Ш V A '

za sto, saslušao, ali je rekao da ne može da promeni svoj stav. Mislio sam da od puta
nema ništa, ali sam se sutradan veoma prijatno iznenadio kada sam čuo da je Korošec
ipak stavio potpis...”
„Sad izgleda kao anegdota, ali sigurno vam nije bilo lako” primeti Mile Brica.
„Ма čekajte da čujete nastavak price, nije to kraj... Nastao je novi problem jer
je blagajnik ministarstva, jedini koji je mogao da isplati pare, otišao na odmor u Rakovicu
i trebalo je da se vrati za desetak dana. Profesor Dragutin Kostić, koji je bio
određen za vodu puta, dobro je poznavao blagajnika, uzeo je fijaker, pozvao i mene,
i tako odosmo u Rakovicu. Jedva smo našli blagajnika, koji u početku nije hteo ni
da čuje da prekine odmor i vrati se u Beograd. Tvrdio je kako će država ’tako uštedeti
silne pare’. Na kraju je ipakpristao i konačno smo odahnuli.”
„А kako je bilo na sportskom planu?”, pitao je kapetan Đokić.
„Savezni kapiten je bio Veljko Ugrinić iz Zagreba, u to vreme najjači fudbalski
centar. Neposredno pred put gradska reprezentacija Zagreba gostovala je u Beogradu
i pobedila našu gradsku selekciju sa samo 1-0, iako se očekivala mnogo ubedljivija
pobeda. Ta utakmica je uticala da na put od beogradskih fudbalera pođu Nikola
Simić ’Pop’, Andrica Kojić i Jug Nikašinović iz BSK-a, Brana Porobić iz Sokola, Mihajlo
Jovanović ’Džora’ i ja iz ’Jugoslavije’. Svi smo, sem Jovanovića, bili ’Francuzi’,
odnosno tokom rata igrali fudbal i školovali se u Francuskoj. Iz Zagreba smo krenuli
vozom, trećom klasom sa drvenim sedištima, 24. avgusta. U vodstvu su bili predsednik
Saveza dr Ante Pandaković i profesor Dragutin Kostić kao predstavnik Beogradskog
olimpijskog odbora. U Anversu su nas sačekali dr Franjo Bučar, predsednik
Jugoslovenskog olimpijskog odbora, i potpredsednik, general Svetomir Đukić, član
Medunarodnog olimpijskog komiteta još od 1912. Stigli smo posle tri dana i tri nod
puta 27. avgusta i već sutradan istrčali na megdan sjajnim Cehoslovacima.”
„Kako je tekla sama utakmica?”, interesovao se komšija Mita, šnajder, koji se
u meduvremenu neprimetno primakao stolu.
„Pred oko 300 gledalaca igrali smo u sastavu Vrduka (Građanski), Vrbančić
(HASK), Sifer (Građanski), Tavčar (’Ljubljana’), Cindrić (Konkordija), Rupert (Građanski),
Vragović (Građanski), Dubravčić (Konkordija), Perška (Gradanski), Grabec
(Gradanski) i na levom krilu ja, kao jedini predstavnik ’Jugoslavije’ i beogradskog fudbala.
Desetak minuta smo se držali, a onda nas je snašla nevolja, jedan od naših najboljih
igrača, Rupee, bio je teže povreden, iznet je sa terena i morali smo da nastavimo sa
deset igrača. Gubili smo sa 3-0 kada sam pred kraj poluvremena pogodio prečku. I
danas mi je žao što nisam bio strelac prvog gola u istoriji jugoslovenske reprezentacije.
Na kraju je bilo 7-0 za Čehoslovake. Još uvek čuvam isečak iz briselskog lista ’Le Soar’
(Le Soir) koji je konstatovao da ’Jugosloveni kao novajlije u fudbalu, u ovom trenutku
nisu mogli da očekuju vise, osim da pruže častan otpor’. Za vreme boravka u Anversu
puno smo se družili sa Cehoslovacima i Spancima, a ja sam se posebno sprijateljio sa
danas slavnim španskim golmanom Zamorom, koji je, kao i ja, bio strastven igrač bilijara.
Iako smo ispali, ostali smo do kraja jer smo bili jedini jugoslovenski sportisti, a
kako nismo stigli na svečano otvaranje red je bio da se pojavimo bar na zatvaranju.”
„Mora da vam je bilo dosadno kad ste ispali već prvog dana?” pitao je gazda
Rade.
„Pa jeste, ali bilo je i nekih dodatnih sadržaja. Rukovodstvo je prihvatilo ponudu
Egipta da odigramo zatvorenu trening-utakmicu, bez prisustva publike. Nas
nekolicina mislili smo da nam ne treba još jedan poraz i odbili smo da igramo, ali
rukovodstvo je mislilo da smo ipak jad od Egipta. Naravno, izgubili smo... Pošto su
svi želeli bar jednu pobedu, prihvatili smo i prijateljski meč sa ’Antverpenom’ i opet
izgubili! Malo smo se međusobno svadali, ali sve je brzo rešeno. Kada se Olimpijada
završila, seli smo u voz i posle tri dana i tri nod stigli u Zagreb.”
„Izvinite, gospodine Ružiću, pitao bih vas nešto van fudbala. Vi ste stari Beograđanin
i verovatno ćete znati zašto se jedan deo grada na Vračaru zove Englezovac?”,
interesovao se g. Lale.
„Kako da ne... Kada su 1876. Srbija i Crna Gora objavile rat Turskoj, osim dobro
voljaca iz svih jugoslovenskih zemalja došli su i dobrovoljci iz mnogih evropskih
država. Kada se rat završio, vedna se vratila kućama, ali je Englez Mekenzi ostao da
živi u Beogradu sa narodom koji je zavoleo. Bio je imućan čovek i kupio je veliki
komad zemljena istočnomVračarukojijetada bio obična ledina. U sredini imanja,
negde na uglu ulica Njegoševe i Alekse Nenadovića, nikla je kafana koja je dobila
ime ’Englezovac’... Taj Mekenzi je na Slaviji podigao malu anglikansku crkvu a teren
koji je kupio isparcelisao je i prodavao Beograđinama za porodične kuće. Ulice na
Vračaru su tako nastale, izgradnjom kuća na zemlji koju je prodavao ovaj Englez.
Pred kraj života Mekenzi se ipakvratio uEnglesku, ana Slaviji je ostao njegovhram,
koji je 1903. kupila Srpska socijaldemokratska stranka i pretvorila u svoje sedište.
Tu su bila sedišta ’Radničkih novina’ i časopisa ’Borba’ a posle zabrana rada Komunističke
partije 1921. vlasti su konfiskovale zgradu, koja će u narednim godinama
služiti za sve i svašta...”
„А da li se sećate svoje prve zvanične utakmice?”, vratio se na fudbalske teme
gazda Rade.
„Naravno, pamtim i datum: 28. septembar 1913. Imao sam nepunih 15 godina
i išao u peti razred Treće muške gimnazije. Igrao sam desnog halfa u timu ’Velike Srbije’
protiv ’Srpskog mača’, ali sam već imao dvogodišnji staž u našem đačkom klubu
’Slavija’...”
„Čuo sam da je ’Slavija’ odigrala važnu ulogu u razvoju srpskog fudbala?”, pitao
je kapetan Đokić.
„Fudbal je pred Prvi svetski rat stekao lepu popularnost u Beogradu. Nicali
su novi mali klubovi, na Crvenom krstu napravljena su dva igrališta koja su koristili
1 3 8 TAKMIČENJE
TAKMIČENJE 1 3 9