Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
kwi`evni magazin<br />
Ivan Radosavqevi}<br />
NEDOSTI@NA<br />
TRANS-EPOHALNOST, NA DELU<br />
Istorija i umetnost u „evropskoj trilogiji" romanâ Vojislava<br />
Despotova<br />
esej<br />
edan va`an smisaoni tok Despotovqeve<br />
„evropske trilogije“ (mi-<br />
J<br />
slim na wegove romane objavqene<br />
krajem devedesetih godina pro-<br />
{log veka: Jesen svakog drveta,<br />
Evropa broj dva i Drvodeqa iz Nabisala),<br />
konstruktivna nit dosledno<br />
provu~ena kroz sve tri kwige, po~iva na tematizovawu<br />
i problematizovawu saodno{ewa istorije,<br />
odnosno jednog wenog skora{weg prelomnog<br />
momenta, i umetnosti, to jest delatnih umetnika<br />
koje promena povesnog toka hvata u raskoraku, nepripremqene,<br />
iznena|uje ih i iznu|uje wihove<br />
reakcije. Premisa koja se pre}utno prihvata<br />
glasi da je `iva umetnost, stvarala{tvo `ivih i<br />
aktivnih umetnika na va`an na~in povezana s<br />
aktualnim istorijskim trenutkom i u velikoj<br />
meri wime odre|ena: to podjednako dokazuje primer<br />
avangardnih umetnika, protagonistâ Jeseni<br />
svakog drveta i Evrope broj dva, kao i sasvim tradicionalisti~ki<br />
opredeqenih zanatlija ~iji<br />
rad upravo predstavqa glavni tok savremene<br />
umetnosti, {to vidimo u Drvodeqi iz Nabisala.<br />
Avangardisti~ko umetni~ko delovawe, naime,<br />
Vojislav Despotov u svojim romanima neraskidivo<br />
vezuje za jedan vid reagovawa – negativno<br />
intoniranog, razume se – na neposredno dru{tveno–istorijsko<br />
okru`ewe, ba{ kao i tradicionalisti~ko,<br />
samo {to se ovo drugo u odnosu na<br />
stvarnost u koju je ukoreweno postavqa afirmativno.<br />
U tom despotovqevskom suo~avawu istorijskog<br />
loma i umetni~kog odgovora, u tom duelu<br />
spoqa{we, neumitne sile promene i unutra{we<br />
inertnosti umetni~kog stvarala{tva, umetnost<br />
je ona koja prolazi lo{ije, koja se pokazuje kao<br />
nedorastao, neadekvatan takmac; to je utemeqewe<br />
jedne op{te pesimisti~ke vizije koja umetnosti<br />
odri~e sposobnost da pre`ivi i ostane relevantna<br />
({to je, u stvari, jedno isto) u trenutku kad se<br />
op{ta egzistencijalna paradigma drasti~no i<br />
dramati~no mewa. Ta vizija mogla bi se formulisati<br />
na slede}i na~in: umetnost se na presudno<br />
va`an na~in odnosi prema svom stvarnosnom<br />
okru`ewu. Bilo da se prema wemu odnosi negativno<br />
i kriti~ki ukazuje na potrebu za promenama<br />
(avangardna umetnost) ili da prihvata ulogu<br />
apologetske dekorativnosti ~iji je ciq da se u<br />
okru`ewe {to potpunije i bezbolnije uklopi<br />
(tradicionalisti~ka umetnost), umetnost je nesposobna<br />
da prevazi|e okvire i ograni~ewa unutar<br />
kojih je nastala i postoji, a koje je nametnulo<br />
spoqa{we, istorijsko okru`ewe: „stara“ umetnost<br />
postaje neupotrebqiva, a nova mo`e do}i jedino<br />
s novim umetnicima.<br />
Ako sledimo smisaoni tok o kojem govorim,<br />
mo`emo prihvatiti slede}i planski raspored<br />
trokwi`ja Despotovqevih „evropskih“ romana:<br />
(1) u Jeseni svakog drveta ~italac je svedok mewawa<br />
epohe, istorijske paradigme, a ta se promena<br />
nad umetnicima koji kao kwi`evni likovi naseqavaju<br />
ispripovedani svet ovog romana obavqa<br />
in vivo, na`ivo, izazivaju}i patwu, obezglavqenost<br />
i paniku – jer umetnost u hodu mora prona-<br />
}i na~in da adekvatno reaguje i izgubqeni identitet<br />
zameni nekim novoosmi{qenim; taj hod je,<br />
me|utim, teturav i nesiguran, a wegovo ishodi-<br />
{te, famozni „Kongres nove nade“, na kraju se otkriva<br />
kao labudova pesma umetnosti jedne epohe<br />
na kraju te epohe – najistaknutiji u~esnici Kongresa<br />
ubijaju se jedan za drugim, priznaju}i svoju<br />
i razotkrivaju}i nemo} onih umetnika koji<br />
ostaju `ivi da na produktivan na~in korespondiraju<br />
sa novom dru{tveno–istorijskom konstelacijom<br />
koja je nastupila. (2) U Evropi broj dva<br />
oni pre`iveli, a nemo}ni umetnici dobijaju<br />
neo~ekivano pribe`i{te – jednu stati~nu, iz<br />
istorijskog toka istrgnutu, okamewenu „Evropu“,<br />
to jest wenu kopiju grandomanskim naporima izgra|enu<br />
u Sibiru; ironija je, razume se, u tome<br />
{to su i sami graditeqi, sibirski su`wi, usled<br />
promena u istorijskoj stvarnosti, napustili svoje<br />
gradili{te ne zavr{iv{i projekat – epoha se<br />
promenila, ideja na kojoj je projekat po~ivao se<br />
raspala i oni su oslobo|eni, ali umetnici sada<br />
hrle na to mrtvo, nepokretno popri{te wihove<br />
(graditeqske) neslobode kako bi sprovodili sopstvenu<br />
slobodnu, umetni~ku delatnost, le{inarski<br />
se pri tom hrane}i zalihama konzervisanog<br />
provijanta zaostalog za pionirima na tom prostoru.<br />
Koliko god golicava, zabavna i va`na wima<br />
samima, ta delatnost je sterilna i nebitna,<br />
jer se svodi na intervencije izvedene<br />
na mrtvom truplu, pa ~ak ni na tru-<br />
5
Change language