grčke porodice na prostoru između stare domovine, Evrope, 

Amerike i Australije, pokazao se i u priči koju nastavljamo da 

otplićemo. 

288

Sior Petro Foskolo je nađen u svojoj barci, posle plemenitog spasenja 

od strane viteza od Gijminoa, deset dana docnije, izgladneo, na 

nekoliko milja južno od Zakinta. Ribari koji su ga spasli sećaju se da 

je zahtevao da paze na jedro od crvenog brokata. A kako je sudbina 

ponekad nakratko milostiva, bio je na svoj zahtev prenesen u kuću 

uljarskog trgovca Kaljakudija, gde ga je, pre nego što je izrazio molbu 

zbog koje je isplovio pre dva meseca, negovao sam predmet molbe, 

lepa Mirto zelenih očiju. Zakasnela svadba obavljena je u Argostoliju 

na Kefaloniji, nekoliko nedelja docnije, i za sve to vreme Petro je 

pokušavao da još ubrza onaj zakon mehanike grčkih porodica o kome 

smo govorili. Njegova mlada supruga posmatrala je sa razumevanjem 

kako Petrovo traženje viteza postaje nezaustavljiva strast, a 

mogućnost dalje potrage, sa napuštanjem nove kuće u Argostoliju i 

tu zatečene svekrve, nagonila ju je da mužu pruža punu podršku. 

Možda čak i ne treba posebno naglašavati da je vraćanje dobročinstva 

jedna izrazita značajka mnogih grčkih priroda; u svakom slučaju, 

sličnoj strasti podlegli su u isto vreme i brodograditelj Zarganis na 

Kiteri, i njegov zet na Hidri, kojima je vitez od Gijminoa spasao kćer, 

odnosno obožavanu suprugu. Dalekovidi čitalac će već naslutiti da su 

svi ti impulsi morali brzo da se sretnu: i uistinu, već sredinom aprila 

1780, Foskolovi i Zarganisovi bili su u međusobnim dogovorima, koji 

su se završili time što su zajednički uloženim sredstvima opremili 

brod, izgrađen pod neposrednim nadzorom i po planovima Nikole 

Zarganisa, kojim je komandovao kapetan Micos Vojadžis sa Hidre, 

i kojim su Mirto i Petro krenuli na svoje veliko evropsko putovanje. 

Ovo zajedničko ulaganje, napomenimo i to, donelo je dosta 

blagostanja trima porodicama u godinama koje slede. Novim brodom 

su Foskolovi stigli do Venecije, a kapetan Vojadžis se vratio, uz 

uspešno obavljene poslove, čitaocu dobro poznatoj kira-Dafni, koja 

je u proleće 1780. očekivala na Hidri prve naslednike nove porodice, 

neumitno podložne napred izloženim zakonima. 

Putovanje po Evropi, u doba o kojem govorimo, moglo je biti sve pre 

nego udobno; no mlada Mirto je po prvi put videla veliki svet, i bila je 

na svakoj stanici obasipana naklonostima lokalnih rođaka, a između 

289

stanica ljubavlju svoga supruga, tako da su muke putovanja za nju bile 

neprimetne. Već početkom juna stigao je mladi par na svoj cilj, u Pariz, 

i nastanio se kod... daljih rođaka. 

I tako se najzad desilo ono što se moralo desiti, i karike lanca su se 

međusobno povezale: jednog toplog popodneva, dok je deda d’Irfe u 

kineskom paviljonu sebe glasno preslišavao o pojedinostima bitke kod 

Gaugamele, vikont Aristid čitao novu Lavoazjeovu brošuru u svojoj 

najudobnijoj beržeri a Petala šmrcajući vetrila Leoninine haljine, 

pojavio se na glavnim vratima kuće na uglu Veveričjeg prolaza jedan 

nepoznati par, i zatražio viđenje sa prijateljima viteza od Gijminoa. 

Ova pojava, kako su je videli stanovnici kuće, i za dugo vremena je 

zapamtili, zaslužuje da se opiše našem strpljivom čitaocu. 

Sior Petro Foskolo, u svom crnom lekarskom odelu od najfinijeg 

somota, predstavljao je, zahvaljujući svojoj sjajnoj građi i licu koje smo 

mnogo ranije opisali kao izrazito lepo, pojavu dostojnu opšte pažnje. 

No pored svoje mlade supruge, njegov je utisak bledeo: Mirto, premda 

je nosila evropsku odeću, nije gubila svoj mediteranski osećaj za jake 

boje, i uvek je nosila nekakav detalj – maramu, komad nakita, uređenje 

kose koji je ukazivao na dekorativno bogatstvo njene domovine. Na 

nju jednostavno nisu išle pastelne boje i puder, i svojom je pojavom 

u Parizu stalno izazivala radoznalost i pozornost. Na vratima kuće 

koja će joj gostoljubivo otvoriti vrata, mlada gospođa Foskolo je 

stajala odevena u jarko ljubičastu svilu, koja je činila prekrasan okvir 

za njeno belo lice i tamnu kosu. Na zelene oči padala je senka isto 

tako ljubičastog suncobrana, a preko ramena joj je ležerno bila vezana 

marama od najfinije svile iz Egipta, prošarana zlatnim nitima i gušće 

tkanim trakama u crvenoj, zelenoj, ljubičastoj i narandžastoj boji. 

Svedočanstvo o njenoj upadljivoj lepoti ostavili su mnogi vikontovi 

prijatelji – slikari, a zasad ćemo samo spomenuti da je još istog dana 

gospođa Foskolo našla svog najodanijeg kavaljera u vikontu Aristidu, i 

da se docnije, u iskrenom prijateljstvu koje se razvilo, od njega naučila 

otmenosti po kojoj će kuća Foskola postati čuvena po svim Jonskim 

ostrvima. 

290

Na vest da neko traži prijatelje viteza od Gijminoa, sva tri člana porodice 

su se stuštila u salon, zaboravljajući na oprez koji je nalagala stalna 

pretnja kući od strane grofa od Šavinjola; ovoga puta, ta neopreznost 

nije bila kažnjena. Objašnjenja Foskolova, izgovarana na dražesnom 

francuskom u kojem su š-ovi i ž-ovi bili dosledno zamenjivani s-ovima 

i z-ovima, trajala su duboko u noć, i morala su biti ponovljena nekoliko 

puta, i svaki put su bila sa istom strašću praćena kletvama dede d’Irfea 

i bučnim brisanjem nosa uz prikrivanje suza gospođe Petale. Glas je 

najzad stigao, i što pre se morao preneti Leonini. Na žalost, podatak da 

je poslednje viđenje Foskola sa vitezom bilo prilikom zarobljavanja ovog 

drugoga, a da se poslednja vest koja se na njega odnosila, ticala viteškog 

oslobađanja kira-Dafni, nije mnogo obećavao, jer je dalja vitezova 

sudbina na turskom brodu bila neizvesna. Sa druge strane, Foskolo je sa 

sobom imao pismo kira-Dafni, koja je detaljno opisala svoje doživljaje, 

i navela da je turski zapovednik uvažio Leonove zahteve, i da je svojom 

rečju – a nije se pokazao kao krivokletnik – obećao istoj kira-Dafni da 

će viteza osloboditi čim sretne prvi hrišćanski brod. Obaveštenja Petra 

Foskola pratila su brod do Atine, gde nije bilo nijednog broda prema 

Evropi, i znalo se da je nastavljao prema Carigradu. Drugim rečima, 

istorija viteza od Gijminoa, ako joj se još neke prepreke nisu isprečile 

u međuvremenu, mogla je da se srećno nastavi stizanjem ili vestima iz 

neke evropske luke. Trebalo je strpljivo čekati, i čuvati se Šavinjolovih 

nedela. 

Već smo ranije primetili da je iznutra razjedinjena porodica u kući na 

uglu Veveričjeg prolaza prema spoljnom svetu istupala jedinstveno, i u 

odbrani i u prihvatanju, po starom i neznatno izmenjenom feudalnom 

principu – „prijatelji naših prijatelja su i naši prijatelji“, i to je doprinosilo 

činjenici da ta kuća skoro nikad nije bila prazna. Bračni par Foskolo 

došao je da okonča jedno tužno razdoblje u kojem je porodica živela 

izolovano i zatvoreno, bez salona i zanimljivih susreta, pritisnuta 

odsustvom bića oko kojeg se svet za ovo troje ljudi okretao. Svako 

pojavljivanje Leonininih staratelja van kuće bilo je pomno posmatrano, 

i pretnje su bile skoro svakodnevne. Uz to, sve troje d’Irfeovih bili su od 

one vrste starijeg sveta koja ne može živeti bez mladosti. Lepota mlade 

291

žene, živi i strasni duh grčkog lekara bili su, uz dobre vesti i potvrde 

o izuzetnoj plemenitosti i hrabrosti viteza od Gijminoa, odnosno o 

dobrom izboru njihove štićenice, onaj eliksir koji ih je ponovo vraćao u 

svet ljudskih uživanja i radosti. 

Razgovori, sasvim sigurno, nisu mogli biti okončani za jedno veče. 

Trebalo je većati o daljem postupku, odlučiti šta savetovati Leonini, i, 

naravno, nastaviti veze sa ova dva tako draga nova prijatelja. Ukratko – 

a u preduzimljivost u tome pogledu čitalac neće posumnjati – gospođa 

Rozenem je već sledeće nedelje imala salon, posle pauze od skoro 

godinu dana. Ono što se moglo manje očekivati, bilo je to da je to bio 

prvi zajednički salon u kući na Veveričjem uglu, u kojem su međusobne 

razlike potpuno zaboravljene u okupljanju sa zajedničkim ciljevima. 

Novi salon, u kojem je Petala prepustila bez borbe pravno-topografskonavodnjavajući 

odeljak vikontu, dobio je i posetioce kakvi ranije nisu 

viđani: čitalac će naslutiti da su mnogi od njih poticali iz grčke kolonije 

u Parizu, i da je miljenik tog krila bio Petro Foskolo koji je, podstaknut 

stalnim Petalinim pitanjima, polako od seoskog lekara postajao i pisac 

rasprava. Čudo koje ni pisac ni čitalac na početku ove knjige nisu mogli 

da predvide, najzad se desilo: prisustvo ljudi koji su naizust znali 

izvore zanimljive svim članovima porodice, i opšte pretezanje grčkih 

tema, podjednako su zadovoljavali sve tri različite radoznalosti, i kuća 

na uglu Veveričjeg prolaza je doživela svoj cvat jedinstva. Za opomenu 

i utehu čitaocu, kojem preterana harmonija može, usled književne 

osetljivosti, ponešto zasmetati, reći ćemo da uobičajeni sukobi, u 

okviru ovog jedinstva, nisu prestajali, i da su čak i povećali dijalektičku 

bujnost kućnih stanovnika. Što se tiče grofa od Šavinjola, on nije mogao 

da shvati zašto se omrznuta kuća odjednom počinje puniti njemu 

potpuno nepoznatim svetom, mnogima u neobičnoj i egzotičnoj odeći, 

uglavnom bez „imena“ u pariskim okvirima, i to je zbunjujuće delovalo 

na njegov izmučeni duh. 

Teško je pominjati, ali to je ipak neophodno, i šta se dešavalo sa 

neprijateljima naših prijatelja. Stalno nadgledanje, neizvesnost i 

sumnjičenje, i nemoćni bes što ga je Lafajet slučajno lišio plena koji je 

292

toliko priželjkivao, doveli su grofa od Šavinjola do duševnog stanja koje 

se blago može nazvati stalnom uzbuđenošću. On, koji je zločinstvima 

promenio sudbine drugih ljudi i bespravno stekao njihov imetak, 

pretvarao se u žrtvu opsednutu nepravdama koje joj se nanose! Sve 

što se dešavalo, bilo je na neki način usmereno protiv njega, a par, 

bačen na dva kraja sveta njegovim intrigama, izgledao mu je pakosno 

srećan u poređenju prema njegovom vlastitom položaju. Doduše, 

zlosrećni Šavinjol je naslućivao da njih zaista vezuje nešto što on nije 

imao, njihova međusobna ljubav, dok on ima samo sve ostalo: moć, 

slobodu, udobnost. Više nije imao veza sa starom baronicom koja je, 

uzevši svoj deo zemlje, zazirala od rastuće neuračunljivosti grofa od 

Šavinjola. Njega su polako napuštali i drugi nazovi-prijatelji, jer više 

nije bio zainteresovan ni da se provodi, niti da troši – samo da pomno 

prati i beleži kretanje svojih omraženih žrtava, a to, priznaćemo, 

nije zanimljivo čak ni najokorelijem čankoliscu. Na njega su, dakle, 

promene u kući na uglu Veveričjeg prolaza najdublje delovale, i broj 

žbira na platnom spisku grofovske kuće se znatno povećao, dok grof 

više uopšte nije znao kako da tumači podatke koje dobija. Tako je u 

njemu bes rastao, i obećavao dalje nevolje. 

Može li se, katkad, pisac i ispovediti čitateljki i čitaocu, sem uobičajenog 

traženja potvrde, saveta i saglasnosti? Ako je tako nešto takođe 

dozvoljeno, neka se sada iznese i ta ispovest. Došli smo, plemeniti 

pratioče i izvoru nadahnuća, do tačke u kojoj se talasi pripovesti, koliko 

god veliki i burni, polako smiruju, a u daljini se naziru svetla luke. 

I premda je srce puno blagosti pri pomisli na kućni mir i razrešenje 

drame, u ušima još buče odjeci prošlih bura, sećanje na podvige 

junaka i krizne trenutke, osećanje neizvesnosti i prijatna drhtavica 

očekivanja iznenađenja. To je onaj trenutak koji bi se želeo zadržati, 

u kojem se u dnu srca poželi da se prema svetlostima napreduje nešto 

sporije, u kojem se, konačno, javlja prvi nagoveštaj one zebnje koja 

prati završetke, one praznine koja se uvlači kada se od zajedničke tajne 

rastaje. Pisac bi želeo, naslonjen na ogradu broda, da se još jednom 

vrati u mrak i neizvesnost bure, hteo bi još jednom iskušenja i patnje, 

pre nego što se ogreje na prijatnoj vatri smirenja duše. Tako i sada, dok 

293

se valjaju poslednji veliki talasi naše pripovesti, i polako napredujemo 

prema mirnom konačištu, čitalac se moli za razumevanje i za izvesno 

oklevanje i porast ironičnosti: rastanak će početi, i pisac se naoružava 

da bi bio manje ranjiv. 

Za vreme ovih novih i neočekivanih promena u kući na uglu Veveričjeg 

prolaza, gospođica Leonina se vraćala u Stari svet, ovoga puta sa mirom 

u duši, i mnogo više posvećena spoljnom svetu nego kad je tamo 

odlazila. Plovidba je bila podnošljiva, a brod vođen čovekom koga će 

docniji istoričari nazvati osnivačem američke mornarice. Gospođica 

Dartoa se usrdno posvetila izučavanju ove ličnosti, a Džon Pol Džons joj 

je otvorio svoje mnogim bodljama zaštićeno srce, i dani su, u slobodnim 

časovima, prolazili u ispovestima i ljudskim (u Petalinom smislu) 

razgovorima. Gospođica Dartoa imala je odlično pamćenje, i bila je 

naviknuta da vodi beleške. Godinama docnije, njeni zapisi o kapetanu 

Džonsu poslužiće jednom američkom istraživaču za osvetljavanje ovog 

izuzetnog karaktera, primerno zaboravljanog i za života i posle smrti. 

Sudbina je htela da se gospođica Dartoa i kapetan ne rastanu zauvek po 

završetku ovog putovanja – uostalom, kapetan je često bio na službi u 

Parizu, ali se ranije kretao u krugovima gde ni za sto godina ne bi sreo 

gospođicu Dartoa. Sada, njihovo međusobno razumevanje i naklonost 

bili su zauvek zapečaćeni onim što je Leonina smatrala sudbinskim 

rešenjem svog života, i kapetan je u njenoj budućoj slici sveta zauzeo 

mesto neprikosnovenog blagonaklonog božanstva. Pitanje „zašto je 

nekima dato a nekima ne“ i dalje se stalno pojavljivalo u razmišljanjima 

kapetana Džonsa. 

Krajem juna, „Arijel“ je pristao u Dijepu, i gospođica Dartoa se iskrcala 

onako kako se i ukrcala, u muškom odelu. Stari svet je bio mirisav i zelen, 

ali je Leonina odjednom počela primećivati da je sve manje i neznatnije 

što se rastinja tiče, i da je sve veće i neprijatnije što se zdanja tiče. Žene 

su joj delovale previše nakinđureno, muškarci previše izveštačeno, a 

slike njenih američkih rođaka, u svoj spontanosti i nesputanoj veselosti, 

izgledale su joj mnogo draže i bliže. Kažemo li da je gospođica Dartoa 

osetila da je vreme za velike promene, bićemo sasvim blizu istine. 

294

Oblici ludila 

Leonina Dartoa, grofica od Šavinjola, vraćala se u Pariz u punu 

neizvesnost, ali istovremeno puna nove borbenosti. Bilo je pre svega 

važno doći do kuće, i čuti nove vesti, ako ih ima. Zato je mala grupa – 

Đakomino, Matilda, Leoninina sluškinja i sama gospođica Dartoa, sa 

krajnjom predostrožnošću putovala do Pariza, menjajući stalno kočije, 

krivudajući koliko god se moglo, i prešavši završni deo iznajmljenom 

barkom uz Senu. Tako je Leonina po prvi put stigla u svoj rodni grad 

vodom, jedne tople letnje večeri. Tamnosivi krovovi Tiljerija zlatili su 

se na horizontu, a lipe uz reku šumele. Umešali su se u gomile šetača 

uz obalu, i tek pod zaštitom mraka krenuli uskim ulicama Pariza, 

prema Veveričjem prolazu. U kući su već bili obavešteni, jer su dva 

čoveka iz barke poslata sa stvarima odmah tamo. Sporedna vrata za 

vrt su se tiho otvorila, i Leonina je sa svojim pratiocima ušla u svet u 

kojem je odrasla. 

Pisac je već izneo svome čitaocu dvoumljenja i ustezanja povodom 

događaja koji predstavljaju razrešenja i olakšanja; teško bi uostalom i 

bilo opisati sretanje ljudi koji su se toliko međusobno voleli. Dosta dugo 

vremena, Leonina nije ništa videla, a vrlo malo je i disala, pritisnuta 

na veličanstveno poprsje tetke Petale. Aristid i deda su dostojanstveno 

čekali neko vreme, dok nisu shvatili da je beznadežno pouzdati se u 

Petalinu obzirnost, te su svoje mezimče s mukom oteli, a strast tetka 

Petale se usmerila prema novim licima, odnosno prema Matildi. Bilo je 

već veče, a cela grupa je, govoreći u glas, još uvek sedela u kineskom 

paviljonu. Leonina je, doduše teško, uspela da sakupi osnovne 

novosti i podatke i sad je sedela ćuteći u mraku, a ostali su nastavljali 

ne primećujući njenu odsutnost. Bašta je pri mesečini izgledala isto 

kao i ranije, Anadiomena i Satir su, umetnički uokvireni bršljanom, 

izlagali bledim odsjajima svoje klasične obline, ribnjak sa lokvanjima 

je odbijao svetlost zvezda. Prošlo je godinu dana otkako je u ovoj kući 

295

otkrila i možda zauvek izgubila svoju prvu i veliku ljubav, i pola godine 

otkako je, progonjena, pobegla u drugi svet. Je li se išta izmenilo u 

međuvremenu? Bila je još uvek progonjena, dokazi su se mogli pojaviti 

te iste noći ili ujutro, još uvek je pretilo ono „možda zauvek“, ali su 

postojale dve nove izvesnosti: prva, da je Leon još uvek živ, i druga, 

da bez obzira na ishod, ona zna da može biti vezana samo za njega. 

Prisetila se Lafajeta, po prvi put bez samoprekora i užasavanja nad 

sobom, i bez one jeze koja bi je obuzela kad bi pomislila šta bi se desilo 

da nije naišao Džons... Gospođica Dartoa je uvek bila nemilosrdno 

iskrena prema sebi, i sada je, ne bez iznenađenja, otkrivala neko novo 

samopouzdanje i sigurnost. To je mogla biti posledica boravka među 

nešto drugačijim i njoj omilelim ljudima u Novom svetu; ali bilo je tu 

i onoga pouzdanja koje rađa ljubav drugoga – i to je bio dragoceni i 

nesvesni Lafajetov poklon. 

Najzad je deda poterao društvo na spavanje. Petala je ponovo preuzela 

Leoninu, i ona je naslutila da će sad morati da joj ispriča sve. Lako je 

uzdahnula i pošla, ali je tetkino rame bilo tako toplo i sigurno, i toliko 

je podsećalo na davne večeri kad bi je poluzaspalu ponela iz bašte na 

spavanje, da se nije mogla opirati. Uostalom, pospanost je bila jedno 

od stanja koja tetka nije napadala (san je zdrav). 

Sledećeg jutra, grofu od Šavinjola je javljeno da su uveče u kuću 

na uglu Veveričjeg prolaza došla dva muškarca i dve žene, ali opis 

Matilde i Leoninine sluškinje nije ništa govorio grofu, i on je bio 

sklon da zaključi da je reč o nekome iz gomile novih posetilaca. No 

prevarićemo se ako pomislimo da je Leonina bila van opasnosti: 

grofu se, uz gubljenje razložnosti, neslućeno razvijala sposobnost 

naslućivanja svega što se ticalo njegove nikad zadobijene supruge, 

i upravo ova poseta, koja se spolja nije morala ničim razlikovati od 

mnogobrojnih sličnih, svakodnevnih u kući na uglu Veveričjeg 

prolaza, urezala mu se posebno u pamet. 

Narednog dana, život u kući d’Irfeovih nastavio se uobičajenim 

ritmom i sa takođe uobičajenim nepredviđenostima: pre svega, 

296

jednoglasno je odbijena Đakominova namera da sebi i svojoj ženi 

nađe neki drugi bivak. Kuća je bila dovoljno prostrana, postojale su 

još dve neiskorišćene svite na trećem spratu, a i razlozi bezbednosti 

su govorili u prilog zajedništvu. Petala je bila zadovoljna razumnom 

Aristidovom argumentacijom, a Matilda, sem što joj se dopadala 

i prema njoj pokazivala vidne simpatije, nije joj još stigla ispričati 

sve. Novi učesnici novog salona su pristizali, pre svih sior Foskolo 

sa ženom, i priča o viteštvu Leonovom ispričana je neznano koji put, 

istim rečima; pročitano je, takođe već ko zna koji put, pismo kira- 

Dafni, i to na originalu i zatim u Foskolovom prevodu, jer se svima 

naročito sviđao zvuk grčkog jezika. Tek kada su sve poznate priče 

bile ispričane, prelazilo se na sadašnjost i njene probleme. Tako 

je Leonina saznala da njeni staratelji malo izlaze u grad, jer im je 

Šavinjol pretio na razne načine: neprijatna upozorenja i opomene 

stizale su im od različitih uticajnih osoba, oko poseda d’Irfeovih su 

dva lokalna plemića podigla besmislene tužbe, sa očigledno dobro 

potplaćenim advokatima, Aristidovi kanali su noću zatrpavani a dve 

njegove pumpe nađene u komadima; u samom Parizu, jedne je noći 

podmetnuta vatra u štali, ali ju je srećom primetio deda d’Irfe u svojoj 

kasnoj šetnji. Opasnost se naročito povećala sada, i trebalo je nešto 

učiniti da se Leonina zaštiti od svog neželjenog supruga. Deda d’Irfe, 

sa svojom vojničkom pameću, smatrao je da prvo treba poništiti taj 

brak. To izvesti, bio je već mnogo teži problem: nisu poznavali dobro 

nijedno svešteno lice, nikakvog prijateljskog opata koji bi pristao da 

ispita mogućnosti raskidanja te besmislene veze. Aristid je smatrao da 

ne treba rizikovati početak razgovora sa nekim, jer bi samo pominjanje 

Šavinjolovog imena moglo uglavnom izazvati ili strah ili želju za 

dobrom nadoknadom kod grofa. Čitalac će ovde primetiti kakvo je u 

osnovi bilo mišljenje vikonta d’Irfea o sveštenim licima. U trenutku 

kad je izgledalo da rešenja nema, javio se sior Foskolo, snebivajući se 

i izvinjavajući se – da i on o popovima ima slično mišljenje, ali da se 

raskid braka možda ipak može postići: među pariskim Grcima koje 

on poznaje, ima i jedan star sveštenik. On ima puno pravo da raskine 

brak između katolika i pravoslavaca, samo što to jednostavno rešenje 

uključuje i... prethodno pokrštavanje. Nekoliko trenutaka vladala je 

297

tišina, a onda ju je prekinuo gromoglasan smeh dede d’Irfea: njemu 

se ideja jako dopala. Uistinu, ni ostali, pa ni sama Leonina nije imala 

ništa protiv nje. Petala je bila u izvesnoj nedoumici, razmišljajući o 

tome da će njena nećaka morati da se ponovo prekrštava kad se bude 

udavala za viteza od Gijminoa; no kad je bacila pogled na njeno lice, 

shvatila je da bi to brzopleto proricanje u njoj izazvalo dalje muke 

neizvesnosti Leonove sudbine, i ugrizla se za jezik. Tako je uglavnom 

dogovoreno da sior Foskolo ispita dobru volju starog popa. 

Otac Irinej nije imao ništa protiv toga da svoje poslednje dane ulepša 

privođenjem nove duše, ali je bio već poluslep i skoro nepokretan, tako 

da se jedino moglo doći kod njega, u skromne sobe iznad radionice 

srebra koju je u prizemlju imao njegov rođak. Tako je dogovoreno 

da gospođica Dartoa, praćena svojim budućim kumom, Foskolom, i 

dovoljno obezbeđena, pod okriljem noći krene da promeni veru da bi 

sačuvala slobodu; bio je određen dan, u drugoj nedelji avgusta. 

Od dana kad je saznao za večernju posetu, Šavinjolovo stanje se, bez 

ikakvog vidljivog razloga, stalno pogoršavalo: ništa mu nije govorilo 

da je predmet njegovog žuđenja bliže, a on je bio sve nespokojniji. Grof 

je stigao do visokog stepena razdraženosti kad su mu čula naslućivala 

mnogo više no što je sam mogao razumeti, i on je kao izgladnela zver 

obilazio kuću na uglu Veveričjeg prolaza, često ostajući do duboko u 

noć u nekoj senci ili u svojim kočijama, i pokušavajući da kroz spuštene 

šalone nasluti. Šta, ili koga, više nije određeno razmišljao. Danju, čak 

ga ni vesti o uspešnom napredovanju parnica protiv d’Irfeovih nisu 

smirivale. U retkim trenucima opuštanja, sanjao je košmarne snove 

o požarima koji gutaju njegovu kuću, kuću d’Irfeovih, i iz kojih ga 

uvek gleda Leonovo lice, sa onim izrazom prezrive sigurnosti koji 

je imalo za vreme dvoboja. D’Irfeovi o svemu tome nisu mogli ništa 

znati, i uglavnom su se zato odlučili da Leoninu izvedu iz kuće na 

pokrštavanje. Određene večeri, velika vrata za kočije su se otvorila u 

Veveričjem prolazu, i Šavinjol, koji je stajao u senci sa druge strane, 

video je da sa glavnih vrata kuće u vozilo ulazi vikont Aristid sa jednim 

od stalnih posetilaca kuće. Nije mogao videti Đakomina i Leoninu, 

298

koji su u kočiju ušli u vrtu, ali je njegova nova osetljivost dala znak 

za oprez. Sačekao je da se kočija udalji, i zatim pohitao prema svom 

landou, koji je ostavio u susednoj ulici. Na prvoj raskrsnici, bio je 

iza vikontove kočije, ali je njegov kočijaš držao dobro rastojanje. Bilo 

je prijatno veče, uz to su se na mnogim mestima održavale zabave, 

i nosiljki i kočija bilo je dosta, tako da Žerar nije posebno obraćao 

pažnju na skromni lando bez ikakvih oznaka koji se stalno nalazio 

u istim ulicama kao i oni. U trenutku kad su se zaustavili, Šavinjolov 

kočijaš se sa svom predostrožnošću zaustavio iza velikih kestenova 

na trgu kojim je ulica počinjala, i u mraku je kočija bila skoro 

nevidljiva. Ne sluteći ništa, Foskolo i vikont su ušli u kuću srebrenara, 

a Đakomino je izašao da proveri je li okolina kuće sigurna. Šavinjol 

je dotle već stigao sasvim blizu kočije, i ugledao je nekoga s leđa – to 

je bio Đakomino – kako zamiče iza kuće. U celoj stvari nije bilo ničeg 

sumnjivog, ali je Šavinjola neki impuls terao da zaviri u kočiju. 

Leonina je sedela u mraku kočije, i pokušavala da nazre obrise kuće 

u kojoj će učiniti nešto prema čemu je bila uglavnom ravnodušna; 

no sada to ipak nije bila, jer se u Parizu, otkako se vratila, živelo u 

slabo prikrivenom strahu za njenu sigurnost. Odjednom je zadrhtala, 

premda je veče bilo toplo, i okrenula glavu: na vratima je, čudno 

izobličeno u tami, bilo lice koje je odmah prepoznala. Prijateljica- 

Morske-Krave je hladnokrvno i munjevito reagovala, posegnuvši da 

namakne zasun na vratima – ali slepa strast je bila brža. Šavinjol je 

bez reči i u jednom skoku bio unutra, i sada su sedeli jedno preko 

puta drugog, i dalje bez reči. Leonina je napeto osluškivala zvuke 

spolja, bojeći se da svojom panikom ne dovede u opasnost svoje 

prijatelje – nije mogla znati da li je Šavinjol sam; on opet nije smeo 

da se oglasi, u strahu da će ga čuti Leoninini prijatelji, i čekao je da se 

njegove sluge približe kočijama. 

Najzad se, u mukloj tišini, začuo njen miran i hladan glas: 

– Napolje. 

299

Da nije ništa rekla, ili da je zavrištala, Šavinjol bi i dalje razmišljao 

razumno; ali ovo pribrano odbijanje, još jedan znak prezira, bili su za 

njegovu napetost suviše: on se uz nerazumljiv zvuk baci na gospođicu 

Dartoa, pokušavajući da je izvuče iz kola. Ona se opirala svom 

snagom, ali je pobesneli Šavinjol bio neuporedivo jači; u trenutku kad 

ju je on, napola onesvešćenu, već vukao prema vratima, na jednim se 

vratima pokazao Foskolo, a na drugim Đakomino. Šavinjol je pustio 

neljudski krik, i to je bio znak da njegove sluge u trku pohrle ka drugoj 

kočiji. Za samo nekoliko sekundi, mirna ulica je odjekivala od povika, 

udaraca i užurbanih koraka u mraku. Foskolo je imao zadovoljstvo 

da se prvi dočepa grofa, dok je Đakomino dočekivao njegove sluge. 

Na uzbunu je dotrčao i vikont, koji je već čekao na srebrenarovim 

vratima, i stao da mačem u koricama udara Šavinjolovog kočijaša, 

koji je s leđa napao sior Foskola. Bitka nije dugo trajala; dvojica koji su 

imali nesreću da napadnu Đakomina, nestali su bez traga sa poprišta 

i iz grofove službe. Sam Šavinjol, okrvavljena nosa, pocepanog 

kaputa i tresući se od neumerenog besa, pokušavao je da se otme 

iz ponižavajućeg položaja – ruke bolno zavrnute na leđa, dok je 

kočijaš stajao na razumnoj razdaljini, očekujući razvoj događaja, i ne 

pokušavajući da pomogne svom gospodaru. 

– Ovo je moja zakonita supruga, šištao je Šavinjol. – I nemate pravo 

da mi je oduzimate! 

Vikont je upravo hteo nešto da odgovori, kad se na vratima kočije 

pojavi Leonina, sa haljinom u strašnom neredu. Glas joj je zvučao 

čvrsto kad je progovorila: 

– Sad saslušajte mene, Šavinjole. Istina je da sam vaša supruga, i 

svi dobro znamo kakvom sam ucenom to postala. Istina je da sam 

vas prevarila i oštetila posle udaje, no isto je tako istina da ste i vi na 

prevaru poslali nevinog čoveka na galije, i da ste svoj bes iskaljivali i 

na ljudima koji nisu krivi za moje i vaše međusobno obračunavanje. 

No mene niko, pa ni vi, ne može prisiliti na nešto što smatram 

nedostojnim, a brak na silu smatram takvim. Idite s mirom, Šavinjol, 

300

i vratite se razumu. Smatrajte da me nikad niste oženili, i ako ikako 

možete, tražite načina da se taj neprirodni brak poništi. To će bar 

nešto popraviti u ovoj bezumnoj situaciji. 

Na vikontov znak, Foskolo pusti grofa, i on teturajući nestade u mraku. 

Svi uđoše u kočije, gde Foskolo objasni da ne bi želeo da srebrenara 

izloži daljoj opasnosti iste večeri, sa čime su se svi saglasili, i kola se 

vratiše kući. 

Francuska katolička crkva nije izgubila dušu koja joj je uostalom 

samo formalno pripadala, a otac Irinej se preselio u raj narednog 

dana, i dovoljno brojan hor anđela je tome prisustvovao da bi se 

primetilo odsustvo jedne duše. Time je i ingeniozna sior Foskolova 

ideja o razvodu propala, kao što je propao i plan skrivanja Leonine 

u Parizu. Niko nije komentarisao noćašnje događaje u kući na uglu 

Veveričjeg prolaza, svi bojeći se da izraze nadu da je grof prihvatio 

razuman savet. 

A kako je grof prihvatio razuman savet moglo se videti samo nekoliko 

sati kasnije, kad je šest pripadnika kraljeve milicije došlo da uhapsi 

i sprovede u Bastilju posednika bezbožničkih i po kralja i njegovu 

porodicu uvredljivih i štetnih knjiga, vikonta Aristida d’Irfe Sen-Toma. 

Mučno je i opisivati sramni tok ovih događaja; Petala je pokušala 

da na svaki način spreči ulazak u kuću uniformisanim licima, čak i 

silom! Vikont je sa svoje strane pružao sliku vrhunskog dostojanstva; 

deda je u gužvi gurnuo savitljivu ukosnicu u bravu na vratima 

vikontove biblioteke, i odložio pretres za dobra dva sata. Leonina 

je pokušavala da milim pogledima još produži ovo vreme, dok je 

Đakomino, uspuzavši se preko njene spavaće sobe, izbacivao kroz 

prozor biblioteke sve što je izgledalo sumnjivo. 

No kraljeva milicija i nije došla da nešto nađe, što se videlo kad je 

biblioteka konačno otvorena: nisu se potrudili da ponesu nijednu od 

knjiga koje su razbacali po sobi. U međuvremenu, Petala je uspela 

301

da spremi zavežljaj najneophodnijih stvari za svoga brata, i vikont je 

napustio svoje udobno gnezdo visoko uzdignute glave, praćen suzama 

i jecajima svojih bližnjih. U opštoj pometenosti, stiglo je i Šavinjolovo 

pismo za Leoninu, kojim je obaveštava da treba da pripremi svoje 

stvari do šest popodne, kad će se preseliti u dom svoga supruga: grof 

je u ucenjivanju postao više no vešt. Foskolo je došao, van sebe od 

uzbuđenja, da predloži ostatku porodice i Đakominu sklanjanje kod 

drugog grčkog prijatelja. Leonina je sa oduševljenjem prihvatila ovaj 

predlog, skrivajući sadržaj i poreklo pisma koje je dobila. Dogovoreno 

je da se prvo prebace Petala i deda, koga su jedva našli jer je pisao 

neko pismo, a da na kraju krene i gospođica Dartoa. 

Oko pet sati sedela je Leonina u pustoj kući, pošto je naložila Žeraru 

da po nju dođe posle pola sedam. Bila je sasvim sabrana, svesna 

onoga što čini: sior Foskolova ideja joj je dobro došla, jer je znala 

da njeno sadašnje žrtvovanje niko ne bi prihvatio. Svi su bili kolikotoliko 

sigurni, a na njoj je sada bilo da se konačno pokori i spase 

svog ujaka. Okrenula se po ujakovom salonu i prešla pogledom po 

stvarima koje je toliko volela. Koraci su joj odjekivali u praznini, a 

veliki svežanj ključeva muklo zvečao u njenoj ruci: posluga je ili 

krenula sa Petalom, ili se razišla svojim bližnjima. Kuća na uglu 

Veveričjeg ugla bila je konačno rasturena. Već joj se činilo da čuje 

na ulici klopotanje kola i htela je da zatvori vrata za sobom, kad joj 

je u oči pao presavijen list hartije na stolu. Otvorila ga je: u njemu je 

bilo drugo, zapečaćeno pismo, a na listu je bilo ispisano, odlučnim i 

krupnim dedinim rukopisom: 

Drago dete, 

znam šta ti je na umu; to još uvek možeš da uradiš i malo docnije. 

Za sada me poslušaj bez oklevanja: neka te Žerar odveze na mesto 

koje sam naznačio, a ti pismo predaj osobi koju ćeš prepoznati, i neka 

nam svi bogovi pomognu. 

Voli te tvoj deda. 

302

Pokajanje 

Sve se to dogodilo takvom brzinom da je Leonina, tek smestivši se 

u kočiju i davši Žeraru adresu gde treba da ostavi nju, pa da zatim 

ostatak stvari prenese u novo prebivalište Petali, počela da razmišlja 

o proteklim događajima. Bilo je dovoljno samo nekoliko sati pa da 

njihova skromna i srećna zajednica bude uništena, a njeni članovi 

beznadežno rasterani. Pokušavala je da ne popusti potpunoj panici 

kad bi pomislila na ujaka, ali, kada se i protiv svoje volje setila užasa 

Bastilje koje je videla dok su pokušavali da oslobode Leona, više 

nije mogla da se uzdrži, i bacila se na sedište u razdirućim jecajima. 

Konačno su se zaklopila mračna vrata iza nje, i više nije bilo nikakvog 

izlaza niotkuda. Bio je završen kratki period nadanja i hrabrosti, i 

trebalo je još poslednje mrve snage i sabranosti utrošiti za konačnu 

predaju čoveku koga više nije ni mogla da zamisli kao ljudsko biće, 

već samo kao duboki, nemi užas. Njena predaja će osloboditi ujaka, 

a zatim... Uspravila se na sedištu, samrtnički bleda i stisnutih usana. 

Zatim će okončati svoj život na što dostojniji način. Pa pošto je 

odluka donesena, bistri um gospođice Dartoa je ponovo proradio. U 

rukama je držala dedino pismo. U dedino razmišljanje imala je puno 

poverenje. No kad je shvatila koja je adresa ispisana ispod pečata, i 

kamo je sada Žerar vozi, zadrhtala je od iznenadne jeze. Na pismu 

je pisalo: 

Baronici Ameliji Dartoa, otel Dartoa, na putu za Otej 

Setila se kuće u koju je u očajanju otišla da preklinje za milost, pre 

godinu dana, i iz koje je izašla poluslepa od suza, dok su joj u ušima još 

zvučali hladni saveti njene babe o braku iz dužnosti, o značaju zemlje 

i titule, o časti porodice. Kakvu li to zamisao deda ima? Uostalom, i 

sam je izrazio svoju duboku bojazan u ovo preduzeće. No Leonina ni 

za šta na svetu ne bi prenebregla jedan savet svoga dede, posebno ne 

303

u sadašnjem beznađu. Stoga je pokušala da sabere sve ostatke svojih 

snaga, i da se iznova suoči sa svojom bezosećajnom babom. 

I do sada je naša čitateljka ili čitalac imala/imao priliku da se upozna 

sa nekim pismima naših junaka, čak i sa nekima koja u trenutku 

prenošenja više nisu postojala. Čitalac je uvek bio u položaju da 

iz najbliže perspektive prati događaje, i da na njih, u dogovoru sa 

piscem, i utiče. Pri tome, pisma su ona osetljiva lektira gde se najbolje 

i u sasvim posebnoj svetlosti vide karakteri koji su čitateljki dragi, 

i neki vidovi priče koji u glavnoj stazi događaja izgledaju manje 

važni. Ovo pismo, međutim, imalo je sasvim drugačiji značaj, koji 

će oštroumni čitalac namah shvatiti. Pismo koje je deda d’Irfe uputio 

baronici Dartoa, glasilo je: 

Vikont d’Irfe Sen-Toma upućuje izraze dubokog poštovanja baronici 

Ameliji Dartoa 

pisano u Parizu, 17. avgusta 1780, popodne 

Pišem Vam, draga Amelija, iz vremena koje nije sadašnje, iz vremena 

kada je vaš život, kao i moj, značio ono što sad znači život Vaše i 

moje unuke, koja pred Vama stoji sa svojim ljupkim licem, osenčenim 

dušama Vašeg sina i moje kćeri, i koja, ako se ne varam, skuplja 

svoju neuništivu hrabrost dok Vi čitate ove redove. Danas je moj sin, o 

kome mogu reći svašta, sem da je nepošten i glup, bez ikakvog razloga 

odveden u Bastilju, da bi se dete koje je pred Vama prisililo na život 

sa krvolokom svoje ljubavi i svoje porodice. No tu priču isuviše dobro 

znate. Nije mi namera niti da molim za milost, niti da izazivam 

sažaljenje: i moj sin i ja, i moja druga kći, i čovek koga smo svi u 

duši namenili Leonini, u stanju smo da podnesemo i to i mnogo više. 

Za ovo dete, međutim, više nisam siguran. Ne bojim se toga da ne 

bi mogla izdržati zajednički život sa osobom o kojoj je reč: bojim 

se da će se ona, nasledivši sa obe strane samosvest i ponos, radije 

podvrgnuti uništenju no poniženju. Time se svaki trag Vaše i moje 

loze gubi zauvek. Moje su me poodmakle godine naučile da sa mirom 

i rešenošću prihvatam odluke sudbine. No iz vremena moga života, 

304

draga Amelija, ostala mi je u pamćenju jedna slika, koja je tu rešenost 

u stanju da uzburka: jednog leta, u doba početka Regentstva, bila je u 

Versaju večernja vrtna zabava. Vi ćete se setiti ko ju je davao, i zašto – 

prilika je bila više no galantna, a opšte raspoloženje oslobođeno, posle 

pobožnih godina pred smrt velikog kralja. To je bila moja prva pariska 

zabava posle vojne službe. Pored malog jezera, osvetljenog fotoforama 

i odbleskom vode, stajala je jedna mlada žena čiji lik nikad nisam 

zaboravio: vitka i uspravna, drsko isturene brade, duguljastih zelenih 

očiju koje su s prezirom pratile svet, sa plavim uvojcima zategnutim 

u mali šinjon, odevena u svetlu svilu izvezenu ružama. Približio sam 

joj se, i započeli smo razgovor, dvosmislen i veseo kakva je bila prilika 

i naše godine. Noć je bila dugačka i topla, a mlada žena zanosna i 

opijajuća kao najbolje vino, i u svojoj drskosti sam se usudio da od 

nje ukradem nekoliko poljubaca. Narednog jutra sam saznao da sam 

te nevine Erote delio sa mladom suprugom barona Dartoa koji je tu 

noć, kako se govorilo, posvetio temeljnijim zabavama. Da se smrtno 

zaljubim, kako se to čini samo u dvadesetim, sprečio me je poziv iz 

Lila, gde sam naredne dve godine planirao utvrđenja. Mnogo godina 

docnije video sam ponovo ime barona Dartoa, na bračnom ugovoru 

njegovog sina i moje kćeri. Sećam se Vaše odbojnosti, Amelija, i prema 

tome braku, i prema njegovom plodu, i već se godinama ne mogu 

oteti nelagodnom osećanju da je to moja krivica. Oprostite mi sada 

moju drskost, Amelija, ako možete; jedino opravdanje koje sam imao 

i tada, i sada kad se setim Vašeg neuporedivog stasa i dražesti, jeste 

da nisam odoleo Vašoj privlačnosti. Moja unuka, koju Vam šaljem u 

gestu krajnjeg očajanja, zgrešila je u svom životu ne više nego mi za 

vreme vrtne zabave. Poveravim je Vašem rasuđivanju. 

Ne zaboravljajući Vas, Florijan 

U salonu šesnaeste baronice Dartoa bila je sa razlogom zapaljena 

vatra u kaminu: kuća je bila utonula u gustu šumu kestenova, 

zasenčena po ceo dan, i primerno hladna. Utisak su iznutra 

pojačavale teške draperije na prozorima, nameštaj još iz doba Luja 

XIII, i tapiserije ugašenih boja po zidovima, sa scenama iz lova, 

305

odajući, ako ne savršen ukus, a ono svakako starost kućanstva 

baronske porodice. Sklupčana u visokoj fotelji kraj vatre, Leonina je 

očekivala pojavu svoje babe, tresući se i od svežine i od pritajenog 

straha. Bila je prepuštena na milost i nemilost osobi koja joj ranije 

nije bila naklonjena, i potpuno sama. Žerara je poslala svojima, kod 

grčkih prijatelja, i sa uveravanjem da će se brzo javiti. Nadala se da 

će deda tamo uspeti da smiri duhove, odnosno Petalu. Na dugačkom 

stolu prema prozoru ležalo je dedino pismo sa svojom tajanstvenom 

sadržinom, i očekivalo pojavu baronice i neizvesno razrešenje. 

Prošlo je više od pola sata pre nego što se baronica pojavila, vidno 

oslabila od prošle godine, i oslanjajući se na ruku svog sluge. Na 

njenom su nepokretnom licu još uvek bile prodorne i žive zelene oči, 

i trudila se da hoda uspravno. Polako je sela u svoj naslonjač i bez 

reči uzela u ruke pismo koje joj je Leonina uz naklon uručila. Sluga 

je morao da slomi pečat, jer su njene ruke bile slabe, ali je zato čitala 

bez naočara. Pročitavši prve redove, bacila je ispitivački pogled na 

osamnaestu baronicu Dartoa, koja je još uvek stajala ispred nje. Bila 

je umorna i ubledela, ali je na njenom licu još uvek bio onaj prkosni 

i odlučni izraz koji je zadobila razmišljanjima u kočiji. Šesnaesta 

baronica Dartoa za trenutak prekinu čitanje, i još više se uspravi 

u svome naslonjaču. Ne možemo reći da se mišljenje baroničino 

bitno promenilo od prošle godine: no bilo je izvesno, i njoj samoj 

jasno, da je vest o smrti grofice od Šavinjola u kućnom požaru za 

nju bio strašan udar, i da je to doživela kao sopstvenu krivicu. Kad 

se nekoliko nedelja docnije otkrilo da je reč o prevari, stara žena nije 

mogla da se ne zadivi snazi volje svoje unuke, i njena predstava o 

slabašnoj romantičnoj osobi, nalik na njenu nežnu majku, morala je 

da se bitno promeni. Znala je od Šavinjola da je pobegla u Novi svet, 

i pitala se u sebi šta ju je ovamo vratilo. U tome trenutku, Leonina 

je podigla oči i srela se sa oštrim pogledom svoje babe; ovoga puta, 

bio je red na šesnaestu baronicu da spusti pogled i nastavi čitanje. 

Na njenom licu Leonina nije mogla da vidi nikakve promene; niti je 

mogla da nasluti dedinu poruku. Kad se čitanje završilo, baronica je 

zatražila pribor za pisanje i pokazala Leonini da će joj diktirati. Pismo 

koje je gospođica Dartoa napisala po diktatu svoje babe, glasilo je: 

306

Vikontu d’Irfeu, baronica Dartoa 

Otej, uveče 

Moja će unuka ostati pod mojom zaštitom dok to bude potrebno. Za 

ostalo će se pobrinuti moji advokati. 

Amelija 

Bilo je to suviše za Leoninu, spremnu na poslednje i očajničke postupke, 

i ona, završivši poslednje reči, zaroni glavu u ruke i zarida, 

dajući oduška svojoj napetosti. Nije primetila da je stara žena s 

mukom ustala i prišla stolu, sve dok nije osetila njenu ruku kako joj 

se oprezno spušta na kosu. 

– Spavaćeš u levom krilu, na spratu, bilo je sve što je od svojih osećaja 

uspela da iskaže šesnaesta baronica Dartoa. 

Iste večeri, deda d’Irfe je dobio pismo, i kada je ostao sam, u skromnoj 

sobi kod Foskolovih prijatelja, njegovim je licem preleteo, najblaže 

rečeno, jedan dvosmislen osmeh. Nedelju dana docnije, vikont Aristid 

je pušten iz Bastilje, i porodica se vratila u kuću na uglu Veveričjeg 

prolaza, koja je pružala žalosno svedočanstvo o Šavinjolovom besu 

kada je one večeri otkrio da mu je Leonina ponovo pobegla. Njega 

samog su čekala još veća iznenađenja, a kao prvo, poziv od baronice 

Dartoa na razgovor o njegovoj supruzi a njenoj unuci. 

U babinoj kući, vreme je imalo neku novu dimenziju za Leoninu. 

Činilo joj se da je ovde provela mnogo više vremena no jedva nedelju 

dana: život u kući se odvijao po strogo utvrđenom rasporedu – obroci, 

šetnja, molitva, i koliko god je to bilo suprotno Leonininim navikama, 

morala je sebi da prizna da joj je takav red doneo nesvesno smirenje. 

Sa starom ženom je malo razgovarala – uostalom obe su bile isuviše 

ponosne da bi stavile na raspravu svoja suprotna ubeđenja ili se 

ponizile do neiskrenog saglašavanja. Blagi dah neizrečenog poštovanja 

i priznavanja razlika vladao je između njih, a na licu šesnaeste baronice 

307

ocrtavao se mir svesti o prolaznosti, koji često ume da obasja poslednje 

dane starosti i oplemeni ih u neskladu sa ranijim životom. 

Grof od Šavinjola je pravilno zaključio da je njegova đavolska supruga 

uspela da stekne milost svoje babe, i nije sumnjao da će je kod nje 

i videti. Koliko je to delovalo na njegovo duševno stanje, teško je i 

zamisliti; njegov je život sada imao samo jedan smisao i cilj – imati 

Leoninu i osvetiti se njoj i svim ostalima. Još iz daljine, dok je krenuo 

preko travnjaka ka mestu na kojem je sedela baronica u svom 

naslonjaču, grejući se na popodnevnom suncu, Leonina je naslutila 

na njegovom licu promene koje nije primetila u mraku kočije: grof od 

Šavinjola je za ovo vreme izgubio svaki trag uglađenosti i blaziranosti, 

i na njegovom licu je zauvek prevladala surovost. Oči, koje su ranije 

odavale izvesnu prazninu čoveka kome je sve dato, sada su bile pune 

životinjske vatre i neukroćenih poriva. Leoninin prvi nesvesni pokret 

bio je da ustane i umakne se, ali ju je baronica zaustavila jednim 

pokretom ruke; i kad se grof približio, ona je drhteći sedela na klupi, 

ne usuđujući se da odmah susretne zakrvavljeni Šavinjolov pogled. 

– Želela bih da budemo načisto, grofe, počela je baronica slabim, ali 

odlučnim glasom, – da je učinjena stvar koju nikako, ni sada ni ranije, 

ne mogu da odobrim. Vi možete imati razne probleme sa svojom 

suprugom, i znate da ste u pogledu stava o supružanskoj pokornosti 

uvek imali moju saglasnost. Ja, međutim, nikad neću dozvoliti da 

vaše bračne razmirice budu motiv za slanje mojih rođaka u zatvor. 

U pitanju je čast moga imena, i koliko god se ja ne slagala sa ljudima 

kao što su d’Irfeovi, oni su krvnim vezama povezani sa mojom 

kućom. Da su sami poremetili red i zakon, sama bih ih se i odrekla. 

Ovako, nemam druge nego da se stavim na njihovu stranu. A vi, ako 

već godinu dana ne uspevate da uverite moju unuku da ispuni svoje 

bračne obaveze, morate se pomiriti sa tim da svako razuman sumnja 

u vaše sposobnosti i moć da rukovodite porodičnom zajednicom. 

Videći svoju unuku u stanju krajnjeg očajanja, izazvanog vašim 

bezuspešnim proganjanjem, i vas kako činite stvari nedostojne jednog 

plemića i njenog supruga, pokrenula sam proces razvoda vašeg braka. 

308

Predlažem vam da se s tim saglasite i olakšate postupak. Sva šteta 

koja vam je naneta, računajući požar i ostale neplanirane troškove, 

biće vam nadoknađena: o tome imam i saglasnost d’Irfeovih. 

Na licu grofa od Šavinjola ocrtavao se polako jedan poluludački i 

polupakosni osmeh. Jedina nada koju je još imao, nestajala je kao 

para u rečima stare žene. Malo mu je trebalo da skoči i dokrajči je, ali 

ga je sprečavalo prisustvo njenih slugu. Pri tome je na Leonininom 

licu po prvi put video nesumnjiv izraz straha, i to ga je ohrabrilo i 

učvrstilo. 

– Za to nikad nećete dobiti moju saglasnost, rekao je polako i 

razgovetno. – A vi, grofice od Šavinjola, zapamtite da ću vas pratiti do 

smrti, i da nećete nikad pripadati drugom. 

Gospođica Dartoa ustade teturajući se i, ne nalazeći drugi oslonac, 

nasloni se na leđa babine naslonjače. Pred očima su joj igrali nejasni 

obrisi travnjaka, drveća i grofa, kad je čula ledeni glas svoje babe: 

– Kletva na kletvu, Šavinjole! Umrite uskoro i nedostojno, i neka vam 

se rod zatre! 

Dejstvo ovih reči bilo je toliko strašno, da je Leonina pokrila oči 

rukama, a Šavinjol glasno jeknuo, sa mnogo više bola nego kad ga 

je Foskolo tukao. Osetio je skoro telesno dejstvo ovog proklinjanja, 

i činilo mu se da pada u ponor bez dna. Istovremeno, Leonina je 

imala osećaj vrtoglavice kao da je na ivici tog ponora. Baronica 

Dartoa nije bez razloga provodila svoje poslednje dane u molitvi 

– bila je i te kako svesna svoje strašne moći, kao i toga da ju je 

nekoliko puta grešno upotrebila; ovoga puta, međutim, osetila ju 

je kao iskupljenje. 

Više nije imalo nikakvog smisla razgovarati: grof se kao u bunilu 

oteturao niz travnjak, a Leonina, još drhteći, privila se uz baronicu 

koja je polako hvatala normalan dah. Već je dosta dugo vladao muk 

kad je ona progovorila, sad svojim uobičajenim glasom: 

309

– On će ti još neko vreme dosađivati, ali budi sigurna da ćemo 

uspeti da izvojujemo razvod. Ako ja tada ne budem živa, imaćeš sva 

potrebna sredstva i moje advokate. 

Leonina se malo stresla, od scene i od večernje svežine, i rekla: 

– Hajdemo unutra. Prehladićete se. I pruživši joj svoju ruku, povela 

staru ženu u kuću. Bile su blizu ulaza kad se baronica zaustavila, i 

pogledala je pravo u oči svojim reskim pogledom: 

– Sve što od tebe tražim, dete, jeste da budeš sa mnom kad budem 

umirala. 

I tražeći odgovor na licu svoje unuke, zadovoljno se osmehnula. Bilo 

joj je oprošteno. 

Baronica Dartoa je tačno predviđala: živela je još samo do kraja tog 

leta, i umrla je kako je to poželela, na rukama svoje unuke. Razvod 

grofa i grofice od Šavinjola bio je još daleko od ostvarenja, ali je proces 

koji je stara baronica započela bio u toku. U znak oproštaja, Leonina 

je zadobila svoja nasledna prava, i to je u velikoj meri olakšavalo 

poslove sa advokatima, crkvenim stručnjacima i drugim autoritetima 

neophodnim da se konačno odvoji od Šavinjola. Vesti od viteza od 

Gijminoa još nije bilo, u kući na uglu Veveričjeg prolaza obavljale su 

se velike prepravke i obnavljanje, uz strasno zalaganje tetka Petale 

i neskriveno neslaganje Aristidovo, a Matilda i Mirto su odnedavno 

počele nositi haljine neobičnog kroja. 

310

Carigradske vedute 

Ni zloćudni vetrovi Propontide, ni muke sa pilotiranjem kroz 

Helesepontske tesnace nisu više mogli Abdulah-beja da odvrate 

od stalnog dobrog raspoloženja koje se, sa svakim čvorom prema 

Carigradu, povećavalo. Opisao je u detalje Leonu pogodnosti svoje 

kuće, broj i veštine slugu, i iznad svega navike i narav svoga sina; 

imao ih je, doduše, više, ali mladi Murat bio je sin Grkinje koju je 

godinama dobro podnosio, a ona mu bila i lojalna. Uz to, Abdulahbej 

je bio gradsko, carigradsko dete, i sa prezirom je gledao na one 

koji su iz najudaljenijih krajeva imperije dolazili da stiču karijeru. 

Znao je grad u prste, i unapred se naslađivao kako će, preobučen, 

voditi Leona po neobičnim mestima. Opisi planova su se mešali sa 

molbama da vitez, kada stignu, bude neko vreme njegov gost, i Leon 

je skoro bio na granici pristajanja, premda je žudeo da što pre svojim 

bliskima da znaka od sebe. U tim raspoloženjima i razgovorima stigli 

su krajem aprila do svetog grada, koji je bio prestonica različitim 

carstvima, i pred zadivljenim očima viteza od Gijminoa, pružao se, 

koliko je pogled dosezao, veličanstven gradski sklop iz kojeg su se 

izvijali minareti, kubeta, tvrđave, ostaci zidina, i ispred svega šuma 

jarbola. Sunce je zalazilo, i poslednjim zracima obasjavalo nebo, 

zgrade i more, po kome su, kao tamne brazde, sekle put stotine malih 

čamaca, prodajući tričarije; mnogi su već opkoljavali veličanstveni 

ratni brod sa kojeg su frule i talambasi označavali pristajanje. Manevri 

pristajanja su izvedeni, i brod se smirio, pružajući Leonu priliku da 

izbliza razgleda luku u kojoj će se uskoro iskrcati. Sve je izgledalo 

slično pirejskom pristaništu, ali neuporedivo veće, šarenije i bučnije. 

Nadvikivali su se torbari i trgovci, širio se jak miris ribe sa lukom što 

se pržila na malim mangalima na samoj ulici, iz okolnih taverni je 

dopirao zvuk prodorne i ritmične muzike, bilo je i uličnih igrača, 

nekih koji su vodili majmune; Leonovu pažnju privlačila je posebno 

grupa slikovito ali podjednako odevena, neka vrsta vojnika u kratkim, 

311

iznad kolena čakširama, sa bosim nogama, ali zato svi okićeni sa po 

nekoliko pištolja i noževa oko pasa, i sa neobično visokim turbanima 

na glavi, zapleteno vezanim. Ovi su vojnici, ako su to bili, sedeli u 

krugu na zemlji ispred jedne od taverni, i pušili nargile. Jedan od 

njih je, odloživši oružje, izvodio neku melodiju na leuti sa dugačkom 

drškom, što se od opšte buke nije moglo dobro čuti: ostali, u nekoj vrsti 

zanesenosti, pratili su pucketanjem prstiju ritam, a jedan od njih je već 

bio u krugu, prateći muziku pokretima koji su najviše ličili na duboko 

pijanstvo. No, kako je radoznali Leon primetio, nijednim pokretom 

igrač nije okrznuo nekog od svojih sedećih drugova, niti je izgubio 

ravnotežu. Žena u luci gotovo i nije bilo, sem nekoliko nemuslimanki 

otkrivena lica i izazovne odeće, koja je dovoljno pokazivala životni 

poziv. Sa zaprepašćenjem je vitez utvrdio, kad su se neke od njih 

približile brodu, da je reč zapravo o mladim muškarcima, koji su se 

kod prve taverne uhvatili u neku vrstu kola, kao da su igračka trupa. 

Njihova igra, praćena burnim izrazima oduševljenja publike koja je 

počela da iz taverne izlazi na ulicu, bila je uskoro više pantomima 

nego igranje, no Leon nije uspevao da nasluti bilo kakav sadržaj. 

Uskoro je cela šarena gomila nestala u unutrašnjosti taverne, a u 

sumraku su po luci još lutali prodavci, sa pomorandžama, ribama 

i školjkama, i neki sa posudama na leđima, iz kojih su prolaznicima 

služili nekakvo piće. Prošle su i pokretne tezge sa mesom, čovek koji 

je na sebi nosio najmanje dvadeset raznih kaveza sa pticama, i sijaset 

živopisno odevenih ljudi, kojima Leon nije uspevao da odredi poreklo. 

Morao je za sve ovo tražiti potanka objašnjenja svog gospodara i 

prijatelja, i postepeno se ideja o kraćem boravku u Carigradu počela 

učvršćivati u njegovoj glavi. No baš kad je vitez od Gijminoa sa setnom 

pažnjom posmatrao kako poslednji blesak dana odumire, i kako se na 

veličanstvenom gradskom horizontu pale svetiljke svih vrsta, a Zlatni 

rog već blista od hiljada fenjera na čamcima i brodovima, desilo se 

nešto što se nikako nije uklapalo u predviđeni razvoj događaja: veliki 

brod se odjednom zaljuljao, kao da se pokreće sa doka, i uistinu, za 

nekoliko trenutaka postalo je jasno da je to smisao manevra. Već pola 

sata docnije, brod je bešumno klizio sredinom Zlatnog roga, i kada 

je našao dosta udaljeno mesto u zalivu, čuo se zvuk sidra koje se 

312

spušta. Ovo sve mora da je radio mali broj bejovih mornara, jer se na 

palubi primećivalo malo ljudi, i nikakve uobičajene glasne naredbe 

nisu pratile ovo neobično kretanje. Željan da sazna uzroke promene, 

vitez je požurio Abdulah-beju u kajitu, i sa neprijatnim iznenađenjem 

zaključio da je ovaj odjednom pao u jedno od svojih najcrnjih 

raspoloženja: sedeo je zavaljen u jastuke, sa nargilama, zakrvavljena 

i prazna pogleda. Kad je vitez ušao, preko njegovog uskog, bledog lica 

je prešao grč, i Leon bi se zakleo da je jedva zadržao suze. I uistinu, 

bej mu se obrati, drhtavim i promenjenim glasom: 

– Primetio si da smo na sidrištu. 

– Zašto? upita Leon, bez mnogo okolišenja. 

– Zbog mene, reče bej tiho. 

– Ti si morao narediti, reče Leon, pokušavajući da se našali. 

Bez reči, Abdulah-bej izvadi iz nabora jastuka pored sebe jedan oveći 

komad pergamenta, ispisan turskim slovima, i sa pojedinim redovima 

pojačanim zelenim mastilom. 

– Ovo što vidiš, reče on sa naporom, – jeste naredba zapovednika 

pristaništa da mi se ne odobri iskrcavanje dok se ne utvrdi istinitost 

optužbe da sam izdajnik i klevetnik njegove svetlosti, sultana. 

– Pobogu, promrmlja Leon. – Ko je to smislio? 

– Jedan admiral, reče Abdulah-bej. – Nisam ni slutio koliko su moćni 

moji neprijatelji. 

– Koje su tvoje mogućnosti da se odbraniš optužbe? upita pravnik iz 

Pariza. 

Abdulah-bej se i protiv volje nasmeši. 

313

– Dragi moj neverniče, to zavisi od slane vode koliko i od mene. 

Ukoliko moji prijatelji, ako ikoga još imam, naravno – budu veštiji, 

biću oslobođen sumnje, i verovatno drugačije ošinut nemilošću; ali 

ukoliko to budu moji neprijatelji, stići će mi svileni konopac, učtiva 

mogućnost i privilegija da sam okončam svoj život. U očekivanju 

ogledanja u bliskosti sultanu kretanje mi je zabranjeno, kao i svakome 

sa moga broda, kako ne bih pobegao ili dostavio neki ključni podatak 

svojim pristalicama. Zabranjeno mi je da šaljem bilo kakva pisma, 

sem posle čitanja lučkog pisara, koji će odrediti da li poruka može da 

ode – uz to, samo svome sinu i ocu. U međuvremenu, možda će se i 

na brodu, novcem, ucenom ili obećanjima oslobođenja, naći neko ko 

će me, u pravednom besu što vređam sultana, ubiti na spavanju. No 

u to još uvek sumnjam. 

Leon je ćutao, oborene glave. 

– Mislio sam, u ovih nekoliko sati, najviše o tebi, reče Abdulah-bej 

mekšim glasom. – Kud se denuše naši lepi planovi, moje nuđenje 

gostoprimstva! I što je mnogo važnije, šta da uradimo za tvoj odlazak! 

– Hteo bih da odmah znaš, reče Leon tonom koji je ličio na preteći, 

– da mi ne pada na pamet nikakvo rešenje koje bi tebe dovelo u 

nezgodan položaj. Spasavaćemo se obojica, zajedno. 

Abdulah-bej potonu dublje u jastuke, kao i uvek kad je želeo da sakrije 

lice, ali je njegov glas drhtao od uzbuđenja kad je ponovo progovorio: 

– Uvek sam se divio tvojoj vrsti ludila, pravniče, najviše zato što je 

uopšte nisam razumevao. Sada sam u tom uverenju još čvršći. Tvoje 

je ludilo nemerljivo. 

– Hajde da mi odgovoriš na nekoliko pitanja: da li sam spomenut u 

tome kaligrafskom spomeniku? I nemoj pokušavati da me slažeš, jer 

ja to tebi nikad nisam činio. 

314

– Jesi, reče nevoljno Abdulah-bej. 

– Kao izvor sumnje da si ti izdajnik Islama? 

– Tako je, reče bej. 

– To dalje znači, ako još imam nešto mozga, da će se moje kretanje 

pratiti još pomnije nego tvoje, i da će moj pokušaj bekstva biti praznik za 

tvoje neprijatelje, bilo kao dokaz sam za sebe, bilo kao mogućnost da me 

uhvate i od mene zatraže priznanje. Kakvi su istražni metodi kod vas? 

Abdulah-bej pređe rukom preko čela: 

– Sanjao bi svileni konopac. 

– Ako ja dobro zaključujem, vojskovođo, i za mene i za tebe je jedini 

izlaz da se za sada ne rastajemo, i da se ne pokušava ništa što bi tebe 

privelo konopcu a mene turskim istražiteljima. Jesam li u pravu? 

– Tako mi Proroka, jesi. No ja bih ipak voleo da te skinem sa svoje 

savesti: za neispunjeno obećanje ću sigurno otići u pakao. 

Bejovo lice je odavalo tako iskreno ubeđenje, da se Leon nasmeši: 

– Uostalom, vreme će nam uskoro ponuditi nova rešenja, a ja za tvoje 

gostoprimstvo nisam imao nikakve primedbe ni ovde na brodu. 

Bej ga pogleda sa izrazom nežnosti i zabrinutosti, a onda odjednom 

senka pade na njegovo lice. On ga pokri rukama i gotovo zajeca: 

– Moj sin! 

– Ostavi se ženskog cviljenja, reče Leon oštro, uveren da će takvo 

obraćanje dejstvovati na strogu bejovu dušu. – Tvoj sin će se oprobati 

u dostojanstvu i razumnosti, i pokazati ti koliko na njega da računaš. 

315

Bej uzdahnu, i skloni ruke s lica. 

– Ja znam da ću dobiti poruke, pravniče. Ali treba ih sačekati... a dotle 

mi oprosti na slabosti. 

Do duboko u noć, bej je prevodio Leonu sadržinu surovog dokumenta. 

Tumačenja, na žalost, nisu mogla biti raznolika. Trebalo je biti na 

najvećem oprezu, i čekati. 

Tako je vitez od Gijminoa bio osuđen da Carigrad gleda sa pristojne 

udaljenosti, i iz dana u dan to prinudno razgledanje je pružalo sve 

raznolikije fenomene; čitavog svog života će se Leon sećati promena 

svetlosti, različitih zvukova u različito doba dana, mreškanje mora kod 

Prinčevskih ostrva, gužve u Zlatnom rogu, čudesnih metamorfoza 

naizgled nepromenljivog vidika. Zađemo li još dublje sa čitaocem u 

Leonovu svest, otkrićemo da je godinama, kad bi mu san bio miran, 

sanjao istu vedutu Carigrada, sa fantastičnim promenama koje san 

donosi, ali i sa slikama istovetnim sa sećanjima koja su mu opsedala 

dušu. 

Samo nedelju dana docnije, bej je dobio prvo pismo svoga sina, i 

jedva je uzdržavao radost: ne samo da je mladić pokazivao visoku 

oštroumnost, već je čak neznatnim obeležavanjem u rukopisu 

uspeo da prevari pisara, i da svog oca obavesti o toku pregovaranja (i 

udvaranja) na dvoru. Bilo je jasno da je njegovim neprijateljima Leon 

glavni oslonac u izmišljanju izdaje, i u toj situaciji je povezivanje sa 

francuskim izaslanicima pri Porti moglo zaista da bude kobno po 

obojicu. No vitez od Gijminoa, kad su stigle prve dvosmislene vesti, 

nije mogao pretpostaviti kojom vanvremenskom brzinom idu poslovi 

u turskoj administraciji, i da mu je neko rekao da će tako usidreni 

čekati proleće i skoro celo leto, on bi mu se nasmejao u brk. Kako je 

vreme odmicalo, Leon je polako sticao korisnu levantinsku osobinu 

da o vremenu sve manje razmišlja, i pošto mu nije bilo mogućno 

da se pismom javi nekome iz svoga sveta, odlučio je da ovaj zatvor 

što bolje iskoristi. Na brodu su imali svega, snabdevanje je još 

316

pratilo bejov položaj, i Leonova se skromna kabina u potpalublju 

počela puniti ispisanim listovima hartije, crtežima, planovima 

i proračunima. Abdulah-bej je zdušno učestvovao u Leonovim 

duhovnim vežbama, ali je sve češće podlegao sasvim razumljivoj 

melanholiji, koja se uz nargile pretvarala u nerazumljivu apatiju. Ono 

što ga je najviše pogađalo, bilo je da ne može da vidi svog sina, što 

su njegovi neprijatelji očigledno koristili sa vrhunskim sadizmom. 

No pisma koja je od mladića dobijao svedočila su mu ne samo o 

njegovoj razboritosti i privrženosti ocu, nego o nečemu što je beju 

bilo najvažnije: da je mladić živ. 

Prošao je maj, juni, juli... Naslage školjki su se uhvatile na bokovima 

bejovog broda, ali on nije smeo da ih čisti – to je bio samo jedan od 

detalja smišljenog ponižavanja koje je na njemu sprovođeno. Sve 

što se spolja dešavalo bilo je namenjeno opštem obaveštavanju da 

je bej u nemilosti, a tome je služilo i beskonačno otegnuto vreme. 

Bej je činio sve što je bilo u njegovoj moći da svoje ljude zaposli 

na drugi način, i u tome kao da je imao uspeha: uostalom, njegova 

popularnost nije mogla da se kod običnih mornara smanji nemilošću 

udaljenog vladara, već je, naprotiv, mogla da se poveća, kad se ima 

na umu da je mornarska bratija uvek u mišljenjima bila samostalnija 

od ostalih, koji su služili na kopnu: to pravilo nije mimoilazilo ni 

turske mornare. Srećna okolnost je bila i ta što je bej za sebe uvek 

birao samo najbolje, i što je sastav bio daleko od slučajnosti – nijedan 

oficir mu nije bio postavljen po nečijem uticaju, i bej je još uvek imao 

posadu za sobom. 

Što se viteza od Gijminoa tiče, njegova pomirenost sa sudbinom je 

dobijala nove vrednosti, a njegov izgled, poboljšan dobrom hranom, 

udobnošću i svakodnevnim radom i vežbanjima, bio je neuporedivo 

ugledniji nego kad smo ga upoznali, na početku ove pripovesti. 

Rukopisi, koliko god da je njima i sobom bio večito nezadovoljan, 

uporno su rasli, ali su isto tako rasle i misli upućene onima koje je 

voleo. Preko njegovog plemenitog lica sve se više prevlačila senka 

sete, koja je u bliskosti a istovremeno nemilosrdnoj udaljenosti vedute 

317

Carigrada našla svoj pravi izraz, i vitez se svakog dana mogao videti 

kako sa raznih mesta po nekoliko časova netremice posmatra prizor 

koji mu se otvara, i kako pravi skice čiji je najveći broj imao sudbinu 

da bude u komadićima bačen u talase Zlatnoga roga. 

Bio je već avgust, i vladale su nesnosne vrućine, koje su vazduh zaliva 

ispunjavale teškim mirisima užarenog grada, kad je Abdulah-bej 

pozvao Leona u svoju kajitu da mu objavi promenu stanja. Sultanovo 

raspoloženje se popravilo prema bejovim pristalicama, sa isto toliko 

malo logike sa koliko se i pokvarilo. Da bi se tim menama pridodalo i 

nešto ubedljivosti, bej je imao da bude u nemilosti, i dobio je naredbu 

da isplovi prema Crnom moru, prema poprištu rata sa Rusima. 

Abdulah-bej je izgledao sve pre nego zadovoljan, jer je tako ponovo 

gubio svaku vezu sa sinom, i mračno je predočio Leonu da ga živ 

više neće sresti. Vitez je sa svoje strane pokušavao da ublaži bejove 

zaključke, bez velikog uspeha. 

– Ovo poboljšava tvoje izglede, rekao je bej. – Ne smem te pustiti 

ovde, jer će te neko iz puste osvete sprečiti da dođeš do francuskog 

poslanika; no moje je odredište zapadna obala Crnog mora, i ako 

ništa drugo bolje ne nađemo, naći ću ti prevoz Dunavom uzvodno. 

Leon je prihvatio ovo rešenje, ne bez zadovoljstva što će videti puteve 

Argonauta i Ovidija. 

Propontida, premda nije toliko nezgodna kao Egej u avgustu, ipak 

je sa primernim nezadovoljstvom prihvatila bojni brod: u užasnom 

ljuljanju, premda brzo, sekao je brod talase iza tesnaca u kojem je 

ostavio nepromenljivi oblik grada, i napredovao prema moru koje 

su stari nazvali „gostoljubivim“ ne bi li presekli njegovu urokljivost 

i besprimernu divljačnost prema pomorcima. Rešenost i tvrdoća 

ponovo su odlikovali lice Abdulah-beja, na kome je samo Leon čitao 

tragove strašne patnje što ostavlja svaki trag svoga roda. Ponekad, 

gledajući njegov oštri i skladni lik, stisnutih i za ceo svet hladnih 

očiju, Leon je razmišljao u kolikoj je meri ovaj period napetog 

318

iščekivanja skamenio bejov fatalizam, i načinio ga neprodornim. 

Vitez od Gijminoa je u tome svom razmišljanju imao pravo više no 

što je slutio: činjenicu da mu je život spasen bej je primio prilično 

ravnodušno, jer se za vreme tromesečnog samoispitivanja konačno 

uverio da ga neće pratiti ni mir, ni srećna starost kako se u jednom 

trenutku ponadao. Ako je prvi pokušaj propao, neprijatelji se neće 

smiriti, i dok on stari i osamljuje se, njih će biti sve više i sve mlađih. 

Postepeno se u njemu rađala ideja da će budućnost njegovog sina biti 

sigurnija ako njega ne bude više, njega i njegove slave i moći, koje su 

zbog zavidljivosti i podlosti postajale njegovo prokletstvo. Sada, dok 

se hladnokrvno spremao za rat, te su mu se misli činile još jasnijim; 

jedino o čemu je razmišljao sa nedoumicama i nesigurnošću, bilo je 

kako da svoga sina dovede, Leonovim obećanjem ili nekim drugim 

putem, u vezu sa vitezom. Bio je više nego siguran da će se Leon 

spasti, i želeo je da ga poveže sa svojim sinom onako kako se, bez 

namere i volje, našao vezan s njim. 

319

Glava X 

Deus ex machina II – Nekoliko uopštenih misli – 

Glas – Odgovor 

Hoću da živim u tvom srcu, da umrem u tvom krilu, da budem 

sahranjen u tvojim očima, a povrh svega toga, hoću da idem s tobom 

tvom ujaku. 

(Šekspir, Mnogo vike ni oko čega) 

320

Deus ex machina II 

Abdulah-bej je skoro već mesec dana obilazio južne predele Crnog 

mora, trudeći se da izbegne ruske brodove a nađe svoje, jer se 

sam nije smeo upuštati u okršaj. More je bilo uglavnom podesno u 

mesecu septembru, jednom od retkih perioda kad je „gostoljubivo“ 

more zasluživalo svoj naziv. Turska flota, kako je izgledalo, povukla 

se sasvim uz obalu, i bejov brod je još uvek bio u traganju. Naredbe 

koje je Abdulah-bej dobio bile su precizne – da se stavi na čelo flote 

koja će se sukobljavati sa Rusima u predelu između Odese i Kerča, 

jer se slutilo da Rusi spremaju snažnu flotu oko poluostrva. Bejov 

odeljak trebalo je da sadrži osam brodova, i da predstavlja udarnu 

snagu ovog pomorskog rata. 

Bejovo raspoloženje postalo je neuporedivo bolje otkako su napustili 

uništavajući i razdirući mir carigradskog sidrišta, i povratio je sav 

onaj neumitni autoritet po kome ga je Leon pamtio – no samo u 

upravljanju brodom. Sa vitezom od Gijminoa, druge su crte njegove 

prirode naprosto cvetale, i ovo su bili neki od najlepših dana koje su 

proveli zajedno. 

Bila je nedelja, svetao i topao dan, kada je Leona iz mreže u kojoj je 

spavao trgao usamljeni zvuk, vrlo sličan udaljenom topovskom hicu. 

Izleteo je na palubu, i tamo ugledao sve mornare i ratnike na mestima, 

i Abdulah-beja na komandnom mostu kako izdaje oštre i kratke 

naredbe. Nešto se dešavalo, ali se golim okom još ništa nije moglo 

videti. Ugledavši ga, bej mu je dao znak da priđe, i objasnio mu da se 

na udaljenosti od oko tri milje vodi borba, ali on ne zna sa koliko 

brodova, jer je kroz dvogled ugledao samo tri. Za samo koji trenutak, 

biće im jasnija situacija. Leon je takođe uzeo dvogled, i ukazao mu se 

prizor pomorske bitke: dve fregate i škuna su se, u neprekidnom nizu 

topovskih dimova, borile sa jednom fregatom. Ova poslednja imala je 

321

jedina zelenu zastavu, i bilo je sasvim razumljivo zašto Abdulah-bej 

hita. Punim jedrima veliki brod je sekao talase i hitao ka svojima koje 

je, eto, našao tek u borbi. Kada su već dospeli u vidokrug prostog oka, 

bejovo lice se smračilo: prizor koji su gledali bio je zapravo kraj bitke. 

Drugi brod sa zelenom zastavom, koji se nije video kroz dvogled, bio 

je potpuno nakrivljen na bok, a i bok mu je bio razderan topovima, i 

očigledno se već okretao pred potonuće; sa njega su stizali retki 

pucnjevi, kao da ima još malo posade. Turski brod, koji je dozvolio da 

ga dve fregate uhvate u unakrsnu vatru, spremao se na očajnički 

abordaž. To je već bio trenutak kad su posade ruskih brodova ugledale 

novi turski brod, i škuna, koja nije mogla imati više od dvadeset 

topova, izvela je brzi manevar i uputila se postrance prema novom 

neprijatelju. To je bio hrabar izazov, ali Abdulah-bej kao da nije mario, 

već je svojim brodom lako umakao i nastavio prema važnijem cilju. 

Zapovednik škune je razumeo ovu nameru, i već na visini bejovog 

broda, sakupio trouglasta jedra i naglo usporio hod, da bi uobraženog 

Turčina napao s leđa. Leon je video kako turski brod u punoj brzini 

skreće, ali nije mogao pogoditi cilj toga manevra, sve dok sa 

zaprepašćenjem nije shvatio da bejov brod svom snagom leti na 

usporenu i praktično nepokretnu škunu, i zaključio da je bej 

pomahnitao. To je možda bila tačna procena, ali bej je pre svega 

štedeo municiju, i odlučio da se dosadnog malog protivnika reši 

onako kako se to nekada i radilo – direktnim udarom. Pramac turskog 

broda bio je oklopljen metalnim pločama, i umesto da bude ukrašen 

nekakvim kipom, iz njega su štrčali zaoštreni direci, takođe presvučeni 

metalom – što je Leonu, naviknutom na lepe brodove, izgledalo 

krajnje neukusno. Sada mu je, međutim, dah zastao kad je video 

kako taj pramac juri prema maloj škuni, i kako se uz nezamisliv 

tresak zabija u njen bok. Akciju je pratila užasna vatra, koplja i 

plamteći projektili sa turskog broda, i izgledalo je da na škuni vlada 

potpuna pometnja. Ono čega se Leon pribojavao, kad je ponovo stao 

na noge od snažnog udarca, bilo je kako brod osloboditi zagrljaja i 

ponovo mu dati brzinu. Za to su se, kako je sad video, pobrinuli 

mornari koji su samo čekali ovaj posao, i koji su sekirama i čakljama 

brzo oslobodili bejov brod od olupine sa ogromnom prazninom po 

322

sredini i slomljenog jarbola. Sve zajedno, kao neki smrtonosni ubod, 

nije trajalo više od petnaestak minuta. Jedna od dve fregate se za to 

vreme usmerila prema novom neprijatelju, dok sa škune više nisu 

pokazivali nikakve borbene namere, jer je ona, sve više nagnuta, 

tonula. Leon je u zatišju jasno čuo krike mornara dok su, spuštajući 

čamce, predstavljali odličnu metu bejovim strelcima. Novog 

neprijatelja bej je dočekao novim lukavim manevrom: usporavajući 

hod kao da će prihvatiti borbu, otpuštao je bočna mala jedra sve dok 

se brod nije nagnuo kao da će dodirnuti talase. Fregata je takođe 

skupljala jedra, tražeći položaj za prvi plotun. No u tome trenutku bej 

je izdao naredbu za razvijanje jedara, i dok se zapovednik fregate 

snašao, bej je prosto proleteo kraj njega, zauzimajući položaj koji je 

sad drugu rusku fregatu stavljao u unakrsnu vatru dva turska broda. 

Ovaj smeli manevar, međutim, nije imao pravog odgovora na drugom 

turskom brodu: njegov malodušni zapovednik, umesto da iskoristi 

situaciju uz ovako neočekivanu pomoć, upravo je isticao belu zastavu. 

Leonu se činilo da nikad nije video strašniji bes nego ovaj što je 

uhvatio beja kad je shvatio kukavičluk svog ratnog druga. Ubistvenom 

strašću bacio se na fregatu u sredini. Teške topovske salve oborile su 

se na ruski brod, koseći po njemu sve živo. Pri tome, bej je u borbu 

uleteo sasvim svež, za razliku od Turaka i Rusa koji su se tukli već 

više od šest sati. Fregata je jedva stizala da odgovori, turski brod sa 

belom zastavom je pokušavao da se izdvoji iz dometa vatre, a 

prevareni zapovednik druge fregate je punim jedrima stizao na 

razbojište. Više nije bilo oklevanja i uzmicanja, i započela je prava 

borba. Drugi turski brod je u međuvremenu potonuo, a njegovi 

nesrećni mornari su se između topovskih hitaca borili za život u 

nekoliko čamaca. Jedan od njih pogođen je po sredini đuletom, u 

trenutku kad je brodolomnicima već bio bačen konopac sa Abdulahbejovog 

broda. Ovaj stravični udes je zapravo spasao bejov brod od 

nezgodnog niskog pogotka. Turski brod sa belom zastavom pokušavao 

je da odmakne, a ruske fregate, poštujući ratna pravila, nisu ga više 

gonile. Sa druge ruske fregate, koja je stizala Abdulah-beja, spuštena 

su dva velika čamca koja su uskoro, zaštićena pogođenom fregatom, 

prišla drugom turskom brodu, pa se posada uspentrala na njega. Kad 

323

je na turskom brodu istaknuta ruska trobojka, Leonu se učinilo da će 

bej stradati od kapi. Nemi bes je, međutim, trajao samo toliko da se 

skupi najužasnija količina kletvi – ako je vitez od Gijminoa pravilno 

tumačio tursku intonaciju. Toga trenutka, bej je bio skoro okružen sa 

tri neprijateljska broda, i učinio je ono što razuman vojskovođa treba 

da učini kad se izgledi za uspeh smanje – smislio je manevar za 

povlačenje. Već se i dosad Leon uverio da posmatra izuzetno 

sposobnog zapovednika – no ovo izvlačenje između tri ruska broda 

bilo je pravo remek-delo pomorske strategije. Usmerišvi se na ruski 

brod koji ga je gonio, i koji je usporio hod zbog spuštanja čamaca, bej 

je naredio prikupljanje jedara, i već je izgledalo da će ostaviti jako 

oštećenu fregatu radi borbe sa netaknutim protivnikom. Zapovednik 

fregate, prihvatajući duel, takođe je savio glavno jedro, i posvuda su 

se po palubi videli mornari kako zaposedaju topovska mesta i poziciju 

za abordaž. No bejovi mornari su još bili na križevima, i u trenutku 

kad se ruski brod okrenuo, spreman za borbu, oni su ispustili konopce 

koje su još držali, i turski brod je zaplovio munjevitom brzinom, 

skoro skačući po talasima, i ostavljajući protivnike da ponovo razvijaju 

jedra, pošto su već zauzeli borbene položaje. To nije bila mala 

prednost, ali je beju bilo jasno da će ga goniti. I posle nekoliko sati 

brze plovidbe, ukazala su se na horizontu tri broda – oštećena fregata, 

bivši turski brod i fregata-gonič. Videvši ih, bej je odlučio da uspori i 

dopusti paralelnu plovidbu na pristojnom rastojanju, ne bi li iskoristio 

povoljan trenutak za još koji drski manevar. Bilo je već popodne, 

vidljivost odlična, i Leon nije mogao poreći lepotu prizora četiri 

broda, koji su pod povoljnim vetrom sekli vazduh, vodu i svetlost 

svojim mrkim bokovima i jedrima bisernih preliva. Plovili su sada 

uporedo, pred ruskim brodovima Abdulah-bej, a na dometu đuleta 

prvo ona ruska fregata koja je zarobila ruski brod, zatim sam 

zarobljeni brod, i najzad oštećena fregata, koja je pažljivo birala put 

po talasima. Abdulah-bej je, posmatrajući protivnike, imao ponovo 

na licu onaj ledeni izraz, a Leon se nije mogao dovoljno nadiviti 

poslušnosti i brzini turskih mornara, koji su na njegov mig skakali na 

odredište. Bejovo razmišljanje se u tome trenutku odnosilo na 

protivnika, i na sopstvene šanse u predstojećoj borbi. Izgledi da 

324

pobede bili su sve manji, jer je prvi ruski brod očigledno bio ravne 

snage i brzine, i nedvosmisleno borben. Pogled na zarobljeni turski 

brod ga je stalno dovodio do besa, i u sebi se zaricao da će ga u borbi 

prvog potopiti. Međutim, stvari su krenule drugim. tokom. Bej je 

najednom primetio da predmet njegove mržnje i oštećena fregata 

zaostaju, a da zatim polako menjaju pravac i gube se: zapovednik 

ruskog broda ili je bio lud, ili je želeo ravnopravnu borbu. I zaista, tek 

kad su se druga dva broda već dosta smanjila na horizontu, zauzeo je 

ruski brod poziciju za borbu, ovog puta polagano i bez lukavstava, 

kao da je hteo da protivniku pokaže da očekuje pošten duel. 

Nesumnjivo dirnut u ponos, Abdulah-bej je na isti način naredio da 

se pokupe jedra, i sa srednjeg jedra ruskog broda se razvila crvena 

zastavica – kao na manevrima, zapovednik je pokazivao da će opaliti 

prvi hitac. Abdulah-bejovi topovi su odvratili na đulad koja su 

uzburkala vodu oko broda preciznom paljbom, i ona je na ruskom 

brodu odmah polomila mali križ na krmi. Ruske tobdžije bile su u 

drugom plotunu bolje – đule je palo ispred komandnog mosta, i kad 

se dim slegao, Leon je ugledao nepopravljivog beja kako i dalje, 

skrštenih ruku, posmatra sa svog mesta. Sam vitez od Gijminoa je 

borbu posmatrao sa zgodnog mesta na pramcu ispred mreže, tako da 

nije ometao mornare dok su trčali prema prvom trouglastom jedru. 

Bio je u visini glave Abdulah-beja, i imao savršen vidik na oba broda. 

Plotuni su se nastavljali, brodovi su se, u sporom hodu, sve više 

približavali, a more između njih dobijalo skoro belu boju od 

neprestanog komešanja i eksplozija. Bej je imao neznatnu prednost, 

jer je njegov brod još uvek bio manje oštećen i uz to pokretniji. Ruski 

zapovednik, postavši svestan toga, a dosledan svojoj dotadašnjoj 

smelosti, odlučio se na abordaž. Nameru je, međutim, bilo lakše 

najaviti nego ostvariti. Abdulah-bej je pratio svaki pokret protivničkog 

broda, i izdavao naređenja koja su njegovi mornari trenutno izvršavali. 

Pred zapanjenim Leonovim očima odvijala se igra koju mogu da 

izvedu samo vrhunski pomorci – dva broda su igrala na talasima kao 

dva petla, jedan izbegavajući a drugi navaljujući, neverovatno brzim 

promenama položaja, skokovima i zaokretima. Zahvaljujući velikoj 

pokretljivosti koju je posedovao, a u rukama dobrog zapovednika i 

325

obučene posade, jedrenjak je zaista mogao igrati menuet po talasima 

svih veličina. Tako su se i ruski i turski brod dugo odmeravali, 

ispaljujući povremeno po koji top. Izgledalo je da turski brod može da 

izbegava abordaž do beskonačnosti, ali je ruski ipak polako 

napredovao. 

Za Abdulah-beja, stvar je zaista bila prevashodno igra, jer mu je 

bilo jasno da se borba mora okončati neposrednim sukobom, 

ali se nadao da će ovakvo pokazivanje veština još izmoriti ruske 

mornare. Po Leonovom računanju, prošla su bar dva sata obilaženja 

i izbegavanja, dok je ruski brod uspeo da se približi na domak čaklji. 

Bej je nameravao da primeni još jedno lukavstvo – kontraabordaž; 

razmestio je svoje ljude tako da samo jedan odred mornara primi prvi 

udarac, a da ostali, kada dovoljan broj protivnikovih pređe na njihov 

brod, opkole i unište tu grupu dok ostali, sa odredom mornaričke 

pešadije, ne pređu na ruski brod. Tako su se dve desetine prekaljenih 

bejovih vojnika sklonile u njegovu kabinu, a ostali se posakrivali 

ispod palube, kad su se uz ogradu palube, uz odvratan fijuk, zabile 

prve čaklje. Čuo se snažan poklič ruskih mornara koji su, predvođeni 

komandantom – Leon je na njemu raspoznavao samo plavi francuski 

mundir – hrupili na palubu turskog broda. Mornari namenjeni 

primanju prvog udara, davali su snažan otpor, i uskoro se paluba 

pretvorila u krvavu scenu: Turci su se neosetno povlačili, privlačeći 

sve veći broj Rusa na svoj brod. Abdulah-bej je sačekao da se ratnici 

rasporede kako je predviđeno, a zatim je polako izvukao svoju krivu 

sablju – imala je da počne prava borba. Kada se zaorio njegov glas, 

prikriveni vojnici su odgovorili u jednom dahu... Već efekat ovog 

pokliča bio je takav da su mnogi Rusi prestali da se bore, okrećući 

se unezvereno, i za nekoliko sekundi ratna sreća se izmenila. Sada 

su bejovi vojnici krčili put kroz ruske vojnike kao kosači kroz visoku 

travu. Ruski zapovednik u francuskom mundiru pokušavao je da 

svojima dovikne nešto što se u buci više nije čulo, ali je u ruskim 

redovima već zavladala panika, i oni su u neredu bežali ka svome 

brodu. Za nekoliko trenutaka, bilo je jasno, uskomešane linije ratnika 

biće razdvojene, i dva zapovednika naći će se licem u lice. Leon je 

326

usmerio svu svoju pažnju u tom pravcu; srce mu je odjednom snažno 

zalupalo, a u ušima zabubnjalo bučnije od topovskih salvi: on je znao 

ruskog zapovednika! Skočivši kao na oprugama sa svog mesta, bez 

ikakvog oružja i gurajući Turke oko sebe, probio se, izbezumljen od 

užasa koji je naslućivao, do turskog zapovednika. U trenutku kad je 

pružio ruku da ga dohvati za rukav, da pokuša da zaustavi očekivani 

dvoboj, jedno puščano tane, ispaljeno ko zna otkud, pogodi Abdulahbeja 

pravo u grudi. Više no što je mogao videti, Leon je naslutio, po 

snažnom grču ruke koju je sad dohvatio. Odjednom se ceo prostor 

ispunio strašnim komešanjem. Oružje je bacano po palubi, a tvrdi 

bejovi ratnici spuštali su se na kolena oko svog smrtno ranjenog 

vođe, koga je Leon pridržavao. Ne razmišljajući o opasnosti, vitez 

od Gijminoa je samo jednim pokretom ruke dao znak ruskom 

zapovedniku da obustavi borbu, a ovaj je to poslušao bez pogovora. 

U zatišju ispunjenom jecajima, na bledom licu Abdulah-beja, 

okrenutom onome ko ga je pridržavao, pojavilo se nešto kao osmeh. 

– Prijatelju, rekao je s mukom na italijanskom, i – njegova je duša 

izletela sa tim rečima. 

Više nije imalo nikakvog smisla prolivati krv: ruski zapovednik je 

izrekao nekoliko oštrih naredbi, njegovi ljudi su zaposeli ključne 

tačke na brodu, a turska posada se predala bez otpora. 

Leon je, još ne podižući glavu, posmatrao smireno lice mrtvog 

prijatelja. Kad je pokušao da izvuče ruku iz hladne zgrčene šake, 

otkrio je na svom dlanu jednostavan srebrni prsten sa velikim 

oniksom. 

– Otići ćeš daleko, i tamo naći prijatelja, čuo je poznat glas iznad sebe. 

Veruješ li sada u ono što nam je selki rekla, viteže od Gijminoa? rekao 

je kapetan Džons, jer je to bio upravo on, spuštajući nežno ruku na 

Leonovo rame. 

Podigavši se, Leon je ugledao Džonsovo ogaravljeno i ozbiljno lice. 

327

– Zahvalan sam ti, viteže, što si pokušao da sprečiš klanicu i njegovih 

i mojih ljudi, reče on. A zatim, ne uspevajući više da sakrije suze u 

svojim razrokim očima, reče menjajući glas: 

– Vidim da si još uvek toliko daleko od vojničkog razuma kao kad sam 

te ostavio u Tekselu, prokleti pravniče! 

I bučno šmrknuvši, privi ga na grudi. 

328

Nekoliko uopštenih misli 

Pisac vidi svoju čitateljku i čitaoca, kao u najjasnijem snu, pri 

dnu tajanstvenog, mirisavog i otmeno neuređenog vrta, koji je 

naša zajednička mašta pustila da buja u slobodi: oni sede, meko 

naslonjeni na ogradu klupe, već obuhvaćene podivljalim bršljanom, 

a pogled im bludi od raskošnih bledo plavih, ljubičastih i purpurnih 

hortenzija do malenog ribnjaka, koji opsedaju satinasti lokvanji. 

Celim njihovim likovima izražena je seta u svom najfinijem obliku, 

neizrečena i neprouzročena, ravna blagom zadovoljstvu, samo težeg 

i opojnijeg mirisa. Čitalac i čitateljka, naime, slute da će ovo mesto 

čarolija uskoro opusteti, i da će prikaze naše mašte uskoro otići iz 

njega, ili da ćemo se bar sa njima po prvi put rastati. Pisac ih ostavlja 

u tome raspoloženju, udaljavajući se na vrhovima prstiju, i nemoćan 

da iskaže bilo šta od tananih misli koje se roje u njihovim glavama. 

Već narednog jutra, Crno more je pokazalo svoje pravo lice: preko 

Džonsovog admiralskog broda šištali su beli pramenovi vode, gonjeni 

pobesnelim vetrom, a paluba je stenjala od naginjanja. Jedra su 

pokupljena tako da se plovi sporije ali bezbednije, i sav posao mornara 

se sastojao u napregnutom posmatranju situacije, što pri ovakvom 

ljuljanju nije bilo nimalo lako. Ostali brodovi, oni koje je Džons viteški 

uklonio iz bitke, i dva zarobljena turska broda jedva su se mogla 

nazreti na horizontu, između dva vodena brda. Džons je šetao po 

palubi, proklinjući svaki talas posebno, i dajući uzgred kratke i oštre 

naredbe. Noć je proveo nemirno, ne sklopivši oka, ne toliko zbog 

bure, koliko od neiskazanog uzbuđenja što se proročanstvo ispunilo 

i što je, kako je i Leonina bila ubeđena, bio spasitelj ovog još uvek 

razdvojenog para. Činjenica da je svedok, i u izvesnom smislu izvršilac 

čudesne nadljudske volje, opijala ga je više od sjajne pobede koju je 

juče zadobio. Vitez od Gijminoa je, posle smrti svog turskog prijatelja, 

jedva izgovorio nekoliko reči, a Džons je čeznuo da svoje podatke i 

329

otkrića dugo sladi pred njim, i tako su dva prijatelja dočekala naredni 

dan bez međusobnog razgovora, jedan spavajući mrtvim snom, a drugi 

premećući se u mreži cele noći. Tek kad se po svetlucanju ivica teških 

oblaka moglo zaključiti da je u visinama Sunce negde izašlo, pojavio 

se vitez od Gijminoa na palubi, odeven u skromnu mornarsku odeću, 

ne razlikujući se ničim od ostalih koji su radili na palubi – ni po izrazu 

dubokog prezira prema prirodnim pojavama i ostalim primercima 

ljudskog roda. Džons nije mogao da zadrži osmeh – vitez je izgledao 

isto onako kao kad se pojavljivao izjutra na palubi „Bonom Ričarda”, 

pre tačno godinu dana. Izbegavajući vešto zamke i klizanja, i postajući 

zbog toga još namrgođeniji, prišao je Leon Džonsu. Izgledalo je da 

ne mogu jedan drugom da pogledaju u oči, posle strašnih iskustava i 

bolnih uspomena od prethodnog dana. 

Najzad, vitez od Gijminoa procedi kroz zube, gledajući nekako iskosa 

položaj leve Džonsove cipele: 

– Pretpostavljam da sam prve noći sasvim slučajno pošteđen 

sređivanja brodskih knjiga! 

– Sada imam plaćenu švedsku budalu za taj posao, reče Džons, sa 

svoje strane zaokupljen uklanjanjem nevidljivih kapi vode sa svog 

elegantnog plavog mundira. 

– I kako ide učvršćivanje ruskog carskog trona? upita vitez, ne 

uzdržavajući se otvorene zlobe. 

– Teško, odgovori Džons cereći se, otkako Turke pomažu pariski 

pravnici. 

Leon srdito podiže glavu, i ugleda svog prijatelja u stanju visoke 

razrokosti i crvenila; pade mu na pamet da obojica verovatno pružaju 

zabavan prizor svima zatečenim na palubi, i promeni lice u podmukao 

osmeh: i njegov bivši pomorski zapovednik dobi vrlo sličan izraz, a 

zatim su obojica izvesno vreme posmatrala uzburkanu pučinu. 

330

– Kad bi samo znao koliko me muče, reče Džons muklo. – Imam na 

brodu jednog pruskog princa, jednog nadvojvodu i pola generala 

– gospodin je nešto manji rastom – ali taj krasni plemićki zbor nisi 

mogao primetiti, jer ispunjavaju svaku očicu svoje mreže otkako smo 

isplovili, a o mirisu u njihovim kabinama da i ne govorim. Kada se 

budu delili ordeni i nagrade, pisaće dostave o mojoj nesposobnosti. A 

ti, šta si radio na turskom brodu? 

– Više ne znam koja je ovo paluba po redu otkako sam se ukrcao na 

brod onog trgovca robovima u Tekselu! Oplovio sam Španiju, afričku 

obalu, grčka ostrva i Pirej, i umalo da ostarim u Carigradu, zajedno sa 

čovekom čiju smrt juče nisam mogao da sprečim... 

Leon zaćuta, grizući usnu. 

– Sahranićemo ga sada, sa svim počastima, reče Džons. – Za petnaest 

godina, koliko plovim i borim se, on mi je bio najdostojniji protivnik. 

Zatim dade znak dvojici mornara na mostu i oni iznesoše, očigledno 

iz same kajite, telo umotano u skromni mornarski čaršav. 

– Jedno vreme sam bdeo kod njega, noćas, reče Džons skoro za sebe. 

– Neobično lice. 

I jakim glasom, on izdade nekoliko naredbi, a mornari se, i pored 

strašnog ljuljanja, začas postrojiše ispod mosta. Na ogradi je već bila 

daska na koju su dvojica postavila telo Abdulah-beja. Jedan počasni 

pucanj iz topa i huk razbesnelog mora bili su poslednji pozdrav 

bivšem Leonovom prijatelju. Od buke talasa nije se čuo pad tela u 

more, ali ga je propratio skoro jednoglasni jauk bejovih oficira iz 

potpalublja. Na ovaj zvuk, Džons se strese i prekrsti, i krenu prema 

kajiti. Dok je odlazio, bacio je još pogled na Leona, koji kao da je 

pokušavao da sa mosta zapamti mesto rastanka. 

Džons je već pekao usne na vrućem grogu u kajiti kad je ušao vitez 

331

od Gijminoa, išiban spolja vetrom i uništen iznutra tugom, kako se 

to čitalo na njegovom licu. Bio je pravi trenutak da započne operacija 

oživljavanja. 

– Ja sam u međuvremenu bio u Državama, reče Džons nehajno. – 

Dobio sam admiralski položaj od Vašingtona i vrlo uticajan položaj 

Katarininog paža, takođe od njega, a da se u međuvremenu nisam 

ni dan smeo zadržati u Francuskoj. Položaj revolucije sada zavisi 

od potpune nepomičnosti flote, koja je sa pajacom Rošamboom 

blokirana na Rod Ajlendu. Kada tvoj otmeni sunarodnik reši da 

prekine blokadu – a ja bih to uradio još pre tri meseca – možemo se 

nadati konačnoj pobedi. Tu Džons otpi pozamašan gutljaj, i poprimi 

tamnocrvenu boju od toplote i besa. 

– U Državama je lepo zimi, znaš. – Po svim kućama zabave, lepe 

dame kojima je dosadno, u gospode se veština slikovitog laganja 

neslućeno razvija... No, ukratko, da te više ne mučim, jer vidim da si 

se iznenadio što sam tako kratko psovao svoje vojne kolege – ukratko, 

upoznao sam u Baltimoru damu dostojnu moje pažnje... 

Na Leonovom licu se konačno pojavi nešto kao osmeh. 

– A ne sumnjam da bi bila dostojna i tvoje pažnje. Doduše, ne bih ti 

mogao tačno opisati kako izgleda i šta je to na njoj, premda se sećam 

svakog detalja, i nijedan nije savršen: no celina je iznad svega što sam 

ikad upoznao. Inače je Parižanka, prezime sam joj već zaboravio... ali 

joj je ime nekako kao tvoje. 

Usudio se da preko vrča pogleda svog prijatelja: izraz na Leonovom 

licu mogao bi se teško opisati. Mogao ga je, uostalom, nakratko videti 

jer je on odjednom pokrio lice rukama u strašnom stisku, kao da 

prstima hoće da dohvati svoje sećanje. 

Džons nastavi, sasvim tiho: 

332

– Molim te da mi oprostiš... jeste, istina je, upoznao sam Leoninu 

Dartoa u Americi, i doveo je u Francusku, gde te sada čeka. 

Leon je izgleda pokušavao nešto da kaže, ali se ništa nije čulo. 

– Što se nje tiče, reče Džons znatno drugačijim glasom, jer je procenio 

da je bilo dosta slabosti, – ona je sa mnogo većim uzbuđenjem primila 

vest o tome da si ti – bar u Tekselu – bio živ i zdrav; skoro se ubila 

iglama koje je držala, a za njom i mladi general de Lafajet, ali od tuge 

što mu propadaju izgledi. On je gospođicu doveo na svome brodu u 

Ameriku, i uz put ju je, kako mi je ona pričala na povratku, spasao 

nepredviđenog braka sa lokalnim indijanskim uglednikom. 

Iz šaka izroni Leonovo lice, onakvo kakvo je Džons poznavao: 

stisnutih očiju, kao da pokušava da im smanji prodornost i opasnost, 

stisnutih usana sa borama unaokolo koje daju gorak i ironičan izraz – 

lice nepomirljive nezavisnosti i otpora. Vitez progovori, sa nešto malo 

više elegantne modulacije no što bi okolnosti zahtevale: 

– Gospođica Dartoa nije moje vlasništvo, Džonse, a nije vezana ni 

nekim drugim načinom. Ako se vratila sa tobom, nadam se da je to 

bio slobodan izbor. 

– Naravno da je bio slobodan izbor! reče Džons. – Ja sam joj čak 

savetovao – pošto od tebe nije bilo vesti već nekoliko meseci – da se 

ne prepušta nesigurnim nadama i da, ako joj srce tako želi, ostane uz 

u svakom pogledu odličnog generala Lafajeta. 

– To je veoma plemenito od tebe, reče vitez otrovno. 

– Uvek na usluzi prijateljima, odgovori Džons, sa lakim naklonom. – I 

inače me, otkako sam je upoznao, stalno progoni pitanje šta je na tebi 

našla. Treba da vidiš kako Lafajet izgleda u paradnoj uniformi. 

Vitez od Gijminoa dobi naročito prezriv izgled. 

333

– U tome slučaju, reče on, – moje šanse propadaju: nadam se da nikad 

neću obući ni običnu, a nekmoli paradnu uniformu. 

Sve ovo je već mnogo više ličilo na Leona koga je Džons poznavao, a 

i grog nije više bio tako vruć. 

– Ti se sećaš Đakomina? upita on viteza. 

Na vitezovom licu je sada bilo iskrenog, ničim sputavanog zanimanja. 

– Momak je zaglavio, reče Džons sa ozbiljnim izrazom. – Gospođica 

Dartoa je, koliko sam shvatio, uspela da u nekoliko podmuklih obrta 

spreči njegov slobodni izbor, i vratio se u Stari svet sa nečim što je 

imalo brz pogled i brz jezik. 

Vitez od Gijminoa pusti sebi na volju dugotrajnim, olakšavajućim 

smejanjem. Kad se smirio, naže se prema Džonsu, a u očima mu je 

još igrao osmeh: 

– Ta, on je bio jedini pravi ženomrzac koga sam poznavao. I za razliku 

od onih lažnih, nikad nije imao potrebu da to posebno objašnjava. Uz 

to, siroti dečko nikako nije mogao da se oslobodi obožavateljki, gde 

god bi se pojavio. 

– Ja znam da nikad nisam video odanijeg pratioca, reče Džons. – Kad 

je Leonina najavila odlazak, Đakomino je istog trenutka rešio da ide, 

premda su mu se u Baltimoru otvarale vrlo lepe mogućnosti, i premda 

se jedva nedelju dana pre toga oženio. 

– Neverovatno, reče Leon, više za sebe. – Ako je njega začarala, šta 

tek meni preostaje! 

– Preostaje ti još jedan podatak, poče nevoljno Džons, češući nos u 

nedoumici... – ona se morala udati za tog... grofa, ili šta je već, da bi te 

izvukla iz zatvora, i još uvek je njegova zakonita supruga. Izgleda da 

334

gospođica ima vrlo originalne rođake, koji su smislili pravi indijanski 

plan za njenu udaju, okončan veličanstvenom paljevinom grofove 

kuće, u kojoj je navodno stradala i sama mlada supruga, od venčanja 

obolela od strašne bolesti. Kako grof nije sasvim blesav, stvar se 

otkrila posle nekoliko nedelja, i Leonina je morala da beži što dalje od 

svojih bračnih dužnosti, i da na putu za Dijep nije srela Lafajeta, koji 

ju je izbavio od grofovih plaćenika, cela priča bi danas nosila tužnija 

obeležja. Istini za volju, izlagala se opet istoj opasnosti dolazeći u 

Francusku, ali ja je nisam mogao zaustaviti... kad je čula da si živ. 

Vitez od Gijminoa gledao je ispred sebe sa teško održavanim 

dostojanstvom, a preko njegovog lica su, brže od burnih oblaka 

napolju, prelazili bes, očajanje, ubistveni nagoni i razgaljenost. 

– Zašto ja? odjednom upita kapetan Džons, i neobičnost ovog pitanja 

sasvim zbuni Leona, utonulog u grčevito kombinovanje i razmišljanje. 

– Zašto ja? ponovi Džons. – Zašto baš ja da budem tvoj i Leoninin 

ljubavni poštar? Sudbina se surovo poigrava sa mnom – osuđen sam 

da služim, kao Crnče u italijanskoj operi – tebi, debeloj ruskoj carici. 

Od svih najradije bih odabrao tu tvoju gospođicu Dartoa... kad ne bi 

bila toliko izluđena tvojom lošom naravi. 

Bojimo se da je nastavak razgovora bio sve više obeležen stupnjevitim 

trošenjem groga. Vitez je, posle izmenjivanja obostranih procena o 

nezahvalnosti sudbine, bio još dovoljno pri sebi da detaljno opiše ne 

samo svoje mnogobrojne i uzbudljive događaje, nego i da kapetanu 

potanko izloži svoje viđenje stanja na Istočnom Sredozemlju i u 

Otomanskoj imperiji. Posle toga, na žalost, dva prijatelja su prešla na 

direktno vređanje svojih omiljenih ciljeva: ruske carice, francuskog 

kralja, engleske mornarice, turskog sultana, sveštenstva u celini i 

glupih vojskovođa pojedinačno. Bura se tog dana prema popodnevu 

postepeno smirivala, i nekako u obrnutoj srazmeri rastao je žar naših 

učesnika u diskusiji. Kad su, već po pravoj bonaci, vojni zapovednici 

izronili iz svojih kabina i pokušali da se okupe u kapetanovoj 

335

kajiti, ona je bila puna isparenja ruma, dima dobrog holandskog 

duvana, a nadasve uzbuđenog mahanja rukama, glasnog smejanja i 

nedvosmislene raspojasanosti. Kapetan Džons, koji je u svojoj ruskoj 

usamljenosti odabrao potpunu izolaciju i elegantnu uzdržanost prema 

svojim saborcima – a ona je sakrivala duboki prezir – sada je pred 

zaprepašćenim ruskim i švedskim očima ustao raskopčan, crven u licu, 

glasan i prost, i još u društvu ne mnogo uglednije osobe u najskromnijoj 

odeći, i kose razbarušene po čelu – vitez od Gijminoa je imao običaj 

da se hvata za glavu u težim delovima dokazivanja Džonsu. Ako je 

ikada bila pogodnija situacija da potpuno izgubi svaku podršku kod 

ovih uobraženih salonskih vojnika, zakleo se Džons gledajući njihova 

lica na vratima, onda će on sebi staviti bar pet veštačkih mladeža na 

obraze, i trošiće pintu pudera svakog jutra... Da bi stvari bile gore, ova 

zakletva bila je, u iznenadnoj tišini, potpuno glasno izgovorena. 

Još iste noći, bez ikakve posebne potrebe za otrežnjivanjem – zajedno 

su navikli da se trezne nekim neprijatnim poslom, Džons i vitez od 

Gijminoa su sačinili plan daljih akcija. Džons je inače morao da se 

vrati u teretnu luku, da dopuni zalihe namirnica i vode, i da svečano 

preda zarobljene turske brodove. Nadao se takođe da će to doneti i 

neke druge prednosti, što je bila zgodna prilika da oštrim rečnikom 

izrazi svoje mišljenje o Katarininom tvrdičluku. No i bez dodatnih 

sredstava, mogao je za svog prijatelja da obezbedi čitav brod i 

pola Rusije, od čega je Leon pokušao da ga odvrati. Rešili su da je 

najsigurniji način da se stigne do Francuske preko Beča, a postojala je 

mogućnost da i Džons krene s njim na putu prema Petrogradu. 

Negde pred zoru, po tačnom Leonovom predviđanju, pojavili su se 

i neizbežni brodski dokumenti. I kad je, teške glave, vitez ujutro 

izašao na palubu, u prvom trenutku još mu se činilo da je na „Bonom 

Ričardu“. 

Morali bismo biti iskreni prema kapetanu Džonsu – vreme plovidbe 

je uglavnom trošio da bi smislio kako da svog prijatelja što je moguće 

više zadrži kod sebe, i istovremeno mu se priviđao lik gospođice 

336

Dartoa, kako mu upućuje jedan od onih pogleda potpunog poverenja. 

Pa kako je kapetan, bez obzira na svoje nisko poreklo i poneke navike, 

u duši bio veliki i pravi džentlmen, suzdržao je svoju beskonačnu 

lukavost i nije smislio ni jedan neizbežni razlog i objektivnu situaciju 

u kojoj bi prisustvo njegovog najboljeg zapovednika mornaričke 

pešadije bilo neophodno. Ali, zato je Džons sve jasnije osećao da 

mora da krene prema Petrogradu, sa skretanjem prema Galiciji, i da 

više ne može da dozvoli nijednu nepredviđenu tačku u putešestviju 

Leona od Gijminoa. 

337

Glas 

Jesen u Beču ume da bude veoma hladna, ali je mnogo strašnije što 

je vetrovita. Čak i u skoro raskošnoj sobi hotela ,„Kod plavog slona“, 

vatra u kaminu se svaki čas povijala pred naletima košave koja je sa 

istoka tukla grad. Na svaki zvučni drhtaj drvenarije, kapetan Džons, 

koji je spavao na krevetu, mrmljao je psovke o moru, ne budeći se, 

a sveća na stolu za kojim je vitez od Gijminoa nešto pisao, povijala 

se i treperila od nevidljivih strujanja. Kroz okno sobe nazirala su 

se svetla carskog grada, i nebo raskidano oblacima u poslednjim 

svetlosnim odsjajima. Leon se, slušajući Džonsovo nesvesno 

proklinjanje, nasmešio za sebe. Kapetan je još na brodu skovao ludi 

plan kako da ostavi svoje obaveze Katarininoj floti, i time pokvario 

Leonove planove da mirno i sa uživljavanjem posmatra obale na koje 

je dospeo nesrećni gradski hedonista Ovidije, kad se zamerio slepoj 

moći: trebalo je izvesti hiljadu sitnih priprema na brodu, naročito u 

izveštajima, da bi kapetan koliko-toliko uverljivo opravdao odlazak 

sa broda i nestajanje u nepoznatom pravcu sa sumnjivom osobom 

pokupljenom na neprijateljskom brodu. Pošto je svoje nevoljne kolege, 

prinčeve i generale, primorao da se pozabave oko zarobljenih brodova 

i popisivanja plena, kapetan Džons je poslao pismo Admiralitetu, u 

kojem je, posle opširnog navođenja uspeha i bogatog ratnog plena, 

uzgred naveo da će odsustvovati od vojnog dejstvovanja nekoliko 

nedelja, radi prikupljanja važnih vojnih podataka na izvoru, u Austriji. 

I pre nego što se iko snašao i podsetio ga na kruta pravila, Džons 

je sa važnim i tajanstvenim izrazom uskočio u iznajmljene kočije, i 

nestao iz dometa drugih zapovednika sa svojim prijateljem. Znao je 

vrlo dobro da će njegov prestup biti ubrzo opisan strašnim bojama 

na odgovarajućem mestu, i da će ga stići – kazna ili hitan povratak. 

Doduše, računao je da će njegove dosadašnje zasluge i neophodnost 

njegovog prisustva prinuditi caricu da ga bez buke potraži i vrati, i to 

je upravo bio period koji se nadao da će na miru provesti sa Leonom. 

338

Radost što se otima carskoj volji i svest o sopstvenoj vrednosti uslovile 

su kapetanovo nezapamćeno dobro raspoloženje i raspusnost, na 

koju je padala jedna jedina senka: kapetan Džons, koji je mrzeo more 

i jedva čekao malo provoda na kopnu, nije podnosio vožnju kočijom, 

i izlazio je bledo-žut na svakom odmorištu, a noću se bez prestanka 

trzao. Dva prijatelja su tako, sa Džonsovim putnim nevoljama, prešla 

ogromnu razdaljinu od crnomorske obale do carskog Beča, ispitujući 

usput moldavska i mađarska vina, i uživajući kao dva dečaka u 

svakom trenutku provedenom zajedno. 

Leon se ponovo osmehnu, podsećajući se provoda, obeleženih 

blagom ludošću, koje su imali na putu. Obojicu je na kraju čekala 

izvesnoet – Leona silno željena izvesnost o Leonini, a Džonsa 

izvesnost vojne discipline, ali su se obojica sa podjednakom strašću 

predala momačkim zabavama, kao da im je to još jedino u životu 

preostalo. Nećemo se posebno zadržavati na karakteru usputnih 

doživljaja koje su dva prijatelja imala, ne samo zbog njihove 

nevažnosti za našu glavnu priču, nego i zbog mogućnosti da čitalac, 

uz zavereničko smejuljenje, sam zamisli jedno takvo putovanje: 

beskrajne zakarpatske i panonske ravnice, koje je već uveliko noću 

stezao mraz a izjutra pokrivao i prvi sneg, i po njima klize kočije u 

kojima se na mangalu greje lokalna, vrlo snažna rakija; usamljene 

krčme, u kojima zajapurene krčmarice dočekuju retke putnike i goste 

ih nepoznatim jelima i novim vinima; i posvuda velike, pregrejane peći, 

tako da između spoljnjeg i unutarnjeg sveta vlada apsolutna razlika, 

koja glavu brzo olakša i napuni neobičnim mislima. Verovatno je to 

i jedini način da se preživi u beskonačnim prostorima ovih ravnica, 

gde ništa nije bliže od zvezda, i gde bliski dodir sa ljudima ima mnogo 

veći značaj nego tamo gde se pojedinac na svakom koraku sudara sa 

njima. Tako je premišljao vitez od Gijminoa, prisećajući se puta, kao 

i nekih ni njemu samom dovoljno razjašnjenih usputnih događaja. 

Ono što je vitez pokušavao da napiše, dok su mu glavom proletali 

najnoviji utisci, bilo je zapravo pismo onoj za koju je sada već znao da 

ga čeka. Prvi dani koje je sa Džonsom proveo u Beču, a tu su već bili 

339

više od nedelju dana, nisu ga nikako naveli da smisli način sretanja 

sa svojom izabranicom, dovoljno bezbedan za nju. Ovo je licemerno 

natuknuće, jer je i neuporedivi vitez od Gijminoa teže razmišljao trčeći 

iz pozorišta u operu, iz opere na zabave, i još pokušavajući da čuje 

neko zanimljivo predavanje na poznatom univerzitetu. Preokret se 

desio upravo toga dana kad zatičemo viteza u hotelu, a ne na nekom 

od mesta za zabavu, jer je tog popodneva vitez sreo jednu avet. 

Sveznajući čitalac će se setiti da je vitez od Gijminoa, krenuvši na svoje 

veliko italijansko putovanje, doživeo prvu potvrdu svoje privlačnosti, i 

istovremeno prvu potvrdu svog mačevalačkog obučavanja, u jednom 

bekstvu iz Firence, u društvu jedne bečke plemkinje. Toga dana 

u Beču, vitez je imao priliku da sretne ženu zbog koje umalo nije 

izgubio glavu. Video ju je na jahaćim stazama šenbrunskog dvorca, 

kamo je otišao da proveri lepotu nadaleko hvaljenih veduta: bila je 

u velikoj grupi dama i gospode koja su se vraćala sa dnevne šetnje 

na konjima, svi zajapureni, u bogatim ogrtačima sa samurovinom 

ili polarnom lisicom, i istog trenutka je prepoznao njenu ljupku 

glavu sa okruglastim sivim očima i punim malim usnama. Upravo 

je zbacila kapuljaču sa lica, i ledeni vetar se poigravao slobodnim 

pramenovima njene napudrane kose. Vitez od Gijminoa je zastao 

kao ukopan na sporednoj stazi, ali ga nije zaustavila snaga prijatnih 

uspomena: na licu njegove velike ljubavi više nije bilo ni traga one 

vesele naivnosti, koja ga je u Firenci začarala, a umesto nje, izraz 

otupljenosti i prenemaganja se nudio jednom starijem gospodinu 

vojničkog držanja, koji je nespretno obavljao kavaljerske usluge 

spuštanja sa konja. Nikad ranije vitez nije video kako se žensko lice 

može isprazniti i postati sopstvena karikatura u tolikoj meri kao ova 

njegova mladenačka strast. Dok je prolazila, neposredno pored njega, 

bacila je na Leona jedan pogled koji ga je tek dotukao: bio je to pogled 

neprepoznavanja, ali pun nesvesne požude – ona je uz put primetila 

privlačnu priliku, i nije propustila da joj uputi nedvosmislenu poruku. 

Vitez od Gijminoa je proveo još dosta vremena ne primećujući 

vedute, a onda se vratio u hotel peške, šiban vetrom, veoma uzbuđen. 

340

Sa jedne strane, osećao se krivim što nije dao više od sebe da sačuva 

svoju i njenu ljubav, a sa druge, ta duša, koju je ubila zanemarenost, 

davala mu je očit primer šta se može desiti mladom ženskom biću 

bez dovoljno podrške i sopstvene hrabrosti. Slutio je, ne samo iz dna 

svoje duše, nego i na osnovu Džonsovih priča, da je žena koju je sada 

voleo nešto drugo, i da joj hrabrosti ne nedostaje. No gde je mogla biti 

ona osetljiva granica kad ta hrabrost popusti pred naletima neumitne 

svakodnevice, to nije mogao znati, i žurio je pustim ulicama kao da 

ga goni odabrani zbor ljubavnih đavola. Negde u blizini gradskih 

zidova, počela se u njemu rađati i sasvim besmislena i zakasnela 

ljubomora na Lafajeta, i trajala je sve do ulaska u sobu gde se odmarao 

Džons, još od sinoćne pijanke – jer vitez od Gijminoa ni za živu 

glavu ne bi Džonsu dao povoda za takvo zadovoljstvo – da primeti 

njegove posedničke osećaje. To je dakle bio motiv koji je viteza od 

Gijminoa naterao da požuri i sebe primora da smisli način sretanja 

sa Leoninom. Nije mogao znati trenutnu situaciju sa Šavinjolom, 

kao što nije znao ni za događaje sa Leonininom babom, i učinilo 

mu se najpametnije da se samo javi, i da sačeka njena obaveštenja iz 

Pariza. Nešto mu je govorilo da je to mogao učiniti i odmah, i da nije 

morao toliko ostajati u Beču, ali ga je iznenadno Džonsovo mrmljanje 

ponovo podsetilo zašto je zapravo ovde, i zbog koga će ostati sve dok 

carica ne otkrije svog neobuzdanog pomorskog zapovednika. Sa 

dubokom razneženošću je mislio na to da je ovo možda poslednje 

Džonsovo viđenje sa nekim ko mu je blizak, i da u svakom narednom 

sukobu sa Turcima može izgubiti glavu. I da je kapetan Džons imao 

lakši kopneni san, mogao je da primeti kako ga njegov oštri prijatelj 

pokriva vunenim pokrivačem po leđima izloženim promaji. 

Tek ponovo za stolom, sećajući se susreta u parku, vitez je napisao 

u jednom dahu pismo, koje će pisac ne oklevajući ponuditi svome 

čitaocu: 


morao bih promeniti čitav svoj način razmišljanja da bih bez 

uzdržanosti poverovao u stvari koje su se Vama i meni desile u 

341

poslednjih nekoliko meseci. No, istina je tu da me demantuje: 

jednom rečju, kapetan Džons, nekoliko meseci pošto je Vas doveo 

do Francuske, našao je mene na Crnome moru i doveo me do Beča, 

odakle Vam se javljam da čujem od Vas svoju budućnost. Želeo bih 

svim srcem da Vam potanko opišem okolnosti, događaje i proteklo 

vreme – no važnije od toga sada je da sa Vama dođem do potpune 

iskrenosti i razumevanja. Nemojte sumnjati u moje osećaje prema 

Vama – oni su u ovim teškim mesecima razdvojenosti, sumnje i 

očajanja postali još otporniji. Siguran sam da bi za mene bila najveća 

sreća da sa Vama provedem ostatak života, ali moje pouzdanje ima 

ljudske granice: ukoliko Vaša osećanja sa bilo kojeg razloga nisu 

istovetna, ne nameravam se ni žaliti, ni svetiti, ni prezirati. Dovoljno 

je nekoliko sati da promeni ljudske sudbine, a nekmoli godina dana, 

ispunjena pritiscima, neprijatnostima i opasnostima za nežnu žensku 

dušu. Sem toga, između nas su još uvek nepremostive teškoće u liku 

Vašeg supruga, moje osude i hiljade i stotine milja, da o neizvesnosti 

koja ispunjava vreme otkako me je Džons spasao do danas, i ne 

govorim. Čekam i nadam se. 

Leon od Gijminoa, 

hotel „Kod plavog slona“, Beč, 

23. oktobra, uveče 

Vitez od Gijminoa pročita pismo i zaključi da je izuzetno kratko, hladno 

i neprivlačno kao poziv mladoj ženi na večnu vezu. Među ostalim 

svojim osobinama Leon je imao i jednu, ponekad vrlo neprijatnu za 

svoju okolinu – iz inata i ljutnje na sebe mogao je posebno istrajati u 

nekom od svojih zaključaka i raspoloženja; nemojmo zaboraviti da ga 

je još pre neki sat tresla ljubomora, kojoj je inače uspešno odolevao. 

Ukratko, od svog pravilnog zaključka o karakteru pisma, za Leona 

je ostao još samo jedan korak da se naduri i izmisli ničim izazvanu 

uvređenost, tako da je na kraju zapečatio ovakvo pismo, uveravajući 

se da su dostojanstvenost i suvoća pravi način za privlačenje ljubavi. 

Kakav je odgovor dobio, čitalac će uskoro imati priliku da otkrije. 

Recimo samo toliko da je u međuvremenu vitez od Gijminoa prestao 

342

da kao ranije uživa u operi, i da je na skoro svakom ženskom licu koje 

bi ugledao, odjednom počeo otkrivati znake duševne bede i moralne 

propasti. 

Kada se Džons probudio, bilo je već kasno veče, a pored viteza od 

Gijminoa, koji je stisnutih očiju i usana sedeo za stolom posmatrajući 

neodređeno noćni Beč, nalazilo se jedno zapečaćeno pismo. „Stiglo 

ga je“, pomislio je Džons u sebi, čudeći se koliko je njegov prijatelj 

izdržao a da ne padne u ovakvo očajanje. A pošto je dobro znao da 

svoje teške trenutke vitez od Gijminoa često nemilosrdno ispoljava 

na drugima, tim jače što su drugi otporniji, sam je te večeri otišao 

da ispituje čvrstinu morala nekih ljupkih devojaka iz kuhinje hotela. 

Znale su za iskušenja. 

Kriza viteza od Gijminoa smirila se za nekoliko dana, koliko njegovim 

naporima volje, toliko i blagotvornim dejstvom premijere nove 

italijanske opere, na koju ga je Džons, istinski mrzitelj muzike uz fini 

svet, jednostavno odvukao. Oporavak je imao i neke manje suptilne 

oblike, a Džons je trošio svu svoju prijateljsku predanost da viteza vrati 

onome raspoloženju koje mu je bilo potrebno da dočeka odgovor. U 

doba o kojem govorimo, pošta je iz Beča stizala do Minhena, pa zatim 

preko Strazbura do Pariza, jer bilo je zimsko doba, i prelaženje preko 

Alpa ne uvek sigurno zbog brzih promena vremena. Ukratko, tek 

početkom decembra našlo se na vitezovom stolu jedno pismo iz Pariza. 

Čitalac će, naravno imati pristup i ovoj tajni srca naših junaka; no 

sada, ostavimo na trenutak viteza od Gijminoa da ga čita, leđima 

okrenut kapetanu Džonsu, oslanjajući se na prozorski okvir tako 

grčevito da su mu na nadlanici iskočile žile, i ne dajući nijednim 

pokretom i nijednom rečju znaka o onome što mu se dešavalo u duši. 

No kada se okrenuo, kapetan Džons je sa lakom setom zaključio da 

se period poslednjeg bezbrižnog momaštva završava. I kako nužnost 

uvek ima vezana rešenja za svoje izabranike, već narednog dana je i 

kapetanu stiglo pismo iz Petrograda, polu-udvaračko i polu-preteće, 

kojim ga carica obaveštava da je dobio nove ordene i titule i da će 

343

mu biti uskraćena svaka plata, a dugovi ostati neponišteni, ukoliko 

odmah ne preuzme svoje vojne dužnosti. 

Ko nije doživeo srednjoevropsku zimu, taj ne zna šta su zimske radosti. 

Svuda se sreću vesela zarumenjena lica, obavijena krznom i maramama, 

ulice i staze odjekuju sasvim novim zvukom od napadalog snega, 

svetlost se čudesno prelama na dvostrukim oknima, zveckaju bogate 

opreme na konjima i saonicama, kuće su dobro ugrejane, i sve daje 

utisak dugotrajne sigurnosti i stalnog blagdana. Ako su Mediteranke 

najlepše u proleće, a žene sa zapada kontinenta u jesen, onda su žene 

srednje Evrope svakako najlepše u zimu, kad mraz zacakli njihove 

svetle oči i zabridi njihove obraze; one jedine umeju da zavode i onda 

kad su do potpune bezobličnosti umotane u krzna i ogrtače, i kada 

svetu na divljenje ostaju samo vrhovi njihovih noseva. Po takvom 

jednom svetlom i veselom zimskom danu krenuli su vitez od Gijminoa 

i kapetan Džons u svoju poslednju bečku šetnju, i kao da je sve što 

je u Beču još bilo sklono galantnom izašlo takođe tog dana na ulice, 

da ulepša poslednje zajedničke trenutke. Razgovor dvojice prijatelja 

bio je ponešto isprekidan, tačnije rečeno zaustavljao se na svakoj 

čarobnoj pojavi koja bi prošla. Nije bilo mnogo značajnih stvari koje 

bi baš sad mogli jedan drugome reći: bilo je za sva vremena utvrđeno 

jedno nerazrušivo prijateljstvo, i još je samo neumoljiva sudbina imala 

da odluči koliko će potrajati i kada će se još učvršćivati. Leon je, kao i 

uvek, bio zabrinutiji od svog prijatelja, koji je tvrdio da ga samo ruski 

putevi mogu ubiti, a na moru mu se, po proročanstvu kaledonijske vile, 

ne može ništa desiti. Sneg je škriputao pod nogama, sve suvlje što je 

veče više prevladavalo, i taj je zvuk davao njihovom razgovoru onu 

setnu i prigušenu notu, koja čini da glasovi postanu još tiši, a misli još 

ređe. I umesto bučne zabave, opere ili pijanke, noć su proveli u istom 

tihom razgovoru, dajući jedan drugome besmislene savete. Negde 

posle ponoći, kad se na bečkome nebu levo od vitkog zvonika crkve Sv. 

Stefana pojavio pun žuti mesec, kapetanu Džonsu je odjednom postalo 

jasno da se ponašaju kao dve strine, poručio je bocu rakije trešnjevače, 

i razgovor je do jutra krenuo drugim tokom, uključujući vatreno 

kapetanovo insistiranje da se Šavinjol ubije a njegovo telo baci pticama. 

344

Došlo je i jutro, i ispred hotela se, uz nebrojene kapetanove kletve, 

pojavio luksuzni atelaž od dva para saonica sa ruskim carskim grbom. 

Jedno nemo rukovanje, i kapetan je sa izrazom velikomučenika ušao 

u vozilo, a vitez od Gijminoa je po snegu celcu krenuo do poštanske 

postaje, gde se spremala linija za Filah, Udine i Veneciju. Trenuci 

rastanka su uvek izuzetni, bez obzira na zrelost i pouzdanje ljudi 

koji se rastaju; i pretražujući nervozno sadržaj svojih džepova, dok 

su pored njega promicala južna bečka predgrađa, Leon je odjednom 

napipao u svom kaputu jedan mali metalni predmet, i izvadivši ga, 

video da drži prsten, tako reći smrtni poklon Abdulah-beja. Dok ga 

je prevrtao u rukama, jedna je neravnina na snežnom putu naterala 

njegove prste da jače pritisnu oniks – i on se lagano pomerio iz ležišta, 

otkrivajući tanko presavijeno parče svile, ispisano jedva vidljivim 

slovima. Približivši to pismeno do samih očiju, pročitao je, drhteći, tu 

poruku sa druge strane života: 

„Moj sin Murat čekaće 15. avgusta u Jermeninovom hanu na Kapali 

čaršiji, svake godine.“ 

345

Odgovor 

Čitalac se dobro seća čudesnog dejstva koje je na viteza od Gijminoa 

imalo jedno pismo gospođice Dartoa, navedeno na samom početku 

naše pripovesti. To je i jedino opravdanje koje pisac može da pruži što 

navodi još jedno pismo iste gospođice. Pisac, kao što je već nagovestio, 

smatra da su pisma jedan od najboljih načina da čitalac neposredno, 

i koristeći sopstvene sudove i mišljenja, zaključi ponešto o svojim 

junacima – i evo, izloženog nepristrasnom ali u biti naklonjenom 

čitaočevom sudu – pisma koje je Leon uz najveće suzdržavanje 

pročitao u bečkoj hotelskoj sobi: 

Ujakova kuća, 10. novembra, Pariz 

Dragi prijatelju, 

ja Vas volim. Nisam bila u stanju da Vam išta saopštim pre nego što se 

oslobodim tereta tog priznanja, i pre nego što među nama, okruženim 

lažljivim rečima kojima saobraćamo, ne zavlada potpuna iskrenost. 

Volim Vas onako kako se vole ljudi koji su se smatrali mrtvima – 

zauvek. Mogu, ukoliko Vi tako poželite, da živim sa Vama u bilo 

kojem delu sveta. Legalni oblik naše veze zanima me isto toliko koliko 

i sudbina mog braka sa Šavinjolom: nimalo. Sada, kad sam Vam to 

rekla, mogu Vam izneti i važnije podatke. Ono što mi se događalo 

do povratka u Francusku, saznali ste nesumnjivo od čoveka koga 

ću do kraja života smatrati bratom – kapetana Džonsa. Po dolasku 

u Pariz, bili smo svi izloženi gonjenju moga fantomskog supruga, i 

pomoć jednog drugog Vašeg prijatelja koji Vam duguje život, Petra 

Foskola, bila nam je više no dragocena. Taj čovek je došao u Pariz, 

praćen jednom očaravajućom pojavom koja tvrdi da ste je Vi snabdeli 

venčanom haljinom, samo zato da Vašim bližnjima prenese vest da 

ste živi, da ste svoj dragoceni život u kratkom vremenu rizikovali dva 

puta da spasete nečiji život ili čast, i da ste put svoje nesreće posuli 

346

svojim dobročinstvima, hrabrošću i prijateljstvima. U trenutku kada 

se svima nama činilo da je krug zatvoren – ujak u Bastilji, ja ucenjena 

njegovom sudbinom, došlo nam je izbavljenje otkuda smo mu se 

najmanje nadali – od moje babe. U njenoj se hladnoj prirodi probudio 

otpor prema krajnjem preterivanju grofa od Šavinjola, i spasla je ujaka 

i mene, tražeći samo jednu uslugu – da je ne napuštam do smrti. Umrla 

je mirna, kratko vreme posle toga, ostavivši me snabdevenu podrškom 

nekoliko crkvenih lica koja će, uverena sam, na kraju izvesti razvod. 

Sada sam još uvek pod skrivenom pretnjom Šavinjola, i uopšte ne 

napuštam kuću. U njoj, doduše, ima posla i obaveza preko glave: Vaš 

verni sluga, a moj spasilaic, pratilac i drugi brat, Đakomino, dobio je 

pre dve nedelje sina, a Vaš životni dužnik, doktor Foskolo, kćer, i kuća 

nam je puna uzbuđenja, jer smo i drugu porodicu preselili pod čvrstu 

komandu moje tetke. Poslednjih dana činilo mi se da je u kući ponovo 

zavladalo blaženstvo, onakvo kakvo sam kao dete poznavala – a onda 

je došla vest od Vas, i sreća se jednostavno prelila kod ovih ljudi koji 

Vas beskrajno vole. Oprostite mi, Leone, ali prisustvo novorođenčadi 

je verovatno krivo što smo svi potonuli u nekritičku i dosadnu 

sentimentalnost – ali tome znam da nema leka. Đakomino, kako ste 

mogli pretpostaviti, nije nimalo izgubio svoju moć procenjivanja, i 

za samo nekoliko sati posle primanja pisma, izneo mi je svoj plan, 

koji ću bez pogovora prihvatiti: on smatra da je kao mesto nalaženja 

najpogodnija Venecija, koja je dostupna iz Beča, a istovremeno 

blizu Vaših starih roditelja u Sasuolu. Smatra da bi Vaš dolazak u 

Francusku u ovome trenutku izazvao zločinstva grofa od Šavinjola, 

a proces koji smo pokrenuli za Vaše pomilovanje je još u toku. Stoga 

će Đakomino krenuti sa mnom u Veneciju, i čekaćemo Vas krajem 

decembra u hotelu „Kod Danila“. Iz Vašeg pisma nisam, na žalost, 

saznala detalje o Vašim mogućnostima i planovima – pretpostavljam 

da Vas prati briga kapetana Džonsa, no ličilo je na Vašu plemenitost 

da mi pre svega ponudite slobodan izbor i neobremenjenu mogućnost 

opredeljivanja. Ništa me, Leone, nije moglo više opredeliti od Vašeg 

suzdržanog i kratkog pisma, najnovijeg svedočanstva o širini Vaše 

duše. Još nešto, Leone: ženska priroda sigurno nije više naklonjena 

pokleknuću od muške – ali se sve oko žene okomilo da joj to omogući. 

347

Želela bih više od svega da Vam odjednom izložim sve što se dogodilo 

od našeg rastanka u Bastilji i, još više, da danima slušam Vaše 

doživljaje – nadajmo se da će uskoro i za to biti prilike. Do sastanka, 

ispitajte svoje osećaje. Na najmanji nagoveštaj oklevanja, spremna 

sam, kao i Vi, da se više nikad ne pojavim u Vašem životu. 

Voleći Vas, Leonina 

Teško zimsko putovanje preko Alpa, koje je delom moralo da se 

odvija i peške, izgledalo je vitezu od Gijminoa kao niz prizora u 

kojima nije učestvovao. Sve što je znao i osećao bilo je vezano za nju, 

za sasvim nova saznanja koja mu je donelo njeno pismo, i provodio 

je ledene zimske noći i u usputnim pribežištima i u toplim sobama, 

na isti način – obuzet ljubavnim mukama. Vreme se nemilosrdno 

sporo protezalo niz maglovite alpske doline kojima su putevi prema 

moru prolazili, a njegovo je uznemirenje bivalo sve veće što se više 

približavao Veneciji, zatvorenoj u zimska isparenja i sivilo. 

Haotično stanje u kući na uglu Veveričjeg prolaza bilo je već toliko, 

kad je donesena odluka o putu u Italiju, da pripreme gospođice 

Dartoa više nisu našle nikakve prepreke u dobrohotnosti i 

spremnosti za pomoć ostalih članova – i ona se na miru spremila. 

Uostalom, i nije joj mnogo bilo potrebno, a bilo je i te kako 

potrebno sačuvati diskreciju, zbog preteće opasnosti u liku 

Leonininog zakonitog supruga. Što se grofa od Šavinjola tiče, on 

je, posle strahovitog poniženja i izdaje stare baronice Dartoa, 

usmerio svoju mržnju i želju za osvetom u najopasnijem smeru, 

koji je spolja imao sve odlike razumnog ponašanja. Znao je da će 

raspravu oko bračnih prava izgubiti, i da vodi poslednju bitku sa 

vremenom; ali je isto tako znao da i njegov neuhvatljivi plen takođe 

vodi rizičnu trku, i da je pojavljivanje onoga koga je preko svih 

granica mrzeo, samo pitanje vremena. Zato je bez prekida, danju i 

noću, posmatrao kuću na uglu Veveričjeg prolaza, i, poučen ranijim 

iskustvima, činio je to mnogo veštije, odnosno sa bolje odabranim 

i sposobnijim plaćenicima. Duboko u svojoj zatrovanoj svesti, grof 

348

je znao da će se Leon kad-tad pojaviti, i gajio je plan ravan svojoj 

podlačkoj prirodi – da istovremeno ukloni svog suparnika i prisvoji 

svoju prevarom stečenu suprugu. Kada su Leonina i Đakomino, 

prerušeni u dva neupadljiva gospodina, jedne večeri napustili kuću 

na uglu Veveričjeg prolaza, pokrivenu prvim snegom, bili su od 

svojih prvih koraka nevidljivo praćeni, a kada je grof od Šavinjola 

shvatio da njih dvoje kreću van Pariza, opremio je kočije i pratio 

naš par sa pola dana razlike. 

U doba koje letimično i neuverljivo opisujemo, Venecija je bila 

grad u kojem samo nekoliko nedelja godišnje nije bilo karnevala, 

a zimsko doba bila je glavna sezona ove vrste zabave. U stvari, 

u Veneciji je uvek bilo maskiranog sveta, koji je tako nalazio 

sebi razne olakšice, i putnik-namernik morao se izvesno vreme 

navikavati da pred njega svaki čas izleću ogromni beli papirnati 

kljunovi, crne maske preko očiju, zamumuljene prilike nepoznatog 

porekla i raskalašni arlekini. Sablasnost prizora povećavala je 

zimska venecijanska magla, ona tmasta smeša koja pokriva krajeve 

oko reke Po – Padovu, Feraru, Rovigo, Monseliče, ali najupečatljivije 

deluje na mirnim zelenim vodama venecijanskih kanala. Zvuci se 

utišavaju ili stravično menjaju između kuća i mostova, pljuskanje 

vesala osetljivijim prirodama zvuči kao dolazak Haronove barke, 

a neprirodne boje i oblici maski na svakom koraku izazivaju 

prigušene krike. Takvo je bar bilo osećanje gospođice Dartoa, 

kad je u drugoj nedelji januara došla u Veneciju, i sa žaljenjem 

utvrdila da „Kod Danila“ još nema željene poruke. Da je znala 

koliko se maski sasvim namerno nalazi na njenom putu u lutanju 

venecijanskim kanalima i trgovima, uznemirenje gospođice Dartoa 

bilo bi još veće. No ništa, čak ni toliko opreznom Đakominu, nije 

govorilo da su praćeni, premda je uznemirenje Leonovog starog 

pratioca polako raslo. 

Vitez od Gijminoa je stigao u Veneciju početkom januara. Vođen 

svojom obazrivošću, odseo je u drugom hotelu, i stao da diskretno 

motri dolazak i odlazak gostiju kod „Kod Danila“. Bilo je ledeno, 

349

zamagljeno veče kad je ugledao dva mlada čoveka kako se vraćaju 

u hotel: jedan od njih je ispod velikog šešira krio lice antičkog 

boga i plave kovrdže, a drugi, niži... prsti viteza od Gijminoa su se 

grčevito zarili u hladni kamen zida iza kojeg se krio, ali se uzdržao 

da ne poleti prema manjem gospodinu još nekoliko minuta. Toliko 

je naime trebalo da za prethodnom dvojicom izrone iz magle jedan 

arlekin i jedna lekarska maska, zadrže se malo ispred hotela, u krugu 

svetlosti fenjera, i zatim ponovno nestanu. Vitez od Gijminoa je nebu 

zahvalio što je ostao u svome zaklonu, jer nepunih pola sata docnije, 

Đakomino je ponovo izašao, ovog puta sam. Tek što se izgubio u 

magli, pod svetlost hotelskog fenjera opet su izronile dve maske... 

arlekin i lekar. Njegovi voljeni bili su praćeni! A Leonu nije trebalo 

mnogo da zaključi ko je stajao iza toga. Morao ih je što pre videti, 

upozoriti i spasti. 

Kada se te večeri vraćao u hotel, zabrinut zbog Leonovog nejavljanja 

i povijen od hladnoće, Đakomino je na pjaceti blizu hotela udario u 

nekakvog čoveka koji se, kao i on, do nosa umotao u svoj ogrtač. 

Digavši pogled uz reči izvinjenja, Đakomino je u magnovenju 

prepoznao par očiju; no pre nego što je išta uspeo da kaže, poznati 

oštri pogled ga je presekao, i čovek se žurno udaljio, a Đakomino je u 

rukama držao komad hartije. Nekako je osetio da to nije poruka koju 

bi trebalo čitati pred gospođicom Dartoa. Ona je, uostalom, sa svim 

znacima groznice i prehlade, ležala u svojoj sobi, i Đakomino je sam 

pročitao poruku: 

Uverio sam se da vas prate. Srešćemo se sutra posle podnevne mise kod 

crkve Sv. Zaharija. Bilo šta da se desi, budi naoružan i spreman da nju 

povučeš prema gondoli sa plavim i žutim trakama na tendi, koja će 

čekati u prvom kanalu desno iza crkve. Idi kanalima do Padove, a 

onda uzmi kočije za Sasuolo. Ne obaziri se na mene. 

Leon 

Primalac poruke duboko uzdahnu. Ako su bili tako vešto praćeni da 

čak ni on nije primetio, znači da je pratilaca bilo dovoljno mnogo da 

350

ih ne prepoznaju, i da će ih na sutrašnjem sastanku biti neuporedivo 

više od njih. Đakomino se lako strese, pri pomisli da će Leona ostaviti 

na milost i nemilost ubicama, ali mu je bilo jasno da mora spasavati 

najslabiji deo grupe. Uostalom, Leon je odlično poznavao Veneciju, 

a razdvajanje bi možda zbunilo i podelilo bandu grofa od Šavinjola. 

Sa teškim osećanjima zakucao je na vrata sobe gospođice Dartoa, 

premišljajući da li da joj kaže bilo šta sem osnovnog podatka o 

sutrašnjem sastanku. 

Leonina je, poduprta jastucima, sedela uz kamin. Bila je neprirodno 

bleda, sa tamnim kolutovima oko očiju, i tresao ju je suv kašalj – no 

pogled pun nade koji je uputila Đakominu – pokazivao je još njenu 

uobičajenu živost. 

– Stigla je poruka, rekao je, i na njenom licu se pojavio takav izraz da 

je namah odlučio da više ne kaže ništa. 

– Čeka nas sutra oko podneva, kod crkve Sv. Zaharija. 

Nije više imalo što da se kaže, niti je ona mogla išta da odgovori, i 

Đakomino se uz lak naklon udaljio iz sobe. 

Oboje su proveli besanu noć. Gospođica Dartoa, čije se stanje sve više 

pogoršavalo, bila je ujutro već blizu haluciniranju, i sa teškom mukom 

je uspevala da prodre pogledom kroz crvenkaste talase koji su joj se 

stalno prikazivali. Što se Đakomina tiče, on je noć posvetio mirnom i 

pažljivom pripremanju oružja i sebe: imao je jedan pištolj, zataknut 

postrance za pojas, floret, i mali nož u grudnjaku. Obukao se u crno 

sukno, a u unutrašnji džep ogrtača sakrio je dve venecijanske kljunaste 

maske, za sigurnije bekstvo. Još jedan nož, sličan stiletu, bio mu je 

sakriven u rukavu. Neko ko bi bio dovoljno radoznao da izdrži na 

pjaceti po hladnoći, i istovremeno mogao da vidi kroz maglu, mogao 

bi u gluvo predjutarnje doba da ugleda Đakomina kako se posvećuje 

molitvama, klečeći na podu, dok mu se usne nečujno pomeraju u 

dugačkom i opreznom pogađanju sa višim silama. 

351

Ujutro je Đakomino pokušao da zavara trag nevidljivim pratiocima, 

išetavši upadljivo na mali trg. Nije mogao da primeti da ga iko goni, i 

dugo je vrludao po samo njemu znanim puteljcima i uskim stazama 

uz kanale. Tek pred samo podne, promenivši dve gondole, pojavio 

se pred sporednim ulazom u hotel, i tu mu se pridružila gospođica 

Dartoa, koja je izašla kroz kuhinju. Bila je nedelja, i uprkos magli 

i hladnoći, mnogi su izašli u svojim čamcima i gondolama prema 

Velikom kanalu i Markovom trgu. Niz vodu su se čula uzvikivanja 

gondolijera i veslača, po kojima se upravljalo u sasvim smanjenoj 

vidljivosti. Išlo se sporo, uz stalna zastajkivanja i skretanja, da bi 

se izbegli sudari, i za sve to vreme Đakomino i njegova štićenica 

nisu prozborili ni jednu jedinu reč. Leonina se borila sa svojom 

vrtoglavicom, a Đakomino se polako pretvarao u hladni kamen – tako 

je bar spolja izgledala njegova potpuna koncentracija. 

Đakomino je imao plan da prvo uđe u crkvu, pa tek kad dobro osmotri 

okolna lica, da izađe na dogovoreno mesto. Sveti Zaharija, koji ima 

lepo mesto blizu Duždeve palate, bio je pun elegantnog sveta, koji 

ničim nije ličio na unajmljene ubice. Nijedna ličnost koju je osmotrio 

nije odgovarala pretpostavljenim Šavinjolovim najamnicima, ali 

je zato blizu oltara ugledao onoga koji ih je čekao. Bacio je brz 

pogled na Leoninu, ali je ona, još uvek se privikavajući na crkvenu 

polutamu, gledala veliku Belinijevu madonu u levom brodu, čudeći 

se promenama koje je njena bolest izvodila sa bojama odežde na 

slici. Ostali su koliko je bilo potrebno da se izmoli očenaš, a onda je 

Đakomino blago povukao Leoninu napolje, trudeći se da stalno bude 

okružen ljudima. Napolju je magla bila još niža, ali je svet šetao oko 

crkve, mnogi sa maskama. Postavili su se kod bočnog, zatvorenog 

ulaza, odakle je Đakomino imao dobar pregled. Posle nekoliko 

trenutaka, izašao je i Leon iz crkve. Đakomino je blago dodirnuo 

Leoninu po ramenu, hoteći da je opomene, ali je ta opomena bila 

uzaludna... 

U poslednjim naporima da ostane na nogama, Leonina se oslonila 

na zid, i tog je trenutka ugledala, još nejasno kroz maglu, na nekih 

352

tridesetak koraka ispred sebe, jednu siluetu, umotanu u ogrtač, koja 

se približavala krupnim koracima. No više nego što je videla, naslutila 

je ko je to, i uz prigušen krik, više ne misleći ni na šta, pojurila toj 

prilici u zagrljaj. Čudni su prvi trenuci viđenja posle dugotrajne 

razdvojenosti, prvi trenuci materijalizacije u koju čula jedva mogu 

da poveruju, i biraju samo najneposrednije utiske! Leonina skoro 

da nije videla njegovo lice, i sve što je znala bilo je da njegov ogrtač 

ponavlja miris venecijanske magle. Što se viteza od Gijminoa tiče, 

znao je samo da joj je čelo vruće. I dok su tako stajali, gubeći osećaj 

za vreme i mesto, Đakomino je primetio da ih polagano okružuju 

maskirani ljudi, stvarajući između njih i ostalih šetača zid svojim 

telima i ostavljajući magli da učini ostalo. Leon je takođe primetio 

isto, i jednim ne mnogo nežnim pokretom gurnuo Leoninu iza sebe. 

Maskirani su se zaustavili, i iz jedne od maski čuo se glas koji su 

obojica namah prepoznali: 

– Dotakli ste moju ženu, viteže; a za to se umire. I uz ludački grofov 

smeh, osmorica maskiranih izvukoše mačeve. Đakomino se nadao da 

će iznenadni pucanj privući prolaznike, i brzim pokretom je izvukao 

revolver. Jedan od osmorice je pao... ali avaj, to je bila Venecija, u 

kojoj je svako gledao da bude što dalje od gužve. I umesto pomoći, 

trg se najednom ispraznio, ostavljajući Leona i Đakomina na milost i 

nemilost najamnicima grofa od Šavinjola. 

353

Glava XI 

Smrt u Veneciji – Put u Sasuolo – Poslednje bekstvo 

– Epilog 

Oh, ima li šta od toga slađe 

no kad izmoreni na dalekom putu 

domu se vratimo svome, bez brige i srca laka, 

u žuđenom se odmaramo kutu? 

(Katul, Pesme) 

Stvari što čine život srećnijim, 

najdraži Marcijale, ove su: 

imanje ne s naporom stečeno, nego nasleđeno; 

plodna njiva; toplo ognjište; 

nikada prepirke; retko da oblačiš togu; 

savest spokojna; otmena moralna snaga; 

zdravo telo; razumna prostodušnost; 

prijatelji tebi ravni; neusiljeno saobraćanje 

s ljudima; neizveštačena sofra; 

noć ne utonula u vinu, nego slobodna od briga; 

san, da načini noć kratkom; da želiš da 

budeš ono što jesi, i ništa više; 

od smrtnoga časa ni da se bojiš, ni da ga želiš. 

(Marcijal, Epigrami) 

354

Smrt u Veneciji 

Kada se pometnja od pucnja smirila, Leon je ugledao jednog iz grupe 

maskiranih kako se povlači iza napadača, i zaključio je da to Šavinjol 

čuva svoju snagu. Ostali su, videvši svog palog druga, navalili divljački 

na dvojicu opkoljenih, i razvila se oštra borba. Za samo nekoliko 

trenutaka, Leon i Đakomino su oborili još dva protivnika. Još uvek je 

svaki od njih imao po dvojicu, kad je Đakomino, baratajući floretom 

protiv dva mača, krajičkom oka primetio senku koja je, približavajući 

se, podizala ruku sa pištoljem – i pre nego što je Leon shvatio šta se 

dešava, iz leve Đakominove ruke poleteo je nož i zario se pridošlici 

u grudi. Drugi pucanj u ovoj borbi ispaljen je u vazduh. Bilo je jasno 

da je Šavinjol pustio nove snage u borbu, ali je sadašnje učesnike sa 

njegove strane pomeo pad čoveka sa pištoljem i munjevitost odbrane, 

te je jedan Leonov protivnik, ranjen lako u ruku, odjednom počeo 

da beži, a svi znaci straha primećivali su se i kod drugog. Vitez od 

Gijminoa je izmenio jedan brz pogled sa Đakominom, i obojica su 

pošla u napad. Sad je rasulo među protivnicima bilo još vidljivije. 

Vođeni žarom dvoboja, vitez i Đakomino su načinili još nekoliko 

koraka prema svojim protivnicima, i nadmoć je bila tolika da se Leon 

usudio da pogleda nazad, da vidi šta se događa sa poluonesvešćenom 

Leoninom, koju su ostavili uz zid, štiteći je svojim telima. 

Prevara! Svo ovo povlačenje bio je samo manevar da se njih dvojica 

odmaknu od zida, i da time bude otvoren pristup dotada skrivenim 

Šavinjolovim najamnicima! U trenutku kad je Leon pogledao iza 

sebe, dvojica maskiranih su upravo podizala onesvešćenu devojku. 

Ostavljajući Đakomina da se brani od dvojice protivnika koji su, 

shvativši da je namera otkrivena, navalili novom žestinom, Leon se 

u jednom skoku našao kod dvojice otimača. Bojao se da bi u duelu 

mačevima ona mogla biti povređena, pa je u naletu jednoga oborio 

udarcem drške od mača po glavi, a drugog odgurnuo. Dok se ovaj 

355

snašao, Leon je već uspeo da ponovo stavi Leoninu uz zid, i odbio 

novi napad takvim krošeom da je maskirani proleteo kroz polje borbe 

sa Đakominom, i padajući povukao sa sobom jednog od Đakominovih 

protivnika. Ponovo su imali nadmoć, jer je jedini preostali protivnik 

nestao u magli, dok je drugi pokušavao da se iskobelja ispod svog 

onesvešćenog druga. 

Znajući da neće dugo čekati naredni napad, Leon je zapovednički 

pogledao zadihanog Đakomina: bio je poslednji trenutak da se 

Leonina izvede iz borbe, i da njih dvoje pokušaju bekstvo. Samo je 

sekund Đakomino razmišljao da li da posluša, i izloži Leona skoro 

sigurnom kraju; ali znao je da je njegova želja bez pogovora, i pritrčao 

je Leonini. 

Gospođica Dartoa je najveći deo ove borbe bila bez svesti, i tek sad, 

kad je Đakomino pokušao da je uspravi, ponovo se osvestila i shvatila 

da neko hoće da je odvoji od Leona, koji ju je sa nekoliko koraka 

razdaljine posmatrao teško opisivim pogledom. Piscu je žao što to 

mora reći, ali po prvi put na stranicama ove povesti gospođica Dartoa 

nije postupila po zahtevima svog razuma. Iz njenih se izmučenih grudi 

začuo nerazumljiv krik pobune što hoće da je odvoje, i pružila je ruke 

prema vitezu. On je, međutim, samo klimnuo glavom Đakominu, koji 

je bez mnogo poštovanja prebacio iznemoglu devojku preko ramena, 

i u nekoliko koraka nestao u magli. Za trenutak je nastala potpuna 

tišina, i u njoj je Leon, hvatajući dah i tražeći bolje ležište za mač u 

svojoj ruci, začuo mukli bat koraka. Za koji trenutak, ako je Đakomino 

imao sreću da promakne maskiranima, pojaviće se oni u vidnom polju, 

i zaključiti da je glavni deo plena utekao. Morao ih je nekako odvući pre 

nego što to shvate. Stegao je dršku mača i nasumce poleteo u maglu. 

Naleteo je pravo na jednog iznenađenog napadača, koji je uz krik pao. 

Dok je posrćući hvatao izgubljenu ravnotežu, čuo je uzbuđene glasove 

ostalih, i okrznuvši još jednog iznenađenog napadača, skrenuo je u 

trku prema trgu Svetog Marka. Dok je trčao, sudarajući se povremeno 

sa ogradama i uglovima kuća, začuo je iza sebe nedvosmislen zvuk 

trčanja mnogih nogu. Činilo mu se da je prošla večnost dok se nije 

356

našao na trgu, utonulom u tako gustu maglu da su se ljudi raspoznavali 

tek na nekoliko stopa. Nije bilo bolje mogućnosti da pobegne, i Leon je 

naglo usporio, trudeći se da što više liči na bilo kojeg prolaznika. Bila 

je zima, i dan se već mračio, a prolaznika na trgu bilo je malo. Leon se 

tešio jedino time što su i gonitelji imali iste probleme kao i on, i u hodu 

je namakao belu kljunastu masku. Mač nije uvlačio u korice, već ga je 

sakrivao ogrtačem. 

Već je izvesno vreme hodao stazom ispod arkada, desno od katedrale, 

kad je utvrdio da čuje korake u skoro istom ritmu sa svojima. Zastao 

je, i primetio da su i pratioci zastali. Ponovio je to još jednom, i 

shvatio: bili su za njim! Ubrzao je hod do jednog ulaza, i onda se na 

vrhovima prstiju uvukao u njega. Mogao je jasno čuti kako njegovi 

gonitelji takođe usporavaju, a zatim, stigavši do tačke gde je nestao, 

tapkaju zbunjeno u mestu. Zadržao je dah i uvukao se u mrak, a u 

slaboj svetlosti prema ulici ugledao je neodređenu siluetu jednog 

od njih. Čovek je oklevajući ispitivao mrak, a onda je izašao prema 

svojima. Leon je još uvek čuo njihove korake i tiho mrmljanje, a onda 

stao da ispituje svoj položaj. Hodnik u koji je ušao bio je sa jedne 

strane mračan, i završavao sa drvenom kapijom. Opipavajući bravu, 

Leon je odlučio da rizikuje, i naglo ju je pritisnuo. To je imalo dvojako 

dejstvo: srećom, bila je nezaključana, pa je vitez od Gijminoa proleteo 

kroz nju, ali je njen zvuk upozorio gonitelje, koji su hrupili u hodnik, 

tražeći svoju žrtvu. Potrajalo je izvesno vreme dok nisu našli isti put 

kao i vitez, a za to vreme on je, spotičući se kroz neku baštu, pa onda 

drugi hodnik, i najzad našavši zid koji je preskočio, istrčao na obalu 

kanala, što je znao samo po pljuskanju vode ispred sebe. Po pravcu 

koji je imao, znao je gde se nalazi. Zapravo je protrčao kroz dvorište 

jedne male palate, i našao se kod kanala kojim je mogao doći do luke, 

ako stalno bude malo skretao levo. Njegovi progonitelji uskoro su 

našli njegov put, sem prvoga, koji je u trku sa zida pao u kanal, ne 

primetivši ga. Odmičući, vitez je zaželeo da naiđe na neku gondolu, 

jer bi se tako lakše izgubio u magli. Bio je dovoljno odmakao od 

svojih progonitelja, a oni su se zadržali vadeći svog sadruga iz vode, 

i sada je odmicao uz kanal, osvetljen ponekim fenjerom sa kuća, jer 

357

se mrak brzo spuštao. Magla nije bila ništa ređa, i dok je tako trčao 

naslepo, osluškujući samo svoj dah, Leonu je bivalo jasno da možda 

trči poslednji put. Zastao je za trenutak, da uhvati daha, i skoro pred 

nogama ugledao omanji čamac, privezan za direk ispred kuće. Bio 

je pričvršćen samo tankim konopcem. Leon ga je presekao jednim 

udarcem mača, i uskočio. Bilo je to prijatno osećanje, čuti samo 

lagano pljuskanje vode umesto izdajničkog odjeka po pločniku, a 

bio je pri kraju snage od zadihanosti. Na žalost, nije imao nikakav 

pregled obale, jer je magla na vodi bila naročito gusta. Zato je pažljivo 

osluškivao, i ništa nije kazivalo da ga iko prati. Stotinjak metara niže, 

kanal se račvao, i Leon je krenuo levo, da bi se što pre dokopao velikih 

kanala, luke i izlaska prema Padovi. Veslao je sve jačim zamašajima, 

ne hajući za buku koju proizvodi, kad se pred njim ukazala silueta 

jednog kamenog mosta. Skoro u poslednjem trenutku, sagnuo se da 

ne udari u svod, i to ga je spaslo – jer se istog trenutka prva čaklja 

zabila, prozviždavši tik pored njegove glave, u dno čamca. Sa druge 

strane, još jedna je zatresla bok čamca. Progonitelji su ga očito čekali 

na mostu, a verovatno ih je bilo i na obe obale. Tačno su procenili 

kojim će putem pokušati da umakne. Snažnim trzajem vesla isterao 

je obe čaklje iz ruku onih koji su ih držali, i udario svom snagom o 

unutarnji luk mosta, preprečivši se preko kanala. I dok su progonitelji 

uz uzvike pokušavali da dohvate čaklje i dotrčavali na most da vide 

šta se događa, Leon je skočio na ogradu, i pojavio se na mostu iza 

uzbuđene gomile najamnika, još nagnute nad čamcem u mraku 

ispod mosta. Odjednom se iz gomile uzdigao jedan glas, onaj isti koji 

je prepoznao kod crkve Sv. Zaharija: 

– Iza vas je, budale! 

Grupa na mostu se ćuteći okrenula prema Leonu. Bili su sigurni da 

im sada ne može umaći. Vitez je sa svoje strane takođe bio spreman 

da prekine trku. 

– Grofe od Šavinjola! povikao je na italijanskom. – Ta, koliko ljudi još 

treba da pogine da bismo vi i ja raščistili račune? 

358

Grupa najamnika je još uvek stajala na mostu. Koliko god da su bili 

okoreli zlikovci, i spremni da za novac učine sve, prema sopstvenom 

životu su još uvek imali nežna osećanja. 

– Hoćete li izaći da nastavimo dvoboj, ili ćete se i dalje sakrivati? 

nastavljao je Leon izazivajući. 

Vitez je imao utisak da se grof u pozadini još nešto dogovara. Ali 

za nekoliko trenutaka, on se zaista pojavio na sredini mosta, sa 

isukanim mačem. Leon je prišao, otpozdravio mačem i zauzeo gard. 

Sada je tek imao priliku da vidi lice svog smrtnog neprijatelja. Grof 

od Šavinjola imao je mnogo više izražajnosti nego ranije, samo je to 

bila izražajnost pakla. Grofove oči sijale su sjajem koji nije bio samo 

ludački – bilo je to bljeskanje potpuno izobličene ljudskosti. Borio 

se znatno bolje nego ranije, ali još uvek nije uspevao da sputa svoju 

mržnju. Ako ništa drugo, sad mu je bar bilo jasno da vodi ozbiljan 

dvoboj, a ne jeftinu i bezopasnu zamku. 

– Šta vas to tera prema tuđim ženama? upitao je Šavinjol, dajući 

svojim rečima teško postignutu nehajnost. 

Leon mu se, odbijajući jedan snažan udarac postrance, nasmeja u 

lice: 

– Šta biste dali da sad znate gde se nalazi? 

Ovo je bio dobro proračunat rizik, jer je Šavinjol izrazom svoga lica 

dao Leonu jasnu potvrdu da Đakomino i Leonina nisu uhvaćeni. I sa 

mnogo više poleta, vitez zadade seriju brzih terci, od čega Šavinjolu 

usred zime iskočiše graške znoja na čelu. No, on još nije odustajao. 

– Gde god da je, dobiće tvoje uši za uspomenu! 

– Pokloni održavaju ljubav, reče vitez od Gijminoa. 

359

Mržnja je sasvim izobličila lice grofa od Šavinjola, umesto svakog 

odgovora, i vitez se strese, ne od straha, nego od iznenadnog gađenja 

nad ovim čovekom i sobom, i besmislenim odnosom u kojem su. Neka 

čitalac ne pomisli da vitez od Gijminoa nije imao ideje o herojstvu – 

to je, uostalom, više puta jasno pokazao – ali mu je bilo odvratno 

rizikovanje života iz niskih motiva. Zašto taj nesrećni Šavinjol nije 

konačno shvatio da ga Leonina neće, i da je to osnovno, i da ubistvom 

Leona ne dobija ništa, jer on nije glavno lice u toj drami! No, onda 

je preko Šavinjolovog ramena naslutio siluete njegovih najamnika, 

spremnih da ga kukavički napadnu na zapovest svog poslodavca, 

i nešto malo više razložnog besa vrati ga u borbeno raspoloženje. 

Konačno, taj izbezumljeni nesrećnik je bez milosti bacio nevinog 

čoveka u doživotno ropstvo! 

U potpunoj tišini na mostu, čulo se samo zveckanje njihovih mačeva. 

Leonu nije išlo u račun da napreduje, jer je tako samo dolazio u 

domašaj najamnika, a ni Šavinjolu, jer je time gubio njihovu trenutnu 

podršku. Tako su zapravo stalno bili na sredini mosta, ali Šavinjol 

nije uspevao da iskoristi to što je, stojeći na najvišem delu, dosezao 

Leonovu visinu. Mrak se već sasvim spustio, i prizor je osvetljavao 

samo jedan fenjer sa susedne kuće – bar toliko da su se nazirala oba 

kraja malog mosta. Tukli su se sve žešće, i Šavinjol je počinjao da 

pravi greške. Ovoga puta, međutim, Leon nije mislio da mu oprašta. 

Kad se Šavinjol nesmotreno otkrio, dobio je posekotinu na čelu; još 

se nije ni snašao, kad je uz fijuk stigao drugi udarac, po ramenu. Tu 

ga je zaštitio redengot, pa rana nije bila duboka, ali je Šavinjolovo 

lice posivelo od straha. Čulo se najpre nerazumljivo krkljanje, a 

zatim i nešto što Leon u prvi mah nije razumeo, ali je zato sasvim 

dobro razumeo da je među najamnicima nastalo neko pomeranje. 

Sasvim slabo pljuskanje ispod mosta otkrilo mu je koja je bila suština 

Šavinjolove zapovesti – najamnici bi trebalo da priđu s leđa, i upravo 

su koristili njegov popreko postavljeni čamac! Pravio se, međutim, 

da ništa ne primećuje, sve dok nije začuo bat koraka sa druge strane 

mosta: u tome trenutku bacio se svom snagom na Šavinjola, odbacivši 

ga daleko od sebe, i skočio na ogradu mosta. Pre nego što su se oni 

360

koji su ostali iza Šavinjolovih leđa snašli, uz užasne krike koje je 

grof na tlu puštao, Leon je po ogradi pretrčao do druge obale, i u 

opštoj zabuni nestao u prvom prolazu koji je vodio od kanala. Ovoga 

puta nije imao mnogo sreće: mesto na kojem se našao bila je neka 

vrsta privatnog mola, tako uobičajenog za venecijanske kuće. Bila je 

to dosta velika i široka ploča za pristajanje, i na vodi se ljuljuškalo 

nekoliko luksuznih gondola. Leon je znao da negde mora biti i prolaz 

za unutrašnje dvorište, i da se ovaj uži kanal negde nastavlja. No, 

dok je pokušavao da se snađe u mraku i magli, začuo je korake – 

gonioci su stizali! Sem toga, čulo se i pljuskanje po vodi – izgleda da 

je jedna grupa iskoristila i čamac, da mu onemogući bekstvo vodom. 

Još je proračunavao mogućnosti bekstva, kad je čuo Šavinjolov glas, 

iz prilične blizine, kako naređuje da ga opkole. Više, očigledno, nije 

bilo ni govora o poštenom dvoboju. 

Odjednom je nastala tišina, a tihi i oprezni koraci dolazili su, usled 

zatvorenosti prostora, kao zvuk neodredivog smera. Leon je bio u 

pravoj klopki, i spasavala ga je jedino magla. Pokušavao je da se bar 

zaštiti s leđa nekim zidom, ali ni na šta nije nailazio. Čuo je najednom 

Šavinjolov glas, i činilo mu se da je to na manje od nekoliko stopa 

udaljenosti: 

– Priđite mu s leđa! 

Pokrivajući usta ogrtačem, da bi prigušio glas, Leon viknu: 

– Izađi na dvoboj, kukavice! 

Tek što je to rekao, o njega se neko očešao, mrmljajući izvinjenje. Oni 

zaista nisu znali gde je ko u magli i mraku! 

U Veneciji, kao i u drugim mestima u kojima je magla čest posetilac, 

stanovnici imaju običaj da pripaljuju fenjere ili baklje na svojim 

kućama, bez obzira na to izlaze li ili ne, prosto da bi olakšali 

namernicima kretanje. To je posebno važno u ovome gradu, gde 

361

samo jedan pogrešan korak može značiti davljenje, ili bar kupanje u 

hladnoj i prljavoj vodi. Jedna dobra duša upravo je u tom trenutku, 

u predveče, odlučila da osvetli prostor ispred svoje kuće, i okačila 

je fenjer na drugom spratu, tačno iznad poprišta po kojem su se 

neprijatelji tražili – tačnije, šest neprijatelja je tražilo jednog. Kad je 

ugledao svetlost kako se rasipa iznad njegove glave, Leon se gorko 

osmehnu: izgledalo mu je da je njegova sudbina rešena. Začu se 

ponovo koračanje na sve strane, i visok i krt Šavinjolov glas, kako 

viče, sada sa veće udaljenosti: 

– Sprečite ga da dođe do čamca! 

Leon, rešen da skupo proda svoj život, pohrli prema tom glasu, 

i u trenutku kad je počeo da naslućuje obrise drugog duelanta, 

Šavinjol pusti užasan krik, i raširenih ruku krenu prema njemu. 

Kroz pramenove magle, Leon ugleda strašan prizor: na Šavinjolovim 

grudima širila se ogromna crvena mrlja, a na usta mu je već izlazila 

krvava pena – no ništa se nije moglo porediti sa jezivim izrazom lica 

umirućeg čoveka. Poslednjim krajičkom svesti Šavinjol je shvatio da 

ga je ubio s leđa sopstveni najamnik, zamenjujući ga sa Leonom, i da 

mu se, pre nego što će zauvek potonuti u mrak, ukazuje onaj koga 

je želeo da ubije. Načinio je nekoliko pokreta rukama, kao da hoće 

da ga uhvati, dok su mu oči izbezumljeno kolutale, a onda pusti još 

jedan zastrašujući samrtni krik, koji se izgubi u krkljanju, i nestade, 

zanoseći se, unazad, sve dok se u magli ne začu težak udar tela o 

vodu. Svi na molu su čuli krik, a sa okolnih kuća su se čuli uzbuđeni 

glasovi, i pojavilo se još nekoliko fenjera. Ovo je delovalo isto tako 

efikasno kao i smrt poslodavca na bandu najamnika, i sa svih strana 

se začuo topot nogu koje su pokušavale da umaknu prema većem 

kanalu, ili prema čamcima. Leon, drhteći celim telom, povuče 

se nazad, i sada skoro udari u zid koji je malopre grčevito tražio. 

Potrajalo je izvesno vreme dok se sve smirilo, i dok su stanovnici 

okolnih kuća, osluškujući iznenadnu tišinu, zaključili da je ponovo 

sve u redu. Tek tada se odlepio od zida, i krenuo prema ivici mola. Tu 

je još uvek bilo nekoliko čamaca. Leon duboko uzdahnu, i oseti nov 

362

miris u nozdrvama: vetar sa Jadrana je već mreškao vodu kanala i 

nagoveštavao polako dizanje magle. Polako odveza jednu od gondola, 

i uđe, odbijajući se veslom od obale, kad čamac sa druge strane udari 

lagano u nešto. Leon se okrete, i strese se od prizora: šireći krvavu 

mrlju oko sebe, plivalo je na leđima Šavinjolovo telo u prljavoj vodi, 

gledajući ugašenim očima u njega. 

363

Put u Sasuolo 

Prvu noć u miru i sigurnosti Leon je proveo prenoseći leš grofa od 

Šavinjola do groblja na Lidu. More je bilo lako ustalasano, ali se magla 

digla, i mlad mesec bio je svedok teških vitezovih napora da mrtvog 

čoveka doveze do ostrva. Treba reći da je vitez od Gijminoa gajio sasvim 

antički užas pred mogućnošću da neko ostane nesahranjen, i bilo mu 

je nezamislivo da mrtvog čoveka ostavi u vodi. U samo svitanje, ostavio 

je grofa na kamenitim stepenicama pred ulazom u groblje, napisavši na 

komadu hartije njegovo ime i titulu, i umotavši u tu hartiju tri zlatnika, 

sve je stavio u zgrčenu pokojnikovu šaku, prekrštenu na grudima. 

Znao je da će strah od svetogrđa naterati grobare da ga sahrane. 

Tek oko podne, pošto je neprimećeno vratio gondolu na mesto odakle 

ju je uzeo, uputio se vitez prema Mestrama, gde je našao konja. Jahao 

je onim neuporedivo lepim putem koji uz kanale vodi od Venecije do 

Padove, na kojem se iza svake okuke pojavljuju novi i lepši letnjikovci 

venecijanske gospode. Bio je hladan, sunčan, jasan dan, kao da magle 

nikad nije bilo, ali Leona nije zanimao izgled prirode. Mislio je samo 

na to kako je Đakomino uspeo da putuje sa bolesnom devojkom. 

Iza dvorca Gvarinijevih počinje seoce sa nekoliko krčmi, poznato 

odmorište na pola kratkog puta od Padove prema Veneciji. Leon je 

naterao konja u laki kas, i odjednom ga tako naglo zaustavio da se 

životinja njišteći propela: pored obale je bila privezana gondola sa 

plavim i žutim trakama na tendi! Skočio je sa konja, i kao bez duše 

uleteo u prvu krčmu. I tamo je, zaista, sedeo Đakomino, koji je 

pokušavao da gospođicu Dartoa vrati sebi uz pomoć kuvanog vina. 

Ugledavši viteza na vratima, Đakomino, koji je bio lak na suzama, više 

nije mogao da se uzdrži, i zaridao je od sreće. No Leonina, utopljena 

kraj vatre, više nije razabirala ništa. Kad joj se Leon približio, uputila 

mu je pogled, očit dokaz da ga nije prepoznala. 

364

– Zapaljenje pluća, tiho je rekao Đakomino. – Čekamo ovde kočiju 

koje sam poručio. 

Leon se uz uzdah spusti na klupu pored nje, i ukloni joj sa čela jedan 

potpuno mokar pramen kose. 

– Vi ste udovica, grofice od Šavinjola, reče sasvim tiho. 

Leonina se nikad docnije nije uspela setiti puta u Sasuolo, premda 

je vitez od Gijminoa sa svoje strane tvrdio da su to bili najteži časovi 

koje je u životu proveo. Svaka neravnina na putu, svaki potres njene 

nepomične glave ga je izbezumljivao, stalno mu se činilo da nije 

dovoljno utopljena, da mangal nije dovoljno zažaren, da duva sa svih 

strana (što je bilo tačno). S vremena na vreme bi se Leonina vratila 

svesti, pustila bi neki nerazumljiv zvuk, a onda ponovo utonula u 

beživotnu letargiju. Sve je teže disala, a oko očiju i usana joj se 

pojavila plava senka koja nagoveštava kraj. Leon je imao dovoljno 

medicinskog znanja da zaključi kako će ključna biti naredna noć – i 

put koji mu se u mladosti uvek činio tako kratkim, sad je izgledao 

beskonačno dug. Kako nikako nije mogao da za nju nađe položaj u 

kojem bi lakše disala i bila izložena manjem truckanju vozila, uzeo ju 

je u naručje i, grejući je svojim telom, podešavao ugao pod kojim se 

manje gušila. Bio je to paklen dan. U Rovigu je vitez poslao Đakomina 

na konju napred da pronađe lekare u Modeni i pripremi babu i dedu u 

Sasuolu. Poslednji sati vožnje, u kasno veče, bili su i najgori: trebalo 

je preći prve, sasvim lake uspone prema Apeninima, i kad se kočija 

najzad zaustavila u dvorištu sasuolske palate, vitez je od sveg srca 

zamolio Boga da ona ne umre sada. 

Gospođica Dartoa bila je mlada i željna života, a lekari školovani 

na padovanskom univerzitetu dobri, i bliski sa poznatom kućom 

Delfantijevih. Trećeg dana, Leonina je pobedila, i došla u stanje u 

kojem je bila neophodna istrajna nega, a vitez od Gijminoa, koji ni za 

trenutak nije napuštao njeno uzglavlje, legao je obučen, onako kako 

je došao u Veneciju, i probudio se posle dva dana. Baba i deda, već tri 

365

godine željni da nekome pruže ljubav i pažnju, utrkivali su se i stalno 

svađali oko pažnje i negovanja gospođice Dartoa i svog pustolovnog 

unuka. 

Sasuolski dvor, koji se i danas može videti, bio je jedna od onih 

masivnih i udobnih crvenih emilijanskih građevina ranog baroka, sa 

vrtom koji se niže od zamka otvarao prema apeninskim obroncima. 

Sa donje strane, iza zamka su se prostirali vinogradi, a njegovo 

pročelje gledalo je, sa ivice jedne prirodne terase, na gradić Sasuolo. 

Predeo koji se mogao videti sa skoro svakog prozora sasuolskog 

dvora nadoknađivao je onu ekonomičnu eleganciju koja karakteriše 

italijanske dvorove: između zelenih brežuljaka, obraslih topolama i 

orašjem, krivudala je reka Seča, u ovo doba godine još puna vode. Na 

vidiku su se nazirali obrisi Apenina, pokriveni snegom, a ceo je prizor 

imao onu umerenu blagost kakvu imaju samo italijanski predeli – 

nigde oštrine, jakih prelaza, divljih preseka. Mir koji je ulivao ovaj 

predeo krepio je svaku dušu, i Leonina se osećala bolje već kad bi 

bacila pogled kroz okno. Sam zamak, već smo rekli, bio je uzdržano 

i štedljivo opremljen. Sve hodnike i sobe pokrivala je uglačana 

emilijanska keramika, u strogim crno-belim bojama. Prilazne holove 

i glavno stepenište prekrivale su freske nekih bolonjskih manirista, 

i bile su takvog sadržaja i izvedbe da je vitezu Leonu, od njegovog 

prvog dolaska u Sasuolo, bilo dovoljno da ih samo pogleda pa da prsne 

u smeh, i zadrži dobro raspoloženje još bar pola sata. Po italijanskom 

običaju, sve su otvore i arkade pokrivale tamnocrvene draperije, 

koje su malo ublažavale strogost kuće. Sobe su bile opremljene 

samo najnužnijim, ali su zato tavanice prekrivale groteske, a luksuz 

i bogatstvo su se ogledali u prebogatim tkaninama koje su pokrivale 

ležaje ili naslonjače. Emilijanska zima nije blaga, pa je većina soba 

bila grejana, neke kaminima, a neke sistemom spojenih keramičkih 

peći. Kao na svim mestima gde žive starci, sasuolski dvor bio je oaza 

tišine. 

Leoninino oporavljanje bilo je sporo, ali pouzdano. Baka Ana je 

zamenila Leona u dežuranju pored bolesnice, a vitez se, u skladu 

366

sa opštim pojmovima o učtivosti, retko pojavljivao u Leonininim 

odajama, sad kad je njeno ozdravljenje bilo izvesno. Sredinom 

februara Leonina se pridigla iz postelje, a samo nedelju dana kasnije 

već je izlazila iz svojih odaja, šetala po zamku, i silazila na zajedničke 

obede u ogromnoj trpezariji obloženoj tamnim drvetom. 

Pisac oseća potrebu da svom vernom čitaocu i čitateljki ovde nagovesti 

neka od unutarnjih osećanja junaka sada, kad više nikakvih spoljnih 

prepreka nije bilo njihovim osećanjima, koja su uostalom jedno 

drugome nedvosmisleno priznali. Taj će prikaz možda pokazati 

da su ljudske duše misteriozan fluid koji se ponaša suprotno svim 

zakonima i predviđanjima prirode i razuma – a pri tome je razum 

takođe deo te iste duše. 

Gospođica Dartoa je iz svoje bolesti i smrtne opasnosti izašla sa 

sasvim novim i njoj do tada nepoznatim osećanjima. Neka neobična 

uzdržanost počela je da obavija njeno ponašanje, što ju je nesvesno 

činilo još privlačnijom. Njen progonitelj bio je mrtav, nalazila se u 

kući starih roditelja čoveka kojeg je volela, i bila je odasvud okružena 

neizmernom pažnjom i ljubavlju. Pa ipak, nikad nije osećala veću 

nesigurnost i strahovanje, a najviše se bojala onoga u čemu je bila 

sigurna i priviknuta – suočavanja same sa sobom. Leonina je, kako 

se čitalac seća, bila hrabra i nelicemerna osoba, i teško je reći da je 

to prestala da bude. No postojalo je nešto što ju je teralo da od svojih 

osećanja i samoposmatranja pobegne, i uzrok tome bio je vitez od 

Gijminoa, potpuno nesvestan najnovijih događanja u duši njegove 

voljene. Bilo je dovoljno da ugleda obris Leonovih ramena pri dnu 

nekog hodnika, pa da izbezumljeno pobegne u svoje odaje, mučena 

osećajem neiskazane krivice. Za zajedničkim obrocima, sedeći mu 

nasuprot, nije smela da podigne pogled, a ako bi ga slučajno podigla, 

zacrvenela bi, presecala reč i ubrzavala dah. Lupanje srca postalo je 

tako reći stanje sa kojim je živela. O razgovoru, njenoj najomiljenijoj 

zabavi, više nije bilo ni reči. Da bi stvari bile gore, posle svakog bekstva 

osećala bi se još bednije, i kada je bila sama, Leonov lik se pojavljivao 

kao muka bez prestanka. Činilo joj se da svako na njenom licu može 

367

pročitati kovitlanje zbunjenih osećaja koja su je mlela, i sve više se 

povlačila od sveta. To je, doduše, bilo lako u praznom sasuolskom 

dvoru, ali je zato svako sretanje bilo sa istim, najužim krugom ljudi. 

Čitalac će se bez sumnje prisetiti Leoninine odlučnosti i odsustva lažne 

stidljivosti u mnogim situacijama – pred dvoboj, u Bastilji, u pismu 

kojim je ugovorila sastanak u Veneciji, pri prvome susretu... no sve su 

te situacije, kako će se oštroumni čitalac prisetiti, bile situacije krize 

i vrhunske opasnosti. To je, naime, bilo stanje u kojem razboritost 

gospođice Dartoa skoro nikad nije popuštala. Sada je, međutim, bila 

suočena sa povoljnim rešenjem svojih nevolja, i ono što je ostajalo, 

bila je prirodna veza sa čovekom kome je već toliko puta dokazala 

svoju ljubav. Pogledi koje joj je Leon upućivao prilikom susretanja u 

zamku bili su za nju najjači povod za zbunjenost: vitez od Gijminoa 

je ženu svog života gledao sa nesumnjivom žudnjom, i sluteći u sebi 

slične osećaje a ne usuđujući se da ih sebi prizna, gospođica Dartoa 

je bila na paklenim mukama. Sva ona besmislena poluosećanja, 

kao što su strah, stid i želja za bekstvom, koja kao mala čudovišta 

iz Pandorine kutije izleću onda kada su nam najmanje potrebna, 

obuzimala su glavu nesrećne gospođice Dartoa, i pojačavala njeno 

bolesno, ali sada u duši bolesno stanje. 

Što se Leona tiče, on zaista, i pored svoje prodiruće oštroumnosti 

i finoće duše, nije ni u snu mogao naslutiti Leoninine muke. Bilo 

mu je potpuno nejasno njeno ponašanje. Nije li mu nedvosmisleno 

otkrila svoju ljubav, i ranije, i sada, nije li mu pohrlila u Veneciju, 

nije li mu u pismu otvoreno ponudila svoju ljubav, bez obzira 

na legalne oblike? To, naravno, nije značilo da bi on na sličnom 

nastojao, ali ga je utoliko više vređalo ponašanje u kojem je sebi, 

bez ikakve krivice, morao izgledati kao napasnik. I u skladu sa 

svojom prirodom, vitez je postajao sve uvređeniji, i sve više se u 

tom osećanju ledio za spoljni svet, ispoljavajući prema njemu svoj 

sarkazam i ironiju. On je, za razliku od gospođice Dartoa, znao vrlo 

dobro svoje osećaje, i njena nesuvisla reakcija na nešto što nije ni 

pokušao, takla ga je do srca. 

368

Baka Ana i deda Leone, koji su se nadali opštoj sreći, ljubavi i 

venčanju, a sanjali su i o unucima, bili su potpuno zbunjeni novim 

stanjem u zamku. Najneprijatniji su bili zajednički obroci: sa 

jedne strane usplahirena Leonina, koja ne govori i ne usuđuje se 

da pogleda njihovog unuka, a sa druge strane stola Leon, stisnutih 

očiju i beskrajno ljut, spreman da se obrecne na svakoga ko bi mu 

bilo šta rekao. Iz ovoga se izdvajao samo Đakomino, koji je provodio 

najsrećnije dane, tumarajući po poznatim krajevima, i sanjareći na 

svakom mestu o svojoj ženi i sinu. Deda Leone se trudio da sa svojom 

italijanskom kurtoazijom malo raskravi Leoninu, a baka Ana, bivša 

lepotica, koja je iz mladosti sačuvala dosta vatre i uverenje da se 

nešto što ona želi mora ostvariti, mnogo je teže podnosila ovo stanje. 

Pokušala je da govori sa Leonom, koji je iskoristio priliku da optuži 

nju i dedu da mu ne daju ni trunke mira; pokušala je da govori sa 

Leoninom, koja joj je nejasnim i isprekidanim rečenicama rekla da 

ona nema ništa protiv viteza od Gijminoa, i da mu je vrlo zahvalna za 

mnoga dobročinstva. Pošto je baku Anu bilo lako razbesneti i navesti 

da sama rešava probleme, ova dva razgovora su za nju bila sasvim 

dovoljna. 

Bila je prva nedelja Mesojeđa, i iz Sasuola su dopirali veseli povici 

maski, kad je baka Ana za večerom odlučila da stavi tačku na 

nerazumno ponašanje mladog para. Počela je sa pitanjima o 

Leonininom zdravlju i sadašnjem stanju, i ova je, ne sluteći zamku, 

poslušno odgovarala, uveravajući u svoje odlično stanje. 

– Onda sjajno, rekla je baka Ana, koja je uz sve bila i nestrpljiva, – nema 

nikakvih prepreka da zakažemo venčanje pre Uskrsa; uostalom, tako 

sam već i napisala vašim rođacima u Pariz. Čim malo otopli, moći ćete 

u Pariz, ili, još bolje, neka oni dođu ovamo, da se bolje upoznamo. Po 

pismima bih rekla da je vaša tetka sasvim izuzetna osoba. 

I baka Ana je nastavila, sad već sasvim sigurna, da čavrlja o svadbenoj 

haljini, obimu svadbe, svešteniku i ostalom. Deda Leone, naviknut da 

prihvati svaki njen obrt, ubedljivo je klimao glavom na sve. 

369

Da je grom udario u sto, gospođica Dartoa ne bi bila zaprepašćenija. 

Krv je sasvim nestala iz njenih obraza, a usne joj se zakočile u 

pokušaju da nešto kaže. Trenutak je već prošao, a ona se više nije 

snalazila, i pokušavala je samo da uhvati dah. Vitez od Gijminoa, koji 

je na početku govora slao munje i gromove u pogledima baka Ani, no 

ona je imala dovoljno iskustva, pa ga uopšte nije gledala – primetio 

je njenu izgubljenost, i osetio neku vrstu zlobnog zadovoljstva. 

Da je reagovala bilo kako drugačije, dostojanstveno bi joj ponudio 

slobodu kojom su se međusobno obasipali dok je među njima 

vladala nepomućena iskrenost. Sada je, međutim, osetio potrebu 

da je muči i zbunjuje, i bez ikakvih komentara je slušao predloge 

svoje bake. I dok su mladenci ćutali kao zaliveni, baba i deda su se 

dogovorili o svadbi za nedelju dana, i u čilom i veselom razgovoru 

utvrdili hiljadu drugih prijatnih sitnica koje starce čine srećnim kad 

se neko venčava. 

Gospođica Dartoa je sa večere otišla bleda, ne izgovorivši ni jedne 

reči. Posle nekoliko nedelja durenja, Leon je te večeri ostao sa svojim 

dedom i babom, i raspirivao je sve više njihove organizacione strasti. 

Posle dugo vremena izgledao je ponovo veseo i srećan kao ranije. Da 

je to umela da tumači, gospođica Dartoa bi se vrlo zabrinula za sebe. 

Leon je te večeri bio raspoložen za čitanje, i ostao je posle večere u 

biblioteci, otkrivajući sa starom strašću svoje negdašnje pravne izvore. 

Moralo je biti već kasno kad je u biblioteku nečujno ušao Đakomino, 

sa jednim od onih izraza koji su pokazivali veliku nedoumicu i 

duševne muke. Ovo je izgledalo tako neobično prema dotadašnjem 

Đakominovom blaženstvu u Sasuolu, da se Leon okrenuo zajedno sa 

stolicom i pažljivo se zagledao u njegovo lice. 

– Šta ima novo, Đakomino, reče blago vitez. 

– Ima novo to što sam sebe prezirem, reče gorko Đakomino. 

– Bilo je i krajnje vreme, odvrati Leon sa poslovičnom ljubaznošću. 

370

Đakomino podiže pogled, i na licu mu se pojavi nešto kao osmeh. No 

odmah se ponovo uozbilji. 

– Vi znate da sam gospođicu Dartoa zavoleo koliko i vas, i da sam joj 

iz dna duše zahvalan za sve što je za mene i moju ženu učinila. 

– Hm, reče Leon, dureći se. – Zahvalnost dželatu. 

– Čini mi se da je izdajem, a opet mislim da treba da to vama kažem... 

Leon ga pogleda jednim od svojih pogleda koji savijaju gvožđe: 

– Da, Đakomino, treba da meni kažeš. 

– Ona... ona je otišla iz kuće. Obukla je vaše odelo i iskrala se putem 

prema Apeninima. Mislim... mislim da nije reč o šetnji. 

Izraz lica viteza od Gijminoa se nije promenio, ali su mu crte otvrdle 

u onome što je Đakomino znao da prethodi eksploziji. To je trajalo 

samo nekoliko trenutaka, a zatim vitez reče, trudeći se da zvuči što 

neposrednije: 

– Jako sam umoran, Đakomino. Molio bih te da u kuhinji naručiš za 

mene rani doručak. A dotle ću nešto još da pročitam. 

Đakomino klimnu glavom i nestade. Pa kako je dobro poznavao svog 

gospodara i njegove pojmove o kavaljerstvu prema damama, razumeo 

je sasvim dobro ono što vitez ni za živu glavu ne bi rekao, da ne izloži 

Leoninu tuđim procenama – i doneo mu je sam i odmah doručak, a u 

štali naredio da mu pripreme konja. 

371

Poslednje bekstvo 

Noć u kojoj je Leonina odlučila da pobegne prema Đenovi, i da 

zatim potraži morski prevoz do Marseja, bila je kišna i hladna, 

prava noć u kojoj se zima na izmaku rastaje od sveta. Više nije 

osećala strah i teskobu – ova joj je odluka izgledala kao potpuno 

oslobođenje posle nedelja koje je provela u Sasuolu. Najzad je 

našla način da izbegne suočavanje sa svojim osećanjima, i noćno 

putovanje, sa svim mogućnim opasnostima koje donosi, činilo joj 

se kao podsticajan izazov. Doduše, ovaj polet i hrabrost potrajali su 

uglavnom do trenutka u kojem je osetila da je pokisla do gole kože, 

a to se desilo već trećeg sata jahanja. Mrak je bio neproziran, iza nje 

su se još naslućivale dve-tri svetiljke u Kastelaranu, a ispred nje se 

pružao strmi planinski put uz Seču, oivičen pretećim obrisima jela. 

U trenutku prvog gubljenja hrabrosti, ugledala je niže uz samu reku 

neku svetlost, i samo se malo udaljivši od druma, shvatila je da je reč 

o krčmi. Ideja da se ogreje i ispava, posle noćašnjeg bdenja, učinila 

joj se privlačnom, i ona je prešla mali kameni most, i našla se pred 

kućom koja se protezala na još nekoliko delova – pravi emilijanski 

majur. Kad je otvorila vrata i našla se u toploj prostoriji, bila je još 

zadovoljnija sobom, jer je čistoća prostorije odgovarala čistoći jedne 

krupne Emilijanke koja joj je sa osmehom krenula u susret. Krčma 

je bila prazna, a žena željna mušterija. Leoninin konj je odveden u 

štalu, a sama gospođica Dartoa u jednu udobnu sobu, obloženu u 

belo obojenom jelovinom, u čijem je uglu veselo pucketao kamin, 

obložen kamenim pločama. Sa druge strane kamina otvorena vrata 

su otkrivala malu prostoriju sa bačvom za kupanje, očito grejanu 

istim izvorom toplote. Na uzdignutom postolju u sobi bio je isto tako 

jednostavan jelov krevet, oivičen besprekorno čistim platnom sa 

plavim prugama, i sve je odisalo svežinom i udobnošću. Gospođica 

Dartoa je osetila da ovoj ženi može poveriti svoj pol, i po njenoj 

simpatiji shvatila da se nije prevarila. Žena je odmah donela još tople 

372

vode, i gospođica Dartoa je zaključila da se davno nije tako dobro 

osećala. Žena joj je pomogla da razmrsi kosu, i uskoro je gospođica 

Dartoa bila spremna za okrepljujući san. 

Kad je Đakomino napustio Leona, ostavljajući ga u pouzdanju da ne 

sluti njegove namere, vitez je sišao u štalu i tamo našao pripremljenog 

konja – više nije bilo vremena da o tome razmišlja, i krenuo je brzim 

galopom u noć. Znao je njen početni pravac, i slutio je da namerava 

da pobegne preko Đenove. Više nije bio pun gorčine, ni zbunjen. Sad 

je najzad razumeo njenu izgubljenost, i rešio je da je kazni za muke 

koje je njemu zadavala. Čim je izašao iz dvorišta sasuolskog dvora, 

kiša je prestala da pada i zamenio ju je neprijatan, hladan vetar. U sebi 

je počeo proklinjati gospođicu Dartoa što se odlučila na bekstvo po 

ovakvoj noći, ali je sebi odmah morao priznati da joj je na neki način 

zahvalan što joj nervi nisu izdržali i što je načinila odlučujući potez: 

znao je da bi njegovo gubljenje nerava imalo teže posledice. Put koji 

je gospođica Dartoa, nesigurna na konju u tami, prešla za skoro tri 

sata, vitez od Gijminoa je prešao za dva, i videvši uz put krčmu koju je 

dobro poznavao, odlučio da proveri nije li se ona, izmučena jahanjem 

po kiši, odlučila da zastane i odmori se. Čitalac već zna da je ovo 

zaključivanje bilo ispravno. 

Kad je ušao u praznu prostoriju, Leona je dočekala ona ista ljubazna 

Emilijanka. Upitao je, svojim najumiljatijim načinom, za mladog 

gospodina koji je možda prošao ovuda, dajući opis gospođice Dartoa. 

Bilo mu je jasno, već po iznenadnoj ženinoj uzdržanosti, da je na 

pravom tragu. Krčmarica je rekla da imaju jednog gosta, ali on ne 

odgovara opisu, i već je davno legao. Leon je bio ljut i zbog laži i zbog 

neuspeha svog šarma, i poručio je vino, a zatim otišao da proveri 

kako je konj. Tačno kako je i pretpostavio, u štali je bio vranac iz 

sasuolskih štala, sa prepoznatljivim sedlom. Vratio se u krčmu, i dalje 

sa najslađim izrazom – koji, na žalost, nije imao kome da prikaže, jer 

u prostoriji više nije bilo nikoga. Veštica je otišla da je obavesti! I ne 

razmišljajući dalje, vitez se u dva koraka našao na prvome spratu, 

odnosno na drvenom stepeništu koje je od glavne prostorije odvajalo 

373

sobe za goste. Samo ispod jednih vrata dopirala je svetlost vatre, i 

čuo se tihi razgovor, i vitez od Gijminoa, protivno svom vaspitanju 

i učtivosti, bez kucanja je otvorio vrata i prodro u sobu jedne dame. 

Iznenađenje je bilo potpuno: krčmarica je stajala na sred sobe, držeći 

otvorenu Leonininu torbu. Pored vatre, sušilo se na stolicama jedno 

od vitezovih jahaćih odela. A sasvim u uglu, ukočena od neopisivog 

straha, stajala je i gospođica Leonina Dartoa, eks-grofica od Šavinjola, 

Prijateljica-Morske-Krave i neostvarena Lafajetova ljubav, odevena u 

dugu noćnu košulju i raspletene kose. 

Prva se snašla vlasnica krčme, i glasom uvređene vrline obratila se 

vitezu: 

– S kojim pravom ulećete u sobu moje rođake, gospodine? 

Ne udostojivši je ni jednog pogleda, Leon polako upita: 

– Dozvoljava li vaša rođaka da izmenimo nekoliko reči? 

Rođaka je dozvoljavala, ili bar nije negodovala, ili nije bila u stanju 

da išta kaže. 

Tek sad se Leon obrnu krčmarici, i uz naročito ceremonijalan naklon, 

reče: 

– Biću vam, draga gospo, posebno zahvalan što ste mi omogućili 

razgovor sa... vašom rođakom. 

Krčmarica je pogledom tražila Leonininu podršku da nastavi borbu 

protiv uljeza; ali sa poluotvorenih Lenonininih usana nije silazila 

nijedna reč, samo su joj oči odavale samrtni strah. 

Leon nastavi, i dalje sa podrugljivom učtivošću: 

374

– Možda je vašoj rođaci nezgodno da govori pred vama? Imajte 

poverenja u moje poštene namere: ništa ovde ne zahteva vaše 

prisustvo. Slažete li se, rođako? 

Leonina je zaustila da kaže nešto; ali pogled viteza od Gijminoa, 

nasmešen i beskonačno preteći, presekao je tu nameru. 

Krčmarica je shvatila da je bitka izgubljena, i da zaista treba napustiti 

bojno polje. Uputila je pogled pun saosećanja prema progonjenoj 

mladoj ženi, i rezignirano slegla ramenima. Takvi su muškarci! No 

ako bude hteo da je tuče, bila je rešena da pritekne u pomoć. 

Kad je već bila na vratima, vitezov osmeh se okrenu prema njoj: 

– Skoro da zaboravim! Biće nam veoma potrebno nešto hrane... 

ništa toplo, već neka zakuska, koja može da čeka... Hm... tu puknu 

prstima, kao da se setio nečeg naročito važnog: 

– Donećete nam toskansku užinu: pršut (da bude malo stariji), 

nekoliko krušaka – siguran sam da čuvate nešto u trapu – pekorino, 

masline, hleb i ulje sa papričicama. Dodajte tome malo artičoka i 

patlidžana u ulju, i dve-tri pomorandže. Uz to, ovogodišnji lambrusko. 

A da zasladimo... i tu se lice viteza od Gijminoa ozari, mladu rikotu, 

šaku zrna pečene kafe, komad šećera i malo meda, i sasvim malu 

bocu grape. Eh, pa to će biti sjajno. 

I trljajući ruke, više izgura nego isprati čestitu ženu iz sobe. Zatim, kao 

da se nalazi kod kuće, skinu ogrtač i redengot, i nonšalantno ih ostavi 

pored kamina. Na veliko zadovoljstvo vlasnika, šešir se, hitnut prema 

sredini sobe, zaustavi tačno na ručki stolice. Dajući sebi oduška, i 

istovremeno proveravajući efekat ove, po njegovom mišljenju sjajne 

predstave, vitez od Gijminoa se okrenu Leonini. 

Ona je još uvek stajala u uglu, nema i nepomična. Vitez zaključi da je 

potrebno pojačati nelagodnost. Njegovo lice poprimi strog i preteći izraz. 

375

– Ne bi mi na pamet padalo, draga moja, da vas pratim, da se nismo, 

ako se dobro sećam, nekad dogovorili da jedno prema drugom 

budemo iskreni. Čini mi se da ničim nisam izneverio to svoje tvrđenje, 

pa ste se vi ipak poneli kao da vas u bilo čemu sputavam... odnosno 

kao da se ne možete osloboditi drugačije nego bekstvom. Treba da 

znate da me je to duboko uvredilo. 

Leonina pognu glavu. 

Vitez je taman nameravao da produži svoju suptilnu retoriku, kad se 

na vratima pojavi krčmarica sa toskanskom užinom. 

Bila je dočekana sa još više, ako je to uopšte mogućno, otmene 

ljubaznosti, te ona zatrepta, ne više tako sigurna u antipatiju prema 

tako privlačnom i finom gospodinu. No devojka kojoj je pomogla još 

uvek je stajala u uglu, i ona nesigurnim glasom reče: 

– Treba li vam nešto, gospođice? 

Leonina podiže glavu i odmahnu, pokušavajući da se osmehne. 

Rezultat je bio bedan, ali krčmarica više nije imala druge nego da se 

nespretno udalji. 

Vitez, pošto se nekoliko trenutaka divio svojoj porudžbini, priđe 

vratima i zaključa ih, pa zatim baci ključeve na sto. Ponovo je bio 

ozbiljan i uvređen. 

– Kao što rekoh, to me je jako uvredilo... i ovde sam samo da 

nadoknadim tu uvredu. Mogli ste odbiti moju bračnu ponudu, 

mogli ste otići, opremljeni svime što vam je potrebno, kad god biste 

zaželeli. Vi ste, međutim, više voleli da pobegnete bez glasa, i ostavite 

me u uverenju da sam odvratni nasilnik. Činilo mi se da sam imao 

bolje razloge da budem rob, da obiđem pola sveta... no neukusno je 

insistirati na toj priči. Ostaje mi jedino da se uklopim u sliku koju ste 

mi pripremili, i da se zaista ponašam kao odvratni nasilnik. 

376

On sa izrazom iskrene radoznalosti pogleda prema svojoj žrtvi, i 

vide kako joj je glava pala još niže. Gospođica Dartoa je, izgleda, bila 

pomirena sa sudbinom. 

Na časak mu se učinilo da je preterao, i on učini korak prema njoj. 

No čuvši po zvuku poda da joj se približava, Leonina podiže glavu sa 

tako prestrašenim izrazom da Leon ponovo oseti bes. 

– Smatrate li da bi jedna ljubavna noć bila dovoljna nadoknada za 

moje patnje i poniženja? 

Leonina po prvi put progovori, jedva čujnim glasom: 

– Molim vas, Leone... 

Dalje se nije čulo. 

Leon odluči da produži neprijatnu tišinu posle ove nedovršene 

rečenice, i kad mu se činilo da je postalo nepodnošljivo, reče: 

– A meni se učinilo da ćete mi pokušati objasniti svoje ponašanje. 

Učini mu se da joj se ramena tresu od plača. On joj priđe, teran i 

ljubavlju i sažaljenjem. Ona načini korak unazad, ali je iza nje bio 

drveni zid. 

I da je hteo, vitez od Gijminoa više nije mogao da igra svoju ulogu. 

Ona koju je voleo bila je isuviše blizu, isuviše lepa sa svojom zlatnom 

kosom, svojim tamnim očima obasjanim suzama, svojim licem kome 

je toplota sobe dala nežnu rumen. On se polako i skoro pobožno 

nagnu, i spusti na njene usne jedan lak i nežan poljubac. Njene su 

usne bile nezamislivo meke i tople, i Leon je osećao potrebu da to 

nadasve prijatno iskustvo ponovi, i svaki sledeći put je to činio sa više 

strasti i zadovoljstva. Zatim poljubi njeno čelo, kosu i vrat, pa ponovo 

usta, i već je gubio svest o bilo čemu drugom sem o mekoti njene 

377

kože, vrtoglavom vidiku koji se otvarao u dekolteu njene košulje, i o 

činjenici da između njegovih ruku i njenog tela stoji samo taj jedan 

sloj tkanine. 

Vitez od Gijminoa bio je, kako se čitalac seća, čovek ogromne 

duhovne snage. I u trenutku kad je ponovo zaronio u najprijatnija 

osećanja, kroz svest mu je prošlo munjevito saznanje da predmet 

njegove želje ne odgovara istom strašću, i postao je ponovo svestan 

svega. Odmakao se od nje, drhteći od uzbuđenja, i trebalo mu je 

nekoliko trenutaka da progovori, muklim i tihim glasom: 

– Oprostite mi, Leonina. I sami znate da nisam u stanju da budem 

nasilan. Bila je potpuno luda pomisao da ću to moći da budem sa 

vama. Slobodni ste da idete kud hoćete. 

I još hvatajući dah, stajao je pred njom nesrećan i poražen, oborene 

glave, ne primećujući šta se dešava sa njom. 

Svo nesuvislo i nerazumljivo ponašanje gospođice Dartoa bilo je 

izazvano njenim odbijanjem da sebi prizna snažnu ljubavnu želju, 

čiju je prirodnost i moć umela tako dobro da brani u razgovorima. U 

trenutku kad se prepustila Leonovim poljupcima, magla se digla sa 

njene svesti, i ravnoteža joj se vratila sa ponovo osvojenom slobodom. 

Postala je svesna da premire od čežnje za njim, da joj svaki njegov 

dodir pričinjava neslućeno zadovoljstvo, i da to želi da mu kaže. Reči 

koje je izrekao zazvučale su joj u ušima tek posle nekoliko trenutaka, 

koliko joj je bilo potrebno da se povrati od novih, snažnih osećanja. 

Otvorila je oči, i ugledala sliku poraza pred sobom. Progovorila je po 

drugi put večeras, ne mnogo sadržajnije nego prvi put: 

– Leone... 

On podiže svoje plemenito i ojađeno lice, i povrati joj snagu. 

– Ja sam ta koja mora da moli za oproštaj... 

378

Pitanje je da li je Leon razumeo šta mu je odgovorila. Ali je u 

njenim očima, širom otvorenim i zagledanim u njegove, bilo 

tako mnogo nedvosmislene ljubavi i želje, da razumevanje i nije 

bilo najpotrebnije. On je pritisnu uz sebe, i obasu je hiljadama 

poljubaca. 

Shodno neizrečenim ali čvrstim oblicima sporazuma koji su nekada 

ranije postojali između čitaoca i pisca, pisac nije ulazio u tajne 

prvog ljubavnog susreta svojih junaka. Napomenuo je samo da su 

vrednosti toskanske užine ispitane tek narednog dana popodne... 

Čitateljka je, međutim, imala druge zahteve. U raspravi koja se 

razvila, pisac je uspeo da sačuva zahteve žanra, obećanjem da će 

čitateljki priuštiti dijalog koji otvara pogled u ljubavni događaj, 

beležeći prelazak na “ti” junaka: više nije mogao popuštati. Ostajući 

pri pomenutim zahtevima i postignutim dogovorima, pisac može 

samo da otkrije da je vitez u prvoj noći žrtvovao boginji ljubavi 

nekih dvanaest puta, a da je njegova izabranica otkrila ljubavni 

užitak još mnogo više puta. Jer, vitez od Gijminoa je uistinu bio 

savršen učitelj ljubavi, a Leonina najbolja mogućna učenica. 

– Zašto? Upitao ju je mnogo docnije, za stolom, dok su nazdravljali 

lambruskom. 

Osmehnula se. Odmahnula je glavom, i kosa se lako pomerila preko 

ramena, sa kojeg je noćna košulja malo pala. Spoznaja ljubavi dala je 

novi sjaj njenom pogledu. 

– Bilo je strašno kad sam se probudila u Sasuolu. To mesto, veličina, 

tvoji baba i deda, i ti u tome svemu: postalo mi je jasno da si princ, 

da se moraš oženiti nekom plemkinjom, nekom krunisanom glavom. 

Kako sam mogla biti tako nadmena da te prisvajam? 

– To je uvredljivo, rekao je. 

– Priznajem. Drugo, nisam verovala. 

379

– Šta? 

– Da ćeš verovati da nisam pripala nikome. 

Pogledao ju je ozbiljno, a onda se osmehnuo: 

– Dozvoli mi da budem iskren: zanima me samo tvoje zadovoljstvo. 

A i znao sam. 

– Kako? Oblilo ju je lako rumenilo. 

– Bojala si se. 

– To je ono treće. Možeš li mi sve to oprostiti? 

– Nikada, nasmejao se. – Otplaćivaćeš do kraja mog života. 

– Mogu li ja sad da pitam? 

– Dozvoliću. 

– Zašto ja? Imao si razne veze, desetine dama na izbor u Parizu... 

– Posle one noći kada sam te prvi put video, napisao sam oproštajno 

pismo... nekoj. Nijedna više nije postojala za mene. 

– I šta je to bilo? Gledala je malo zbunjeno. 

– Sada znam. Da nema pravila i običaja ponašanja, verovatno bih te to 

prvo veče odvukao u neki taman kutak... Ovako sam bio osuđen na 

patnju dok me nisi primetila. 

– Oh, primetila sam te odmah. Misliš da je trebalo da te odmah 

pozovem u tamni kutak? 

380

– To bi bilo prijatno iznenađenje. 

Oboje su se nasmejali. Napolju je počeo da pada sneg. 

– Da smo se zaista tako ponašali, šta bi se desilo sa nama? Da li bismo 

bili pošteđeni svih muka? 

– Verovatno. Ali sigurno ne bismo bili ovakvi. Ja ne bih bio ovoliko 

stariji i sa ovoliko ožiljaka, ti ne bi bila tako zanosna. 

Udarila ga je lako po ruci, kao da ga kažnjava. 

– A i neće nam biti dosadno bar nekoliko godina, dok jedno drugome 

sve ne ispričamo! 

– Šta je s tobom? Postao si fatalista, ili si samo ciničan? 

– Ovo drugo. Nisam li te time uspešno zavodio? 

– Na svu sreću, ne samo time. 

– No, moja lepotice, čime? 

Pokrila je lice za trenutak rukama, a onda pokazala osmeh: 

– Glas, pre svega. Zatim ramena, pa potiljak, kao u dečaka. Pa onda 

tvoj hod, pa ruke. Bore na čelu, crte između nosa i usana, osmeh – 

više polu-osmeh. Kada sam te prvi put drsko pogledala u oči, skoro 

sam se onesvestila: to se nije smelo mnogo ni često. 

– Zbog onoga što si u njima čitala – izvini! 

– Zašto? Tačno sam čitala. 

– Sada nam je lako da se lažemo: oboje smo bili nesigurni, zbunjeni, 

381

vodili smo besmislene ratove, svađali se. Svi su valjda pre nas pročitali 

ono što sada hoćemo da prikažemo kao svoju sigurnost. 

– I to je neko priznanje... 

Oboje su se nasmejali i uhvatili se za ruke. 

– I, konačno, šta je to što je tebe privuklo? 

– Daću ti potpun spisak, po redu zanimanja. 

Ustao je, podigao je sa stolice, i poneo je prema postelji. 

– A kafa, grapa? upitala je, smejući se i savijajući mu ruke oko vrata. 

– Ako zaslužiš... 

Sneg je dugo padao. Kada je Leon narednog dana sišao da plati 

vlasnici, u krčmi je uz vatru dremao Đakomino, koji je dovezao sanke 

sa konjskom zapregom, i nekoliko krznenih pokrivača, koji su se 

grejali pored njega. 

Po stizanju u sasuolski dvorac, Leon nije osećao nikakvu potrebu da 

objasni njihov dvodnevni nestanak, a baba i deda, isuviše srećni što 

se stanje tako bitno poboljšalo, nisu ništa ni pitali. Vreme do svadbe 

provedeno je u mnogobrojnim radostima, a činjenica da je u zamku 

bilo malo sveta, bila je povoljna okolnost u večernjim, ali i dnevnim 

šunjanjima viteza od Gijminoa oko odaja gospođice Dartoa. 

Kako je iz izloženog postalo sasvim jasno, vitez i njegova nevesta 

sklopili su svetu vezu pre blagoslova crkve, što se i inače poklapalo sa 

njihovim uverenjima. Svadba je bila neobično skromna, a mladenci 

su već posle nekoliko nedelja imali priliku da se uvere u ispravnost 

svoje odluke, kad je u Sasuolo stigla rođačka i prijateljska grupa iz 

Pariza. 

382

Piscu se čini da deli čitaočevo i čitateljkino mišljenje u pogledu 

završavanja ovakvog tipa romana. Junak i junakinja, šturim 

opisom sjedinjeni na kraju, izazivaju neku vrstu nezadovoljstva 

i skoro odbijanja da se kraj pročita, ali zato traže nužno vraćanje 

onim delovima u kojima se njihove osobine pokazuju na daleko 

uzbudljiviji način. Pisac, kad je i sam pročitavao ovakve romane, 

uvek je priželjkivao neku vrstu epiloga, koji je danas tako redak, i koji 

bi prevazišao dečiji završetak bajke... „i onda su živeli srećno“. Nije 

tu samo reč o sumnjičavosti povodom pojma „sreća“; i čitalac i pisac 

suviše dobro znaju koliko su mali i beznačajni kriterijumi ljudske 

sreće, i ne pridaju joj naročitu važnost. Ono, međutim, što najviše 

pokreće radoznalost, jeste upravo razvoj i ljudsko ispunjenje junaka. 

Ovaj zahtev, koji sem zadovoljstva čitanja dodiruje i plemenitije 

zahteve čovečnosti, biće ispunjen voljenom i poštovanom čitaocu, 

kao i čitateljki. 

383

Epilog 

Ovo razmatranje nema nameru da upotpuni ili zaokruži pripovesti 

o junacima: ono je tu samo da nagovesti kako su se njihove odlike 

razvijale, i da zasiti ono osnovno, neutaživo dečije pitanje „I šta je 

bilo posle?“ Vitez i njegova supruga krenuli su iz Italije, zajedno sa 

porodicom Petra Foskola, prema zapadnim grčkim ostrvima, samo 

nekoliko nedelja pošto se u Sasuolu našla okupljena čitava družina 

njihovih rođaka i prijatelja; starijim članovima, naročito dedi d’Irfeu 

izuzetno je prijalo emilijansko proleće. Doživljaji Leona i njegove 

supruge u Grčkoj, kada su se odvojili od Foskolovih i krenuli prema 

krajevima pod Turcima, nesumnjivo bi zasluživali jedan novi, i 

možda ne manje uzbudljiv roman, samo što su sada bili zajedno i 

bez ljubavnih neizvesnosti. Dve godine docnije, vratili su se u Pariz, 

odeveni dosta živopisno, još manje podložni konformizmu no što su 

to bili ranije, i vodeći sa sobom jednog mladog čoveka željnog znanja, 

koga su predstavili kao sina Abdulah-beja. Njihova iskustva, za 

razliku od prvobitnog Leonovog zadržavanja na spomenicima, bila 

su po zajedničkom priznanju mnogo više usmerena prema ljudima, 

i broj pisama koje su razmenjivali sa ljudima neobičnih imena, jako 

se povećao. Od priča i događaja tokom puta, najveću popularnost u 

porodici i salonima imala je priča kako je Leon, ne izdržavši sliku 

bede, oslobodio jednog ragužanskog kapetana na pijaci robova na 

Hiosu. Negde početkom godine 1789, Leonina je donela na svet 

prvog naslednika porodice, koji je po zajedničkoj želji dede d’Irfea 

i Leonine nazvan Brut. Verovatno nije potrebno posebno naglašavati 

našem čitaocu koliko je sakupljena i osnažena porodica pulsirala 

novim dobom, i svim duhovnim pripremama pred velike julske dane 

1789. Biće dovoljno da spomenemo da su u drugoj godini nove ere 

u kući na uglu Veveričjeg prolaza bila smeštena tri dnevna lista, a 

da se pamfletima ni broja nije znalo, da je deo štale prepravljen za 

štamparsku presu, da je cela kuća noću odjekivala od užasnih zvukova, 

384

i da je drugo Leoninino dete, Frančeska, ostala za ceo život alergična 

na štamparsku boju, a bilo joj je suđeno da bude spisateljica. Kad 

kažemo tri lista, mislimo time da su Leon i ujak izdavali jedan, deda 

d’Irfe drugi, koji je imao da razvija revolucionarna osećanja veterana, 

a Petala (pod pseudonimom, Vercingetoriks), treći. Leonina je kako 

se može zamisliti, sarađivala u sva tri. Došlo je novo doba, i ako je 

vitez od Gijminoa sačuvao krajnju skromnost i strogost u izgledu i 

odevanju, njegova žena je dosegla vrhunce svoje privlačnosti u lakim 

i vazdušastim haljinama antičkog tipa, koje su otkrivale njen prelepi 

vrat i prsa, i sve je više ličila na oblik sa fragmenta belog atičkog lekita, 

koji je uvek stajao na radnom stolu njenoga muža. Samo neki mesec 

posle Leonovog i Leonininog povratka sa Istoka, vratio se i kapetan 

Džons u Pariz, bolestan i oslabeo, ali neuništiva duha. Iza njega je 

ostala jedna legendarna izreka carice Katarine – „Ispraznila sam 

kesu“, koja dokazuje dve stvari: da Katarina nije umela da najbolje 

proceni ljude, i da je bila veoma daleko od toga da bude prava dama. 

Kapetan je, doduše, držao negde jedan zatureni kofer, pun ruskih 

odlikovanja. I pored svojih brojnih i iscrpljujućih avantura, kapetan 

nikad nije našao ženu svog života, i na pokoje pitanje u tom smislu 

(posebno od strane Petale), odgovarao je misterioznim pitanjem 

„Zašto je nekome dato a nekome ne?“ Što se tiče generala Lafajeta, 

zapovednika Pariza, tvorca trobojke i večitog srećnika među ženama, 

on je gajio prema Leonini onaj lepršavi i elegantni, ali iskreni odnos 

poštovanja i obožavanja koji samo Francuzi umeju da ostvare, i 

smatrao je neophodnim da se o svemu posavetuje sa njom, premda 

se to nekako uvek završavalo u ozbiljnim razgovorima sa Leonom. 

Vitez od Gijminoa je, naravno, bio odbornik u Konventu, i jedan od 

najoštrijih argumentatora – besede je mrzeo – ali je sistemski odbijao 

svaki položaj koji bi uključivao uspon ili vlast, tvrdeći da to uništava 

njegov pravni razum. Međutim, kako to obično hoće neumitno 

vreme, periodi sklada i sigurnosti kratko traju. Deda d’Irfe imao 

je sreću da umre pre zavođenja Terora. Bio je u dubokoj starosti, 

blažen i srećan, i uveren da je doživeo Novo Doba. Teror je doveo 

skoro sve članove porodice u smrtnu opasnost: ujak je bio plemić, 

Petala je govorila jakim glasom, a Leon je za uhapšenog kralja, kojeg 

385

nije manje prezirao nego ranije, zahtevao kaznu zatvora umesto 

smrtne. To ih možda i ne bi pokrenulo, ali progoni su bili sve krvaviji, 

a negde u junu 1792. umro je, iscrpljen raznim bolestima, kapetan 

Džons, sklopivši oči na Leonininim rukama. Posle toga, krenuli su u 

Ameriku, i tu je Petala našla svoje najbliže duhovne i prave srodnike, 

ujak nepregledna polja za eksperimente sa navodnjavanjem, Leon 

nove ustavne zanimljivosti, a Leonina svoje treće dete, dečka koji 

je nazvan Žan-Pol. Što se drugih dragih poznanika iz ove pripovesti 

tiče, čitalac neće biti uskraćen. Đakomino je započeo, i to vrlo vešto, 

poslove sa nekretninama, ali je uvek bio spreman da krene na 

novu stranu sveta sa onima koje bi se pisac teško usudio da nazove 

njegovim gospodarima; uostalom, njegove sposobnosti su na svakom 

mestu brzo davale ploda. Veliki problem u Đakominovoj porodici bio 

je jedino taj što je bio neumereno strog prema svojoj deci, i Leonina je 

svakodnevno zvana u pomoć da reši tvrde okove njegove pedagoške 

zamisli. Foskolovi su postali ugledna porodica na zapadnim ostrvima, 

preselili su se na Krf, gde je Petro sem lekarske prakse, držao i list pod 

naslovom Brzokrila Fama. Zarganisovi su se preselili u Carigrad, a 

kapetan Vojadžis bio je jedan od viđenijih pomorskih vođa u grčkom 

ratu za nezavisnost. 

Krajem veka, ugasili su se životi starijih, a stasavali su mlađi, kojima 

je bila neophodna Evropa sa svojim uznemirenjima. Porodica 

Gijminoovih, praćena Đakominovima, naselila se u Italiji, obnovivši 

sasuolsko imanje – ni Leon ni Leonina nisu hteli da se vrate u zemlju 

koja je sad imala cara. Počeo je jedan novi period njihovog života, 

u kojem su glavne ideje bile oslobođenje Italije i Grčke, i u kojem 

je, kao i ranije, bilo malo mira: kuću su često pretresali austrijski 

vojnici, jer su i Leon i mladi Brut bili povezani sa karbonarima; 

stalno se, manje ili više tajno, putovalo u Grčku, a nije nedostajalo 

ni štamparske prese. Negde sredinom dvadesetih godina, Leonina 

i Leon su bili na Krfu, on kao stalni dopisnik i komentator krfskih 

listova na italijanskom i francuskom, Brut kao dopisnik engleskih 

novina. Što se dvoje ostale dece tiče, Frančeska je u gudurama 

Epira beležila narodne priče, a Žan-Pol je sa jednom francuskom 

386

ekspedicijom bio u Egiptu. Foskolo i Leon su odlučili da sa lica 

mesta opisuju opsadu Misolongija, i sa njima je krenuo i Brut. Bili 

su poslednji koji su uspeli da uđu u lagunu pre zatvaranja kobnog 

kruga. Četrdeset dana trajala je herojska i očajnička borba za 

Misolongi. Poslednje noći odbrane, donesena je odluka da preostale 

žene, decu i mlađe pokušaju da izvuku nekim krajnjim pokušajem. 

Brut je neobično lako ubedio oca da ostane s njim i Foskolom. Vitez 

od Gijminoa, uprkos ozbiljnoj starosti, imao je još uvek jaku ruku, i 

Brut se među spašenima uspeo osvestiti tek od eksplozije barutane 

kojom su poslednji branioci Misolongija podigli sebe i ogroman broj 

Turaka u vazduh i u besmrtnost. Tako se život viteza od Gijminoa 

zaista završio u velikoj svetlosti, kao što mu je selki prorekla. Piscu 

se čini da je takva smrt, uz ruku sa starim prijateljem, bila upravo 

ono što je Leon zamišljao kao „lepu smrt“. 

Ako uopšte ima nekakve utehe u gubljenju najmilijih, pomenimo 

da je Leonina ostala sa mnogobrojnom svojom i tuđom decom, 

okružena Đakominom, Matildom, Muratom koji je došao na vest o 

smrti iz Carigrada, da se više nikad ne vrati u Tursku, Foskolovom 

Mirto i mnogim dragim senkama. Teško je reći da je živela povučeno, 

jer je njen život bez prestanka podrazumevao borbu sa vlastima, 

vojskama i policijom, brigu za odsutne i prisutne, ali je izvesno da 

je gospođa od Gijminoa celog života uspevala u ovoj umetnosti koja 

se sve više gubi – okupljanju, pomaganju i voljenju ljudi. Bilo je 

potrebno više duhovne snage nego što se uopšte može zamisliti da se 

uredno vode rukopisi svih članova porodice, da kuća u Sasuolu bude 

uvek otvorena i dostupna, ili prema potrebi, zatvorena i neosvojiva, 

da sve bude uvek spremno – počev od klavira do podmazanog oružja 

za krajnje prilike i kamufliranja štamparske prese. Sve to ona je sa 

lakoćom uspevala da obavlja, i da pri tom svojim nežnim dodirom 

izvuče toplinu i udobnost gde god se pojavi. Širi krug ljudi je poslednji 

put čuo za nju u junu 1830, kad je sedamdesetogodišnji Lafajet još 

jednom podigao Parižane na barikade: stari general je celu noć pre 

događaja proveo kod udovice od Gijminoa, u kući na uglu Veveričjeg 

prolaza, gde je ona obično provodila letnje mesece. 

387

Šta ostaje kad sve ode u prah? Znakovi duša. Vitez od Gijminoa bio je 

čovek od dela i javne misli: njegove knjige i rukopisi čuvaju se danas 

u zbirci modenske biblioteke; 1977, kada je izgledalo da je postignut 

istorijski kompromis, ime viteza od Gijminoa, njegove napredne 

postavke o gradskim statutima, njegova borba za oslobođenje drugih 

i svih naroda, njegova uloga u francuskoj revoluciji i njegova herojska 

smrt u Grčkoj bili su redovno spominjani i na komunističkim i na 

socijalističkim zborovima i festivalima u Emiliji-Romanji. Leonova i 

Leoninina deca ostavila su svoje tragove, o čemu mogu govoriti drugi 

romani. A jednog jesenjeg dana 1979, pisac ovih redova je u sporednoj 

zemlji i u sporedno doba našao u nekom antikvarijatu jedan mali 

akvarel sa zečevima na proplanku, rađen, kako pokazuje napis, 

1792. Nema ni jednog jedinog uverljivog pokazatelja koji bi govorio 

o autorstvu ove sličice: naprotiv, čitalac zna da je piščeva slabačka 

uobrazilja upravo polazila od takvih, slučajnih i neznatnih povoda. 

No sada, kad se i oko pisca i oko čitalaca splela fina i laka mreža 

zajedničkog uživanja, ona počinje da živi za sebe, i u skučenom 

životu piščevom širi uverljive prikaze. Jedna od njih tvrdi da su zečevi 

nesumnjivi trag Leoninine duše, i pisac je spreman da joj poveruje. 

U snu. 

388

Piščeva objašnjenja ili Odvod 

Ovo štivo nastalo je kao posledica nemaštine, premora i spondiloze 

(tim redom), da o opštem i apstraktnom motivu ljubavi ovde ne 

govorimo. Nemaštine, jer je februara 1981, na dan dvadeset šestog 

rođendana piščevog tada dobrog prijatelja i budućeg čitaoca, pisac 

bio bez prebijene pare i bez ičega u kući što bi se moglo, pomoću 

rubrike „Izradite sami poklone za praznik“ ili „Veseli motivi za vredne 

ruke“ prepraviti za koliko-toliko pristojan znak pažnje. Tako se rodilo 

prvo poglavlje, i pisac se može zakleti, sa rukom na knjigama o Vini 

Puu, da nije ni pojma imao šta će se iz toga izroditi. To prvo poglavlje 

bilo je proizvod postojećih sredstava za proizvodnju i rezervnog 

reproduktivnog materijala, odnosno pisaće mašine tipa „Tippa“ (koja 

je otkazala usluge u katastrofalnom padu bioritma na 299. strani), 

i nešto hartije društvenog porekla. Sem ekonomske uzročnosti, 

štivo su uslovili, doduše u manjoj meri, i ostali navedeni uzroci, no 

tek u nastavku – nemaština je bila prvi poriv. To bi bili, neskromno 

navedeni na početku, piščevi unutarnji povodi za predočavanje ove 

knjige dragome čitaocu. 

Sve se to dešavalo u neko davno doba, nad kojim i danas visi 

namerni i prisilni zaborav. Pitanje “zašto ovaj žanr?” ima danas 

potpuno drugačije značenje, a odnos nekadašnjeg čitaoca i pisca se 

izgubio u kulturnim kataklizmama. Još uvek međutim postoji, za 

ovo razmatranje, i jedan sasvim formalni razlog, a to je taj što veliki 

autoritet za pisca, Vini Pu, smatra da knjiga, sem UVODA, treba da 

ima i ODVOD. 

Pisac u svoj svojoj naivnosti misli da su sve knjige na svetu 

napisane iz drugih knjiga; ako već ništa drugo, njegova sigurno 

jeste, a uzrok tome bilo je verovanje da će postizanje zadovoljstva 

u čitanju pustolovnih knjiga biti veće što se za najboljim uzorima 

389

ude više išlo. Izvesno sužavanje pojmova ovde je neophodno: 

pisac se seća da je sa petnaest godina smatrao Šekspirove komedije 

najuzbudljivijim štivom na svetu, a danas bi, i bez prirodno naraslog 

licemerja i samodopadanja, mogao da navede još mnogo širi spisak 

uzbudljivih dela – no nije reč o njima. Reč je, jednostavno, o onoj 

vrsti uzbuđenja koja se traže kroz staklo na tramvaju u kišno veče, a 

ta vrsta uzbuđenja ima svoje proverene čarobnjake: Horasa Volpola, 

DŽ. F. Kupera, Valtera Skota, R. J. Stivensona, Meri Šeli, Aleksandra 

Dimu, Teofila Gotjea, Pola Fevala, Žila Verna, Rafaela Sabatinija, i 

mnoge druge, čak i mnoge velike koji su povremeno menjali lice za 

neke svoje voljene čitaoce. Čitajući takva dela, pisac je vremenom 

došao do izvesnog modela koji mu se najviše dopadao, i tome je 

modelu bio najbliži Rafael Sabatini, Italijan koji je za vreme prvog 

svetskog rata radio u engleskoj tajnoj službi, i na engleskom napisao 

seriju pustolovnih romana, koji sem zadovoljavajućeg srećnog kraja, 

lepih opisa brodova i ambijenata, imaju i diskretni šarm stalno 

prisutne ironije i svesti o igri. Ispitujući dalje svoja zadovoljstva, 

zaključili smo (čitateljka, čitatelj i pisac) da veoma uživamo u 

autentičnosti, kako istorijskih prilika tako i okolnosti, ali da je se 

spremno odričemo kad junaku i junakinji treba pružiti srećan 

život u beskonačnost. Ako ste primetili, pisci pustolovnih romana 

uglavnom za glavne junake biraju ljude čija se sudbina ili uopšte ne 

može ili teško može istorijski pratiti, upravo zato da bi im osigurali 

ovu jadnu i skromnu ljudsku sreću koja u istoriji izgleda ne samo 

neuverljivo, nego i sasvim nemogućno. Zato oko tih glavnih junaka 

defiluju poznate istorijske ličnosti, svedene na upečatljive epizode, i 

bez obaveze da nađu srećnu ljubav i mir. To je verovatno ona glavna 

razlika koja pustolovni roman strogo odeljuje od istorijskog – dok 

prvi traži tamne i nedokazane kutove, praznine u koje će ugurati 

šarene krpice zapleta što se neprekidno ponavlja još od antičkog 

helenističkog romana, drugome je upravo cilj da ubedljivo osvetli 

i objasni istinite okolnosti sudbina koje opisuje. Tako jednostavno 

nismo oprostili frivolnom Dimi što je vikontu od Braželona kralj oteo 

Lujzu de Lavalijer, već smo to osećali kao direktnu prevaru. Šta mu 

je bilo da bira istorijske ličnosti? 

390

Poštovanje tih zahteva uživanja u pustolovnom romanu bila je osnova 

od koje se krenulo u pustolovinama Leona i Leonine. Neke odlike 

književnih vrsta koje su nam se dopadale, uneli smo zajednički u 

roman – tako smo uneli u radnju mnogobrojna pisma, prisećajući 

se neuporedivih pisama osamnaestog veka, i mnoštvo ličnosti po 

ugledu na nenadmašne krokije Čarlsa Dikensa. Ukratko, sve od 

čega je roman sastavljen zapravo su dogovori i prihvaćeni oblici 

zajedničkih čitalačkih uživanja pisca i čitalaca, knjižna knjiga za 

nekoliko knjigožderaca u depresiji. 

Zahtev autentičnosti trebalo bi da zadovolje dva lika u romanu, Lafajet 

i Džon Pol Džons. Pisac je namerno, tek posle potpunog formiranja 

lika kapetana Džonsa, pročitao dva dostupna romana o toj ličnosti, 

Kapetana Pola Aleksandra Dime i Pilota Džemsa Fenimora Kupera. 

Aleksandar Dima opisuje našeg junaka kao mističnu svemoguću 

ličnost, posle bitke kod Flemboro Heda, sa mnogo prerušavanja 

(element neuverljivosti koji nam se nije dopao), koja spaja izgubljene 

ljubavnike; u najboljoj tradiciji pustolovnog romana, istorijska ličnost 

ne može da se srećno zaljubi, ali može da bude vanbračno dete 

neke francuske plemkinje – jer se to istorijski ne može opovrgavati. 

Za razliku od Dime, koji varira motive svojih boljih romana, Pilot 

Džemsa Fenimora Kupera je jedno čarobno i sveže delo, čiji zaplet, 

opet sa Džonsom kao spasiteljem ljubavnika (a sam je bez ljubavi), 

opliću gusta i mirisava mreža duhovitih moraliziranja, razmišljanja, 

opaski, i sasvim neverovatne stranice morskih opisa. Piscu je bilo ne 

malo milo što se usudio da dirne u bitku kod Flemboro Heda, i što je 

posle takvih velikana takođe načinio od Džonsa spasitelja ljubavnika 

u nevolji. Pa kao što su i oni pomalo štrpkali od istorijskih podataka, 

tako je i on nekih pet godina ranije bacio kapetana na Crno more. Što 

se drugih likova tiče, oni su nekakva smeša ljudi koje volimo ili manje 

volimo, niko baš takav, a svi pomalo tu, kao što su tu naši omiljeni 

predeli, razdoblje, biljke i životinje. 

Ima ljudi koji se razbesne ako im kažete, ili ako slučajno ugledaju 

završetak pustolovne knjige; ima drugih, koji neće započeti čitanje 

391

ako im kraj nije po volji, jer od takve knjige zahtevaju tačno ono što 

ona može da pruži. Ovoj drugoj vrsti, uopšteno uzevši, pripadaju 

ovde prisutni čitalac, čitateljka i pisac: oni naprosto uživaju da svoju 

zajedničku igračku rastvore do malih šrafova, a bili su još srećniji kad 

su eto, jedanput, uspeli da je ponovo spoje. 

Sličnim strpljivim igračima namenjuju je sada. 

Pisac 

392

Manje poznate reči 

a la bordelez – način pripremanja rakova kao u gradu Bordou. 

a l’anglez – na engleski način. 

Amor – latinsko ime za boga ljubavi (grčki Erot). 

akropola – gradina, vrh grada ili sam grad na brdu; najpoznatija 

akropola je atinska (grčki, „vrh grada”). 

aplika – svećnjak pričvršćen na zid, zidni ukras. 

apron – grudna marama, pregača. 

atelaž – zaprega sa kočijama. 

atrijum – glavni deo rimske kuće, centralna prostorija sa otvorom za 

kišnicu i sobama unaokolo. 

bavaroaza – vrsta krema od voća i slatkog milerama. 

beržera – vrsta fotelje sa visokim uzglavljem. 

bukaniri – gusari; prvobitno naseljenici koji su hvatali stoku 

ostavljenu od Španaca na Karipskim ostrvima, posle prestanka 

španske kolonizacije. 

Valije – vrsta topa, nazvanog po francuskom izumitelju. 

Venera – latinsko ime za boginju ljubavi i plodnosti (grčka Afrodita). 

gaelski jezik – jezik keltskih stanovnika Britanskih ostrva; danas se 

još govori u Irskoj. 

gard – stav odbrane u mačevanju. 

gvaš – tehnika u slikanju, mešanja vodenih boja sa belom i sa nekom 

rastopljenom smolom (na primer gumiarabikom). 

grapa – vrsta rakije, slatka lozovača. 

grog – rum mešan sa vodom; bio je uobičajeno mornarsko sledovanje. 

groteske – italijanski, „slikarije u pećini“; krajem 15. veka, po Rimu 

su otkriveni ostaci Neronovog dvora i drugih mesta (grobova) čiji su 

zidovi bili oslikani biljnim ukrasima, povezanim likovima mitskih 

393

ića. Uskoro su slikari počeli podražavati ukrase iz „pećina”, pa se ta 

moda raširila po celoj Evropi. Groteska je počela da znači i sve što je 

preterano, izobličeno, i to ne samo u slikarstvu. 

Dijana – latinsko ime za boginju lova, životinjskog sveta i prirode 

(grčka Artemida). 

Egej – mitski kralj Atine, Tezejev otac; skočio je u more kad je video 

crna jedra na brodu svoga sina, misleći da se ovaj ne vraća iz pohoda 

na Krit, gde se borio sa Minotaurom – stoga se po legendi more 

nazvalo Egejskim. 

Emilija – pokrajina u srednjoj Italiji, sa glavnim gradom Bolonjom. 

epoda – kratka pesma u rimskoj književnosti, prvo samo satiričnog, a 

docnije i vrlo različitog sadržaja. 

žabo – nabrani okovratnik košulje koji pada na grudi. 

iluzionizam – postupak dočaravanja atmosfere u pozorišnom 

komadu – kulisama, zvučnim i svetlosnim efektima, mašinama za 

izvođenje trikova na sceni; dok je u antičkom pozorištu bio sveden 

na najmanju meru, od XVI veka pa nadalje postaje vrlo važan u 

evropskom pozorištu. 

intarzija – ukrašavanje drveta (na nameštaju, u oblaganju zidova) 

umetanjem drvenog furnira druge vrste i boje. 

kaligrafski – krasnopisom (grčki kaligrafija – krasnopis). 

kanape – krevetska zavesa, sam krevet; pri kuvanju, komad hleba na 

kojem se servira meso, da bi upio sok. 

kararski mermer – mermer iz kamenoloma u Karari, mesta blizu 

Đenove; naročito su bili poznati beli, zeleni i crvenkasti mermer. 

karafa – staklena boca uskog grlića sa drškom i staklenim zapušačem. 

kartografi – stručnjaci koji se bave izučavanjem, crtanjem i merenjem 

geografskih karata. 

kvinta – udarac u mačevanju. 

komodor – titula za pomorskog zapovednika koji još nije kandidovan 

394

za admirala, ali zapoveda većom pomorskom bojnom jedinicom. 

križ – krstasto jedro. 

lambrusko – vrsta mladog crnog vina. 

lando – vrsta kočija sa pokretnim krovom. 

lionski kolač – jednostavna poslastica sa prženim bademom. 

maniristi – slikari 16. i 17. veka koji su negovali nemirne, komplikovane 

oblike (tela u neobičnim položajima, usmeravanje pažnje na rubove 

slike) i neprirodna osvetljenja (plavo, zeleno, ljubičasto); često se 

uopšteno kaže za umetnike koji vladaju tehnikom, ali nemaju prave 

inspiracije. 

mantua – vrsta ženske odeće 18. veka, sa ogrtačem koji je šiven 

zajedno sa haljinom, s leđa. 

Mediči – čuvena firentinska vladarska porodica, koja je u doba 

renesanse izuzetno uticala na razvoj kulture i umetnosti. 

menuet – igra u tri osnovna koraka, koja se prvo igrala brzo, a kad je 

za Luja XIV postala dvorska igra, nešto sporije; docnije i oznaka za 

muzički komad, deo svite ili sonate. 

Mesojeđe – obično u februaru i martu, doba karnevala i raspusnosti 

pred početak višenedeljnog uskršnjeg posta – podjednako u katoličkoj 

i pravoslavnoj tradiciji. 

mecena – rimski plemić Gaj Mecenat, etrurskog porekla, izdašno je 

pomagao svoje savremenike pesnike – Vergilija, Horacija, Propercija. 

Umro je 8. god. pre n. e. Njegovo ime ostalo je simbol za ljude koji 

i moralno i materijalno potpomažu književnike i umetnike uopšte. 

muze – grčke boginje umetnosti i nauka. Bile su kćeri Zevsa i 

Mnemosine (grčki „pamćenje”) i bilo ih je devet: Erato, muza lirike, 

posebno ljubavne poezije, Euterpa, muza poezije koja se peva uz 

frulu, Kaliopa, muza epske poezije, Klio, muza istorije, Melpomena, 

muza tragedije, Polihimnija, muza horskog pevanja, Terpsihora, 

muza igre, Talija, muza komedije, Uranija, muza astronomije. 

navaren – vrsta jela sa povrćem i ovčjim mesom. 

nargile – istočnjačka lula, zapravo aparat za pušenje u kome dim, 

395

pre nego što dođe do pušačevih usta, prolazi kroz cev povezanu sa 

hladnom, obično namirisanom vodom. 

nihtalop – grčki „noćni vid“; osoba koja i noću razaznaje predmete; 

opšti naziv za životinje koje vide u mraku: mačka, sova. 

otel – francuski, „kuća ili palata u gradu, gradsko boravište plemića ili 

bogatijeg građanina”; drugo značenje reči je „hotel“. 

Panova pećina – staro grčko božanstvo Pan, obično predstavljan sa 

jarčevim kopitama i rogovima, bio je zaštitnik šuma i polja, stoke 

i pastira. Nisu mu podizani hramovi, već su mu svetilišta najčešće 

pravljena po pećinama. Pan je i zaštitnik poljske muzike i igre, i često 

drži u ruci siringu (sviralu od sedam cevi), koja se danas u muzici 

i zove „Panova frula”. Od njegovog imena i izraz „paničan strah”, 

jer često iz zabave izaziva bezrazložan strah kod životinja i ljudi – 

doduše, legenda kaže da je Grcima u bici kod Maratona pomogao 

time što je Persijance naterao u „panično bekstvo”. 

pekorino – vrsta jakog italijanskog ovčijeg sira. 

peksimit – osušeni hleb, dvopek koji je kao hrana služio na brodu. 

pinta – engleska mera za tečnost (0,568 l). 

polonez – vrsta ženske haljine u 18. veku, sastojala se iz dva dela, 

kratke jakne i suknje. 

poridž – englesko jednostavno jelo od ovsene kaše. 

Porta – naziv za turski dvor i upravu. 

porto – vino iz grada Porto, u Portugalu, veoma cenjeno. 

priza – u pomorskom pravu, lađa ili tovar oduzet neprijatelju, ili 

ponekad i neutralnim stranama. 

Propontida – danas Mramorno more, koje povezuje (Dardanelima) 

Egejsko i (Bosforom) Crno more. 

redengot – vrsta muškog kaputa sa ušicima u struku. 

rečitativ – deo opere u kojem se uz pratnju akorda recituje tekst. 

rikota – italijanski mladi sir. 

satir – staro grčko polubožanstvo, obično predstavljeno sa konjskim 

396

ili jarčevim repom i kopitama. Smatra se simbolom neobuzdanosti i 

pohote. 

Segije – Antoan-Luj Segije, kancelar Luja XV, poznat po napadima na 

filosofe, posebno slavne grupe koja je pripremala Enciklopediju. 

sekreter – mali pisaći sto sa ladicama, najčešće za pisanje i čuvanje 

pisama. 

Selki – u engleskom, posebno škotskom narodnom predanju, vila 

koja živi u fokinoj koži. Ženski selki može se uhvatiti kad napusti 

kožu, i tada ostaje lepa devojka, a muški selki ima moć da diže bure. 

siprem – vrsta slanog krema od mesa ili povrća koji se kuva u pari. 

sofizam – zaključak načinjen po logičkim pravilima, ali neistinit, ili 

suprotan pravilima morala. 

spenser – kratka muška ili ženska jakna do struka. 

Sfinga – grčko mitsko biće, do pola žena, a od pola lav. Po legendi, 

stajala je ispred grada Teba i ubijala svakoga ko ne bi znao odgovor 

na njenu zagonetku. Edip je na pitanje „Šta ide ujutro na četiri, u 

podne na dve, a uveče na tri noge?“ odgovorio tačno „Čovek (kao dete 

puzi četvoronoške, kao čovek hoda, kao starac se pomaže štapom)“ 

i Sfinga se ubila. 

terca – vrsta udarca u mačevanju. 

Tiljerije – francuski „ciglana”; ime dvora koji je na mestu stare ciglane 

sagrađen u Parizu, i od 1534. god. do francuske revolucije služio kao 

kraljevska palata. Uništen je u požaru 1871, i danas je na tome mestu 

istoimeni park. 

topografija – opis zemljinog reljefa, njegovo merenje i grafičko 

prikazivanje. 

tremolo – vrsta pevanja kad glas podrhtava. 

trufa – vrlo skupocena gljiva, crna ili bela, koja raste pod zemljom i 

ima izrazitu aromu; pronalaze je u šumi posebno dresirani psi. 

Fama – mitsko biće iz rimskog pesništva; „glasina” koja se brzo širi i 

raste. 

filibustiri – iskvareni holandski izraz koji je označavao „one koji slobodno 

uzimaju plen“, odnosno pirate u španskim kolonijama u Karibima. 

397

fotofora – stakleni zaštitnik za sveću na otvorenom prostoru. 

fregata – bojni brod sa tri jarbola i ne više od šezdeset topova. 

Helespont – stari naziv za Dardanele; po grčkoj legendi, decu kralja 

Atamanta, Friksa i Helu, htela je da ukloni zla maćeha, pa su ona na 

ovnu zlatnoga runa pobegla prema Crnom moru. Na najužem delu 

moreuza, Hela je pala sa ovna i udavila se, i u spomen na nju je mesto 

dobilo ime. 

Helije – grčki bog Sunca, koji svaki dan prelazi nebo sa zapregom od 

četiri čarobna krilata konja, a noću putuje sa druge strane Zemlje da 

bi na Istoku ponovo izašao. 

Herkul – ili Herakle, starogrčki heroj, simbol snage i junaštva; imao je 

da izvede dvanaest podviga da bi dokazao svoja kraljevska prava. Po 

smrti, uvršten je među bogove. Obično se prikazuje ogrnut lavljom 

kožom i sa tojagom. 

Hesperide – starogrčka božanstva koja su u vrtu bogova čuvala zlatne 

jabuke, svadbeni dar Zevsa i Here. Krađa jabuka bila je jedan od 

Heraklovih podviga. 

ćumbir – vrsta začina, ingver. 

Šenbrun – carski dvor kod Beča, izgrađen za vreme Marije Terezije 

(dovršen od 1744-1750). 

šinjon – francuski „punđa“. 

škuna – mala lađa sa dva jarbola. 

šodo – zakuvano slatko mleko sa začinima. 

398

3ECTmL5hR

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?