Nova slika II - Jovan Despotović

45Drugu grupu čine Marina Vasiljević, Božica Rađenović, Tatjana Milutinović-Vondraček, čije su najvažnije osobine rad u drvetu, čime se ponovo ovaj materijal vraća uumetnost na relativno konvencionalan način – a odatle su proistekli i svi ostali i oblikovni iznačenjski potencijali karakteristični za njihove radove.Naša napomena ovom prilikom samo ukazuje na postojanje ovog jasno izraženog ikarakterističnog mesta u srpskoj skulpturi aktuelnog perioda koja će nadalje delovati premasledećoj – najmlađoj generaciji zapravo u svim njenim aspektima: i medijskom imaterijalnom i semantičkom, uz sve osobine nove vizuelne predstave, kolorističkimsadržajima i anegdotskim i poetskim slojevima. Gotovo da će svaka od navedenih osobina usledećoj generaciji naših umetnika, onoj koja deluje u devedesetim godinama, biti razvijanado punih potencijala, naravno i sa sasvim novim senzibilitetom koji je u njihova delautisnuo i sasvim primetne a različite u odnosu na perthodni period, likovne osobine.Sada se već sa dosta pouzdanja može utvrditi nekoliko značenjskih okvira koji sudirektna posledica nove skulpture devedesetih. Već je bilo postavljeno dosta neopreznopitanje za umetnost: posle Novog talasa, koji je Sledeći talas? A ono indicira sledeće: da lipostmoderna paradigma i dalje deluje ili je ona sa umetnošću osamdesetih definitivnozavršila vlastitu misiju – i potput nekog stila ili izma u umetnosti ovog veka već postalasamo još jedan povesni period.Za razliku od devete decenije, devedesete izražavaju sličnost sa pluralizmosedamdesetih godina, a to znači sa poetikama bez hegemonija u širokom estetičkom spektruod minimalizma do (neo)ekspresionizma. Po tome je danas telo (figura, lice) ponovo in(kako bi se novij jezikom reklo) – što smo najbolje mogli videti na poslednjemvenecijanskom BIJENALU. I apstrakcija je in – s obzirom na nagli porast interesovanjameđu brojnim autorima generacije umtnika iz devedesetih godina. Minimalizam, takođe,pogotovo ako se prate neki primeri iz domena tehno-estetike, zapravo virtuelnog artakibernetičke civilizacije koji već sada snažno kuca na vrata aktuelnosti u serioznoj, zapravoakademskoj umetnosti. A poput opšte slike umetnosti osamdesetih godina, slikarstvo iskulptura i nadalje su OK. naročito u njihovim posebnim vidovima kakvi su instalacije iambijenti. Dakle, ova velika multipoetičnost i multiestetičnost grana se upravo u tri linije:sveopšta fascinacija temom tela na kraju veka; recikliranjem apstrakcije, znači namernimponavljanjem sa znatnim izmenama u značenju – a to opet ukazuje na to da danas nije važna