Број 73-74

kwi`evni magazin
ogledalo
ogledalo
12
kwi`evni magazin
Miodrag Bulatovi} je u NIN-u obznanio
da je Ki{ovim pisawem – ni mawe ni vi{e
– „oklevetan na{ glavni grad“. Drugi akter
afere, Dragan M. Jeremi}, bio je ogor~en zbog
~iwenice da je Ki{ov odgovor objavqen istovremeno
sa napadom. To je ocenio kao pristrasnost redakcije
„Oka“. Zacelo se nadao da }e kleveta bar
nekoliko dana u`ivati medijski ekskluzivitet: za
to vreme bujala bi i cvetala neuznemiravana, tako
da bi se mo`da i ukorenila, pa bi je bilo te`e i{-
~upati.
Pigeon je bio samo `rtveni jarac. Podmetnut
je u nameri da se riziku ne izlo`e oni glavni – oni
koji su bili voqni da izrone iz mraka samo ako se
wegov napad poka`e uspe{nim. Po{to razvoj doga-
|aja nije opravdao wihove nade, ostali su }utqivi,
ali to im je tek zakratko omogu}eno. Ve} za koji
dan pojavio se, opet u „Oku“, tekst Predraga Matvejevi}a
U znaku ovna, u sjeni Nerona, gde je kao
pokreta~ „afere“ izri~ito imenovan Dragan M.
Jeremi}. (Citiram: „Na zakqu~nom sastanku `irija
Andri}eve nagrade [...] Dragan M. Jeremi} dolazi
s te{kom insinuacijom da postoje neki ’moralni
razlozi’ (dobro sam upamtio te rije~i) da se
Ki{ova kwiga diskvalificira iz trke za nagradu.
[...] Dakle, nije u pitawu samo herostratski kompleks
jednog frustriranog i neupu}enog novinara,
nego i ne{to drugo, daleko skandaloznije.“)
Prozvani se, dakle, morao izjasniti. Veoma zainteresovano
i nestrpqivo o~ekivao sam wegov
odgovor, budu}i da sam se s wim i Ki{om nalazio u
istom `iriju. Verovao sam da }e profesor odbaciti
optu`bu – da }e, recimo, tvrditi kako ga je Matvejevi}
pogre{no ~uo ili razumeo. Odgovorio je u
„Kwi`evnim novinama“, listu ~iji je bio glavni
urednik, tekstom naslovqenim Niski udarci tu-
|om rukom.
Za~u|enost... – ne, to je preblag izraz: zapawenost,
pome{ana s ga|ewem, to je bilo moje ose}awe
kad sam pro~itao taj neverovatni tekst ~iji je autor
bio ~ovek koga umalo nisam predlo`io kao
„eksperta“ za ovaj izmi{qeni problem. On se tim
polemi~kim napisom javno deklarisao kao potpisnik
klevete koja je skoro puna dva meseca kolala
podzemnim kanalima beogradskog „kulturnog“ polusveta.
(Citiram: „^itaju}i [Ki{ovu] kwigu, a
posebno dve pripovetke objavqene pro{le godine,
zapazio sam da u woj ima izvesnih pozajmica, na koje
on nije ukazao, mada je, mislim, na to trebalo da
uka`e. [...] u woj ima nekih mesta koja se mogu na}i
i kod nekih drugih pisaca. [...] Tada sam prvi put
~uo da je i neko drugi to ve} zapazio i da se negde
govori ~ak i o plagijatu.“) Ali nije me uzbudio samo
taj potpis; uzbudila me, jo{ i vi{e, „opomena“
koju je Jeremi} dao Matvejevi}u „da o onome {to se
dogodilo i doga|a u Beogradu, pre svega, ovde treba
i govoriti“ – ovde, gde je ~ak i meni postajalo
o~igledno da je Dragan M. Jeremi} u svakoj ~orbi
miro|ija, u tolikim klanovima kum, u tolikim
kwi`evnim i kulturnim poslovima Boss! Opomena
je imala i zloslutni prizvuk: „Ne me{aj se u na{a
nacionalna, srpska posla!“ Uz tu lekciju dato je i
„obrazlo`ewe“: „Istina, on [Matvejevi}] `ivi ~etiri
stotine kilometara od Beograda i, prema tome,
daleko je od pameti da on mo`e da zna vi{e o
beogradskim prilikama od samih Beogra|ana.“
Skandaloznu optu`bu za kwi`evni plagijat, o kojoj
se mo`e meritorno raspravqati u svakoj zaista
kulturnoj sredini, bilo gde u svetu, bez obzira na
kilometarsku razdaqinu od „centra“ u kome stoluje
Dragan M. Jeremi} – tu optu`bu, dakle, ugledni
profesor, pisac, kriti~ar, svrstao je u rubriku
„beogradske prilike“...
Pro~itav{i Jeremi}ev „odgovor“, shvatio sam
da s tim ~ovekom ni ja vi{e ne}u mo}i da sedim zajedno
bilo gde, a ne samo u tom `iriju gde nas je sastavio
„slu~aj, taj komedija{“.
Slede}a sednica `irija Udru`enih izdava~a
odr`ana je, naime, bez Ki{a. On je podneo ostavku
~im je objavqen Jeremi}ev odgovor Matvejevi}u.
Glavni urednik „Rada“ Bo{ko Bogeti} saop{tio je
tu vest. Nastala je neprijatna ti{ina. Pogledi su
bili uprti u predsednika `irija. Me|utim, Jeremi},
nimalo uzbu|en, predlo`io je da nastavimo
rad, uz opasku – „Pa, koga nema, bez wega se mo`e...“
^uv{i to, mi ostali smo se nekoliko trenutaka
zgledali. Ti{ina je potrajala. Najzad se oglasio
Bo`idar Milidragovi} obra}aju}i se Jeremi}u:
„Stvari ipak nisu tako jednostavne. Razgovarao
sam sa Komneni}em, pa moram da saop{tim zakqu-
~ak do kojega smo do{li, a taj je, da spor koji je nastao
izme|u vas i Ki{a dovodi ovaj `iri u veoma
delikatnu situaciju. Vidimo samo dva re{ewa –
ili da nastavimo rad sa obojicom, ili bez ijednog
od vas dvojice.“
^uv{i to, osetio sam kako moja napetost popu-
{ta. Stvari su, pomislio sam, same od sebe krenule
dobrim tokom.
Jeremi} je izgledao veoma za~u|en.
„Ki{ je imao neke svoje razloge da podnese
ostavku“, rekao je. „To je wegova li~na stvar. Ne
vidim na koji bi se na~in to moglo mene ticati.“
Odjednom me obuzela qutwa koju nisam mogao
da obuzdam.
„Poku{a}u da vam objasnim na koji vas se na~in
to i te kako ti~e!“ rekao sam. „Najpre }u vam staviti
na znawe da vas na sastanku kolegijuma BIGZa
umalo nisam predlo`io kao eksperta za takozvani
slu~aj plagijata. Nisam mogao ni u snu pomisliti
da biste upravo vi Ki{ovu kwigu mogli proglasiti
plagijatom, a vi ste ba{ to pre neki dan uradili,
u svom odgovoru Matvejevi}u. Bilo me sramota,
u va{e ime, dok sam ~itao taj tekst. Vi ste profesor,
stru~wak za kwi`evnost, pa bi trebalo da
vam ova stvar bude sasvim jasna. Stoga sam o~ekivao
da }ete biti me|u prvima, ako ne prvi, koji }e
prekinuti i razobli~iti ovu nedostojnu kampawu.
Me|utim, vi ste se ispod we potpisali! Uz to, onih
va{ih ’~etiristo kilometara’ do kraja vas moralno
diskvalifikuju u mojim o~ima. Sve su to dovoqni
razlozi zbog kojih mislim da biste morali podneti
ostavku na ~lanstvo u ovom `iriju.“
Izgovoriv{i ovo, o~ekivao sam da }e impozantna
figura koja se nalazila su~elice meni pocrveneti
od besa, da }e me taj mo}nik zasuti s visine
svog dru{tvenog polo`aja uvredama i pretwa-
Aksentije Marodi}, Usekovawe, nedatirano
ma; re~ju, o~ekivao sam buru. Me|utim – ni{ta.
Kao da su moje gnevne strele bile }orci. Preda
mnom je bio ~ovek ~ija je ko`a izgledala otporna i
na probojnije projektile. Saslu{av{i me sa izrazom
koji kao da je govorio „Navikao sam ja na to“,
Dragan M. Jeremi} izgovorio je za~u|uju}u re~enicu
– „Da ste mi sve to ranije rekli, izbegli bismo
ovu neprijatnu situaciju!“
Ostali ~lanovi `irija izgledali su zate~eni.
Po svoj prilici, za wih je bilo poveliko iznena-
|ewe da neko mo`e Draganu M. Jeremi}u u o~i re-
}i ono {to sam mu upravo rekao. Ali ni moj napad
nije bio dovoqan da pokoleba ~oveka koji je kolekcionirao
funkcije. Bio je re{en da i daqe sedi
tamo gde je zaseo. Dr`awe Komneni}a i Milidragovi}a,
kad su to shvatili, promenilo se. Vi{e nisu
onako odlu~no kao neposredno posle Ki{ove
ostavke tra`ili od Jeremi}a da se povu~e. Bio
sam, dakle, primoran da svoj pritisak poja~am do
maksimuma.
U stvari, ~inilo mi se da sam postao u~esnik u
nekakvoj sablasnoj predstavi pozori{ta senki. Ti
qudi s kojima sam se skoro svakodnevno sastajao govorili
su mi – i ja sam wima govorio – o ne~emu li-
{enom `ivotnosti i smisla. Te rasprave, te prepirke,
li~ile su mi na razgovor seni, na re~enice
{to nemaju te`ine i rasplinu se pre nego {to se
~uju. To micawe usnama nije ni u ~emu mewalo stawe
stvari – gromada oko koje su te re~i obletale
ostajala je nepomi~na i nedodirqiva. Poput svog
sopstvenog spomenika, Dragan M. Jeremi} nije
hteo da se makne sa ne~ega {to je ose}ao kao postoqe,
a bez postoqa, prestajao je da bude „spomenik“,
gubio razlog svog postojawa.
I dotad sam na mnogo ~emu zavideo Danilu Ki-
{u – prvenstveno na kwi`evnom talentu, na onom
majstorstvu o kome je govorio u Pri~i o majstoru
i u~eniku, objavqenoj tog leta. Me|utim, u toj situaciji
krajem 1976. zavideo sam mu vi{e nego ikada,
ali ovaj put na slobodi koja mu je omogu}ila da
se jednostavno udaqi iz dru{tva koje nije mogao da
podnese. Ja se nisam mogao udaqiti. Dr`ale su me
obaveze – dr`alo me moje radno mesto.
A onda mi je sinulo. Upitao sam se: „^ekaj malo,
kakvim si to lancima vezan? Za{to ne mo`e{
uzeti tu slobodu na kojoj si pozavideo Ki{u?“
Slede}eg dana saop{tio sam svom generalnom
direktoru da vi{e ne mogu sedeti u Zajedni~koj redakciji
sa Jeremi}em koga smatram moralno diskvalifikovanom
osobom. „Ukoliko on ne podnese
ostavku“, rekao sam, „podne}u je ja, bez obzira na
posledice koje to mo`e da ima po BIGZ, po konkurs
koji smo raspisali, pa i po mene li~no.“
Nakon nekoliko dana trojica direktora udru-
`enih izdava~kih ku}a obratila su se Jeremi}u pismom.
Napomenuv{i da su „trojica od ~etvorice
spoqnih ~lanova Redakcije [wegov] daqi rad u Zajedni~koj
redakciji dovela u pitawe“, upozoravali
su ga: „U me|uvremenu je jo{ jedan ~lan Zajedni~ke
redakcije, ovoga puta predstavnik Udru`enih izdava~a,
izjavio da ne}e nastaviti da radi u Redakciji,
bez obzira na posledice, ukoliko ostanete u wenom
sastavu.“ Sledilo je obe}awe o izvr{ewu materijalnih
obaveza izdava~a (o isplati ugovorenog
honorara), ali ne i izri~it zahtev za podno{ewem
ostavke, ve} samo diskretna sugestija: „Zato Vas
molimo da sami predlo`ite odgovaraju}a re{ewa
i pomognete nam da {to lak{e prevazi|emo nastale
te{ko}e.“
Jeremi} je odgovorio ozna~uju}i krivce za nastalu
situaciju: „O~igledno je da ste prihvatili
obja{wewe jednog ~lana Redakcije iz redova izdava~a,
koji je nastupio ne samo kao nosilac Ki{ove
poruke Redakciji nego i wegove `eqe da onemogu-
}i normalno dovr{ewe wenog rada.“ Upozoravao je
da je pridat „isuvi{e veliki zna~aj sasvim li~nim
pobudama, kojih je i ranije bilo“. Podsetio je „na
pismo koje je Redakciji poslao Miodrag Bulatovi}
a ti~e se istog tog ~lana Redakcije iz redova izdava~a.“
Optu`io je direktore za „sprovo|ewe voqe
onih koji su o tom interesu [’interesu konkursa i
brojnih pisaca’] mawe vodili ra~una nego o svojim
li~nim ili prijateqskim ose}awima“. Me|utim,
najzanimqiviji deo te poruke bio je slede}i:
U krajwoj instanciji, vi ste objektivno podlegli
delovawu faktora koji su iz li~nih razloga
`eleli da onemogu}e jednog u~esnika konkursa i
mene kao ~lana Redakcije, a to zna~i da }e krajwe
odluke Redakcije biti pomaknute u pravcu delovawa
ovih faktora, {to zna~i u pravcu koji se ranije
nije mogao o~ekivati i koji }e dovesti do druk-
~ijih odluka od onih kakve bi bile donete u ranijoj
situaciji.
Jeremi} je, dakle, znao kakve bi odluke bile
„donete u ranijoj situaciji“ – {tavi{e, znao je i
najavio da }e u promewenoj situaciji, delovawem
nekih „faktora“, biti donete nekakve „druk~ije
odluke“ i da }e jedan u~esnik konkursa biti onemogu}en.
(Nema sumwe da je mislio na Branimira
[}epanovi}a, koji je u konkursu Udru`enih izdava~a
u~estvovao svojim ve} mnogo hvaqenim, od
strane „Kwi`evnih novina“ nagra|enim delom
Smrt gospodina Golu`e.) Potpisati te re~i zna-
~ilo je potpisati priznawe o vlastitom
u~e{}u u zakulisnim radwama o kojima ja,
kao u~esnik u dono{ewu tih odluka, nisam
13