Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

pokret.net

Deindustrijalizacija i radnički otpor - Pokret za slobodu

KNJIGU PRIREDILIVladislav Bailović, Ivan Zlatić, Marija Radišić, Milenko Srećković,Tamara Vukov, Jelena Purešić, Irina Cerić, Kole Kilibarda,Andrej Grubačić, Milan Srećković, Siniša Dugonjić, Siniša JelovacDIZAJN KORICAZorana LalićPREVODBratislav SrećkovićIZDAVAČPokret za sloboduFreedom Fight(www.pokret.net)TIRAŽ500GODINA2011.Projekat je podržan od strane Rosa Luxemburg Stiftung


PredgovorZbog toga POKRET, sada i ovde!U knjizi koja je pred vama, izabrani su članci, saopštenja, dokumentai intervjui za koje mislimo da na dobar način predstavljaju iskustvoPokreta za slobodu sa radničkim otporom deindustrijalizaciji Srbije.Radi se o iskustvu solidarne saradnje i podrške onima koji su seodlučili na otpor, manje o našem tragu u štrajkovima i protestima, višeo njihovom mestu u nama. Na putu ka refleksiji ovog iskustva, analizi,zaključcima, pa naposletku i ocenama, odlučili smo se na međukorak –zbornik reprezentativnih akata, koji će nam, nadamo se, omogućiti danajpre čujemo ocene drugih.Početkom 2007. godine uključili smo se u radničke proteste i inicijativesa idejom da ćemo ih najcelishodnije podržati pokretanjem nezavisnogmedija. Tako smo od 2007. do 2009. godine izdavali balkanskoizdanje Z magazina, koje je izlazilo na kioscima, da bi tokom 2008.godine pokrenuli i bilten Glas radnika, koji smo besplatno delili međuradnicima, nastojeći da uspostavimo i unapređujemo interno informisanjeu uslovima potpune medijske blokade prema dramama koje suse svakodnevno odvijale sa one strane fabričkih kapija širom Srbije.Čitav ovaj period je pre svega obeležila saradnja sa radničkim grupamazrenjaninskih preduzeća Jugoremedija, Šinvoz i BEK, okupljenih oddecembra 2007. godine oko lokalne političke organizacije Ravnopravnost.Pobeda koju su 1. marta 2007. godine posle trogodišnjih naporaostvarili radnici-akcionari Jugoremedije, pre svega je značila pobeduprotiv deindustrijalizacije. Uprkos činjenici da se grupa u Jugoremedijiformalno gledano izborila za svoja prava zahvaljujući vlasništvu nadakcijama fabrike, njihov motiv da istraju bila je odbrana radnih mestaod ''investitora'' čiji su interesi vukli fabriku u stečaj. Trijumf u Jugoremedijiinspirisao je druge zrenjaninske radnike da se pobune protivpropadanja svojih preduzeća. I premda je deo našeg kolektiva bioduboko rezervisan prema njihovoj odluci da borbu vode kao političkastranka, odlučili smo da njihovim dobrim namerama, entuzijazmu i instinktimadamo prednost u odnosu na svoja ubeđenja.Ravnopravnost je na lokalnim izborima 2008. godine osvojila neštoviše od 5% glasova i ušla u zrenjaninski parlament. Slučaj je, međutim,hteo da tih 5% ne budu zloglasni ''jezičak na vagi'', čime je mlada stran-3


ka izbegla iskušenje da stasava na politikantskim ucenama. Posvetilisu se ozbiljnom političkom delovanju, čiji je za sada najvažniji dometAnketni odbor grada Zrenjanina o Šinvozu, osnovan na inicijativu Ravnopravnosti.Radom ovog tela je predsedavao odbornik Ravnopravnostii radnik Jugoremedije Branislav Markuš. Njihov izveštaj, dalekonajozbiljniji akt o privatizaciji donet na lokalnom nivou u Srbiji, svojimglasovima su podržali svi zrenjaninski odbornici. Mala radnička partijaje uspela da oko inicijative protiv uništavanja preduzeća u kom je radilopetsto njihovih sugrađana, ujedini vlast i opoziciju, i to u zemlji ukojoj se lokalni političari poslovično ograđuju da su za pitanja privredei privatizacije nadležne isključivo vladine agencije.Borba za Šinvoz još uvek nije okončana. Nije, međutim, ni predata,a radnici na svojoj strani imaju čitavu lokalnu zajednicu.Povezivanje radničke borbe protiv deindustrijalizacije i borba zadecentralizaciju vlasti u Srbiji koju je napravio pokret Ravnopravnostjedna je od najdinamičnijih političkih inicijativa u Srbiji za poslednjihdeset godina. Velike političke stranke su, naravno, uočile narastajućusnagu lokalnih političkih pokreta koji su ušli u gradske i opštinske parlamentena poslednjim izborima, tako da je već 2009. godine donetnovi zakon o političkim strankama, koji je propisao da je za osnivanjenovih i preregistraciju postojećih stranaka potrebno minimalno10.000 osnivača. Lokalne stranke i pokreti ovim su primorani da seutope u velike. Na poziv Sandžačke demokratske partije, Ravnopravnostje pristupila novoosnovanoj Socijaldemokratskoj partiji Srbije. Ukojoj meri će zrenjaninska grupa u okviru nove organizacije uspeti danametne svoje političke prioritete, pokazaće vreme. Sigurno je samojedno – izmene zakona o političkim strankama su u njihov politički radunele dinamiku koja im nije bila potrebna.Sa jačanjem ekonomske krize tokom 2009. godine, krenuo je novitalas radničkog otpora u Srbiji, koji je znatno više nego sva prethodna''događanja radnika'' dobio karakter otpora deindustrijalizaciji. Našavšise u brojnim obavezama na podršci nekim od najintenzivnijih štrajkova(najpre Zastava elektro, a zatim i Trudbenik gradnja), početkom2009. godine smo odlučili da obustavimo rad na Z magazinu i sve svojekapacitete posvetimo organizacionim aktivnostima. Na inicijativu Pokretaza slobodu, avgusta 2009. godine radnici okupljeni oko pokretaRavnopravnost i radnici beogradskog Ikarbusa došli su u solidarnupodršku štrajkačima Zastave elektro iz Rače. Tom prilikom je osnovanKoordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, kom su se kasnije pri-4


ključili i štrajkači Ravanice, Srboleka, Prosvete, Vršačkih vinograda idrugih preduzeća.Koordinacioni odbor je efektivno funkcionisao narednih godinudana. Njegovo glasilo je bilten Pokret, koji izdaje i uređuje Pokret zaslobodu. Pojedina preduzeća uključena u rad Koordinacionog odborapostigla su određene uspehe: raskid ugovora o privatizaciji u Zastavielektro i Prosveti, hapšenje Jovice Stefanovića-Ninija zbog zloupotrebeu Srboleku, isplata otpremnina radnicima Trudbenik gradnje...Ipak, tek po neki od njih su trajno zaštitili svoja preduzeća i radnamesta. Radnici Zastave elektro su mesecima zahtevali od Agencije zaprivatizaciju i ministra Dinkića da raskinu ugovor o prodaji preduzećasa mužem predsednice srpskog parlamenta Slavice Đukić-Dejanović,koji ih je nesavesnim poslovanjem doveo na ivicu stečaja. Nakon što suprotesti urodili plodom, radnici su pokušali da sa državom podele odgovornostza ponovno pokretanje proizvodnje, ali Dinkić tu odgovornostnije želeo, već je preduzeće na brzinu preprodao južnokorejskojkorporaciji Jura. Ipak, koliko god se ministar upinjao da oživljavanjefabrike i zapošljavanje 1.200 novih radnika iskoristi u svojoj predizbornojkampanji, šansu za Raču je stvorio štrajk i protest radnika Zastaveelektro. Tekstovi objavljeni u ovoj knjizi deo su našeg nastojanja da seova istina ne zaboravi.Kao i iskustvo Ravnopravnosti, i rad Koordinacionogodbora je pokazao dve vrlo važne stvari.Prvo, da su politički i ekonomski monopoli u Srbiji ranjiviji negošto to na prvi pogled deluje. Naime, sama činjenica da su radnički kolektiviušli u horizontalnu saradnju, mimo kontrolisanih sindikalnihstruktura, naterala je vlasti na popuštanje.Drugo, da je prerastanje neformalne horizontalne koordinacije utrajniju solidarnu mrežu sa artikulisanim političkim zahtevima jošuvek teško dostižan organizacioni stepenik za radnike u Srbiji.Pred vama su, dakle, dokumenta koja podsećaju na inicijative sakojima smo četiri godine tesno sarađivali, a koje su uspele da zatresunajopasniji od svih monopola u Srbiji – monopol na organizovanje.Kakvi su trajni dometi ovih inicijativa, i da li će ih uopšte biti, u ovomtrenutku je teško reći. Jedini zaključak na koji ćemo se mi usuditi je dase vredi boriti. Ne samo uvek i svuda, nego i sada i ovde.U Beogradu, 11. marta 2011. godinePriređivači5


Koordinacioni odbor radničkih protestaNovi radnički pokret u SrbijiKoordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji osnovalisu radnici i mali akcionari sedam preduzeća: „Jugoremedija“,„Šinvoz“ i BEK iz Zrenjanina, „Zastava elektro“ iz Rače,„Ravanica“ iz Ćuprije, „Srbolek“ i „Trudbenik“ iz Beograda.Problemi su nam različiti, ali cilj je isti – tragamo za načinomda sačuvamo i razvijamo proizvodnju, čuvajući tako i svojaradna mesta. Radnici „Jugoremedije“, „Zastave elektro“ i„Ravanice“ zahvaljujući solidarnoj i upornoj borbi uspeli suda sačuvaju svoje fabrike, međutim ti rezultati nisu trajni, imoraju se zaštititi i učvrstiti. Radnici i mali akcionari „Trudbenika“,„Srboleka“, „Šinvoza“ i BEK-a još uvek su u protestu.Za njih pozitivna iskustva „Jugoremedije“, „Zastaveelektro“ i „Ravanice“ znače da borba ima šanse za uspeh. Zaone koji su postigli uspeh, borba radnika „Šinvoza“, „Trudbenika“,BEK-a i „Srboleka“ znači šansu da u daljoj borbi neostanu sami.„Jugoremedija“, ZrenjaninNakon što je 2000. godine smenjena vlast koja nas je uvela u desetogodišnjuizolaciju, srpska farmaceutska industrija dobila je šansu daizađe na evropsko tržište. Da bi se ova šansa ostvarila, domaće kompanijemorale su prethodno da usklade svoju proizvodnju sa evropskimGMP standardima, što iziskuje sveobuhvatnu rekonstrukciju proizvodnihpogona i velika materijalna ulaganja. Zrenjaninska „Jugoremedija“je ovaj izazov dočekala kao preduzeće u većinskom privatnom vlasništvu– 58% akcija bilo je u portfelju malih akcionara, a preostalih42% u Akcijskom fondu Republike Srbije. Tadašnja uprava fabrike je udogovoru sa predstavnicima države odlučila da pitanje modernizacijereši kroz prodaju državnog paketa akcija privatnom investitoru, koji binakon obavljene rekonstrukcije svoje ulaganje prikazao kao dokapitalizacijui tako stekao većinsko vlasništvo. Tako je Akcijski fond RepublikeSrbije 2002. godine prodao 42% akcija „Jugoremedije“ niškom6


iznismenu Jovici Stefanoviću-Niniju. Međutim, umesto da investirau rekonstrukciju fabrike, kao što je bilo ugovoreno, Stefanović je kaoinvesticiju prikazao nabavku sirovine. Država se saglasila sa ovakvimnačinom ulaganja, ali mali akcionari nisu, pa je Stefanović falsifikovaoodluku skupštine akcionara i izvršio dokapitalizaciju na osnovu koje se2003. godine upisao kao većinski vlasnik.Radnici „Jugoremedije“ su krajem godine pokrenuli štrajk koji jeubrzo prerastao u protest malih akcionara protiv korupcije u privatizacijii otimanja privatne svojine. Bez odluke suda o tome ko je većinskivlasnik, avgusta 2004. godine policija i Stefanovićevo privatno obezbeđenjesu silom izbacili radnike-akcionare iz fabrike, da bi im nakontoga Stefanović dao otkaze. Tokom naredne dve ipo godine, grupa od150 radnika-akcionara „Jugoremedije“ zadivila je domaću i svetskujavnost svojom upornošću da dokažu pljačku i povrate otetu imovinu.Šireći polako krug javne podrške oko svojih zahteva, na kraju su uspelida pred sudom dokažu da je samovoljni suvlasnik „Jugoremedije“, uzpodršku korumpiranih državnih agencija, oteo imovinu malih akcionara,tako da je na skupštini „Jugoremedije“ 1. marta 2007. godine izabrananova uprava, koju kontrolišu mali akcionari.Četiri ipo godine samovlašća Jovice Stefanovića dovelo je „Jugoremediju“na ivicu stečaja, a kako planirana investicija u modernizacijunije izvršena, radnici-akcionari su se suočili sa rokom od svega dve godineda sprovedu 30 miliona evra vredno ulaganje u usklađivanje saGMP standardima. Bez ove investicije, fabrika nakon avgusta 2009.godine više ne bi smela da proizvodi lekove. Za prvih nekoliko meseci,nova uprava je uspela da otkloni opasnost od stečaja i vrati „Jugoremediju“u red najuspešnijih privrednih subjekata u Srbiji. Usledila jeborba za budućnost, za rekonstrukciju pogona i sigurnost radnih mestau novom, evropskom okruženju. Poučeni lošim iskustvima iz prošlosti,radnici-akcionari doneli su odluku da se ovog puta ne prepuštajućudljivim interesima krupnog kapitala, već da projekat od kog zavisinjihova budućnost realizuju iz sopstvenih izvora. Zaposleni su pristalina smanjenje ličnog dohotka, akcionari su prihvatili da im se u periodudok traje rekonstrukcija ne isplaćuju dividende, već da se svaki zarađenidinar opredeli za investiranje u modernizaciju. Nove proizvodnehale „Jugoremedije“ svečano su otvorene 2. oktobra 2009. godine, napraznik „Jugoremedije“, dan kad je fabrika osnovana početkom sedamdesetihgodina prošlog veka.Radnici-akcionari „Jugoremedije“ pokazali su da solidarnost malihvlasnika može biti efikasna ne samo u borbi protiv korupcije i bezako-7


nja, već i u čuvanju i učvršćivanju rezultata ove borbe – odgovornomraspolaganju privrednim subjektima. Štaviše, u vreme dok se gasi nahiljade radnih mesta, uprava pod kontrolom radnika-akcionara pokazalase efikasnijom od modela koji nam se od 2000. godine namećekao „spas“ za posrnulu srpsku privredu, modela u kom su radnici bezikakvih prava, čak i onih koja im garantuju zakoni i kolektivni ugovor,primorani da se bespogovorno povinuju samovolji poslodavca. Ovakvakoncepcija privatizacije, koja se zasniva na potpunoj centralizacijimoći, potpuno odgovara političkoj vlasti u Srbiji koja, uz podršku finansijskihmoćnika, nastoji da sačuva sistem centralizovane vladavinebez ikakve kontrole javnosti, samo što su nekadašnji komiteti, u kojimasu se iza zatvorenih vrata donosile odluke od sudbonosne važnosti, danasustupili mesto vladinim agencijama koje bez ikakve odgovornostipresuđuju o opstanku hiljada radničkih porodica. U nastojanju da zaštitesvoju pobedu, radnici „Jugoremedije“ su zajedno sa kolegama izzrenjaninskih preduzeća „Šinvoz“ i BEK osnovali lokalni Pokret „Ravnopravnost“,koji je na na izborima 2008. godine ušao u SkupštinuGrada sa četiri odbornika.Prvobitno opredeljeni da se solidarno bore za oporavak nekadamoćne zrenjaninske industrije, radnici i mali akcionari okupljeni okoPokreta „Ravnopravnost“ brzo su se suočili sa ograničenjima lokalnesamouprave da konkretno podrži radničke zahteve za očuvanjem proizvodnjei svojih radnih mesta. Krajem 2008. godine, „Ravnopravnost“je inicirala osnivanje Anketnog odbora Grada Zrenjanina o „Šinvozu“,međutim i pored toga što je izveštaj Odbora jasno i verodostojno pokazaoda je stečaj u „Šinvozu“ namerno izazvan, i predložio konkretnemere kako da se isprave propusti državnih organa, a „Šinvoz“ vrati zakonitimvlasnicima – državi i malim akcionarima – pa i pored činjeniceda su svi odbornici Grada Zrenjanina, i iz vlasti i iz opozicije, podržalizaključke Anketnog odbora, nadležne institucije u Beogradu nisu našleza shodno da zrenjaninskoj skupštini dostave bilo kakav odgovor.Nakon ovog iskustva, Pokret „Ravnopravnost“ je kao svoj osnovnipolitički cilj istakao vraćanje imovine lokalnih samouprava oduzete1995. godine, kako bi lokalna zajednica mogla na održiv način da podstičeprivredni razvoj, a ne samo da izdaje zemlju i komunalne uslugeza privremene grinfild investicije, što je danas praktično jedina mogućnostza lokalne vlasti da utiču na smanjenje nezaposlenosti.8


„Zastava elektro“, Rača kragujevačkaNa aukciji održanoj februara 2006. godine, konzorcijum privatnihlica na čelu sa Rankom Dejanovićem kupio je 70% kapitala „Zastaveelektro“ iz Rače kragujevačke, fabrike za proizvodnju električnih instalacijanekada poznate pod imenom „25. maj“. Osnovana za potrebe kragujevačkekompanije „Zastava“, u čijem sastavu je godinama poslovala,račanska fabrika je iz restrukturiranja majke-firme izašla kao samostalnopreduzeće, sa šansom da svoju budućnost gradi mimo neizvesneperspektive nekadašnjeg giganta. Novi vlasnici su preuzeli obavezu dainvestiraju u osnovna sredstva, a ubrzo posle privatizacije, „Zastavaelektro“ je posredstvom Agencije za strana ulaganja i promociju izvozazaključila ugovor o poslovnoj i tehničkoj saradnji sa multinacionalnomkompanijom „Delfi“, i za kratko vreme pored svojih 300 radnika angažovalajoš 500 mladih na osnovu ugovora o delu. „Delfi“ je uložioznačajna sredstva u obuku račanskih radnika, koje je potom angažovaoi u svojim pogonima u Maroku i Poljskoj. Ispostavilo se da su radnicidorasli „Delfijevim“ standardima. Za razliku od menadžmenta.Uprkos početnom usponu, zbog kog je ova privatizacija svojevremenoocenjena kao jedna od najuspešnijih u Srbiji, Dejanovićeva upravaje posle godinu ipo dana dovela fabriku u blokadu. Nakon više upozorenjaupućenih vlasnicima „Zastave elektro“ da regulišu svoje dugove,ino partner je krajem 2008. godine raskinuo ugovor o saradnji i odneosvoju opremu. Tek tada, radnici su shvatili da nove mašine koje su bileunete u preduzeće nisu investicija novih vlasnika, već vlasništvo „Delfija“.Marta 2009. počinje štrajk sa zahtevom za isplatu zarada koje suobustavljene u januaru. Istovremeno, sve više isplivavaju podaci o nezakonitomposlovanju koje je dovelo do gubitaka i „Delfijevog“ povlačenja.Između ostalog ispostavilo se da su Dejanović i njegovi partneriod Fonda za razvoj Republike Srbije dobili više od 150 miliona dinara,za obrtna sredstva i isplatu dugova radnicima od pre privatizacije,međutim novac je nestao, dugovi nisu vraćeni, a preduzeće je oktobra2008. godine zapalo u blokadu. Povrh svega, Dejanović odbija da ispuništrajkačke zahteve, a njegov menadžment jasno pokazuje da nije nizainteresovan, a ni sposoban da obezbedi nove poslove i izvuče fabrikuiz krize, tako da štrajk vrlo brzo prerasta u protest sa zahtevom za raskidugovora o privatizaciji. Narednih meseci, radnici „Zastave elektro“su zahvaljujući upornosti i radikalnim metodama borbe (desetinenoći provedenih na podovima opštine Rača, na pruzi kod Lapova, te9


napokon na Terazijama, ispred sedišta Agencije za privatizaciju), postalicentralni događaj u talasu štrajkova koji je obeležio 2009. godinu.Na prvom sastanku sa Štrajkačkim odborom 15. juna, predstavniciAgencije za privatizaciju ostali su uporni u stavu da je istekao rok oddve godine u kom su bili obavezni da kontrolišu izvršenje ugovora oprivatizaciji, odnosno da više nemaju nikakvih mogućnosti da raskinuugovor sa Dejanovićem. Štaviše, pokušavaju da prebace odgovornostna radnike, prigovarajući im da su prekasno dostavili dokaze da investicijanije izvršena u skladu sa ugovorom, iako je kontrola izvršenjaugovora u isključivoj nadležnosti Agencije. Narednih meseci, istrajnostradnika u borbi da poslednju fabriku u Rači otrgnu od propadanja najpreje stekla podršku vlasnika lokalnih prodavnica i kafića, koji su 30.juna u znak podrške radničkom protestu prekinuli rad na sat vremena,jer ako se i ova fabrika zatvori ni oni više neće imati od čega da žive.Zatim je javnu podršku štrajkačima dala i lokalna vlast, a 11. avgustana protest ispred Agencije za privatizaciju došli su radnici ’’Ikarbusa’’iz Beograda, kao i jedan autobus radnika iz zrenjaninskih preduzeća„Jugoremedija“, „Šinvoz“ i BEK. Tog dana je pokrenuta inicijativa zaosnivanje Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji.Pod pritiskom javnosti, Ranko Dejanović se, u dogovoru sa vladomSrbije, septembra 2009. godine odrekao svog vlasništva u „Zastavielektro“ u korist Republike Srbije, a Agencija za privatizaciju je 9. oktobradonela Odluku o restrukturiranju preduzeća u kojoj između ostalogstoji da je Vlada „prihvatila i Informaciju o statusu Akcionarskogdruštva Zastava Elektro iz Rače kojom je pored statusa preduzeća definisanoda je neophodno što hitnije pokretanje proizvodnje i obezbeđenjetekućih zarada u ovom preduzeću, rešavanje pitanja povezivanjaradnog staža kao i isplata zaostalih zarada, kao i da je reč o preduzećukoje zbog delatnosti koje obavlja ima perspektivu da uspešno posluje iobezbedi dalji razvoj Opštine Rača“. U novu upravu Zastave elektro su,pored nameštenika Ministarstva ekonomije, imenovani i predstavniciradnika. Sledi im naporna borba za vraćanje poverenja poslovnih partnera,najvrednijeg od svih resursa koje je Dejanović proćerdao.„Ravanica“, ĆuprijaSve vlade nakon 2000. godine prihvatile su politiku privatizacijepo kojoj je najvažnije da se nekadašnja društvena preduzeća što preprodaju privatnim investitorima, bez ikakve brige o tome da li će privatizacijaomogućiti opstanak i razvoj proizvodnje. Na ovaj način, indu-10


strija je postala poligon za finansijske špekulacije, i način da se jeftinodođe do atraktivnih nekretnina. U mnogim gradovima širom Srbije,nekadašnja industrija je u potpunosti uništena. U Ćupriji, konditorskaindustrija „Ravanica“ je jedina fabrika koja još uvek radi. „Ravanica“ jejoš uvek društveno preduzeće, čiji radnici se ne opiru privatizaciji, kaošto to Agencija za privatizaciju pokušava da predstavi u svojim saopštenjima.Suočeni sa propadanjem privrede u svom gradu i čitavoj zemljizbog neodgovornosti države u prodaji preduzeća, radnici „Ravanice“ seopiru stavu Agencije koji im je više puta stavljen do znanja – da državune zanima ko će kupiti preduzeće u privatizaciji i kako će se budućivlasnik ponašati nakon prodaje.Generalni štrajk u „Ravanici“ počeo je 17. avgusta ove godine, zbogodluke Agencije za privatizaciju da razreši generalnog direktora MilutinaVasića, umesto njega postavi Slavoljuba Popovića i sprovede privatizaciju.Vasića je na čelo „Ravanice“ imenovala Vlada 2003. godine.Do juna 2009. je udvostručio proizvodnju u fabrici. Popović je prljaveposlove oko pripreme preduzeća za privatizaciju prethodno obavio unekada uspešnoj „Paraćinki“, tako da je sasvim jasno zbog čega ga jeAgencija postavila za direktora „Ravanice“ u godini za koju je najavljenalikvidacija svih društvenih preduzeća koja ne dočekaju privatizaciju.Zbog toga su radnici poslednje fabrike u Ćupriji koja još uvek radi,i koja redovno isplaćuje zarade u prosečnoj visini od 27.000 dinara,odlučili da spreče ulazak nove uprave, zahtevajući od Agencije da nepokušava da ih privatizuje na silu, da stavi van snage odluku o razrešenjuMilutina Vasića i da odustane od imenovanja Slavoljuba Popovića inovog predsednika Upravnog odbora Vuka Perića.Već sutradan, 18. avgusta, Agencija je objavila opširno saopštenjeu kom se između ostalog kaže: „Dosadašnjim postupanjem rukovodstva,i njihovom nesaradnjom sa državnim organima, preduzeće je uvedenou rizik da nad njim bude otvoren postupak prinudne likvidacije,čime bi zaposleni u DP Ravanica ostali kako bez posla, tako kao i bez30% akcija koje im po zakonu pripadaju. Rukovodstvo se praktično većgodinama, bez ikakvih posledica, ponaša kao da je ono stoprocentnivlasnik kapitala preduzeća, a štetu od toga trpe budžet Republike Srbijekao i svi zaposleni i bivši zaposleni koji bi u postupku privatizacijeostvarivali svoja prava koja potiču iz 70%, odnosno 30% vrednosti kapitalapreduzeća“.Zrenjaninski „Šinvoz“ je samo najpoznatiji primer nekada uspešnogpreduzeća koje je likvidirano zbog malverzacija kupca i nezakonitograda Agencije za privatizaciju prilikom kontrole izvršenja ugovornih11


obaveza. Radnici Šinvoza su ostali i bez posla i bez akcija krivicom službenikaAgencije za privatizaciju, koji su kupcu dozvolili da preko svojihfantomskih firmi namerno izazove stečaj, da bi potom preuzeo fabrikukao većinski poverilac. S druge strane, javnosti nije poznat niti jedanslučaj preduzeća privatizovanog po Zakonu o privatizaciji iz 2001. godineu kom su mali akcionari imali ikakvu korist od „30% akcija kojeim po zakonu pripadaju“, da su uspeli da prodaju svoje akcije po realnojceni, ili da ostvare pravo na dividendu. Naprotiv, država im je predve godine čak sama ponudila da se odreknu „bezvrednih“ hartija odvrednosti, i zamene ih besplatnim akcijama javnih preduzeća. Međutim,ove 2009. godine, Agencija za privatizaciju se obraća javnosti kaoda se za prethodnih osam godina ništa nije desilo.Štrajk u „Ravanici“ je izazvao potrese i u lokalnoj vlasti Ćuprije. Izvladajuće koalicije koju čine stranke okupljene oko SPS, DS i G17+, zahteveštrajkača su početkom septembra podržali samo SPS, PUPS i JS,ali zajedno sa opozicionim SRS, DSS i GG „Ravanica“ (grupa građanakoju su osnovali radnici „Ravanice“ i koja je u lokalnom parlamentu zastupljenasa 5 odbornika), tako da je uz radnike stalo 25 od ukupno 37odbornika. Odbornici DS i G17+ ocenili su da je njihova lista prioriteta„drugačija od koalicije okupljene oko SPS. Oni žele da opština podržištrajk u Ravanici, a mi smatramo da je tamo učinjen niz nepravilnosti idajemo apsolutnu podršku merama koje Vlada Srbije i Agencija za privatizacijupokušavaju da sprovedu u tom preduzeću, kako bi se ono privatizovalo“(„Glas javnosti“, 1. septembar 2009, „Puklo oko štrajka“).Solidarnost i istrajnost u zaštiti zajedničkog interesa su se i u „Ravanici“pokazale uspešnim. I pored pritisaka na članice Štrajkačkogodbora, saslušanja u policiji i pretnji krivičnim prijavama, štrajk nijeslomljen, tako da je Vlada sredinom septembra odustala od spornihkadrovskih rešenja. Ipak, kao i u „Zastavi elektro“ i „Jugoremediji“,pobeda u „Ravanici“ je trenutna i nesigurna, jer politika privatizacije uSrbiji nema odgovor na pitanje kako svoje interese mogu da zaštite onikoji su vezani za opstanak i razvoj proizvodnje: radnici, mali akcionari,lokalna zajednica.„Srbolek“, BeogradU jednoj od najvećih afera u trgovanju akcijama u Srbiji, JovicaStefanović-Nini je uz pomoć Miodraga Kostića 2005. godine sabotiraoponudu bugarske kompanije „Sofarma“ za preuzimanje „Srboleka“, idošao do većinskog paketa akcija najstarije farmaceutske kuće u Srbi-12


ji. Naime, pošto Stefanović po zakonu nije smeo da kupi više od 25%akcija „Srboleka“ u trenutku dok su se akcionari odlučivali za „Sofarminu“ponudu, u kupovinu se uključio Kostić, preko svojih firmi „MKKomerc“ i „M&V Investments“. Shvativši da se sprema prevara, radnicii udruženje malih akcionara „Srboleka” sazivaju konferenciji za štampuna kojoj izjavljuju: „Akcije Srboleka na berzi kupuje vlasnik Jugoremedije,preko povezanih lica. On planira da kupi samo 50 odsto –kontrolni paket i da smanji delatnost Srboleka, bez ikakvih investicija.Ostale akcije tada će biti bezvredne. Zato apelujemo na akcionare, iAkcijski fond, da ne prodaju akcije preko berze, već da ih deponuju naračun Sofarme i podrže tu ponudu”. („Danas”, 28. novembar 2005, „Neželimo da doživimo sudbinu Jugoremedije”)Akcijski fond ipak iznosi akcije na berzu. Stigavši do 46% vlasništvazahvaljujući Akcijskom fondu, Stefanović i Kostić vrše pritisak naUpravni odbor da smeni direktora, postavljaju svog čoveka i objavljujupobedu. Pošto je akcionarima poslata jasna poruka na čijoj je strani država,većina prodaje akcije na berzi plašeći se da će u protivnom ostatibez zarade, pa ponuda „Sofarme” ne uspeva. U narednih nekolikodana, bugarska kompanija pokušava da objasni javnosti i vlastima uSrbiji da je prevarena i da su povezana lica zloupotrebila proceduru,međutim ubrzo dižu ruke.Nakon što se prašina slegla, maja 2006. godine Kostić prenosi naStefanovića svoje akcije „Srboleka”, čime ovaj stiče ukupno 49%. Nazahtev malih akcionara koji nisu prodali akcije novembra 2005. godine,Komisija za hartije od vrednosti utvrđuje da je ovom transakcijomprekršen Zakon o preuzimanju akcionarskih društava, i nalaže Stefanovićuda proda akcije koje je kupio od Kostića. Međutim, iako je umeđuvremenu postalo jasno da je Kostić kupovao akcije „Srboleka”samo da bi pomogao Stefanoviću da spreči preuzimanje, nije pokrenutpostupak u kom bi se utvrdile ove činjenice i kaznili krivci. Stefanovićje izvršio nalog Komisije za hartije od vrednosti i decembra 2007.godine prodao akcije koje je kupio od Kostića, ovog puta firmi „Invej”Predraga Rankovića-Peconija.„Srbolek” je danas na ivici propasti. Investicija u usklađivanje proizvodnjesa GMP standardima nije ni počela, niti vlasnik planira da jesprovede, a račun preduzeća je blokiran. Broj zaposlenih je od 2005.godine sa 380 pao na 245. Radnici su tokom ove godine u dva navrataštrajkom iznudili isplatu zarada i pokretanje proizvodnje, a Trgovinskisud u Beogradu je na zahtev malih akcionara „Srboleka” 14. septembradoneo rešenje kojim se preduzeću nalaže da održi redovnu godišnju13


skupštinu, koju Stefanović već mesecima izbegava da održi. Razlog zato može biti opasnost da se ostali vlasnici „Srboleka“, koji zajedno imaju51% akcija, udruže i preuzmu kontrolu nad preduzećem. Prethodnihgodina, radnici-akcionari, u čijem posedu se još uvek nalazi 21% akcija,u više navrata su pokušavali da zajedno sa ostalim malim akcionarima(razni investicioni fondovi, sitni privatnici i sl.) postave novu upravu,ali su „spoljni“ akcionari uglavnom izbegavali da se uključe u sukobizmeđu Stefanovića i radnika. Međutim, kako je preduzeće iz godine ugodinu iskazivalo sve veće gubitke, krug akcionara nezadovoljnih menadžmentompočeo je da se širi i van kruga fabrike.„Trudbenik gradnja“, BeogradKombinat montažne gradnje „Trudbenik“ stavljen je januara 2005.godine na restrukturiranje, koje je izvršeno tako što je preduzeće svusvoju imovinu prenelo na novu firmu, d.o.o. „Trudbenik gradnja“, a zatimje tu firmu prodalo na aukciji marta 2008. godine „Monteri“ d.o.o.iz Beograda, čiji je vlasnik visoki funkcioner Demokratske stranke DraganKopčalić. Umesto da obezbedi kontinuitet proizvodnje u „Trudbeniku“,Kopčalić je na „Trudbenikovom“ zemljištu u Krnjači, na dunavskojobali odmah naspram Miškovićeve i Bekove Luke „Beograd“,započeo gradnju nelegalnog objekta, u susret legalizaciji koju pripremaVlada Srbije. Za samo godinu dana, broj radnika u „Trudbeniku“ je paosa 497 na 147 (istina, nisu svi ostali bez posla – 130 radnika je ustupljeno„Monteri“ na godinu dana, ali se njima sada preti otkazima ukolikou „Monteru“ ne pređu za stalno), a poslovi su potpuno zamrli. Izmeđuostalog, 27 radnika dobilo je otkaze zbog toga što nisu pristali da se iseleiz „Trudbenikovog“ samačkog hotela u Ulici Jurija Gagarina, jednomod nekretnina sa kojima gazda ima velike planove. Stanari samačkoghotela koji još uvek nisu dobili otkaze svejedno žive bez ikakvih prihoda,jer im gazda svakog meseca od ličnog dohotka odbija kiriju u visinicele plate.„Trudbenik“ je samo jedan primer uobičajene prakse u srpskoj privatizacijida se preduzeće koje u svom vlasništvu ima vredne nekretnineproda jeftino pod izgovorom finansijske dubioze, a da novi vlasnikpotom ugasi proizvodnju, ostavi radnike bez posla i uđe u posao sa nekretninama.Povrh svega, ugovor o prodaji „Trudbenik gradnje“ nijepotpisala Agencija za privatizaciju, već je to učinio KMG „Trudbenik“,a Agencija se u Ugovoru navodi samo kao punomoćnik prodavca, što jev.d. direktora Agencije Vladislav Cvetković prilikom razgovora sa pred-14


stavnicima sindikata koristio kao objašnjenje zbog čega ne može dakontroliše izvršenje ugovornih obaveza. Cvetković, međutim, nije objasniozbog čega je KMG „Trudbenik“, koji po Uredbi o restrukturiranjubez saglasnosti Agencije nije smeo da donosi odluke koje se odnose na„sticanje, povećanje ili smanjenje učešća u kapitalu drugog subjekta“,potpisao ugovor o prodaji koju je de facto izvršio njegov „punomoćnik“,Agencija za privatizaciju. Mada, objašnjenje nije ni potrebno, sveje jasno iz činjenice da je Agencija sebi pribavila birokratski izgovor dadozvoli kršenje zakona i ugovora u privatizaciji „Trudbenika“.To rade Agencija za privatizaciju i novi vlasnici. Šta, međutim, radimomi?Nakon junskog štrajka u kom su iznudili zaostale zarade, oko 140radnika „Trudbenika“ je 24. avgusta sa tri građevinske mašine blokiralokapiju preduzeća, zahtevajući raskid kupoprodajnog ugovora sa„Monterom“, potpisivanje kolektivnog ugovora, prestanak rasprodajepokretne i nepokretne imovine preduzeća i povratak „Trudbenikovih“radnika koji su ustupljeni „Monteri“.Posle mesec dana štrajkovanja i svakodnevnih protesta ispred Ministarstvaekonomije, predstavnici Agencije održali su sastanke i saŠtrajkačkim odborom i sa vlasnikom „Montere“, predloživši da kontrolupoštovanja ugovora izvrši nezavisna revizorska kuća koju će angažovatiKMG „Trudbenik“, kao prodavac „Trudbenik gradnje“; oko izborarevizorske kuće moraće da se saglase predstavnici obe strane. I Štrajkačkiodbor i „Montera“ prihvatili su predlog.Nakon postignutog sporazuma, Kopčalić se oglasio saopštenjem zajavnost u kom je izneo da je u „Trudbeniku“ „na delu sindikalni terorizamkojim se vrši pritisak na državne institucije i na samu kompanijukako bi se otela imovina koja je pošteno plaćena“ („Beta“, 22. septembra2009, „Vlasnici Trudbenik gradnje: Na delu sindikalni terorizam“).Iako je od sporazuma o načinu kontrole prošlo već mesec dana, revizorskakuća još uvek nije izabrana.* * *Svetska ekonomska kriza je naterala najmoćnije države sveta dapreispitaju temeljne principe na kojima počivaju njihove ekonomije,principe koji su do juče važili za oslonac stabilnosti i prosperiteta. Političkii finansijski moćnici u Srbiji još uvek brinu isključivo o očuvanjusistema na kom se temelji njihova neograničena moć, centralizovanogi korumpiranog sistema koji je već decenijama uzrok stalnih kriza i15


neprekidnog propadanja. Ukoliko se sami ne izborimo za svoja radnamesta, i za pravo da sami, nezavisno i odgovorno odlučujemo o svojimživotima i o pitanjima od javnog interesa, vlast nam sigurno neće izaćiu susret. Uspesi radničkih borbi u „Jugoremediji“, „Zastavi elektro“ i„Ravanici“, kao i oni uspesi koji nas tek očekuju, ostaće trajno ugroženiukoliko politika privatizacije ne uvaži iskustva radnika i malih akcionarakojima je pošlo za rukom da, uprkos ogorčenom otporu vlasti, sprečesunovrat svojih fabrika, sačuvaju i unaprede proizvodnju. Ova iskustvanas pre svega uče da je politička odgovornost prilikom donošenja odlukavažnih za privredni razvoj, mnogo više izražena na lokalnom nivou,gde su predstavnici vlasti najbliži građanima koji ih biraju. Štaviše,može se reći da je dosadašnje centralizovano odlučivanje o privatizacijiglavni razlog zbog kog je ona najvažnija, razvojna funkcija ovog procesapraktično paralisana korupcijom. Ukoliko se lokalnim samoupravamane omogući stvarna nezavisnost, vlasništvo nad otetom imovinom,i ozbiljne nadležnosti u privredi i privatizaciji, i ukoliko se onima kojisu odbranili i unapredili svoja preduzeća ne omogući da odlučuju o njihovojbudućnosti, onda od budućnosti možemo očekivati samo novekrugove kriza, sa nesagledivo tragičnim posledicama.U Zrenjaninu, 15. oktobra 2009. godine,Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji[objavljeno u listu ''Pokret'', izdanju Pokreta za slobodu]16


Osnovan Koordinacioniodbor radničkih protesta u SrbijiŠtrajkački odbori Zastave elektro, Srboleka, Šinvoza i BEK-aosnovali su Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji,sa ciljem da se solidarno borimo protiv propadanja naših fabrikai za očuvanje radnih mesta.Pozivamo sve Štrajkačke odbore u Srbiji da zajednički tragamo zanačinom kako da sačuvamo svoja radna mesta, kako da opstanemo.Posle dvadeset godina propadanja, rešenja sigurno neće biti jednostavna.Upravo zbog toga moramo što hitnije početi da ih tražimo.Širom Srbije radnici organizuju proteste jer su njihova radna mestai opstanak njihovih porodica ugroženi katastrofalnim stanjem u privredi.Ipak, uprkos svojoj brojnosti i učestalosti, ove radničke inicijativejoš uvek nemaju snagu da izdejstvuju značajnije promene, a njihovi povremeniuspesi isključivo se svode na iznuđivanje isplate otpremninai nadnica. Smatramo da su ovakvi rezultati neprimereni dubini problemasa kojim se radnici u Srbiji danas suočavaju, i da su za očuvanjenaših radnih mesta potrebne šire promene u državi i društvu.Zrenjaninske fabrike Šinvoz i BEK danas ne rade jer je država omogućilanjihovim kupcima da namerno odvedu preduzeća u stečaj, a dase potom u stečaju pojave kao najveći poverioci, zatvore proizvodnju ipretvore fabrike u građevinsko zemljište. Uprkos višegodišnjim upozorenjimaradnika, država je dozvolila ovu prevaru, ostavljajući radnikebez posla i akcionare bez akcija.Većinski paket akcija Srboleka iz Beograda kupljen je na prevarupreko Beogradske berze. Iako je u postupku pred Komisijom za hartijeod vrednosti pre dve godine dokazano da su kupci prekršili Zakono preuzimanju akcionarskih društava, uzurpatorima je omogućeno daSrbolekovim novcem ponovo kupe spornih 25% akcija, povrate kontrolunad najstarijom farmaceutskom kućom u Srbiji, i nastave da je vodeu dugove i propast. Da li država čeka da se u Srboleku ponovi scenarioiz Šinvoza i BEK-a?Račanska Zastava elektro već skoro godinu dana ne radi jer su neodgovornivlasnici izgubili posao sa multinacionalnom kompanijomDelphi, a prethodno su zapostavili saradnju sa firmama sa kojima jeZastava elektro poslovala pre privatizacije. I pored dokaza da su kupciprekršili kupoprodajni ugovor, i pored uveravanja Delphija da će obnovitisaradnju sa Zastavom elektro, ali ne i sa sadašnjim vlasnicima,17


Agencija odbija da prizna svoje greške i raskine ugovor pre nego što i zaZastavu elektro bude prekasno.Ovo su samo neke priče među hiljadama sličnih u Srbiji, koje svedočeo pravim uzrocima ekonomske krize – pljački i bezakonju u privatizaciji.Zbog toga su Štrajkački odbori Zastave elektro, Srboleka, Šinvozai BEK-a osnovali Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji,sa ciljem da se solidarno borimo protiv propadanja naših fabrika i zaočuvanje radnih mesta. Naš zajednički problem potiče od sistemskogproblema korupcije u Srbiji, i samo zajednički ga možemo rešavati, zahtevajućipromene u državi i društvu koje će dovesti do iskorenjivanjakorupcije. Pokušaj Vlade Srbije da naše probleme svede na pojedinačneslučajeve i da ih parcijalno rešavaju tako što će nam deliti jednokratnupomoć, zapravo predstavljaju pokušaj da se zataškaju pravi razlozi zapropadanje srpske privrede.Zato pozivamo sve Štrajkačke odbore u Srbiji da zajednički tragamoza načinom kako da sačuvamo svoja radna mesta, kako da opstanemo.Posle dvadeset godina propadanja, rešenja sigurno neće biti jednostavna.Upravo zbog toga moramo što hitnije početi da ih tražimo.31. avgusta 2009. godineZa Štrajkački odbor Zastave elektroSlobodan GajićZa Štrajkački odbor SrbolekaZoran GočevićZa Štrajkački odbor ŠinvozaMita LisicaZa Štrajkački odbor BEK-aMilena Prstojević18


Plaorma Koordinacionogodbora radničkih protesta u SrbijiBezakonje i korupcija u privatizaciji doveli su naša preduzeća,i čitavu privredu Srbije u bezizlazan položaj. Neodgovornoi nezakonito ponašanje novih vlasnika, i korupcija u državnimorganima koji treba da kontrolišu poštovanje zakonai ugovora u privatizaciji, ugrožavaju naš opstanak i opstanakstotina hiljada radničkih porodica u Srbiji. Svetska ekonomskakriza je samo izgovor za položaj u kom se danas nalazimo.Pravi razlog za gašenje radnih mesta koja nam znače život,leži u dvadesetogodišnjoj pljački industrije koju su radnici uSrbiji decenijama gradili, a koja se danas uništava da bi novivlasnici oprali novac, ili na jeftin način došli do građevinskogzemljišta i poslovnog prostora.Mi radnici ”Zastave elektro”, ”Trudbenik gradnje”, ”Srboleka”, ”Šinvoza”,”Ravanice” i BEK-a, borimo se da sačuvamo svoja radna mesta,i da živimo u zemlji u kojoj će zakoni važiti za sve.Naši problemi ne mogu se rešiti merama koje je predložila VladinaRadna grupa za prevazilaženje problema u ostvarivanju prava zaposlenihu uslovima ekonomske krize. Povezivanje staža i jednokratnanovčana pomoć nisu adekvatne mere za očuvanje radnih mesta koja segase zbog pljačke i korupcije.ZATO ZAHTEVAMO DA VLADA ŠTO HITNIJE PREDUZMEMERE KOJIMA BI SE STALO NA PUT BEZAKONJU U PRIVATIZA-CIJI NAŠIH PREDUZEĆA, JER JE TO JEDINI NAČIN DA SE TRAJ-NO OČUVA PROIZVODNJA OD KOJE ŽIVIMO.Lokalne vlasti Zrenjanina, Rače i Ćuprije nastojale su svaka na svojnačin da podrže borbu za oporavak naših preduzeća, odnosno za očuvanjeradnih mesta koja znače i opstanak lokalnih zajednica iz kojihdolazimo. Ipak, uprkos dobroj volji, ispostavilo se da lokalna samoupravamože da nam ponudi samo reči podrške, a da nema nikakvemehanizme da spreči našu, ali i sopstvenu propast, koja će neminovnouslediti ukoliko zamre lokalna industrija.ZATO ZAHTEVAMO DA VLADA HITNO PREDLOŽI PROPISEKOJIMA ĆE OBEZBEDITI VEĆE NADLEŽNOSTI LOKALNE SAMO-UPRAVE U PRIVREDI I SREDSTVA KOJA ĆE LOKALNIM ZAJED-NICAMA DATI ŠANSU DA STVARNO PODRŽE OPSTANAK ONIH19


PREDUZEĆA KOJA JOŠ UVEK NISU UNIŠTENA PLJAČKOM I BE-ZAKONJEM.Kao radnici u protestu, ali i kao građani Srbije, veoma smo zabrinutizbog izjava premijera i drugih Vladinih funkcionera da nakonusvajanja mera koje je predložila Radna grupa više neće biti razlogaza proteste, odnosno da će policija sprečiti održavanje mirnih protestaispred državnih institucija u Beogradu. Upozoravamo premijera da niu jednoj zemlji koja sebe smatra demokratskom vlast ne sme određivatida li građani imaju razloge za proteste, i da ograničavanje prava namirno izražavanje nezadovoljstva predstavlja grubo kršenje elementarnihpolitičkih sloboda. Ukoliko Vlada ne želi radničke proteste naulicama prestonice i na naslovnim stranama štampe, onda neka pokažeda je spremna da reši opravdane zahteve radnika, i da je dostojna našegpoverenja.ZATO ZAHTEVAMO DA VLADA ODUSTANE OD NAJAVLJENEREPRESIJE NAD RADNIČKIM PROTESTIMA ISPRED DRŽAVNIHINSTITUCIJA U BEOGRADU.Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji će ove zahteveuputiti Vladi Srbije i njenom Radnom telu, sa predlogom za sastanak.Ukoliko u razumnom roku ne budemo dobili odgovor, radikalizovaćemosvoje proteste dok vlast ne bude shvatila da o našim životima višene može odlučivati bez nas.25. septembra 2009.ZA KOORDINACIONI ODBOR RADNIČKIH PROTESTA,Ispred Štrajkačkog odbora ’’Zastave elektro’’,Slobodan GajićIspred Štrajkačkog odbora ’’Ravanice’’,Dragana MitrovićIspred Štrajkačkog odbora ’’Srboleka’',Zoran GočevićIspred Štrajkačkog odbora ’’Šinvoza’’,Mita LisicaIspred Štrajkačkog odbora ’’BEK-a’’,Milena PrstojevićIspred Štrajkačkog odbora ’’Trudbenik gradnje’’,Milan Živković20


Saopštenje za javnost Pokreta za slobodui Koordinacionog odbora radničkih protestaPismo podrške protestustudenata Beogradskog UniverzitetaDragi studenti i buduće kolege,Već decenijama suočeni smo sa neodgovornim odnosom vlastiprema privredi naše zemlje, što za posledicu ima sve većuekonomsku neravnopravnost i opadanje životnog standardavelikog broja stanovnika. Ekonomska degradacija, deindustrijalizacijai politička korupcija uslovljeni su pretežnookolnostima specifičnim za našu istoriju i politički život, aliodražavaju i globalne tokove izražene u sve većem prilagođavanjusvih aspekata društva isključivo potrebama onih pojedinacai korporacija koji imaju monopol kako nad tržištemtako i nad političkim odlučivanjem. Obrazovni sistem takođedoživljava svoju komercijalizaciju i opadanje kvaliteta nastavepre svega usled procesa njegove reforme, poznate podimenom Bolonjski proces, kao i uvođenja sve većih studijskihškolarina.Bolonjski proces nailazi na otpor širom sveta prvenstveno jer ukidaautonomiju Univerziteta i potčinjava ga zahtevima tržišta. Obrazovniprogrami prilagođavaju se potrebi tržišta za specifičnim kadrovima,te tako Univerzitet postaje fabrika za proizvodnju korporativnih i partijskihaparatčika. Opstanak obrazovnih profila koji nisu tržišno konkurentni,posebno iz oblasti humanističkih nauka, na univerzitetimaširom sveta biva sve više dovođen u pitanje. S druge strane, implementacijabolonjske deklaracije u Srbiji obavljena je bez adekvatne reformestudijskih programa čime je studentima znatno otežano redovnoispunjavanje zadatih obaveza, a prve generacije ’’bolonjaca’’ shvaćenesu kao ’’eksperimentalni zamorčići’’ na kojima treba da se ispita uspešnostobrazovne reforme.Umesto da državni čelnici u Srbiji stvore uslove za društvo u kojembi znanje bilo dostupno svima kako bi se što veći broj naših sugrađanaosposobio za život u sadašnjem kompleksnom informacionom dobu,državna politika, u skladu sa degradirajućim globalnim trendom, znanjepredstavlja robom koja se prodaje i kupuje, i koja nije za bilo koga.21


Svesni teškog položaja u kojem se nalazite usled sve većeg povećanjaškolarina, sprovođenja Bolonjskog procesa, i neodgovornog odnosaVlade Republike Srbije prema budućnosti našeg društva, želimoda vam poručimo da je važno da istrajete u svom protestu sve do ispunjenjavaših zahteva. Važno ne samo za vas lično, već i za budućnostvisokog školstva, a time i za budućnost našeg društva.U Beogradu, 24. novembra 2009,Pokret za sloboduKoordinacioni odbor radničkih protesta22


Neophodna korenitapromena koncepta tranzicije u kojoj morajuučestvova svi zainteresovani delovi društvaTalas radničkih protesta i štrajkova u Srbiji izazvan korupcijomu privatizaciji i gašenjem proizvodnje i radnih mesta,ne jenjava već drugu godinu. Uprkos manipulacijama ipritiscima vlasti i tajkuna, uprkos povremenim intervencijamau korist kratkoročnih interesa radnika, kojima vlastpokušava da zataška probleme, obustave rada i blokade saobraćajnicasigurno neće prestati sve dok se ne otklone praviuzroci koji nas teraju da svoja prava tražimo na ulici.Talas radničkih protesta i štrajkova u Srbiji izazvan korupcijom uprivatizaciji i gašenjem proizvodnje i radnih mesta, ne jenjava već drugugodinu. Uprkos manipulacijama i pritiscima vlasti i tajkuna, uprkospovremenim intervencijama u korist kratkoročnih interesa radnika,kojima vlast pokušava da zataška probleme, obustave rada i blokadesaobraćajnica sigurno neće prestati sve dok se ne otklone pravi uzrocikoji nas teraju da svoja prava tražimo na ulici.Protest radnika "Zastave elektro" iz Rače 11. avgusta prošle godine,svojim dolaskom je solidarno podržala grupa od oko sto radnika iz nekolikozrenjaninskih preduzeća. Tom prilikom, osnovan je Koordinacioniodbor radničkih protesta u Srbiji, koji se potom širio kroz podrškuzahtevima radnika i malih akcionara "Trudbenik gradnje", "Srboleka","Vršačkih vinograda", "Jugoremedije", "Ipoka", IP "Prosvete" i drugihpreduzeća. Nakon godinu dana koordiniranih protesta, informisanja oproblemima drugih i uzajamne javne podrške, iskustva koja smo stekligovore nam da će Srbija ostati zemlja bez perspektive sve dok vlast izkorena ne promeni svoju politiku.Radnici "Zastave elektro" i "Vršačkih vinograda" su pre više od godinudana uspeli da odlučnom i solidarnom borbom nateraju državu daraskine privatizacione ugovore sa kupcima koji su upropastili njihovapreduzeća. Međutim, nakon raskida ugovora, Ministarstvo ekonomijenije preduzelo ništa kako bi utvrdilo odgovornost Agencije za privatizacijuza lošu kontrolu izvršenja ugovornih obaveza, već je nastavilo daradi protiv interesa preduzeća, radnika i malih akcionara, kao što su točinili i bivši vlasnici sa kojima je raskinut ugovor. "Vršački vinogradi"su još uvek pod kontrolom države, čiji zastupnik ignoriše inicijative sin-23


dikata i malih akcionara, kao što je to činila i uprava koju je kontrolisaoDarko Šarić. Umesto da država sagleda svoje greške i sasluša šta predlažuoni čija je borba spasila "Vršačke vinograde", radnici i mali akcionarinemaju čak ni informaciju kakav je, i postoji li uopšte plan državeda se preduzeće oporavi. Šarićevim kapitalom je kupljen i zrenjaninskiIPOK. Preduzeće je nedavno takođe vraćeno u državno vlasništvo, aliopljačkano, u finansijskoj blokadi. Ukoliko što pre ne nabave sirovine,za koje nemaju novca, IPOK će vrlo brzo završiti u stečaju. Radnici ćeostati bez posla, a akcionari bez akcija, krivicom državnih organa kojinisu kontrolisali poreklo novca u privatizaciji.Radnici "Zastave elektro" iz Rače prošle godine su svojim protestimai blokadama saobraćajnica doveli do toga da Ranko Dejanović,suprug predsednice Narodne skupštine, "vrati" preduzeće državi, nakonšto ga je zadužio i upropastio. Nesavesni kupac je nagrađen, takošto je država iz Fonda za razvoj vratila njegove dugove, a kažnjeni suradnici. Ministarstvo je imovinu fabrike prodalo južnokorejskoj korporaciji"Jura", ucenilo radnike ili da uzmu otpremnine, ili da se zaposleu kompaniji koja je kupila imovinu "Zastave elektro", da bi ih na krajuministar optužio da su prevaranti i neradnici zbog toga što su odlučilida uzmu otpremnine. Ministarstvo ekonomije, lokalna vlast i svi drugikoji su prošlog leta nastojali da uguše radnički protest, danas sami sebeproglašavaju zaslužnim da su u Raču doveli "Juru" i otvorili hiljadunovih radnih mesta.Radnici i mali akcionari "Prosvete" su višemesečnim štrajkom primoraliAgenciju za privatizaciju da primeni zakon i raskine ugovor sanjihovim kupcem. Čemu se sada mogu nadati, znajući iskustva kolegaiz drugih preduzeća? Da li će i za njih raskid ugovora i povratak poddržavnu kontrolu biti kazna zato što su se borili za svoja radna mesta?Radnici "Trudbenika" su proterani iz preduzeća koje se nalazi nalokaciji atraktivnoj za investicije u nekretnine. Čitavu zimu su provelina ulici zahtevajući da se primeni ugovor i spase preduzeće od propasti.Nakon što su dva radnika umrla tokom protesta, Vlada je reagovalatako što je štrajkačima iz državnih sredstava isplatila otpremnine.Njihov bivši gazda, Dragan Kopčalić, i dalje je vlasnik "Trudbenika".Preduzeće više ne radi, a Kopčalić sada traži od države da isplati otpremninei onim radnicima koji nisu bili u štrajku, kako bi mu ostalaprazna lokacija.Radnici i mali akcionari "Srboleka" bore se od 2007. godine protivsamovolje Jovice Stefanovića koji ih vodi u propast. Iskoristili susve zakonske mogućnosti da zaštite svoju imovinu. Ispostavilo se da24


u Srbiji ne postoje mehanizmi da zaustavite pljačku koja se godinamaodvija pred vašim očima, odnosno da su naši zakoni pisani protiv interesamalih akcionara i radnika. Ostaje nam samo ulica, međusobnasolidarnost i podrška javnosti. Ipak, pokazalo se da su dometi ovakveborbe ograničeni, jer čak i uspešni protesti dovode samo do polovičnoguspeha koji se vrlo brzo pretvori u poraz. Sigurni smo da će država podpritiskom protesta i medijske pažnje na kraju naći način da Jovicu Stefanovićaizbaci iz "Srboleka". Možda će joj sam Stefanović "vratiti akcije",možda će mu ih uzeti kao imovinu stečenu kriminalom. Međutim,da li će akcionari i radnici ikada biti obeštećeni za višegodišnju plajčkui kakva će dalje biti sudbina njihove imovine i radnih mesta?Jasno je da svi moramo podneti teret krize. Svi smo, istina je, doprinelida do nje dođe. Mnogi radnici u Srbiji prekasno su ušli u borbu zasvoje preduzeće, i u tome je naša nesumnjiva odgovornost za situacijuu kojoj se nalazimo. Šta je, međutim, sa odgovornošču onih koji su "navreme" počeli da nas pljačkaju? Oni svoj deo tereta krize ne podnose.Naprotiv, oni su nagrađeni. Dokle god se u Srbiji na taj način bude delilapravda, imaćemo sve manje radnika na radnim mestima, a sve višeljudi na ulicama. Sigurni smo da nije ni u interesu političke vlasti u Srbijida na kraju ostanu sami sa tajkunima, zbog toga povremeno i izlazeu susret pojedinim radničkim zahtevima. Takvi koraci su nedovoljnida zaustave propadanje. Ukoliko se malim akcionarima i radnicima nebude omogućilo da odlučuju o sudbini svojih preduzeća, ukoliko se idalje budu gazili naši interesi, ukoliko naša borba i dalje bude teren zamanipulacije i nastavak pljačke, kriza će se samo još više produbljivati.Radnici "Jugoremedije", "Srboleka", "Vršačkih vinograda", "Prosvete","Trudbenika" i brojnih drugih preduzeća u Srbiji već su nebrojenoputa pokazali upornost da istraju u svojim zahtevima. Nemamo razloganikome da pretimo "radikalizacijom" i "omasovljenjem" protesta, jerukoliko se tiranija interesa krupnog kapitala nastavi, niko neće moratida poziva građane Srbije da izađu na ulice.U Beogradu, 26. septembra 2010. godine,Radnički pokret Srbije 1[objavljeno u listu ''Pokret'', izdanju Pokreta za slobodu]1 Radnički pokret Srbije - udruženje građana registrovano od strane Koordinacionogodbora radničkih protesta u Srbiji.25


An-privazacioni protes u SrbijiU razgovoru za Znet, Milenko Srećković govori o poslednjemtalasu radničkih protesta u Srbiji, Agenciji za privatizaciju,radničkom pokretu, i Koordinacionom odboru radničkihprotesta.Global Balkans: MMF je trenutno u Srbiji radi pregovora opreraspodeli fondova. Kakva je trenutna situacija u Srbiji upogledu ekonomske krize?Milenko Srećković: Trenutni privredni kolaps u Srbiji dogodiobi se i bez ``ekonomske krize``. Prouzrokovan je nizom dosadašnjihekonomskih mera neoliberalnog karaktera. Privatizacija u Srbiji, kaocentralna mera te vrste, dovela je do upropašćivanja fabrika i do opštedeindustrijalizacije zemlje. Ona je u svom najekstremnijem obliku započeta2001. godine kada je nova srpska ’’demokratska’’ vlada donelanovi neoliberalni Zakon o privatizaciji. Tada je protivustavno konfiskovanasva društvena imovina a njena privatizacija postala obavezna.Postavljen je i rok do kada taj proces treba da se sprovede – do kraja2009. godine.Međutim, danas, nakon osam godina takve privatizacije, opšte mišljenjeje da je privatizacija samo opustošila privredu koja je preživela iekonomske sankcije tokom devedesetih i NATO bombardovanje 1999.godine, i koja svakako nije bila najprosperitetnija u Evropi, ali je imalapotencijal da se razvija i zaposli veliki broj ljudi. Već 2002. godinedomaće razvojne banke, koje su mogle da kreditiraju privredu uz minimalnekamate, namerno su gurnute u stečaj. Time je otvoren prostorza otvaranje filijala stranih banaka od kojih nijedna nije razvojna. Tajčin podržali su MMF i Svetska Banka, a sproveli su ga domaći kadroviMMF-a u srpskoj vladi, koji su od 2001. stalni članovi svake vlade.Domaću privredu, inače potresenu desetogodišnjom krizom, više nijeimao ko da kreditira pod povoljnim uslovima.Država je retko kada pokazivala interesovanje za očuvanje proizvodnjeu preduzećima koja su zapošljavala ogroman broj radnika.Prodajom fabrika punila je budžet i kupovala privremeni socijalni mir,a stranim kompanijama omogućavala infrastrukturne povoljnosti radigreen field investicija u ’’slobodnim zonama’’ u kojima se otvaraju radnamesta sa minimalnom nadnicom, kako bi se iskoristila jeftina radnasnaga, koju domaći neoliberalni ekonomisti cinično nazivaju našomkvalitativnom prednošću.26


Trenutno je sve više radničkih protesta usled neisplaćivanja zarada,neuplaćivanja doprinosa, otpuštanja, itd. Radnici sve više zahtevaju raskidprivatizacije od Agencije za privatizaciju. Ta institucija je najboljiprimer da su nove “demokratske” vlasti u potpunosti zadržale modelcentralizovane komunističke države, jer je sada takav državni aparatpotreban za uvođenje neoliberalnih mera. Naime, Agencija je u celomsvetu jedinstven državni organ jer je zadužena za kreiranje procesa privatizacije,njegovo sprovođenje i na kraju za kontrolu izvršenja privatizacionihugovora. Takav svemoćni centar vlasti u Srbiji nije postojaočak ni u vreme Osmanske imperije! Naravno, upravo takva Agencijaza privatizaciju je bila potrebna da bi se sprovela krajnja namera “reformi”- da vlasnici kupuju fabrike kako bi oterali radnike, a zadržali usvom vlasništvu skupa građevinska zemljišta na kojima se nekada nalazilafabrika, ili pak prazne fabrike iznajmljivali drugima kao poslovniprostor, i tako stvorili visoku nezaposlenost kao preduslov za greenfield investicije. Radnici su vrlo često ukazivali na službenike Agencijeza privatizaciju koji su bili do guše umešani u kriminalne radnje kojimasu uništavane fabrike, međutim sistem je postavljen tako da je Agencijauvek u pravu, a i kada nije u pravu, ništa se neće desiti, jer je dobar deonovca od privatizacije otišao na finansiranje političkih stranaka, kakovladajućih, tako i opozicionih.Global Balkans: Kakva je reakcija radničkog pokreta?Milenko Srećković: Nezavisan radnički pokret u kom mi učestvujemozasnovan je na iskustvu borbe zrenjaninskih radnika kojesada pokušavamo da proširimo i u druge gradove Srbije. Zrenjanin, nekadašnjiindustrijski centar Srbije i bivše Jugoslavije, pretrpeo je opšteurušavanje industrije pa je sada zvanična stopa nezaposlenosti veća od35%. Međutim, u Zrenjaninu je bilo i fabrika u kojima su radnici pružilijak otpor, kao na primer u fabrici lekova ’’Jugoremediji’’, uspevši daizbace vlasnika koji je fabriku vodio ka stečaju, a zatim da na skupštiniakcionara postave svoju upravu, pokrenu proizvodnju i sačuvajuradna mesta. Rešivši svoje egzistencijalne probleme, nastavili su da sebore za svoju lokalnu zajednicu, osnovavši radničku političku partiju’’Ravnopravnost’’ i šireći solidarnu podršku prema radnicima drugihfabrika koji su se takođe borili. Pokret je podržan od lokalne zajednice,većeg broja kvalitetnih sindikalista koji nisu samo iz Zrenjanina, angažovanihintelektualaca, kao na primer Nebojše Popova, urednika listaRepublika, i Ivana Zlatića, aktiviste Pokreta za slobodu, itd.27


Pokret koji gradimo zasnovan je na pravu na rad, odnosno na pravuradnika da odlučuju o sudbini fabrike u kojoj su zaposleni, od koje živeoni, njihove porodice i čitava lokalna zajednica.Drugo važno uporište radničkog pokreta je Rača kragujevačka, ukojoj se trenutno vodi jedna od najupornijih i najradikalnijih borbi zaradno mesto i očuvanje fabrike. Tokom poslednjeg meseca povezalismo predstavnike štrajkačkih odbora većeg broja preduzeća i predložilida se, u trenucima kada je to moguće i kada smatraju da treba, koordinišui udruženo bore za svoja prava. Osnovali smo Koordinacioniodbor radničkih protesta u Srbiji.Global Balkans: Recite nam nešto više o novom Koordinacionomodboru.Milenko Srećković: Na protest radnika ’’Zastave elektro’’ 11. avgustaispred Agencije za privatizaciju pozvali smo kao podršku radnikedrugih preduzeća sa kojima smo do sada sarađivali, s namerom da sesolidarnost koja je do sada postojala među radnicima jednog grada,proširi među radnicima različitih gradova koji su međusobno veomaudaljeni. Na taj način stvorili smo osnovu za stvaranje Koordinacionogodbora, koji je osnovan od predstavnika ’’Zastave elektro’’ iz Rače,’’Srboleka’’ iz Beograda, ’’Šinvoza’’ i ’’Beka’’ iz Zrenjanina, a poziv danam se pridruže je upućen i drugim štrajkačkim odborima u Srbiji. Pardana kasnije pridružila nam se i ’’Ravanica’’ iz Ćuprije, a narednih danapridružiće nam se još štrajkačkih odbora. Plan je da spremni dočekamojesen za koju se predviđa eskalacija radničkog nezadovoljstva i bunta.Glavni cilj je da se solidarno borimo protiv propadanja naših fabrikai za očuvanje radnih mesta. Vlada je već napravila svoj radni tim zastišavanje radničkih protesta i zataškavanje naših problema. Sad mimoramo pokazati da smo snažni, solidarni i organizovani, jer će u suprotnomsav demokratski potencijal radničkih protesta nestati u pojedinačnimpregovorima sa vladinim radnim timom.Global Balkans: Kakve konkretne uspehe je ovaj odbor imaodo sada?Milenko Srećković: Borimo se da Vladin radni tim prihvati zapregovarače same predstavnike štrajkačkih odbora. Naime, Vlada jeunapred odredila svoje sagovornike u takozvanom ”socijalnom dijalogu”,a to su, naravno, mejnstrim sindikati. Radnici u Srbiji su vrlorazočarani u ponašanje velikih sindikata, naročito tokom poslednjihgodinu dana, od kako je počela ekonomska kriza, jer se ispostavilo dasu sindikalne centrale saveznik Vladi u smirivanju talasa štrajkova, i da28


su čak u pojedinim slučajevima sabotirali pojedine proteste. Zbog togatražimo da pregovarač sa Vladom bude koordinaciono telo u kom sedepredstavnici konkretnih štrajkačkih odbora. Izvršili smo snažan pritisak,nastavićemo to da radimo, i nadamo se pozitivnim rezultatima.A ako se pod ovim pitanjem misli na uspeh u vidu nedavne ponudeda vlasnik ’’Zastave elektro’’ vrati fabriku radnicima u vlasništvo nakonšestomesečnog radikalnog štrajka, moram da kažem da smo ovuponudu odbili. Pregovori sa Vladom su uvek skopčani sa brojnim podvalama,a i ova ponuda je jedna od njih, iako je u medijima ova vest upočetku okarakterisana kao velika pobeda radnika. Naime, daju namfabriku koju je prethodno vlasnik opteretio brojnim dugovima i hipotekama.Bilo bi samo pitanje dana kada bi bio pokrenut stečaj nad fabrikomkoja bi nam tako ’’darežljivo’’ bila poklonjena. Čak i bez stečaja,bilo bi teško pokrenuti proizvodnju ukoliko država ne anulira dugovekoje je napravio vlasnik u sprezi sa službenicima Agencije za privatizacijukoji su mu protivzakonito omogućavali da ostane vlasnik iako nijeispunjavao svoje obaveze. Borba za ’’Zastavu elektro’’ se nastavlja većsutra, 8. septembra, kada će se ponovo održati protest ispred Agencijeza privatizaciju, osim ukoliko policija opet pretnjama zabrani autoprevoznicimada voze račanske radnike u Beograd. U slučaju takvih opstrukcijaopet ćemo morati da blokiramo mesnu policijsku stanicu kaoprošli put. Ili zgradu opštine. Ili prugu.Global Balkans: Kako su žene i manjine uključene/isključeneu radnički pokret?Milenko Srećković: Ne postoji isključenost bilo koga na osnovupola ili nacionalnosti. Svako dobronameran je dobrodošao da se pridružiradničkom pokretu, bez obzira na to da li je žena, muškarac ilipripadnik neke etničke manjine. Ako smem da primetim, radnički kolektiviu kojima brojčano dominiraju žene su mnogo uporniji u borbi, iu ’’Jugoremediji’’ i u ’’Zastavi elektro’’, preko 70% zaposlenih su žene.Global Balkans: Koje su snage i slabosti ovog pokreta?Milenko Srećković: Najveća snaga je međusobno poverenje kojepostoji u pokretu, koje je od neprocenjive važnosti, i koje se gradilogodinama. A najveći problem sa kojim se suočavamo je činjenica daSrbija i bivša Jugoslavija imaju dugogodišnje nasleđe autoritarnih tajnihslužbi koje u ovom trenutku ne smeju da vrše otvorenu represijunad ljudima, već rade u interesu moćnika tako što manipulacijomi korupcijom pokušavaju da sabotiraju otpor nepravdi i eksploataciji.Mnogim ljudima su životi u potpunosti upropašćeni kada su odlučili da29


kažu da je dosta. Poražavajuće je kad danas vidite Vladu koja sebe nazivademokratskom kako, u trenutku kada predoseća svoj kraj, posežeza provokacijama, spletkama, podmićivanjem, sofizmima, ucenama, ipretnjama. Međutim, ljudima je zaista dosta svega.Global Balkans: Postoji li opasnost da desnica kapitalizujenarodno nezadovoljstvo?Milenko Srećković: Desničari su do sada uglavnom od narodnognezadovoljstva profitirali na izborima. Njihova demagogija u oblastisocijalne politike je ubedljivija i najveća dosadašnja opoziciona strankaje bliska ekstremnoj desnici. S druge strane, tzv. ’’proevropske’’ ili’’demokratske’’ stranke su korumpirane, verno sprovode neoliberalnupolitiku, a socijalne mere su im katastrofalne. Radnici prepoznaju potrebuza sopstvenom strankom, što smo već videli u Zrenjaninu, takoda ja čvrsto verujem da će se politički prostor vrlo brzo popuniti autentičnimradničkim strankama, i da radničko nezadovoljstvo više nećezloupotrebljavati desničari i lažni borci za ’’socijalnu pravdu’’.Global Balkans: Šta ljudi iz inostranstva mogu da urade dapodrže lokalni otpor neoliberalizmu?Milenko Srećković: Najbitnije nam je da se na pravi način šireinformacije o našoj borbi. Iako su problemi radnika i ugroženih slojevaslični u čitavom svetu, ipak svaka sredina uvek ima neke specifičnostikoje je potrebno detaljno upoznati da bi se izvodili zaključci. Te specifičnostičesto umeju da budu izvor nesporazuma, jer uvek i svuda imateoportuniste među levičarskim aktivistima koji rade stvari za koje znajuda će se svideti drugovima na međunarodnoj sceni, iako te aktivnostinemaju mnogo veze sa lokalnim kontekstom, ili čak štete ozbiljnoj borbiu lokalnim prilikama. Zato nam je važno da se situacija u Srbiji tačnoprenese, kako ne bi bilo prostora za manipulacije.Global Balkans[objavljeno na Znetu, 7. septembra 2009]30


Smisao radničke borbe danasTribina o akvnosma Koordinacionog odbora radničkihprotesta u SrbijiU iskustvu borbe radnika iz Koordinacionog odbora radničkihprotesta sa finansijskim i političkim centrima moći uvekse nailazilo na trag koji vodi ka samoj srži strukture vlastikoja je odgovorna za dvadesetogodišnje razaranje zemlje,izjavio je Ivan Zlatić iz Pokreta za slobodu na tribini koju je16. januara organizovao list Republika zajedno sa Koordinacionimodborom radničkih protesta u Srbiji i lokalnim pokretomRavnopravnost.Uvodno izlaganje na tribini dao je Nebojša Popov, urednik lista Republika,koji je objasnio zašto se ovaj list bavi aktivnostima Koordinacionogodbora radničkih protesta. Najpre je podsetio da se u Srbijidosta piše o radničkim štrajkovima, ali na različite načine. Mediji impretežno posvećuju kratku i površnu pažnju, tražeći u njima elementeafere, skandala ili devijantnog ponašanja, čime ih potpuno obesmišljavaju.Istovremeno, neki aktuelni društveni procesi, smatra Popov,nekritički se predstavljaju kao nužnost koja se mora prihvatiti i protivkoje se ništa ne može, pa se na taj način oduzima vrednost i samomčinu bunta i protivljenja. Protivljenje današnjim »nužnostima« i »nužnimpromenama« biva proglašeno kriminalnim činom ili izjednačavanosa brojnim stereotipima o retrogradnim ostacima parazitskih samoupravljačkihnavika iz doba komunizma. Popov je rekao da Republiku,kao i njega lično, »najviše zanima kakav smisao daju svojim aktivnostimaoni koji učestvuju u radničkim protestima i štrajkovima«, a zatimnaveo da »u teoriji postoje neka veoma važna mesta, ideje, autori, kojisu danas izuzetno važni da bismo razumeli smisao koji ljudi pridajusvojoj delatnosti«. Jedan od njih je i Alber Kami »koji piše o jednoj dugoji bogatoj kulturi pobune«. Ali pobuna ima različite oblike. »Neki sukrajnje destruktivni jer nacizam, i staljinizam, i fašizam su takođe bilepobune, ali krajnje desnog tipa«. Međutim, postoje i neke kreativnepobune, rekao je Popov. Anri Lefevr je »proučavao kako ljudi menjajusvoj život; ne samo na radnom mestu, nego i van radnog mesta, tokomslobodnog vremena, u svakidašnjem životu, nalazeći u tome smisao ličnei zajedničke egzistencije«. Popov je podsetio i na razlikovanje koje jeuveo Žan-Pol Sartr na serijalne grupe i grupe u fuziji. U prvoj grupi nepostoji nikakvo intelektualno, duhovno, duševno, moralno strujanje,31


nego se njeni članovi uglavnom ponašaju kao ljudi u masi, bez naročitorazvijenog osećanja lične i kolektivne odgovornosti. Kastorijadis je,isto tako, proučavao ljudske sposobnosti da oblikuju i preoblikuju ličnii zajednički život. Najzad, postoje i sociolozi koji su najveću pažnju pridavaliakcionom istraživanju, dakle istraživanju koje prati akcije ljudii iznutra pokušava da razume šta to ljudi rade. Imajući sve to u vidu,kaže Popov, »Republika je nastojala da prati aktivnosti različitih grupakoje su imale kritički odnos prema načinu privatizacije u ovoj zemlji,i koje se nisu zadovoljavale samo time da dokazuju da postoje lopovi,otimači, prevaranti i falsifikatori, nego su tražile mogućnost da neštonaprave, da to bude drugačije, koje su držale do sebe i nisu sebe smatralemasom s kojom može da radi ko šta hoće nego su svojom delatnošćuhtele nešto da naprave, da naprave jedan ambijent u kojem sepoštuje zakon, da naprave jedan ambijent u kojem se poštuju ugovori,da naprave ambijent u kojem mogu trajnije da raspolažu svojim znanjem,svojom strukom, svojom firmom, u korist vlastitu, u korist svojeporodice, lokalne zajednice, i društva«. Odnedavno, Republika nastojida prati i pokušaje povezivanja različitih sličnih grupa koje se bore zatako nešto, a među njima su radnici »Srboleka« i »Trudbenika« iz Beograda,»Ravanice« iz Ćuprije, »Zastave elektro« iz Rače, »Šinvoza«,BEK-a, »Jugoremedije« iz Zrenjanina, i »Vršačkih vinograda« iz Vršca.Popov je zatim govorio o potrebi da se bude informisan o pokušajimaizlaska iz krize kod nas i u svetu. »Najrazvijenije kapitalističkezemlje ustanovile su da je jedan od glavnih uzroka krize redukcija sistemana špekulantski i finansijski kapital koji ignoriše razvoj proizvodnjei razvoj društva, i one nastoje da regenerišu proizvodnju i privredu, asamim tim i demokratiju«. I kod nas su »vrlo ozbiljna istraživanja ustanovilapostojanje velikog rizika od uništavanja privrede ove zemlje«.»Ukoliko se shvati da je neophodno revitalizovati i razvijati privredu,jer bez toga nema opstanka ni društva ni države, utoliko se pre i jasnijemože shvatiti koliko je važno ceniti tuđi rad, ceniti radnike, njihovuprofesiju, njihovu borbu za razvoj proizvodnje, za radna mesta, za dostojanstvo,i pojedinačno i zajedničko«, rekao je Popov.Milena Prstojević, predstavnica lokalnog pokreta Ravnopravnost,izjavila je da je osnivanje Koordinacionog odbora radničkih protestabilo neophodno sada kada je »i zakonom završena licemerna i pljačkaškaprivatizacija, kada u Srbiji gotovo ništa ne radi, kada je radnicimaopljačkan kapital koji su godinama stvarali i kada su mnoga decaostala bez kore hleba«.32


Ivan Zlatić iz Pokreta za slobodu, koji trenutno predsedava Koordinacionimodborom radničkih protesta, podsetio je da ne bi bilo prviput u Srbiji da se »brojna, široka pitanja, koja pokazuju svu dubinusituacije u kojoj se nalazimo, smandrljaju u jedan zahtev za personalnomsmenom vlasti i da se na ta pitanja zaboravi«. Rekao je da takvipredlozi već dolaze iz političkih krugova, ali da to nije nikakvo rešenje.U iskustvu borbe radnika iz Koordinacionog odbora sa finansijskim ipolitičkim centrima moći uvek se nailazilo na trag koji vodi ka samojsrži strukture vlasti koja je odgovorna za dvadesetogodišnje razaranjezemlje. Na primer, vlasnik »Trudbenika« je Dragan Kopčalić, blizakDemokratskoj stranci kao njen finansijer. Ranko Dejanović je suprugSlavice Đukić Dejanović, predsednice parlamenta. »Bez rasplitanja tesprege finansijske i političke moći, koja generiše krizu u Srbiji, teškoda se ovaj problem može rešiti.« »Trudbenik« je danas u poziciji dadržava koja je utvrdila kršenje ugovora, koja je utvrdila nezakonitosti,jednostavno neće da raskine taj ugovor, i o tome odbija da razgovara.Službenici Agencije za privatizaciju kažu da je u pitanju moćan čovek iprotiv njega jednostavno ne mogu ništa da preduzmu. »Osnovni motivzbog kojeg su radnici krenuli u borbu je činjenica da firma propada, daće ostati bez posla i bez zarade ako nešto ne preduzmu, ali se taj problemneće rešiti ako se ostane na tome«. Radnička borba, kaže Zlatić,mora da artikuliše političke zahteve, ne u stranačkom smislu, već daradnički pokret proširi svoju borbu na politički teren. U suprotnom,svešće se na pojedinačne uspehe koji će ostati trajno ugroženi.Mohora Doru iz Vršca, koji je u prethodnom broju Republike objaviotekst »O radničkoj participaciji u upravljanju privredom«, govorioje o mogućim prednostima radničkog akcionarstva ukoliko bi zakonskaregulativa u Srbiji bila prilagođena preduzećima u većinskom vlasništvuradnika, kako u pogledu upravljanja, tako i u pogledu radnih odnosa.On je rekao da je potrebno da se promeni odnos između države iposlodavaca kako bi država reagovala na očigledna kršenja zakona odstrane poslodavaca, koja ugrožavaju radnike i njihova radna mesta. Državatreba da uvidi da radnici mogu, u svojstvu poslodavaca, da budubolji i poželjniji partneri državi, da svojim preduzećima mogu uspešnoda upravljaju i ostvaruju značajne rezultate.Doru je zatim naveo glavne prednosti radničkog akcionarstva, uuslovima povoljnog zakonskog okvira kakav postoji u Evropskoj uniji,a to su, prema njemu: motivisanje zaposlenih na bolje poslovne performanse,kako u pogledu kvaliteta proizvoda, tako i u pogledu produktivnosti;ravnomernija raspodela kapitala ostvarenog u preduzetničkom33


poduhvatu; očuvanje postojećih radnih mesta i otvaranje novih, jer seradnici više zalažu za očuvanje radnih mesta nego eksterni vlasnici kojise više zalažu za ostvarenje profita, a u našim uslovima za ostvarenjebrzog profita; stvaranje i unapređivanje preduzetničkog duha kod radnika,koji ih čini odgovornijim na poslu; radničko akcionarstvo obezbeđujekontinuirani razvoj firme, jer radnici akcionari po pravilu razmišljajudugoročno o razvoju firme, a i osetljiviji su na rešavanje ekološkihproblema jer žive u sredini u kojoj se odvija poslovanje firme zarazliku od eksternih vlasnika koje zagađenje životne sredine ne pogađaneposredno; zaposleni ostvaruju veće prihode – u slučaju poslovnoguspeha zarade zaposlenih su mnogo veće nego u drugim firmama, a iobezbeđuju veće fondove za upotrebu u nepredviđenim okolnostima,na primer za slučaj penzionisanja ili gubitka posla; socijalna sigurnostje veća.Nakon uvodnih izlaganja publici su se obratili predstavnici radničkihkolektiva koji su pristupili Koordinacionom odboru radničkih protesta.Prvi je govorio Vladimir Novaković, potpredsednik Štrajkačkog odbora»Trudbenik gradnje«, koji je rekao da radničke borbe jesu teške,ali da se u svemu mora misliti na potomstvo kojem bi trebalo da preostanumogućnosti da proizvodi kako bi sebi obezbedilo egzistenciju ipristojan život.Jon Popov iz »Vršačkih vinograda« govorio je o trnovitoj borbi zaočuvanje fabrike od stečaja i za raskid kupoprodajnog ugovora s neodgovornimvlasnikom, nakon koje su naišli na glavnu prepreku a to jedržavna birokratija, koja je »umešana u sve naše današnje probleme«,kao i na probleme u samoj lokalnoj samoupravi sa lokalnim finansijskimmoćnicima. Popov je ohrabrio radnike akcionare »Jugoremedije«da se ne odriču svog vlasništva nad fabrikom i da ne prodaju akcije,već da brinu o budućnosti i fabrike, a samim tim i lokalne zajednice.Da je privatizacija bila postavljena na zdrave osnove, rekao je, i kodnas bi, kao i u Sloveniji, zaživeo radničko-akcionarski oblik upravljanjaprivrednim subjektima. Jon Popov je rekao da je udruživanje radnikau Koordinacioni odbor radničkih protesta, čiji je glavni cilj očuvanjeindustrije i zaštita radnih mesta, jedan istorijski trenutak, i da na ovajnačin treba na nivou Srbije objediniti sve radnike, kako bi razmenjivaliiskustva i našli načine da se pomogne napaćenom i osiromašenom narodu.Zoran Gočević iz »Srboleka«, podsećajući na radničko izbacivanjeJovice Stefanovića Ninija iz »Jugoremedije«, govorio je o Ninijevom34


nezakonitom trgovanju na berzi, pomoću kojeg je postao većinski vlasniki »Srboleka«, a sada firmu vodi u propast ugrožavajući pravo narad zaposlenih. »MD Nini«, rekao je Gočević, »Srboleku« duguje oko20 miliona evra, ali radnici nastavljaju da se bore i žele da pokažu odgovornostprema svojoj fabrici kao što su to uradili radnici »Jugoremedije«.Gočević je isto pozvao radnike akcionare »Jugoremedije« da neprodaju svoje akcije, da vode računa o fabrici, jer je briga o proizvodnjijedini način da se egzistencija dugoročno obezbedi. Radnici »Srboleka«,rekao je Gočević, koji su prodali svoje akcije za samo godinu danasu potrošili sav novac, iako su od prodaje imali i po 20–25.000 evra, adanas više nemaju šta da jedu. Novac u ovakvom društvu često morada bude imperativ, ali treba očuvati proizvodnju »za sutra-prekosutra,kad ova ludnica prođe« i kad današnjoj otimačini svi zajedno stanemona put.Zdravko Deurić, direktor »Jugoremedije«, govorio je o problemimasa kojima se susreo nakon što je uspešno okončana radnička borbaprotiv neodgovornog vlasnika, koju je on predvodio. Briga o proizvodnjičesto je došla u sukob sa ličnim interesima i zahtevima radnika, najčešćeonima koji su nepotističkog karaktera. Međutim, rekonstrukcijafabrike radi dobijanja GMP licence bila je nužna, jer u suprotnom »Jugoremedija«ne bi mogla više da proizvodi. Zahvalio se akcionarima»Jugoremedije« koji su radnike podržali u borbi za očuvanje fabrike.Jovica Đorđević iz »Zastave elektro« govorio je o borbi za spas račanskefabrike od Ranka Dejanovića, koja je bila duga i teška, a u kojusu radnici ušli iz straha za egzistenciju. Direktoru »Jugoremedije« jeporučio da se i radnici »Zastave elektro« bore da dovedu fabriku u stanjeu kojem je danas »Jugoremedija« i da bi voleo da ima problemeo kakvima je govorio Deurić. Đorđević je rekao da danas moraju dase nose s ucenjivanjem radnika i pretnjama stečajem ukoliko ne buduposlušni, dodajući i to da su se radnici nakon odlaska bivših vlasnikaopustili, očekujući normalizaciju, ali da danas uviđaju da su time samoomogućili drugoj strani da se konsoliduje. »Izgleda da je život neprestanaborba«, zaključio je Đorđević.Ivan Zlatić je na kraju dodao da se slaže da je život neprestanaborba i da nijedna pobeda nije konačna. Sve raznovrsne priče koje supokrenute na tribini, a koje oslikavaju različiti stupanj koji je dostiglaborba jednog radničkog kolektiva, važno je poznavati kako bi mogleda se sagledaju perspektive u kojima se odvija radnička borba, stalnaborba za nezavisnost i stalna borba za slobodu.35


Nakon tribine, Koordinacionom odboru radničkih protesta pridružilisu se i radnici IPOK-a, fabrike kukuruznih prerađevina iz Zrenjanina,koji su u štrajku jer im se već mesecima ne isplaćuju plate.Pre tribine emitovan je dokumentarni film o »Šinvozu« čiji su autoriDragan Gmizić i Dragan Kolarov, a zatim se publici obratio ŽelimirŽilnik koji je govorio o tome kako je tokom protesta radnika »Šinvoza«,u decembru 2007, došao u fabriku očekujući da će snimiti radnike koji»krčme imovinu« i otimaju se o poslednje ostatke upropašćene fabrikea zapravo bio iznenađen stepenom svesti tih ljudi s kojom se suočavajusa korumpiranom privatizacijom u koju su gurnuti. Kao direktorpreduzeća »Terra film« i on sam, rekao je Žilnik, suočava se sa malverzacijamau privatizacionom procesu, preko pokušaja da se ukine odlukao aukcijskoj prodaji tog preduzeća, kao i pokušaja da se društvenaimovina prikaže kao državna imovina, u čemu učestvuje i Republičkadirekcija za imovinu Republike Srbije. Ali istina, dokumenti i pravdasu na našoj strani, kaže Žilnik, što nije mnogo u ovim špekulantskimvremenima, ali može da bude dovoljno ukoliko budemo uporni u dokazivanjuistine.Nakon Želimira Žilnika publici se obratio i Mita Lisica, predstavnikradnika »Šinvoza« koji već godinama ukazuje na pljačku i kriminal ufabrici i upozorio na pretnje radnicima koji se angažuju na dokazivanjukorupcije.Tribinu je vodio Slavko Golić iz »Građanske čitaonice« u Zrenjaninu.Milenko Srećković[objavljeno u listu ''Republika'', februara 2010]36


JugoremedijaJugoremedija, ZrenjaninZrenjaninska fabrika lekova Jugoremedija privatizovana je 2001.godine, tako što je radnicima i penzionerima pripalo 58% akcija, a državi42%. Država je 2002. godine svoj udeo prodala niškom biznismenuJovici Stefanoviću-Niniju, koji je u tom trenutku još uvek bio naInterpolovoj poternici kao intimus Smiljka Kostića u švercu cigareta.Na skupštini Jugoremedije 2003. godine mali akcionari odbijaju Ninijevpredlog da preko dokapitalizacije postane većinski vlasnik, pa onfalsifikuje odluku o dokapitalizaciji, upisuje se u sudu kao vlasnik 62%akcija i počinje sa progonom radnika aktivnih u sindikatu i udruženjumalih akcionara. Otkazi dvojici radničkih lidera bili su povod zaprvi štrajk u Jugoremediji decembra 2003. godine. Početkom januaraštrajk je uspešno okončan, a naporedo sa aktivnostima u fabrici udruženjeakcionara podnosi tužbu sudu za poništaj dokapitalizacije. Stefanovićraspušta fabričko obezbeđenje, uvodi svoju privatnu vojsku uJugoremediju i pojačava pritisak na radnike, zbog čega u martu ponovodolazi do štrajka. Radnici izbacuju privatno obezbeđenje iz fabrike,a Stefanovićev menadžment napušta Jugoremediju. Tokom leta su višeputa pokušavali da se nasilnim putem vrate, ali bez uspeha. Međutim,19. avgusta Ninijeva privatna vojska je ponovo isprovocirala tuču saradnicima-akcionarima, što je policiji poslužilo kao povod da uđe u fabričkikrug. Iako je zrenjaninska policija uspostavila red, Vlada je istogpopodneva u Jugoremediju poslala jedinicu Žandarmerije iz Beogradapod komandom general-majora Milivoja Mirkova. Mirkov uvečepoziva četvoricu radničkih lidera na pregovore u zgradu zrenjaninskepolicije. Tamo im saopštava da su uhapšeni. Narednih deset dana provelisu u samicama. Radnici-akcionari, većinski vlasnici Jugoremedije,20. avgusta su izbačeni iz kruga fabrike. Uprkos javnom skandalu zbogbrutalnosti Žandarmerije, uprkos nalazu Vladinog Saveta za borbuprotiv korupcije da je policija u Jugoremediji trebalo da održava red, ane da odlučuje o vlasničkom sporu koji se vodi pred sudom, Stefanovićnastavlja sa nasiljem – radnicima koji su učestvovali u štrajku dao jeotkaze. Sledeće godine je kupio beogradski Srbolek, Mentu iz Padeja...Gde god je ušao, zaveo je nemilosrdnu pljačku, prodajući robu svojim37


firmama uz popust veći od 30%. Za to vreme, 150 otpuštenih radnika-akcionaraJugoremedije vodilo je upornu borbu u javnosti i predsudom za svoje pravo na život i rad. Decembra 2006. godine, Vrhovnisud je presudio u njihovu korist. Stefanović je ostao u Jugoremedijijoš čitava tri meseca, pokušavajući da iz magacina izvuče sirovine iproizvode, kako bi onemogućio male akcionare da nakon preuzimanjauprave pokrenu proizvodnju. Radnici su blokirali ulaze u fabriku i danonoćnodežurali sve do 1. marta 2007. godine, kada je na skupštiniJugoremedije više od 4000 malih akcionara prikazalo nadpolovičnuvećinu i izabralo novo rukovodstvo.U naredne tri godine, radnici-akcionari Jugoremedije su sami,oslonjeni isključivo na svoj rad i svoje resurse, investirali preko desetmiliona evra u usklađivanje proizvodnje sa evropskim standardima.Istovremeno, podržali su borbu radnika i malih akcionara nekolikozrenjaninskih preduzeća koji su naišli na slične probleme u privatizaciji,kao i brojne grupe iz čitave Srbije, poput radnika Zastave elektro,Trudbenika, Srboleka...Stefanović je nastavio sa pljačkom i nasiljem nad radnicima i akcionarimapreduzeća koja je kupovao u privatizaciji. Uhapšen je 9. novembra2010. godine, pod optužbom da je oštetio radnike i akcionareSrboleka za preko pet miliona evra.Milivoje Mirkov je danas penzioner, i komesar za bezbednost Fudbalskogsaveza Srbije.Stvorena pod okriljem kombinata Servo Mihalj 1961. godine, odbranjenasolidarnom borbom radnika i malih akcionara, Jugoremedijaje danas jedino preduzeće u Srbiji u kom, kroz organe akcionarskogdruštva, živi duh istinske samouprave.Onakve kakva verovatno nije postojala ni u vreme «samoupravljanja».Ivan Zlatić38


Koreni miraintervju sa Zdravkom Deurićem, vođom radničke borbea zatim generalnim direktorom JugoremedijeNakon duge i neravnopravne borbe protiv prljavog kapitala,korumpirane vlasti i njihove ideološke mašinerije, radniciakcionariJugoremedije su na skupštini preduzeća održanoj1. marta ove godine napokon preuzeli upravu nad svojom fabrikom.Za prethodne četiri godine, zadivili su i domaću i međunarodnujavnost upornom i solidarnom borbom protiv nasilja i pljačke, za svojavlasnička i radnička prava.Štampa u Srbiji pomno je pratila njihovu borbu, mada često na načinkoji ne doprinosi mnogo rasvetljavanju prave prirode ovog nesvakidašnjegfenomena. Najčešće se pisalo o sumnjivom poreklu kapitalakojim je Jovica Stefanović Nini 2002. godine kupio 42% Jugoremedije,i špekulisalo se o njegovim tragovima. Pominjani su razni akteri, plelese brojne teorije: Tasos Papadopulos, odnosno novac koji je Miloševićevanomenklatura tokom devedesetih iznela iz Srbija na Kipar; VančoČifliganec, odnosno novac od šverca oružja tokom rata u Bosni...Radnici su pretežno pominjani ili kao žrtve nasilja, ili kao hajduci.Retko kao dobro organizovana grupa sa artikulisanim zahtevima itežnjama. U razgovoru sa Zdravkom Deurićem, liderom radnika-akcionaraJugoremedije i sadašnjim predsednikom Upravnog odbora fabrike,Z magazin je pokušao da sazna kako izgleda osvajanje slobode uJugoremediji nakon 1. marta, i kakve su šanse da plodovi gneva postanukoreni mira. Pre svega, da li su, uprkos negativnim predviđanjimaneoliberalnih ideologa u Srbiji, radnici-akcionari u stanju da odgovoreposlovnim izazovima jedne tako složene industrije kao što je fabrikalekova?Zdravko Deurić: Po ulasku u fabriku, zatekli smo užasno stanje.Proizvodnja je bila obustavljena još krajem prošle godine, poslednjaplata isplaćena u decembru, tehnološka para i telefoni isključenizbog dugova, račun firme blokiran...Povrh svega, poreska uprava, koja je godinama puštala Stefanovićada ne plaća porez, nakon našeg ulaska odjednom je krenula da potražujetaj nagomilani dug, za koji su delom i sami odgovorni.Razgovarali smo sa njima i o reprogramu, ali bez uspeha. U takvimuslovima se, dakle, ne radi samo o sposobnosti uprave da vodi predu-39


zeće - Stefanoviću se godinama toleriše da ne plaća porez; međutim,kada radnici-akcionari preuzmu fabriku, poreska uprava nam ne dozvoljavareprogram čak i kada ponudimo sirovinu kao zalog da ćemoplatiti. I još se prave blesavi, objašnjavaju nam kako je nečuveno daporeska uprava uzima sirovinu kao zalog. A nije nečuveno da JovicaStefanović godinama ne plaća porez i da ga nadležni državni organ čaki ne opominje, ili da mu, ne daj bože, blokira račun. To je samo jedan odnačina kako se u praksi sprovodi ideologija po kojoj postoje dve vrsteprivatnih vlasnika - oni čiju imovinu vlast štiti svim sredstvima, zakonitimi nezakonitim, i oni drugi, radnici akcionari, koji ne mogu daostvare ni svoja zakonska prava, a kamoli da im država reprogramomduga pomogne da se izvuku iz krize u koju ih je sama uvukla nezakonitomprivatizacijom. — Na kraju smo, da bi vratili dug za porez, moralida prodamo deo imovine Jugoremedije, akcije koje smo imali u AIKbanci. Tako smo uspeli da deblokiramo račun fabrike, i da isplatimodug za plate za decembar i januar, ali je posle svega par dana Stefanovićpustio na realizaciju menice koje je Jugoremedija navodno pravilasa drugim firmama u njegovom vlasništvu, i ponovo nas blokirao. Temenice su, tvrdimo, falsifikat, pošto nam Stefanović nikada nije predaopečat Jugoremedije, nego smo pravili novi, ali on sada sa starim možeda pravi menice datirane na decembar prošle godine, i da nas blokirazbog naduvanih dugova prema njegovim firmama. O izdavanju tih menicau Jugoremediji ne postoji nikakav pisani trag.Na sve ovo dodajte da naša sirovina za lek Sinkum 4, za koji će Ministarstvozdravlja morati da traži interventan uvoz, zbog nestašice nadomaćem tržištu, dakle sirovina za taj lek koju je Stefanović uvezaopreko svoje špedicije, već mesecima stoji u carinskim magacinima, jeršpedicija neće da nam je isporuči, iako je avansno plaćena. Kažu jednostavno:«Ne damo, tužite nas!».To bi bili «poslovni izazovi» sa kojima se suočava uprava radnikaakcionarau Jugoremediji. Što se same proizvodnje tiče, pokrenuli smoje za manje od mesec dana po ulasku u fabriku. Pre tri godine, kadasmo dobili otkaze, rekli smo ministru Bubalu: ako je vaš jedini interesda se u Jugoremediji obnovi proizvodnja, kao što tvrdite u medijima,onda vratite radnike na posao, jer mi smo proizvodnja. Sada smo to idokazali. Problem je, međutim, što preduzeće koje nije pod kontrolomtajkuna bliskih vlasti u Srbiji ne može da posluje u uslovima slobodnekonkurencije, već njegova uprava najveći deo svoje energije troši spasavajućise od pljačke i stečaja.40


Položaj radnika u Srbiji danas je užasan, možemo reći daviše nikakva radnička prava ne postoje - raste rad na crno,nove privatne firme ne dozvoljavaju sindikalnu aktivnost,stari sindikati postoje samo forme radi, dele se otkazi zbogučešća u štrajku, od žena se prilikom zapošljavanja tražepismene izjave i druge garancije da neće ostati u drugomstanju... US Steel Serbia čak u pravilniku o ponašanju svojihzaposlenih ukida radnicima njihova elementarna političkaprava - na primer upućuje ih da se obraćaju državnimorganima isključivo preko US Steela, zabranjuje im da komunicirajusa novinarima, i tome slično. Da li Jugoremedija,kao fabrika kojom upravljaju radnici, može uticati da seovakvo stanje promeni?Zdravko Deurić: Sindikat Jugoremedije je zaslužan za naš povrataku fabriku podjednako kao i udruženje akcionara, i sada je dužnostnove uprave da tom i takvom sindikatu, koji je pokazao da je ustanju da štiti interese i prava radnika, omogući nesmetan rad. Novauprava u sindikatu pre svega vidi partnera u razvoju fabrike iako jesigurno da će rneđu nama biti i sukoba. Ne bih da zvučim melodramatično,ali sindikat i uprava fabrike su u nekoj vrsti prirodnog konfliktai potrebno je puno razumevanja na obe strane da se dođe do rešenjakoje je u zajedničkom interesu. Iako Jugoremedijom upravljaju radnici-akcionari,ne treba se zanositi da će naša saradnja sa sindikatombiti jednostavna, jer naši vlasnici imaju jedan interes kao akcionari,a sasvim drugi kao radnici okupljeni u sindikat. Pritom nisu svi maliakcionari Jugoremedije ujedno i njeni radnici, i ja kao predstavnikuprave preduzeća moram biti naročito pažljiv u zaštiti intersa spoljnihakcionara i penzionera, kao što će, pretpostavljam, i rukovodstvo sindikatanaročito da obrati naročitu pažnju na prava onih radnika kojinisu akcionari Jugoremedije. Ako uspostavimo odnos saradnje izmeđusindikata i uprave Jugoremedije, a siguran sam da hoćemo, to bi trebaloda pokaže svim radnicima u Srbiji da sindikalna borba ima smisla,da se može pobediti.Nažalost, visoka nezaposlenost u zemlji izuzetno pogoduje poslodavcimakoji uskraćuju prava svojim radnicima na način na koji si opisao.Od nekada moćnog kombinata Servo Mihalj u Zrenjaninu, Jugoremedijaje danas gotovo jedina fabrika koja radi i isplaćuje plate svojimradnicima. Skrobara, šećerana, industrija mesa Bek, niko više ne radi,41


što znači da preko dve i po hiljade radnika nema od čega da izdržavasvoje porodice. U takvim uslovima, lako je poslodavcu da zapošljavaradnike na crno, da im isplaćuje po par stotina evra na ruke, jer i natakvo bedno radno mesto u svakom trenutku kidiše još deset, dvadesetjednako kvalifikovanih Ijudi koji će pristati, čak jedva dočekati da radepod istim uslovima. Da li se od radnika u takvom položaju, od radnikakoji zvanično i nije radnik, i koji i bez suprotstavljanja poslodavcu,samo iz nečijeg hira može da zanoći kao radnik, a osvane na ulici, moželi se od njega očekivati sindikalna borba? Pogotovu ako se ima u viduda ta borba traži dobru organizaciju, a da sindikalna infrastruktura uSrbiji u mnogim firmama više ne postoji, ili nikada nije ni postojala.S druge strane, i mi smo tri godine bili bez posla, pa smo se na krajuipak izborili. Mislim da sindikalna borba ipak najviše zavisi od samihradnika. Ni jedna vlast, ni jedan poslodavac nam neće pokloniti našaprava ako se sami za njih ne izborimo. Slažem se da država treba daštiti radnike od takvih ucena poslodavaca kakve se dešavaju u Srbiji,odnosno da sprovodi Zakon o radu, ali vlast sama po sebi nikada nećeizgraditi delotvorne mehanizme za ostvarenje radničkih prava. Za to jeneophodna inicijativa od strane radnika.Neoliberalna štampa vas optužuje da ste ’’samoupravljači’’.Kakav je tvoj odnos prema samoupravnom socijalizmu i dali misliš da je u to vreme radnička klasa zaista upravljalafabrikama u bivšoj SFRJ? Kakve su, i da li uopšte postoje,dodirne tačke između radničkog samoupravljanja i radničkogakcionarstva?Zdravko Deurić: O čitavoj toj galami ja pre svega mislim da jepotpuno besmislena. Šta god bilo ko od nas mislio o samoupravljanju,ono je stvar prošlosti, i sada se poteže samo iz razloga da se napraviideološka magla oko vlasničkih sukoba, da se radnici-akcionari označekao nazadni delovi društva, kao neko ko se ne bori za svoja vlasničkaprava, nego je zapravo eksponent nekakve opasne ideologije.S druge strane, mislim da o samoupravljanju svakako treba govoriti,ali na jedan sasvim drugi način.Koliko se ja sećam, onako kako je zamišljeno i ispovedano, samoupravljanjenikada nije funkcionisalo. Radničke savete je kontrolisalapartijska vlast, a oni su aminovali odluke direktora, koje je takođekontrolisala partija. Svaki put kad bi se radnici pobunili, kada bi ušli uštrajk, bilo zbog plata, zloupotreba rukovodstva, ili nečeg drugog, bilibi proglašeni za opasne elemente, za ’’đilasovce’’, ’’četnike’’, ’’ustaše’’,42


ili već nešto drugo što je u to vreme bila ideološka poštapalica za diskvalifikaciju— kao što je danas ’’samoupravljač’’. Ja, dakle, mislim damehanizmi samoupravljanja jesu preživeli do danas, ali da se oni nalazepod moći partijske vlasti da odlučuje ko jeste, a ko nije podobanda bude vlasnik fabrika u Srbiji. To što umesto jedne partije na vlastisada imamo njih pet ili deset, to i nije neka promena. Razlika je jedinošto su radnici danas u mnogo gorem položaju nego što su bili u vremeSFRJ, jer više ne postoji ona ideološka obaveza vlasti da ih tretira kao’’vladajuću klasu’’, što oni nikada nisu bili, ali im je omogućavan relativnolagodan život kako bi verovali da jesu, ili da ne bi postavljali topitanje iz straha da će izgubiti taj lagodan život. Danas vlast više nemanikakvih obaveza prema radnicima, jer je opšte mišljenje da nas je samoupravljanjeupropastilo i da sada moramo preći u kapitalizam, i tona neki najsuroviji kapitalizam u kojem radnik treba da ima što manjeprava. A struktura partijske države, koja je zapravo uništila zemlju, svevreme opstaje i samo po potrebi menja ideološku matricu.U tom smislu, radničko akcionarstvo po mom mišljenju nikako nijekontinuitet sa samoupravljanjem, već, naprotiv, može da uspe samoako se skupštine akcionara ne pretvore u nekadašnje radničke savete, iako vlasnici, bili oni radnici ili ne, budu zaista odlučivali o svojim preduzećima,umesto da ’’idu po mišljenje u centralu’’.Da pričamo malo o budućnosti. Ako se nešto ne promeni, fenomenradničkog akcionarstva u Srbiji će izumreti zajednosa generacijom radnika koja je dobila akcije u privatizacijidruštvene svojine. Malopre si pomenuo potencijalni jaz izmeđuradnika Jugoremedije koji su imali sreće da u određenimistorijskim okolnostima postanu suvlasnici fabrika ukojima rade, i mlađih radnika, koji nisu vlasnici akcija. Dali je moguće održati radničko akcionarstvo i nakon što muistekne rok koji je predvidela vlast - kad stari radnici odu upenziju.Zdravko Deurić: Vrlo teško pitanje u ovom trenutku. Jugoremedijase sada bori da ponovo deblokira svoj račun i ispliva iz opasnostiod stečaja u neke mirnije vode. Naravno da treba razmišljati štaposle, ali mi se to pitanje sada čini suviše dalekim.Jedna stvar je sigurna - ta institucija radnika-akcionara, koja jestvorena u privatizaciji, a kojoj smo mi u Jugoremediji i druge grupekoje se bore za svoja vlasnička prava, dali neko realno značenje i učinilije delotvornom, to sada može biti uporište za razvoj Srbije u onom43


pravcu u kojem smo hteli da krenemo posle 5. oktobra. Moje mišljenjeje da tu instituciju svakako treba očuvati i kad prođu ti neki uslovi ukojima je nastala, više slučajno nego što je vlast htela da mali akcionarizaista budu vlasnici fabrika. E sad, kako i na koji način... Uostalom,na Zapadu je sasvim normalno da firme motivišu i vežu dobre radniketako što ih proizvedu u akcionare i partnere. U ovom periodu od kakosmo preuzeli fabriku, novoj upravi su mnogi mladi radnici, koji nisuakcionari Jugoremedije, bili od velike pomoći u oživljavanju fabrike. imislim da Jugoremedija jednog dana možda treba da im se oduži takošto će ih promovisati u akcionare. Ali otom-potom!Ivan Zlatić[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta zaslobodu, juna 2007]44


Film ’’Ugovor na štetu trećeg’’ (2005)(Scenario, montaža i režija Ivan Zlatić)Uspeh dugogodišnje borbe radnika Jugoremedije osim naradničkoj solidarnosti, dobroj organizovanosti i upornosti,počiva i na dobroj artikulaciji borbe, zahteva, i čitave problematikes kojom su se radnici ni krivi ni dužni suočili u mutnimvremenima domaće tranzicije i privatizacije.2005. godine, usred borbe radnika zrenjaninske fabrike lekova Jugoremedija,osim brojnih članaka, dopisa, pisama podrške, konferencijiza štampu, kojima se pokušavalo da se probije medijsko ignorisanjeprivatizacionih krađa, Ivan Zlatić, ovdašnji radnik-intelektualac, snimioje film Ugovor na štetu trećeg koji sistematski i detaljno analizirasloženi splet okolnosti, neodgovornosti i kriminalnog ponašanja koji seobio o glavu radnicima Jugoremedije koje naša ’’pravna’’ i ’’demokratska’’država još nije našla za shodno da obešteti zbog svih nedaća s kojimasu, državnom krivicom, morali da se suoče.Radnici koji su se preko borbe za radnički udeo u svojim fabrikamaustvari borili za golu egzistenciju, bili su dugogodišnje žrtve slepihdržavnih mera, posebno privatizacije koja je imala najkatastrofalnijeposledice po stanovnike ove izmanipulisane zemlje. Manjinski vlasnikJugoremedije Jovica Stefanović Nini, tada opranog novca ovekovečenna poternici interpola, uz državnu ilegalnu pomoć u vidu dokapitalizacije,2003. godine postaje većinski vlasnik fabrike. U decembru istegodine radnici zauzimaju fabriku i otpočinje dugotrajna i uporna borbaza istinu i pravdu.Film Ugovor na štetu trećeg sadrži mnoštvo intervjua sa akterimaslučaja Jugoremedija neposredno po povratku s poprišta. Za film govoreVerica Barać, Zdravko Deurić, Nebojša Popov, Branko Pavlović,mnogi radnici i sindikalisti, kao i Aleksandar Vlahović, tadašnji ministarza privredu i privatizaciju. Film nam rasvetljava svaki prelomnitrenutak borbe. Scene borbe sa privatnim obezbeđenjem podržanim odlokalne policije posebno su potresne i inspirativne za svakog ko verujeda se samo udruženom borbom može stati na put pljački i izrabljivanju.Borba radnika Jugoremedije je bila pravovremena. Pljačkaški receptdovođenja fabrike u stečaj a zatim njeno preuzimanje iz stečaja naosnovu potraživanja fantomskih firmi istog vlasnika, u Jugoremedijije sprečen fizičkim sprečavanjem razgrabljivanja imovine fabrike i po-45


edom nad Stefanovićem pre nego što je Jugoremediju uveo u stečaj.Uprkos tome, šteta je ipak bila ogromna. Izgubljene licence lekova, ruiniranemašine, neisplaćene plate, dugovi. Ali radnici su uspeli da seizbore s tim problemima opovrgavajući sve one koji su se zalagali zaprivatizaciju govoreći da radnici nisu sposobni da upravljaju fabrikom.Kako vidimo u Jugoremediji, ne samo da su sposobni, već to rade mnogobolje nego ranije.Uz 4. broj čitaocima Z magazina delićemo i disk sa filmom Ugovorna štetu trećeg koji je svedočanstvo o najznačajnijem radničkom poduhvatuu tranzicionoj Srbiji. Jugoremedija pod radničkom kontrolom idalje je spolja ugrožena okolnostima koje stvaraju političke mere kojese svakako ne sprovode u interesu siromašnih, i borba nije završena,ali onim što je već postignuto postavljeni su temelji za dalji napredakradničke borbe izvan Jugoremedije.Milenko Srećković[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta zaslobodu, marta 2008]46


"Hodaćemo korakom najsporijeg"... u ovom pohodu moramo brinu o poslednjem u koloniKada smo započeli štrajk u Jugoremediji decembra 2003.godine, prvu značajnu podršku su nam pružile kolege iz industrijemesa BEK, kada su našim radnicima koji su za novogodišnjepraznike štrajkovali u fabričkom restoranu, donelipakete sa svojim proizvodima. Više od salama i pašteta,nama je tada značila solidarnost kolega iz drugih zrenjaninskihpreduzeća, značila nam je poruka da nismo sami i daimamo podršku u borbi za svoja prava. Radnici BEK-a su te2003. godine razumeli da borba radnika u drugom preduzećuznači borbu za prava svakog radnika, i da će uspeh drugihznačiti korak bliže ostvarenju prava svih nas. Solidarnost jeoduvek bila radnička vrlina, ali ne samo to – solidarnost je iprevashodni radnički interes, ona je naše najjače oružje!Tokom devedesetih godina, u deceniji ratova, ekonomskih sankcijai krize, društvo u Srbiji su nagrizli strah, nepoverenje i sebičnost.Nakon 2000. godine, od početka tranzicije ka kapitalizmu i demokratiji,umesto da se Srbijom ponovo proširi stabilnost i uspostave odnosipoverenja i podrške među kolegama i komšijama, sa vrha političke ifinansijske moći nam je stigla poruka da solidarnost više nije vrlina, dasvako treba da se bori samo za sebe, da su nam svi drugi neprijatelji, jeroni koji prvi stignu na cilj imaju pravo na sve – čak i da sve nas ostavebez ikakvih prava. Naravno, svi se slažemo da društvo u pravcu razvojamogu da povedu samo najsposobniji, najstručniji i najtalentovaniji, alirazvoja će biti jedino ako se ti najsposobniji slože da je interes društvada svako od nas živ i zdrav stigne na cilj. U protivnom, trka za što bržimuspehom neće dovesti do razvoja i stabilnosti, nego do sve većih krizai novih nestabilnosti. Meksički Zapatisti, ljudi koji se bore za prava tamošnjihobespravljenih „gubitnika“ kapitalizma, stali su pod slogan:„Hodaćemo korakom najsporijeg“. Ne želim da usporavam Srbiju naputu ka privrednom oporavku, ali koliko god se svi mi zalagali za brzekonomski razvoj, neka nas slogan iz dalekog Meksika podseti da se uovom pohodu moramo brinuti o poslednjem u koloni. U protivnom,pohod nas može uništiti pre nego što stignemo do cilja.Radnici Jugoremedije danas razumeju da će naša pobeda ostatiugrožena ako radnici BEK-a, Šinvoza i drugih preduzeća ne otrgnusvoja preduzeća od propadanja, i da ćemo svoju fabriku najbolje za-47


štititi time što ćemo kolegama iz BEK-a sada uzvratiti solidarnost. Uprotekloj godini, solidarnost zrenjaninskih radnika nadjačala je plimusebičnosti koja potresa Srbiju već skoro dvadeset godina. U narednojgodini, siguran sam, radnička solidarnost Zrenjanina će pokazati čitavojSrbiji koliko jako oružje može biti u borbi protiv finansijskih ipolitičkih centara moći.Zdravko Deurić[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,29. aprila 2008]48


Naš cilj - ravnopravnostJugoremedija je započela sa izradom projekta rekonstrukcijetabletnog odeljenja, čime ulazimo u investiciju koja za ciljima dobijanje GMP sertifikata i stvaranje uslova za sigurnubudućnost.Oporavak fabrike od posledica pljačke, lošeg i nezakonitog poslovanja,bila je prva bitka koju smo morali da dobijemo da bi smo uopštemogli da razmišljamo o budućnosti Jugoremedije i ciljevima koje smosebi postavili na početku borbe: pravo na rad i ravnopravno odlučivanjeo budućnosti zajedno sa ostalim suvlasnicima. Prvu bitku smo dobili,fabrika je izašla iz blokade i danas radi punom parom. Ovaj usponće se realizovati u završnom računu Jugoremedije za 2007. godinu, kojićemo prezentovati akcionarima na narednoj redovnoj Skupštini preduzeća.Sledeći korak ka našem cilju je da nadoknadimo vreme izgubljenoza investiciju u unapređenje proizvodnje i dostizanje GMP standardado 2009. godine.Invescija u budućnostPosle četvorogodišnjeg perioda samovlašća Jovice Stefanovića, danasu Jugoremediji vrede jedino licence na proizvodnju preparata kojefabrika ima već godinama. Sa zastarelom opremom u koju godinamanije ulagano, u ovom trenutku nekog novog vlasnika ništa ne bi sprečiloda zatvori proizvodnju u Zrenjaninu i prenese licence u neku drugufabriku, gde ne mora da ulaže u modernizaciju. Još gore, ako 2009.godinu dočekamo bez GMP sertifikata, od cele Jugoremedije, samo ćelicence biti na prodaju.Drugim rečima, modernizacija Jugoremedije je pre svega interesnas, radnika-akcionara koji od nje živimo, i nerealno je očekivati da ćeje bilo koji «strateški partner» uraditi umesto nas. Poslednji pokušajdržave da nam nađe takvog partnera, doveo je Jugoremediju na ivicustečaja.Prodajom akcija koje je Jugoremedija imala u Medeli, dobili smosredstva za ulaganje u rekonstrukciju tabletnog odeljenja, nakon kojeće, pored dobijanja GMP sertifikata, kapacitet proizvodnje na ovomodeljenju porasti za 100%. Radovi na rekonstrukciji će početi najkasnijeu martu 2008. godine, i trajaće tri do četiri meseca. Ovom investicijompočinjemo sa rekonstrukcijom svih proizvodnih pogona, koja će se49


završiti do kraja sledeće godine. Po završetku celokupnog ciklusa investicija,kao što smo u nekoliko navrata već naglasili, stvorićemo usloveda dividenda u Jugoremediji bude onolika koliko danas pojedine firmeobećavaju za kupovinu njenih akcija van berze.I to sve iz sopstvenih sredstava, stvorenih u poslednjih sedam mesecizahvaljujući naporima radnika i uprave fabrike, i podršci i razumevanjusvih akcionara.Pored modernizacije pogona Jugoremediji su takođe potrebna sredstvaza osavremenjavanje opreme. Iako to nije uslov za dobijanje GMPsertifikata, svakako je interes Jugoremedije da sa modernizovanomopremom maksimalno iskoristi nove mogućnosti koje će biti stvoreneinvesticijom u rekonstrukciju pogona. Međutim, bar kako sada izgleda,sredstva za osavremenjavanje opreme nećemo moći da izdvojimoiz prihoda fabrike.Šteta iz prošlosNa drugom sastanku u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvojaodržanom u petak 12. oktobra, predstavili smo investicione planoveJugoremedije za naredni period. Dobili smo uveravanja da Ministarstvoekonomije neće remetiti naše razvojne planove iznošenjem42% akcija iz državnog portfelja na prodaju, ali i pohvale za uspešanoporavak Jugoremedije i investiciju iz sopstvenih sredstava, bez kreditnogzaduživanja. Ipak, na pomen mogućnosti da se i država uključiu investiciju za koju, nakon četiri izgubljene godine, moramo da izdvojimovelika sredstva u veoma kratkom roku, predstavnici Ministarstvasu diplomatski odgovorili da je to ipak stvar preduzeća i njegove sadašnjeuprave, te da se oni ne bi mešali. Za ovo postoji dobar izgovor,jer Centralni registar hartija od vrednosti još uvek nije preknjižio 42%Jugoremedije sa Stefanovićeve Jake 80 na Akcijski fond, tako da državaformalno još uvek nije suvlasnik naše fabrike. Ipak, suštinski, onato jeste – suvlasnik koji je odgovoran za to što danas bijemo bitku savremenom kako bi smo investiciju neophodnu za opstanak fabrike završilipre roka.Iako je još početkom 2003. godine bilo jasno da Jovica Stefanovićne namerava da izvrši ugovornu obavezu investiranja u Jugoremediju,naredne četiri godine smo slušali razne izgovore državnih organa, pa isamih ministara, zbog čega ugovor sa Stefanovićem ne može da se raskine(podsetiću vas samo da je ministar Dinkić u jednom trenutku čakrekao da država nema novca da vodi spor sa Jakom 80!). Da država nije50


sama opstruisala tužbu za raskid ugovora, spor se mogao okončati predve, ili tri godine, i mi bi smo sada već naveliko uživali plodove uspešnoginvestiranja u modernizaciju i mirno čekali 2009. godinu. Jasnonam je da se naknada štete traži na sudu, ali se ipak pitamo da li vlastiu Srbiji osećaju makar toliko odgovornosti da i bez izlaganja novomsudskom trošku pomognu da se sanira šteta koju su sami napravili, ikoju su priznali davnog 15. marta 2004. godine, kada je Ministarstvoprivrede pokrenulo spor za raskid ugovora sa Jovicom Stefanovićem.Priznali, pa im je trebalo skoro tri godine da je isprave. Tri godine njihovevlasti, i tri godine našeg života. Tri godine koje su Jugoremedijuzamalo oterale u stečaj. To je, međutim, «stvar samog preduzeća», a«država se neće mešati».Radnici i akcionari Jugoremedije će uložiti maksimalne napore dainvesticiju u svoju budućnost sprovedu do kraja. Ipak, time nećemopromeniti činjenicu da živimo u zemlji u kojoj vlast ne oseća nikakvuodgovornost prema fabrikama i ljudima, radnicima i vlasnicima koji toviše nisu zbog nezakonite privatizacije. Jugoremedija je među retkimakoje su uspele da se otrgnu propadanju – naši prijatelji i sugrađaniiz Beka, Šinovoza i drugih nekada moćnih zrenjaninskih preduzeća, idalje se bore za svoja elementarna prava. Pozivamo ih da istraju, i dase ne uzdaju niukoga, osim u sebe i svoje kolege i koleginice. Nama,običnim ljudima koji živimo od svog rada, još niko nikada nije dao ravnopravnost,dok se nismo sami za nju izborili.Zdravko Deurić[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,16. oktobra 2007]51


Ko uspeh pretvara u aferu??Saopštenje generalnog direktora ’’Jugoremedije’’Za protekle tri godine, ljudi koji čine upravu Jugoremedijeradili su svoj posao podjednako odgovorno i pošteno kao štosu to činili i u vreme borbe protiv Jovice Stefanovića i korumpiranihdržavnih organa.Zahvaljujući naporima radnika Jugoremedije i podršci njenih akcionara,uspeli smo da upropašćenu fabriku oporavimo i vratimo u rednajuspešnijih u Srbiji, a zatim da u uslovima ekonomske krize rekonstruišemopogone za proizvodnju čvrstih formi radi dobijanja GMP sertifikata,čime smo stvorili uslove da fabrika lekova ostane u Zrenjaninui nakon prodaje akcija. Međutim, u trenuku dok uspešno privodimokraju započete investicije i pripremamo se za prodaju akcija, naporedosa našim naporima da za akcionare izborimo što bolju cenu, Jugoremedijaje potresena pokušajima da se naši uspesi pretvore u aferu. Ovi pokušajidolaze kako iz same fabrike, tako i iz političkih krugova oko nasi iz centara finansijske moći koji vrebaju šansu da za što manju cenuprigrabe rezultate našeg truda i odricanja. Dva su direktna povoda zaintrige koje se poslednjih meseci vode oko članova uprave Jugoremedije.Pre svega, naš nepopustljiv stav da se akcije Jugoremedije iznesuna prodaju po minimalnoj ceni od 17 evra.Pored očuvanja radnih mesta, smisao rekonstrukcije Jugoremedijebilo je uvećanje njene vrednosti. Ukoliko bi smo, kao predstavnici malihakcionara u pregovorima sa državom sada pristali na minimalnucenu manju od 17 evra, smatramo da bi smo time izneverili poverenjesvih onih akcionara koji su podržali rekonstrukciju proizvodnih pogonai pristali da se prodaja akcija odloži do završetka radova. Ovakvimsvojim stavom, izazvali smo neprijateljstvo svih onih potencijalnih kupacakojima je cilj da prevare akcionare i preuzmu fabriku po ceni akcijanižoj od realne.Drugi razlog zbog kog je uprava Jugoremedije postala meta intriga,jeste odluka da se stare mašine za proizvodnju antibiotika ulože unovu fabriku, koju bi Jugoremedija osnovala zajedno sa grupom svojihakcionara. Ovaj projekat će Jugoremediji omogućiti da nastavi saproizvodnjom antibiotika. U protivnom, ove mašine će morati da serashoduju, jer GMP standardi za tabletno odeljenje ne dozvoljavaju dase ono nalazi u istom prostoru sa proizvodnjom antibiotika.Očigledno, nastavak proizvodnje antibiotika i prodaja akcija Jugo-52


emedije po tržišnim uslovima mnogima nisu po volji.Kad je u listu Tabloid pre izvesnog vremena objavljeno anonimnopismo puno neistina i gluposti o našoj fabrici i članovima rukovodstva,smatrali smo da na takve napade ne treba reagovati. Jednostavno, ocenilismo da se radi o mediju koji ne zavređuje komentar, i da su iznetetvrdnje do te mere neistinite i iskonstruisane da sa njima ne treba polemisati.Mogli smo samo sa žaljenjem da konstatujemo da u samomnašem kolektivu, među akcionarima i radnicima Jugoremedije, postojeljudi spremni da učestvuju u širenju laži i manipulacija o fabrici. Ispostavilose, međutim, da su laži u žutoj štampi bile samo početak.U petak 18. juna, sedam pripadnika Odeljenja za privredni kriminalzrenjaninske policije ušlo je u prostorije fabrike i zaplenilo preko 600dokumenata o poslovanju Jugoremedije. Prema spisku zaplenjene dokumentacije,jasno je da zrenjaninska policija sada postupa na osnovuonih istih informacija koje su prethodno dostavljene Tabloidu. Posebnoje interesantno da se ova policijska akcija dešava u periodu dok trajeprikupljanje punomoćja za Skupštinu Jugoremedije zakazanu za 6. jul,i da se za zloupotrebu službenog položaja sumnjiče ljudi kojima maliakcionari treba da ukažu poverenje da ih zastupaju na Skupštini. Ukolikokampanja blaćenja i zastrašivanja uspe, odnosno ako Agencija zaprivatizaciju sa svojih 42% akcija prikaže većinu na Skupštini, ona ćebiti u prilici da smeni sadašnji menadžment i da realizuje svoju nameruda se akcije Jugoremedije ponude na prodaju po minimalnoj ceni nižojod realne.Zbog toga smatramo da smo dužni da odgovorimo na optužbe izanonimnih dojava, koliko god zlonamerne i besmislene one bile:- Netačno je da su iz Jugoremedije iznete mašine za proizvodnjuantibiotika. Ove mašine se nalaze u magacinima Jugoremedije, u šta seradnici i mali akcionari mogu lako uveriti.- Netačno je da ja kao generalni direktor Jugoremedije preko ugovorasa Energoprojektom izvlačim kapital iz Jugoremedije kako bipreko povezanih lica kupovao akcije fabrike. Preduzeće Energoprojektje kao najpovoljnijeg ponuđača za izvođenje građevinskih radova narekonstrukciji Jugoremedije izabrala stručna komisija na čelu sa MilanomVukov. Ugovor o izvođenju građevinskih radova po sistemu „ključu ruke“, potpisala je Snežana Šarović - tadašnji generalni direktor. Jasam za generalnog direktora Jugoremedije izabran godinu dana kasnije,u trenutku kada se više nije moglo uticati na tok ili cenu građevinskihradova. Rekonstrukcija fabrike radi dobijanja GMP sertifikata,razlog je da svi, i radnici, i mali akcionari i uprava Jugoremedije budu53


ponosni na sebe. Oni kojima to smeta pokušavaju da naš ponos pretvoreu sramotu.- Ukoliko je istina da su pojedini mali akcionari na nezakonit način,putem ugovora o poklonu prodavali akcije koje imaju u Jugoremedijipo ceni od pet evra, takve aktivnosti nemaju nikakve veze sa upravomkompanije.Apelujem na akcionare Jugoremedije da ne dozvole da laži i intrigeometaju prikupljanje punomoćja za Skupštinu. Ukoliko mali akcionarina Skupštini ne prikažu veći broj akcija od Agencije za privatizaciju,prodaja akcija po realnoj ceni postaće krajnje neizvesna.Zdravko Deurić[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,25. juna 2010]54


Film ''Mi biramo svoj put'' (2010)Radnici sami gradefabriku Luksol farmacija u ZrenjaninuNa jučerašnjoj konferenciji u Medija Centru pod naslovom''Radnici sami grade fabriku Luksol farmacija u Zrenjaninu -kako i zašto?'' prikazan je film ''Mi biramo svoj put'' u kojemse prikazuje samoorganizovana inicijativa 46 radnika-akcionaraJugoremedije koji su udružili svoje akcije i novac i formiraliDOO Luksol farmaciju za proizvodnju penicilinskihlekova. Kupovinom placa u industrijskoj zoni Jugoistok-Ečka,otvorenoj marta ove godine, započeli su radove na izgradnjisvoje fabrike. Kako bi umanjili troškove i skratili vremeizgradnje sami obavljaju sve grube radove, angažujući se namobama u slobodno vreme, nakon rada u Jugoremediji. ''Oviljudi su se okupili ovde i uzeli stvar u svoje ruke, da brinudalje o svom životu'', kaže jedan od aktera filma, Dragan Ćurčin.Autori filma su Branislav Markuš i Robert Fai iz udruženja Ravnopravnost,Zrenjanin.Radnička inicijativa naišla je na otpor pokrajinske inspekcije kojaje zabranila dalju gradnju fabrike zbog ''nepostojanja lokacijske dozvole''.Međutim, u istoj industrijskoj zoni postoje već tri objekta čijimvlasnicima gradnja nije zabranjena. Iako su već duže vreme predmetsumničenja, montiranih i podmetnutih afera, čaršijskog ogovaranjai sabotiranja, radnici veruju da će predstavnici lokalne vlasti uskororešiti nastale administrativne probleme i omogućiti nastavak gradnjefabrike.Radnici Jugoremedije okupljeni u radnički pokret Ravnopravnostpružali su konkretnu pomoć radničkim grupama u Zrenjaninu i širomSrbije. Najpoznatije njihove inicijative su svakako pokretanje anketnogodbora u Skupštini Opštine Zrenjanin po pitanju uništavanja Šinvoza iIPOK-a, kao i višegodišnje skretanje pažnje na ove probleme. Koordinacioniodbor radničkih protesta, pokrenut 2009. godine na inicijativuPokreta za slobodu, već je postojao na lokalnom nivou između radnikaJugoremedije, Šinvoza i BEK-a još od 2007. godine.Radničko samoorganizovanje u Zrenjaninu rezultat je potrebe dase stane na put spletkama etabliranih organizacija, političkih partija i55


sindikata. Podsetimo, na primer, da je fabrički sindikat Nezavisnost uJugoremediji osnovao nedavno uhapšeni Jovica Stefanović Nini, učlanivšiu njega štrajkbrejhere, istovremeno dok radnicima i radnicamakoje je postojeći sindikat organizovao da štite svoja prava, nije bilo dozvoljenokretanje po fabrici, čak ni do WC-a, bez "pratnje" Stefanovićeveprivatne vojske.Nakon pobede radničke inicijative u Jugoremediji, danas političkepartije pokušavaju da opravdano nezadovoljstvo radnika Luxola, kojimazarade nisu isplaćene šest meseci, okrenu protiv njihovih kolega izJugoremedije. Naime, Jugoremedija je od Ninija Stefanovića nasledilavećinski paket akcija u Luxolu i odgovornost za ovu firmu, koja je, poputbrojnih drugih malih preduzeća u Srbiji, i žrtva monopolskih maloprodajnihlanaca koji joj jednostavno ne plaćaju preuzetu robu. Izapodbunjivanja radnika Luxola, uperenog protiv direktora JugoremedijeZdravka Deurića, ne stoje samo političke stranke kao neposredniorganizatori, već ga posredno podržavaju i sindikati, koji na problemeradnika reaguju tako što organizuju proteste protiv poslodavaca, kojisu i sami u problemu sa monopolistima, dok se uništavanje malih firmizbog monopolskog položaja Miškovićevih marketa gura pod tepih.Konferenciju su organizovali radnici Luksol farmacije i list Republika.Milenko Srećković[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,10. decembra 2010]56


ŠinvozSolidarnost i borba zrenjaninskih radnikaŠinvoz, Bek, JugoremedijaProtesti radnika-akcionara zrenjaninskih fabrika Bek i Šinvoz,polovinom januara ove godine, skrenuli su pažnju javnostina problem ”tranzicionih gubitnika”, oko kog su se svikandidati na istovremeno održanim predsedničkim izborimautrkivali u ignorisanju. Uz solidarnu podršku kolega iz Jugoremedije,zrenjaninski radnici već duže vreme vode borbu zaoporavak svojih fabrika od razornih posledica privatizacije.Za sada su postigli dva veoma važna uspeha – pre svega, stvorenaje solidarnost i briga za najugroženije članove zajednice.Drugi značajan domet je to što su se oba kolektiva izborilaza poništenje privatizacionih ugovora. Nastavlja se, međutim,borba za izlazak iz stečaja, sa neizvesnim izgledimaza uspeh. O budućim događajima obaveštavaćemo vas prekosekcije Glas radnika na web portalu www.freedomfight.net,kao i preko štampanog izdanja Glasa radnika.Nekadašnji industrijski centar Srbije i Jugoslavije, grad Zrenjanindanas prema zvaničnim podacima ima stopu nezaposlenosti od 37%.Fabrike koje su zrenjaninski radnici gradili u vreme socijalizma i od kojihsu decenijama živeli, danas su uglavnom zatvorene. Pre sedam godina,u vreme početka tranzicije u Srbiji, neoliberalni eksperti su namobjašnjavali da će celokupna srpska privreda ”otići pod stečaj” ako sešto hitnije ne privatizuje. Tako je preduzeće za proizvodnju i remontšinskih vozila Šinvoz dočekalo privatizaciju 2004. godine, a industrijamesa Bek godinu dana kasnije. Zatim su se pretnje iz 2001. godineostvarile – oba preduzeća su zaista otišla pod stečaj, ali tek prošle godine,nakon privatizacije.Nezainteresovanom posmatraču (ako takvi još uvek postoje), možeizgledati čudno što su novi privatni vlasnici svoja preduzeća odveli ustečaj. Za to postoji nekoliko vrlo jednostavnih razloga. Radnici Beka iŠinvoza u svojim saopštenjima ističu dva:- U Šinvozu, radnici imaju 44%, a u Beku 30% vlasništva. Iako većinskivlasnici u Srbiji lako mogu da ostvare sve svoje namere, ipak57


je nemoguće u potpunosti uspostaviti apsolutnu kontrolu sve dok suradnici preduzeća istovremeno i njegovi suvlasnici. Zato gazde u Srbijipribegavaju jednostavnoj taktici – imenuju upravu u kojoj nemani jednog predstavnika radnika-akcionara, i onda bez ikakve kontrolesklapaju štetne ugovore sa drugim firmama koje su takođe u njihovomvlasništvu. Tako uvedu privatizovano preduzeće u stečaj, a zatim gakao većinski poverioci ponovo preuzmu iz stečaja, ali sada kao stopostotnivlasnici.- Ulaskom preduzeća u stečaj prestaje radni odnos svim radnicima,prestaje rad sindikata, prestaje da važi kolektivni ugovor. Kada nekadašnjivećinski vlasnik ponovo preuzme fabriku iz stečaja, on dolazi upoziciju da se prilikom ponovnog zapošljavanja obračuna sa radnicimakoji su mu se suprotstavljali. Sindikat koji bude nastao u takvim uslovima,biće, naravno, pod punom kontrolom gazde i njegovog menadžmenta.Kao dokaz za ove tvrdnje, možemo reći samo jedno – većinski poveriociBeka i Šinvoza su isti oni ljudi koji su ih i odveli u stečaj – nekadašnjivećinski vlasnici.Nakon što su radnici-akcionari Jugoremedije posle četvorogodišnjeborbe uspeli da ostvare svoja prava, i pokazali svim radnicima u Srbijida solidarna i uporna borba može biti uspešna, radnici-akcionari Bekai Šinvoza su, uz podršku kolega iz Jugoremedije, započeli borbu za svojefabrike. Blokada Beka je počela 8. oktobra, a blokada Šinvoza 28.decembra prošle godine. Nakon pritiska na Agenciju za privatizaciju daspreči kršenje ugovora i zakona, u Beku je krajem novembra raskinutugovor o privatizaciji, tako da je 70% kapitala fabrike vraćeno državi.Međutim, iako je raskidom ugovora priznala da je tolerisanjem nezakonitostii sama doprinela stečaju Beka, Agencija odbija da se uključiu oporavak preduzeća, ne prihvata odgovornost za stečaj i odbija dazaštiti deo vlasništva Beka koji pripada državi.U Šinvozu, Agencija je sredinom decembra utvrdila da većinski vlasnikNebojša Ivković nije izvršio ugovornu obavezu investiranja, ali nakontoga nije raskinula ugovor, već mu je dala dodatni rok od 15 danada sada, sa tri godine zakašnjenja, investira u preduzeće koje je prethodnodoveo do stečaja. Ivković je ovaj rok iskoristio da bez dozvolesuda u Šinvoz unese robu koju je nameravao da predstavi kao investiciju.Roba je 18. decembra na prevaru uneta u prostorije bivšeg fabričkogrestorana, ali je stečajni sudija Radomir Radojičić odbio da bude karikau lancu korupcije i da uknjiži ”investiciju” u imovinu Šinvoza.58


Od kako je Šinvoz privatizovan 2004. godine, tri radnika su izvršilasamoubistvo zbog beznadežne situacije u koju su dovedeni propadanjempreduzeća. Svi apeli radnika upućeni državnim organima daspreče propast Beka i Šinvoza i da zaustave tragediju zrenjaninskihradnika, nailazili su na ignorisanje, šikaniranje, ubeđivanje da nisu upravu i da većinski vlasnici vode preduzeća ka oporavku.Raskid privazacijei u Šinvozu – spomenik znanom radnikuNaporedo sa blokadom fabrika u Zrenjaninu, radnici-akcionariŠinvoza i Beka su 15. januara ove godine organizovali protest u beogradskomDomu sindikata, zahtevajući:- Da Agencija za privatizaciju, nakon što je utvrdila da kupac 56%društvenog kapitala Šinvoza Nebojša Ivković nije izvršio ugovornuobavezu investiranja, raskine ugovor o prodaji društvenog kapitala kojije zaključila sa Ivkovićem 2004. godine;- Da se država, kao vlasnik dela kapitala Beka (70%) i Šinvoza (56%,nakon raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala), odgovorno ponašaprema svojini koju ima u obema fabrikama, odnosno da predstavnicinadležnih državnih organa, zajedno sa radnicima-akcionarimakao suvlasnicima preduzeća, oforme tim koji će u dogovorenom rokuutvrditi nezakonitosti u stečaju obe fabrike i sprečiti očiglednu pljačkukroz postupak stečaja i propast preko hiljadu porodica koje su živele odBeka i Šinvoza.Ovi zahtevi su, uz predlog za sastanak, dostavljeni Agenciji za privatizaciju(nadležnoj za raskid ugovora o privatizaciji Šinvoza), Akcijskomfondu (koji zastupa interese državnog kapitala nakon raskida ugovorao privatizaciji), Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja (koje vršinadzor nad radom Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda), Ministarstvupravde (jer se oba preduzeća nalaze u nadležnosti Trgovinskogsuda) i Ministarstvu unutrašnjih poslova (koje treba da hapsi).U Dom sindikata je 15. januara došlo oko 400 radnika Šinvoza ioko 200 radnika Beka. Sastanci održani tog dana, i pored činjenice daje protest tempiran za špic predizborne kampanje, nisu doneli ništanovo u odnosu na sedmogodišnju praksu pregovora državnih organau Srbiji sa radnicima ojađenim privatizacijom – pomoćnica ministrapravde Mirjana Tadić se izgovarala na nezavisnost pravosuđa (urgiraćekod nadležnih sudova i tužilaštva da što hitnije postupe po podnetimtužbama, žalbama i krivičnim prijavama, zatražiće od zrenjaninskog59


Trgovinskog suda izveštaj o stečaju Šinvoza i Beka i tsl), a pomoćnikministra ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić obećao da će(dvo)lično prisustvovati sastanku komisije koja u četvrtak 17. januaraodlučuje o raskidu ugovora o privatizaciji Šinvoza, kako bi proverioda li njegova braća lažovi rade po zakonu. Radnici-akcionari Beka supokušali da zakažu sastanak i u Akcijskom fondu, o mogućnosti da iova institucija, kao zastupnik 70% kapitala Beka, zajedno sa radnicima-akcionarima,zatraži zaustavljanje stečaja do okončanja postupakaprotiv bivšeg većinskog vlasnika i njegovog menadžmenta za namernoizazivanje stečaja, al’ do sastanka nekako nije došlo.Na zboru održanom 15. januara uveče, radnici su doneli odluku daoni koji se osećaju sposobnim nastave protest, da sutradan protestujuispred Akcijskog fonda sa zahtevom radnika Beka, a da 17. januaraokupljanjem ispred Agencije za privatizaciju omoguće nesmetan radkomisije koja odlučuje o raskidu privatizacije Šinvoza. Oko 200 radnikaobe fabrike je odlučilo da naredne dve noći prespava u Kamenoj SaliDoma sindikata.U noći između 15. i 16. januara, u Kamenoj sali Doma sindikata jepreminuo četrdesetogodišnji radnik-akcionar Šinvoza Radislav Stojanov- Čupa. Oko 200 revoltiranih radnika koji su se prethodne noćivratili za Zrenjanin, 16. januara ujutro ponovo dolaze za Beograd.Nakon što je vest o smrti Radislava Stojanova objavljena u medijima,radnici-akcionari Šinvoza su pozvani na sastanak sa MlađanomDinkićem i direktorkom Agencije za privatizaciju Vesnom Džinić, aradnici Beka u Akcijski fond kod direktora Aleksandra Gračanca i direktorkesektora za pravne poslove Snežane Živković.Ministra Dinkića je vidno uznemirila vest o smrti Čupe Stojanova,verovatno mu je samo palo na pamet da su sličnih godina. Takođe sesilno iznenadio & razljutio na novost o zloupotrebama i nezakonitostimau privatizaciji Šinvoza, te obećao da će svu dokumentaciju prosleditiMinistarstvu unutrašnjih poslova i Službi za borbu protiv organizovanogkriminala, sa zahtevom za hitno postupanje, da će da posredujeu organizaciji sastanka Protestnog odbora Šinvoza sa Draganom Jočićem,zakaže salu, postavi sto, pribere, i razne druge ekspertske uslugekoje mu niko nije tražio. Što se tiče raskida ugovora o privatizaciji Šinvoza,što je u nadležnosti njegovog Ministarstva, Dinkić se iskukao damu je, eto, zbog onih kutija unetih 18. decembra, baš ponestalo osnovaza raskid ugovora, pa nek svrate neki dan iza izbora, možda Jočićprezdravi pa nabavi štogod. Ministar nije komentarisao činjenicu da jeupad investicije od 18. decembra omogućila Agencija za privatizaciju60


(nad kojom on vrši nadzor, a kojom direktoruje Vesna Džinić, ministrovazla poručnica još iz guvernerskih dana), dozvolivši Ivkoviću daispegla prevaru i investira tri godine po isteku roka, ali je napomenuoda su i njegova iskustva sa radom pravosuđa u Srbiji jako nezavisna,pa se može očekivati da sud Ivkoviću vrati Šinvoz ako Agencija raskineugovor na osnovu dokaza kojima trenutno raspolažu radnici. Dogovorenoje da Ministarstvo ekonomije oformi komisiju koja će u roku od 5dana utvrditi da li je kupac izvršio investiciju, i da će, ako ”korumpirano”pravosuđe ne uknjiži robu unetu 18. decembra, Agencija raskinutiugovor.Na sastanku sa radnicima Beka, među kojima prethodne noći nijebilo mrtvih, Gračanac i Živkovićeva su ponovili stav Akcijskog fonda daih se ne tiče državna imovina upropašćena nepostupanjem Agencije zaprivatizaciju.Na zboru u Kamenoj sali 16. januara uveče, radnici su odlučili da sevrate za Zrenjanin kako bi sahranili preminulog kolegu. Nakon kratkogzatišja, a po okončanju prvog kruga predsedničkih izbora i isteku rokadogovorenog sa Dinkićem, Protestni odbor Šinvoza 24. januara faksomobaveštava ministra da, prema njihovom saznanju, sud nije zaprimiorobu koju je Ivković uneo 18. januara, i traže da postupi po dogovoru.Nakon što odgovor nisu dobili, na zboru ispred fabrike 28. januara radnicidonose odluku da, ukoliko za dva dana Agencija za privatizacijune raskine ugovor, 31. januara nastave protest u Beogradu. Četvrtak31. januar, uzgred, beše poslednji dan kampanje za drugi krug predsedničkihizbora. Ministarstvo ekonomije 30. januara poziva Protestniodbor na sastanak. Predsednik odbora Mita Lisica na sastanku odbijada razgovara o bilo čemu osim o raskidu ugovora i insistira da će seprotest nastaviti ukoliko do jutra ne dobiju pismeno obaveštenje o raskidu.Ujutro 31. januara, dok se šest autobusa sa radnicima spremaloda krene za Beograd, Ministarstvo faksom obaveštava Nebojšu Ivkovićai Protestni odbor da je raskinut ugovor o prodaji 56% društvenogkapitala Šinvoza.SolidarnostIako je raskid ugovora o privatizaciji samo prvi korak u borbi zaoporavak dve fabrike, izlazak iz stečaja će ići dosta lakše sada kad je iAgencija za privatizaciju priznala da su Nebojša Ivković i Miloš Jovićnesavesno vodili poslovanje Šinvoza i Beka, i mada nije pogrešno rećida su zrenjaninski radnici izvukli maksimalnu korist iz januarskog cir-61


kusa oko srpskog prestola, realan uspeh njihovog protesta svakako nijeorganizacione, niti taktičke prirode.Po povratku radnika iz Doma sindikata, gradonačelnik ZrenjaninaGoran Knežević i Socijalno-ekonomski savet Grada Zrenjanina obratilisu se Trgovinskom sudu pismima u kojima se pridružuju zahtevimaradnika-akcionara za obustavljanje postupaka stečaja dok se ne rasvetleokolnosti pod kojima su bivši vlasnici doveli Bek i Šinvoz do bankrota.Sud, za sada, odoleva ”pritiscima” lokalne zajednice i oštećenihradnika i akcionara, i sigurno je da će u borbi za izlazak iz stečaja, radnicimatrebati još puno upornosti, i puno podrške. Međutim, za razlikuod miliona drugih ”žrtava tranzicije” u Srbiji (bar dva miliona popopisu od 3. februara), borci za Bek i Šinvoz su pridobili razumevanjene samo lokalne vlasti – Samostalni sindikat i zrenjaninski političkipokret Ravnopravnost (koji okuplja radnike-akcionare Jugoremedijei drugih pobunjenih fabrika, kao i paore, zadrugare i druge ”male vlasnike”bivše društvene imovine koja je ovih dana na meti domaćih krimosai evropskih banaka), formirali su fond solidarnosti sa radnicimau protestu, namenjen najugroženijima iz Beka i Šinvoza, u koji je za parnedelja uplaćeno preko pola miliona dinara.Kao što su radnici-akcionari Jugoremedije ubrzo nakon pobede1. marta prošle godine razumeli da ni sami neće daleko dogurati akoostanu ”pile sa tri noge”, tako i ostali mali vlasnici Zrenjanina izgledapočinju da shvataju da se borba za Bek i Šinvoz ne tiče samo radnikaakcionaraove dve fabrike.Tiče se, naime, života.Ako ste poslednjih nedelja gledali neki od televizijskih nastupa MilenePrstojević iz Beka, ili Mite Lisice iz Šinvoza, sigurno ste primetilinešto neobično u odnosu na dosadašnje radničko-akcionarske tribuneu Srbiji – to više nisu zbunjeni socijalistički sindikalci iskompleksiraninepoznavanjem propisa i običaja o privatizaciji i tržištu hartija odvrednosti, koji natucaju i onako dosadne pravne detalje svog komplikovanogslučaja, i zvuče neuverljivo kao i svi drugi nadri pisari. Mita iMilena jasno i razgovetno govore o prevari i nepravdi, o svom pravu narad i privatnu svojinu, i zahtevaju odgovornost državnih organa koji su62


godinama saučestvovali u prevari i, zajedno sa bivšim gazdama, dovelifabrike do propasti.Ove 2008. godine, mali vlasnici u Srbiji se više ne trude da naučeDinkićev jezik.Rešili su da progovore svojim.Marija Radišić, Ivan Zlatić,Vladislav Bailović i Milenko Srećković[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta zaslobodu, marta 2008]63


Noam Čomskipodržao apel Pokreta za sloboduAmerički politički analitičar Noam Čomski podržao jeapel Pokreta za slobodu i Odbora građana za podršku radnicima-akcionarima"Šinvoza" i potpisao pismo koje je danasupućeno predsedniku Srbije, premijeru i ministru unutrašnjihposlova kako bi se zaštitila prava radnika-akcionara zrenjaninskefabrike za remont šinskih vozila "Šinvoz".U tom pismu je od predsednika Borisa Tadića, premijera MirkaCvetkovića i ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića zatraženo daučine sve što je u njihovoj moći da zaštite prava radnika-akcionara narad i privatnu svojinu, da spreče pljačku fabrike i propast više od 600zrenjaninskih porodica.Pored toga, u pismu se navodi da radnici "Šinvoza" protestuju jošod decembra 2007. jer je većinski vlasnik Nebojša Ivković namerno odveofabriku u stečaj, zahvaljujući krajnje neodgovornom i nezakonitomradu Agencije za privatizaciju.To su, kako se ističe, ustanovili Savet za borbu protiv korupcije VladeSrbije, i Anketni odbor Skupštine Zrenjanin, osnovan da bi ispitaostečaj Šinvoza.Tužilaštvo i Trgovinski sud, napominje se u pismu, ignorišu ove nalaze,dok Agencija za privatizaciju i Ministarstvo ekonomije poriču činjenicene preduzimajući ništa da otklone posledice svog nezakonitograda."Imajući u vidu da vaša vlada teži uspostavljanju demokratije u Srbiji,siguran sam da shvatate da je zaštita temeljnih prava radnika imalih akcionara presudna za uspeh demokratskih reformi" navodi se upismu koje je potpisao Čomski.Kako se ukazuje, država koja poštuje samo interese bogatih, a nei prava ostalih građana, ne može postati slobodna država, već samozemlja robova.Pismo podrške radnicima Šinvoza prošle nedelje su uputili i učesnicikongresa o solidarnoj ekonomiji održanog u Beču, čime je započetakampanja za međunarodnu podršku radnicima Šinvoza koju organizu-64


ju Pokret za slobodu i Odbor građana za podršku radnicima-akcionarima"Šinvoza".Agencija Beta, 11. marta 2009.65


Pismo Industrijskih radnika sveta (IWW)državnim organima republike SrbijeREPUBLIKA SRBIJAPREDSEDNIK REPUBLIKE, Boris TadićMINISTAR EKONOMIJE I REGIONALNOG RAZVOJA, MlađanDinkićAGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU, direktor Vesna DžinićAKCIJSKI FOND, direktor Aleksandar GračanacPoštovani,Međunarodna komisija solidarnosti (ISC) Industrijskih radnikasveta (IWW) – međunarodnog demokratskog sindikata kojim upravljajuradnici – izražava solidarnost sa radnicima-akcionarima zrenjaninskihfabrika BEK i Šinvoz, koji su od oktobra, odnosno decembra2007. godine blokirali svoje fabrike.Naša organizacija osuđuje način na koji novi vlasnici teraju svojapreduzeća u stečaj, sa namerom da potpunim prelaskom vlasništva unjihove ruke ponište osnovna radnička prava otkazivanjem kolektivnogugovora.Zahtevamo od predsednika Borisa Tadića, ministra ekonomije i regionalnograzvoja Mlađana Dinkića, direktorke Agencije za privatizacijuVesne Džinić i direktora Akcijskog fonda Aleksandra Gračanca daurade sve što je u njihovoj nadležnosti kako bi se raskinuli ugovori oprivatizaciji i da omoguće da se radnici-akcionari ovih fabrika zaštiteod loših posledica do kojih je privatizacija dovela.Pored toga, naša organizacija smatra da postoji bliska veza izmeđupolitičkih sloboda i ekonomske pravde – odsustvo jednog, sigurno značii urušavanje drugog. S tim u vezi, zaštita prava radnika-akcionara jepozitivan korak koji treba da osigura da većina radnog naroda u Srbijine padne pod dominaciju interesa nekolicine bogatih.Srdačan pozdrav,Saku PintaMeđunarodna komisija solidarnostiIndustrijski radnici sveta66


Preminuo radnik Šinvozatokom protesta u Domu SindikataRadnik Šinvoza Radislav Stojanov, rođen 1968. godine, otacdvoje dece, preminuo je noćas u kamenoj sali Doma sindikata,gde su radnici-akcionari zrenjaninskih fabrika Šinvozi Bek proveli noć nastavljajući jučašnji protest, koji je organizovansa zahtevima da se u Šinvozu raskine ugovor o privatizaciji,i da država preuzme odgovornost za svoj kapital unašim preduzećima i da zajedno sa radnicima-akcionarima,kao suvlasnik Beka i Šinvoza, nađe način za izlazak iz stečaja.Nakon što tokom čitavog dana nismo naišli na saradnjudržavnih organa, radnici-akcionari oba preduzeća su doneliodluku da oni koji mogu prenoće u Beogradu, kako bi sutranastavili sa protestom. Naše kolege koje su se juče vratile zaZrenjanin, danas će se ponovo priključiti protestu do ispunjenjasvih zahteva – raskida ugovora o privatizaciji Šinvozai dogovora sa predstavnicima Ministarstva ekonomije i regionalnograzvoja, Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda onačinu izlaska iz stečaja.Od kako je Šinvoz privatizovan 2004. godine, tri radnika su izvršilasamoubistvo zbog beznadežne situacije u koju su dovedeni propadanjempreduzeća. Svi naši apeli upućeni državnim organima da sprečepropast Beka i Šinvoza i da zaustave tragediju zrenjaninskih radnika,nailazili su na ignorisanje, šikaniranje, ubeđivanje da nismo u pravu ida većinski vlasnici vode preduzeća ka oporavku. Na isti tretman nailazimopred svakim državnim organom kom se obratimo – za današnjiprotest ispred Akcijskog fonda, na koji smo se odlučili na sinoć održanomzboru, jutros smo pokušali da podnesemo prijavu OUP-u Palilula.Dežurni policajac nam je rekao da je prijava predata prekasno, i da će uslučaju da održimo protest podneti krivičnu prijavu protiv predsedniceprotestnog odbora Beka Milene Prstojević.Mi radnici-akcionari Šinvoza i Beka, nekada moćnih fabrika koje sudanas u stečaju zahvaljujući postupanju većinskih vlasnika i Agencijeza privatizaciju, rešeni smo da zaustavimo propadanje. Protest u koji67


smo ušli zajedno sa preminulim kolegom, nastavićemo do ispunjenjasvih zahteva radnika-akcionara Beka i Šinvoza.16. januara 2008. godine,Za Protestni odbor radnika-akcionara ŠinvozaMita LisicaZa Protestni odbor radnika-akcionara BekaMilena Prstojević68


ŠinvozFabrika za proizvodnju i remont šinskih vozila Šinvoz iz Zrenjaninaje započela privatizaciju 1990. godine, po odredbama Zakona o društvenomkapitalu. Do 1993. godine, radnici Šinvoza su otkupili 14% akcijapreduzeća, nakon čega je privatizacija preduzeća obustavljena zboghiperinflacije. Nastavljena je 2004. godine, po novom Zakonu o privatizaciji– radnicima i penzionerima je pripalo 30% neprivatizovanogkapitala, a država je preostalih 56% prodala Nebojši Ivkoviću, koji jena aukciji učestvovao kao fizičko lice. U trenutku prodaje 56% kapitala,Šinvoz je imao oko 870 radnika.Prema ugovoru sa Agencijom za privatizaciju, Ivković je bio obavezanda investira u Šinvoz, i na osnovu investicije je trebalo da povećasvoj vlasnički udeo. Ovu ugovornu obavezu, Ivković je ”izvršio” 2005.godine, tako što je pet rashodovanih dizel lokomotiva, bez točkova imotora, nabavljenih radi seče i prodaje u staro gvožđe, prikazao kaoinvesticiju u osnovna sredstva, nakon čega se uknjižio kao vlasnik 76%akcija Šinvoza. Radnici-akcionari su obavestili Agenciju za privatizacijuo kakvoj vrsti ”investicije” se radi, i zahtevali kontrolu izvršenjaugovornih obaveza. Agencija je na zahtev radnika-akcionara u narednedve godina slala nekoliko kontrola u Šinvoz, ali su njihovi nalazi uvekpotvrđivali da investicija jeste izvršena na način predviđen ugovorom.Nakon nekoliko jednosatnih štrajkova upozorenja, leta 2006. godineradnici Šinvoza po prvi put ulaze u potpunu obustavu rada, zbogneisplaćenih zarada. Uz posredovanje Ministarstva privrede, štrajk jeobustavljen nakon dve nedelje, ali se neredovna isplata zarada nastavilai u narednom periodu.Nakon što mu je istekla ugovorna obaveza održavanja kontinuitetaproizvodnje, Ivković početkom 2007. godine u potpunosti obustavljarad u fabrici, i otpušta sve veći broj radnika po osnovu tehnološkog viška.Radnici-akcionari polovinom 2007. organizuju proteste na kojimatraže raskid kupoprodajnog ugovora, na šta Ivković reaguje otpuštanjempredsednika Samostalnog sindikata Šinvoza Mite Lisice.Novembra 2007. godine, nad Šinvozom je otvoren stečaj. Najvećipoverioci su firme čiji vlasnik je takođe Nebojša Ivković. U trenutkuotvaranja stečaja, u Šinvozu je bilo zaposleno oko 470 radnika. Danomulaska u stečaj, svima je prestao radni odnos. Preduzeće im duguje platei doprinose za skoro godinu ipo dana. Stečajni upravnik Nebojša Bajićangažuje ljude iz bivše uprave da rade u stečaju, i zadržava privatnoGMG obezbeđenje koje je leta 2007. godine angažovao Ivković nakon69


što je otpustio radnike obezbeđenja Šinvoza. Na pritisak radnika, decembra2007. godine kontrola Agencije za privatizaciju je utvrdila daIvković nije izvršio investiciju u skladu sa ugovorom, ali ne raskida ugovor,već mu daje dodatni rok od petnaest dana da investira u Šinvoz.Dve godine nakon što se uknjižio kao vlasnik 76% fabrike, Ivkovićbez odobrenja stečajnog upravnika i stečajnog sudije, uz pomoć radnikaGMG obezbeđenja, 18. decembra u prostorije nekadašnjeg fabričkogrestorana unosi robu koju je hteo da predstavi kao investiciju.Nakon što su saznali da Ivković pokušava da ispegla prevaru, 28.decembra 2007. godine oko 400 radnika Šinvoza blokira fabriku i zahtevaraskid ugovora o privatizaciji i izlazak iz stečaja. Blokadom rukovodiProtestni odbor u kom su predstavnici oba reprezentativna sindikatai Udruženja malih akcionara.Za 15. januar 2008. godine, radnici-akcionari ”Šinvoza” su, zajednosa radnicima-akcionarima zrenjaninske fabrike ”BEK” koja je takođeprivatizacijom dovedena do stečaja, najavili skup u Domu sindikata, nakoji su pozvani predstavnici Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju.Radnici-akcionari zahtevaju raskid ugovora o privatizaciji ”Šinvoza”,i izlazak oba preduzeća iz stečaja.Industrija mesa BekIndustrija mesa Bek je nekada zapošljavala preko 800 radnika,izvozila je svoje proizvode širom sveta. Devedesetih godina, kao i umnogim drugim firmama širom Srbije, počelo je propadanje. Danas,dve godine posle privatizacije, Bek je u stečaju.Nakon prodaje 70% društvenog kapitala Beka aprila 2006. godine,novi vlasnik Miloš Jović nije preduzeo ništa da pokrene proizvodnju upreduzeću, niti se u njemu uopšte pojavljivao. Za novog vlasnika, radnicimase predstavio Vladan Beštić, što je bilo moguće jedino zahvaljujućičinjenici da je Agencija za privatizaciju odbila da radnicima dostaviugovor o kupoprodaji 70% kapitala Beka. U zamenu za pokretanje proizvodnje,Beštić nudi radnicima da njihova potraživanja prema Bekupreuzme na jednu od svojih firmi, što oni prihvataju, ali proizvodnja nekreće ni nakon preuzimanja duga. Nebrojeno puta, su radnici upozoravaliAgenciju za privatizaciju da kupac ne poštuje ugovorne obavezei da se propadanje nastavlja, međutim Agencija posle svake kontroledaje kupcu nove i nove rokove da ispuni svoje obaveze, sve dok marta2007. godine fabrika nije otišla pod stečaj.70


Većinski poverioci Beka su firme Vladana Beštića i članova njegovefamilije. U potraživanja koja je prijavio, spadaju i dugovi koje je otkupiood radnika obećavajući zauzvrat pokretanje proizvodnje. Iako je samizglasao da preduzeće ide u reorganizaciju, za prvih pola godine, Beštićne samo što nije preduzeo nikakve korake u pravcu oporavka firme ieventualnog izlaska iz stečaja, već sudu nije dostavio ni program reorganizacije.U međuvremenu, Bek ulazi u sve veće probleme, troškovistečaja se povećavaju, a zrenjaninski Trgovinski sud daje nove rokovečoveku koji je već bezbroj puta dokazao da ne poštuje nikakve obaveze.Međutim, nakon što su počeli protesti radnika-akcionara, i nakon štoje na njihov pritisak Agencija za privatizaciju krajem novembra 2007.godine raskinula ugovor o privatizaciji Beka, i Beštić i sud počinju ubrzanoda rade. Skupština poverilaca se zakazuje za 10. januar, i na njojBeštić izglasava svoj program reorganizacije.Iako su radnici-akcionari za skupštinu poverilaca blagovremenonajavili prisustvo javnosti, obezbeđenje zrenjaninskog suda je bez ikakvogobrazloženja zabranilo dvema filmskim ekipama da prisustvujuskupštini – reditelju Želimiru Žilniku i engleskoj filmskoj ekipi kojasnima film o borbi zrenjaninskih radnika, nije bilo dozvoljeno da uđuu sudnicu.Da su imali prilike da snime rad skupštine, zabeležili bi kako VladanBeštić, čovek koji je uveo Bek u stečaj, sada kao većinski poverilacizglasava program reorganizacije, koji je sam predložio. Takođe, moglisu da snime kako dve stotine prisutnih radnika i akcionara glasaprotiv reorganizacije, i kako sud ignoriše činjenicu da je Agencija zaprivatizaciju raskinula ugovor o privatizaciji Beka sa Milošem Jovićem,vozačem Vladana Beštića, zato što nikada nije pokrenuo proizvodnju upreduzeću. Međutim, institucije u Srbiji očigledno još uvek odbijaju dasvoj rad izlože sudu javnosti – Agencija za privatizaciju već dva mesecaodbija da izvrši nalog Poverenika za informacije od javnog značaja i daradnicima dostavi imena članova komisije koja je kontrolisala izvršenjeugovornih obaveza u Beku, i koja je tolerisanjem kršenja ugovoradovela do stečaja fabrike.[objavljeno u časopisu ‘’Z magazin’’, izdanju Pokreta zaslobodu, marta 2008]71


Radnici i akcionari doneli odluku da blokiraju ''Šinvoz''Protestni odbor radnika i akcionara «Šinvoz» a.d. u stečaju,Zrenjanin, 28. decembra 2007. godineSAOPŠTENJE ZA JAVNOSTRadnici i akcionari «Šinvoz» a.d. u stečaju su na današnjem zboruodržanom u prostorijama preduzeća, doneli odluku da blokiraju «Šinvoz»iz protesta prema nezakonitom postupanju većinskog vlasnikaNebojše Ivkovića i Agencije za privatizaciju.Protestom će rukovoditi Protestni odbor, u čijem radu učestvujupredstavnici Udruženja malih akcionara i oba reprezentativna sindikata«Šinvoza».Zahtevamo da Agencija za privatizaciju, koja je dosadašnjim tolerisanjemkršenja ugovora o privatizaciji «Šinvoza» dovela preduzećedo stečaja, odmah raskine ugovor sa Nebojšom Ivkovićem, i da zatimpokrene postupke za utvrđivanje odgovornosti za pljačku preduzeća iizlazak iz stečaja.Za Protestni odborMita LisicaOtvoreno pismo radnika akcionara ''Šinvoza''Mi radnici-akcionari «Šinvoza» zahtevamo da Agencija za privatizacijupostupi u skladu sa nalazima svoje kontrole od 3. decembra:da raskine ugovor sa Nebojšom Ivkovićem, da preduzme mere iz svojenadležnosti kako bi se ispitalo na koji način je Ivković doveo «Šinvoz»u dužničko ropstvo, i da ga spreči da preuzme naše preduzeće iz stečaja.Udruženje malih akcionara «Šinvoza»i reprezentativni sindikatiZrenjanin, 26. decembra 2007. godine72


MINISTARSTVU EKONOMIJE I REGIONALNOG RAZVOJA- Ministru Mlađanu Dinkiću -AGENCIJI ZA PRIVATIZACIJU- Direktorki Vesni Džinić -AKCIJSKOM FONDU- Direktoru Aleksandru Gračancu -OTVORENO PISMOAgencija za privatizaciju je 3. decembra ove godine, u postupkukontrole izvršenja ugovornih obaveza u privatizaciji «Šinvoza», napokonutvrdila ono na čemu radnici i mali akcionari preduzeća već dvegodine insistiraju – da kupac 56% kapitala Nebojša Ivković nije izvršioobavezu investiranja u «Šinvoz», odnosno da je pet dizel lokomotivakoje je nabavio radi seče u staro gvožđe, lažno predstavio kao ulaganjeu osnovna sredstva i sebi uvećao kapital na 67,18%.Za prethodne dve godine, dok je Agencija za privatizaciju ignorisaladopise malih akcionara i sindikata «Šinvoza», Nebojša Ivković je nezakonitimposlovanjem doveo preduzeće do stečaja, koji je uveden 16.novembra. Najveći poverioci «Šinvoza» su Ivkovićeve povezane firme,tako da se iza ovog stečaja jasno vidi dobro poznata taktika spontaneprivatizacije u Srbiji – kupac društvenog kapitala nezakonitim poslovanjemnajpre dovede preduzeće u dužničko ropstvo prema svojim firmama,a zatim ga preuzme iz stečaja i na taj način se oslobodi i malihakcionara, ali i svih obaveza iz kolektivnog ugovora koje je imao premaradnicima privatizovanog preduzeća.Realizacija ovakvih planova, naravno, ne bi bila moguća bez dozvoleAgencije za privatizaciju.Skrećemo pažnju javnosti na nesporne činjenice o privatizaciji«Šinvoza»:- Nebojša Ivković je juna 2005. godine pokušao da prevari Agencijuza privatizaciju i male akcionare tako što je nabavku rashodovanih lokomotivaod JP «Železnice Srbije», predviđenih za seču u staro gvožđe,predstavio kao investiciju u osnovna sredstva;- U postupku kontrole izvršenja ugovorih obaveza, Agencija je dozvolilaIvkoviću da je prevari, što je njemu omogućilo da naredne dvegodine zadužuje «Šinvoz» kod svojih firmi, i da ga na kraju, 16. novembraove godine, uvede u stečaj;73


- Pošto radnici i mali akcionari nisu pristali na prevaru, Agencijaje nakon našeg dvogodišnjeg insistiranja utvrdila da nabavka staroggvožđa nije investicija u osnovna sredstva, i...- ... nije raskinula ugovor, već mu je dala naknadni rok od 15 danada ispravi grešku i legalizuje dosadašnje kršenje ugovora i zakona, kojeje preduzeće dovelo do stečaja.Mi radnici-akcionari «Šinvoza» zahtevamo da Agencija za privatizacijupostupi u skladu sa nalazima svoje kontrole od 3. decembra:da raskine ugovor sa Nebojšom Ivkovićem, da preduzme mere iz svojenadležnosti kako bi se ispitalo na koji način je Ivković doveo «Šinvoz»u dužničko ropstvo, i da ga spreči da preuzme naše preduzeće iz stečaja.Potpuno je jasno da je Nebojša Ivković sebi omogućio da preuzme«Šinvoz» iz stečaja zahvaljujući tome što od 2004. godine ima potpunukontrolu i nad poslovanjem poverilaca, i nad poslovanjem dužnika.Potpuno je jasno da mu je Agencija za privatizaciju omogućila da od2004. godine kontroliše «Šinvoz».Sada kada je priznala grešku, očekujemo da Agencija za privatizacijupreuzme odgovornost za otklanjanje posledica svog nezakonitogpostupanja u našem preduzeću.Udruženje malih akcionara «Šinvoza»Samostalni sindikat radnika «Šinvoza»Sindikat «Šinvoza» a.d. «Nezavisnost»74


Srpski Evropejci, radnici, privazacija i maliakcionari (Slučaj zrenjaninskog „Šinvoza")Nakon što su radnici akcionari „Jugoremedije" marta 2007.godine pobedili u višegodišnjoj borbi i preuzeli upravu nadfabrikom, postali su uzor drugim zrenjaninskim radnicimai malim akcionarima. Iako se među sindikalcima u Srbiji čestomože čuti jadanje da je uspeh „Jugoremedije" neponovljivjer se danas retko može naći da radnici i mali akcionari usvom portfelju još uvek drže većinski paket akcija (u „Jugoremediji"imaju 58 odsto), slučaj „Šinvoza" svedoči da suštinazrenjaninskog recepta nikada nije bila u broju akcija, veću upornom i promišljenom aktivizmu i solidarnosti zasnovanojna svesti o zajedničkom interesu.Iako je Viši trgovinski sud u Beogradu pre dve nedelje potvrdio prvostepenuodluku kojom se „Šinvoz" ponovo poklanja Nebojši Ivkoviću- čoveku koji je firmu i doveo do stečaja - prethodna sindikalna ipolitička inicijativa zrenjaninskih radnika akcionara je upornim i doslednimtzv. case buildingom, u najboljem maniru savremene zapadnelevice, stvorila situaciju da se sada, nasuprot mišljenju suda, ne nalazesamo zdrav razum i otpušteni radnici, već i grad Zrenjanin, lokalna zajednica,ugledni pojedinci i javnost Srbije.Pored Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije, koji je septembraprošle godine zaključio da je privatizacija „Šinvoza" drastičan primernesavesnog rada Agencije za privatizaciju prilikom kontrole izvršenjaugovornih obaveza, 3. februara je isti stav zauzeo i Anketni odbor gradaZrenjanina o „Šinvozu" i preporučio Skupštini grada da preduzme konkretnemere podrške radničkoj borbi za poštovanje zakona i ugovora.Ovaj odbor je osnovan novembra prošle godine na inicijativu odbornikalokalnog političkog pokreta Ravnopravnost, koji su osnovaliradnici akcionari „Jugoremedije", „Beka", „Šinvoza" i drugih zrenjaninskihpreduzeća opljačkanih u privatizaciji. Međutim, predlog Ravnopravnostipodržali su svi zrenjaninski odbornici, i iz vlasti i iz opozicije,da bi njihovi predstavnici potom zaista prionuli na posao i za dvameseca izašli u javnost sa zaključcima pred kojima bi pomenuta sudskapresuda možda i izgledala smešno kad ne bi bila tragična za preko 500radničkih porodica.Nekoliko dana po objavljivanju zaključaka Anketnog odbora, na tribiniRavnopravnosti u zrenjaninskom Kulturnom centru, osnovan je75


Odbor građana za podršku radnicima akcionarima „Šinvoza", u koji su,između ostalih, ušli i dr Zagorka Golubović i dr Nebojša Popov.Kada bi proevropski sentiment u Srbiji počivao na idealima demokratijei ljudskih prava, na težnji ka slobodi i kreativnosti, onda bi borbaradnika akcionara „Jugoremedije" i „Šinvoza" lako bila prepoznatakao uzor evropske Srbije. Taj sentiment, međutim, počiva na rasizmuprema orijentu, Rusima, Rumunima, Albancima, Šiptarima (misli sena Srbe sa Kosova), Bosančerosima, kolonistima, seljacima (paorimaili gedžama, svejedno je), seljacima u kulturološkom smislu, radnicima,radnicima u ideološkom smislu (bivši radnici društvenih firmi kojisu ostali bez posla posle privatizacije) i nepoštenoj inteligenciji.Ne treba se zato čuditi što se kod nas pod evropskim uzorom podrazumevamladi beli nasmejani karijerista sa menadžerskim fakultetomi službom u nekoj agenciji za pružanje usluga koje nikome ne trebaju,ali se masno plaćaju; u ženskoj varijanti, mlada i zgodna enterijeristkinja.Tako sagledana, Evropa zaista nema nikakve veze sa predsednikomSindikata „Šinvoza" niti sa liderom malih akcionara „Jugoremedije".Obojica su bravari, hvala na pitanju!Ivan Zlatić[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,18. februara 2008]76


Solidarnost sa radnicima Šinvoza– benefit koncerTokom aprila, više neformalnih društveno angažovanih kolektivaiz Beograda i Zrenjanina održali su zajedničke akcije solidarnosti saradnicima zrenjaninskog Šinvoza. Njihov cilj je bio skretanje pažnjejavnosti na borbu ljudi koji su žrtve privatizacije, tranzicije ka kapitalizmui sličnih mera koje za proteklih devet godina nisu unapredileničiji životni standard, osim onih koji su i pre privatizacije u svojimrukama držali vlast i novac u Srbiji. Tragična strana priče o zrenjaninskomŠinvozu su samoubistva radnika i umiranja mladih ljudi usledočajne životne situacije. Postoji, međutim, i ona strana koja svedoči ovitalnosti – uporna borba radnika i malih akcionara da sačuvaju radnamesta, svoju fabriku i industriju svog grada od propadanja za koje odgovornostsnose država i bivši vlasnik.Na koncertima koje su u Beogradu održali beogradski sastavi’’Dažd’’, ’’Prljavi dripci’’, ’’Unison’’ i ’’The Schtrebers’’, a u Zrenjaninufrancuski bend ’’Joke’’, osim potpisa podrške zahtevima radnika Šinvozai deljenja informativnih publikacija, skupljali su se i prilozi za porodicuradnika Radislava Stojanova, koji je prošle godine preminuo uDomu Sindikata tokom radničkog protesta.Ideja čitave manifestacije nije milosrđe prema žrtvama tranzicije,već solidarnost u zajedničkoj borbi za život dostojan čoveka. RadnicimaŠinvoza nije potrebna ničija milost. Rešenje za njihov problem sadržanoje u konkretnim merama koje oni sami predlažu – da se primeneodredbe Zakona o stečaju koje omogućuju da im se vrati opljačkanaimovina, i da se kazne krivci za režirani stečaj, kako Nebojša Ivković injegov menadžment, tako i odgovorni u Agenciji za privatizaciju. Rešenjeza naše zajedničke probleme je solidarna borba. U biltenu Glasradnika koji se deli tokom akcija podrške, između ostalog, piše: ’’Solidarnostje naše najjače oružje u borbi protiv moćnika. Razni Miškovićisu sve drugo već odavno ’privatizovali’ – političke stranke, vladu, opoziciju,vojsku, policiju, sudije, eksperte, medije – ali solidarna podrškanas ostalih se prosto ne može kupiti, i u njoj leži naša najveća snaga’’.’’Radnici različitih preduzeća u Srbiji, koje spaja upropašćavanjeistovetnim privatizacijskim mahinacijama, danas se sami i izolovanibore protiv finansijske i političke mafije. Ukoliko se tako nastavi, ovaće borba biti osuđena na propast. Zrenjaninski radnici uspeli su da seudruže na nivou nekoliko preduzeća i grada, ali to nije dovoljno da se77


naša prava nametnu iznad interesa moćnika. Zbog toga pozivamo svekoji žele da žive u slobodi od mafijaške represije, životom dostojnim čoveka,da podrže borbu radnika Šinvoza za pravo na život i rad, tako štoće potpisati pismo upućeno predstavnicima vlasti u Srbiji sa zahtevomda prekinu da štite interese mafije, i da rade ono što jeste posao vladekoja sebe naziva demokratskom – da sprovode volju naroda’’.Milenko Srećković[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,aprila 2008]78


SKUPŠTINA GRADA ZRENjANINAANKETNI ODBOR ZA UTVRĐIVANjE RAZLOGA ZA POKRETANjESTEČAJNOG POSTUPKA NAD AD „ŠINVOZ“ ZRENjANINODBORNICIMA SKUPŠTINE GRADAPredmet: Izveštaj Anketnog odbora o razlozima za pokretanjestečajnog postupka nad ad „ŠINVOZ“ Zrenjanin i predlogmera i aktivnosti u cilju otklanjanja negativnih posledica režiranogstečajaAnketni odbor imenovan je 24.11.2008 od strane Skupštine gradaZrenjanina, uz podršku svih parlamentarnih političkih partija, sa ciljemda se dođe do istine o razlozima koji su doveli do stečaja ovog preduzeća.Anketni odbor je doneo svoj Poslovnik o radu i održao 4 javnesednice i 6 zatvorenih sednica. Na javne sednice je pozvano ukupno12 lica svedoka i učesnika u zbivanjima u ad „Šinvoz“ Zrenjanin. Odukupno pozvanih 12 lica na poziv se nisu odazvala 3 lica bez obrazloženja.Odazvali su se 1. Radislav Orašanin – predsednik Udruženja malihakcionara, 2. Josif Usulesku – predsednik sindikata „Nezavisnost“, 3.Mita Lisica – predsednik SSS i punomoćnik stečajnih poverilaca, 4. ZoricaĆurčić – finansijski direktor, 5. Radomir Miljuš – menadžer prodajei direktor sektora za konstrukciju teretnih vozila, 6. Aleksa Šarenac– pomoćnik gen. Direktora i član UO, 7. Dragomir Eremić – smenjenikomercijalni direktor i šef nabavne službe i član UO do jula 2006. 8.Željko Rauški – vođa investicija i direktor prodaje do stečaja i 9. VericaBarać – predsednik Saveta za borbu protiv korupcije Vlade R. Srbije.Anketni odbor na osnovu dostupne i prikupljene dokumentacije, napisau štampi i izjava anketiranih svedoka donosi sledeći:N A L A Z1. Agencija za privatizaciju je zaključila Ugovor o prodaju društvenogkapitala metodom javne aukcije (br.Ov.II-910/2004 od26.04.2004.) subjekta privatizacije ad „Šinvoz“ Zrenjanin sa kupcemNebojšom Ivkovićem kao fizičkim licem iz Beograda za kupoprodajnucenu od 240.000.000,00 dinara (na rate) i obaveznim investicionimulaganjem u subjekat privatizacije u iznosu od 17.974.000,00 dinara.Na ovaj način je kupac je postao vlasnik 56% kapitala ad „Šinvoz“ Zrenjanin.2. Predmetnim ugovorom predviđene su obaveze kupca u odnosuna isplatu kupoprodajne cene privatizacionog subjekta, predviđen socijalniprogram, obaveze investicionog ulaganja i sl. Neispunjenje bilo79


koje ugovorne obaveze otvara mogućnost jednostranog raskida ugovoraod strane Agencije za privatizaciju (član 41a Zakona o privatizaciji).3. Novi vlasnik, fizičko lice Nebojša Ivković iz Beograda, odmah popotpisivanju predmetnog ugovora preuzima potpunu poslovnu kontrolunad ad „Šinvoz“ Zrenjanin, tako što smenjuje članove Upravnogodbora, koji zatim imenuje novi poslovodni menadžment – od generalnogdirektora pa nadalje. Preko ovog novog poslovnog menadžmentasprovodi poslovnu politiku koja postepeno, ali sigurno, ad „Šinvoz“uvodi u sve lošije poslovanje, koje rezultira otvaranjem stečaja na predlogjedne od Ivkovićevih firmi.4. Udruženje malih akcionara i dva fabrička sindikata (SSS i UGSN)nezadovoljni sve lošijim tekućim poslovanjem ad „Šinvoz“ obraćaju se uviše navrata Agenciji za privatizaciju, ukazujući na nepoštovanje potpisanogUgovora o prodaji. Takođe se obraćaju ostalim državnim organima(policiji, tužilaštvu, predsedniku Srbije, Vladi R. Srbije, nadležnimministarstvima) kojima takođe ukazuju na nepravilnosti u poslovanjui nepoštovanje Ugovora o prodaji. Cilj ovog obraćanja je da Agencijaza privatizaciju sprovede objektivnu kontrolu i nadzor nad izvršenjemugovornih obaveza preuzetih od strane Nebojše Ivkovića iz Beograda .5. Agencija za privatizaciju sprovodi u više navrata kontrole i to04.04.2004.; 12.07.2005.; 24.10.2005.; 17.04.2006. i 20.03.2007.Na osnovu ovih kontrola Agencija za privatizaciju je konstatovala „dapostoji kontinuitet poslovanja u Subjektu. Kupac je izvršio ugovorenuinvesticionu obavezu ulaganjem u osnovna sredstva i to unosom opreme“.Ovo ulaganje je potvrdila i ovlašćena revizorska kuća „PrivredniSavetnik – Revizija“ iz Beograda 11.08.2005. Kasnije je dokazano da jeovo ulaganje bilo fiktivno, nezakonito i predstavljalo razlog za raskidUgovora o prodaji, po odluci iste te Agencije za privatizaciju. Agencijaje godinama tvrdila da je ovo konkretno ulaganje bilo u skladu sa zakonomi Ugovorom o prodaji, čime je izgubljeno dragoceno vreme, koje jekupac Nebojša Ivković iskoristio da fabriku otera u stečaj.6. Mali akcionari organizovani u Udruženje malih akcionara, iakoimaju zakonsko pravo, nisu bili u mogućnosti da dobiju na uvid odlukeSkupštine akcionara i Upravnog odbora ad „Šinvoz“. Zbog togapokreću tužbe protiv odgovornih lica i pokreću sudske sporove. I poredpravosnažnih i izvršnih sudskih presuda njima i dalje nisu date na uvidtražene odluke. Većinski vlasnik Nebojša Ivković je plaćao sudske kaznezbog nepoštovanja odluka suda, ali i dalje nije dozvoljavao uvid usporne odluke. Mali akcionari u saradnji sa oba fabrička sindikata (SSSi UGSN) traže pomoć i obraćaju se Agenciji za privatizaciju, predsed-80


niku države, Savetu za borbu protiv korupcije, predsedniku vlade RS,Narodnoj Skupštini – Odboru za privredu, Akcijskom fondu, SkupštiniAPV, predsedniku SO Zrenjanin itd. Na protestu u Beogradu prima ihresorni ministar, obećava istragu.7. Mali akcionari su propustili da iskoriste zakonsku mogućnost daimenuju stručnog poverenika u skladu sa članom 334 Zakona o privrednimdruštvima, radi pregleda finansijskih izveštaja kao i poslovnihknjiga društva. Međutim, da su ga imenovali, njemu bi bile vezaneruke, pošto je većinski vlasnik odlučio da ne dozvoli, i pored pomenutihsudskih presuda, pristup odlukama Skupštine akcionara, UO, kao i poslovnojdokumentaciji ad „Šinvoz“.8. Argumenti malih akcionara i sindikata da poslovanje ad „Šinvoz“Zrenjanin nije u skladu sa zakonom i potpisanim Ugovorom o prodaji,da poslovodstvo nema viziju razvoja fabrike, potvrđuje se time što jeprvo prestala svaka poslovna aktivnost fabrike, da bi zatim ubrzo biopokrenut stečajni postupak dana 16.11.2007. i to od strane jedne odfirmi Nebojše Ivkovića.9. Agencija za privatizaciju 31.01.2008. raskida Ugovor o prodaji.Razlog je pokušaj kupca tj. Nebojše Ivkovića da rashodovane lokomotive,kupljene od Železnice Srbije po ceni starog gvožđa, prikaže kaoispunjenje ugovorne obaveze investicionog ulaganja u iznosu od skoro20 mil. dinara. Bez obzira što je raskid Ugovora o prodaji učinjen savelikim i tragičnim zakašnjenjem, on potvrđuje da su prethodno sprovedenekontrole, od strane Agencije za privatizaciju, bile nesavesne inezakonite, kao i pomenuti izveštaj ovlašćene revizorske kuće o investicionomulaganju kroz opremu. Ovim je dokazano da su razlozi višegodišnjihprotesta radnika i manjinskih akcionara bili u potpunostiopravdani i osnovani.10. Raskid Ugovora o prodaji u vreme kada je već otvoren stečajnipostupak nad ad „Šinvoz“-om Zrenjanin, ne samo da je beznadežnozakasneo, već predstavlja svojevrsnu nagradu Nebojši Ivkoviću, jer gaoslobađa obaveze isplate preostalih rata, investicionog ulaganja, socijalnogprograma i os.11. U toku stečajnog postupka, sud prihvata plan reorganizacije kojipredlažu između ostalih, firme u vlasništvu Nebojše Ivkovića. Plan reorganizacijekoji je iniciran od strane privatnih firmi Nebojše Ivkovića,nije realno ostvariv. Njegov krajnji cilj nije uspešan izlazak fabrike izstečaja, već okončanja započetog postupka potpunog uništenja fabrike,u cilju nezakonite dobiti uskog kruga ljudi. Bivši kupac i njegoveprivatne firme su imale potpunu kontrolu nad ad „Šinvoz“ u prethod-81


nim godinama. Pokazali su i dokazali da su jedino sposobni da ad „Šinvoz“poslovno upropaste i oteraju u stečaj. Stečajni sud osporava čak671.032.807,00 dinara prijavljenih potraživanja za koje smatra da suneosnovana.12. Opštinsko javno tužilaštvo je 19.10.2006. tražilo od Odeljenjakriminalističke policije Zrenjanin da prikupi podatke vezane za poslovanjeizmeđu ad „Šinvoz“ sa jedne strane i „TTC-Logistik“ Beograd,„Jugopapir“-a i „Vojvodinašpeda“ iz Novog Sada, sa druge strane,sve firme u vlasništvu Nebojše Ivkovića. Opštinsko javno tužilaštvoje 15.02.2008. podnelo Zahtev za sprovođenje istrage protiv JeftovićDragana gen. direktora ad „Šinvoz“. Istražni postupak je u toku. Odnjegovog ishoda zavisi da li će biti podignuta optužnica protiv JeftovićDragana.13. U toku ovih dešavanja lokalna samouprava nije iskoristila svesvoje formalne i neformalne mogućnosti kako bi sa jedne strane pomoglasvojim sugrađanima u odbrani prava na rad i akcije, a sa drugestrane da svojim aktivnostima skrene pažnju nadležnih organa na očiglednenezakonitosti u poslovanju ad „Šinvoz“-a i većinskog vlasnika.Na osnovu iznetih činjenica utvrđenih tokom svog rada, Anketniodbor donosiZ A K Lj U Č A KNa osnovu prikupljene dokumentacije, kao i svedočenja lica predAnketnim odborom koja su upućena u poslovna dešavanja u ad „Šinvoz“,Anketni odbor zaključuje da se radi o režiranom stečaju. Kupac jesa jedne strane na rukovodeća mesta u ad „Šinvoz“ imenovao lica nadkojima je imao potpuni uticaj i kontrolu prilikom donošenja poslovnihodluka i koji su mu služili kao puki izvršioci štetnih poslova na teret ad„Šinvoz“, a sa druge strane je preko svojih privatnih firmi prekomernozaduživao ad „Šinvoz“. Na taj način Nebojša Ivković, odnosno njegoveprivatne firme, su za kratko vreme postali većinski poverioci.O konkretnim podacima o detaljnom poslovanju ad „Šinvoz“-a Anketniodbor je ostao uskraćen, jer su određeni akteri odbili da se pojavepred Anketnim odborom, ili su se pojavili i odbili da odgovore na konkretnapitanja članova Anketnog odbora. Tako je finansijski direktorkoja je imala uvid u svu poslovnu dokumentaciju, iskoristila svoje pravoda Anketnom odboru uskrati odgovore na konkretna, veoma bitnapitanja o kojim po službenoj dužnosti ima saznanja, i time rad Anketnogodbora je u mnogome otežala i otvorila sumnju da su je policijai tužilaštvo neopravdano zaobišli u traženju odgovornosti za režiranistečaj ad „Šinvoz“.82


Celokupno poslovanje između ad „Šinvoz“ i privatnih firmi NebojšeIvkovića je bilo apsolutno nepotrebno i potpuno štetno za ad „Šinvoz“.Ovi poslovni odnosi su započeti posle privatizacije. Privatne firme N.Ivkovića su ad „Šinvoz“-u prodavale raznu robu po većim cenama odtržišnih, a od ad „Šinvoz“-a kupovale robu po cenama daleko ispodtržišnih (otpadno gvožđe prve klase pripremljeno na livničke mere).Na taj način se pripremala situacija da prilikom otvaranja stečajnogpostupka, privatne firme Nebojše Ivkovića budu inicijatori stečaja i većinskipoverioci. Ovakvo štetno poslovanje po ad „Šinvoz“ bi bilo nemogućeda kupac Nebojša Ivković nije imao potpunu kontrolu i uticajna donošenje poslovnih odluka u ad „Šinvoz“-u i to sve preko poslovodstvakoje je on imenovao, koristeći svoju poziciju i ovlašćenja koja imakao većinski vlasnik.Anketni odbor odbacuje tvrdnju, kao neargumentovanu i neozbiljnu,pojedinih lica koji su se pojavili pred Odborom kao svedoci, da suradnički štrajkovi i protesti bili uzrok propasti ad „Šinvoz“-a. Anketniodbor smatra da je odsustvo poslovne vizije razvoja ad “Šinvoz“-a odstrane kupca i menadžmenta koji je on postavio, glavni razlog poslovnogsunovrata ad „Šinvoz“-a. Po privatizaciji, ad „Šinvoz“ nije zaključioni jedan značajniji nov posao. Ad „Šinvoz“ je poslovao dok je imao poslovekoji su ugovoreni još pre privatizacije.Anketni odbor smatra da je Agencija za privatizaciju nesumnjivoodgovorna za poslovnu propast ad „Šinvoz“-a. I pored obećanja nadležnogministara da će pokrenuti istragu, ona nikada nije pokrenuta.Svojim dugogodišnjim stavom da je investiciono ulaganje u skladu sazakonom i Ugovorom o prodaji, da bi onda naprasno utvrdila da je svesuprotno i raskinula Ugovor, Agencija za privatizaciju je dala prostor ivreme da kupac ad „Šinvoz“ nepovratno i tragično otera u stečaj.Kako je moguće razrešiti slučaj ad „Šinvoz“?Anketni odbor predlaže hitno pokretanje sudskog postupaka pobijanjepravnih poslova stečajnog dužnika. Ovaj postupak treba da pokrenestečajni upravnik podnošenjem tužbe. Time će se omogućiti poništavanjenezakonitih i štetnih pravnih poslova između ad „Šinvoza“ iprivatnih firmi N. Ivkovića, koristeći zakonsku mogućnost predviđenuZakonom o stečajnom postupku – pobijanje pravnih radnji i pravnihposlova stečajnog dužnika prema stečajnom poveriocu unazad 5 godinaod dana otvaranja stečajnog postupka (član 102, 103. Zakona ostečajnom postupku). Uspešnim okončanjem ovog postupka stvara seslična poslovno-pravna i imovinska situacija koja je postojala u periodupre privatizacije. Fiktivnim i štetnim pravnim poslovima između83


Ivkovićevih firmi i ad „Šinvoz“ oštećeni su ostali stečajni poverioci. N.Ivković je posle privatizacije ad „Šinvoz“-a preuzeo potpunu poslovnukontrolu nad ad „Šinvoz“-om imenujući poslovodne organe koji su upotpunosti i slepo izvršavali njegove naloge, a sve na štetu ad „Šinvoz“.Ovako imenovano rukovodstvo ad „Šinvoz“ Zrenjanin je zaključivalopravne poslove u korist firmi u vlasništvu Nebojše Ivkovića, čime suona privilegovana u odnosu na ostale firme – stečajne poverioce, kojesu poslovale sa ad „Šinvoz“. Protiv gen. direktora Jeftovića je pokrenutistražni postupak zbog zloupotreba u privredi, mada po mišljenjuAnketnog odbora ima mesta za ozbiljno preispitivanje rada ostalih rukovodećihorgana (finansijski direktor, menadžer prodaje, šef nabavke...),kao i ostalih lica koja su imenovana na rukovodeća mesta posleprivatizacije.Uspešnim pobijanjem ovih pravnih poslova otkloniće se uzrok (razlog)za pokretanje stečajnog postupka. Stečajni postupak je inače pokrenutna inicijativu jedne od Ivkovićevih firmi. Time bi ad „Šinvoz“brzo izašao iz stečaja, čime bi se pravno gledajući vratile akcije državii akcionarima.To stanje odgovaralo bi vlasničkoj strukturi pre privatizacije.Država bi, vraćanjem svog većinskog vlasništva, mogla da odmah otpočnenove razgovore sa nekim novim strateškim partnerom. U traženjustrateškog partnera za novu privatizaciju ad „Šinvoz“-a aktivno bi moralada se uključi lokalna samouprava koristeći svoja ovlašćenja predviđenaZakonom o Agenciji za privatizaciju (član 9), kao i ovlašćenja predviđenaStatutom Agencije za privatizaciju (član 27). Ova zakonska i statutarnarešenja obavezuju Agenciju za privatizaciju da, između ostalog, traži mišljenjeorgana lokalne samouprave prilikom svake privatizacije privrednogsubjekta čije je poslovno sedište na teritoriji te lokalne samouprave.Odbrana javnog i lokalnog interesa podrazumeva i želju za saznanjemistine o „Šinvoz“-u od strane lokalnih medija i zrenjaninskih dopisnikarazličitih pisanih i elektronskih medija. Potpuna nezainteresovanostnovinara (osim časnih izuzeteka) koja se graniči sa otvorenim bojkotomrada Anketnog odbora, sprečila je da se javnost šire upozna sasvim saznanjima do kojih je došao Anketni odbor u svome radu. Iz tihrazloga je Anketni odbor i zakazivao javne sednice, kako bi se javnost,lično ili preko medija, upoznala sa frapantnim činjenicama koje su ad„Šinvoz“ dovele do otvaranja režiranog stečaja.Pozivamo sve odbornike Skupštine Grada Zrenjanina da jednoglasnoprihvate naš izveštaj, kao i predložena rešenja.84


Anketni odbor predlaže da se po usvajanju ovog izveštaja, onodostavi svim nadležnim državnim organima i relevantnim činiocimadruštveno-političkog života u cilju brzog sprovođenja.U Zrenjaninu, 03. februara 2009. godinePrilog:1.Dokumentacija Pokreta „RAVNOPRAVNOST“2.Zapisnici sa javnih i zatvorenih sednica Anketnog odbora3.Dokumentacija priložena od strane svedokaAnketni odbor• Branislav Markuš, predsednik• Vladimir Zlatanović, zamenik predsednika• Jan Janošik, član• Jožef Kašljik, član• Lazar Marjanski, član• Borislav Nikić, član• Petar Krstić, član• Ljiljana Vekecki, član85


Agencija za privazaciju:Nismo odgovorni za stečaj u ŠinvozuAgencija za privatizaciju oglasila se danas povodom izveštajaAnketnog odbora za "Šinvoz" u kom se navodi da je ona odgovornaza stečaj u tom zrenjaninskom preduzeću za remontšinskih vozila.U izveštaju Anketnog odbora, koji su u četvrtak jednoglasno usvojilii odbornici Skupštine grada Zrenjanina, ukazano je na to da je stečajrežiran, kao i da najveću odgovornost za propast "Šinvoza" ima Agencijaza privatizaciju koja je godinama tvrdila da je ulaganje većinskogvlasnika Nebojše Ivkovića bilo zakonito.Po potvrdi revizoraPovodom tih navoda iz Agencije je saopšteno da ona nije ovlašćenada procenjuje funkcionalnost investicije, već da se uvek oslanja naizveštaj ovlašćenog revizora, u ovom slučaju je to Privredni Savetnik -Revizija iz Beograda.Taj revizor je potvrdio izvršenje investicione obaveze u iznosu od17,9 miliona dinara u skladu sa Ugovorom, te da je posle toga Agencijadonela odluku o prihvatanju investicione obaveze i vraćanja bankarskegarancije."Tek istekom roka u kojem Agencija kontroliše izvršavanje navedenihugovornih obaveza, a dve godine nakon dostavljanja revizorskogizveštaja, Agenciji su se obratili zaposleni i drugi državni organi sa primedbamana ugroženo poslovanje Šinvoza i neredovne isplate zarada"navodi se u saopštenju Agencije za privatizaciju.Oni podsećaju da je nadležno Ministarstvo, povodom ovog slučaja,izvršilo nadzor nad radom Agencije i konstatovalo da nije bilo nikakvihpropusta u radu."U izveštaju ministarstva navodi se i da je namera kupca bila daizigra obavezu investiranja, a što je u potpunosti podržano i pokrivenoizveštajem ovlašćene revizorske kuće, koji kontrolori Agencije za privatizacijune mogu, kako sa stanovišta stručnosti tako i nadležnosti, damenjaju i osporavaju" dodaje se u tom saopštenju.86


Tražena pomoćPosle primedbi zaposlenih u Šinvozu da vlasnik pokušava da rashodovanelokomotive po ceni starog gvožđa prikaže kao ulaganja, Agencijaje, kako je danas saopšteno, izvršila neposredni uvid i utvrdila dadizel-električne lokomotive, vrednosti 2,5 miliona dinara nisu u funkcijiobavljanja pretežne delatnosti, te je kupcu, u skladu sa zakonom,ostavljen naknadni rok, a odmah po njegovom isteku doneta je odlukao raskidu ugovora.O tome je, navodi se u saopštenju, Agencija obavestila i Ministarstvounutrašnjih poslova sa molbom da izvrši kontrolu poslovanja subjektai da obavesti Agenciju o utvrđenom stanju. Takođe, Agencija jeuputila zahtev Inspekciji rada da preduzme mere iz svoje nadležnosti."Agencija i nadležno ministarstvo održali su nekoliko sastanaka sapredstavnicima zaposlenih kako bi im objasnili posledice raskida Ugovorakao i buduću ulogu Kupca u postupku stečaja, kao glavnog poverioca",navodi se u saopštenju."I pored toga, zaposleni su insistirali na momentalnom raskiduugovora", dodaje se u saopštenju i ističe da je Agencija za privatizacijuu ovom predmetu postupala isključivo u skladu sa zakonskim i ugovornimovlašćenjima.Osim toga, ukazano je i na to da u toku trajanja kontrole poštovanjaugovornih obaveza, Agenciji za privatizaciju nikada nisu dostavljeneprimedbe od strane zaposlenih u Šinvozu, niti od strane Skupštinegrada Zrenjanina, kao ni drugih državnih organa i da Anketni odbornikada nije tražio mišljenje niti bilo kakva dokumenta od Agencije zaprivatizaciju.28. februara 2009.Agencija za privatizaciju87


Saopštenje za javnostAnketnog odbora Skupšne grada ZrenjaninaPovodom saopštenja za javnost Agencije za privatizacijuR.Srbije, Anketni odbor za utvrđivanje razloga za pokretanjestečaja nad ad «ŠINVOZ» grada Zrenjanina daje sledeće saopštenje:1. Potpuno je netačna tvrdnja Agencije da su joj se zaposleni prviput obratili „tek istekom roka u kojem Agencija kontroliše izvršavanjenavedenih ugovornih obaveza...“. Dokumentovana istina je da se prvozajedničko obraćanje, manjinskih akcionara i dva sindikata - SSS i „Nezavisnost“,Agenciji za privatizaciju povodom nepravilnosti u poslovanjui privatizaciji desilo još 14.06.2005 g. Na ovaj veoma bitan dopisAgencija nije uopšte reagovala, čime je omogućila da se nepravilnostiprikriju. Nakon ovog dopisa, usledio je čitav niz prigovora koje su godinamadostavljali mali akcionari i reprezentativni sindikati, a koje jeAgencija ignorisala.2. Iz izvornih dokumenata Agencije može se jasno zaključiti odgovornostAgencije za privatizaciju što ugovor o kupoprodaji ad «ŠIN-VOZ» Zrenjanin nije raskinut polovinom 2005 g. Tada je istekao rokod godinu dana u kome je kupac ad»ŠINVOZ»-a fizičko lice NebojšaIvković iz Beograda morao da izvrši investiciono ulaganje u iznosu od17.974.000,00 dinara. Kupac je rashodovane lokomotive (kupljene kaostaro gvožđe) predstavio kao investiciono ulaganje.VEĆ TADA polovinom 2005 su se stvorili zakonski uslovi da Agencijaza privatizaciju jednostrano raskine ugovor o prodaji sa fizičkim licemNebojšom Ivkovićem zbog nepoštovanja ugovornih obaveza (član41a Zakona o privatizaciji).3. Međutim, Agencija za privatizaciju je ugovor o prodaji raskinulatek 31.01.2008 g. iz razloga koji su pravno postojali već 3 (tri) godine.4. U toku ove tri godine postepeno su se stvarali ekonomsko-pravniuslovi za pokretanje režiranog stečaja.5. Tvrdnja izneta u saopštenju Agencije za privatizaciju da «nijeovlašćena da procenjuje funkcionalnost investicije, već se uvek oslanjalana izveštaj ovlašćenog revizora» je pravno neutemeljena i neozbiljna.Član 10. tačka 4. Zakona o Agenciji za privatizaciju propisuje isključivunadležnost Agencije u proveri izvršenja ugovora o prodaji. Takođe, postavljase pitanje šta je Agencija za privatizaciju preduzela nakon što je,sa dve ipo godine zakašnjenja, utvrdila da je nalaz revizora lažan? Da88


li je pokrenut postupak protiv firme „Privredni Savetnik – Revizija“, iako nije, zbog čega?6. Ugovor o prodaji raskinut je baš na osnovu toga što je «Agencijaizvršila neposredan uvid i utvrdila da dizel-električne lokomotive(5 kom.), vrednosti 2.508.912,00 (što čini 13,96% u odnosu naukupno izvršene investicije) nisu u funkciji obavljanja pretežne delatnosti».Znači, Agencija u svom saopštenju prvo tvrdi da nije ovlašćenada procenjuje funkcionalnost investicije, da bi u sledećemstavu saopštila da je na osnovu SVOG neposrednog uvida i proceneutvrdila nefunkcionalnost investicije, te posle isteka naknadno ostavljenogroka, donela odluku o raskidu ugovora.7. Činom raskida ugovora Agencija je potvrdila dugogodišnju primedbuzaposlenih i manjinskih akcionara da u postupku privatizacijead «ŠINVOZ» postoje ozbiljni propusti. Time je sama pokrenula pitanjesopstvene odgovornosti i odgovornosti ovlašćene revizorske kuće,jer su 3 (tri) godine tvrdili da se ugovor i zakon u svemu poštuju, dabi 31.01.2008 g. u obrazloženju raskida ugovora naveli razloge za kojesu do juče tvrdili da ne postoje, ili da su u skladu sa zakonom i ugovorom.8. Agencija u svom saopštenju tvrdi da je nadležno ministarstvoutvrdilo «da je namera kupca bila da izigra obavezu investiranja». Anketniodbor postavlja pitanje zašto ova jasna i nedvosmislena tvrdnjanije pravno procesuirana i protiv kupca pokrenuti odgovarajući postupci.9. Anketni odbor će tražiti da Agencija dostavi dokumentaciju osvojim obraćanjima MUP-u i Inspekciji rada, kao i o nadzoru koji jesprovelo Ministarstvo ekonomije. Simptomatično je da mali akcionarii reprezentativni sindikati ad „ŠINVOZ“ nemaju nikakvu informaciju oovim aktivnostima Agencije, iako su oni godinama bili jedina strana uprivatizaciji koja je insistirala na poštovanju zakona i ugovora. Agencijaje januara 2008. godine pod pritiskom argumenata bila primoranada prizna istinu, međutim očigledno je da se i nakon toga nastaviloignorisanje onih koji su sve vreme ukazivali na prevaru, a koji su nakraju najviše oštećeni. Umesto da za proteklih godinu dana preduzmeaktivnosti na saniranju posledica svog nesavesnog i nezakonitog rada,Agencija navodi da je organizovala sastanke sa zaposlenima „kako biim objasnila posledice raskida Ugovora kao i buduću ulogu Kupca upostupku stečaja, kao glavnog poverioca“. Na ovako ciničan odgovormožemo samo da se zapitamo kako je Agencija znala buduću ulogu89


kupca u postupku stečaja u trenutku kad još uvek nisu bila tačno utvrđenasva potraživanja.10. Anketni odbor poziva stečajnog upravnika da pokrene postupakpobijanja svih pravnih poslova stečajnog dužnika sa privatnim firmamaNebojše Ivkovića. Nezakonito je da se protiv odgovornih lica pokrećukrivični i istražni postupci, a da pravne radnje i poslovi koji su nastaliizvršenjem krivičnih dela ostaju na pravnoj snazi.U Zrenjaninu, 03. marta 2009.Anketni odbor90


Zastava elektroDa li nadolazi talas štrajkova i protesta?Kako kriza odmiče, sve je više srpskih preduzeća u kojimaradnici i mali akcionari traže raskid privatizacionog ugovora,iz različitih formalnih povoda, ali sa očiglednim pravimrazlogom da sačuvaju i radna mesta. Ako je suditi samo poonome što prenose veliki mediji, aktuelni talas štrajkovai protesta će po razmerama nadmašiti čak i zimu 2003/04,ono naivno vreme kad su DSS i G17 privatizacionim aferamarušile Živkovićevu vladu.Da podsetimo, tadašnji sindikalni nemiri (mali akcionari tek behuu povoju) ostvarili su sledeće rezultate:1) zahvaljujući obećanju da će zaustaviti korupciju u Agenciji za privatizaciju,Voja Koštunica je osvojio vlast,2) premijer je potom prionuo na rešavanje problema južnih teritorija,odlažući pitanje korupcije za neka pokosovska vremena,3) Agencija je nastavila da radi po starom, što je gazde okuražilo naobračun sa štrajkačima, naročito sa "kolovođama".Na primer, vlasnik rudnika minerala Nemetali iz Vranjske Banje,lomio je pobunu tako što je u lokalnoj štampi objavio da sindikalne liderefinansiraju "šiptarski teroristi". Naravno da mu niko nije verovao,ali istovremeno je Bubalov kadar u Agenciji ignorisao razloge za raskidugovora na isti način kao onomad vlahovićevci, pa su bljuvotine u medijimazapravo demonstrirale stapanje vlasnika sa novim poretkom, iprogon pobunjenika sa one strane legitimnosti.Danas bi trebalo da smo pet godina (i tri vlade) pametniji i odlučniji.Ušli smo u ciklus Kraljevića Marka (koji će valjda već jednom prestatida se kolje sa Musom Arbanasom za račun imperije), ekonomskadepresija je spržila i ono malo preostalog strahopoverenja u poredak,dakle ima elemenata za nadu da radnička gibanja ovog puta neće potonutiu dinastičkim sukobima. Štaviše, izgleda kao da stvari nikada nisubile jasnije.Uzmite, recimo, slučaj Zastave elektro iz kragujevačke Rače. Preduzećeje prodato 2006. godine konzorcijumu privatnih lica na čelu saRankom Dejanovićem. Usledio je ugovor sa multinacionalkom Delphi,91


zahvaljujući kom je broj radnika sa manje od trista skočio na skorohiljadu (ne stalno angažovanih, al' dobro sad).Opštinom od 13 hiljada stanovnika zavladao je optimizam, a DinkićevaAgencija za strana ulaganja i promociju izvoza (jedna od vladinihustanova koje zavode egzorcizam dirigovane ekonomije tako što privatnimkompanijama dele državne pare), odobrila je sredstva za podrškudragocenom projektu. Na šta su sredstva poarčena đavo bi ga znao,tek krajem prošle godine Delphi je prekinuo saradnju. Između ostalog izbog sopstvenih finansijskih problema i celokupne krize automobilskeindustrije, ali sindikati Zastave elektro takođe ističu loš menadžmentkao razlog zašto je ino partner razmontirao mašine i odselio za Poljsku.Radnici su u štrajku, i traže od Agencije da sa Dejanovićem raskineugovor. Ovaj ih je povrh svega zadužio kod poslovnih banaka, tako dani stečaj nije daleko, ako se nešto hitno ne preduzme.Zatvaranje jedinog industrijskog pogona, značilo bi kraj Rače kaonaseljenog mesta. Ipak, Agencija ne reaguje, a ukoliko vam se prezimevlasnika čini poznato, to je samo zato što se zaista radi o suprugupredsednice Narodne skupštine Slavice Đukić Dejanović, inače bivšemJULovcu. Tu se završava svaka priča svake vlasti u Srbiji o borbi protivkorupcije, čuvanju radnih mesta i regionalnom razvoju, što smo, verujem,odavno razumeli.Sad, siguran sam, razumemo da ni interesi kapitala, što domaćeg,što „strateškog", nisu bogznakakav oslonac miru i razvoju. Istovremeno,levičarski aktivisti u Beogradu i Zrenjaninu ovih dana organizujupodršku radnicima zrenjaninskog Šinvoza. Jesmo li to, konačno, počelida se oslanjamo jedni na druge?Ivan Zlatić[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,24. aprila 2009]92


Širenje radničkog pokretaintervju sa radnikom ’’Zastave Elektro’’i akvistom Pokreta za slobodu25. maja 2009. u Rači kragujevačkoj započeo je novi talasprotesta u ’’Zastavi Elektro’’, nekadašnjem ’’25.maju’’, fabriciza proizvodnju i promet elektro opreme, jedinoj fabrici ugradu koja je do nedavno funkcionisala. Radnici su protestnajpre započeli protestnim šetnjama, a zatim zauzeli zgraduopštine, i već više od mesec dana u njoj dežuraju u smenama.Udruženi sa radnicima ''1. maja'' iz Lapova, radnici su u parnavrata blokirali prugu kod Lapova, uprkos prisustvu brojnihrepresivnih snaga. Svojom borbom i zahtevima, radnici''Zastave Elektro'', nalik radnicima ''Jugoremedije'' i ''Šinvoza''iz Zrenjanina, postaju deo radničkog pokreta koji u središtesvoje borbe stavlja zahtev za očuvanje fabrike i pokretanjeproizvodnje.Razgovaramo sa Milanom Srećkovićem, radnikom ’’ZastaveElektro’’ i aktivistom Pokreta za slobodu, koji objašnjavarazloge koji su doveli do štrajka:- Zastava Elektro je privatizovana 2006. godine od strane konzorcijumaprivatnih lica na čelu sa Rankom Dejanovićem, koji je suprug sadašnjepredsednice parlamenta Slavice Đukić Dejanović i svojevremeniosnivač JUL-a u Rači.Fabrika je sklopila ugovor sa multinacionalnom korporacijom ''Delfi''i dobila finansijsku podršku državne Agencije za strana ulaganja ipromociju izvoza. Broju radnika od nekih tri stotine stalno zaposlenihpriključeno je i još oko pet stotina radnika na privremenom zaposlenju.Međutim, krajem prošle godine ''Zastavi Elektro'' je blokiran račun,Delfi je raskinuo ugovor, razmontirao mašine i vratio ih u Poljsku.U dopisu koji nam je Delfi dostavio jasno je da su raskinuli saradnjusa našom fabrikom zbog lošeg rada menadžmenta i vlasnika, koji su,povrh svega, fabriku zadužili kod poslovnih banaka. Radnicima većmesecima nije isplaćena plata, nije im povezan radni staž, a vlasnici sutakođe prisvojili novac koji je Delfi prebacio na račun fabrike za isplatunaših radnika koji su za potrebe Delfija bili angažovani u inostranstvu.Šta nameravate da preduzmete?Najvažnije je da sprečimo da fabrika ode u stečaj, kao hiljade drugihfabrika u Srbiji upropašćenih pljačkom u privatizaciji. Štrajk je krenuo93


sa zahtevom da vlasnici isplate ono što nam duguju, ali sada insistiramona raskidu privatizacije i ponovnom pokretanju proizvodnje, jersa ljudima koji trenutno rukovode fabrikom možemo očekivati samodalje propadanje i stečaj. Očekujemo da se opština aktivno uključi, jerbi gašenje i poslednje fabrike u Rači dovelo do propasti čitavog grada,u kojem su sve ostale fabrike uništene divljom privatizacijom.Dakle, podneli smo zahtev za raskid ugovora o privatizaciji jer jeprekršena odredba o investiranju. Firma ’’Dama-M’’, koja je u vlasništvuDragana Mostića, člana Dejanovićevog konzorcijuma, nabavila jemašine od preduzeća TAS iz BiH, da bi ih potom, po ceni višestrukovećoj od realne, preprodala ’’Zastavi Elektro’’. Ova oprema nikad nijeupotrebljavana u fabrici, tako da obavezno ulaganje nije izvršeno uskladu sa ugovorom ni u pogledu visine iznosa, ni u smislu funkcionalnosti.Pred Opštinskim sudom u Rači u toku je krivični postupak protivodgovornih za zloupotrebu službenog položaja prilikom nabavke opremeiz BiH.Kakav je plan kada se raskine privatizacija?Opština mora da pokaže interesovanje za fabriku i da se aktivnouključi u ono što radimo – najpre da zajedno sa nama izvrši pritisak naAgenciju za privatizaciju da se poništi privatizacija. Nakon poništenjaprivatizacije, treba da nam pomogne da se strani partner, Delfi, vratisaradnji sa ’’Zastavom elektro’’. Ne može lokalna samouprava više dase pravda kako nema nadležnosti u privatizaciji i da svoju podršku svodina protokolarna pisma. U dopisu Delfija navodi se želja za ponovnimuspostavljanjem saradnje sa ’’Zastavom Elektro’’ i sada treba pokazatikako u gradu ima kapaciteta za ozbiljnu poslovnu saradnju. Poslovnipartneri nikada nisu imali problema sa radnicima. Gazde su problem ioni moraju napolje.U opštinskoj vlasti u Rači učestvuju i članovi SPS-a i to je u početkubila velika prepreka uspostavljanju bolje komunikacije sa opštinarima,ali pod pritiskom radnika, stranački interesi sitnih lokalnih karijeristapotisnuti su u stranu. Međutim, politička zaštita koju uživa Ranko Dejanović,kao suprug Slavice Đukić Dejanović, i dalje je najveća smetnjaraskidu privatizacije i oporavku ''Zastave elektro''.Dakle, vaša borba je usmerena na dugoročnije rešavanjeproblema nezaposlenosti u gradu?Upravo tako. Videli smo kako su to uradili radnici u Zrenjaninu,i smatramo da povezivanje na lokalnom nivou jeste najefikasniji putda preuzmemo sudbinu u svoje ruke. Lokalna vlast do sada nije poka-94


zivala interesovanje za socio-ekonomske probleme građana Rače, i tomoramo da promenimo. Moramo svi da se mobilišemo oko problemalokalne privrede – sada oko borbe da se sačuva poslednja fabrika uRači koja još uvek može da radi, a sutra, siguran sam, i da se pokrene''Izolma'' i ostala račanska preduzeća koja su sada u stečaju. To tražiangažovanje čitave lokalne zajednice.Započeli ste udruživanje sa radnicima iz drugih gradova –Lapova, Jagodine, Zrenjanina. Šta očekujete od udruženeborbe?Sa radnicima drugih fabrika pokušavamo da nađemo zajednički ciljoko koga možemo da se okupimo. Agencija za privatizaciju je, kao i uslučaju ''Šinvoza'', najodgovornija za upropašćivanje fabrike, s obziromna to da nije kontrolisala sprovođenje privatizacionog ugovora. Radnici’’Zastave Elektro’’ su već više puta ukazali da je prilikom kontroleizvršenja ugovora u ’’Zastavi elektro’’, Agencija za privatizaciju prihvatilalažni izveštaj revizorske kuće ’’Fineks’’, u kom stoji da je investicijaizvršena u skladu sa ugovorom. Mašine koje je konzorcijum Ranka Dejanovićauneo u fabriku kao investiciono ulaganje nikada nisu stavljeneu funkciju, a njihova vrednost je daleko ispod one koja je bila predviđenaugovorom. Prosto rečeno, ova „investicija“ je staro gvožđe, kojeje samo korupcijom moglo da postane navodno „ulaganje u osnovnasredstva“!Pritom je važno napomenuti da je službenik Agencije Nikola Dašić,koji je bio zadužen za privatizaciju naše fabrike, suprug Marice Dašić,direktorke ’’Zastave elektro’’, koju je nakon privatizacije angažovaoRanko Dejanović. Međutim, i nakon što su Agenciji predočene ove činjenice,njeni službenici se i dalje kriju iza lažnog revizorskog izveštaja,tvrde da nisu nadležni da raskinu ugovor sa Dejanovićem i odbijaju dagovore o suštini – da li je Dejanović investirao u skladu sa ugovorom,ili ne?Ovakvim stavom Agencija samo pokazuje da zapravo nije prevarenaod strane kupaca i revizorske kuće, već da je umešana u kršenjezakona prilikom privatizacije ’’Zastave Elektro’’. Naime, Agencija je pozakonu jedina nadležna da kontroliše postupak privatizacije (član 6.stav 4. Zakona o Agenciji za privatizaciju), a sa kupcem koji nije investiraou skladu sa ugovorom, ugovor se po zakonu smatra raskinutim(član 41a stav 2 Zakona o privatizaciji).Ukoliko Agencija za privatizaciju ne raskine kupoprodajni ugovor,Pokret za slobodu će učestvovati u organizovanju udruženih protesta95


adnika iz više gradova ispred Agencije za privatizaciju kada ćemo doćida se borimo za pravdu zajedno sa svojim kolegama iz Lapova, Zrenjanina,Niša, itd.[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,30. maja 2009]96


Radnici nude izlazSrbija je od početka 2009. godine ponovo u narastajućemtalasu štrajkova i protesta radnika i malih akcionara, kojisu nedvosmisleno izazvani pljačkom u privatizaciji, zatvaranjemradnih mesta, propadanjem preduzeća. Iz razlogakoji su prouzrokovali baš srpsku, a ne i svetsku ekonomskukrizu, bune se radnici trsteničke ’’Prve petoletke’’, gotovosvi domaći proizvođači i remonteri vozova (’’Šinvoz’’, ’’Bratstvo’’,FVK, ’’Lokomotiva’’), kragujevački kožarski radnicištrajkuju glađu, a mali akcionari konfekcije ’’22. decembar’’prete da će skočiti sa zgrade...Neposredni povodi su raznoliki: od borbe za ponovno uspostavljanjeproizvodnje i očuvanje radnih mesta (’’Šinvoz’’, ’’Azotara’’, ’’Panon’’iz Crvenke, ’’Bratstvo’’, ’’Zastava elektro’’ iz Rače), pa do zahteva da serasproda imovina kako bi se namirili dugovi prema radnicima, i faktičkistavi ključ u bravu (FVK, kožara ’’Partizan’’).Brzopletima sigurno deluje kao potpuni haos, a zapravo vrlo preciznosvedoči o sveobuhvatnosti neuspeha privatizacije i kapitalističkihreformi, to jest o impotenciji pravnog i ekonomskog ambijenta kreiranogtim i takvim reformama da odgovori volji i potrebama naroda učije ime je, valjda, i kreiran. Ako je nekome do živopisnih paradoksa,naročito vruć šamar formalnim ciljevima i zadacima tranzicije proklamovanimpre osam godina dali su sindikati »Bratstva« i »Zastave elektro«,tvrdeći da ih je način na koji je vođen postupak privatizacije onemogućiou saradnji sa moćnim strateškim partnerima (slovačka »Tatravagonka«i multinacionalni »Delphi«). Suštinski, video sam fijaskoprivatizacije u Srbiji kada su akcionari »22. decembra« pod pretnjomsamoubistvima primorali većinskog vlasnika na pregovore o fizičkojdeobi imovine izražene u akcijama, dok rukovodstvo tvrdi da »većinskivlasnici i nosioci poslovne aktivnosti već dve i po godine trpe opstrukcijuu radu dela predstavnika manjinskih akcionara, čije su osnovneprimedbe zakonitost privatizacije i cena po kojoj se otkupljuju akcije«.Dakle, u zemlji koja društvenu prihvatljivost svog mladog kapitalizmagradi na »pravu na besplatne akcije« ispostavilo se da akcionarskodruštvo u stvarnosti ne može da postoji. Može da postoji samo pohlepa,barikadiranje, mržnja i ostali elementi jednog fenomena iz nedavneprošlosti poznatog po skraćenici SAO.Mereno današnjom pameću, ništa bolje nije ni trebalo očekivati, jerje važeću politiku privatizacije osmislila ista ona vlada koja je prva za-97


uzela stav da nekakav moćni i bogati Beč (ili, kako se to sada modernokaže, Brisel!), treba da nam oprosti za ono što smo radili svojoj braći uBosni. Od tako koncipiranog pomirenja korist imaju samo oni koji suse već okoristili od rata: estradne zvezde, estradni političari i etničkikapitalisti. Na isti način, i privatizacija je ispunila forme Svetske bankei MMF-a, a njeni rezultati odgovaraju isključivo onima koji su seprethodno nakrali u DB-ovim spoljnotrgovinskim predstavništvima:etničkim kapitalistima, estradnim političarima i estradnim ekspertima.Društvo je, kaže se često, suviše razvaljeno da bi reagovalo. Ma, dali je baš tako?Novinar Vremena Momir Turudić, koji je 24. januara 2008. godinepotpisao tekst o zrenjaninskom »Šinvozu« monstruoznog naslova»Radnici lete u nebo« (u kojem je demonstrirao, za ovaj nedeljnik uobičajenuopčinjenost predrasudama da je problem radnika u Srbiji tošto su nesposobni da nađu mesto u tranzicionim procesima, te da fabrikepropadaju zbog zainaćenih sindikalaca), nedavno se vratio pričio »Šinvozu«, i to u članku gde, sada sa primerenom empatijom govorio poznatom slučaju Milana Simića, radnika kuršumlijske pekare kojije suspendovan sa posla jer je ukrao veknu hleba. U zaključku stoji:»Najgore od svega je što je šira javnost Simića već skoro zaboravila imalo je verovatno da će ga se ponovo setiti. Da li iko, osim najbližih, jošpamti radnika zrenjaninske fabrike ‘Šinvoz’ Radisava Stojanova, koji jeumro za vreme protesta radnika u beogradskom Domu sindikata u januaruprošle godine i u udarne vesti doveo firmu u kojoj je radio, što nipre ni posle toga nisu uspele vesti o propadanju, štrajkovima, stečaju«(»Hleb naš nasušni«, Vreme br. 951, 26. mart 2009).Da se samo malo raspitao Turudić bi lako ustanovio da je u Zrenjaninujoš marta 2008. godine osnovan fond solidarnosti sa radnicima»Šinvoza« u protestu, i da radnici »Jugoremedije«, »Šinvoza« i drugihzrenjaninskih preduzeća nisu zaboravili porodicu preminulog kolege.Međutim, ako radnike u Srbiji posmatrate isključivo kao ideološkerestlove državnog socijalizma, onda se samo po sebi razume da takvazbunjena i bezoblična masa ne može biti solidarna. Ipak, ako je suditisamo po naslovima u dnevnoj štampi, ta masa je ovih dana neuporedivodinamičnija od mnogih koji nastoje da je analiziraju.U dosadašnjem toku tranzicije ka kapitalizmu bilo je jasno jedinošta radi vlast. Po prvi put, ozbiljan broj radničkih kolektiva artikulisaoje zahteve koji mogu poslužiti kao putokaz iz krize. Naime, ako je »demokratska«privatizacija omogućila da se samoupravljački javašlukpretopi u neoliberalnu samovolju, zahtevi radnika »Šinvoza«, »Azo-98


tare« i drugih za odgovornim raspolaganjem privrednim subjektimazapravo vraćaju priču na pravi kolosek – ne može se problem koji jenastao razvlačenjem društvene imovine rešavati tako što ćete koferfirmamabesplatno deliti ledinu da na njoj grade privremene objekte iotvaraju radna mesta koja će trajati dok se u blizini ne pojavi jeftinijaradna snaga. Ono što, nažalost, već hronično nedostaje jeste saradnjameđu grupama radnika i malih akcionara koje povezuju slična načela.Same grupe su opterećene dnevnim aktivnostima na ostvarivanjusvojih pojedinačnih ciljeva, sindikalne centrale u Srbiji godinama demonstrirajuisključivo nemoć, a malo je ostalo i od nekada brojnih asocijacijamalih akcionara. S druge strane, Pokret Ravnopravnost je većodigrao ključnu ulogu u povezivanju radnika i malih akcionara Zrenjaninau solidarnu borbu za očuvanje lokalne industrije i radnih mesta,dok je Granski sindikat prehrane, poljoprivrede, ugostiteljstva, turizma,duvanske industrije i vodoprivrede Nezavisnost nedavno pozvaosve sindikalne organizacije, bez obzira na to kojoj centrali pripadaju,da se okupe u borbi protiv režiranih stečajeva, gašenja proizvodnih pogonai radnih mesta, tako da postoji mogućnost da i problem mesta zadogovore ipak bude razrešen.A onda će i vlast morati da ih sasluša.Ivan Zlatić[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,maja 2009]99


Zastava Elektro, RačaTokom današnjeg protesta predstavnici štrajkačkog odbora’’Zastave Elektro’’ iz Rače kragujevačke doneli su odluku daod Agencije za privatizaciju zatraže da u što kraćem roku izvršikontrolu izvršenja ugovorne obaveze investiranja i pokreneraskid kupoprodajnog ugovora sa većinskim vlasnicima„Zastave elektro“, čime bi se stvorili uslovi za oporavakfabrike i ponovno uspostavljanje poslovne saradnje sa strateškimpartnerom.Istovremeno, radnici ''Zastave Elektro'' pozvali su predsednicu opštinei odbornike lokalne skupštine da se aktivnije angažuju u rešavanjuproblema ove fabrike i da podrže zahtev za raskid privatizacije kakobi se sačuvala jedina fabrika u Rači koja još uvek nije upropašćena bezakonjemu privatizaciji.Pokret za slobodu25. maja 2009.100


Saopštenje za javnost predstavnikaŠtrajkačkog odbora ''Zastava Elektro'' RačaDanas smo uputili zahtev Agenciji za privatizaciju da u štokraćem roku izvrši kontrolu izvršenja ugovorne obaveze investiranjai pokrene raskid kupoprodajnog ugovora sa većinskimvlasnicima „Zastave elektro“, čime bi se stvorili usloviza oporavak fabrike i ponovno uspostavljanje poslovne saradnjesa strateškim partnerom, kompanijom „Delphi“.Osnov za raskid kupoprodajnog ugovora je sledeći:Tačka 5.2.1. Ugovora o kupoprodaji kapitala metodom javne aukcijepredviđa ulaganje kupca u proizvodni program preduzeća u iznosu26.085.000,00 dinara u roku od godinu dana. Vlasnici 70% kapitala„Zastave elektro“ su ugovornu obavezu investiranja izvršili na sledećinačin: firma „Dama-M“ iz Šapca, vlasništvo Dragana Mostića, jednogod članova konzorcijuma Ranka Dejanovića, nabavila je mašine od preduzećaTAS iz Bosne i Hercegovine, da bi ih potom, po ceni višestrukovećoj od realne, preprodala „Zastavi elektro“. Ova oprema nikada nijestavljena u funkciju, tako da obavezno ulaganje nije izvršeno u skladusa ugovorom ni u pogledu visine iznosa, ni u smislu funkcionalnosti.Pred Opštinskim sudom u Rači u toku je krivični postupak protiv odgovornihza zloupotrebu službenog položaja prilikom nabavke opremeiz BiH.Napominjemo da je kompanija „Delphi“ investirala značajna sredstvau obuku radnika „Zastave elektro“, i da sa njihove strane i dalje postojizainteresovanost za nastavak saradnje koja je prekinuta isključivozbog loše poslovne politike većinskih vlasnika i njihovog menadžmenta,tako da još uvek postoji realna šansa da se spreči dalje propadanjei da se saniraju posledice nesavesnog postupanja sadašnje uprave „Zastaveelektro“.Loše poslovanje većinskih vlasnika dovelo ih je u sukob sa „Delphijem“.Pošto strateški partner nije uspeo da izdejstvuje promene u menadžmentu„Zastave elektro“ koje bi omogućile izvršavanje ugovornihobaveza, krajem prošle godine „Delphi“ je prekinuo saradnju, odnevšisa sobom mašine i posao od kog zavisi dalja sudbina preduzeća, više odtri stotine radnika i preko pet stotina mladih radnika koji su u periodusaradnje sa „Delphijem“ bili angažovani na osnovu ugovora o delu. Pritomističemo da ino partner nikada nije imao probleme sa radnicimafabrike, već isključivo sa kršenjem ugovora od strane menadžmenta.101


Takođe napominjemo da je nova uprava „Zastave elektro“ za prethodnetri godine prekinula poslovnu saradnju sa svim partnerima sa kojimaje preduzeće sarađivalo pre privatizacije, oslanjajući se isključivona ugovor sa „Delphijem“, što nas je nakon njihovog odlaska dovelou dodatno nepovoljan položaj. Na isti način na koji su izigrali poverenjestrateškog partnera, vlasnici „Zastave elektro“ su kršili i obaveze izugovora o privatizaciji, što je razlog zbog kog zahtevamo da Agencija zaprivatizaciju preduzme mere iz svoje nadležnosti kako bi se ovaj ugovorraskinuo.U Rači, 25. maja 2009. godine,Štrajkački odbor,Slobodan GajićGoran StevanovićDragiša GajićZoran Mitić102


Saopštenje štrajkačkog odbora ''Zastave elektro''Agencija za privazacijuodbija da postupi po zakonuNa sastanku sa Štrajkačkim odborom Zastave elektro održanim15. juna, predstavnici Agencije za privatizaciju su odbilida postupe po zakonu, odnosno da pokrenu postupak za raskidugovora o prodaji preduzeća.Prilikom kontrole izvršenja ugovora u Zastavi elektro, Agencija jeprihvatila lažni izveštaj revizorske kuće ’’Fineks’’, u kom stoji da je investicijaizvršena u skladu sa ugovorom. Mašine koje je konzorcijumRanka Dejanovića uneo u fabriku kao investiciono ulaganje nikadanisu stavljene u funkciju, a njihova vrednost je daleko ispod one koja jebila predviđena ugovorom.Prosto rečeno, ova „investicija“ je staro gvožđe, koje je samo korupcijommoglo da postane „ulaganje u osnovna sredstva“!Pritom je važno napomenuti da je službenik Agencije koji je biozadužen za privatizaciju naše fabrike, muž direktorke Zastave elektroMarice Dašić, koju je nakon privatizacije angažovao Ranko Dejanović.Međutim, i nakon što smo Agenciji predočili ove činjenice, oni se i daljekriju iza lažnog revizorskog izveštaja, tvrde da nisu nadležni da raskinuugovor sa Dejanovićem i odbijaju da govore o suštini – da li je Dejanovićinvestirao u skladu sa ugovorom, ili ne? Ovakvim stavom Agencijasamo pokazuje da zapravo nije prevarena od strane kupaca i revizorskekuće, već da je umešana u kršenje zakona prilikom privatizacije našefabrike. Naime, Agencija je po zakonu jedina nadležna da kontrolišepostupak privatizacije (član 6. stav 4. Zakona o Agenciji za privatizaciju),a sa kupcem koji nije investirao u skladu sa ugovorom, ugovor sepo zakona smatra raskinutim (član 41a stav 2 Zakona o privatizaciji).Dakle, svi mehanizmi da se u Zastavi elektro uspostavi red nalaze seu rukama Agencije za privatizaciju.Radnici Zastave elektro će ubuduće radikalizovati svoje protestekako bi primorali Agenciju za privatizaciju da postupi po zakonu i ra-103


skine ugovor sa kupcima koji su upropastili fabriku i ostavili bez poslaviše od 700 radnika.U Rači, 15. juna 2009. godineZa Štrajkački odbor,predsednikSlobodan Gajić104


SaopštenjePokreta za slobodu o ''Zastavi Elektro''Umesto da hitno preduzme aktivnosti na saniranju posledicasvog nesavesnog i nezakonitog rada, Agencija za privatizacijugovori o svojoj navodnoj nenadležnosti, kršeći sam Zakon oprivatizaciji čije je sprovođenje nadležna da kontroliše, čimesamo provocira nove radničke proteste.Posle dvodnevne blokade pruge kod Lapova, radnici ’’Zastave Elektro’’iz Rače i ’’1. maja’’ iz Lapova odlučili su da pokažu dobru volju iobustave blokadu na 48 sati. Na taj način pružena je prilika ministrurada i socijalne politike Rasimu Ljajiću da preduzme korake premapravednom rešenju problema koji je nastao usled neodgovornog ponašanjavlasnika i menadžmenta ’’Zastave Elektro’’, ali i neodgovornogponašanja državne agencije – Agencije za privatizaciju koja sada pokušavada sa sebe skine odgovornost za nastalu situaciju.Radnici ’’Zastave Elektro’’ su već više puta ukazali da je prilikomkontrole izvršenja ugovora u ’’Zastavi elektro’’, Agencija za privatizacijuprihvatila lažni izveštaj revizorske kuće ’’Fineks’’, u kom stoji daje investicija izvršena u skladu sa ugovorom. Mašine koje je konzorcijumRanka Dejanovića uneo u fabriku kao investiciono ulaganje nikadanisu stavljene u funkciju, a njihova vrednost je daleko ispod one kojaje bila predviđena ugovorom. Prosto rečeno, ova „investicija“ je starogvožđe, koje je samo korupcijom moglo da postane navodno „ulaganjeu osnovna sredstva“!Pritom je važno napomenuti da je službenik Agencije koji je bio zaduženza privatizaciju naše fabrike, suprug Marice Dašić, direktorke’’Zastave elektro’’, koju je nakon privatizacije angažovao Ranko Dejanović.Međutim, i nakon što su Agenciji predočene ove činjenice, njenislužbenici se i dalje kriju iza lažnog revizorskog izveštaja, tvrde da nisunadležni da raskinu ugovor sa Dejanovićem i odbijaju da govore o suštini– da li je Dejanović investirao u skladu sa ugovorom, ili ne?Ovakvim stavom Agencija samo pokazuje da zapravo nije prevarenaod strane kupaca i revizorske kuće, već da je umešana u kršenjezakona prilikom privatizacije ’’Zastave Elektro’’. Naime, Agencija je pozakonu jedina nadležna da kontroliše postupak privatizacije (član 6.stav 4. Zakona o Agenciji za privatizaciju), a sa kupcem koji nije investiraou skladu sa ugovorom, ugovor se po zakonu smatra raskinutim(član 41a stav 2 Zakona o privatizaciji).105


Dakle, svi mehanizmi da se u ''Zastavi elektro'' uspostavi red nalazese u rukama Agencije za privatizaciju.Radnici ’’Zastave elektro’’ zahtevaju da Agencija za privatizaciju postupipo zakonu i raskine ugovor sa kupcima koji su upropastili fabrikui ostavili bez posla više od 700 radnika.Agencija za privazaciju je u ’’Šinvozu’’ raskinulaprivazaciju iako je proteklo 2 godine od prodajeAgencija za privatizaciju se proglasila nenadležnom po pitanju raskidaprivatizacije ''Zastave elektro'' jer je isteklo dve godine od privatizovanjafabrike. Međutim, radnici ’’Zastave Elektro’’ podsećaju daje Agencija za privatizaciju početkom 2008. raskinula ugovor sa ’’Šinvozom’’iz Zrenjanina, iako je proteklo više od dve godine od prodajetog preduzeća. U izveštaju Anketnog odbora o Šinvozu, koji je usvojilazrenjaninska skupština, Agencija za privatizaciju je proglašena najodgovornijomza poslovnu propast AD „Šinvoz” u Zrenjaninu jer je višegodina branila stav da je vlasnik te firme Nebojša Ivković iz Beogradaobavio investiciona ulaganja u skladu sa ugovorom da bi tek posle šestekontrole bila utvrđena nezakonitost i to tek u vreme kada je fabrikaoterana u stečaj.Činom raskida ugovora Agencija je potvrdila dugogodišnju primedbuzaposlenih i manjinskih akcionara da u postupku privatizacije AD«Šinvoz» postoje ozbiljni propusti. Time je sama pokrenula pitanjesopstvene odgovornosti i odgovornosti ovlašćene revizorske kuće, jersu službenici Agencije 3 (tri) godine tvrdili da se ugovor i zakon u svemupoštuju, da bi 31.01.2008. u obrazloženju raskida ugovora navelirazloge za koje su do tada tvrdili da ne postoje, ili da su u skladu sazakonom i ugovorom.Radnici ’’Zastave Elektro’’ sada postavljaju pitanje da li službeniciAgencije za privatizaciju hoće da i njihovu fabriku gurnu u stečaj.Član 10. tačka 4. Zakona o Agenciji za privatizaciju propisuje isključivunadležnost Agencije u proveri izvršenja ugovora o prodaji. Takođe,postavlja se pitanje šta će Agencija za privatizaciju preduzeti nakonšto je utvrđeno da je nalaz revizora o ’’investiranju’’ u ’’Zastava elektro’’lažan? Da li će pokrenuti postupak protiv firme ’’Fineks’’?Umesto da hitno preduzme aktivnosti na saniranju posledica svognesavesnog i nezakonitog rada, Agencija za privatizaciju govori o svojojnavodnoj nenadležnosti, kršeći sam Zakon o privatizaciji čije je spro-106


vođenje nadležna da kontroliše, čime samo provocira nove radničkeproteste.26. juna 2009. u Rači kragujevačkoj,Pokret za slobodu107


Saopštenještrajkačkog odbora ’’Zastave elektro’’Ukoliko državni zvaničnici žele da doprinesu rešenju problemau ’’Zastavi elektro’’, zahtevamo da primoraju Agenciju zaprivatizaciju da poštuje Zakon o privatizaciji i raskine kupoprodajniugovor sa Rankom Dejanovićem, koji je upropastiofabriku pred očima neodgovornih i verovatno korumpiranihslužbenika Agencije. Već nakon 7. jula mogu se očekivatiradnički protesti ispred Agencije za privatizaciju, kada ćemodoći da se borimo za pravdu zajedno sa svojim kolegama izLapova, Zrenjanina, Niša, itd.Na sastanku radnika ’’Zastave elektro’’ sa predstavnicima MinistarstvaEkonomije i regionalnog razvoja i Ministarstva za rad i socijalnupolitiku, predstavnica Ministarstva ekonomije i regionalnograzvoja Mišela Nikolić najavila je da država navodno intenzivno tragaza strateškim partnerom ’’Zastave Elektro’’. Zatražila je od radnika daobustave protest do 7. jula kada će neimenovani strateški partner započetiposlovnu saradnju sa našom fabrikom. Međutim, smatramo da’’Zastava elektro’’ nema budućnost ukoliko njeni vlasnici ostanu RankoDejanović i druga dva člana konzorcijuma, kojima je dozvoljeno dakrše zakon i ugrožavaju najosnovnija prava radnika. Mi znamo da sena njih zakon ne odnosi jer je Ranko Dejanović suprug predsedniceparlamenta, Slavice Đukić Dejanović, koja se još nijednom nije oglasilapovodom ugrožavanja egzistencije velikog broja radničkih porodica.Zahtevamo da se započne hitno procesuiranje krivične prijave podneteprotiv Dragana Mostića zbog falsifikovanja investicije na koju jebio obavezan kupoprodajnim ugovorom. Zahtevamo da se OkružniJavni tužilac hitno oglasi povodom ovog slučaja. Da se radi o falsifikovanojinvesticiji jasno je svima osim korumpiranim službenicimaAgencije za privatizaciju. Zahtevamo i da se započne provera finansijskogposlovanja firme od strane finansijske policije i službe za praćenjetokova novca. Ili možda njima nije dozvoljen pristup u fabriku koja je uvlasništvu supruga Slavice Đukić Dejanović?Ukoliko državni zvaničnici žele da doprinesu rešenju problema u’’Zastavi elektro’’ zahtevamo da primoraju Agenciju za privatizaciju dapoštuje Zakon o privatizaciji i raskine kupoprodajni ugovor sa RankomDejanovićem, koji je upropastio fabriku pred očima neodgovornihi verovatno korumpiranih službenika Agencije. Već nakon 7. jula108


mogu se očekivati radnički protesti ispred Agencije za privatizaciju,kada ćemo doći da se borimo za pravdu zajedno sa svojim kolegamaiz Lapova, Zrenjanina, Niša, itd. Takođe, blokiraćemo sve opštinskeinstitucije.26. juna 2009. u Rači kragujevačkoj,Štrajkački odbor Zastave elektro109


Saopštenještrajkačkog odbora ''Zastave elektro''Protest ispred Agencije za privazacijudo ispunjenja zahtevaU utorak 11. avgusta 2009. godine u 11 časova, radnici ''Zastaveelektro'' započeće protest ispred Agencije za privatizacijuu Beogradu, sa zahtevom da se raskine ugovor o prodajifabrike konzorcijumu na čijem čelu je Ranko Dejanović. Našprotest će svojim prisustvom solidarno podržati radničkipokret ''Ravnopravnost'' iz Zrenjanina, Pokret za slobodu,radnici ''Ikarbusa'' iz Beograda i ''Niteksa'' iz Niša. Protest ćetrajati do ispunjenja zahteva.Dejanović i njegovi partneri su pre godinu dana Agenciji za privatizacijudostavili lažni revizorski izveštaj kao dokaz da su izvršili ugovornuobavezu investiranja u ''Zastavu elektro''. Umesto da se uvere da jenavodna investicija zapravo staro gvožđe uvezeno iz BiH, predstavniciAgencije su prihvatili lažni izveštaj, da bi se sada izgovarali kako višene mogu da raskinu ugovor jer su istekli rokovi za kontrolu. Rokovi suistekli zbog nesavesnog rada Agencije, koja je po zakonu jedina ovlašćenada kontroliše izvršenje ugovora u privatizaciji.Posledice nezakonitosti u privatizaciji ''Zastave elektro'' su katastrofalnepo našu fabriku. Zbog lošeg poslovanja Dejanovićeve upraveizgubili smo ugovor sa strateškim partnerom, multinacionalnom kompanijom''Delphi''. Predstavnici ove kompanije su u svim kontaktima samenadžmentom i sindikatima bili izričiti da se saradnja sa ''Zastavomelektro'' neće obnoviti sve dok je vlasnik fabrike Dejanovićev konzorcijum.Zato zahtevamo da Agencija što hitnije nađe način kako će ispravitigreške koje je napravila prilikom kontrole izvršenja ugovornih obavezau ''Zastavi elektro'', to jest da raskine ugovor sa Dejanovićem dok jošnije kasno da se proizvodnja u fabrici ponovo pokrene. Mi nećemo odustatiod protesta ispred Agencije do ispunjenja ovog zahteva. Rešenismo da ostanemo u Beogradu koliko god bude potrebno, jer se radi onašem opstanku.Nakon protesta 11. avgusta, sa početkom u 17.00, Pokret za slobodui Štrajkački odbor ''Zastave elektro'' će u Domu sindikata organizovatitribinu na kojoj će se govoriti o mogućnostima i pravcima solidarne110


adničke borbe na rešavanju katastrofalnih problema izazvanih bezakonjemu privatizaciji u Srbiji. Pored članova zrenjaninskog pokreta''Ravnopravnost'', radnika ''Ikarbusa'', ''Niteksa'' i ''Zastave elektro'',na tribini će učestvovati i urednik časopisa ''Republika'' dr. NebojšaPopov, predsednik sindikata ''Zastava automobila'' Zoran Mihajlović, idrugi ugledni gosti.U Rači, 10. avgusta 2009. godine,Predsednik Štrajkačkog odbora Zastave elektroSlobodan Gajić111


Saopštenjepovodom policijskog delovanjana protestu radnika ''Zastave elektro'' ispredAgencije za privazaciju 11. avgusta 2009.Tokom protesta radnika ''Zastave elektro'' 11. avgusta 2009.ispred Agencije za privatizaciju, koji je organizaciono podržaoPokret za slobodu, policajci su legitimisali veći broj mladihljudi koji su došli da podrže radnički protest, pritom ihispitujući da li su članovi Pokreta za slobodu.Jednom drugu je zaprećeno privođenjem ukoliko i dalje ostane naprotestu. Ubrzo potom, policajci su s leđa, bez ikakvog povoda, napalimladića koji je sedeo na zemlji u mirnom protestu ispred kordonapostavljenog na ulazu u Agenciju za privatizaciju. Tokom tog napadaoštetili su mu naočare. Demonstranti koji su se našli u blizini odbranilisu ga od napada, a potom i od pokušaja hapšenja – policija je, naime,tvrdila kako je mladić napao njih! Osim toga, policijski provokatori ucivilu i u uniformi su sve vreme trajanja protesta među radnicima širilineistine o grupama koje su došle da podrže protest, kako bi doveli dopodela među demonstrantima.Vlast je 11. avgusta ispred Agencije za privatizaciju jasno pokazalada se plaši jedino naše solidarnosti. Iako aktivistička podrška nijebitnije uticala na masovnost protesta, ona je poslala političku porukukoja je po moćnike u Srbiji veoma opasna – da radničke borbe ne vodesebičnost i pohlepa, to jest da nam nije jedini cilj da rešimo svoje egzistencijalneprobleme. Vlastodršcima najviše odgovara kad radničkegrupe zbog svojih pojedinačnih problema dođu ispred vladinih odajada mole ministre za pomoć. Solidarno povezivanje radničkih protestaje za vlast veoma opasno, iz dva razloga – zato što će u međusobnoj razmeniiskustava radnici mnogo bolje sagledati razmere ekonomske katastrofeu koju nas je dovela privatizaciona pljačka, i naročito zbog togašto svi zajedno, i svako od nas pojedinačno, imamo mnogo veće šansena uspeh ako se oslanjamo jedni na druge, a ne na ministre, njihovaobećanja i spletke. Protest “Zastave elektro” su podržale brojne radničkegrupe iz Zrenjanina i Beograda, kao i više levičarskih kolektiva.112


Vlast je pokazala slabu tačku, i sada je važno da na svakom sledećemprotestu budemo još brojniji, jedinstveniji i uporniji.Pokret za slobodu113


Protest ispredAgencije za privazaciju 11. i 12. avgustaSvi korektni izveštaji očevidaca slažu se oko značaja koji zaširenje udružene radničke borbe ima protest radnika ''Zastaveelektro'' održan 11. i 12. avgusta ispred Agencije za privatizaciju,a kojem su se solidarno pridružili zrenjaninski radniciokupljeni oko pokreta ''Ravnopravnost'' i radnici beogradskog''Ikarbusa''.Na žalost, protest je na beogradskoj aktivističkoj sceni (tj. na onomnjenom delu koji postoji samo na internetu) takođe izazvao i brojnenepotrebne i neutemeljene kontroverze, pre svega usmerene protivPokreta za slobodu, kao jednog od organizatora protesta uz zrenjaninskiPokret ''Ravnopravnost'' i štrajkački odbor '''Zastave elektro''. Dasu u pitanju uobičajeni aktivistički ''abrovi'' o našoj organizaciji, ovimpričama ne bih pridavao nikakvu važnost. Ipak, zbog pokušaja da sekroz ove napade dezavuiše i borba račanskih radnika, dužan sam daumesto zvaničnog saopštenja Pokreta napišem tekst sa mnogo više autobiografskihelemenata nego što to inače smatram umesnim, kako bihobjasnio ulogu Pokreta za slobodu u organizovanju protesta, a i svojusopstvenu, jer se provokacije i defamacije koje se o ovoj temi mogu naćina internetu, uglavnom baziraju na zlonamernom i manipulativnompredstavljanju mog angažmana u štrajku radnika ''Zastave elektro''.U ''Zastavi elektro'' trenutno su zaposleni svi ''radno sposobni'' članovimoje porodice i poneki bliži i dalji rođak iz Rače i okoline, a još odsedamdesetih ta nam je fabrika glavni izvor prihoda. Tokom devedesetihjedna jedina plata u porodici dolazila je upravo iz ''Zastave elektro'',koja se tada zvala ''25.maj''. Na žalost, poljoprivredna zadruga jegurnuta u stečaj još početkom devedesetih, a ''Izolma'' i ''11.oktobar''upropašćene su privatizacijom. ''Zastava elektro'' je poslednja fabrikau gradu koja je do nedavno radila.Probleme koje su u fabrici izazvali nesavesni vlasnici lično smo osetiliu drugoj polovini prošle godine. Krizi je prethodio dvogodišnji periodu kojem je poslovni kapacitet fabrike i zaposlenih došao do punogizražaja, kada se niska plata između 12.000 i 16.000 dinara makar redovnoisplaćivala, kada se poslovalo sa svetskim korporacijama, i kadasu državne agencije investirale u jednu očigledno perspektivnu fabriku.Međutim, već od oktobra prošle godine, račun fabrike je u blokadi,114


adnici ne primaju platu, nije im povezan radni staž. Sve to će laganodovesti do radničkog nezadovoljstva i štrajka.Konzorcijum vlasnika, koji čine Ranko Dejanović (muž SlaviceĐukić Dejanović iz SPS-a), Dragan Mostić (kum Dušana Petrovića izDS-a) i Nebojša Banković (sa vezom u DB-u), koji su u februaru 2006.godine kupili 70% kapitala fabrike, uspeo je da, za kratko vreme, finansijskimmalverzacijama jednu uspešnu fabriku dovede u predstečajnostanje. Nakon toga počinje štrajk, pa se iz Pokreta za sloboduIvan Zlatić, Marija R. i ja, prvi put zajedno upućujemo u moj rodni kraj,u ''ustaničku 1 Raču''. Ivan sa sobom nosi bogato iskustvo stečeno u uspešnojborbi za ''Jugoremediju'', a zajednički teglimo iskustvo borbe za''Šinvoz'' i raskid privatizacije u njemu, na kojem ćemo graditi i borbuza raskid privatizacije u ''Zastavi elektro''.Moj brat Milan, zaposlen u ''Zastavi elektro'', zakazuje nam sastanaksa radnicima, i već istog dana kod nas kući dolaze predsednik i potpredsednikštrajkačkog odbora. Rača je malo mesto od 3.000 stanovnika(sa okolnim selima oko 12.000) u kojem skoro svako zna svakoga;ako ne baš po ličnom imenu, onda kao sina ili ćerku ovoga ili onoga.Račanski policajci ne legitimišu proveravanjem lične karte, već pitaju''čiji si, ti dečko?'', i sl. Iako u takvoj zajednici svako pitanje od javnogznačaja na neki način dotiče svakog člana zajednice, po pitanju saradnjesa radnicima ''Zastave elektro'' poslednjih meseci je bilo sijaset pitanjao legitimnosti mog učešća u borbi; naravno, ne od strane radnika,već od opštinara iz SPS-a, lokalnih policajaca, i konačno od pojedinihbeogradskih levičara koji misle da iz svojih buržujskih stanova boljevide šta je interes radnika iz Rače kragujevačke, i kako treba da se boreda ostvare svoje ciljeve. Zanimljivo je da, nasuprot tome, do sada nikonije pokušao da ospori legitimitet mog angažmana u borbi, na primer,zrenjaninskih radnika, gde bi stvarno i bilo povoda da se neko zapitašta ja tu tražim.U svakom slučaju, bilo je malo potrebno da se sa članovima štrajkačkogodbora ''Zastave elektro'' razumemo oko nužnosti raskida privatizacijei izbacivanja nesavesnih vlasnika. Do tada je njihova borbapretežno vođena s ciljem dobijanja neisplaćenih plata, ali svaka platase brzo potroši, pa ako nema proizvodnje, nema ni trajnog rešenja. Apošto proizvodnja nije moguća uz sadašnje vlasnike, jer su poslovnipartneri zbog njih i raskinuli saradnju, pre svega treba raskinuti ugo-1 Ustanička tradicija u Rači igra vrlo bitnu ulogu. Na njenoj teritoriji rođeni suKarađorđe i Pavle Cukić pa se svake godine u njoj održavaju manifestacije u spomenPrvog srpskog ustanka.115


vor o privatizaciji. Za početak Ivan sastavlja detaljan dopis Agenciji zaprivatizaciju u kojem se traži raskid privatizacije, kao i dopis predstavnicimalokalne vlasti u kojem se upozorava na opasnosti po grad kojesa sobom donosi gašenje i poslednje fabrike u Rači. Milan prosleđujepisma radničkom zboru, i već tokom sledećeg dana, 25. maja, radniciusvajaju ta dokumenta i šalju ih na odgovarajuće adrese. Od tog danaskoro sva saopštenja za javnost i dopise nadležnim institucijama, uzkonsultaciju sa radnicima, pisali smo Ivan, Milan i ja, a zatim bi ih radniciusvajali. Ovakav način pomoći štrajkačkim odborima širom Srbijeje u Pokretu za slobodu volonterski i svakodnevan; iako to traje većgodinama, prvi put sam primoran da javno objašnjavam takve detalje.Nakon toga, slede dobro poznate stvari – okupacija opštinske zgrade,udruživanje sa radnicima ''1. maja'' iz Lapova, zajednička blokadapruge kod Lapova u više navrata, pregovori sa Rasimom Ljajićemi Dačićevim Ivicom Tončevim, itd. Predstavnici lokalne vlasti više nesmeju da odbiju podršku radikalnim demonstrantima, a štrajk radnika''Zastave elektro'', kao najuporniji u Srbiji, zadobija ogromnu medijskupažnju posebno nakon sukoba sa policijom na autoputu kod Lapova.Milan sa predstavnicima štrajkačkog odbora 15. juna odlazi napregovore u Agenciju za privatizaciju sa zahtevom za raskid ugovora.Službenici Agencije se izgovaraju da više nisu nadležni, jer je navodnoistekao rok za kontrolu izvršenja ugovora, što je besmislica, jer ako jeinvesticija zaista lažirana kao što tvrdi Štrajkački odbor, kakve ondaveze ima da li je falsifikat otkriven u roku za izvršenje investicije, ilinakon njega? Milan tokom pregovora pravi audio snimak kako bi kasnijemogli da preslušavamo njihove argumente. Arogancija službenikaAgencije izaziva bes kod svakog ko je preslušao taj razgovor. S drugestrane, službenici u Agenciji besne kada im Milan pomene ''Šinvoz'', ukojem jeste poništena privatizacija zbog toga što je kupac falsifikovaoizveštaje o investiranju, iako je rok za kontrolu bio odavno istekao. Milanim poručuje da će se vratiti sa 300 radnika koji će doći ispred Agencije.U prvom broju lista ''Pokret'' koji je izašao u junu Milan najavljuje:''Ukoliko Agencija za privatizaciju ne raskine kupoprodajni ugovor,Pokret za slobodu će učestvovati u organizovanju udruženih protestaradnika iz više gradova ispred Agencije za privatizaciju kada ćemo doćida se borimo za pravdu zajedno sa svojim kolegama iz Lapova, Zrenjanina,Niša, itd''. Preveden intervju sa njim privlači pažnju stranihmedija, a prijatelji iz časopisa ''Autobrief'' prave i video prezentaciju116


na engleskom o upropašćivanju ''Zastave elektro'' koja je sačinjena odsaopštenja štrajkačkog odbora i Ivanovih tekstova.Uz pomoć bratskih kolektiva Antifa Beograd, Burevestnik kooperativai Antifa Zrenjanin, 11. jula u Beogradu organizujemo benefit žurkuza plaćanje autobusa radnicima do Beograda. Čeka se pravi trenutak.Nakon jedne od blokade pruga, naplaćen je dug carine fabrici, paje radnicima isplaćena februarska plata u iznosu od 12.000 dinara, aTončev šalje finansijsku policiju da ispita poslovanje fabrike. Dokazi segomilaju, ali policija ne preduzima ništa konkretno.Predstavnici štrajkačkog odbora, Milan i ja 17. jula odlazimo napregovore u Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Sastankuprisustvuju Dinkićeva pomoćnica i direktorka centra za kontrolu i izvršenjeugovora u Agenciji za privatizaciju. Osim teoretisanja o mogućemuspostavljanju poslovne saradnje sa ''strateškim partnerom'' i konverzijidugova PIO fondu u državne udele, ništa konkretno se nije postiglo.Opet odbijaju da razmatraju raskid privatizacije.Nakon toga, dajemo sve od sebe da se Milanovo obećanje ispuni.Vratićemo se ispred Agencije sa radnicima iz Rače.Međutim, neko vreme deo radnika i dalje smatra da treba nastavitisa blokiranjem pruge umesto da se dolazi na protest u Beograd. Nećepruga nigde, pa se ipak na kraju dolazi do dogovora da se ide ispredAgencije. Pozivamo prijatelje iz ''Ravnopravnosti'' 1 , radnike ''Niteksa''iz Niša, i ''Ikarbusa'' iz Beograda, kojima je Agencija za privatizaciju tu''pred kućom'', da nam se pridruže. Plan je i da se ta prilika iskoristi zameđusobno upoznavanje i povezivanje radničkih grupa radi zajedničkekoordinacije predstojećih protesta.U Raču 6. avgusta prvi i jedini put dolazi Ljubisav Orbović, predsednikSamostalnog sindikata. Sastaje se sa Štrajkačkim odborom kojii mene poziva na sastanak, s obzirom da koordiniram dolazak radnikadrugih preduzeća. Potrebno je više od 45 minuta da ga radnici informišuo problemu ''Zastave elektro''. Prijatelji iz kragujevačkog Samostalnogsindikata su već ranije obećali pomoć oko autobusa. Orbovićobećava salu u Domu sindikata za konferenciju za štampu, prenoćišteu Domu sindikata i sendviče. Osim sendviča, koje je takođe platio kragujevačkiSamostalni, 11. avgusta nije bilo obezbeđeno ni prenoćište,ni sala u kojoj bi štrajkački odbor ''Zastave elekto'' i Pokret za slobodu1 ''Ravnopravnost'' iz Zrenjanina je jedina autentično radnička partija u Srbijikoja je nastala iz konkretne borbe a ne iz ideoloških ćefova. Svi bitni akteri zrenjaninskeradničke borbe danas su članovi Ravnopravnosti i preko nje daju doprinos radničkimborbama u Zrenjaninu i širom Srbije.117


organizovali ''tribinu na kojoj bi se govorilo o mogućnostima i pravcimasolidarne radničke borbe na rešavanju katastrofalnih problema izazvanihbezakonjem u privatizaciji u Srbiji'', kako je pisalo u saopštenjuštrajkačkog odbora.Orbović je na sastanku u ''Zastavi elektro'' članovima Štrajkačkogodbora tvrdio da je Agencija za privatizaciju u pravu kad kaže da suistekli rokovi za kontrolu izvršenja ugovora. Rekao sam mu da to nijetačno i naveo primer ''Šinvoza''. On se složio, ali je dodao da je to zatošto je Dinkić takav čovek koji zna kad treba da preseče, i da je pod pritiskomprotesta radnika ''Šinvoza'' raskinuo privatizaciju. Odgovoriosam mu da ćemo mi opet stvoriti jednako snažan pritisak, ''Neka Dinkićopet 'preseče'. Mi idemo na raskid privatizacije, zato ćemo i protestovatiispred Agencije za privatizaciju, u suprotnom, ako je Agencijau pravu, kao što tvrdite, a mi znamo da nije, što se onda bunimo?!''.Nije bilo potrebe da se s njim ubeđujem oko toga, jer oni koji je trebaloda donesu odluku o tome, članovi Štrajkačkog odbora, slagali su se samnom – da je prava adresa protesta Agencija za privatizaciju, i da jedinoima smisla tražiti raskid privatizacije.Međutim, u petak 7. avgusta dobijamo informaciju od ljudi iz beogradskogSamostalnog sindikata da nisu prijavili protest ispred Agencijeza privatizaciju dajući obrazloženje koje je delovalo neubedljivo,pa smo Ivan i ja prijavu poslali i prijateljima iz zrenjaninske ''Ravnopravnosti''za slučaj da ljudi iz beogradskog Samostalnog i sutradan neprijave protest. S obzirom da se to i desilo, Zrenjaninci su faksom prijaviliprotest. U ponedeljak, 10. avgusta, došao sam u Beograd i prijavioprotest za sredu, četvrtak i petak, ukoliko radnici odluče da nastaveprotest. Time je sve bitno bilo pripremljeno. Ivan je sastavio dopiseAgenciji za privatizaciju i predsedniku Srbije, koje im je trebalo dostavitiu utorak ujutro.U utorak, 11. avgusta, na dan protesta, nalazim se sa Ivanom i drugovimaiz Novog Sada ispred Agencije za privatizaciju oko 10.30 i odmahprimećujemo policajce u civilu kako motorolama izveštavaju otome šta se događa. Račani i Zrenjaninci nam javljaju da su parkiraliautobuse ispred Skupštine, pa im polazimo u susret. Račani su došliu tri autobusa, uz pratnju jednog autobusa u kojem su bili račanskipolicajci, a Zrenjaninci u jednom autobusu. Nišlije nisu došle jer sumorali da čuvaju sopstvenu fabriku. Zajednička kolona se upućuje kaAgenciji za privatizaciju. Ubrzo se pojavljuju i radnici ''Ikarbusa'', pa jeto prilika kada Ivan i ja međusobno upoznajemo predstavnike štrajkačkihodbora. Zatim sledi sve ono što je poznato – kordon policije ispred118


ulaznih vrata zgrade u kojoj se nalazi Agencija za privatizaciju i radnicikoji su seli ispred kordona, ne ustupajući čak ni u trenutku kada supolicajci nasrnuli na demonstrante. Tokom dana policajci pokušavajuna sve moguće načine da radnicima plasiraju dezinformacije o okupljenimgrupama koje su došle da podrže naš protest – govore im kako sustudenti došli da podrže radnike, kako bi radnici kasnije podržali gejparadu (?!), ili kako su prisutni mladi ljudi članovi sekti (?!). Par ljudinas je pri kraju dana informisalo da na protest nisu došli, jer su prekoFacebooka dobili lažnu informaciju da je protest prava katastrofa ikako je Orbović poslao samo jedan autobus za radnike iz Rače. Na protestupolicajci pojedine drugove legitimišu i ispituju ih da li su članoviPokreta za slobodu.Štrajkački odbor tokom dana ima sastanke u Agenciji, u predsedništvuostavlja dopis Tadiću, a predveče se sastaje sa Rasimom Ljajićemi Ivicom Tončevim, koji nakon sastanka dolazi i pred radnike.Kasno uveče radnici razgovaraju o tome da li će noćiti ispred Agencije,ili da jednostavno zauzmu Dom sindikata s obzirom da su ih sindikalistiprevarili. Odlučuju da ipak noće ispred. Brojne TV kamere su jošuvek tu.U sredu ujutru, sledećeg dana, v.d. direktor Agencije VladislavCvetković kaže da juče nije dobro razumeo šta se traži od njega, pa daipak Agencija može nešto da učini. Poslao je dopis policiji, koji je dostavioi radnicima, u kojem traži da policija dostavi Agenciji ono što jeutvrdila poslednjih meseci ispitujući poslovanje ''Zastave elektro'', paće poništiti privatizaciju ukoliko se navodi Štrajkačkog odbora pokažuosnovani. Time je Agencija za privatizaciju našla način da zaobiđe slanjesopstvene kontrole u fabriku, ali to je već drugi problem. Prihvatilisu nadležnost da raskinu ugovor ukoliko se dokaže da je Štrajkački odboru pravu. U suštini, to smo i tražili!Oko jedan sat poslepodne tri autobusa se parkiraju na Terazijama,pozdravljamo se i radnici se radosni vraćaju kući. Ako obećanja nebudu ispunjena, vratiće se nazad u Beograd.Šta je posgnuto i šta da se radi?Protest je bio prilika da se radnici različitih preduzeća upoznaju ipovežu; Agencija je primorana da prihvati nadležnost za raskid ugovorau ''Zastavi elektro'', i da se obaveže da će raskinuti ugovor ukolikose navodi Štrajkačkog odbora pokažu tačnim; radnici Rače vratili su sekući ne baš odmorni, ali ni previše umorni, i zadovoljni napravljenim119


pomakom, a pogotovo spremni da se vrate u Beograd ukoliko Agencijane ispoštuje dogovore. Značaj odlučne borbe radnika opisan je uizjavama vladinih ministara koji kažu da je usled radničkih protestasituacija u Srbiji "postala nemoguća" i da se u rešavanje tih problemamoraju uključiti oni koji su firme kupili, ili u suprotnom treba da ihvrate. Ministar policije je izjavio da će "policija raditi na utvrđivanjučinjenica", jer je "nemoguće da se poslodavac bogati, a radnici ne primajuplate po šest meseci, godinu dana i štrajkuju, dok vlasnik imadesetine kuća, jahte, vile..".Naravno, ministrima nikad ne treba verovati, ali je jasno da se klimau Srbiji menja i da kritika privatizacije više nije rezervisana samoza tabloidske napise koji više prave zabunu nego što objašnjavaju. Svese više govori o potrebi raskida neuspešnih privatizacija i dovodi se upitanje celishodnost čitavog procesa.Jedino ukoliko se nastavi i produbi saradnja radničkih grupa, možemoočekivati da se od ovog trenutnog otvaranja važnih pitanja u našojjavnosti stvori trajna politička korist. Udruživanje radnika ''Jugoremedije'',''Šinvoza'' i ''BEKa'' u Zrenjaninu, odnosno povezivanje radnika''Zastave elektro'' iz Rače i ''1. maja'' iz Lapova, pokazali su da je borbanajdelotvornija tamo gde postoji solidarnost radnika u lokalnoj zajednici.U trenutku kad se javno preispituju oni temelji ''tranzicije'' kojisu do pre svega nekoliko meseci bili neupitni, morali bi smo svesrdnoraditi na nastanku 10, 20, 30 Zrenjanina i Rača kragujevačkih... a to sene postiže prozivkama i sedenjem ispred Facebooka po čitav dan.Milenko Srećković[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,avgusta 2009]120


Saopštenještrajkačkog odbora ''Zastave elektro''Savetnik Ministra unutrašnjih poslova Ivica Tončevdanas se nije pojavio na sastanku u Zastavi elektro, nakom je trebalo da nas izvesti o realizaciji dogovora od12. avgusta. Umesto da ispune obećanja, policija pretipredsedniku Štrajkačkog odbora Slobodanu Gajiću iprivatnim prevoznicima u Rači.Radnici Zastave elektro su 12. avgusta, nakon noći provedene naulici, prekinuli protest ispred Agencije za privatizaciju, jer su direktorAgencije Cvetković i Savetnik Ministra unutrašnjih poslova Tončevobećali da će MUP u roku od dve nedelje proveriti navode Štrajkačkogodbora o zloupotrebama u privatizaciji naše fabrike, a da će zatim,ako se naši navodi potvrde, Agencija raskinuti ugovor sa kupcima 70%kapitala Zastave elektro – konzorcijumu na čijem je čelu Ranko Dejanović,suprug predsednice Narodne skupštine Slavice Đukić Dejanović.Na sastanku u ponedeljak 17. avgusta, ovaj dogovor je potvrdio i ministarDinkić.Zbog neispunjenja dogovora, za 1. septembar smo zakazali noviprotest ispred Agencije. Dan uoči zakazanog protesta, Gospodin Tončevnas je zamolio da nikako ne dolazimo za Beograd, već da će on doćiu Raču da nas izvesti o preduzetim merama. Na sastanku se nije pojavio,ali je zato danas privatni prevoznik kod kog smo zakupili autobuseotkazao prevoz, rekavši da mu je iz policije zaprećeno da tako učini.Slične pretnje je dobio i predsednik Štrajkačkog odbora Zastave elektroSlobodan Gajić.Imajući u vidu da je ministar unutrašnjih poslova iz iste strankekao i Slavica Đukić Dejanović, očigledno je da SPS i MUP pokušavajuda zataškavaju kršenje zakona u privatizaciji Zastave elektro. Pošto sudokazi o malverzacijama Dejanovićevog menadžmenta neoborivi, krivciza propast naše fabrike se sada mogu braniti samo nasiljem i pretnjama.Radnici Zastave elektro neće odustati od borbe za svoja radnamesta i za svoju budućnost.1. septembra 2009. godine, Rača kragujevačka,Za Štrajkački odbor Zastave elektroSlobodan Gajić121


Na čijoj je strani isnaIskustvo ’’Zastave elektro’’ iz RačeRača kragujevačka je do pre samo godinu dana veće interesovanjeprivlačila isključivo kao mesto rođenja vođe Prvogsrpskog ustanka. Malena varoš na pola puta između Kragujevcai Topole, međutim, tokom 2009. godine privukla jepažnju događajima koji su predstavljali vrhunac dvodecenijskogupropašćavanja industrije i privrede, ne samo u Rači,već u čitavoj Srbiji.Poslednja fabrika u gradu koja je preživela i devedesete i procesprivatizacije, ’’Zastava elektro’’, početkom 2009. dovedena je u predstečajnostanje. Račun preduzeća bio je u blokadi, upropašćena je poslovnasaradnja sa multinacionalnom kompanijom ’’Delfi’’, imovina fabrikestavljena je pod hipoteku, a radnici mesecima nisu primili platu.Broj zaposlenih se od nekih 800 osoba za samo par meseci redukovaona oko 300 stalno zaposlenih koji su takođe došli u opasnost da ostanubez radnog mesta u gradu u kojem je mogućnost zaposlenja skoro nikakva.Novac koji je dobijen od Fonda za razvoj otišao je neznano kuda.Sve činjenice ukazivale su da novi vlasnici – Ranko Dejanović, DraganMostić i Nebojša Banković – snose odgovornost za kolaps u kojem senašla fabrika. Međutim, nadležne državne institucije nisu reagovale.Zbog korupcije, ili neodgovornosti, to je manje važno. Rezultat je isti.Već od početka protesta radnicima je situacija u Srbiji bila kristalnojasna. Političarima je u borbi za dolazak na vlast najpresudniji bionovac pa je tako iz brojnih fabrika novac otišao u stranačke džepove;njime je kupovana politička potčinjenost i finansirane su skupe izbornekampanje. I vlasnici ’’Zastave elektro’’ bili su očigledno povezani saznačajnim akterima domaće političke scene, preko bračnih, kumovskihi sličnih veza.S druge strane bili su radnice i radnici. Prepušteni sami sebi organizovalisu se i poveli borbu koja za budućnost Srbije ima mnogo većiznačaj nego što su, možda, i oni sami toga svesni. Njihov protest je biojedan od najupornijih u 2009. godini i svojim primerom je unapredioradničko organizovanje u Srbiji.U ’’Zastavi elektro’’, kao i u ’’Jugoremediji’’ iz Zrenjanina i ’’Ravanici’’iz Ćuprije, najveći broj zaposlenih je ženskog pola. Kao neko ko jeimao poverenje radnika, za predsednika Štrajkačkog odbora izabran jeSlobodan Gajić, koji je narednih meseci u presudnim trenucima poka-122


zao odlučnost i pribranost. Nakon početnih protestnih šetnji gradom,radnici su protestovali i u opštinskoj zgradi insistirajući od lokalne samoupraveda ih podrži u borbi za opstanak fabrike, protest su podržalii vlasnici lokalnih maloprodajnih objekata povremeno obustavljajućirad, a zatim je došlo do udruživanja sa radnicima ’’1. maja’’ iz Lapovasa kojima su zajedno u znak protesta blokirali prugu pošto ih je kordonpolicije sprečio da blokiraju auto-put. Pošto su radnici iz Lapovanapustili protest zavedeni lažnim obećanjima državnih funkcionera daće im zahtevi biti ispunjeni, radnici iz Rače su u avgustu protest nastaviliu Beogradu, ispred Agencije za privatizaciju, gde su u više navratai noćili. Kada je trećeg dana jednog od protesta ispred Agencije zaprivatizaciju, račanski sindikalista Tomislav Veljković umorne radnikepoveo u protestnu šetnju gradom, izjavivši pred kamerama da ide danezaposlenima traži azil u nekoj zemlji u kojoj se poštuje zakon, svimaje bilo jasno da vlast ne može da uradi ništa drugo osim da ispuni legitimneradničke zahteve. Situacija je razrešena tako što je Dejanovićpristao da se svog vlasništva odrekne u korist države, a zatim je stvorenamogućnost da se traže novi poslovni partneri za fabriku, ili vrate onistari koji su saradnju napustili zbog neodgovornog ponašanja bivšihvlasnika. Posle dužeg vremena radnici su počeli redovno da primajuplatu, a dogovor je da im se ostala dugovanja isplate pošto se ozbiljnijepokrene proizvodnja.Radnici ’’Zastave elektro’’ - Slobodan Gajić, predsednik Štrajkačkogodbora koji je po okončanju štrajka izabran za predsednika fabričkogsindikata, i Milan Srećković iz Pokreta za slobodu, kolektiva koji ’’u Srbijiorganizuje otpor procesu deindustrijalizacije zemlje’’ – ističu značajkoji širenje iskustva ima za uspeh u borbi za socijalna prava. ’’Mojirazgovori sa kolegama iz Koordinacionog odbora radničkih protesta’’,kaže Gajić, ’’i to najviše sa ljudima iz Zrenjanina, doneli su nam dostakoristi, kako dalje reagovati, kako pregovarati i nastupati, a ne popustitiu važnim situacijama koje mogu biti od presudnog značaja. Svoje,neko veoma malo iskustvo sam prenosio i na druge radnike, a kasnijei na druge firme. I oni treba da znaju, kad počinju sa protestom, šta ihčeka u zasedi i sa kakvim se teškoćama mogu suočiti’’.Milan Srećković takođe dodaje: ’’Ključni momenat naše uspešneborbe za raskid privatizacije je upoznavanje radnika iz Rače sa iskustvomprethodnih radničkih borbi za opstanak fabrika, npr. iskustvomradnika Jugoremedije. Presudno je bilo što smo u razgovoru sa IvanomZlatićem iz Pokreta za slobodu zaključili da imamo elemenata za raskidkupoprodajnog ugovora. Od tada naš protest dobija onaj pravac koji123


je na kraju i doveo do raskida privatizacije. Svakako, predstojalo namje još mnogo borbe da bi došli do cilja. Bilo je potrebno da blokiramoprugu, da u dva navrata dolazimo pred Agenciju za privatizaciju, da seobijaju pragovi raznih ministarstava, da slušamo lažna obećanja političara.Iskustvo ljudi iz Pokreta nam je dosta pomoglo. Zato je Koordinacioniodbor radničkih protesta odlična ideja. Treba nastaviti sa takvimudruživanjem, zbog međusobne pomoći, razmene iskustava pre svega.I treba nastojati da se to proširi, da se svi segmenti društva povežu, posebnooni ugroženi slojevi. Mada, ovde su svi ugroženi, sem političarai tajkuna’’.O potrebi razvijanja Koordinacionog odbora radničkih protesta Gajićkaže: ’’Nijedna firma sama teško da može išta da postigne, bez ičijepodrške. Samo ujedinjenje radnika može doneti rezultat. Mi smo ujedinjenisa kolegama iz drugih firmi zajednički krenuli u borbu za istinu.Vlast se tog ujedinjenja radnika najviše plaši, to je potvrđeno i u našemslučaju. I ne treba samo da se reši svoj problem pa da se ostalima okrenuleđa. Treba i dalje biti solidaran, jer ne znaš šta te posle toga čeka. Atreba nešto i za ovaj narod da se uradi’’.Sa njim se slaže i Srećković koji kaže da ’’jedino udruživanje možedovesti do korenitih promena u našem društvu. Stoga, treba nastavitisa tom praksom, i truditi se da se proširi i na ostale društvene grupe islojeve’’.Na pitanje koliko je učešće u protestu uticalo na njegov privatniživot Gajić kaže: ’’Svakodnevno odsustvovanje od kuće i porodice naravnoda je imalo negativan uticaj na porodični život. Svakoga danatrebalo je biti u firmi, ili na nekom drugom mestu, a porodicu ostavitibez dinara u kući, nadajući se da ćeš baš toga dana postići neki dogovorkoji će razrešiti krizu u koju smo zapali. A koliko je samo bilo dana bezosnovnih sredstava za život, bez doručka, bez ručka da i ne govorimo,ni broja se ne zna. Ja lično sam, za sve ovo vreme oslabio oko 10 kilograma,a naravno da je ostavilo traga i na ostale radnike i kolege, ifizički i psihički’’.’’Kad je istina o upropašćavanju naše fabrike izašla na videlo, državaje trebalo da reaguje odmah. Nismo mogli da verujemo koliko sudržavne institucije nedodirljive i kako svi okreću glavu na drugu stranu,kao da je sve u redu. Državu i Agenciju za privatizaciju nije briga zagašenje radnih mesta običnih radnika, već je važnije da se ne zamerepojedinim političarima i tajkunima. Iako je naš osnovni zahtev da seraskine privatizacija ispunjen, bivši vlasnici još uvek nisu zakonski odgovaraliza propast firme, niti su procesuirani’’, kaže Gajić.124


Milan Srećković na to dodaje: ’’I ista ta država će dozvoliti da sekrivci za ovakvo stanje u našoj fabrici izvuku bez krivične odgovornosti.Obustavili su istragu protiv njih, krivične prijave protiv bivših vlasnikastoje po fiokama sudova već dve godine, verovatno će se sadapri preseljenju negde i ’zagubiti’. Nakon ovoga, jasno nam je kako ovadržava funkcioniše. Jasno nam je da je ovakva privatizacija i osmišljenada se uništi industrija u Srbiji i u tom smeru se proces konstantnosprovodi, a sve to da bi napunili džepove malog broja ljudi, da bogatibudu još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Agencija za privatizacijuje tu samo jedan od instrumenata’’.Što se tiče sadašnje situacije u ovoj sada državnoj fabrici Gajić kaže:’’Najžalosnije je to što imamo lošu saradnju sa novom direktorkom,koja je postavljena od strane vlade, i to iz jednog velikog razloga štoona izbegava da po našem zahtevu promeni kompletno rukovodstvofirme. Svi rukovodioci su znali za situaciju u kojoj se firma nalazi i štasu vlasnici radili sa firmom, a ćutali su, sve zarad svojih ličnih interesa.Trenutno posla nema, sve je uništeno i svi partneri sa kojima smo sarađivalibukvalno su oterani’’, kaže Gajić.Srećković takođe kaže da je ’’razočaran jer je celokupno rukovodstvofirme ostalo nepromenjeno, sem direktora. Oni su sve vreme znališta se dešava i da je propast fabrike neminovna, a pristali su da radepo nalozima bivših vlasnika. S druge strane nova direktorka se od početkapostavila arogantno. Da li iz straha ili nečeg drugog ne znam, alinjeno ponašanje nije na mestu i mogu reći da to nisam očekivao, što jemožda i naivno sa moje strane, ipak je ona državni službenik. Ono najvažnije,novi posao, još uvek je neizvesno. Navodno, Vlada pregovarasa Delfijem, ali dok ne dobijemo neki opipljiv dokaz sigurno im nećemoverovati. Posebno zato što izgleda da neko u Srbiji ima nešto protivkompanije Delfi. Veoma je sumnjivo njihovo iznenadno odustajanje,pre 2 godine, od gradnje nove fabrike u okolini Niša’’.Borba radnika ’’Zastave elektro’’ za svoju fabriku još jedan je primerda su radnici ovde najzainteresovaniji za očuvanje i razvoj privrede ada su potpuno isključeni iz procesa odlučivanja o sudbini svojih preduzeća.Ukoliko smo procesom restrukturiranja privrede i svojinskomtransformacijom želeli da dobijemo odgovornija upravljanja fabrikamakoja bi unapredila socijalni standard i čitavu ekonomiju naše zemlje,onda je jasno da je čitav taj proces završen neuspešno. O odgovornomupravljanju fabrikama nema ni govora, što samo pokazuje niz štrajkovau Srbiji. Trenutna kriza bi trebalo da bude povod da se razmišlja omodelima svojinskih odnosa i upravljanja fabrikom koji bi u privredu125


uveli više odgovornosti prema običnim ljudima i prema osnovnim egzistencijalnimpotrebama. Ukoliko i dalje radnicima bude osporavanopravo da učestvuju u procesima odlučivanja koja se tiču pre svega njihovihradnih mesta, privreda će i dalje biti u kolapsu. S druge strane,radnici su ti koji moraju da se organizuju i izbore se za svoja prava sasvešću da tolerisanje i potpomaganje neodgovornih vlasnika koji širomSrbije uništavaju fabrike delom postoji i zbog toga što mnogi u ovojzemlji radnike smatraju građanima drugog reda.Milenko Srećković[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,januara 2010]126


Radnici Zastave elektroprov Vladinog predlogaza članove Upravnog i Nadzornog odboraZahvaljujući zalaganju radnika da se poštuju zakon i ugovoro privatizaciji, pred Zastavom elektro se danas otvaraju mogućnostiposlovno-tehničke saradnje sa takvim gigantimaautomobilske industrije kao što su Delfi i Fiat automobili Srbija.Nakon što je kriza u našoj fabrici «razrešena» tako što je državaprimorala nesavesnog kupca Ranka Dejanovića da se odrekne svog vlasništvau Zastavi elektro, Vlada Srbije sada za predsednika Upravnogodbora predlaže Miluna Simića, bivšeg člana SPS-a i JUL-a, bivšeg direktorakragujevačke pošte i bliskog saradnika Ranka Dejanovića i njegovesupruge Slavice Đukić-Dejanović. Njegovo imenovanje na mestopredsednika Upravnog odbora značilo bi posredni povratak Ranka Dejanovićau Zastavu elektro i uspostavljanje punog kontinuiteta sa neodgovornompolitikom koja je već dovela do toga da izgubimo poverenjeino partnera i praktično izgubimo sve poslove. Iza ovakvih Vladinihkadrovskih rešenja stoje samo partijski interesi, koji ponovo prete dafirmu odvedu u stečaj i tako ponište rezultate višemesečne borbe radnika«Zastave elektro» za očuvanje proizvodnje i radnih mesta.Zahvaljujući zalaganju radnika da se poštuju zakon i ugovor o privatizaciji,pred Zastavom elektro se danas otvaraju mogućnosti poslovno-tehničkesaradnje sa takvim gigantima automobilske industrije kaošto su Delfi i Fiat automobili Srbija.Predstavnici Delfija su u kontaktima sa Ministarstvom ekonomijei regionalnog razvoja izrazili spremnost da što pre obnove saradnju saZastavom elektro koja je pre godinu dana obustavljena zbog malverzacijaDejanovićevog menadžmenta, međutim predstavnicima sindikatanije dozvoljeno da učestvuju u ovim pregovorima. Takođe, Fiat automobiliSrbija, koja se nalazi na svega 30 km od Rače, u skorijoj budućnostiće imati potrebu i za kooperantima u oblasti električnih instalacija,pa je realno očekivati da naša fabrika ostvari poslovnu saradnju i saFAS, naročito ako se ima u vidu da je Zastava elektro pre sankcija duginiz godina uspešno sarađivala sa Fiatom.Jasno je, dakle, da je Zastava elektro firma koja može imati sigurnubudućnost, ali jedino ako se pregovori o poslovno-tehničkoj saradnji127


udu odvijali transparentno, uz učešće predstavnika radnika kao jedinestrane u privatizaciji firme koja se dosledno zalagala za poštovanjezakona i ugovora, i čija uporna borba je omogućila da se danas uopšterazgovara o poslovnoj budućnosti Zastave elektro. Međutim, tehničkomdirektoru Dejanu Stojanoviću, jedinom članu uprave preduzećakoji je imenovan na zahtev radnika, 13. decembra 2009. godine istekaoje ugovor o angažovanju, a da do danas nije produžen, niti smo od Ministarstvaekonomije dobili obrazloženje da li to znači da je, odnosnozbog čega je gospodin Stojanović praktično razrešen sa mesta tehničkogdirektora.Istovremeno dok Vlada uspostavlja kadrovski kontinuitet sa periodomkoji je «Zastavu elektro» doveo na ivicu propasti, tužilaštvo jošuvek nije pokrenulo postupke protiv odgovornih lica koja su učestvovalau pljački naše fabrike, iako je policija završila istragu i utvrdila višeosnova za krivično gonjenje. Krivična prijava podneta 2007. godineprotiv Dejanovićevog partnera Dragana Mostića, još uvek leži u fioci.Čiju zaštitu od krivičnog gonjenja uživaju bivši vlasnici «Zastave elektro»,i uz čiju pomoć se sada njihovi ljudi imenuju u upravu fabrike?Mislimo da je odgovor na ovo pitanje krajnje jednostavan, i poručujemoVladi da ne vređa našu inteligenciju, i da ne sumnja da smo rešenida ponovo, kao i tokom prošlogodišnjih protesta, zaštitimo «Zastavuelektro» i svoja radna mesta od neodgovornih vlastodržaca.U slučaju da se izaberu Upravni i Nadzorni odbor u sastavu kojipredlaže Vlada, radnici Zastave elektro su spremni da ponovo pokrenuradikalan štrajk, jer se već pokazalo da nema drugog načina da sačuvamosvoju fabriku.Štrajkaćki odbor Zastave elektro,14. januara 2010. godine, Rača kragujevačka128


Kršenje radničkih prava u kompaniji ’’Jura’’saopštenje kampanje ''Narod prov Dinkića''Mlađan Dinkić dolazak kompanije ’’Jura’’ u Raču kragujevačkukoristi za ličnu promociju, iako je on sam najodgovornijišto su državne agencije, tolerisanjem nesavesnog ponašanjabivših vlasnika, omogućile da se ’’Zastava elektro’’ dovede naivicu stečaja, a radnike primorale da spas potraže na ulici uvišemesečnim protestima. Nakon što su raskidom privatizacijeomogućili oporavak svoje fabrike koja je poznata pokvalifikovanoj radnoj snazi i očuvanim fabričkim pogonima,radnike je dočekalo po njih najnepovoljnije moguće sklapanjeugovora sa stranom korporacijom.Južnokorejanska ``Jura`` korporacija, koja je nedavno kupila pogone``Zastave elektro`` u Rači, ne preuzevši nikakvu obavezu premaradnicima, u Slovačkoj je poznata po kršenju radnih prava, predugomradnom vremenu i maltretiranju radnika, zaključci su slovačke inspekcijerada. Radnici su prisiljavani da rade u smenama od po dvanaestsati, bez pauze, a zabranjen im je međusobni razgovor kao i upotrebamobilnih telefona. U nekim izveštajima govori se i o fizičkom maltretiranjui ponižavanju radnika. Samim radnicima ’’Zastave elektro’’ novivlasnik već je pretio otkazom ukoliko osnuju sindikat u njegovoj kompaniji.S obzirom na to da im radnička prava nisu zaštićena i da kod novogvlasnika neće imati pravo na sindikalno organizovanje (i to u 21. veku),skoro svi radnici odlučili su da napuste fabriku i uzmu otpremnine.Nepoverenje u sadašnju vlast, pre svega u Mlađana Dinkića, kao i iskustvomaltretiranja radnika ’’Fiata’’ u Kragujevcu, presudno su uticalina odluku radnika o napuštanju fabrike. Ukoliko se još podsetimo daće država svako novo radno mesto u ’’Juri’’ finansirati sa 4.500 evra,biće nam jasnije koliko je državna politika postala neodgovorna prema129


građanima, ali verovatno u skladu sa zahtevima MMF-a koji domaćuekonomiju sve više potčinjavaju interesima globalnog kapitala.Kao koordinatori kampanje ’’Narod protiv Dinkića’’ podržavamosvaku inicijativu za razrešenje Mlađana Dinkića sa dužnosti ministraekonomije i regionalnog razvoja.U Rači, 17. aprila 2010.Pokret za sloboduNarodni Front - inicijativa za jedinstvenu levicu130


Na spisku „Jure“118 radnica „Zastave elektro“Predstavnici Pokreta za slobodu i Narodnog fronta tvrde daje korejska kompanija „Jura“ u Slovačkoj poznata po kršenjuradnih prava i zabrani sindikalnog organizovanja, dok izVeća saveza samostalnih sindikata poručuju da je to problemaKorejaca i da će po svaku cenu formirati sindikat u tojfabrici.Poslovodstvo korejske kompanije „Jura“, koja je kupila imovinu fabrike„Zastava elektro“ u Rači, u utorak, 20. aprila, obelodanilo je spisaksa imenima radnika koji su im potrebni za pokretanje proizvodnjeu fabrici elektroinstalacija i kablova za automobilsku industriju. Međutim,kako nam je potvrdio predsednik Samostalnog sindikata „Zastaveelektro“ Slobodan Gajić, od 284 zaposlena u toj fabrici, na spisku poželjnihnašlo se samo 118, i to žena.- Niko od predstavnika sindikata koji su učestvovali u dosadašnjimpregovorima nije se našao na spisku, pa ni ja, tako da o odzivu radnicane mogu da pričam. Na spisku se našla samo ženska proizvodna radnasnaga i na njima je da odluče da li će prihvatiti radno mesto u „Juri“ iline - kaže Gajić.Prema njegovim rečima, direktor kompanije koja je kupila imovinu„Zastave elektro“ Lukas Nam javno je rekao da ne želi formiranje sindikatau novoj fabrici, ali Gajić očekuje da bi neko trebalo da preuzmenjegovu ulogu, to jest, da organizuje sindikat.„Jura“ krši prava?Prošle nedelje saopštenjem za javnost su se oglasile organizacijeNarodni front - inicijativa za jedinstvenu levicu i Pokret za slobodu ukome se, između ostalog, kaže da je ministar ekonomije Mlađan Dinkićdolazak kompanije „Jura“ u Raču iskoristio za ličnu promociju, „iakoje on sam najodgovorniji što su državne agencije, tolerisanjem nesavesnogponašanja bivših vlasnika, omogućile da se „Zastava elektro“dovede na ivicu stečaja, a radnike primorale da spas potraže na ulici uvišemesečnim protestima“.- Nakon što su raskidom privatizacije omogućili oporavak svojefabrike koja je poznata po kvalifikovanoj radnoj snazi i očuvanim fabričkimpogonima, radnike je dočekalo po njih najnepovoljnije mogućesklapanje ugovora sa stranom korporacijom. Južnokorejska „Jura“131


korporacija, koja je nedavno kupila pogone „Zastave elektro“ u Rači,ne preuzevši nikakvu obavezu prema radnicima, u Slovačkoj je poznatapo kršenju radnih prava, predugom radnom vremenu i maltretiranjuradnika, zaključci su slovačke inspekcije rada. Radnici su prisiljavanida rade u smenama od po dvanaest sati, bez pauze, a zabranjen im jemeđusobni razgovor kao i upotreba mobilnih telefona. U nekim izveštajimagovori se i o fizičkom maltretiranju i ponižavanju radnika. Samimradnicima „Zastave elektro“ novi vlasnik već je pretio otkazomukoliko osnuju sindikat u njegovoj kompaniji - stoji u saopštenju ovedve organizacije, čiji predstavnici tvrde da su skoro svi radnici odlučilida napuste fabriku i uzmu otpremnine, jer radnička prava nisu zaštićenai podsećaju na iskustvo radnika „Fijata“ koji su odlučili da napusteradna mesta.Sindikat uporanPredsednik Veća Samostalnog sindikata u Kragujevcu Jugoslav Ristićkaže da mu nije poznato postupanje kompanije „Jura“ u Slovačkoji da će učiniti sve da odmah po početku rada ove kompanije u Račiformiraju sindikat, kao civilizacijsku tekovinu modernih društava i, presvega, potrebe radnika.- Nemam informacija da će se oni tome suprotstaviti, jer su to uovoj zemlji ustavom i zakonima garantovana prava, a i ako to buduosporavali, biće to njihov problem. U ovom trenutku, oni zaista delujukao dobro rešenje za „Zastavu elektro“ i Raču uopšte, jer je bez bar ovefabrike, to mesto bez perspektive.Verujem da zarade u ovoj fabrici neće biti velike, jer niko ne dolazida nas usreći, već da ostvari profit na našem jeftinom radu, ali verujemda će biti stalne i stabilne - tvrdi Ristić.Kako saznajemo, radnicima je na početnim pregovorima rečeno damogu da se izjasne za socijalni program uz 300 evra po godini radnogstaža, dok, ako ostanu na šestomesečnom probnom radu, a posle togaodustanu, mogu dobiti samo 100 evra po godini staža. Radnici su tadanajavili blokadu fabrike, pa su usledili pregovori na kojima im je ipakobećan isti iznos otpremnine i u slučaju da se odluče da okušaju srećukod novog vlasnika, zbog čega su se neki, kako saznajemo, polakomili.Na Sajmu obrazovanja i zapošljavanja u Kragujevcu „Jura“ je oglasilaponudu radnih mesta za radnike sa visokom stručnom spremom,sa ili bez radnog iskustva, za logistiku, izvoz i uvoz, referenta kadrovskeslužbe, direktora proizvodnje, referenta IT službe, računovođe, refe-132


ente za kontrolu kvaliteta, tehnologe i inženjere u proizvodnji. Interesovanjeje bilo veliko, čak i za proizvodnju, iako nije bilo konkursa za taradna mesta. Podsećamo da će država korejskoj kompaniji dati 4.500evra po svakom novootvorenom radnom mestu.„Narod prov Dinkića“Pokret za slobodu zalaže se za ravnopravnost, socijalnu pravdu idruštvo bez ugnjetavanja i nemaštine, a podržava različite inicijativegrupa i pojedinaca koji se dosledno i uporno bore za prava potčinjenihi ugroženih društvenih slojeva – radnika, seljaka, izbeglica... Nastaoje 2004. godine ujedinjenjem studentskih i radničkih aktivista, a nedavnoje pokrenuo kampanju „Narod protiv Dinkića“ kojom podržavasvaku inicijativu za razrešenje Mlađana Dinkića sa dužnosti ministraekonomije i regionalnog razvoja.- Centrale sindikata optužujemo za inerciju, neaktivnost i tolerisanješto ukazuje na to da su korumpirani, dok sa lokalnim sindikatimau fabrikama imamo mnogo bolju saradnju - kaže Milenko Srećković,aktivista ovog pokreta i dodaje da oni ne vode sindikalnu borbu i danemaju ambiciju da postanu sindikat.Dinkićeva obećanjaPrilikom potpisivanja kupoprodajnog ugovora, ministar ekonomijeMlađan Dinkić rekao je da je od 280 radnika, „Jura“ spremna odmahda preuzme 200, izrazivši „veliko zadovoljstvo“ što je zaključen ugovori što je ispunio obećanje da će biti pronađen strateški partner koje je 10.septembra dao radnicima „Zastave elektro“. Dinkić je tada (12. aprila)rekao da će do kraja godine biti zaposleno 1.000 ljudi i da će „Jura“ zaRaču biti ono što je „Fijat“ u Kragujevcu, sa više od 90 odsto proizvodanamenjenih izvozu.Marija Misita[objavljeno u listu Svetlost, 22. aprila 2010]133


Verica Baraćo radnicima ''Zastave elektro'' iz RačeU intervju za list ''Akter'' Verica Barać, predsednica Savetaza borbu protiv korupcije, na pitanje ''hoće li se Srbija iščupatiiz kandži korupcije?'', odgovara:’’Hoće. Nas u Savetu drži iskustvo iz kontakata sa građanima, malimakcionarima. To su tako fini i pristojni ljudi. Kada oni dođu i ispričajunam i za “Prosvetu” i za “Raču kragujevačku”, za “Trudbenik”, za“Jugoremediju”, vi vidite da ovde živi i često se jako muči jedan priličnopristojan svet koji želi da živi od svog rada. Kada vidimo da “Politika”na naslovnoj strani napiše za radnike kragujevačke “Rače” dasu neradnici i da su se opredelili ne za rad, nego za otpremnine, ondanas to potpuno obaveže da napišemo tačan izveštaj da su ti ljudi prošlikroz golgotu, da je vlada prodala “Juri” ne preduzeće, već imovinu, aKorejac im postavio takve uslove da niko nije mogao da ih ispuni. A godinamasu se borili da rade i protiv onih kojima je vlada omogućavalada izvuku sve što mogu iz te firme, i da na osnovu toga podižu kredite.Prodajom imovine preduzeća radnici su izgubili sva svoja prava, a Korejacje dobio subvencije.’’[objavljeno u listu Akter, oktobra 2010]134


Ne treba nam atmosfera linča- sve navode o ''Juri'' treba detaljno ispitaizmišljanje je opasna stvar, ili je ja bar smatram opasnom...u današnjem svetuDanilo KišMedijski natpisi o ''fizičkom, psihičkom i seksualnom maltretiranju''radnika Jure više su iznervirali same radnike ''Jure''nego rukovodstvo te južnokorejske kompanije. Za radnike jeuvreda da neko uopšte misli da bi oni dozvolili da ih neko ponižavana način koji je opisan u medijima i žale što sindikat''Sloga'' akcenat nije stavio na zabranu sindikalnog organizovanjaumesto na senzacionalistički istup u javnosti.S obzirom na to da smo od onih radnika ''Jure'' koje poznajemo,među kojima ima i novozaposlenih i onih koji su radili još u ''Zastavielektro'', čuli njihovo mišljenje da je fizičko maltretiranje radnika u''Juri'' neistinito, dok su, s druge strane, navodi o zabrani sindikalnogdelovanja tačni, dužni smo da pozovemo na razumniji pristup pri utvrđivanjuistine o tome šta se zaista dešava u ''Juri''.Treba znati da problemi postoje, loša komunikacija, kulturalne razlike,loše sporazumevanje putem engleskog jezika, svađe i povišeniton, ali bi se bilo šta od toga teško moglo nazvati ''fizičkim, psihičkim iliseksualnim maltretiranjem''. Moguće da je toga bilo u izolovanim slučajevima,gde treba utvrditi ko je odgovoran i za šta, ali slika stvorena umedijima da se to dešava kao masovna pojava je prosto neistinita. Presvega je neuverljivo da radnici ćutke trpe takvo ponašanje. Međutim,umesto da se ukaže na zabranu sindikalnog organizovanja (koja postoji),nekom je u interesu da manipuliše pomoću neistinitih informacija o''fizičkom, psihičkom ili seksualnom maltretiranju'', valjda računajućina izazivanje besa u javnosti i stvaranje atmosfere linča prema pripadnicimadruge nacije.Sindikat USS ''Sloga'' nije postojao u ''Zastavi elektro''. O tome čaksvedoči i bezazlena činjenica da oni ''Zastavu elektro'' u svojim saopštenjimapogrešno nazivaju ''Elektro Račom'' što govori da je taj sindikato ''Zastavi elektro'' upoznat samo preko novinskih natpisa u kojima je''Zastava elektro'' često pogrešno imenovana kao ''Elektro Rača''. Međuradnicima se govori da je taj sindikat blizak SPS-u i pitaju se da li izasvega stoje bivši vlasnik Ranko Dejanović i njegova supruga Slavica135


Đukić Dejanović, predsednica SPS-a. U vreme dok je Dejanović biovlasnik fabrike, sindikata ''Sloge'' nije bilo među radnicima.S jedne strane, podržavam borbu za omogućavanje sindikalnogorganizovanja u ''Juri'', kao i u svakoj drugoj fabrici. S druge strane,nikome ne bih savetovao da se učlanjuje u bilo koji sindikat, jer mije dobro poznata njihova međusobna surevnjivost, koja je radnicimapravila organizacione probleme tokom štrajka i u ''Jugoremediji'', i u''Šinvozu'', i u ''Srboleku'', i u mnogim drugim fabrikama, pa čak i u''Trudbenik gradnji'', gde su članovi jedinog aktivnog sindikata u Štrajkačkomodboru uspeli da se međusobno posvađaju. Najčešći razlog bioje sindikalni karijerizam.Osim toga, optužba da se zabranjuje sindikalno organizovanje jedovoljno ozbiljna, nema potrebe da se na tu optužbu dodaju senzacionalneizmišljotine o genocidnom ponašanju pripadnika druge nacije,pogotovo jer samo između 10 i 12 Korejaca, među 1.200 zaposlenih,radi u račanskoj ekspozituri Jure.Milenko Srećković[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,22. februara 2011]136


Saopštenje za javnostSaveta zaposlenih ''Yura'' korporacijeSavet zaposlenih je jedina legitimno izabrana organizacijaod strane zbora radnika Yura korporacije. Savet je oformljeni počeo sa radom 12.02.2011. godine. Predstavnici radnika uSavetu zaposlenih izabrani su na fabričkim izborima, na kojimasu tajnim glasanjem mogli da učestvuju svi radnici.1. Želeli bismo da postavimo pitanje da li je moguće da je na metinovinara kompanija koja zapošljava 1.200 radnika, koja svojim zaposlenimaisplaćuje zarade na vreme, izmiruje obaveze penzionog i socijalnog,plaća putne troškove, ne zahteva prekovremen rad, i poštujenaš Zakon o radu? Za mesto poput Rače, u kojoj su sve druge fabrikeupropašćene privatizacijom, tako velika zaposlenost je izvor spasa utoku ove velike ekonomske krize, kada se do posla teško dolazi. Namaje već usađen strah od ponovne borbe za posao i očuvanje radnih mesta,zapravo zabrinuti smo za sopstvenu egzistenciju, jer nam izgledada neko želi da naruši ono za šta smo se godinama borili – da živimo odsvog rada. Treba naglasiti da u ovoj kompaniji rade roditelji i njihovadeca koji su do juče bez imalo nade tražili posao.2. Postavlja se pitanje da li je moguće da se u medijima iznesu tolikeneistine a da se za sve to ne pruži nikakav dokaz, niti saopšte imenaonih koji se optužuju za navodno zlostavljanje. Zaposleni u Yuri suogorčeni medijskim spekulacijama na račun kompanije i već su zabrinutiza njen dalji rad; pitaju se kome je u interesu da se ugasi ovolikibroj radnih mesta. Zaposleni izjavljuju kako su spremni da kompanijuod koje žive brane svim mogućim sredstvima. Da li bi to radio nekoda je zaista maltretiran, zlostavljan, udaran šipkama... Zar mislite dabi iko od ovih 1.200 zaposlenih sedeo mirno i ćutke posmatrao fizičkomaltretiranje ili nasilje bilo kakve vrste nad svojim kolegama?3. Potrebno je naglasiti da iza ovog saopštenja stoji Savet koji okupljasve zaposlene i radi na krajnje demokratski način. Ovo nije saopštenjekoje daje mala grupa radnika kojima je iz dosade palo na pametda osnuju sindikat, koristeći se neistinama, i igraju se životima poštenihradnika, kao i životima njihovih porodica koji se izdržavaju od ovogposla; ovo je saopštenje koje nije ispunjeno lažima, kao ona koja ste Vidobijali od pojedinih osoba. Mislimo da bi mediji trebalo da se bave137


onim preduzećima u kojima se ne isplaćuju plate, penzioni i socijalnidoprinosi, radi prekovremeno, ne plaćaju putni troškovi, a ne nama.Zato Vas molimo u ime svih zaposlenih,Pustite nas da radimo!!!Predsednik Saveta zaposlenih Yura korporacijeJovica Đorđević23. februara 2011.138


RavanicaSmisao borbe za fabriku i radnička pravaIskustvo »Ravanice« iz ĆuprijeRadnice i radnici »Ravanice« iz Ćuprije na vreme su pokrenuliproteste kako bi predupredili privatizaciju koja bi ihostavila bez radnih mesta i upropastila fabriku. U razgovorusa Draganom Mitrović, predsednicom Štrajkačkog odboraDP »Ravanice« i predstavnicom ovog radničkog kolektivau Koordinacionom odboru radničkih protesta, pokušaćemoda prenesemo iskustvo uspešnog radničkog organizovanja uodbrani njihovih prava.Na početku procesa privatizacije radnici privatizovanih preduzećau Srbiji uglavnom nisu znali kako da se suoče sa nastalim problemimai spreče ih. Iako su brojni ekonomisti i političari privatizaciju predstavljalikao način za ostvarenje ekonomskog napretka, ona je ipak u velikombroju primera samo dovela do uništenja proizvodnje, do stečaja imasovnog gubitka radnih mesta. Mnogima je ugrožena puka egzistencijaa najavljivana bolja budućnost koja nas čeka na kraju tranzicionogprocesa je očigledno bila jedno u nizu lažnih predizbornih obećanja.Radnice i radnici »Ravanice« iz Ćuprije na vreme su pokrenuli protestekako bi predupredili privatizaciju koja bi ih ostavila bez radnihmesta i upropastila fabriku. »Ravanica« je kao društveno preduzećeposlovala s dobitkom i redovno isplaćivala zarade u prosečnom iznosuod 27.000 dinara. Agencija za privatizaciju je proces privatizovanja»Ravanice« htela da započne izbacivanjem generalnog direktora fabrikekoji je u periodu od 2003. do 2009. udvostručio proizvodnju i uživaonaklonost radnika. Na njegovo mesto htela je da postavi čoveka koji jeradnicima bio poznat po upropašćivanju nekada uspešne »Paraćinke«.Međutim, radnici su se organizovali i pokrenuli štrajk 17. avgusta nedozvolivši novoj upravi da uđe u fabriku. Izdržali su sve pritiske i sredinomseptembra Vlada je odustala od spornih kadrovskih rešenja.U razgovoru sa Draganom Mitrović, predsednicom Štrajkačkog odboraDP »Ravanice« i predstavnicom ovog radničkog kolektiva u Ko-139


ordinacionom odboru radničkih protesta, pokušaćemo da prenesemoiskustvo uspešnog radničkog organizovanja u odbrani njihovih prava.Protest radnika »Ravanice« završen je uspešno i radničkizahtevi su usvojeni. Možete li da izdvojite šta je bilo najpresudnijeza uspešno okončanje vašeg protesta?Protest radnika »Ravanice« završen je uspešno i radnički zahtevi suusvojeni, pre svega zato što su svi zahtevi radnika u štrajku bili opravdanii zasnovani na zakonu.Pored brojnih činilaca koji su doprineli uspešnom okončanju protesta,najpresudnija za naš uspeh bila je istina o »Ravanici« i zaposlenima,koju smo branili od onih koji su postupajući mimo zakona hteli današu uspešnu fabriku unište a radnike izbace na ulicu, kao što se desilou nizu fabrika širom Srbije koje su uništene.Vaš protest je imao veliku podršku lokalne zajednice i delalokalne vlasti. Na koji način ste stekli tu podršku? Koje aktivnostiste preduzeli da biste to postigli?Na lokalnim izborima maja 2008. godine, zaposleni iz »Ravanice«sa stručnim i poštenim građanima Ćuprije, kojima je jedini cilj razvojprivrede u gradu i lokalne samouprave, oformili su grupu građana iosvojili pet odborničkih mesta u skupštini opštine Ćuprija koja broji 37odbornika.Skupština opštine je 10. 09. 2009. usvojila zaključak kojim podržavazahteve zaposlenih u DP »Ravanici«. Skupštini opštine obratiose štrajkački odbor DP »Ravanice«, a dvadeset odbornika kojima jezajednički interes opstanak industrije u Ćupriji glasali su za zahteve»Ravanice«, od kojih je pet odbornika grupe građana »Ravanica«, šestodbornika Radikalne stranke, šest odbornika PUPS-a i Jedinstvene Srbijei tri odbornika DSS-a. Odbornici DS-a i G 17 bili su protiv, a petodbornika SPS-a uzdržana.Ovo smo postigli jer smo dokazali odbornicima da smo u pravu i dasu naši zahtevi opravdani.Stekli ste i značajnu medijsku pažnju. Novinari su uglavnoms razumevanjem prenosili informacije o vašem protestu, štonije baš uobičajeno kad su radnički protesti u pitanju. Nakoji način ste to postigli?Medijsku pažnju smo pridobili tako što smo redovno obaveštavalisva sredstva informisanja o trenutnom stanju u »Ravanici« i zakazivalismo konferencije za štampu kad god je to bilo potrebno.140


Imali smo dobro organizovan štrajkački odbor i dobru saradnju sastručnim kadrovima iz preduzeća, koji su pred svaku zakazanu konferencijuza štampu pripremali i predavali dokumentaciju koja potvrđujetačnost svih navoda i zahteva zaposlenih.Pojedini novinari su ponekad objavljivali članke sa negativnomkonotacijom u odnosu na »Ravanicu«, ali smo mi uvek slali demantekojima smo osporavali neistinu i uz to slali pisane dokaze kojima smopotvrđivali tačnost svih naših tvrdnji.Napominjemo da su se radnici prevashodno borili za sebe i svojaprava, a i za svoje rukovodstvo u koje su imali poverenje. Poverenjeprema rukovodstvu je normalna posledica odnosa rukovodstva premazaposlenima, kojima je rukovodstvo stvorilo uslove za rad, koje je uspešnoorganizovalo proizvodnju i obezbedilo redovnu isplatu zarada idoprinosa zaposlenima.Koji su vaši glavni motivi pristupanju Koordinacionom odboruradničkih protesta? Da li mislite da povezivanje iskustavaradničkih protesta može biti korisno za čitavo društvou Srbiji, a ne samo za konkretne radničke kolektive kojise okupljaju?Naš motiv pristupanja Koordinacionom odboru radničkih protestau Srbiji jeste neprekidna borba za ostvarenje osnovnog ustavnog pravaradnika – prava na rad.Takođe, putem Koordinacionog odbora, radnici se povezuju, sarađujui svi radnici mogu da se upoznaju sa iskustvima drugih radnika ipravom istinom o događajima i borbi radnika, koji svoje pravo na radmoraju u krajnjem slučaju da brane stupanjem u štrajk.Smatramo da povezivanje radnika i razmena iskustava radničkihprotesta mogu biti korisni za čitavo društvo u Srbiji, a ne samo za konkretnekolektive, zato što se na delu pokazuje solidarnost koju su sindikatiprestali da pružaju svojim članovima.Radnici su okosnica privrede, koja je osnov za razvoj svakog društvabez obzira na politički sistem jedne zemlje. Sve političke strukture uSrbiji moraju da prihvate radnike Srbije kao ravnopravne partnere i dazaborave lične interese i da počnu da realizuju izborna obećanja, da sebore za očuvanje radnih mesta i socijalnu sigurnost radnika i građana,u suprotnom, radnički protesti će biti masovniji.Milenko Srećković[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu, decembra 2009]141


Trudbenik gradnjaOptužba za terorizam je sramotnaBeogradska građevinska kompanija Montera (Monterra)juče je u medijima objavila saopštenje u kojem optužuje za’’terorizam’’ Štrajkački odbor Trudbenik gradnje zato štovodi štrajk sa zahtevom da se poništi kupoprodajni ugovor.U Štrajkačkom odboru Trudbenik gradnje nalaze se predstavnicireprezentativnog sindikata u ovom preduzeću i nije dopustivo da ihbilo ko, kao legalne predstavnike radnika, vređa i neosnovano optužujekoristeći sredstva javnog informisanja.Štrajkački odbor Trudbenik gradnje zahteva kontrolu kupoprodajnogugovora jer smatra da ga je Montera prekršila. Jedan takav zahtevje legalan i legitiman i u njemu ne postoje nikakvi elementi terorizma.Zahtevamo da se državni predstavnici što pre oglase i osude neosnovanovređanje naših sugrađana od strane kompanije Montera.Zahtevamo da uprava kompanije Montera prestane da vrši pritisakna radnike koji vode zakonit štrajk i što pre uputi izvinjenje Štrajkačkomodboru Trudbenik gradnje.Smatramo da je ovakav rečnik nedopustiv u jednom društvu kojepretenduje da bude demokratsko. Zato zahtevamo od medija da višene prenose ovakve neosnovane kvalifikacije koje samo doprinose svevećoj tenziji u našem društvu.Podsećamo još da se Štrajkački odbor Trudbenik gradnje 20. septembrapridružio Koordinacionom odboru radničkih protesta, koji joščine Štrajkački odbori Zastave elektro iz Rače, Srboleka iz Beograda,Ravanice iz Ćuprije, Šinvoza i BEK-a iz Zrenjanina.Radnici Trudbenik gradnje su u štrajku od 24. avgusta 2009. godinea glavni zahtev protesta je raskid kupoprodajnog ugovora sa ’’Monterra’’d.o.o. zbog kršenja odredaba vezanih za prava iz radnog odnosa.U Beogradu, 23. septembra 2009,Pokret za slobodu142


Koordinacioni odbor radničkih protesta u SrbijiBeograd, 26. oktobar 2009. godineZahtevamo da Agencija za privazacijuhitno spreči propadanje ’’Trudbenik gradnje’’Ukoliko Agencija za privatizaciju hitno ne preduzme merekako bi se sprečilo kršenje zakona i ugovora u privatizaciji„Trudbenik gradnje“, posledice po preduzeće i njegove radnikemogu biti katastrofalne.„Trudbenik gradnja“ je prodata iz restrukturiranja na aukciji održanoj21. marta 2008. godine, preduzeću „Monterra“ iz Beograda, čijije vlasnik Dragan Kopčalić. Agencija za privatizaciju je prodaju organizovalatako što je „Trudbenik gradnju“ prodalo matično preduzećeKMG „Trudbenik“, iako Zakon o Agenciji za privatizaciju u članu 9.stav 4. izričito propisuje da postupak prodaje putem javne aukcije vršiAgencija za privatizaciju, dok Uredba o postupku i načinu restrukturiranjasubjekata privatizacije predviđa da u subjektu privatizacije u kojemje sprovedeno restrukturiranje kapital prodaje Agencija za privatizaciju.Činjenica da Agencija jeste dala pisanu saglasnost na prodaju„Trudbenik gradnje“ i da se u ugovoru o prodaji javlja kao punomoćnikprodavca, jasno govori da je ona de facto rukovodila privatizacijom„Trudbenika“, iako formalno nije potpisala ugovor.Radnici u vreme prodaje kompanije nisu obraćali pažnju na načinprodaje, imajući poverenje u stručnost službenika i konsultanata Agencije.Međutim, kada su se nakon prodaje obratili Agenciji sa prigovorimada kupac ne izvršava ugovornu obavezu održavanja kontinuitetaproizvodnje, da krši prava zaposlenih i vodi preduzeće u sigurnu propast,dobili su odgovor da Agencija za privatizaciju nije nadležna zakontrolu izvršenja ugovora o prodaji „Trudbenik gradnje“. Ispostavilose da je načinom prodaje „Trudbenik gradnje“ Agencija zapravo izbeglasvoju obavezu iz člana 10. stav 4. Zakona o Agenciji za privatizaciju daproverava izvršenje ugovora o prodaji, već je ovu obavezu prebacila naKMG „Trudbenik“, preduzeće koje nema ni stručne ni finansijske kapaciteteda vrši kontrolu izvršenja ugovora. Još pre nego što je postaovlasnik „Trudbenik gradnje“, Kopčalić je već prekršio zakon kada nijeuplatio depozit za učešće na aukciji, da bi onda takvo ponašanje nastavioi nakon što je preuzeo upravu nad preduzećem. Agencija za privati-143


zaciju je ovakvo ponašanje tolerisala od samog početka, i sada je dužnada spreči propadanje „Trudbenika“ za koje je sama odgovorna.Zahtevamo da Agencija za privatizaciju i Ministarstvo ekonomije iregionalnog razvoja hitno nađu način da isprave nezakonitosti u privatizaciji„Trudbenik gradnje“ i da raskinu ugovor sa „Monterrom“ prenego što bude kasno za radnike „Trudbenik gradnje“ i njihove porodice.Radnici „Trudbenik gradnje“ će od srede 28. oktobra 2009. godinepočeti svakodnevne proteste ispred Agencije za privatizaciju do ispunjenjajedinog zahteva – da Agencija raskine ugovor o prodaji „Trudbenikgradnje“ sa „Monterrom“. Radnici okupljeni u Koordinacioni odborradničkih protesta u Srbiji će im, počev od srede pa dokle god budebilo potrebno, pružiti punu podršku u borbi za njihova radna mesta iopstanak njihovog preduzeća.Beograd, 26. oktobra 2009. godine,Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji144


Koordinacioni odbor radničkih protesta u SrbijiBeograd, 16. decembar 2009. godinePodrška borbi radnika ’’Trudbenik gradnje’’prov propadanja preduzećai gašenja radnih mestaSuočeni sa neodgovornim ponašanjem državnih organa,radnici “Trudbenik gradnje” bili su primorani da započnu sablokadom ulice ispred prostorija Agencije za privatizaciju naTerazijama, kako bi skrenuli pažnju javnosti na propadanjesvog preduzeća i gašenje radnih mesta.Molimo građane Beograda da imaju razumevanja, jer je u pitanjuiznuđen potez koji ima za cilj da se primeni Zakon o privatizaciji i sačuvaproizvodnja u preduzeću od kog živi više od dve stotine radničkihporodica.Agencija za privatizaciju je 26. novembra 2009. godine završilaizveštaj o kontroli ugovornih obaveza u privatizaciji „Trudbenik gradnje“.Izveštaj potvrđuje ono što radnici preduzeća već mesecima nastojeda dokažu – da vlasnik „Trudbenik gradnje“, preduzeće „Monterra“Dragana Kopčalića, krši obaveze iz kupoprodajnog ugovora koje se tičuprava zaposlenih i kontinuiteta poslovanja u osnovnoj delatnosti. Naime,kontrolom Agencije je utvrđeno:- da novi Pojedinačni kolektivni ugovor nije zaključen, a da postojećiPravilnik o radu predviđa manja prava zaposlenih u odnosu nastari Pojedinačni kolektivni ugovor;- da je kontinitet poslovanja „Trudbenik gradnje“ za 65,58% manjiu poređenju sa periodom pre privatizacije, a da su ukupne obavezepovećane za 40%, i da je račun preduzeća u neprekidnoj blokadi od 17.marta 2009. godine; na dan kad je Agencija za privatizaciju završilakontrolu, blokada je iznosila 219.063.134,90 dinara.Član 41a Zakona o privatizaciji predviđa da „Ugovor o prodaji kapitala,odnosno imovine smatra se raskinutim zbog neispunjenja ako,ni u naknadno dostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne obezbedikontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanjasubjekt privatizacije osnovan“.Od 26. novembra do danas, Agencija nije preduzela nikakve radnjekako bi ispunila svoju zakonsku obavezu i sprečila propadanje „Trud-145


enik gradnje“ koje je i sama utvrdila u postupku kontrole. Na sastancimakoji su u međuvremenu održani u Ministarstvu ekonomije i Agencijiza privatizaciju, predstavnici Štrajkačkog odbora su dobili samonove izgovore zbog čega državni organi odbijaju da primene Zakon oprivatizaciji. Na jednom od sastanaka, predstavnici Ministarstva ekonomijesu čak izjavili da je radnički protest ispred prostorija državnihorgana besmislen, i da se ugovor o prodaji „Trudbenik gradnje“ možeraskinuti jedino ako se izvrši pritisak na političare!U međuvremenu dok Agencija za privatizaciju odbija da primeniZakon, blokada računa „Trudbenik gradnje“ je porasla za preko 100miliona dinara i na današnji dan iznosi 364.340.971,90 dinara. Suočenisa neodgovornim ponašanjem državnih organa, radnici “Trudbenikgradnje” su bili primorani da započnu sa blokadom ulice ispred prostorijaAgencije za privatizaciju na Terazijama, kako bi skrenuli pažnjujavnosti na propadanje svog preduzeća i gašenje radnih mesta.Molimo građane Beograda da imaju razumevanja, jer je u pitanjuiznuđen potez koji ima za cilj da se primeni Zakon o privatizaciji i sačuvaproizvodnja u preduzeću od kog živi više od dve stotine radničkihporodica.Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji će na svaki raspoloživinačin podržati borbu radnika “Trudbenik gradnje” za opstanaknjihovog preduzeća.Beograd, 16. decembra 2009. godineKoordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji146


Koordinacioni odbor radničkih protesta u SrbijiBeograd, 16. februara 2010. godinePomoć onima koji su unišli preduzeća nemože doves do oporavkaIstovremeno dok uprava pod kontrolom Dragana Kopčalićauništava »Trudbenik gradnju«, Vlada se prošle nedelje sastalasa vlasnicima domaćih građevinskih firmi kako bi impomogla da prebrode finansijske neprilike. Prema informacijamakoje su se pojavile u medijima, Kopčalić je zadovoljansastankom, jer će država posredovati kod poslovnih banakada mu se reprogramiraju dugovi koje je napravio nesavesnimposlovanjem, odnosno izdejstvovaće mu grejs period od godinudana za otplatu kredita.Vlada je od sindikata Nezavisnost u »Trudbenik gradnji« i od svogSaveta za borbu protiv korupcije u više navrata detaljno informisanao činjenicama iz kojih jasno sledi da je Dragan Kopčalić odgovoran zapropadanje »Trudbenika«, jednog od najvećih građevinskih preduzećau zemlji. Ove činjenice je utvrdila i Agencija za privatizaciju još novembraprošle godine. Međutim, umesto da Vlada i Ministarstvo ekonomijenalože Agenciji da postupi u skladu sa svojim nalazima i raskineugovor sa nesavesnim kupcem, sada pomažu Kopčaliću da se izvuče izfinansijskih problema, a sve to pod izgovorom da bi dalja kriza u građevinskomsektoru mogla da izazove socijalne potrese.Dragan Kopčalić je uzrok socijalnih potresa u »Trudbenik gradnji«,i on sada ne može biti partner u očuvanju radnih mesta koja je samugasio. Od avgusta prošle godine do danas iz »Trudbenika« je nezakonitootpušteno više od sto radnika, samo zbog toga što učestvuju uštrajku čiji je zahtev poštovanje zakona i ugovora. Pre toga, za godinu ipo dana Kopčalićevog gazdovanja nad »Trudbenikom«, broj radnika jesmanjen sa 497 na 147, što je bio jedan od razloga zbog kojeg su radnicii stupili u štrajk. Zbog nezakonitih otkaza trenutno se vodi preko 160sudskih postupaka protiv »Trudbenika«.Propadanje se ne može zaustaviti tako što ćete pružiti podršku onimakoji su propadanje izazvali. Čime Dragan Kopčalić garantuje daće vladina pomoć njegovim firmama zaista dovesti do oporavka? Dali time što je kontinuitet poslovanja u »Trudbeniku« nakon njegovogulaska smanjen za 65,58%, obaveze povećane za 40%, a račun predu-147


zeća blokiran već skoro godinu dana? Ukoliko Vlada zaista ima nameruda pomogne građevinski sektor, to će najbolje učiniti ako bude sprečilanezakonito postupanje vlasnika poput Dragana Kopčalića, ako obuzdakorupciju u Agenciji za privatizaciju i raskine ugovore sa nesavesnimvlasnicima.U Beogradu, 16. februara 2010. godine,Koordinacioni odbor radničkih protesta 11 Potpisnici ispred svojih Štrajkačkih odbora bili su: Dragana Mitrović, »Ravanica«,Ćuprija; Milena Prstojević, BEK, Zrenjanin; Mita Lisica, »Šinvoz«, Zrenjanin;Milan Srećković, »Zastava elektro«, Rača; Branislav Markuš, »Jugoremedija«, Zrenjanin;Mohora Doru, »Vršački vinogradi«, Vršac; Zoran Gočević, »Srbolek«, Beograd;Vladimir Novaković, »Trudbenik«, Beograd; Mladen Sikimić, IPOK, Zrenjanin148


»Trudbenik« – korak ka prolećuU saradnji sa Koordinacionim odborom radničkih protesta istudentskim grupama koje su podržale protest 18. februara,Štrajkački odbor »Trudbenika« će nastaviti da širi krug solidarnostii na druge radničke kolektive u Beogradu»Nekima od njih bi možda samo i priznanje da stvari nisu kako trebabilo dovoljna satisfakcija za poniženje kojem su izloženi, za prezrivepoglede prolaznika kojima su se našli na putu, za uvreženo mišljenjeda bi im bolje bilo da su uzeli da negde kopaju nego da džabalebare,iako dan uglavnom preguraju na jednom bureku i u hladnim sobamasamačkog hotela za terence u kojima je novi vlasnik isključio grejanjei vodu. Sramota ih je pre svega sopstvenih porodica koje su više gladnenego site.« Ovako je za februarsko izdanje Preduzeća protest radnika»Trudbenik gradnje« prokomentarisao novinar Zoran Preradoviću tekstu pod naslovom »Više od štrajka manje od pobune«, iznosećizatim jasno i razgovetno najbitnije činjenice o ovom i nekim drugimprotestima koje vlast pokušava da zamuti. Ekonomska kriza je, izgleda,ostavila dublje posledice po srpsko društvo nego što smo pre samo godinudana mogli da naslutimo, a neke od njih čak i nisu negativne.Fama o dva ekstremizmaŠtrajk u »Trudbeniku« počeo je 25. avgusta prošle godine u pogonimapreduzeća u Krnjači. Za to vreme u centru Beograda, u noći između24. i 25. avgusta, grupa ovdašnjih anarhista je, u znak solidarnosti sadrugom iz Grčke, održala politički performans u kojem je diplomatskompredstavništvu njegove zemlje nanela neznatnu materijalnuštetu. Narednih nedelja, onemogućeni da svoje pravo na rad ostvareu okvirima Zakona o štrajku, radnici »Trudbenika« su započeli uličniperformans ispred Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, nanevšiisprva neznatnu političku štetu političkom predstavništvu svoggazde Dragana Kopčalića, vlasnika kompanije »Montera« i čoveka oduticaja u Demokratskoj stranci. Zbog performansa ispred grčke ambasadešestoro aktivista Anarhosindikalističke inicijative (ASI) uhapšenoje i optuženo za međunarodni terorizam. Zbog protesta i zahtevaza poštovanje zakona i ugovora Kopčalić je otpustio pedeset radnika»Trudbenika« i označio ih u štampi kao »sindikalne teroriste«, zatimi za neradnike i alkoholičare. Nekako baš tih dana, pod okriljem jedneprogresivne inicijative iza koje je stao čitav beogradski »civilni sektor«,149


u javnom životu Srbije se po prvi put pojavila privatna UDBA. Njen harizmatičnieksponent Zoran Dragišić je, objašnjavajući neuspeh državeda zaštiti progresivnu inicijativu od desnih ekstremista, upozorio naopasnost ne samo od desnog, već i od anarhosindikalističkog ekstremizma,to jest od mogućnosti da se neki od ovih stavi na čelo radničkihprotesta. Sledećih šest meseci aktivisti ASI su proveli u pritvoru,a radnici »Trudbenika« na zimi ispred državnih organa nadležnih zakontrolu izvršenja ugovora u privatizaciji.U ravni onoga što nam vlast smišlja, ove dve linije nasilja i te kako suisprepletene. Međutim, dok su glasovi podrške uhapšenim anarhistimau potpunosti razotkrili već godinama naziruću nesposobnost »civilnogsektora« da ikoji bogovetni događaj posmatra van odrtavelih dihotomijaiz Miloševićeve epohe (a naročito je paranoična ona kukumavka nadbeogradskom šestorkom uokvirena sloganima o evropskoj budućnostii antifašističkim tradicijama Srbije, iako su aktivisti ASI možda ponajvišežrtve konzervativnih nastojanja unutar same EU da se antifašizamokameni u formi iz 1945. godine, a savremeni njegovi pravci odbacekao jeres), dotle je protest radnika »Trudbenika« za nepunih šest mesecisavladao vrletan uspon od šizofrenog senzacionalizma Tabloida,do razumevanja s one strane »klasne« granice – na stranicama magazinaza preduzetnike koji posluje u sastavu Ekonomist grupe. Još uvekje, čak i advokatima šestoro anarhista, zbunjujuća pozadina njihovoghapšenja, kao što su nejasne i okolnosti njihovog iznenadnog puštanjaiz pritvora 17. februara i najave tužilaštva da će razmotriti preinačenjeoptužnice.Kome treba vanredno stanjeŠto se »Trudbenika« tiče, maske su uglavnom pale. Kopčalićevdirektor Vuk Vujanić smenjen je krajem januara, a na njegovo mestoimenovan Milan Tadić, pre toga direktor firme »Gradient«, koju suosnovali vlasnici »Montere« i najveći akcionari »Luke Beograd«, a kojapraktično gazduje nad »Trudbenikovom« lokacijom na Savskom nasipu.Činjenica da Kopčalić sve teže kontroliše situaciju u »Trudbeniku«verovatno je naterala Miškovića i Beka, čiji se interesi u »Luci Beograd«preklapaju sa »Trudbenikovim« zemljištem, da slabe karike u projektuGrada na vodi popune svojim kadrovima. Jedan od prvih poteza novogdirektora bio je da 10. februara, jednog od najhladnijih dana ove zime,iseče struju (ujedno i grejanje) u »Trudbenikovom« samačkom hoteluna Konjarniku. Kako su štrajkači »Trudbenika« i stanari samačkih ho-150


tela od početka protesta u vrlo osetljivoj koaliciji, okupljenoj oko zahtevaza raskid kupoprodajnog ugovora kao preduslova za rešavanje obaproblema, Tadić je bez sumnje na početku svog mandata poželeo daisproba međusobnu solidarnost dveju grupa. Štrajkači su odmah prekinulisvoj uobičajeni protest ispred Agencije za privatizaciju i otišli upodršku kolegama na Konjarniku, tako da je, pod pretnjom zatvaranjaUstaničke ulice, struja predveče ponovo uključena, a Tadić upućen daslaba mesta radničkog otpora potraži na nekom drugom mestu.Iste nedelje premijer Cvetković i ministri Dinkić i Dulić su se uNemanjinoj 11 sastali sa prvim ljudima tridesetak građevinskih firmiu Srbiji. Mediji su izdašno preneli ne samo planove visokih državnihfunkcionera da kroz investiranje u izgradnju jeftinih stanova podržedomaće neimare, već i zadovoljstvo Dragana Kopčalića što će državaposredovati kod poslovnih banaka da mu se odobri jednogodišnji grejsperiod za otplatu dugova. Nije propustio da pomene ni ekonomsku krizu,odnosno da izrazi zabrinutost da bi dalje slabljenje građevinskihfirmi u Srbiji moglo dovesti do socijalnih potresa. O tome kakve je socijalnepotrese u »Trudbeniku« izazvao sam Kopčalić mogli ste da pratiteu nekoliko poslednjih brojeva Republike, a već je notorno da sekoliko proletos u susret eskalaciji radničkog nezadovoljstva založio zauvođenje vanrednog stanja.Imajući u vidu da je od dogovora između Štrajkačkog odbora i Ministarstvaekonomije o formiranju Upravnog odbora KMG »Trudbenik«prošlo više od mesec dana, i da se dopis s imenima novih članova,među kojima je i jedan predstavnik štrajkača, zagubio negde izmeđuMinistarstva ekonomije i vladine kadrovske službe, jasno je zbog čegasu radnici sastanak u Privrednoj komori razumeli kao konačan stavvlasti u pogledu raskida ugovora o privatizaciji »Trudbenik gradnje«.Protest pokrenuo i sindikalnu centraluProtestu radnika »Trudbenika« 18. februara ispred Ministarstvaekonomije prisustvovalo je preko trista ljudi. Podršku su pružili radnicizrenjaninskih preduzeća okupljeni oko pokreta Ravnopravnost (jedanautobus), i aktivisti nekoliko levičarskih i anarho-kolektiva iz Beograda,mahom studenti, pod transparentom »Solidarnost je naša snaga«.Sve u svemu, dovoljno ljudi da oko 12 časova, na vest da Dinkić nije uprilici da se sastane s predstavnicima Štrajkačkog odbora, probiju policijskikordon i blokiraju Bulevar kralja Aleksandra. Usledilo je višečasovnoubeđivanje s policijom oko uslova za povlačenje blokade, uz je-151


dan detalj koji ni na jednom dosadašnjem protestu nisam primetio – ukomunikaciji s Ministarstvom nije posredovao nikakav Dinkićev ćata,niti pripadnik obezbeđenja Ministarstva, čak ni oficir policije iz kordona,već udbaš u civilu. Ne znam šta to treba da znači, ali dobro je znati,širite dalje, međutim, ova okolnost nije nešto naročito impresioniralaŠtrajkački odbor »Trudbenika«. Ostali su pri zahtevu da razgovarajuisključivo s ministrom, malo zato što su se s raznim Ćirićima i Josipovićimaveć siti u prazno izrazgovarali, ali pre svega jer samo dogovor sministrom koji je ujedno i šef stranke može imati kakvu-takvu političkutežinu na koju se čovek može osloniti. Ne može, istina, ni na nju unekoj ozbiljnoj meri, to radnici »Šinvoza« najbolje znaju, ali opet nijesvejedno Dinkiću da slaže baš na isti dan kad njegova potpredsednicaSuzana Grubješić u vezi s peticijom za vanredne izbore za Press izjavljuje:»Vlast ne bi smela da ignoriše napore najveće opozicione stranke,i sigurna sam da će s dužnom pažnjom pratiti ovu akciju«.Nije mu svejedno, zato sastanka nije ni bilo. Demonstranti su se razišlioko 17 časova, s dogovorom da već sledećeg dana nastave pritisak.Međutim, uveče je MUP obavestio predsednika Štrajkačkog odboraMilana Živkovića o zabrani okupljanja radnika »Trudbenika« zaključnodo 22. februara.Po prvi put od početka štrajka svi važniji elektronski i štampanimediji preneli su valjanu informaciju o protestu, o broju učesnika i dinamici,o argumentima na osnovu kojih štrajkači traže raskid ugovoras »Monterom« (podatke o gašenju poslovanja »Trudbenika« na ovimstranicama smo u više navrata objavljivali). Sutradan, 19. februara,Kopčalić je odgovorio tako da stvarno ne čudi što su mu Mišković iBeko u januaru imenovali staraoca. Između ostalog, vlasnik »Montere«je izjavio da ne postoje izveštaji Agencije za privatizaciju i Savetaza borbu protiv korupcije o kršenju ugovora u privatizaciji »Trudbenikgradnje«. U saradnji s Koordinacionim odborom radničkih protesta istudentskim grupama koje su podržale protest 18. februara, Štrajkačkiodbor »Trudbenika« će nastaviti da širi krug solidarnosti i na drugeradničke kolektive u Beogradu. Na protestu malih akcionara IKL, održanom23. februara na Trgu Nikole Pašića, potpredsednik Štrajkačkogodbora »Trudbenika« Vladimir Novaković se složio sa svima koji kažuda je protivnik jak, a ishod borbe neizvestan, i pozvao okupljene dase uprkos mukama istrajno i solidarno bore za ostvarenje zajedničkihciljeva – prava na rad i na dostojanstven život za radnike i njihove porodice.»Hoću da idem gradom i da svakoga mogu da pogledam u lice«,zaključio je Novaković.152


Posebno važan rezultat protesta 18. februara bilo je obećanje predsednikaGranskog sindikata građevine Nezavisnost Ranka Drljevićada će i grana i sindikalna centrala ubuduće podržati proteste radnika»Trudbenika«.Kao što smo već više puta naznačili, pomenuti protest traje, evo, sbožjom pomoću već pola godine. Njegov, dakle, posebno važan rezultatje to što su uporni demonstranti, pored ciničnih medija, korumpiranevlasti, buljuka znanih i neznanih neprijatelja, sada napokon privuklii pažnju svoje sindikalne centrale. Ima li tu mesta ironiji, realno li jeočekivati od visokih funkcionera sindikata da se cimaju baš oko svakogštrajka u kojem učestvuju njihovi članovi, ili štrajk ipak po nečemumora biti izuzetan da bi mu se u moru drugih posvetila naročita pažnja,te, ako je ovo drugo, šta treba preduzeti pa da se darvinizam medijskogcirkusa koliko-toliko ukloni iz sindikalne prakse i ustupi mestohorizontalnoj solidarnosti? Da li sve to ima neke veze i s apanažama uvladinom Socio-ekonomskom savetu? Na proleće idu izbori u oba velikasindikata, pa će možda bar neka od ovih pitanja početi da dobijajuadekvatne odgovore. Nažalost, i anarhosindikalisti, ili bar oni koji setakvima nazivaju, kanda biju na svim frontovima, sem na konkretniminicijativama za radničko organizovanje na nešto demokratičnijim i solidarnijimosnovama.Pitaju se, ipak, i radniciU neizmerno otužnoj titoističkoj kampanji po fabričkim pejzažima,da sve šišti i brekće, posetio je Mlađan Dinkić 16. februara Kragujevac iobjavio da će račansku »Zastavu elektro« preuzeti južnokorejska kompanija»Yura«. Do juna, veli, hiljadu novih radnih mesta. Za račanskeradnike, pretežno radnice koje lane svojim protestima sačuvaše preduzećeod sigurne propasti i dovedoše ga do druge šanse za sigurnijubudućnost, ova vest je bila iznenađenje koliko i za vas i za mene.Da je onomad bilo po Dejanovićevom, il’ po Dinkićevom, u »Zastavielektro« danas bi rastao korov. Međutim, otkako je Slavičin mužjesenas »vratio firmu državi«, sindikat je na sve načine pokušavao dase uključi u pregovore s potencijalnim novim kupcima, ali im Ministarstvonije dozvolilo da imaju makar korektnu informaciju o daljojsudbini fabrike. Da ne bude zabune, ne govorim ja ovde o čašćavanju iordenju, već o »koncepciji« privatizacije u kojoj se mi ne pitamo ni zašta, a Dinkić za sve. Čak i ako zanemarimo činjenicu da se fantastičniprivredni rast dalekoistočnih zmajeva uglavnom temelji na bespošted-153


noj eksploataciji, a da u Srbiji i ove naše dandare bez trunke samurajskogtemperamenta kao od šale lome i krše zakonom i kolektivnimugovorom garantovana radnička prava, sudove i inspekcije, čak i da»Yura« u junu odagna sve bojazni i preporodi Raču kao u najslađojDinkićevoj laži, kakva nam je inače perspektiva ako uporna i solidarnaborba za poštovanje zakona i ugovora, čak i kada se završi s uspehom,kao prošle godine u »Zastavi elektro« i »Vršačkim vinogradima«, nakraju vodi samo u novu neizvesnost.Ivan Zlatić[objavljeno u listu ’’Republika’’, marta 2010.]154


Trudbenik ponovo na uliciNastavak protesta do ispunjenja zahtevaNakon dva meseca pregovora i lažnih obećanja, Ministarstvoekonomije i regionalnog razvoja odbilo je da da saglasnostna isplatu socijalnog programa radnicima “Trudbenik gradnje”koje je Dragan Kopčalić izbacio s posla iz osvete zato štosu od Agencije za privatizaciju tražili da zaštiti zakon i ugovoru privatizaciji ovog preduzeća. Shvativši da je obećanjesocijalnog programa bilo samo trik vlasti, radnici su u utorak8. juna ponovo počeli sa protestima ispred Ministarstvaekonomije. Sledećeg dana, u sredu 9. juna, policija je zapretilačlanovima štrajkačkog odbora hapšenjem i kaznom od100.000 dinara ukoliko radnici budu blokirali Bulevar kraljaAleksandra, kao i da će zabraniti dalja okupljanja radnika“Trudbenik gradnje”.Podsećamo javnost da je Agencija za privatizaciju još 25. novembraprošle godine uradila detaljan izveštaj o kršenju ugovora o prodaji udela“Trudbenik gradnje”, u kom stoji da je račun preduzeća mesecima uneprekidnoj blokadi, a da je kontinuitet poslovanja nakon privatizacijeumanjen za 65,58%. U razgovorima sa štrajkačkim odborom, zvaničniciMinistarstva ekonomije u više navrata su isticali da je Dragan Kopčalićpotpuno upropastio naše preduzeće. Ipak, ugovor nisu raskinuli,sa potpuno besmislenim formalnim izgovorima. Umesto da gone čovekakoji je, prema nalazima Agencije za privatizaciju, prekršio ugovori doveo “Trudbenik gradnju” do ivice stečaja, policija i Ministarstvoekonomije su se pretnjama i pritiscima ustremili na radnike koji su nezakonitimotkazima već kažnjeni zato što se bore za poštovanje zakonai svoje pravo na život i rad. Još uvek nismo dobili čak ni jednokratnupomoć od 5.000 dinara, koju nam je ministar Rasim Ljajić obećao prepola godine.Očigledna je namera vlasti i Dragana Kopčalića da protest radnika“Trudbenik gradnje” uguši u gladi, iscrpljenosti i bolesti. Njihovo iživljavanjenad radnicima koji su u protestu od avgusta prošle godine, ikoji su čitavu zimu proveli na ulici, i istovremeno tolerisanje kriminalakoji je uništio naše preduzeće, otkrivaju pravo lice vladajuće politike uSrbiji.155


Sa protestima ispred Ministarstva ekonomije nastavljamo u petak11. juna u 10 časova. Ovoga puta, radnici ”Trudbenik gradnje” se nećerazići do ispunjenja zahteva.U Beogradu, 10. juna 2010. godineŠtrajkački odbor “Trudbenik gradnja”156


Nastavljamo protesteispred Ministarstva ekonomijeProteste ispred Ministarstva ekonomije ćemo nastaviti do ispunjenjanaših zahteva. Današnji protest počinje u 11 časova.Nikakva obećanja više nas neće skloniti sa ulice, a Ministarstvodaljim ignorisanjem samo rizikuje radikalizaciju protesta.Tokom prethodna tri meseca, radnici „Trudbenik gradnje“ obustavilisu proteste ispred Agencije za privatizaciju i Ministarstva ekonomije.Nakon iscrpljujućih aktivnosti koje traju od avgusta prošle godine,pristali smo na pregovore o socijalnom programu samo zato da ljudeviše ne bi izlagali dodatnim naporima. Nismo očekivali da će Ministarstvoekonomije zloupotrebiti našu dobru volju da probleme rešimopregovorima. Na žalost, ispostavilo se da Ministarstvo nikada nije imalonameru da isplati socijalni program. U pregovore su ušli samo dabi produžili agoniju radnika „Trudbenika“, u nadi da ćemo naposletkuodustati.Zbog toga su radnici „Trudbenik gradnje“ od prošle nedelje ponovou protestu. Ministarstvo ekonomije i Agencija za privatizaciju, kojisu nas i doveli u ovu situaciju, i dalje odbijaju razgovar sa nama, zbogčega smo juče bili primorani da blokiramo ulaz u zgradu Ministarstvaekonomije. Podsećamo javnost da je propadanje „Trudbenik gradnje“posledica kršenja zakona i ugovora u privatizaciji našeg preduzeća, štosu u svojim izveštajima utvrdili Savet za borbu protiv korupcije i Agencijaza privatizaciju, ali da uprkos tome Agencija i Ministarstvo ekonomijeveć sedam meseci odbijaju da preduzmu bilo kakve korake kakobi rešili naše probleme.Proteste ispred Ministarstva ekonomije ćemo nastaviti do ispunjenjanaših zahteva. Današnji protest počinje u 11 časova. Nikakva obećanjaviše nas neće skloniti sa ulice, a Ministarstvo daljim ignorisanjemsamo rizikuje radikalizaciju protesta.15. juna 2010. godineŠtrajkački odbor ’’Trudbenik gradnja’’157


»Trudbenik« – godinu dana kasnijeDesetomesečni štrajk i protest radnika beogradskog građevinskogpreduzeća »Trudbenik gradnja« praktično je okončanpočetkom jula. Iako je sudbina samog preduzeća još uvekneizvesna, radnici će, sva je prilika, u budućim zbivanjimaigrati manje aktivnu i manje odlučujuću ulogu nego do sada.Trenutak je za rezime.E, sad, logično bi bilo da rezime krene saldiranjem štrajkačkih zahtevaod 24. avgusta prošle godine sa vladinim Programom mera za rešavanjestatusa bivših i sadašnjih zaposlenih u KMG »Trudbenik« a.d.Beograd od 8. jula ove godine, čije je usvajanje dovelo do okončanjaprotesta. Problem je, međutim, taj što bi nakon svođenja samo ova dvadokumenta čovek pomislio da se radi ili o potpuno različitim događajima,ili je ovde neko potpuno lud. A nije niko.ZahteviBaš zato što će borba radnika »Trudbenika« u široj javnosti najvišeostati upamćena po nasilju i patnji, važno je napomenuti da je sindikatod samog početka nastojao da predupredi posledice očekivane represije.Očekivane pre svega zbog lika i dela poslodavca Dragana Kopčalićakoji se, da podsetimo, par meseci pre početka štrajka u svojoj firmijavno založio za vanredno stanje i nekakvu tajkunsko-političarsku korporativnuupravu nad Srbijom do okončanja ekonomske krize. Mogaobih da nastavim sa detaljima, ali verujem da nema potrebe. Ukratko,zahtevi štrajka su morali biti u skladu sa zakonskim okvirima: isplatazaostalih zarada, povezivanje staža i zaključivanje kolektivnog ugovoraoko kojeg je bio postignut sporazum, ali je Kopčalić izbegavao daga potpiše. Suština problema, međutim, izneta je u zahtevu za raskidugovora o prodaji »Trudbenik gradnje« Kopčalićevoj »Monteri«, kojije predsednik Štrajkačkog odbora i prvi čovek Sindikata Nezavisnostu »Trudbenik gradnji« Milan Živković 25. avgusta uputio Ministarstvuekonomije, Agenciji za privatizaciju i KMG »Trudbeniku«, preduzećukoje se u Ugovoru o kupoprodaji »Trudbenik gradnje« navodikao prodavac. Živković u ovom dopisu prvi put iznosi činjenice koje ćenekoliko meseci kasnije postati opšte mesto: da je Kopčalić praktičnougasio delatnost preduzeća, odnosno da je, prisilivši više od pola radnika»Trudbenik gradnje« da pređu u »Monteru«, prekršio ne samoodredbe kupoprodajnog ugovora koje se tiču prava zaposlenih, već je158


doveo do »smanjenja obima posla i nemogućnosti obezbeđenja drugogposla u okviru društva«. Dakle, s ovim ili onim formalnim zahtevima,štrajk je pre svega trebalo da podupre zahtev za raskid ugovora, odnosnoborbu za opstanak preduzeća i radnih mesta. Očekivalo se daće nadležni ažurnije postupati pod medijskim pritiskom štrajka. Ispostavilose, međutim, da je štrajk u krugu preduzeća u Krnjači, kolikogod dramatičan bio, ipak »predaleko« da bi zainteresovao prestoničkuštampu i doveo do željenog pritiska. S druge strane, izlazak iz krugapreduzeća na beogradske ulice značio je kršenje Zakona o štrajku, tojest priliku za Kopčalića da buntovnicima podeli otkaze. Treća mogućnostbilo je odustajanje.»Radikalizacija«Reč iz ovog međunaslova već duže vreme se koristi ne samo da opišezaokret radničkih protesta ka drastičnim metodama (blokada saobraćaja,samopovređivanje...), već i da se usput prošvercuje još jednakopča »događanja radnika« sa svim onim nazadnim i nakaznim što unašoj javnosti predstavlja Srpska radikalna stranka 1 . U takvom kontekstu,poznata Kopčalićeva izjava kako je u njegovom preduzeću »nadelu sindikalni terorizam«, koliko god sumanuto zvučala, bila je jasnanajava brutalnog obračuna sa »radikalima« koji su odlučili da višene hvataju zjale po Krnjači i izašli na ulice. Usledilo je 145 otkaza, apotom zimski protesti ispred Agencije za privatizaciju i Ministarstvaekonomije, koji su naišli na zid ćutanja, pa blokade ulica, privođenja,nove blokade... O svim ovim zbivanjima Republika je detaljno izveštavala.Nekim drugim aspektima čitavog slučaja možda nismo posvetilidovoljnu pažnju, jednostavno zato što nisu bili u neposrednoj vezi saborbom radnika za očuvanje radnih mesta, protiv uništavanja preduzeća– temom koju smo, ne samo u »Trudbenik gradnji« već u svakomradničkom protestu koji smo pratili, ocenili kao najvažniju. One manjepriče, međutim, nisu uvek i manje potresne. Naprotiv.Čim je kupio »Trudbenik gradnju«, marta 2008. godine, Kopčalićje krenuo u obračun sa radnicima koji žive u dva tzv. samačka hotela,na Konjarniku i u novobeogradskom Bloku 70. Ovi objekti su građeniza smeštaj radnika »Trudbenika« koji nisu iz Beograda, ali su vremenompostali jedino prebivalište desetinama radničkih porodica, zbog1 Štaviše, Google pretraga ove reči pokazuje da njena široka upotreba u srpskojjavnosti, a u vezi s radničkim protestima, kreće ubrzo nakon osnivanja SNS, to jestnakon proterivanja »radikala« na političku marginu kao bezopasnih strašila.159


čega je uprava preduzeća pre privatizacije donela odluku o prenameni»samačkih hotela« u stambene zgrade. Ne vredi sada raspredati zbogčega ova odluka nije na vreme sprovedena, tek Kopčalić ju je poništio inaredio iseljenje iz oba objekta.Napadajući štrajk u javnosti, Kopčalić je često koristio situaciju u»samačkim hotelima«, tvrdeći da iza štrajka zapravo stoje nekakve kabadahijekoje neće da se isele iz njegove imovine. U stvari, on je radnicimakoji su odbili da se isele davao otkaze u »Trudbeniku«. Još preštrajka, podelio je 29 takvih otkaza. Radnici su pokrenuli sudske postupkeza povratak na posao. Za sada je samo jedna presuda izvršna.Ako je za utehu, ta jedna je u korist radnika. Dok sud odlučuje, ljudi dvegodine žive bez primanja, pod neprestanim pritiskom, pretnjama, krivičnimprijavama za ometanje poseda, isključenjima struje. Na Konjarnikuje struja isključena 10. februara ove godine, pa je 41 porodica na–18 stepeni ostala bez grejanja. Poslednje isključenje bilo je 10. avgustaove godine u objektu na Novom Beogradu. Do zaključenja ovog brojaRepublike, 37 porodica koje tamo žive još uvek je bez struje.Deo stanara je pod pritiskom napustio »samačke hotele«. U praznestanove Kopčalić je uselio radnike »Montere«. U noći između 14. i 15.oktobra 2009. godine dvojica stanara iz »Montere« napali su grupuradnika »Trudbenika« iz susedne sobe, i tom prilikom pretukli HabibaKrkušića. Prema izjavi koju su potpisali i policiji predali radniciobezbeđenja objekta na Konjarniku, pretučenog Krkušića su zatekli napodu njegove sobe, razbijenog nosa, »u maloj lokvi krvi«. Jedan odnapadača (ime i prezime navedeno u izjavi), ubrzo se ponovo pojavio uhodniku krećući se prema Krkušićevoj sobi, sa ciglom u ruci. Pre negošto će stići policija, dok je obezbeđenje pokušavalo da smiri situaciju,napadači su »vređali napadnute stanare iz sobe 63 po verskoj i nacionalnojosnovi«. Pre jutra, nasilnici su napustili hotel i više se nisu vraćali.Štrajkači više nisu noću izlazili sami.Habib Krkušić je rođen 20. marta 1951. godine u selu Namga naDonjem Pešteru, opština Tutin. U »Trudbeniku« je radio 32 godine.Porodica, supruga Hankija i tri sina, ostala je da živi na selu. Najstarijisin Raif danas je hodža u seoskoj džamiji. Upoznali smo se letos i malopopričali. Blag čovek lepog govora. Habib ih je godinama viđao samovikendom, za vreme odmora i praznika. Otkako je počeo štrajk ostao jebez novca da svakog vikenda putuje kući. Na zimskim protestima bio jesvakodnevno. Uveče se vraćao u hladnu sobu.Od dana kad su zbog otkaza ostali bez primanja, štrajkači iz »hotela«uglavnom su imali samo po jedan obrok dnevno, ono što dobiju na160


protestu. Nekad kiflu, nekad burek, kad šta ima. Onda nazad u sobu, paujutru ponovo. Po povratku sa novogodišnjih praznika, Habib je prestaoda ide kući. Znao je da ako nekako i uspe da ode, neće imati novcada se vrati.Onog februarskog dana kad im je Kopčalić isključio struju, baš utom trenutku Habib je telefonom razgovarao sa suprugom. Po žamoruje zaključila da se nešto loše dešava. Nije mogao da je uteši. Te noći niHankija nije spavala.Habib se osećao sve lošije. Zabrinuti štrajkači su između sebe skupilinovac kako bi mogao da ode kući na lekarski pregled. Otputovao jeu petak 26. februara. Pregled je bio zakazan za 2. mart.U ponedeljak 1. marta 2010. godine, Habib Krkušić je preminuo usvom domu od srčanog udara. Porodica je za incident od 15. oktobra2009. godine saznala tek nakon njegove smrti, od Habibovih kolega izštrajka.(Ne)sporazum»Jugoremedija« je verovatno jedan od poslednjih sporova u privatizacijiu kojem su radnici (istina, u svojstvu akcionara, udruženi sostalim malim akcionarima preduzeća), imali priliku da u punoj meriostvare svoja prava i interese dosledno zahtevajući sprovođenje zakonai ugovora. Nema sumnje da je zrenjaninska grupa uspela u svojojborbi prvenstveno zahvaljujući hrabrosti, pameti i solidarnosti, ali jeisto tako sigurno da glavni razlog zbog kojeg je primer »Jugoremedije«ostao tako usamljen leži u pukom sticaju formalno-pravnih okolnosti.»Trudbenik gradnja«, na primer, prodata je u postupku restrukturiranja,u kojem radnici po zakonu nemaju pravo na akcije. Ugovor o prodajiovog, i nekoliko drugih preduzeća privatizovanih kroz restrukturiranje(delovi »Filipa Kljajića« iz Kragujevca, rakovički »Rekord«...),predviđa raskid samo u slučaju da kupac ne isplati kupoprodajnu cenu.Sindikat je u pomenutom zahtevu od 25. avgusta 2009. godine istakaoda Zakon o privatizaciji propisuje niz drugih razloga za raskid ugovorazbog neizvršavanja (između ostalog kršenje socijalnog programa iumanjenje kontinuiteta delatnosti – i jedno i drugo Kopčalić je, čak i ponalazu same Agencije za privatizaciju, činio nemilice), i zatražio primenuZakona. Isti stav izneo je i Savet za borbu protiv korupcije u svojimobraćanjima Vladi od 29. oktobra 2009. i 20. januara 2010. godine.U drugom obraćanju se još ističe: »Odstupanja od primene Zakona oprivatizaciji do kojih je došlo u prodaji udela ‘Trudbenik gradnje’ nika-161


ko ne mogu biti argument da Agencija za privatizaciju, nakon što je upostupku kontrole utvrdila kršenje ugovora, odbije da primeni član 41aZakona o privatizaciji, već naprotiv, moraju biti razlog da Ministarstvoekonomije i regionalnog razvoja izvrši nadzor nad zakonitošću radaAgencije za privatizaciju. Agencija za privatizaciju je postupila suprotnoZakonu o privatizaciji kada je zaključenje Ugovora o kupoprodajiudela prepustila licu koje nije ovlašćeno da vrši poslove u privatizaciji,preduzeću KMG ‘Trudbenik’ – u restrukturiranju«. Nije, međutim,vredelo. Ministarstvo i Agencija ostali su pri stavu da kupac zaista drastičnokrši ugovorne obaveze i vuče preduzeće u propast, ali da ugovorne može da raskine Agencija po Zakonu o privatizaciji, već KMG ‘Trudbenik’u sudskoj parnici kao običan ugovor o kupoprodaji. U tom cilju,Vlada je početkom marta imenovala novi Upravni odbor KMG-a, načelu sa Dušanom Bjelopetrovićem (DS), koji je zaista odmah prionuona pripremu tužbe. Naporedo, gladnim i izmrcvarenim demonstrantimaponuđen je socijalni program, koji bi realizovali Vlada i KMG. Pristanakna ovakav socijalni program ne znači da su odustali od tužbi zapovratak na posao u »Trudbenik gradnju«. Ti sporovi su i dalje u toku.Međutim, pristanak na socijalni program faktički znači da su borbu za»Trudbenik gradnju« preneli na Vladu i KMG.Ne znam kako bih ovo drugačije rekao: sasvim je razumno biti beskompromisankad je zakon na vašoj strani, a cilj tako primamljiv kaošto je kontrola nad profitabilnom fabrikom. Ne kažem, naravno, daje radnicima »Jugoremedije« bilo lako tokom četvorogodišnje borbe.Naprotiv, vrlo dobro znam koliko im je bilo teško, ali su uprkos tomeipak sve vreme znali da vredi zapeti. S druge strane, radnici »Trudbenikgradnje« spadaju u onaj, daleko brojniji deo populacije koji nemataj luksuz da svoju borbu za pravo na život i rad vodi pod legalističkomzastavom. Spadaju u one protiv čijih interesa se donose zakoni i zaključujuugovori. Zato su lane i iskoračili iz zakonskih okvira, ne bi lipostigli javni skandal oko necivilizacijskog položaja u koji su dovedeni.Naposletku, iz istog razloga su pristali da polugodišnje muke kapitalizujuu što povoljniji sporazum sa vlastima. Rat sa Kopčalićem su pritom lepo razgazili, sad nek ga malo nose oni koji za to imaju snage,novaca i potrebnih veština.Ostaje, naravno, škakljivo pitanje da li bi Ugovor o kupoprodaji udelau »Trudbenik gradnji« ipak bio raskinut po Zakonu o privatizaciji dasu štrajkači u martu još jednom-dvaput blokirali Bulevar Kralja Aleksandra?Iskreno, nemam pojma. Imao sam tada neku svoju procenu,ali za nju ne bih stavio ruku u vatru. U traženju odgovora može pomoći162


podatak da ni isplata socijalnog programa otpuštenim štrajkačima nijebaš išla kao po loju. Usledila su još četiri meseca natezanja, pregovora,povratka na ulice, još jedna blokada Bulevara...Vladin programNa sednici Vlade 8. jula 2010. godine usvojen je Program mera zarešavanje statusa bivših i sadašnjih zaposlenih u KMG »Trudbenik« a.d. Beograd. Možda vam bode oči to što se junaci naše priče sada navodekao zaposleni u KMG-u? Da, pošto voljom Dragana Kopčalića od jesenasviše nisu radnici »Trudbenik gradnje«, nađeno je rešenje da se svih145 otpuštenih štrajkača zaposle u KMG-u, koji će onda napustiti uzotpremninu od 300 evra po godini staža. KMG će im isplatiti 200 evrapo godini, a resto Ministarstvo ekonomije. Rešenje »neobično«, ali većsmo rekli da ih ne štiti zakon već blokada Bulevara.Šta god da se narednih meseci ispostavi kao pozadina, treba većsada primetiti da je Vlada Srbije sa »Trudbenikom« otvorila novo poglavljeu rešavanju tranzicionih kriza. Pre svega, dok je trajalo natezanjeoko socijalnog programa sa radnicima, KMG je dosta brzo sročio ipodneo najavljenu tužbu protiv »Montere«. Dva ročišta su već održanapre godišnjih odmora, treće je zakazano za septembar. Ne bih se usudioda bilo šta prognoziram, ali vidljiv je entuzijazam vlasti da se topitanje reši na način na kojem su zimus insistirali, što baš i nije njihovouobičajeno ponašanje. »Normalno« bi, naime, u našim uslovima biloda Vlada ostavi Kopčalića na miru čim isprati radnike sa ulica, ali to seočigledno neće desiti. Pri tom je protiv vlasnika i uprave »Montere«policija 7. jula ove godine podnela krivične prijave za utaju poreza što,međutim, teško može imati veze sa našom pričom. Pre dodaje na uvekrealnu sumnju da radnički protest nije jedini pritisak na vlast u slučaju»Trudbenika«, zbog čega se duplo ne bih usudio da bilo šta prognoziram.S druge strane, isključenje struje »samačkom hotelu« u Bloku 70svedoči da Kopčalić imovinu »Trudbenik gradnje« još uvek i te kakosmatra svojom.No dobro, ako se oko »Trudbenik gradnje« i/ili lokacije na Krnjačizbilja i vodi zakulisni rat (u stvari, teško bi bilo poverovati da se nevodi, ali i o tome smo već bistrili u prethodnim brojevima), to i dalje neobjašnjava naprasni napad samokritike Vlade Srbije koja je rezultiralaisplatom kompenzacije štrajkačima za sve što su zbog brljotina Agencijeza privatizaciju i Ministarstva ekonomije podneli tokom protesta.Ne sprdam se, u obrazloženju razloga za donošenje Vladinog Programa163


doslovce stoji da »nemogućnošću vršenja adekvatne kontrole ugovornihobaveza i nemogućnošću sprovođenja efikasnih mera radi zaštiteradnika a usled kršenja odredbi navedenog ugovora, radnici stupajuu višemesečni štrajk. Njihova egzistencija dovedena je u pitanje, a višemesečništrajkovi govore o potencijalnoj neefikasnosti ostalih subjekatai institucija kojima su se ova lica obraćala radi zaštite svojihprava«. U samom tekstu Programa Vlada čak priznaje da ugovorom oprodaji »Trudbenik gradnje« »nije preciziran minimum zaštite zaposlenihniti je prodavcu omogućio adekvatne mehanizme za kontroluizvršenja ugovornih obaveza – u smislu koji to ugovor o kupoprodajikapitala omogućava Agenciji za privatizaciju (...) Prodavac je podneoodgovarajuće tužbe nadležnim sudovima i ti postupci su u toku«. Daljese nabraja šta je sve Kopčalić naštetio po »Trudbeniku«, pa kaže:»Kao rezultat postupanja novog vlasnika prema zaposlenima imamoproteste 145 bivših zaposlenih u ‘Trudbenik gradnji’ – sada ‘Monteri’,sa svim svojim negativnim socijalnim posledicama, kao i činjenicomda je ugrožena elementarna egzistencija ovih lica i njihovih porodica.Naime, svi oni su dobili otkaze u ‘Trudbenik gradnji’ – sada ‘Monteri’,i trenutno su nezaposleni«. Zato socijalni program.Ko bi, majku mu, rekao da piramida vlasti tako funkcioniše da onisa vrha umesto da lupaju klempe niskopotčinjenima, u stvari zahvatajuiz državne kase da im peglaju greške. Svašta će još čovek od ove našeVlade da nauči. Elem, iako i sama uviđa da je haos u »Trudbenik gradnji«izazvan načinom na koji je preduzeće prodato, Vlada se još uveknije izjasnila po preporuci Saveta za borbu protiv korupcije da Ministarstvoekonomije sprovede nadzor nad zakonitošću rada Agencije uslučaju »Trudbenika«.Ivan Zlatić[objavljeno u listu ’’Republika’’, septembra 2010.]164


Otvoreno pismo Štrajkačkog odboraPD „Trudbenik gradnja“ d.o.o.Minimalno razumevanje za probleme radnika „Trudbenikgradnje“ koje je pokazala država, ne može da spreče katastrofalneposledice koje je bezakonje u privatizaciji donelo našimporodicama. Zbog toga nastavljamo sa borbom. Radna mestakoja su nam oteta za nas i naše porodice znače život, takoda nemamo prava da odustanemo. Očekujemo da će nam državniorgani ubuduće biti partneri u borbi za razrešenje traumekoja traje već godinu ipo dana. Podsećamo Vladu da je usvom zaključku od 8. jula i sama priznala da „nemogućnošćuvršenja adekvatne kontrole ugovornih obaveza i nemogućnošćusprovođenja efikasnih mera radi zaštite radnika a usledkršenja odredbi navedenog ugovora, radnici stupaju u višemesečništrajk. Njihova egzistencija je dovedena u pitanje,a višemesečni štrajkovi govore o potencijalnoj neefikasnostiostalih subjekata i institucija kojima su se ova lica obraćalaradi zaštite svojih prava.“PREDSEDNIK REPUBLIKE SRBIJEBoris TadićVLADA REPUBLIKE SRBIJEPredsednik Mirko CvetkovićAGENCIJA ZA PRIVATIZACIJUDirektor Vladislav CvetkovićMINISTARSTVO EKONOMIJE I REGIONALNOG RAZVOJAMinistar Mlađan DinkićDržavni sekretar Nebojša ĆirićDEMOKRATSKA STRANKAPotpredsednik Dušan PetrovićPoštovana gospodo,Kao što ste već upoznati, štrajk i protest radnika PD „Trudbenikgradnja“ d.o.o. traje od 24. avgusta 2009. godine. Na ovaj korak nasje nateralo kršenje zakona i ugovora u privatizaciji našeg preduzećaod strane vlasnika, građevinskog preduzeća „Montera“. PodsećamoVas da je Agencija za privatizaciju 26. novembra iste godine utvrdila165


drastično kršenje zakona i ugovora u privatizaciji „Trudbenik gradnje“,ali je odbila da ugovor raskine po Zakonu o privatizaciji, pravdajućise da nije nadležna, to jest da je ugovor o kupoprodaji potpisala samokao punomoćnik našeg matičnog preduzeća KMG „Trudbenik“. Prematumačenju Agencije, ugovor kojim je privatizovana „Trudbenik gradnja“nije ugovor o privatizaciji, već se radi o najobičnijem obligacionomugovoru, koji može da se raskine jedino u sudskom postupku koji bipokrenuo KMG „Trudbenik“. Međutim, Savet za borbu protiv korupcijeje 20. januara ove godine dostavio Vladi svoj nalaz u kom izmeđuostalog stoji: „Odstupanja od primene Zakona o privatizaciji do kojih jedošlo u prodaji udela Trudbenik gradnje nikako ne mogu biti argumentda Agencija za privatizaciju, nakon što je u postupku kontrole utvrdilakršenje ugovora, odbije da primeni član 41a Zakona o privatizaciji, većnaprotiv, moraju biti razlog da Ministarstvo ekonomije i regionalnograzvoja izvrši nadzor nad zakonitošću rada Agencije za privatizaciju.Agencija je postupila suprotno Zakonu o privatizaciji kada je zaključenjeUgovora o kupoprodaji udela prepustila licu koje nije ovlašćeno davrši poslove u privatizaciji, preduzeću KMG Trudbenik – u restrukturiranju.Član 5. Zakona o privatizaciji predviđa isključivu nadležnostAgencije za privatizaciju da prodaje kapital na osnovu Zakona o privatizaciji.Prepustivši KMG Trudbeniku da zaključi Ugovor o kupoprodajiudela Trudbenik gradnje, Agencija je ugrozila kontrolu izvršenjaugovornih obaveza i mogućnost da se u slučaju neizvršavanja obavezaugovor raskine po Zakonu o privatizaciji, kako nesavesni kupac ne biuvećavao štetu po preduzeće, što i jeste smisao člana 41a Zakona o privatizaciji.Smatramo da ovakvo postupanje Agencije navodi na sumnjena korupciju u privatizaciji Trudbenik gradnje.“Uprkos ovakvom mišljenju svog savetodavnog tela, ni Vlada ni nadležnoMinistarstvo nisu preduzeli nikakve korake da uspostave zakonitostanje u privatizaciji našeg preduzeća, već su raskid ugovora prepustiliKMG „Trudbeniku“ i sudskoj parnici kojoj se ne vidi skori kraj.Uprkos činjenici da je Izveštaj Agencije za privatizaciju pokazao dasu razlozi za štrajk radnika „Trudbenik gradnje“ bili opravdani, i da jenaš protest bio u interesu preduzeća, a ne hir neradnika i alkoholičara,kao što je to u javnosti pokušavao da predstavi vlasnik „Montere“ DraganKopčalić, nas 145 smo zbog borbe za očuvanje svojih radnih mestakažnjeni otkazima.Do današnjeg dana, preminula su trojica otpuštenih štrajkača. Dvojicaod srčanog, jedan od moždanog udara, svi u pedesetim godinamaživota. Ne treba biti stručnjak za medicinu pa zaključiti da su naše166


kolege makar jednim delom stradale zbog stresa koji su svakodnevnopreživljavali protestujući skoro godinu dana po beogradskim ulicama.Primorana da reaguje na tragediju, Vlada je 8. jula ove godine donelaodluku da iz državnih fondova izdvoji više od 1,2 miliona evra da biučesnicima u štrajku i protestu isplatila otpremnine od 300 evra pogodini staža. Iako nam je ova mera u tom trenutku pomogla da preživimo,trajno rešenje problema još uvek nije ni na pomolu. Više od storadničkih porodica ubrzo će postati socijalni slučajevi ukoliko državane raskine ugovor sa „Monterom“. Istovremeno, Građevinska direkcijaSrbije dodelila je „Monteri“ izgradnju stanova na Voždovcu, u sklopudržavne pomoći građevinskoj industriji u uslovima ekonomske krize.Još jednom napominjemo da je pre nešto više od godinu dana IzveštajAgencije za privatizaciju pokazao da je „Montera“ jedan od uzrokapropadanja građevinske industrije u Srbiji, jer je za samo nekolikomeseci umanjila kontinuitet osnovne delatnosti u „Trudbenik gradnji“za 65,58%, i opteretila naše preduzeće hipotekama, ali ne za unapređenjeproizvodnje, već za svoje potrebe. Vlada u svojoj odluci od 8. jula isama ističe ove činjenice. Povrh svega, Poreska uprava je 7. jula podnelakrivičnu prijavu protiv Dragana Kopčalića zbog neplaćanja obavezaprema državi. Ipak, posao na Voždovcu, vredan preko 10 miliona evra,država je poverila „Monteri“.Minimalno razumevanje za probleme radnika „Trudbenik gradnje“koje je pokazala država, ne može da spreče katastrofalne posledice kojeje bezakonje u privatizaciji donelo našim porodicama. Zbog toga nastavljamosa borbom. Radna mesta koja su nam oteta za nas i našeporodice znače život, tako da nemamo prava da odustanemo. Očekujemoda će nam državni organi ubuduće biti partneri u borbi za razrešenjetraume koja traje već godinu ipo dana. Podsećamo Vladu da je usvom zaključku od 8. jula i sama priznala da „nemogućnošću vršenjaadekvatne kontrole ugovornih obaveza i nemogućnošću sprovođenjaefikasnih mera radi zaštite radnika a usled kršenja odredbi navedenogugovora, radnici stupaju u višemesečni štrajk. Njihova egzistencija jedovedena u pitanje, a višemesečni štrajkovi govore o potencijalnoj nee-167


fikasnosti ostalih subjekata i institucija klojima su se ova lica obraćalaradi zaštite svojih prava.“S poštovanjem,Predsednik Štrajkačkog odboraMilan Živković30. decembra 2010.168


POKRET ZA SLOBODU, klub TIJUANA i SELEN VELEN DJDUO pozivaju vas na projekciju filma i dernek solidarnosti(benefit žurku)YU WAVE TRUDBENIK...Club Tijuana, Sremska 9, II sprat(Ugao Prizrenske i Sremske, kod stepenica)Subota, 19. februar 2011.(Novac prikupljen na žurci ide u fond za pravnu odbranu radnikaTrudbenika zbog krivične prijave koju je protiv Štrajkačkog odborapodnela kompanija Monterra.)21hProjekcija dokumentarnog filmaOd -18 do +30Početkom jeseni 2010. godine okončan je višemesečni protest radnikagrađevinskog preduzeća „Trudbenik gradnja“. Na centralnim prestoničkimulicama saobraćaj je ponovo normalizovan. Da li je tranzicionatrauma okončana?Režija, scenario, montaža: Ivan ZlatićKamera: Siniša DugonjićProducent: Milenko SrećkovićMuzika: Torpeda, Kaotične dušeProizvodnja: Pokret za slobodu22hYU Wave dernekOdlazak ratnika, povratak maršala – Selen Velen ponovo jaše uborbi za slobodu, mir, socijalizam i prepuštanje revolucionarnom plesui zabavi uz muziku zemlje koja više ne postoji. Kao i uvek, slušaćemonove bendove sa prostora Jugoslavije, alternativu, KUD Idijote, Bajagu,dno dna i Neki to vole vruće... Prvi YU Wave dernek ove godine jedernek solidarnosti.Zašto dernek solidarnosti?POKRET ZA SLOBODU angažovao se na prikupljanju sredstava zaodbranu članova Štrajkačkog odbora TRUDBENIK GRADNJE po krivičnojprijavi kompanije MONTERRA. Advokat koji je angažovan nanjihovoj odbrani pristao je da radi za polovinu od tarife predviđene za169


ovo krivično delo, u znak solidarnosti sa štrajkačima. YU Wave dernekpodržava ovu borbu i zato želi da pomogne da se prikupi potreban novac.Kompanija MONTERRA, koja je vlasnik TRUDBENIK GRADNJE,podnela je 28. 8. 2009. godine krivičnu prijavu protiv devetorice članovaŠtrajkačkog odbora TRUDBENIK GRADNJE da su 24. 8. iste godineza vreme štrajka blokirali kapiju preduzeća, i tako počinili krivično delozloupotrebe prava na štrajk iz člana 167. Krivičnog zakonika Srbije, pričinivšištetu MONTERRI od 2.400.284,00 dinara.Zaprećena kazna za ovo krivično delo je zatvor do tri godine.Radnici TRUDBENIK GRADNJE su do prošlog leta svakodnevnoprotestovali na beogradskim ulicama tražeći svoja prava. Za sve to vreme,država nije ništa preduzimala po MONTERRINOJ krivičnoj prijavi.Međutim, krajem prošle godine, nakon što je Vlada radnicima isplatilaotpremninu i sklonila ih sa ulica, tužilaštvo je dalo nalog za sprovođenjeistrage po krivičnoj prijavi podnetoj još u avgustu 2009. godine.Osuđujuća presuda Štrajkačkom odboru TRUDBENIK GRADNJEbila bi zeleno svetlo za druge gazde u Srbiji da se na ovaj način obračunavajusa štrajkovima, odnosno predstavljala bi pretnju svakom štrajkačkomodboru šta ga čeka ukoliko se odluči na oštrije metode protesta.Naime, iako je MONTERRINA krivična prijava najobičnija izmišljotina,napominjemo da radnici TRUDBENIK GRADNJE tokom protestajesu pribegavali blokadama beogradskih ulica, jer drugačije nisumogli da dobiju pažnju javnosti, tako da je jasan interes i gazda u Srbijii političkih struktura da preko Štrajkačkog odbora TRUDBENIKA zapretesvakome kome bude palo na pamet da medijima ukaže na svojeprobleme putem nekonvencionalnih, ali legitimnih metoda građanskeborbe. Drugačije se ne može objasniti iznenadno interesovanje tužilaštvaza prijavu staru više od godinu dana.170


Radnici – varani pa klevetaniPratimo zbivanja u račanskoj »Zastavi elektro« i beogradskom»Trudbeniku« i reagovanja na njihRača...Problemi u »Zastavi elektro« krenuli su krajem 2008. godine, kadaje preduzeće zbog lopovluka i loše uprave pod kontrolom Ranka Dejanovićaizgubilo poslovno-tehničku saradnju sa multinacionalnomkompanijom »Delphi«, praktično jedini posao koji su radili tokomprethodne dve godine. »Delphi« tih dana u raznim prilikama nije propuštaoda napomene kako nikada nije imao problema sa zaposlenima,čak naprotiv. O tome je Republika podrobno pisala prošlog leta, a nabazi prepiske sa »Delphijem« koju je uoči famoznih protesta na pruzikod Lapova objavio Štrajkački odbor »Zastave elektro«. Devetomesečniprotesti protiv Dejanovića su, kao što je poznato, krajem septembrarezultirali »poklanjanjem« fabrike državi.Pre nego što će sa Dinkićem utanačiti primopredaju, Dejanović je,sećate se, najpre bio objavio da fabriku »vraća« radnicima. Štrajkačisu, razumljivo, to odbili, obrazlažući da im je gazda na dar ponudiopraznu kasu, blokiran račun, izgubljeno tržište, dugove prema njimasamima za neisplaćene zarade, najmanje 168,5 miliona dinara dugaFondu za razvoj po osnovu kredita koji je Dejanoviću odobren da izmiriobaveze prema radnicima (što on nije uradio), i niz drugih problema.Da su prihvatili »poklon« radnici bi došli u poziciju da raspetljaju brojnefinansijske brljotine bivše uprave, pa je zaista teško poverovati da jeRanko ozbiljno mislio da im prepusti firmu. Da li je napravio manevarsamo da bi štrajkačima iznudio javno priznanje da nisu u stanju daupravljaju fabrikom? Da li je izlaganje takvom riziku (jer šta bi da suprihvatili!?) bilo deo njegovog poravnanja sa Dinkićem? Rizik bi u tomslučaju bio obostran, makar podjednak, jer ni Dinkić, kao predsednikUpravnog odbora Fonda za razvoj, ne bi jeftino prošao u utvrđivanjuodgovornosti za one nenamenski potrošene milione.Kako god bilo, radnici »Zastave elektro« su se septembra 2009.godine našli otprilike tamo odakle su krenuli februara 2006. godine:zaduženi, u iščekivanju prodaje. Pride iscrpljeni devetomesečnim protestima,nemaštinom, strahom, poniženjima. Uprkos činjenici da jesamo njihova borba sačuvala fabriku od propasti, nateravši ministra171


i gazdu da se nagode, Dinkić ih je po preuzimanju uprave odstranio izsvakog odlučivanja o daljoj sudbini, njihovoj, i »Zastave elektro«.I baš tamo gde bi minimalno revnostan državni funkcioner i elementarnopragmatičan političar pokušao da ljudima koji su propatilizbog korupcije njegovih potčinjenih, u novoj privatizaciji obezbedibarem onaj nivo prava koji su prethodno imali, Dinkić je »Zastavuelektro« stavio na restrukturiranje, stvorivši uslove za rešenje koje ćeobesmisliti rezultate radničke borbe. Restrukturiranje je obavljeno nadobro poznat način – sva imovina fabrike je u direktnoj pogodbi prodatajužnokorejskoj korporaciji »Jura« za tri miliona evra, a na »Zastavielektro« su ostale obaveze i radnici. Aranžman, uzgred budi rečeno,kudikamo povoljniji od onog koji je Ranko nudio »samoupravljačima«,naročito kad se zaračuna da će »Jura« za svako radno mesto od državedobiti po 4.500 evra. Planira se, navodno, angažovanje 200 od 284 bivšihradnika »Zastave elektro«, i još 800 novih, pa vi sad sami množite isabirajte. Prilikom intervjua za posao sa radnicima »Zastave elektro«,direktor »Jure« Lukas Džangvu Nam je napomenuo da sindikalno organizovanjeneće biti tolerisano, da od svojih zaposlenih očekuje lojalnostfirmi, prekovremeni rad itsl. Onima koji ne prođu na testiranjukod »Jure« država će isplatiti otpremnine; oni koje »Jura« angažujegube pravo na otpremninu. Nakon što ostane bez imovine i bez zaposlenih,»Zastava elektro« će po svoj prilici završiti u likvidaciji.Iako se Dinkić svojski potrudio da konačno rešenje za »Zastavuelektro« veže uz svoje ime, niko ga još uvek nije pitao kakva je to sad»privatizacija« posle koje radnici moraju ponovo da se zapošljavaju,posle koje više ne važi kolektivni ugovor i prestaje da postoji sindikat?Ili obrnuto: kakve veze ima isplata otpremnine otpuštenim radnicimau preduzeću X s njihovim potonjim (ne)zapošljavanjem u preduzećuY?Medijska reakcijaUmesto ovih tako složenih finesa, naša se štampa po rutini ostrvilana slabije.U Politici od 14. aprila, u tekstu »Šumadijska tranzicija iz parkaJura«, Aleksandar Apostolovski se zgražava što, prema rezultatimanjegove ankete, niko od radnika »Zastave elektro« ne planira da pređeu južnokorejsku korporaciju: »Korejac, naime, zahteve za otpremninomshvata izdajom kompanije i ne može da pređe preko toga«. Svekao u stara grdna vremena kad se Politika zanimala za sve sem za isti-172


nu – da li bi A. Apostolovski i sebi odrekao pravo da ne prihvati posaou nekoj dalekoistočnoj novinskoj kompaniji ukoliko mu ne odgovarajuponuđeni uslovi, i da ga zbog toga niko ne nabeđuje da je neradnik,lupež, izdajnik?Nadalje, međutim, novinarska vrednica nam iz neimenovanih izvoraotkriva da i nad nemoralom ima nemorala. Paz’te samo šta su gedženaumile: »Iako za sada to niko zvanično ne potvrđuje, strategijaradnika je sledeća: s obzirom na to da novi vlasnik što pre želi da obnoviproizvodnju, za sada s dve proizvodne trake u delu magacinskogprostora, a da pri tom nema ugovornu obavezu prema zaposlenima,iskusni šumadijski pregovarači žele da najpre uzmu otpremnine, oduna biro, a zatim se – ponovo vrate u fabriku. To je prećutni dogovorizmeđu svih učesnika u ovom poslovnom dilu, s tim da, kaže nam jedanod učesnika, Južnokorejac još ne može da poveruje u to. Čovek smatrada je to nemoralno, da se kosi s njegovom poslovnom praksom i životnomfilozofijom«.Još jednom, radnici otpremnine ne dobijaju od »Jure«, već od »Zastaveelektro«, odnosno od njenog vlasnika, Republike Srbije. Ukolikoneki među njima zaista planiraju da primene opisanu strategiju takavbi potez eventualno mogao biti nemoralan prema Mlađanu Dinkiću,što je silogizam, ali prema gospodinu Namu nikako.I kao vrhunac, na stranicama donedavne ratnohuškačke kupusareApostolovski od radnika »Zastave elektro« zapravo očekuje patriotskožrtvovanje za svetlu kapitalističku budućnost: »Umesto da zasuču rukavei ubede Južnokorejce da su došli na pravo mesto svih 284 zaposlenihje odlučilo da napusti firmu i uzme otpremnine!«U stvarnosti, 20. aprila 118 radnika »Zastave elektro«, mahom žena,pozvano je na rad u južnokorejsku korporaciju, koja je u Slovačkoj ozloglašenapo kršenju zakonom garantovanih prava zaposlenih. Tamošnjainspekcija rada nedavno je utvrdila da su radnici u »Jurinim« pogonimau Lednickim Rovnama izloženi raznim vidovima maltretiranja(uključujući i fizičko kažnjavanje ako ne rade dovoljno dobro), o čemuizveštava slovačka novinska agencija TASR, a prenosi dnevni list Pravdaod 10. marta ove godine.Još uvek je neizvesno koliko će se radnica i radnika »Zastave elektro«odazvati na »Jurinu« ponudu. Vrlo mali broj, najverovatnije. Delomi zbog vesti iz Slovačke, koje su zazvučale uverljivo kada se pročuloda niko od predvodnika borbe za »Zastavu elektro«, uključujući i mogfavorita iz lanjskih radničkih previranja, šmekera nad šmekerima Slo-173


odana Gajića iz Trske kod Rače kragujevačke, nije prošao test za doba»Jure«.Dok su nasilje mahnitih navijača i desničara ili, recimo, mučenježivotinja, u javnosti problematizovani manje-više onoliko koliko bezsumnje zaslužuju da budu, s druge strane se ubistvom uglavnom nesmatra smrt radnika »Šinvoza« Radislava Stojanova na protestu uDomu sindikata januara 2008. godine, niti se kao nasilje osuđuje to štovlast ignoriše činjenicu da je više od sto radnika »Trudbenik gradnje«provelo zimu na ulici tražeći da se poštuju zakon i ugovor. Najgore,ekspertskim mišljenjem, a ne govorom mržnje smatra se izjava ekonomisteZorana Popova da su aktuelni problemi u »Zastavi elektro«prouzrokovani time što »su naši radnici uvođenjem samoupravljanjanaviknuti da mogu lepo da žive, a da malo rade. Tada su nastale čuvenesocijalističke floskule Ne može mene gazda toliko malo da plati,koliko ja malo mogu da radim ili Radio ne radio, svira mi radio (...)Srbi beže od posla ako radno mesto ne podrazumeva slobodan vikend,fiksno radno vreme, sindikat, regres i druge povlastice« (Press od 15.aprila, tekst »Iz firme pobegli svi radnici!« V. Nedeljkovića, psihotičnognadnaslova »Press istražuje da li se Srbi plaše posla?«). Duhovna pustinjau ideologiji i praksi ultranacionalista ne samo da je uporediva saprovincijalizmom naših neoliberalnih jezuita, koji zaposlenje shvatajukao istorijsku kaznu za život u socijalizmu (pa s tim u skladu osnovnaradnička prava zakonom zaštićena u razvijenim demokratijama nazivaju»povlasticama«), već prosto bode oči da se radi o dve strane istognovčića. Da li će taj novčić ostati srpska valuta, što u ovom trenutku apsolutnojeste, ili ćemo skovati novi, i šta ćemo za njega moći da kupimo,pitanja su za nas koji u mržnju ne verujemo.Na jednom od sastanaka koje Republika nakon izlaska svakog brojaodržava s predstavnicima radničkih i akcionarskih grupa okupljenihoko Koordinacionog odbora radničkih protesta i pokreta Ravnopravnost(odnosno zrenjaninskog odbora Ljajićeve SDP), Zdravko Deurićje živo govorio o pojedinim aspektima borbe radnika i akcionara »Jugoremedije«koji su, ako dozvolite, nešto manje načelni od onih kojeRepublika u svojim tekstovima nastoji da afirmiše. Prenoseći svojaiskustva radnicima koji se danas bore na ulici, Deurić je zaključio dauspeh ne zavisi samo od doslednosti načelima, već i od toga koliko smodorasli aktuelnom društvenom i političkom kontekstu, ovakvom kakavje, i koliko smo voljni da u njegovim okvirima svakodnevno tražimorešenja koja će doprineti ostvarenju naših načela.174


Rečju, da živimo.Zaple oko »Trudbenika«Osmomesečni protest radnika »Trudbenik gradnje« zastao je krajemmarta, kada je Ministarstvo ekonomije predložilo štrajkačima daodustanu od borbe za raskid ugovora, u zamenu za otpremnine. Šta jedovelo do ovog preokreta, mislim da nije teško odgonetnuti. Jednostavno,kada je novembra prošle godine Agencija za privatizaciju utvrdilada je kupac »Trudbenika« prekršio ugovor, i istovremeno zauzelastanovište da država nije nadležna za raskid ugovora, u tom trenutkuniko nije očekivao da će radnički protest protiv ovakvog stava Agencijepreživeti zimu. Demonstranti su, međutim, istrajavali: do novogodišnjihpraznika, pa do Božića, pa još malo... Naporedo su se pojačavalipritisci: otkazi praktično svim radnicima uključenim u protest, isključenjastruje i grejanja u samačkim hotelima, policijske zabrane okupljanjaispred Vlade Srbije... Ukratko, ako i vlast, i Kopčalić, i radniciimaju svako svoju listu najvažnijih okolnosti u vezi sa sukobom oko»Trudbenik gradnje«, nema sumnje da u ovom trenutku na sve tri listeprvo mesto zauzima činjenica da je radnički protest dočekao prolećena nogama, što je Dinkića moglo inspirisati da odustane od strategijeignorisanja radničkih zahteva i izađe sa predlogom. Da li bi se radniciodlučili za otpremnine ili ostali pri zahtevu za raskid ugovora, to u ovojrundi verovatno nećemo saznati, jer ni posle mesec dana Ministarstvojoš uvek nije izašlo sa konkretnim predlogom. Štrajkački odbor je zatoodlučio da počev od 21. aprila nastave sa protestima ispred Ministarstvaekonomije, uz podršku drugih radničkih i akcionarskih grupa izBeograda, ali i da za svoju borbu zatraže podršku gradskih vlasti.U prethodnim brojevima Republike već nekoliko puta smo naznačilida pozadina privatizacije i potonjeg planskog uništavanja »Trudbenika«po svoj prilici leži na 31.735 hektara njihove lokacije u Krnjači(oko 13 hektara pod objektima i fabričkim krugom i oko 17 hektara neizgrađenoggrađevinskog zemljišta na dunavskoj obali), to jest u interesimai planovima vlasnika obližnje Luke »Beograd«. U svetlu događajakoji su usledili nakon uključenja S. Subotića u intervju J. Ćosića sa N.Medojevićem, reklo bi se da ima i te kakvog rezona u obraćanju štrajkačagradonačelniku Beograda, praktično jedinom važnijem političaruuključenom u sukobe oko Luke kome je do sada koliko-toliko polaziloza rukom da se javnosti predstavi kao trezven javni funkcioner kojiu načelu pozdravlja investicione zanose Ivane Veselinović, ali u poje-175


dinostima neće dozvoliti da se oni ostvaruju na štetu opšteg interesa(isti utisak je, na primer, hteo da ostavi i Oliver Dulić, samo što to nijetrebalo da čini tvrdeći da će se šteta koju su nam Mišković i Beko dosada pričinili namiriti naplatom »tržišne« cene lučkog zemljišta). Istina,predstava baš i nije uvek bila zasnovana na stvarnim ličnostima idogađajima (istovremeno dok su se gradonačelnik i pravobranilac ujavnosti i na sudu vatreno sporili sa Lukom, Skupština grada je prošlegodine delu lučkog zemljišta promenila namenu iz privredne u stambenu),što bi mogao biti motiv za Đilasa da baš sada prigrli radnike»Trudbenika«.Višegodišnje predano zalaganje vladinog Saveta za borbu protivkorupcije da se rasvetle zloupotrebe i zaštiti javni interes u Luci »Beograd«,poslednjih meseci dobija sve značajnije odjeke. Nalazi Savetauobličili su dobar deo javne debate o problemu iznova aktuelizovanomSubotićevim optužbama na račun Beka i Miškovića, ali i pokušaj raspraveu Narodnoj skupštini. Pokušaj, istina, nije uspeo, jer su članoviOdbora za odbranu i bezbednost iz redova ZES na pomen Beka i Miškovićau panici napustili i bez kvoruma ostavili sednicu Odbora zakazanuza 22. mart povodom Subotić-Ćosićevog performansa, na kojoj je,na poziv predsednika Dragana Todorovića, saznanja i zaključke Savetao pranju novca prilikom kupovine Luke trebalo da iznesu Verica Baraći prof. dr Milić Milovanović. Na sledećoj sednici Odbora Todorović jesmenjen, ali je čitavo talasanje uspelo da podstakne valjda najbizarnijidruštveno-politički događaj proleća 2010. godine: Milan Beko jenapokon progovorio u javnosti. Objektiv od 5. aprila nam, iz pera LjubodragaStojadinovića, donosi opširan tropar misterioznog biznismena,nazvan »Kapitalizam bez kapitalista«, u samom finišu sročen njimsamim, slikom i rečju.Reč: »Prebacuje mi se da sam previše uticajan, da smo Mišković i jazajednički napravili ovu vladu. Ali, ja nemam dobre uslove da svoj posaoobavljam kako valja. Moj navodni uticaj ne dopire ni do mogućnostida zaštitim svoj biznis (...) Populizam traži sebi žrtve. Otuda i potičeskepsa države prema investitorima, jer ovde vlada populizam koji sedodatno spinuje. A to može biti uvod u totalni populizam (...) MinistarDulić kaže: čini mi se da će Luka da plati nekoliko stotina miliona evra.Kako mu se to čini kad još nema uredbe? Dakle, ministar unapred znada ću ja da platim, a da ‘Filip Moris’ u Nišu i ‘US Steel’ u Smederevuneće platiti ništa (...) U Hrvatskoj, kad državni kombinat ‘Belje’ zapadneu krizu, vlada pozove tamošnjeg najuspešnijeg biznismena IvicuTodorića, i naloži mu da uzme ‘Belje’ (...) U Beogradu država prevodi176


PKB iz društvenog u gradsko preduzeće. Voleo bih da vidim gde je tajgenijalni menadžment koji će gradskim parama da napravi uspešnukompaniju«.Da ima nervoze u taboru Luke dalo se još naslutiti i iz komentaranjihove PR Tijane Munišić na vest da će nemački »Duisport« ući u strateškopartnerstvo sa srpskim Peconijem, a da bi zajedničkim snagamaod pančevačkog pristaništa napravili regionalni transportni centar.»Duisport« je, kažu iz Luke »Beograd«, najpre bio zainteresovan zapartnerstvo s njima, ali su »dvogodišnji pregovori neuspešno okončanijer je proširenjem zone gradskog stanovanja izgubljen prostor za razvojsaobraćajne infrastrukture«. Oni bi se, u prevodu, rado bavili lučkomdelatnošću, ali im je Skupština Beograda izmenom GUP-a smrsila konce,pa sad grdni moraju da prave »Grad na vodi« ne bi li izvukli štetu.U ovakvim situacijama se obično pita: »Je l’ oni zaista misle da smo svimi idioti?«Iz Luke još dodaju da će »u skladu s aktuelnim zonama platiti konverzijuzemljišta, ali tek kada takva investicija bude tržišno opravdana.Trenutno nema zainteresovanih investitora«. Drugim rečima, ni Luka,ni »Grad na vodi«. Beko se breca na nacionalizaciju PKB-a, Đilas uneprilici odbija da komentariše insinuacije da je postupanje njegoveadministracije i vladajuće većine u gradskoj skupštini narušilo saobraćajniprestiž Beograda. Gde je tu mesto radnika »Trudbenika«, da li ćega tražiti i naći sami, ili će sačekati da im ga dodeli neko drugi, ili ćeprosto nestati skupa sa svojim otpremninama?Ivan Zlatić[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,maja 2010.]177


SrbolekRadnička raskršćaRazličita iskustva u Koordinacionom odboru radničkihprotesta otvaraju puteve za izlazak iz zajedničke krize»Privatni štrajk«Sindikalno organizovanje, štrajkovi, zborovi, pregovori, blokade,sve to gledano sa strane deluje jako romantično. U stvari, kao i svakidrugi posao koji deluje romantično i ovaj je pretežno ispunjen dosadnim,potpuno neistorijskim aktivnostima, o čemu su prethodnih mesecinajbolje mogli da posvedoče ljudi iz Samostalnog sindikata i Udruženjaakcionara »Srboleka«, džonjajući unaokolo po svakojakim kancelarijama,što privatnim, što javnim, u potrazi za knjigom akcionara, bez kojenisu mogli da sazovu Skupštinu preduzeća na zakonom propisan način.Sudski zakazana za 22. decembar, Skupština je zbog nemogućnostisazivanja najpre odložena za 11. januar, a kad je Udruženje napokonpribavilo knjigu akcionara već je bio 8. januar, dakle prekasno da sepošalju pozivi na preko 800 adresa, pa je Skupština ponovo odložena,za 25. januar. Ipak, obe neuspele Skupštine organizatori su iskoristilida okupe akcionare u Kamenoj sali Doma sindikata (inače mesto predviđenoza održavanje Skupštine) kako bi ih informisali o stanju u preduzeću.U pismu koje je poslato svim akcionarima na kućne adrese uzpoziv za Skupštinu, predsednik Samostalnog sindikata Zoran Gočević ipredsednik Udruženja akcionara »Srboleka« Miša Savić su, uz opis katastrofalnogstanja u preduzeću do kojeg je dovela uprava Ninija Stefanovićai Peconija Rankovića (npr. Stefanović duguje »Srboleku« skoromilijardu dinara, dok je istovremeno račun »Srboleka« u neprekidnojblokadi od 25. decembra 2008. godine na oko 350 miliona), naročitupažnju posvetili aktivnosti radnika: »Tokom 2009. godine Samostalnisindikat i mali akcionari ‘Srboleka’ preduzeli su niz aktivnosti kakobi sprečili propadanje preduzeća. Radnici su u više navrata stupali uštrajk (najpre po jedan dan 27. marta i 2. juna, a zatim od 13. avgustado 14. septembra), sa zahtevima koji nisu bili vezani samo za isplatuzaostalih zarada, već smo tražili da se preduzmu konkretne mere178


kako bi ‘Srbolek’ mogao da nastavi sa radom: uplata duga Farmaceutskomfakultetu za sertifikate analize, registracija vozila neophodnih zaproces rada, obnova registracije za veledrogeriju, kupovina sirovina zanesmetanu proizvodnju, zaključivanje kolektivnog ugovora i normalizacijaposlovanja firme. Po određivanju rokova za ispunjenje zahtevaradnici su se vratili na svoja radna mesta, a Štrajkački odbor je ostao uštrajku dok zahtevi ne budu ispunjeni. Do današnjeg dana, najvažnijizahtevi štrajka još uvek nisu ispunjeni. Iako se obavezao na ispunjenjesvih zahteva, odmah nakon što je štrajk obustavljen Stefanović jepokazao kakve su mu zapravo namere – izgovarajući se na nepovoljnufinansijsku situaciju i smanjenje obima posla do kojeg je sam doveo,poslao je na prinudni odmor 118 radnika ‘Srboleka’, i time praktičnozatvorio veledrogeriju. Samostalni sindikat je preko Inspekcije radauspeo da izdejstvuje vraćanje radnika na posao, međutim, dugoročnogledano ovaj Stefanovićev potez nas je još jednom uverio da pod njegovomupravom preduzeće nema izgleda da preživi sledeću godinu, i da usvojim protestima moramo biti neuporedivo odlučniji ako očekujemotrajno rešenje problema«.Međutim, kao što to uvek biva, napor da se interesi i aktivnosti radnikai malih akcionara spoje u jedan tok najpre je privukao pažnju zajedničkogprotivnika.Zbog neispunjenja septembarskog dogovora, Štrajkački odbor je20. januara ponovo pokrenuo štrajk. Letošnjim zahtevima dodato jeizmirenje »Srbolekovog« duga za grejanje koje je isključeno još polovinom2009. godine (da, dobro ste razumeli, radnici »Srboleka« ovuzimu provode u nezagrejanim prostorijama), skidanje hipoteke saobjekata preduzeća i izmirenje Ninijevih dugova prema »Srboleku«. UOdluci o nastavku štrajka između ostalog stoji da će, pored 100 do 150radnika, u njemu učestvovati i mali akcionari.Gazde su reagovale na način već viđen u »Jugoremediji« – četrdesetakradnika bliskih upravi osnovalo je februara 2009. godine odborsindikata Nezavisnost, koji se najpre priključio štrajku, da bi u decembrupovukao svog predstavnika iz Štrajkačkog odbora, s obrazloženjemda ne žele da učestvuju »u privatnom štrajku Gočević Zorana i malihakcionara«. Dan po ponovnom pokretanju štrajka i Stefanović se oglasiozahtevom da mu sindikati i rukovodioci sektora dostave spisak zaposlenihkoji su štrajkovali 20. i 21. januara, te ako štrajk potraje da muse takve crne liste predaju svakog radnog dana do 15 časova, a sve »radivođenja evidencije i obračuna koji se odnosi na zarade zaposlenih kojisu u štrajku«.179


U petak 22. januara, Zoran Gočević je suspendovan sa posla na trimeseca.Javna skupšnaU ponedeljak 25. januara u 10,00 osamdesetak radnika akcionara»Srboleka«, opremljenih pištaljkama i transparentima, krenulo je iz fabričkezgrade u Sarajevskoj ulici prema Kamenoj sali Doma sindikata,gde je, na zahtev malih akcionara i slovenačkih investitora koje zastupa»AC broker«, za podne sudskim putem zakazana redovna skupština»Srboleka« za 2009. godinu, koju je Nini godinu dana izbegavao daodrži. Povorka je usput svratila do Vlade Srbije, gde su predali dopis zapremijera Cvetkovića u kojem ga obaveštavaju o katastrofalnom stanjuu preduzeću i zahtevaju da preduzme mere kako bi se neodgovornauprava sprečila u daljem pljačkanju imovine malih akcionara, koje neminovnovodi u stečaj. Dopis ovako počinje: »Najstarija farmaceutskakuća u Srbiji, ‘Srbolek’ AD, prošle godine je obeležila devedesetu godišnjicusvog postojanja. Da li će 2019. godine biti u prilici da proslaviprvi vek postojanja farmaceutske industrije u našoj zemlji, to će najvišezavisiti od postupanja državnih organa nadležnih ne za farmaciju, većza suzbijanje kriminala i korupcije«. Zatim su prošli pored Narodneskupštine, gde su dvadesetak minuta duvali u pištaljke dok je predsedniksindikata predavao dopise iste sadržine za sve poslaničke grupe.Do Doma sindikata su stigli oko 11,30. U narednih pola sata Kamenusalu je napunilo oko 250 malih akcionara »Srboleka«, 250 ljudi kojinovembra 2005. godine svoje akcije nisu prodali Niniju i Kostiću. Zajednosa slovenačkim investitorima, njihove glasove (ukupno 21,66%),na Skupštini je zastupao Igor Mitrović iz »AC Brokera«.Po usvajanju zapisnika sa prethodne Skupštine, održane pretprošlegodine, predsednik Skupštine kojeg je odredio sud, advokat NenadMilić iz »AC Brokera«, obavestio je prisutne da uprava »Srboleka« nijedostavila materijale za naredne četiri tačke dnevnog reda: izveštaj oradu Upravnog odbora, izveštaj o radu Nadzornog odbora, Završni računza 2008. godinu i reviziju Završnog računa. Milić je napomenuo daiz pisma koje mu je uprava »Srboleka« dostavila kao odgovor na zahtevza dostavu materijala, čak nije jasno da li »Srbolek« nema ili ne želida dostavi tražene izveštaje. Zastupnica Ninijevih i Peconijevih 49,18%akcija, advokatica Marija Tasić, zahtevala je da se o ovim tačkama ipakglasa (odnosno da ih ona usvoji većinom prisutnih glasova), ali predsednikSkupštine nije dozvolio da se glasa o aktima za koje od 250 ak-180


cionara u sali 249 nema pojma ni da li postoje. Povodom tačke o raduUpravnog odbora, za reč se javio Miša Savić, predsednik Udruženjamalih akcionara i njihov predstavnik u Upravnom odboru. On je objasnioda Upravni odbor u stvari ništa ne radi, jer se i ne sastaje. Savić jeprošle godine samo dva puta pozivan na sednice UO: jednom u prostorije»Srboleka«, gde je pored njega u zakazano vreme došao samo JovicaStefanović (sednica nije održana zbog nedostatka kvoruma, madaje Nini predložio Saviću da je svejedno održe njih dvojica), i jednom uNišu, ali se tada predstavnik malih akcionara nije odazvao. Za razlogeniko nije pitao. Kad vas Nini i Peconi zovu u Niš, put može biti skopčansa različitim opasnostima. Miša Savić je u obraćanju skupštini rekao dasu vlasnici »Srboleka« već pretili njegovoj porodici, da je predsedniksindikata u petak dobio suspenziju, da je borba vrlo stresna i naporna,da on, istina, nije novcem platio svojih 1.000 akcija »Srboleka«, ali daje to njegovo vlasništvo, koje je stekao uloživši u »Srbolek« tridesetgodina rada. Zatim je predsednik sindikata Gočević izvestio akcionarekakva je situacija u preduzeću i pozvao ih da solidarno podrže štrajk.Nastavljajući po dnevnom redu, advokat Milić je prešao na razrešenjei imenovanje novog Upravnog i Nadzornog odbora. SazivačiSkupštine su, prema broju prikazanih glasova, ovaj put stekli pravona dva člana Upravnog odbora, Nini i Peconi na pet. Mali akcionari i»AC Broker« su predložili da pored Savića u Upravni odbor uđe ZoranGočević, a »Nini« i »Invej« su ostali pri sadašnjim članovima: JovicaStefanović, Stefan Stefanović (Ninijev sin), Aleksandra Dinić (Ninijevažena), Ljubomir Mihajlović (Ljuba Šiptar) i Srđan Đujić (stari Ninijevsaradnik, poznat još iz »Jugoremedije«). Međutim, predstavnica velikihakcionara je zapretila da će, ukoliko zastupnik 21.665 akcija ostanepri svom predlogu, glasati protiv razrešenja postojećeg Upravnog odborai tako sprečiti izbor Gočevića. Reakcija je bila veoma burna, pa suMilić i Savić morali da apeluju na akcionare da ne dovode Mariju Tasiću nepriliku, jer je ona tu ipak samo advokat koji zastupa svoje klijente.Više od pola sata trajale su konsultacije malih akcionara sa MarijomTasić, Tasićeve sa Ninijem, pa opet isto. Na kraju, gazda je pristao. ZoranGočević je izabran za člana Upravnog odbora.Pod tačkom razno, Miša Savić je pozvao akcionare da potpišu dopunukrivične prijave koju će podneti Odeljenju za privredni kriminal beogradskepolicije, popularni »dva’esdeveti«. Zatim je zapisničar Skupštinepročitao ceo tekst krivične prijave, posebno zanimljiv jer objašnjavakako su akcije koje je »MK Commerce« kupio novembra 2005. godine,a za koje je Komisija za hartije od vrednosti naložila da prodaju zbog181


kršenja Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, prešle na Peconijev»Invej«: »Nekoliko dana uoči isteka roka koji je dala Komisija zahartije od vrednosti, ‘Srbolek’ je 21. decembra 2007. godine sa niškomAIK bankom zaključio ugovor o pristupanju dugu firme ‘Invej’ d.o.o.Beograd–Zemun prema ovoj banci, u iznosu od 480.000.000,00 dinara.‘Srbolek’ se ovim ugovorom obavezao da kao solidarni dužnik ispuniobavezu ‘Invej’ d.o.o. u celosti po osnovu glavnice i svih ugovorenihobaveza pod uslovima definisanim ugovorom o kreditu između ‘Inveja’i AIK banke, zaključenom istog dana. Pre zaključenja ovog ugovora,‘Srbolek’ i ‘Invej’ nikada nisu bili u poslovnim odnosima bilo koje vrste.Tri dana nakon što je ‘Srbolek’ pristupio dugu ‘Inveja’, 24. decembra2007. godine ova firma na Beogradskoj berzi kupuje 231.089 običnihakcija ‘Srboleka’ koje ‘Marko plus’ prodaje po nalogu Komisije za hartijeod vrednosti, po ceni od 207.876.905,00 dinara. Akcije ‘Srboleka’su očigledno kupljene novcem ‘Srboleka’, s ciljem da se izmanipulišeizvršenje Rešenja Komisije za hartije od vrednosti kako bi Jovica Stefanović,iako manjinski akcionar, zadržao kontrolu nad poslovanjem‘Srboleka’«.Dopunu krivične prijave potpisalo je 250 akcionara »Srboleka«.Igor Mitrović im se na kraju zahvalio na dolasku i pozvao ih na zajedničkuborbu za »Srbolek«, do kraja.NepopustljivoVladin Savet za borbu protiv korupcije se 20. januara po drugi putobratio premijeru u vezi sa privatizacijom »Trudbenik gradnje«, reagujućina stav Agencije za privatizaciju da ugovor sa »Monterom« nemože da se raskine jednostrano po Zakonu o privatizaciji, već pred sudompo Zakonu o obligacionim odnosima, kao da je u pitanju trgovinastolicama ili jajima. Savet u svom dopisu ističe da je Agencija »vršilasve poslove u vezi sa pripremom, promovisanjem i sprovođenjemprodaje, koje je ovlašćena da vrši po Zakonu o privatizaciji, a sredstvaostvarena od prodaje udela uplaćena su na račun Agencije za privatizaciju,shodno članu 41b Zakona o privatizaciji. Dakle, bez obzira na tošto se ‘KMG Trudbenik – u restrukturiranju’u ugovoru navodi kao prodavac,jasno je da Agencija u ovoj prodaji nije istupala samo kao punomoćnikprodavca već kao organ ovlašćen da vrši privatizaciju. Odredbekoje se odnose na održavanje kontinuiteta proizvodnje i rešavanje pitanjazaposlenih nisu odredbe iz obligacionih odnosa već odredbe kojese odnose na privatizaciju, tako da Agencija jeste ovlašćena da raskine182


ugovor po Zakonu o privatizaciji ukoliko se ove odredbe ne izvršavaju«.Istina, premijer nije odgovorio ni na prvi Izveštaj Saveta o privatizaciji»Trudbenika«, iz oktobra prošle godine, ali je Agencija za privatizacijunakon njegovog objavljivanja naprečac odustala od stava da nije nadležnaza kontrolu ugovora, što naglašavaju i potpredsednik sindikataNezavisnost u »Trudbeniku« Vladimir Novaković i predsednik NezavisnostiBranislav Čanak u svom pismu Agenciji za borbu protiv korupcije,upućenom dan nakon što se Savet obratio premijeru. »Posle više od150 dana štrajka i pokušaja sindikata Nezavisnost da nadležnim državnimorganima ukaže na probleme sa kojima se zaposleni u ‘Trudbenikgradnji’ d.o.o. suočavaju, i odbijanja bilo kakve njihove nadležnosti,smatramo da je više nego očigledno da postoji osnovana sumnja o povezanostiAgencije za privatizaciju, Ministarstva ekonomije i kupca unjihovim kriminalnim i koruptivnim radnjama«, zaključuju Novakovići Čanak u pismu novom antikorupcijskom telu u Srbiji. Biće zanimljivopratiti kako će se i da li će se uopšte ABPK postaviti prema slučajevimakao što je privatizacija »Trudbenika«, istovremeno dok se direktorkaZorana Marković, ničim izazvana, žuri da objasni kako u njenoj nadležnostinije da se bavi Lukom »Beograd«.Nema sumnje da je upornost radnika »Trudbenika« napravila pukotinu-dveu sistemu. Pojedini mediji su njihovu borbu počeli da prates nesvakidašnjom pažnjom prema činjenicama (npr. Nedeljni telegrafbr. 716. od 13. januara, tekst »Montera kupila, Montera ugušila« SonjeVlajnić), a ministar Ljajić je uputio predlog Vladi da se radnicima uprotestu odobri jednokratna pomoć od 5.000 dinara. Na sastanku saštrajkačima, 15. januara, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvojaprihvatilo je da u novi, petočlani Upravni odbor »KMG Trudbenika – urestrukturiranju« između ostalih predloži i predstavnika zaposlenih u»Trudbenik gradnji«, člana Štrajkačkog odbora Dobrivoja Gavrilovića,znajući vrlo dobro da će se ovaj zalagati da »KMG Trudbenik« ne pokrećesudsku parnicu za raskid ugovora (čime bi se zacementirala pozicijaAgencije za privatizaciju, odnosno tek tada ne bi ništa preduzimali,pravdajući se da je u toku sudski postupak), već da nastavi pritisak naAgenciju da primeni Zakon o privatizaciji.Kopčalić za to vreme šalje jasne signale da neće otići bez borbe – 18.januara je podelio još pedeset otkaza radnicima u štrajku, tako da sebroj zaposlenih u preduzeću sveo na sedamdesetak. Ipak, dok januarskopregrupisavanje na obe strane nedvosmisleno govori da na »dža«ili »bu« u »Trudbeniku« nećemo još dugo čekati, najviše od svega brinerešenost Agencije za privatizaciju i Ministarstva ekonomije da ne183


odustanu od svog stanovišta, koliko god nezakonito i besmisleno onobilo, kao i činjenica da upornost zombija s kojom vlasti pristupaju problemimau »Trudbeniku« nije usamljen slučaj.Posle kraćeg primirja i pokušaja saradnje, u »Zastavi elektro« ponovosukob između radnika i Vlade. Oba reprezentativna sindikata,Samostalni i Nezavisnost, zapretili su novim štrajkom ukoliko VladaSrbije za predsednika Upravnog odbora imenuje Miluna Simića, bivšegčlana SPS-a i JUL-a, bivšeg direktora kragujevačke pošte i bliskogsaradnika Ranka i Slavice Dejanović, što bi, kako navode sindikati uzajedničkom saopštenju za javnost od 14. januara, »značilo posrednipovratak Ranka Dejanovića u ‘Zastavu elektro’ i uspostavljanje punogkontinuiteta s neodgovornom politikom koja je već dovela do toga daizgubimo poverenje ino partnera«. Radnici takođe zahtevaju da ubudućeučestvuju u pregovorima o saradnji sa kompanijama »Delfi« i »Fijatautomobili Srbija«, ističući da njihova firma »može imati sigurnubudućnost, ali jedino ako se pregovori o poslovno-tehničkoj saradnjibudu odvijali transparentno, uz učešće predstavnika radnika kao jedinestrane u privatizaciji firme koja se dosledno zalagala za poštovanjezakona i ugovora, i čija uporna borba je omogućila da se danas uopšterazgovara o poslovnoj budućnosti ‘Zastave elektro’. Međutim, tehničkomdirektoru Dejanu Stojanoviću, jedinom članu uprave preduzećakoji je imenovan na zahtev radnika, 13. decembra 2009. godine istekaoje ugovor o angažovanju, a da do danas nije produžen, niti smo od Ministarstvaekonomije dobili obrazloženje da li to znači da je, odnosnozbog čega je gospodin Stojanović praktično razrešen sa mesta tehničkogdirektora (...) U slučaju da se izaberu Upravni i Nadzorni odboru sastavu koji predlaže Vlada, radnici ‘Zastave elektro’ su spremni daponovo pokrenu radikalan štrajk, jer se već pokazalo da nema drugognačina da sačuvamo svoju fabriku«. Na sastanku održanom 19. januaraMišela Nikolić je izvestila predstavnike sindikata da je Stojanovićuipak produžen ugovor i prenela nepopustljivost ministra Dinkića dasprovede svoja kadrovska rešenja: »Štrajkujte koliko hoćete, ali ta seodluka neće promeniti!« Skupština akcionara na kojoj zastupnik državnogkapitala namerava da izglasa nove organe preduzeća još uveknije zakazana.U »Zastavi elektro«, kao i u »Vršačkim vinogradima«, dobro organizovanai jasno artikulisana radnička i akcionarska inicijativa dovelaje do raskida ugovora s nesavesnim gazdama, ponudivši potom državi,kao novom većinskom vlasniku, pravac u kojem bi zajednički tragaliza održivim rešenjem. I naišla je na novi zid, o čijim dimenzijama184


možda najslikovitije govori prilog o aleksinačkoj »Betonjerci« koji jeu centralnoj informativnoj emisiji državne televizije, onoj što ide prenajgledanije TV serije, emitovan 20. januara. Naime, iako i sami blagonaklonoističu da su radnici s uspehom obnovili proizvodnju nakonraskida ugovora o privatizaciji, novinari javnog servisa se sa zebnjompitaju kakvi su izgledi preduzeća za »novu privatizaciju«. A zašto ponovotražiti đavola u neizvesnoj kupoprodajnoj avanturi, kad su se utrouglu između države (znam, ali to sad nije tema), radnika (kad većnismo bolji) i malih akcionara (šta je smešno?), tu pred našim očima,nekim čudom, možda i greškom, izuzetkom, svejedno je, ali definitivnostvorili opipljivi potencijali za normalizaciju i put ka oporavku? To sepitanje, jednostavno, ne postavlja.PopustljivoNaravno, situacija se eksponencijalno komplikuje tamo gde ni kodsamih radnika nema jasne ideje u kom pravcu treba krenuti, što je slučaju velikom broju aktuelnih štrajkova i protesta. Potpuno svestan dasam jednom nogom u fašizmu dok zameram manjak preduzetničke inicijativeljudima koji godinama ne primaju plate, duha iscrpljenog odnatezanja sa bahatim gazdama i ciničnom birokratijom, ipak, ko će akone oni? Novi gazda? Ona ista birokratija?Radnici Društvenog preduzeća »Ravanica« iz Ćuprije letos su ušli uštrajk isprovocirani odlukom Agencije za privatizaciju da im nametnenovu upravu i na brzinu ih proda. Suštinski, radilo se o otporu iracionalnojodluci ministra Dinkića da, zbog svojih rokova u privatizaciji(koje predviđa zakon jedne republike, a ne božja zapovest, niti sudistorije), preko kolena likvidira preostali društveni kapital u Srbiji, bezobzira na činjenicu da li konkretna preduzeća uopšte ispunjavaju usloveza likvidaciju ili možda posluju s takvim uspehom kakav bi svakogpametnog i moralnog zakonodavca naterao da preispita stav koji je zauzeopre više godina, u bitno drugačijim okolnostima (još je Buš biona vlasti). Po uspešnom okončanju protesta »Ravanica« je uspela dase u potpunosti oporavi od višemesečne obustave rada i da u 2010. godinuuđe sa pozitivnim poslovanjem. Danas, Dragana Mitrović i njenekolege nastoje da podrže druge proteste radnika i malih akcionara uĆupriji, poput onih iz Grafičkog preduzeća »Mladost«, čija su preduzećauništena u privatizaciji i koji zahtevaju da Agencija za privatizacijusada preuzme odgovornost za pokretanje proizvodnje.185


Zrenjaninski radnici okupljeni oko pokreta Ravnopravnost (»Jugoremedija«,»Šinvoz«, BEK), a odnedavno i oko lokalnog odbora SDP-a,takođe se trude da pruže solidarnu podršku drugim protestima u gradu.Radnici skrobare »Ipok« stupili su u štrajk 15. januara. Zahtevi suvezani za isplate zaostalih zarada i doprinosa.Da ne gubimo vreme i energiju na zapetljancije koje su zbog toga ismišljene (koga baš zanima, eno mu APR i Centralnog registra HoV),ukratko kontrolu nad »Ipokom« imaju ljudi koji se u žurnalističkomžargonu nazivaju duvanskom mafijom – Anton Stanaj, ili ko se većnalazi iza crnogorskog »Rokšpeda«. Nebitno, nije se ni moglo očekivatida će u podeli plena u privatizaciji jedna tako profitabilna firmapripasti nekom lokalnom pilićaru. Nebitno je (a tek što je dosadno!) idetaljisati kako su Stanaj, njegov izvršilac Zoran Ćopić i ostalo društvouopšte došli u posed zrenjaninske skrobare (dužničko ropstvo, pa stečaj,pa program reorganizacije... rekoh vam da je dosadno!). Bitne susamo dve stvari. Prvo, šta će sada uraditi radnici kako bi sprečili daljudegradaciju svojih prava, a verovatno i propast fabrike pod kontrolomduvanske mafije.Drugo, veoma je bitno (a tek što je neprijatno!) podsetiti se kakosmo uopšte došli dovde.Da ne bude nesporazuma, ovim što ću sada reći ne želim da proričemishod štrajkova u »Mladosti«, »Ipoku« ili nekom trećem preduzećuslične istorije. Naprotiv, upravo zbog ishoda današnje borbe važnoje da sagledamo gde smo onomad pogrešili. Istina oslobađa, zar ne?OK, dakle, »Mladost«, »Ipok« i, na primer, čačanska »Fabrika reznogalata« (preduzeće u kojem su moji roditelji proveli skoro čitav radnivek, osim poslednjih nekoliko godina, njih su proveli kao tehnološkivišak), ušli su u tranziciju ka kapitalizmu kao akcionarska društva u većinskomvlasništvu radnika, penzionera i ostalih malih akcionara. Zaštosu većinski akcionari »Mladosti« pristali da falš dokapitalizacijomizgube kontrolu nad preduzećem , kako su vlasnici »Ipoka« dozvolili daim firma ode pod stečaj, pitanja su o kojima bi sami trebalo da razmislesad kad se sukobljavaju sa posledicama nekadašnjih zabluda. Ne treba,naravno, očajavati nad propuštenim prilikama, ali ni gurati pod tepihočiglednu činjenicu da se radnici »Ravanice«, »Trudbenik gradnje«,»Zastave elektro« i »Vršačkih vinograda« danas bore za prava koja suradnici »Mladosti«, »Ipoka« i »FRA« prethodnih godina manje ili višeolako ispustili.Vraćamo se na prvo.186


Na skupu koji su 16. januara u zrenjaninskom Kulturnom centruorganizovali Republika i Koordinacioni odbor radničkih protesta,predsednik Udruženja malih akcionara »Vršačkih vinograda« MohoraDoru je govorio o evropskim i američkim iskustvima radničke participacijeu vlasništvu i upravljanju preduzećima, posebno pri tom naglasivšida od svih članica Evropske unije baš Slovenija, zemlja sa kojomdelimo iskustvo radničkog samoupravljanja, ima najveći procenatučešća zaposlenih u vlasništvu privrednih subjekata, što je nesumnjivoposledica privatizacije društvene imovine po modelu koji je stimulisaoradničko akcionarstvo, nastojeći da samoupravni socijalizam reformišeka narodnom kapitalizmu. Zvuči kao šansa i za nas. S neznatnimzakašnjenjem, doduše, ali na to smo bar navikli.Međutim, nakon Doruovog izlaganja, direktor »Jugoremedije« i nekadašnjilider borbe radnika i malih akcionara ovog preduzeća ZdravkoDeurić ukazao je sa puno rezignacije na prepreke sa kojima se radničkoakcionarstvo sudarilo u krugu njegovih nekadašnjih saboraca. Iako bise moglo očekivati da su trogodišnja solidarna borba protiv pljačke, azatim i trogodišnji napor da se fabrika uskladi s evropskim standardima,učvrstili poverenje i razjasnili zajedničke interese, ispostavilo se dapretežni deo malih akcionara »Jugoremedije« danas priželjkuje prodajufabrike. Što se tiče spoljnih akcionara, ljudi koji ne primaju platu u»Jugoremediji«, njihov interes za prodaju je jasan. U situaciji kad stotinehiljada ljudi u Srbiji jedva sastavljaju kraj s krajem, radnici mogusamo da im budu zahvalni što su marta 2007. godine zajedničkim snagamasmenili upravu Ninija Stefanovića i što su se do sada uzdržavaliod prodaje akcija dok se ne završi rekonstrukcija proizvodnih pogona,koja za radnike znači sigurnu budućnost.Ali, otkud to da se i radnicima akcionarima »Jugoremedije« žuri daprodaju svoje akcije?Novi krugFenomen akcionarstva, odnosno udruživanja sitnih investitora radikrupnih privrednih poduhvata, od samih svojih početaka tesno je skopčans nekim od najmračnijih poglavlja svetske istorije. Prva akcionarskadruštva (»Istočnoindijska kompanija« i »Kompanija Virdžinija«u Engleskoj, »Holandska istočnoindijska kompanija«), osnovana prečetiri veka kako bi iskoristila poslovne mogućnosti kolonijalne ekspanzije,kasnije će postati kolevka verovatno najbrutalnije eksploatacijeu istoriji čovečanstva, aparthejda i prvih slučajeva genocida. Iako su187


se okolnosti u međuvremenu nešto humanizovale, zakonitost na kojojpočiva akcionarstvo manje-više je nepromenjena. Slično zapletu prošlogodišnjegfilmskog hita »Kutija« Ričarda Kelija, da bi penzioner naFloridi podigao svoju s mukom zarađenu dividendu potrebno je da nadrugom kraju planete neko umre od neuhranjenosti, nikakve zaštite naradu, trovanja životne sredine, tuge. A to što je ovdašnje akcionarstvokanda poniklo iz jugoslovenskog socijalizma slaba je brana od pohlepei otuđenja. Ako ne verujete, iskoristite sada viznu liberalizaciju pa skoknitena sever bivše domovine da vidite u kakvim samačkim hotelima,bez elementarne slobode kretanja, žive emigrantski radnici iz Bosne,Srbije, sa Kosova, dok rmbaju po slovenačkim gradilištima da zaradetuđe dividende. Imajući pri tom u vidu da naše političke i poslovne vlastimogu da kolonizuju još jedino po Srbiji, onda se ovde akcionarskestrasti mogu utoliti isključivo prodajom biranim monopolistima, painvesticijom u nekretninu, makar jednosobnu, moju malu, s mukomzarađenu koloniju za eksploataciju izbeglica, studenata iz provincije,kulova svih boja i rasa.Eto zašto je »Jugoremedija« svih ovih godina predstavljala nasušnualternativu, jer je akcionarstvo punila nekim sasvim drugim sadržajima:solidarnom borbom za pravo na život i pravo na rad, borbomprotiv korupcije, za razvoj i autonomiju lokalne zajednice, podrškomdrugim radničkim kolektivima da istraju u svojoj borbi. I to u okruženjukoje ni izbliza ne deli njihove vrednosti.Iako formalno svoji na svome već skoro tri godine, mali akcionari»Jugoremedije«, njih više od četiri hiljade, svega dva puta su bili uprilici da autonomno odlučuju o sudbini svoje fabrike: 1. marta 2007.godine, kad su smenili Ninijevu upravu i postavili svoju, i decembra2007. godine, kad su doneli odluku o investicionom ulaganju u usklađivanjeproizvodnje s evropskim GMP standardima. Sve ostalo su bilipotezi iznuđeni ćudima i silom političkih i poslovnih monopola, pa netreba da čudi što radnici »Jugoremedije« posle svega strahuju šta ihčeka ako se ne priključe prodaji državnog paketa od 42% akcija, koja seplanira za proleće. Ipak, morali bi imati na umu da se hiljade akcionarai radnika u Srbiji danas bore za ono što je u »Jugoremediji« izborenomarta 2007. godine, i da su radnici akcionari »Srboleka« novembra2005. godine iz jednog sličnog straha prodali svoje akcije NinijuStefanoviću. Nekolicina, poput Zorana Gočevića i Miše Savića, znajućikako je »Jugoremedija« prošla sa Stefanovićem, tada su odbili da saučestvujuu sopstvenoj propasti. Danas su ti ljudi, zajedno sa grupom188


slovenačkih investitora i dvojicom lojalnih profesionalaca koji zastupajunjihove interese, jedina nada za »Srbolek«.U svakom slučaju, šta god da se desi narednih meseci, iza trijumfaradnika akcionara »Jugoremedije« ostaće praktično iznova sagrađenafabrika za 21. vek, i zahuktala solidarnost zrenjaninskih radnika i malihakcionara okupljenih oko pokreta Ravnopravnost.Anketni odbor grada Zrenjanina o »Šinvozu« održao je 21. januarakonferenciju za štampu na kojoj je saopštio da nova-stara upravapreduzeća, na čelu sa direktorom Radetom Miljušem i većinskim vlasnikomNebojšom Ivkovićem, deli otkaze radnicima koji su svojim svedočenjempred Anketnim odborom doprineli da se razotkriju malverzacijeu poslovanju Ivkovićevog menadžmenta, a među otpuštenimaje čak i Jožef Kašljik, član Anketnog odbora ispred G 17 +. PredsednikAnketnog odbora Branislav Markuš (pokret Ravnopravnost), istakaoje da dok Ivković zavodi strahovladu, nadležni državni organi još uveknisu reagovali na Izveštaj Anketnog odbora koji je pre skoro godinudana jednoglasno usvojila Skupština grada, a u kojem »nedvosmislenostoji da je stečajni postupak u a. d. ‘Šinvozu’ režiran, odnosno namernoizazvan, kako bi se oštetili radnici, akcionari, poverioci i država. Današnjakampanja rukovodstva ‘Šinvoza’, u kojoj se dokazuje da ‘Šinvoz’ima poslovnu perspektivu, predstavlja samo potvrdu stava Anketnogodbora, da nisu postojali opravdani razlozi da se firma s takvom poslovnomperspektivom gurne u stečaj«, zaključuje Markuš.Istog dana o istoj temi, konferenciju za štampu je ispred pokretaRavnopravnost–SDP održao Mita Lisica, lider protesta radnika »Šinvoza«.Lisica je još jednom podsetio da je više od hiljadu akcionara,vlasnika 44% preduzeća, zbog montiranog stečaja ostalo bez svojihakcija, a da je radnicima isplaćeno svega 30% potraživanja. »Savet zaborbu protiv korupcije je pre više od godinu dana dostavio Vladi svojIzveštaj o privatizaciji ‘Šinvoza’, u kojem se zaključuje da je stečaj preduzećanamešten. Pozivamo premijera samo da proveri ono što mu jeSavet napisao«.Ivan Zlatić[objavljeno u listu ’’Republika’’, februara 2010]189


Štrajkački odbor »Srboleka«– istrajaćemo do pobedePrivatizacija preduzeća u Srbiji, urađena prema prvom Zakonuo svojinskoj transformaciji iz 1997. ili drugom Zakonuo privatizaciji iz 2001. godine svejedno, osuđena je na neuspeh.Svedoci smo brojnih poništaja prodaje preduzeća odstrane Agencije za privatizaciju, a očigledno je da je brojonih u kojima nije poništena, a trebalo bi da jeste, još veći.Za takvu situaciju, u kojoj su se našli radnici i građani Srbije,najveću odgovornost snose političari koji shodno svom poslukreiraju državnu politiku. Ti političari koji vode zemlju iprivatizaciju, možda, rekao bi neko, imaju pravo da jednomnaprave grešku, ali ako oni to rade iznova i iznova onda sepostavlja pitanje da li oni to rade namerno i za čije interese?Za interese radnika sigurno ne.»Srbolek« – repriza »Jugoremedije«Svi se dobro sećamo kroz šta su sve prolazili radnici i akcionari zrenjaninske»Jugoremedije«, koji su uz podršku aktivista, medija, ali ikontinuiranih blokada fabrike, štrajkova i protesta, uspeli da pobede iuz puno muke i odricanja spasu nekada uspešnu firmu za proizvodnjulekova od sigurne smrti. »Jugoremedija« bi bila samo sećanje na bliskuistoriju radničkog života u Srbiji da nije fenomena »Srboleka«.»Srbolek« je firma koja se takođe bavi proizvodnjom lekova i distribucijomi njen vlasnik je po viđenom scenariju Jovica Stefanović Nini,biznismen za koga nema prepreka i koji očigledno može da radi štahoće.Međutim, kao što je u slučaju »Jugoremedije« naišao na tvrd orahu predstavnicima malih akcionara predvođenih Zdravkom Deurićem,tako je i u »Srboleku« njegovim malverzacijama neko rekao dosta.Štrajkački odbor i samostalni sindikat »Srboleka« na čelu sa ZoranomGočevićem bili su primorani da povedu štrajk još krajem 2008.godine kada su počeli problemi sa Ninijem, vlasnikom preduzeća i generalnimdirektorom (Stefanović je sam sebe postavio za generalnogdirektora koristeći poziciju predsednika Upravnog odbora, premda gataj isti odbor nije izglasao za generalnog direktora).»U to vreme isticala je dozvola za proizvodnju, kao i sertifikat zaveledrogeriju. U početku smo dali šansu Niniju i pokušali da budemo190


kooperativni, ali od njegovih obećanja nije bilo ništa. Praktično, od novembra2008. do marta 2009. godine plate nisu isplaćivane i mi smopodigli štrajk koji je dao određene rezultate. Nakon pet meseci kupioje nešto sirovine da bi se počelo proizvoditi, a isplatio je i tih skoropet zaostalih zarada. Međutim, od juna meseca 2009. stvari se vraćajuna početak, sa dodatnom okolnošću da je isticala registracija GMP(sertifikat koji predstavlja kvalitet i dobru proizvođačku praksu kojapredstavlja standard i čije postojanje je neophodno ne samo za rad uSrbiji već i za izvoz). Ipak, država je produžila rok za registraciju (nezbog ‘Srboleka’ već zbog ‘Galenike’ i Torlaka koji su kasnili) za još dvegodine, pod uslovom da se u prvoj godini krene sa proizvodnjom nanivou standarda predviđenih GMP i da se ukoliko proizvodnja ne krenedozvola gubi u prvoj godini. ‘Srbolek’ i nakon toga tapka u mestu iradi minimalno, što mogućnost nedobijanja sertifikata svakako čini sverealnijom«, priča za Republiku Gočević.Stefanović je veledrogeriju napustio u avgustu 2008. godine, jernije hteo da je registruje i tako 160 radnika ostavio bez posla. Suštinanjegove namere je u tome da kada je »Srbolek« sam radio ovu vrstuposla nije bilo prostora za mućke, dok kada to radi sa trećim licem ilifirmama, prostor za malverzacije je daleko veći.»Dozvola za rad veledrogerije koštala je 28 hiljada, s obavezomda prostorije u kojima se posao obavlja budu čistei uredne, što sigurno nije nešto nedostižno i samo potvrđujeda je veledrogerija ugašena namerno«, ističe Gočević.U avgustu prošle godine ponovo je pokrenut štrajk u »Srboleku«, a togistog meseca inspekcija za rad je posetila firmu konstatujući da JovicaStefanović nije obezbedio minimum procesa rada što je zakonska obavezai kažnjiva kategorija. Štrajkački odbor je 23. septembra zvaničnoponudio sporazum Niniju na potpis, po kojem bi štrajkački odborostao u štrajku, ali da se neki od radnika vrate na posao (i ovako je 118ljudi bilo na prinudnom odmoru, sa još 16 koji su radili za minimalnucenu rada i kojima je takav status Nini zadržavao devet meseci iako jezakonski to dozvoljeno 45 dana, što je zaključila i inspekcija rada). Utom periodu proizvodnja se nekako pokreće i, preko distributivne firme»Nelt«, »Srbolek« prodaje robu u vrednosti 60 miliona dinara, odkojih nijedan dinar do danas nije legao na račun »Srboleka«.191


Blokada distribucije robeKap je prelila čašu 25. decembra prošle godine kada je Nini pokušaoda iz odeljenja ekspedicije prebaci »Neltu« robu u vrednosti 117miliona dinara.»Ja sam šef u tom odeljenju i s obzirom na to da nisam bio prisutan,niko me nije obavestio da to treba da izađe, već su me kolege pozvale.Mi smo, kada smo to uvideli, zaustavili robu, imajući u vidu iskustvosa prethodnih 60 miliona i od tada držimo isporuku robe u blokadi, jerznamo da je Ninijev cilj stečaj preduzeća«, kaže Gočević.Od 20. januara, na dan slave »Srboleka«, do danas štrajk traje, aproizvodnja i dalje radi.»On je proizvodnju na neki način kupio i njihov predsednik nezavisnogsindikata je dobio novo radno mesto i platu za decembar većunego što mu pripada. Ljudi iz nezavisnog sindikata su sada stali nastranu Ninija i tvrde kako mi nismo validni sindikat, što nije tačno jernama mandat važi do marta. U poslednjem periodu Stefanović vrlo retkodolazi u firmu, a poreska policija je otkrila da je utajio porez od 60miliona dinara. Nakon poreske, u ‘Srbolek’ je došla i kriminalističkapolicija koja je pokupila mnogo dokumenata. Koliko smo uspeli da saznamood njih, ima dosta argumenata za krivičnu prijavu, ali videćemo«,objašnjava Gočević.Država se mora oglasiPritisak na radnike je konstantan, pre svega preko predsednika nezavisnogsindikata koji je zaveo strahovladu, a u funkciji zastrašivanjaStefanović se poslužio otkazima.»Mi od Ninija ne možemo očekivati ništa dobro. Tražili smo razgovores njim, i on je trebalo da dođe i dâ predlog za kolektivni ugovor,zatim je poručio da će ga dostaviti, ali je umesto svega nama uručenotkaz, navodno zato što nismo ispunjavali radnu obavezu. Ispalo je dami redovno radimo i da nismo bili u štrajku pa nismo poštovali radnuobavezu, a kada je trebalo da nam obračuna zarade onda je uvažioštrajk i tražio da nam se ti dani ne plate. Mi imamo legalne papire da ještrajk u toku i tu dileme nema«, ističe Gočević.O kompletnoj situaciji u »Srboleku« obavešten je i premijer Cvetkovićkoji je nedavno u štampi najavio borbu protiv privrednog kriminala.Oglasila se država ili ne, radnici »Srboleka« spremni su da istrajuu borbi.192


»Štrajk se može prekinuti samo ako dođe do razgovora sa Ninijem,a rezultat tih razgovora može podrazumevati registraciju veledrogerijei sve ostalo što može ‘Srbolek’ vratiti na noge. Ova situacija ne možetrajati večno. Uloga države je veoma važna i ona ne bi smela da se držipo strani, kao što se sada čini. Država ne vodi kontrolu privatizacije nesamo u ‘Srboleku’ već ni u svim firmama u Srbiji. Mi smo kao mali akcionaripredali krivičnu prijavu protiv Ninija zbog malverzacija pri kupovini‘Srboleka’ još u julu prošle godine. Prijava je u policiji, ali za sadaistraga još traje i ne znamo kada će se završiti«, zaključuje Gočević.Siniša Jelovac[objavljeno u listu ’’Republika’’, marta 2010.]193


U »Srboleku« se štrajk nastavljaSindikalna previranjaDržava sada, kad su posledice pogubne politike počele daugrožavaju egzistenciju stotina hiljada ljudi, ne želi čak ni daprizna svoje greškeŠtrajk radnika »Srboleka« i dalje je u toku, ali je od poslednjih događanjao kojima je pisano u prethodnom broju Republike došlo donekoliko veoma važnih promena, koje će možda preokrenuti sudbinupreduzeća i zaposlenih, a za sada je sigurno da su produbile sukob narelaciji Jovica Stefanović Nini – štrajkački odbor.Podsećanja radi, Stefanović je od privatizacije »Srboleka« kontinuiranoradio na propasti preduzeća i slamanju svakog pokušaja radnikai malih akcionara da se spasu od stečaja. Štrajk je počeo još 2008.godine, i s nekoliko prekida traje do danas. U međuvremenu je Ninivećini članova štrajkačkog odbora u vreme trajanja štrajka uručio otkaze,na šta su se oni žalili Inspekciji rada. Prekidi štrajka ostvarivani suisključivo dobrom voljom Štrajkačkog odbora i samostalnog sindikatana čelu sa Zoranom Gočevićem, koji su povremenim ustupcima pokušavalida dođu do bilo kakvog sporazuma, pre svega kada je u pitanjukolektivni ugovor za zaposlene, nastavak proizvodnje i registracija Veledrogerije.Pošto je početkom ove godine štrajk ponovo »odmrznut«,Gočević i članovi Štrajkačkog odbora konstantno su tražili susret sa Ninijemne bi li se kroz razgovor pronašlo rešenje. Stefanović je to upornoizbegavao, održavajući komunikaciju isključivo preko pravnika iz svojemašinerije.Kao reakcija na Ninijevu pljačku fabrike (konkretno, na činjenicuda je iz magacina izneo robu vrednu 60 miliona dinara, a da nijedan dinarnije legao na račun »Srboleka«), Štrajkački odbor je krajem prošlegodine zaustavio isporuku robe i uspostavio stalnu blokadu magacina,što je zapravo bila uvertira za nastavak štrajka.Nasilno uzimanje robe, a potom prisciUpravo ovde dolazimo do novih okolnosti koje bacaju drugačijesvetlo na uloge različitih strana u sukobu.Predstavnici kompanije »Nelt« koja, između ostalog, trguje lekovima(ova široj javnosti malo poznata firma, a u stvari jedna od vodećihveletrgovina u Srbiji, svoje vlasnike krije iza off-shore adrese naKipru), 10. marta su došli u magacin preduzeća i uprkos blokadi od194


strane Štrajkačkog odbora na prevaru uzeli deo robe čiju su isporukupre više meseci ugovorili sa »Srbolekom« (posle celodnevnog natezanjaizmeđu Ninijevog privatnog obezbeđenja i štrajkača, tokom kojegje intervenisala i policija kako bi razdvojila sukobljene strane, Ninijevii »Neltovi« ljudi su uveče iskoristili trenutak nepažnje premorenihradnika i izvukli robu preko sporednog ulaza u fabriku). Prethodnihnedelja predstavnici »Nelta« su se više puta sastajali sa Zoranom Gočevićem,moleći ga da pusti robu, uz obećanje da će oni zauzvrat posredovatikod Ninija da pristane na razgovore sa sindikatom oko spornihpitanja. Dogovor nije postignut, pa je deo robe, vredan oko tri milionadinara, izvučen manevrima od 10. marta. Istovremeno, međutim, Gočevići Štrajkački odbor počinju da trpe pritiske i sa strane na kojoj suod početka štrajka imali konstantnu podršku.Ljubiša Nestorović, predsednik Samostalnog sindikata hemije i nemetalaSrbije, poručuje štrajkačima da ukoliko žele razgovor sa Ninijemmoraju pristati na njegov uslov da odblokiraju magacin i distribucijurobe. Našavši se između dve vatre, štrajkači pristaju da se roba pusti, i»Nelt« u petak 12. marta odvozi ostatak svog kontigenta. Već u ponedeljak15. marta stiže nalog da se ugovorena roba isporuči i »Velefarmu«,jer su oni još i raniji potražioci od »Srboleka«, koji su pri tom za svojuisporuku pribavili sudsku odluku. Sve u svemu, blokada magacina kaosnažan (ako ne i jedini delotvoran) adut u rukama štrajkača izbijen jena vrlo nepredviđen način – prvenstveno zbog pritiska granskog sindikatakoji je prihvatio da se tim činom uslovi početak pregovora.Sastanak bez prisustvapredsednika sindikata i Štrajkačkog odboraFamozni sastanak dogodio se u utorak 16. marta, sa dve teme nastolu: kolektivni ugovor i tehnološki višak (ponuđeno »rešenje« za ljudekoji su u štrajku). Uoči sastanka, Nini je poručio da je za njega neprihvatljivoda se u ime Štrajkačkog odbora i sindikata pojave njihoviizabrani predstavnici, Gočević i ostali ljudi koji su prethodnih godinabili najistrajniji u otporu. S obzirom na to da je granski sindikat većbio preuzeo inicijativu, Gočević nije imao izbora nego da prihvati i ovajuslov, pa su na sastanak, pored funkcionera granskog sindikata, otišlejedna članica sindikata »Srboleka« i jedna iz Štrajkačkog odbora kojenisu bile na Ninijevoj listi nepoželjnih.Stefanović je na sastanku izneo dva predloga. Prvo, da oni koji suveć podneli tužbe za nezakonito otpuštanje potpišu da ih povlače, a da195


će on zauzvrat povući otkaze, to jest da oni koji planiraju da podnesutužbe odustanu od toga. Drugo, ponudio je mogućnost da štrajkačima(za 37-oro najupornijih) isplati otpremnine ali da prvo oni potpišu daodlaze dobrovoljno. U članu 4 Stefanovićevog predloga sporazumapiše: »Uslovi i visina otpremnine biće određeni naknadno«.Što se simultanog povlačenja tužbi i otkaza tiče, Gočević i Štrajkačkiodbor su izrazili sumnju da će im Nini čim povuku tužbe po istomosnovu ponovo dati otkaze. Imajući u vidu prethodna iskustva, bilo kakavsporazum s njim koji se zasniva na datoj reči može da zaključi samoblesav čovek.Drugim rečima: »Vuk dlaku menja, ali ćud nikada«.Pored ovoga, štrajkački odbor je Ninijevim predstavnicima (ne njemu,jer on ne želi da razgovara sa članovima odbora, ali očekuje da sesporazumeju) prigovorio da se radnicima koji su prošle godine poslatina prinudni odmor ne može u eventualnoj ponudi za otpremnine uračunavatizarada koju imaju tokom tog statusa. S obzirom na to da seNini žalio na odluku inspekcije rada od jesenas, da su rešenja o prinudnomodmoru nezakonita, nema dileme da sada kalkuliše i s timda, ako mu inspekcija uvaži žalbu, umanji otpremnine koliko god budemogao.U četvrtak, 18. marta, na kućne adrese 12 članova štrajkačkog odborastiglo je rešenje Inspekcije rada u kojem piše da su nezakonito otpuštenii da je poslodavac dužan da ih vrati na posao. Ova činjenica možebiti značajna ukoliko ne dođe do dogovora s Ninijem oko otpremnina,što se vrlo lako može desiti imajući u vidu stepen nepoverenja štrajkačaprema poslodavcu. Nini će sve učiniti da se reši tereta buntovnihradnika na što jeftiniji način, a imajući u vidu da štrajkački odbor nijezadovoljan pravcem u kojem idu pregovori ova odluka Inspekcije radaje vrlo važna.Gočević i Štrajkački odbor prikupljaju kompletnu dokumentacijuod početka sukoba s Ninijem i razmatraju dalje poteze. Izvesno je da ćesvi radni sporovi koje su do sada pokrenuli na sudu biti rešeni u koristradnika, uključujući najvažniji, za otkaze kompletnom Štrajkačkomodboru. S druge strane, još uvek ništa konkretno nije preduzeto u vezisa krivičnim prijavama malih akcionara. Postavlja se pitanje kakva seborba može voditi na takvim osnovama?196


Ima li gorih implikacija od stečajaOno na šta od početka ukazuju i štrajkači i mali akcionari, a to jeNinijevo namerno vođenje preduzeća u stečaj, i dalje se nezaustavljivoodvija. Dakle, dugi sudski proces oko povratka na posao zbog nezakonitogotkaza može biti besmislen ako odluku pretekne propast preduzeća.Pravni savetnici nude utehu u tome što bi se radnici potomnamirili iz stečajne mase. Da li je to rešenje? Sigurno da nije. »Srbolek«je farmaceutska fabrika, bio je najveći proizvođač aminofilina i nitroglicerinau zemlji, što znači da čovek koji ima imalo preduzetničkihsposobnosti lako može takvoj kompaniji da povrati stabilnost i učini jeprofitabilnom.Nema sumnje da Jovica Stefanović Nini nije preduzetnik već čovekkoji hoće profit bez ikakvih pravila, muljajući, podmićujući i ko zna štajoš. Međutim, ako je Nini takav, to je zaista njegov lični problem. Našproblem je država koja je u privatizaciji napravila bazen u kojem takavNini može plivati do mile volje, bez ikakvih sankcija. Država sada, kadsu posledice pogubne politike počele da ugrožavaju egzistenciju stotinahiljada ljudi, ne želi čak ni da prizna svoje greške.Zoran Gočević i ljudi oko njega u Štrajkačkom odboru se ne predaju.Do sada su pokazali da će u svojoj borbi ići do kraja, ali ako i napravedogovor s Ninijem, uzmu otpremnine i napuste firmu, opet im se nemašta zameriti. Naročito nakon pozicije predsednika grane Ljubiše Nestorovića,koji se složio s Ninijevim uslovom da se iz pregovora o sudbiniradnika »Srboleka« isključe legitimni predstavnici tih istih radnika.Siniša Jelovac[objavljeno u listu ''Republika'', aprila 2010]197


Štrajk prekinut, problemi ostaliPoslodavac vreba priliku da sindikalnim liderima podeli otkaze,dok oni očekuju da policija napokon završi istragu pokrivičnoj prijavi malih akcionaraČlanovi Štrajkačkog odbora i funkcioneri sindikata »Srboleka« usredu 24. marta dobili su pismene odluke vlasnika firme Jovice Stefanovića-Ninijada se vrate na posao, čime je poslodavac posle dugognatezanja priznao da je odluka o davanju otkaza radnicima uštrajku bila nezakonita. Ovo priznanje se ne bi desilo da prethodnoInspekcija rada nije donela rešenje po žalbi 12 radnika na nezakonitiotkaz, u kojem piše da je poslodavac dužan da ih vrati na posao.Nakon što je Stefanović ispunio obećanje o povlačenju otkaza, štrajk jeprekinut. Međutim, iako je na sastanku Stefanovića sa predsednikomgranskog sindikata Ljubišom Nestorovićem, pored povlačenja otkaza,razgovarano i o kolektivnom ugovoru, isplati otpremnina onima kojiprihvate sporazum o dobrovoljnom odlasku i registraciji veledrogerije,do danas nijedan od tih zahteva nije ispunjen.Usmene odlukePrema rečima Zorana Gočevića, predsednika Samostalnog sindikata»Srboleka«, od povratka na svoja radna mesta radnici koji su bili pod otkazomtrpe provokacije i maltretiranje od strane privatnog obezbeđenja.Na delu je mobing usmeren protiv članova bivšeg štrajkačkog odbora ifunkcionera sindikata. Obezbeđenje konstantno provocira radnike, nebi li izazvalo fizički sukob i stvorilo povod za otkaze. Ljudima u tokuradnog vremena ne dozvoljavaju da idu u toalet, zabranjuju im da razgovarajumobilnim telefonom. Jednostavno, služe se svim mogućimpritiscima, tvrdi Gočević.Po povratku u firmu Gočević je početkom aprila poslao zahtev Ninijevojpravnoj službi u kojem se traži isplata zarada za period od početkaštrajka do povratka na posao, kao i vraćanje novca sindikatu za periodod septembra 2009. godine za članarine, alimentacije, osiguranje, kredite.Sav taj novac Stefanović je skidao radnicima od ličnog dohotka,ali ga nije prosleđivao ni sindikatu, ni komercijalnim bankama, tako dasada banke jure radnike za dug koji su već platili. Takođe, deo radnikabi trebalo da ode u penziju, ali ne mogu jer im Stefanović nije uplaćivaopenziono osiguranje. Radnici koji su bili nezakonito poslati na prinudneodmore vraćeni su na posao 25. marta, ali i dalje rade za minimalnu198


zaradu, jer im je odluka o povratku na posao saopštena preko telefona.Kakva korist od zakona?U dopisu pravnoj službi Gočević je ponovio zahtev za registracijuveledrogerije. U firmu je odavno stiglo rešenje nadležnog ministarstvada »Srbolek« ne može da se bavi trgovinom sirovinama i lekovima akonema veledrogeriju, ali to za Stefanovića ne predstavlja nikakav problem.On jednostavno nastavlja da radi bez obzira na propise i odlukeministarstva.Kao i u mnogim privatizacijama u Srbiji, Nini preko povezanih firmiveć godinama izvlači novac iz »Srboleka«, ostvarujući profit nauštrbostalih akcionara i države. Međutim, očigledno je da problem nije unjemu već u državi koja ovakvo ponašanje ne sankcioniše.Uskoro bi trebalo da se raspravlja o novim izmenama Zakona oradu. Mi ćemo sigurno predložiti granskom sindikatu da se pooštre kazne,da se poslodavac, ukoliko u toku jedne godine napravi tri prekršajaiz radnog odnosa, kazni novčano, a za četvrti prekršaj da se propišekazna zatvora, međutim, ni sam ne znam kakvu ćemo korist imati odtoga. I do sada je postojao zakon, ali samo za nas, a ne i za poslodavce– kaže Gočević.Bio promenjen zakon ili ne, u »Srboleku« ostaje status quo. Poslodavacvreba priliku da sindikalnim liderima podeli otkaze, dok oniočekuju da policija napokon završi istragu po krivičnoj prijavi malihakcionara.Siniša Jelovac[objavljeno u listu ‘‘Republika’’, maja 2010]199


Saopštenje radnikai malih akcionara »Srboleka« u vezi sapostupanjem države i netačnim medijskimizveštajima o stanju u našem preduzećuPoslednjih nedelja, nakon hapšenja Jovice Stefanovića Ninijazbog višegodišnje pljačke »Srboleka«, u javnosti su sepojavile brojne netačne informacije u vezi sa našim preduzećem,pre svega o stanju u kojem se fabrika danas nalazi.Obaveštavamo javnost da »Srbolek« nije u stečaju, niti jeMinistarstvo zdravlja našem preduzeću oduzelo licencu zaproizvodnju nitroglicerina, kao što su to u više navrata izvestilerazne medijske kuće. Ove i slične medijske manipulacijetumačimo isključivo kao nagoveštaj onoga što bi određeneinteresne grupe želele da vide kao ishod naše višegodišnjeborbe za očuvanje preduzeća i radnih mesta. Apelujemo namedije da kod rukovodstva kompanije i predstavnika akcionaraprovere informacije koje im se dostavljaju, i da ne učestvujuu »hronici najavljene smrti« najstarije farmaceutskekuće u Srbiji.Sled događaja nakon hapšenja Jovice Stefanovića jasno ukazuje dadržava nema nameru da sprovede svoja obećanja i preduzme korakeza očuvanje »Srboleka«, na šta ih između ostalog obavezuje i protokolo okončanju štrajka i pokretanju proizvodnje, koji su 12. oktobra2010. godine zaključili predstavnici oba reprezentativna sindikata,Jovica Stefanović, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije NebojšaĆirić i član Gradskog veća Beograda Miroslav Čučković. Iako je istragapokazala da su radnici i mali akcionari prethodnih godina s pravomupozoravali da Stefanovićeva uprava vodi preduzeće u propast, iakose sada ispostavilo da je sporo i neadekvatno postupanje državnih organajedan od razloga zbog kojeg se »Srbolek« nalazi u krizi, državaodbija da pomogne u našim naporima da ponovo pokrenemo proizvodnju.Iako je Stefanović u zatvoru, njegov plan uništavanja »Srboleka«se privodi kraju, dok država odbija da stane na put zloupotrebama ipreduzme mere kako bi ispravila svoje svoje višegodišnje ignorisanjeproblema na koje smo im godinama ukazivali. Podsetićemo samo nanajpoznatiji primer – Stefanović je kod Čačanske banke podigao više200


kredita stavljajući pod hipoteku imovinu »Srboleka«, iako za to nijeimao odobrenje Skupštine akcionara »Srboleka«, niti Akcijskog fonda.Štaviše, umesto odluke Skupštine preduzeća, banci je dostavio lažnepodatke kako imovina koja se stavlja pod hipoteku ne predstavljaimovinu velike vrednosti, zbog čega odluka Skupštine navodno nije nipotrebna. Dobijena obrtna sredstva po osnovu ovog kredita potrošenasu nenamenski, što je u dosadašnjem toku istrage utvrdila i Uprava kriminalističkepolicije za grad Beograd. I pored ovih činjenica, Čačanskabanka je 24. novembra, neposredno nakon Stefanovićevog hapšenja,objavila oglas o prodaji nepokretnosti »Srboleka« u Savskoj i Sarajevskojulici, kako bi naplatila hipoteku. Iako je Ugovor o kreditu zaključensa Čačanskom bankom predmet policijske istrage, Privredni sud je16. decembra odbio predlog malih akcionara za određivanje privremenemere zabrane otuđenja imovine preduzeća. Iza iznenadne namereČačanske banke da naplati svoju hipoteku i sudskog tolerisanja rasprodajeimovine »Srboleka« uprkos policijskoj istrazi, jasno se vidi spregapolitičkih i finansijskih moćnika kojima je u interesu da naša fabrikaviše nikada ne proradi.Trenutna nestašica nitroglicerina u domaćim apotekama, usledprekida proizvodnje u našem preduzeću, najbolje pokazuje koliko državavodi računa ne samo o našoj fabrici, već i o proizvodnji preparatakoji su građanima životno neophodni. Naime, umesto da pomogneponovno pokretanje proizvodnje i oporavak »Srboleka«, država uvozinitroglicerin. Istovremeno, mediji neistinito izveštavaju da je »Srboleku«oduzeta licenca za proizvodnju nitroglicerina i da je naše preduzećeveć u stečaju. »Srbolek« jeste brutalno pljačkan proteklih pet godinai zaista se nalazi u teškoj situaciji, ali uz minimum podrške imamo dobrešanse da se u kratkom roku izvučemo iz krize. Simptomatično je,međutim, da ista ona vlast koja je godinama oklevala da spreči pljačku,sada žuri da nam isključi struju i pošalje radnike na prinudni odmorkako bi ispraznila fabriku i lakše uvela stečaj. Simptomatično je takođei da državni sekretar Ministarstva ekonomije ima sve vreme ovogsveta da se sastaje sa predstavnicima sindikata u vezi sa obavezama»Srboleka« prema zaposlenima, ali je zato uvek prezauzet da razgovarasa rukovodstvom fabrike o mogućnostima za pokretanje proizvodnje ufabrici.Samostalni sindikat i mali akcionari »Srboleka« nastaviće borbu zafabriku, za naša radna mesta i imovinu, na način kako smo to radili ipre hapšenja Jovice Stefanovića. Poručujemo vlasti da nećemo odustatii da nećemo pristati da naše neisplaćene zarade budu izgovor za201


uništavanje fabrike. Naravno da hoćemo da nam se isplati ono što smopoštenim radom zaradili, ali ne pre nego što se fabrika izvuče iz dubioze.Ne prihvatamo da se »Srbolek« kolje za kilo mesa, makar se radiloi o našim zaradama. Očekujemo da država postupi na isti način, kadasu u pitanju obaveze prema njoj, za čije je višegodišnje nagomilavanjesama odgovorna.U Beogradu, 20. decembra 2010. godineSamostalni sindikat »Srboleka«Zoran GočevićUdruženje malih akcionara »Srboleka«Milorad Savić202


ProsvetaŠtrajk u Izdavačkom preduzeću »Prosveta«Kad privazacija znači uništenjeUprkos činjenici da se radi o značajnoj instituciji kulture u Srbiji,čija se delatnost ne bi smela tek tako prepustiti ćudima tržišta, državaje ipak odlučila da privatizuje Izdavačko preduzeće »Prosveta«.Po ustaljenom šablonu Agencije za privatizaciju, na sve strepnje u vezisa sudbinom kapitalnih »Prosvetinih« izdanja trebalo je da odgovoritender, metod prodaje kojim se, navodno, ne traži najviša cena, već»strateški partner«, to jest uspešan preduzetnik u oblasti izdavaštva.Kupoprodajni ugovor između Agencije za privatizaciju i Dejana Pantovića,vlasnika firme »Media 2«, potpisan je 25. juna 2009. godine.Preduzeće je prodato po ceni od tri miliona i dvesta hiljada evra našest godišnjih rata. Nepunih godinu dana kasnije preduzetnik koji jena tenderu izabran kao najpovoljniji već je otuđio imovinu »Prosvete«u vrednosti većoj nego što mu dozvoljava ugovor, a radnici su prenekoliko meseci ušli u štrajk koji još uvek traje. Pantović se ugovoromobavezao da će od 24. septembra do 24. decembra 2009. godine isplatitizaposlenima sve zaostale zarade i doprinose, sindikalne članarine,bolovanja, kao i naknade za one koji su otišli u penziju. Socijalni programi isplata otpremnina višku zaposlenih takođe su bili deo ugovorao prodaji. Pantović je na prvom sastanku sa sindikalnim predstavnicimapredložio minimalni iznos otpremnina, što su Ljubica StjepanovićMuhić (Savez samostalnih sindikata) i Mirjana Nardin (Sindikat Nezavisnost)odbile.Kršenje ugovora i pretnjeU razgovoru za Republiku predvodnice oba sindikata tvrde da suradnici bili svesni da »Prosveta« ne može opstati sa brojem zaposlenihkoji je bio pre privatizacije, pa su nakon prodaje počeli da se prijavljujuza odlazak iz preduzeća.»Pantović je u avgustu prošle godine razgovarao sa svakim zaposlenimposebno na temu njihovih očekivanja od novog poslodavca. Već unovembru on nudi maksimalne otpremnine u iznosu od 130 hiljada dinara,bez obzira na godine staža i to na ruke. Bilo mu je lako da ljudimaisplati na crno neki novac i proglasi ih tehnološkim viškom. Međutim,203


problem je i dalje bila isplata zaostalih plata i doprinosa. Nažalost, devetoroljudi je uzelo taj novac. Otišli su na biro rada, iako im Pantovićnije isplatio zaostale zarade«, tvrde predstavnice sindikata.Zbog ovih problema, 14. januara ove godine oba sindikata donoseodluku o stupanju u generalni štrajk, koji je počeo 21. januara. Pantovićje odluku o štrajku dočekao pretnjama, a potom se obratio Inspekcijirada s optužbama da štrajk nije organizovan u skladu sa zakonom. Međutim,inspekcija je zaključila da je štrajk legalan.»Izborili smo se za vanrednu kontrolu ugovora. Agencija je konstatovalada nije ispunio obaveze i dala mu rok od 30 dana. Ni u tom rokunije ispunio ugovorne obaveze, ali oni ga nagrađuju i produžuju mu rokna 60 dana. Krajem maja ističe i taj rok, pa ćemo videti. Inače, kolikomi je poznato, ukoliko u privatizaciji preduzeća kupcu opadne prihodiznad 40 odsto, raskida se ugovor. Pantoviću je promet pao preko 60odsto ali ni to Agenciji nije bilo dovoljno da raskine ugovor«, ogorčenaje Ljubica Stjepanović Muhić.Notorna netransparentnost rada Agencije za privatizaciju i ovde sepojavila kao ozbiljan problem radnika koji traže da se poštuje ugovor.Naime, već godinama javnost nema informacije o tako važnim detaljimau radu Agencije kao što su kriterijumi na osnovu kojih se procenjujekontinuitet poslovanja preduzeća, što službenicima Agencije omogućavada ove kriterijume menjaju od slučaja do slučaja.»U nacrtu ugovora koji su sindikati imali priliku da vide pre prodajepisalo je da kupac može otuđiti 5 odsto imovine, ali je u konačnomtekstu ugovora to kasnije promenjeno na 30 odsto, što smo mi saznalitek nakon prodaje. Nacrt ugovora je potpuno izmenjen u odnosu napotpisan ugovor. Na naše pitanje da li je Pantović položio garancijukada je kupovao preduzeće odgovorili su da ne znaju, iako u ugovorustoji da kada kupac ne poštuje obaveze aktiviraju garanciju. Međutim,ljudi iz Agencije za privatizaciju ne čine ništa, a sami su utvrdili da kupackrši ugovor«, objašnjava Ljubica Stjepanović Muhić.Najmučniji trenutak u višemesečnom štrajku desio se prilikomiznenadne posete ministra ekonomije Mlađana Dinkića.»Ministar Dinkić je, kao i sve državne institucije, bio obavešten otome šta se desilo sa ‘Prosvetom’. Prolazio je ispred naše knjižare kadaje išao u Fond za razvoj i mi smo ga zamolili da nas obiđe u povratku.On je to i učinio. Hteli smo da mu iznesemo činjenice, ali nije hteo dugoda sluša, već je odmahnuo rukom i rekao da se zaustavimo. Potom jerekao da smo mi dobili devet neto zaostalih zarada i da je on dogovoriosa predsednikom Tadićem da rušenja ugovora o privatizaciji ‘Prosvete’204


neće biti. Na tome se nije zaustavio, već je rekao da će svako od naspojedinačno odgovarati zbog štrajka i da nam savetuje da što pre počnemoda radimo. Još je dodao da u našem štrajku ima mnogo politike,a potom ljutito napustio knjižaru«, kaže Mirjana Nardin.Nosioci razvojaU najatraktivnijem »Prosvetinom« objektu, knjižari »Geca Kon« uKnez-Mihailovoj ulici, isključena je struja od aprila meseca, skinuta subrojila, isključeni telefoni. Pantović ne plaća redovno zakup, zbog čegazaposleni sumnjaju da on uopšte ima novca da isplati sve obaveze kojeje preuzeo ugovorom. Međutim, kupac »Prosvete« je još od devedesetihgodina poznat javnosti, naročito beogradskoj, kao vešt špekulant uuslovima »sivog« poslovanja. Nakon početnog uspona sa Bilet servisom,otvorio je knjižare IPS, gde se nametnuo kao dobar (pre)prodavacknjiga, nikako izdavač. Bez obzira na to Agencija mu je dozvolila daprivatizuje IP »Rad« i »Prosveta«, kao neko ko se bavi istom delatnošću.Između ostalog, za svoje preduzetničke uspehe Pantović može dazahvali radu na crno, zbog čega je njegova firma IPS »Media« međuprvima po obrtu radne snage u Beogradu, a isplata otpremnina u kešuje jasan znak da kupac »Prosvete« ne namerava da se odrekne svojihposlovnih navika iz devedesetih. Iako je sve ovo sigurno bilo poznato iministru Dinkiću i Agenciji za privatizaciju, oni ne samo što su omogućiliPantoviću da kupi jednu od najvažnijih izdavačkih kuća u Srbiji, većmu je Fond za razvoj, kojim Dinkić rukovodi, u 2009. godini odobriotri kredita u ukupnom iznosu od fantastičnih 167 miliona dinara. Podsećamoda se isto desilo i u slučaju »Zastave elektro«, o kojem je Republikadetaljno izveštavala prošlog leta. Fond za razvoj je i tamo nemilicesipao novac vlasnicima preduzeća za koje se ubrzo potom ispostaviloda su kršili ugovor o privatizaciji, a čitava priča se završila tako štoje »Zastava elektro« nedavno preprodata južnokorejskoj korporaciji»Yura«, ponovo u Dinkićevoj režiji. Država će ovoj korporaciji plaćati4.500 evra po otvorenom radnom mestu, iako njen predstavnik LukasNam ne krije da neće dozvoliti sindikalno organizovanje u fabrici.Sintagma »otvaranje novih radnih mesta« dobija ne tako optimističnaznačenja kada iza nje stoje ljudi poput Dejana Pantovića, MlađanaDinkića ili Lukasa Nama. Umesto zaključka, možda je najbolje dacitiramo nedavnu izjavu ministra ekonomije u Vladi Republike Srbijepovodom odluke većine radnika »Zastave elektro« da uzmu otpremnine,umesto da pređu na rad u »Yuru«: »Predlagali smo da se zakonski205


spreči mogućnost zapošljavanja posle uzimanja otpremnine, a onda sunam pravnici rekli da je to protiv Ustava i da ne možete ljudima osporavatipravo na rad. Ja se, zaista, često sa pravnicima ne razumem«.Siniša Jelovac[objavljeno u listu ''Republika'', juna 2010]206


Glas radnikaEkonomija bankrotaRekord, RakovicaKada je Mlađan Dinkić leta 2007. godine, ubrzo po preuzimanjudužnosti ministra ekonomije i regionalnog razvoja,najavio da će se privatizacija preduzeća koja do tog trenutkanisu prodata nastaviti kroz stečaj, javnost je ostala potpunoravnodušna. Posle šestogodišnje praske da kupci kroz privatizacijustiču apsolutnu vlast, a radnici i mali akcionari gubesva prava (sem u Jugoremediji i nekolicini drugih preduzećakoja su prešla u kontranapad), ekonomija bankrota je dočekanakao legalizacija faktičkog stanja. Niko, međutim, nije nislutio da će ministrovu viziju svojinske transformacije uskoropočeti da slede svi privatni vlasnici koji hoće da se oslobode''nepoželjnih'' ugovornih obaveza – pre svega onih koje setiču radnika.Posle dvoipogodišnjeg restrukturiranja, radi čijeg sprovođenja sususpendovani svi organi društvenog preduzeća, a uprava preneta naAgenciju za privatizaciju i njenog konsultanta, rakovički Rekord jemarta 2005. godine privatizovan na način ne baš svakidašnji, ali vrlosimboličan za tip “svojinske transformacije” kakav se sprovodi nad srpskomprivredom – Agencija je, naime, primorala preduzeće da samoproda svu svoju imovinu rusko-srpskom konzorcijumu Vizahem, kojise ugovorom obavezao da plati kupoprodajnu cenu, preuzme sve Rekordoveradnike, i zadrži osnovnu delatnost preduzeća narednih petgodina. Iako je Rekord naveden kao “Prodavac” svoje imovine, ugovorje potpisala Agencija za privatizaciju, u svojstvu Rekordovog punomoćnika,a novac od kupoprodaje uplaćen je na račun Agencije. Otvorenijenego u bilo kom drugom slučaju, privatizacija Rekorda je pokazala dadruštvena, pa ni ekonomska celishodnost nikada nisu spadale u načelarada Agencije, te da ova institucija, nadležna i da planira, i da sprovodi,i da kontroliše proces privatizacije, zapravo nema nikakva druga načelaosim kupoprodaje nekretnina. Štaviše, ugovorom kojim je primoralaRekord na aktivnu neslobodu i saučesništvo u sopstvenom propa-207


danju, Agencija je demonstrirala meru neodgovornosti nesvakidašnjučak i za srpsku privatizaciju.Nakon objave ministra Dinkića da će se završna faza privatizacijevršiti “kroz stečaj”, novi vlasnici privrede u Srbiji su počeli masovno dazadužuju privatizovana preduzeća kod svojih školjka-firmi. Ministrovoobjašnjenje da su preostala preduzeća prezadužena i neatraktivna, zbogčega moraju na doboš, pokazala su, izgleda, i gazdama put kako da seoslobode neatraktivnih elemenata u sopstvenim fabrikama – radnika,malih akcionara, sindikata, kolektivnog ugovora… Kako se sprovođenjeovakvih planova odvija u zrenjaninskom Šinvozu i BEK-u, javnostje uglavnom upoznata. Jula 2007. godine, i uprava Rekorda je obustavilaproizvodnju i poslala svih sedamsto radnika na prinudni odmor.Suočeni sa opasnošću od stečaja, radnici još od prošlog leta zahtevajuod Agencije da raskine kupoprodajni ugovor, jer kontinuitetaosnovne delatnosti nema, tačnije potpuno je obustavljena. Agencija se,međutim, oglasila nenadležnom!KlopkaU čemu je problem – preduzeće zapravo uopšte nije privatizovano,već je samo prodata njegova imovina, uz obavezu da kupac preuzme i770 radnika. Društveno preduzeće Rekord, dakle, i dalje postoji, trenutnou likvidaciji, bez radnika i imovine, koji su prodati Vizahemu, akako Agencija nije prodavac, već je to Rekord, onda Agencija sve i kadbi imala dobru volju da spreči propast sedamsto radnika Rekorda, odnosnoVizahema, ne bi mogla da traži nazad nešto što nije ni prodala,već je samo bila agent za nekretnine. Teoretski, radnici za raskid ugovoraeventualno mogu da se obrate likvidacionom upravniku Rekorda,što zvuči kao neslana birokratska šala. Sada su radnici u procepu izmeđustečaja koji im ne odgovara, i ugovora koji im odgovara još manje,jer iza njega stoje upravo oni ljudi koji su Vizahem doveli do propasti– preko svoje firme LB MERCHANTS LLC, registrovane u Njujorku,stečaj je od Trgovinskog suda u Beogradu tražio Miloš Malinović, jedanod suvlasnikaVizahema i direktora Rekorda. Nakon što su se uporniprotesti radnika ispred Vlade preselili pred Viši trgovinski sud, ova institucijaje uvažila njihovu žalbu i ukinula rešenje Trgovinskog suda uBeogradu kojim je u Vizahem uveden stečaj. Rešenje je vraćeno na ponovnipostupak, tako da je opet na potezu beogradski Trgovinski sud,ali ne samo on.208


Odgovornost!Da li Agencija za privatizaciju, da li Ministarstvo pravde, to nekacene stručniji od nas, ali u svakom slučaju neko ko zastupa državumora da obešteti radnike za katastrofalno vođenje restrukturiranja iprivatizacije koje ih je dovelo do prosjačkog štapa. To, naravno, ako većhoćemo da imamo odgovornu državu, a ne golu vlast koja je po ideološkomćefu 2001. godine radnicima otela Rekord, onemogućila ih dadonose bilo kakve odluke o svom preduzeću i svojoj budućnosti, i sadna socijalni haos koji je izazvala lošim rešenjima suvo odgovara kakonije nadležna. Koliko god se beogradska štampa već mesecima upinjalada, pišući o slučaju Rekorda – Vizahem, podseti na davne krilatice o“ideološkim fabrikama rakovičkog basena”, i da diskvalifikuje radničkezahteve podsećanjem na famozni događaj iz 1988. godine (“Svi na svojeradne zadatke”, i tome slično), ostaje činjenica da su (bivši) radnici Rekorda,u vreme kad su se poslednji put za nešto pitali, imali i posao, iplate, i fabriku. Danas, nakon što su za svoje dobro razvlašćeni od samoupravljanja,po sili zakona i uz svesrdnu i papreno plaćenu pomoćprivatnih eksperata iz konsultantske kuće Faktis, duguje im se desetplata i četiri godine neuplaćenog staža.Ako Agencija i nije nadležna za raskid ugovora, svakako jeste odgovornaza štetu! O stručnom konsultantu koji je uradio program restrukturiranjada i ne govorimo.Ivan Zlatić i Milenko Srećković,[objavljeno u listu ''Glas radnika'', izdanju Pokreta zaslobodu, 4. juna 2008]209


’’BEK’’ – jedan drasčan primer bezakonja210”Ako država ne poštuje svoje građane,ni građani više neće poštovati državu!”-Mita Lisica, predsednik sindikata Šinvoza,12. marta 2008. godinena protestu ispred Trgovinskog suda u ZrenjaninuPotpuno je jasno da su, kao i bivši većinski vlasnik ”Šinvoza”i brojni drugi kupci u privatizaciji, vlasnici ”BEK”-a namernouveli preduzeće u dužničko ropstvo prema svojim firmama,a potom i u stečaj, jer je to bio najefikasniji način da se osloboderadnika, kolektivnog ugovora, malih akcionara, i da upotpunosti ovladaju imovinom ”dužnika”Zrenjaninska industrija mesa ”BEK” (”Banatska eksportna klanica”),osnovana je 1959. godine. Građena je jednim delom od sredstavaiz donacije SAD, dok su drugi deo radnici izdvajali iz ličnih dohodaka.Od 1963. godine, ”BEK” posluje u sastavu kombinata ”Servo Mihalj”,u okviru kog postaje vodeći izvoznik. Do početka devedesetih godina,fabrika je zapošljavala preko 800 radnika. Svoje proizvode, ”BEK” jeizvozio širom sveta. Radili su, između ostalog, i program za američkuvojsku (ne da je baš za ponos, ali svakako svedoči o kvalitetu proizvoda).Tokom devedesetih godina i ekonomskih sankcija prema Srbiji,”BEK” se suočio sa prvim problemima u poslovanju, ali nije zapao ukrizu – generalni direktor Žarko Milidragović je, poput brojnih drugih”patriotskih” menadžera društvenih preduzeća, omogućio ilegalanizvoz preko svojih firmi registrovanih u Makedoniji, i istovremeno koristiopriliku da izvlači kapital iz ”BEK”-a. Radnici danas svedoče dačak ni u vreme hiperinflacije nisu imali tako velikih finansijskih poteškoćakao većina građana Srbije, i prisećaju se da je devedesetih godina”BEK” novac od ”korisnih malverzacija” stizao u firmu bukvalno udžakovima. Zbog sumnjivog poslovanja, Milidragović je na referendumudecembra 1997. godine smenjen sa funkcije generalnog direktora,ali se vraća već marta 1998. godine, jer nova uprava, koju su postaviliradnici, zbog blokade od strane lokalnih SPS moćnika nije mogla dapokrene poslovanje. Međutim, zbog posledica višegodišnjeg potkradanja,”BEK” je pod Milidragovićevom upravom 2000. godine po prvi putotišao pod stečaj. Iz stečaja izlaze avgusta 2002. godine, a Milidragovićse 2003. vraća u preduzeće, najpre na mala vrata – kao savetnik gene-


alnog direktora – a zatim i kao generalni direktor, mesec dana uočiprivatizacije.Agencija za privatizaciju je na aukciji održanoj 26. aprila 2006. godine,prodala 70% društvenog kapitala ”BEK”-a fizičkom licu MilošuJoviću, a preostalih 30% je, prema Zakonu o privatizaciji, podeljenoradnicima i penzionerima. Radnicima-akcionarima se, i to tek nakonšest meseci, kao većinski vlasnik predstavio lokalni moćnik Vladan Beštić,sa čijim se novcem Jović nadmetao za kupovinu ”BEK”-a (Beštićuje zbog kršenja zakona u prethodnim privatizacijama, bilo zabranjenoda učestvuje na aukciji; Jović je, inače, Beštićev vozač), a kako je Agencijaza privatizaciju odbila da radnicima dostavi kupoprodajni ugovor,narednih godinu dana su ostali u zabludi da rade za Beštića. Zabludije svakako doprinelo i to što je Milidragović mesecima pre aukcije najavljivaoda će ”BEK” kupiti ”Beštići” (Vladanov otac Borivoje je, prekosvoje firme ”Pro Bekom”, godinama bio u sumnjivom poslovima sa”BEK”-om; danas, dok se nad ”BEK”-om vodi stečaj, njihove proizvodei dalje možete kupiti, ali sa potpisom ”Pro Bekoma” i firme ”Zlatibor” izČajetine, čiji je vlasnik stric Vladana Beštića; još neki članovi porodiceBeštić su uključeni u razvlačenje imovine ”BEK”-a, ali već smo im posvetilidovoljno prostora).U trenutku privatizacije, u ”BEK”-u je radilo 310 ljudi.Kako nova uprava nije pokrenula proizvodnju u preduzeću, niti jevećinski vlasnik poštovao socijalni program na koji ga je obavezivaougovor sa državom, radnici-akcionari se obraćaju za pomoć Agenciji zaprivatizaciju, tražeći da primora kupca na poštovanje ugovora i pokretanjeproizvodnje. Međutim, kupac je prilikom svake kontrole Agencijena nekoliko dana simulirao proizvodnju, nakon čega bi mu Agencijauvek davala nove i nove dodatne rokove za izvršenje ugovornih obaveza.Uveravajući radnike da želi da pokrene ”BEK”, Beštić im avgusta2006. godine, prilikom prvog pojavljivanja u preduzeću, predlaže dase, takoreći, odreknu duga za neisplaćene zarade, kako bi preduzećemoglo da krene sa radom. U nadi da će se napokon vratiti na radnamesta, radnici pristaju, i potpisuju ugovore da svoja potraživanja prenosena firmu ”Bekom” (vlasnik Vladan Beštić, dakle nije isto što i ”ProBekom”), sa grejs periodom od godinu dana, diskontom od 60%, dok biim preostalih 40% bilo isplaćeno u 42 mesečne rate. Faktički – poklonjeno!Beštić je ovo nazvao gestom dobre volje radnika prema novomvlasniku.Pošto od obećanog pokretanja fabrike ništa nije bilo, radnici ulazeu protest (teško bi se nazvalo štrajkom, jer je rad već obustavio poslo-211


davac). Novembra 2006. godine, Beštić im nudi da, nakon što su mupoklonili dug za plate, sada i sami pređu u jednu od njegovih firmi – ukojoj ih ne bi štitio kolektivni ugovor, niti bi imali sindikat i tsl. Radniciodbijaju ponudu i nastavljaju protest.Marta 2007. godine, ”BEK” odlazi pod stečaj. Novi vlasnik nikadanije pokrenuo proizvodnju, a dug za plate kojih su se radnici odreklida bi fabrika krenula sa radom, prikazao je, naravno, kao potraživanje”Bekoma”. Radnici su upućeni da svoje ugovore sa ”Bekomom” raskidajuna sudu. Zahvaljujući, između ostalog, dugu za zarade zaposlenih,većinski poverioci ”BEK”-a u stečaju su firme čiji su vlasnici VladanBeštić i članovi njegove porodice. Radnici-akcionari aprila 2007. godinepodnose krivičnu prijavu protiv Vladana Beštića za lažno predstavljanje,kao i protiv Miloša Jovića i Žarka Milidragovića za namernoizazivanje stečaja, međutim ni Služba za borbu protiv organizovanogkriminala ni odeljenje za privredni kriminal zrenjaninske policije ni ujednom od ovih predmeta nisu se maknuli od početka.U trenutku pokretanja stečaja, u ”BEK”-u je preostalo svega 276radnika.Nakon više obraćanja Agenciji za privatizaciju i ministru ekonomijeDinkiću, u kojima su tražili raskid ugovora o prodaji 70% društvenogkapitala i preduzimanje mera za izlazak preduzeća iz namernoizazvanog stečaja, radnici ”BEK”-a su 8. oktobra blokirali fabriku i, uzpodršku kolega iz ”Jugoremedije” i lokalne samouprave, započeli pritisakna Agenciju za privatizaciju da sprovede zakon i raskine ugovor saJovićem. Agencija 22. oktobra 2007. godine, sedam meseci nakon štoje preduzeće otišlo pod stečaj, napokon nalazi da Jović nije uspostaviokontinuitet proizvodnje u ”BEK”-u (nikada je nije ni pokrenuo), i dostavilamu obaveštenje o raskidu kupoprodajnog ugovora.Nakon višemesečnog odlaganja, Beštić 10. januara ove godine podnosii, kao većinski poverilac, usvaja plan i program reorganizacije”BEK”-a.Zajedno sa kolegama iz zrenjaninskog ”Šinvoza”, radnici-akcionari”BEK”-a su 15. januara započeli protest u beogradskom Domu sindikata,zahtevajući raskid kupoprodajnog ugovora u ”Šinvozu”, i da državapreuzme odgovornost za imovinu koju ima u ”BEK”-u i imenuje zastupnikadržavnog kapitala. U noći između 15. i 16. januara, na protestu uDomu sindikata je preminuo četrdesetogodišnji radnik-akcionar ”Šinvoza”Radislav Stojanov. Kako je bila poslednja nedelje kampanje zaprvi krug predsedničkih izbora, a nakon što su svi beogradski medijipreneli informaciju o smrti radnika ”Šinvoza”, ministar Dinkić poziva212


delegaciju radnika oba preduzeća na sastanak, izjavljuje da su oba stečajaočigledno namerno izazvana i najavljuje da će pokrenuti nadzornad radom Agencije za privatizaciju, zbog sumnje da je nesavesno radilaprilikom kontrole izvršenja ugovornih obaveza.Dva meseca nakon ovog obećanja, Viši trgovinski sud u Beogradu jeodbio žalbu radnika-akcionara ”BEK”-a na Beštićev plan i program reorganizacije.Od ministrovih obećanja ništa nije ispunjeno, a direktorAkcijskog fonda Aleksandar Gračanac je radnicima ”BEK”-a odgovorioda bi se funkcija zastupnika državnog kapitala sukobila sa funkcijomstečajnog upravnika – iako mu niko nije tražio da vodi stečaj, već dazaštiti svojih, odnosno državnih (o svome bi se sigurno bolje brinuo!)70% akcija ”dužnika” od namerno izazvanog stečaja, do kog je došloupravo nesavesnim radom državnih organa.Za razliku postupka stečaja, koji se odvija brzinom neuobičajenomza naše uslove, spor za raskid ugovora kojim su se radnici ”BEK”-a avgusta2006. godine odrekli svojih plata, i dalje nije okončan.Iz aviona se vidi!Potpuno je jasno da su Vladan Beštić, Žarko Milidragović i MilošJović prevarili 300 radnika-akcionara ”BEK”-a i Republiku Srbiju.Potpuno je jasno da su, kao i bivši većinski vlasnik ”Šinvoza” i brojnidrugi kupci u privatizaciji, namerno uveli privatizovano preduzećeu dužničko ropstvo prema svojim firmama, a potom i u stečaj, jer jeto bio najefikasniji način da se oslobode radnika, kolektivnog ugovora,malih akcionara, i da u potpunosti ovladaju imovinom ”dužnika”.Nakon što mu novembra 2006. godine nije pošlo za rukom da radnikeprevede u ”Bekom”, stečaj mu je ostao kao jedina mogućnost da ih seoslobodi bez ikakvih obaveza.Potpuno je jasno da je Vladan Beštić na prevaru preneo potraživanjaradnika na svoju firmu, kako mu ne bi ugrozili većinu u skupštinipoverilaca u unapred planiranom stečaju.Potpuno je jasno da im je Agencija za privatizaciju pomogla da izazovustečaj, da je tamo neko slep, ili je primio pare.Potpuno je jasno da je sve ovo potpuno jasno svakome u privatizacionojvertikali od ministra (trenutno Dinkić), pa do poslednjeg korumpiranogćate (već godinama Gračanac).Potpuno je jasno da sud ne mari što kriminalci koriste zakonskeforme da bi poništili prava hiljada ljudi.213


Potpuno je jasno da im se moramo suprotstaviti, ako mislimo dapreživimo.Ivan Zlatić[objavljeno u listu ''Glas radnika'', izdanju Pokreta zaslobodu, marta 2008]214


’’Magnohrom’’ – jednasasvim zakonita privazacijaZahvaljujući britanskoj kompaniji ’’Global Steel HoldingsLimited’’, nekadašnji kraljevački privredni gigant ’’Magnohrom’’,osnovan 1952. godine, koji je svojevremeno proizvodioizmeđu 120 i 130 hiljada vatrostalnih opeka, i zapošljavaooko 5 hiljada radnika, našao se u vrhu liste domaćihpreduzeća upropaštenih privatizacijom, zajedno sa zrenjaninskim’’Šinvozom’’, BEK-om i ’’Jugoremedijom’’, užičkom’’Raketom’’, kruševačkom ’’Župom’’... Agonija ’’Magnohroma’’je počela uvođenjem ekonomskih sankcija međunarodnezajednice, kada su se njegovi proizvodi ilegalno izvozili,a najveći dio zarade od ovakvih poslova odnosili posrednici,školjka-firme na ’’patriotskom’’ zadatku ’’probijanja sankcija’’.Nekadašnji gigantski proizvođač vatrostalnog programa,pretvorio se tokom devedesetih u preduzeće sa ogromnimproblemima, praktično na izdisaju – više od dvije i po hiljaderadnika je ostalo bez posla, a uposlenost proizvodnih kapacitetaje pala na svega 20 odsto. Nakon bombardovanja 1999.godine, fabrika je ostala bez najznačajnijih snabdjevača kvalitetnomrudom, rudnika ’’Goleš’’ i ’’Novo brdo’’ kod Prištine.Nakon donošenja Zakona o privatizaciji 2001. godine, Vlada je svrstala’’Magnohrom’’ među sedamdesetak ’’bijelih slonova’’ socijalističkeprivrede koji su prije privatizacije stavljeni na program restrukturiranja.Mučan projekat restrukturiranja kraljevačkog giganta, koji jepodrazumijevao nova otpuštanja, započet je u prvim mjesecima 2005.godine, i trajao je skoro godinu dana. Rukovodstvo fabrika nije bilozadovoljno odlukom Agencije i privatizacionog savjetnika da se fabrikaponudi na prodaju u cjelini, a ne, kao što je to praksa u preduzećimakoja su prošla kroz restrukturiranje, u dijelovima, međutim Agencija zaprivatizaciju nije htjela da prihvati model prodaje ’’na parče’’. Prodajau dijelovima je dolazila u obzir jedino ako se na oglas za javni tenderza prodaju čitavog ’’Magnohroma’’ ne javi ni jedan ponuđač. Međutim,cijena odluke da se ’’Magnohrom’’ u cjelini učini atraktivnim za potencijalnekupce, bila su nova otpuštanja u već prepolovljenom kolektivu.Tada je poslovodstvo fabrike, u saradnji sa Agencijom za privatizaciju,napravilo socijalni program kojim je obuhvaćeno još 500 radnika, sa215


otpremninom od 100 evra po godini staža, koju su radnici smatrali ponižavajućeniskom. Beogradski ’’Faktis’’ je nekoliko godina ranije, nasamom početku priprema za privatizaciju, procijenio vrijednost ’’Magnohroma’’na 97 miliona dolara, mada je u javnosti najčešće saopštavanoda je ’’knjigovodstvenu vrijednost teško procijeniti’’. Najvećuotežavajuću okolnost za valjanu procjenu, predstavljala je neuknjiženaimovina preduzeća – čest problem u Srbiji i čest izvor manipulacija uprivatizaciji. 1Fabrika je i u ovakvim uslovima imala atraktivan proizvodni program,ali su joj za ponovno pokretanje nedostajala obrtna sredstva,tako da su se svi, počev od sindikata, preko uprave, pa do države, slagalioko jednog – privatizaciju treba obaviti što prije, jer su smatralida jedino ona može oživjeti nekadašnjeg giganta i donijeti neke boljedane. Usvojeni program finansijskog restrukturiranja ’’Magnohroma’’obuhvatao je i tzv. ’’otpust’’ dugova prema državi i javnim preduzećima,u ukupnom iznosu od oko 40 miliona evra, što je međutim bilouslovljeno pronalaženjem kupca. Finansijsko restrukturiranje nijeobuhvatalo socijalni program i tehnološke viškove, iako su firmu i daljemučila velika potraživanja radnika, već je odlučeno da ovi problemibudu prepušteni budućem kupcu. U pregovorima između Agencije isindikata, definisani su kupoprodajni ugovor i socijalni program premakom je otpuštanje radnika bilo uslovljeno izmirivanjem dugova iisplatom otpremnine. Zaposleni u tom trenutku sa svojom platom nisumogli da sastave ni pet dana.Nakon restrukturiranja ’’Magnohroma’’, započet je proces privatizacije.Oglas za javni tender je objavljen 29. decembra 2005. godine. Premapisanju štampe, koja je ovoj privatizaciji posvetila značajnu pažnju,borbu za fabriku vodili su beogradski ’’Bomeks’’ i indijski ’’Global SteelHoldings Limited’’, iza kog stoje indijski milijarderi, braća Pramod iVinad Mital, koji su ujedno i vlasnici gotovo svih željezara u okruženju,kao i željezara u 17 zemalja širom Evrope, Afrike, Indije i oblasti Pacifika.Prema odluci tenderske komisije, ’’Global Steel Holdings Limited’’je dostavio bolju ponudu: 1,2 miliona evra kao kupoprodajnu cijenu,i 23,1 miliona evra za investicije u proizvodni program. Ugovorom jetakođe bilo predviđeno da novi vlasnik nastavi sa proizvodnjom vatrostalnihopeka i elektrotermičkih proizvoda. Novi vlasnik ’’Magnohroma’’je potpisao ugovor o kupoprodaji 21. jula 2006. godine, a pot-1 Nedavno smo vidjeli da je ministar Dinkić prodao Robne kuće ’’Beograd’’uprkos neuknjiženoj imovini, ali da je zato veliki broj stranih kompanija odustao odnadmetanja zbog spornog vlasništva RKB nad pojedinim objektima.216


predsjednik londonske kompanije Ravi Dabari je uvjeravao javnost iradnike da želi da vidi Srbiju kao ekonomskog lidera, kao i da im je ciljda obezbjede najmanje 200.000 tona čelika u regionu.Izgledalo je da svi učesnici u privatizaciji – država, novi vlasnik iradnici – žele da gigant ponovo proradi. Štaviše, reklo bi se da je Agencijaza privatizaciju svoj posao odradila iznenađujuće zakonito i korektno.Naime, ako se sjetimo da su pojedina velika preduzeća potpunouništena zahvaljujući predugom i loše vođenom postupku restrukturiranja2 i ako vidimo kako traumatično i haotično još uvijek teče komadanjekragujevačke ’’Zastave”, mora se priznati da restrukturiranje’’Magnohroma”, to jest odluka da se preduzeće proda u cjelosti, i izbornajpovoljnijeg ponuđača – ugledne svjetske kompanije iz iste branše– svjedoče o iskrenim namjerama države da firmu udome ’’strateškompartneru” pod najboljim uslovima za zaposlene. Tim prije, međutim,dalji rasplet bi morao da natjera na razmišljanje i najtvrdokornije tranzicioneoptimiste.Pored svih obećanja i obaveza iz kupoprodajnog ugovora, početak2007. godine u ’’Magnohromu’’ je obilježio početak krize – krajem februara,oko 1.000 radnika je blokiralo fabriku, a proizvodnja je obustavljenana nekoliko dana. Bio je to štrajk upozorenja koji su organizovalifabrički sindikati, zbog neisplaćenih decembarskih i januarskihzarada. Uslijedila je i prijetnja da će, ako se zahtjevi ne ispune, radnicitražiti od Agencije za privatizaciju kontrolu izvršenja ugovora o privatizaciji’’Magnohroma’’. Stanje se nije popravilo, pa krajem marta 2.200radnika ulazi u generalni štrajk, zbog neisplaćenih plata i neizvršenjasocijalnog programa. Sredinom aprila štrajk se radikalizuje – radniciblokiraju sve kapije i ulaze, kako bi spriječili promet robe i ljudi. U maju2007. godine, javnost je saznala da je iz magacina preduzeća nestalo 6tona bronze i 700 kilograma bakarne žice, čija je vrijednost procijenjenana više od 7 miliona dinara namijenjenih za izradu rezervnih delova.Krađa je otkrivena nakon vanrednog popisa u magacinu limova pogonaza proizvodnju vatrostalnih opeka. ’’Magnohrom’’ je 21. maja podnio ikrivične prijave protiv n.n. izvršilaca Policijskoj upravi u Kraljevu, radisprovođenja istrage. Dugo najavljivana privatizacija očigledno nije donijelaboljitak ni kraljevačkom ’’Magnohromu’’, ni brojnim drugim pre-2 Na primjer, ’’Prvu srpsku fabriku šećera – Dimitrije Tucović’’ je privatizacionikonsultant godinama savjetovao da se zadužuje kod poslovnih banaka kako biprije privatizacije podijelila otpremnine višku radnika, i tako postala atraktivnija zaprodaju; šećerana je, još uvijek očekujući privatizaciju, ljeta 2007. godine upravo zbogovih kredita otišla pod stečaj.217


duzećima sa ovog područja. Nezadovoljni radnici su odlučili da prekinuštrajk kojim ni posle više od dva mjeseca ništa nisu uspjeli da postignu.Borbu su nastavili sa radnih mijesta, makar oni koji su radna mjestajoš uvek imali. Odlučili su da svako od 2.200 zaposlenih tuži vlasnikaza neisplaćene zarade, dok su istovremeno od Agencije za privatizacijuzahtijevali da raskine kupoprodajni ugovor. Vanredne kontroleAgencije su počele da obilaze fabriku i da razgovaraju sa vlasnicima,rukovodiocima i radničkim predstavnicima. Međutim, sem konstatacijeda je proizvodnja opala za 40 odsto od dolaska novog vlasnika, ida ugovorene investicije još uvijek nisu izvršene, ništa nije postignuto.Vlasnicima su uporno odobravani novi rokovi za ispunjenje preuzetihobaveza. U međuvremenu, u fabričkom su se krugu pojavili i tzv. ’’sekači’’– zbog navodne zastarjelosti, najvitalnija postrojenja fabrike suugašena, razrušena, raskomadana i pretvorena u otpadno gvožđe, kojeje prodato po višestruko manjoj ceni od uobičajene. Stručnjaci i radnicise nisu slagali sa ovakvim potezom, ali njihovo mišljenje nije mnogovrijedilo. Raskomadana su gotovo cjelokupna postrojenja za proizvodnjuvatrostalnih opeka, a skoro 2 tone zaliha gotovih proizvoda koje jenovi vlasnik naslijedio od prethodne uprave, rashodovano je i prodatopo cijeni tri puta nižoj od tržišne. Kupila ih je konkurentska firmasa privatizacionog tendera, beogradski ’’Bomeks’’. Potpuno je ugašenaproizvodnja u sva tri ’’Magnohromova’’ rudnika magnezita – ’’Bogutovac’’kod Kraljeva, ’’Šumadija’’ kod Čačka i ’’Magnezit’’ kod Užica. Dokse sve ovo dešavalo, Agencija za privatizaciju je na radničke apele da sespriječi propadanje uvijek imala isti odgovor – slučaj ’’Magnohrom’’ se’’budno motri’’ i kupoprodajni ugovor će biti raskinut ukoliko se godinudana nakon privatizacije ispostavi da kupac nije ispoštovao sve svojeobaveze. Agencija, kako su navodili u svojim odgovorima, ’’ne može dasudi o ispunjenosti ugovornih obaveza pre zakonski određenog roka’’.Godinu dana od prodaje ’’Magnohroma’’ je isteklo 22. septembra2007. godine, a prva redovna kontrola Agencije je bila planirana zapolovinu oktobra. Na optužbe da krši zakon i ugovor, Ravi Dabari jeisticao ideološke parole kako su radnici zaboravili da su u privatnomvlasništvu, da više nema samoupravljanja i da moraju da rade, jer ’’akosu tokom ove godine imali 15 dana obustave rada zbog štrajka, to vrijememoraju da nadoknade i biće im isplaćene zarade, ali, naravno, neza cijeli mjesec ako su radili samo 15 dana’’. Radnici su uzvratili otvorenimpismom:’’U redu je da treba da radimo, gospodine Ravi. Ali, sa čim, kako,i za koje plate? Da bi se samo pokrenula proizvodnja potrebno je naj-218


manje 15 dana, a vi za celu godinu niste učinili gotovo ništa i sadabacate rukavicu u lice i radnicima i državi Srbiji. Ili Vas saradnici lošeobaveštavaju, ili ste i sami nesposobni da radite ovaj posao. Ali, to jeveć problem – Vašeg poslodavca. Mi Vam savetujemo da se povučetejer ste već mnogo štete naneli i ’’Magnohromu’’, i nama, i našoj državi,pa i svojoj kompaniji’’.Stav većine zaposlenih, koji već pola godine nisu primili plate u firmiu kojoj je obim proizvodnje smanjen na 22.5 odsto od dolaska novogvlasnika, bio je da i stečaj ne bi bio teže stanje od ovakvog. Poslebrojnih žalbi svih sindikalnih rukovodstava koje su upućene brojnimdržavnim institucijama, stručnjaci Agencije za privatizaciju, odnosnoCentra za kontrolu izvršenja ugovora, konstatovali su 17. oktobra 2007.godine da je ’’Global Steel’’ prekršio privatizacioni ugovor. Agencija je,u skladu sa Zakonom o privatizaciji, odredila rok od mjesec dana davlasnik obaveze ispuni, ili će uslijediti raskid ugovora. Tokom trajanjaovog roka, od 22. oktobra do 22. novembra 2007. godine, uslijedili sunovi problemi za ’’Magnohrom’’ – zbog neizmirenih dugova, isključenaje struja, pa je proizvodnja u potpunosti obustavljena. Oko 2.000 radnikaje poslato na prinudni odmor od nedelju dana, kao u najmračnijevrijeme ratova i sankcija. Fabrici je isključena i voda, obustavljen dotokgasa, a zbog nagomilanih dugova su prekinute i telefonske linije. Nekolikostotina radnika se svakodnevno okupljalo pred upravnom zgradom,ali sem sindikalnih predstavnika niko od uprave ni vlasnika nijenašao za shodno da im se obrati. Od štrajka glađu su odustali nadajućise da će Agencija za privatizaciju ipak riješiti njihove muke. Pored radnika,i bord direktora je počeo da gubi strpljenje, pa je i njih, kao svedruge radnike, vlasnik udaljio sa radnih mijesta. Konačno, 17. decembra2007. godine, nakon četiri redovne i vanredne kontrole, brojnihsastanaka i višemjesečnog vijećanja, Agencija za privatizaciju je raskinulaugovor o kupoprodaji kraljevačkog preduzeća ’’Magnohrom’’ sa’’Global Steel’’-om. Donijeta je odluka o naplati bankarske garancije od300.000 evra, i ugovorne kazne od 1.136 miliona evra. U zvaničnomobavještenju Agencije između ostalog stoji:"Imajući u vidu težak socijalni i materijalni status zaposlenih i jasnoiznet stav predstavnika zaposlenih da im nije u interesu da se ugovorraskine već da se poštuje i izvršava, Agencija je tokom proteklih godinudana više puta upućivala apel novom vlasniku i ukazala na neophodnostpostizanja sporazuma sa zaposlenima i ispunjavanja ugovornihobaveza".219


Naporedo sa ovom birokratskom bajkom, tokom istih tih godinudana ’’Magnohrom’’ je u radničkoj stvarnosti smišljeno i sistematičnouništavan. Od ugovorenih investicija u modernizaciju i razvoj svihpogona od oko 3 miliona evra u prvoj, i oko 20 miliona evra u narednečetiri godine, nije uložen ni jedan jedini cent. Socijalni program je upotpunosti ignorisan. Radnicima pored plata nisu uplaćivani ni doprinosi,a jedina ulaganja koja su evidentirana i vidna jeste 50.000 evravrijedan luksuzni ’’Krajsler’’, kupljen za čelnike kompanije.Nakon raskida ugovora razmatrane su opcije. Jedna je bila stečaj, adruga ponovna prodaja. Za drugu se zalagao veći broj radnika, jer bi utom slučaju makar polovina od njih ostala na poslu. Raskidom ugovora,radnici su se riješili nesavesnog vlasnika, ali su im ostali nebrojenineriješeni problemi. Zbog neuplaćenih doprinosa u prethodnoj godini,od 1. januara su ostali i bez zdravstvene zaštite. Krajem 2007. godine,pokrenuta je istraga zbog sumnje na pranje novca od strane bivšeg menadžmenta’’Magnohroma’’, kako domaćih tako i predstavnika ’’GlobalSteel’’-a. Kraljevačka policija je došla do saznanja da je ’’Global Steel’’podigao najmanje dva miliona evra u bankama u Srbiji iz hipotekarnihopterećenja ’’Magnohromove’’ imovine, i da je taj novac, za navodnekonsultantske usluge i fiktivne ugovore za nabavku sirovina, uplaćivanna račune raznih kompanija u Singapuru, Indiji i na Maršalskimostrvima. O svemu ovome je obavješteno i nadležno tužilaštvo, Interpolkao i Uprava za sprječavanje pranja novca. Krajem januara u tokuje bilo otplaćivanje tri kredita koja je bivši vlasnik podigao kod ’’HipoAlpe Adrija banke’’ u Beogradu. Riječ je o zajmovima u iznosu od oko1.201 milion evra. Postojala su još dva kredita kod ’’Srpske banke’’, kojasu otplaćena.Kako je moguće da se londonska kompanija zaduživala zalažućiimovinu firme koju još nije otplatila? U Agenciji za privatizaciju navodeda im se kupac nije obraćao sa zahtevom za davanje saglasnosti zauspostavljanje hipoteke na imovini "Magnohroma", i objašnjavaju daje kupoprodajnim ugovorom predviđena mogućnost stavljanja imovinepod zalogu, ali u strogo utvrđenoj vrijednosti, koja, u ovom slučaju,nije prekoračena. Zakon je, dakle, i u ovom slučaju nemoćan, kao što jei ugovor raskinut tek nakon što je kupac opustošio preduzeće. Sve poslovu zakona, od ’’Magnohroma’’ su ostale zidine i tri visoka dimnjakaiz kojih ne kulja dim. Uslijedili su i novi protesti, a Vlada Srbije je ponudilajednokratnu pomoć radnicima u iznosu od 10.000 dinara, nadajućise da će time okončati trodnevni protest. Krajem januara 2008. godine,na poziv sindikata, u fabričkom krugu se pojavio i potpredsjednik220


Vlade, Đelić, da bi se oglasio pred oko hiljadu okupljenih radnika, kojisu već desetak dana bili u protestu. Radnici su zahtijevali pokretanjeproizvodnje, hitno upošljavanje i pregovore sa zastupnikom državnogkapitala u vezi sa dugovima radnicima i povezivanjem radnog staža.Đelić je obećao rješavanje problema sa strujom, hitno svođenje računaza 2007. godinu, kako bi se znalo pravo stanje nakon pustošenja, kao iobezbjeđivanje energenata. Pomoć zaposlenima iz državnog budžeta jebila najavljena već za narednu sedmicu. ’’Nećemo dozvoliti’’, rekao je,’’da ’Magnohrom’ bude izbrisan sa privredne mape Srbije’’. Država je,kaže, odlučila da ’’Magnohrom’’ ne gurne u stečaj, već da kroz subvencijepomogne pokretanje proizvodnje, a time će biti obezbjeđena i zaradazaposlenima. Ministar Dinkić je izjavio da je konačna odluka državeda se ’’Magnohrom’’ ipak privatizuje po dijelovima, te da očekuje da ćetakva privatizacija biti uspešna. Na čemu bazira ova očekivanja, nijerekao. Prethodna privatizacija, obavljena pod mnogo boljim uslovima,dovela je fabriku do propasti.Dugovi koje je ’’Magnohrom’’ u vrijeme uprave pod kontrolom’’Global Steel’’-a napravio prema radnicima, državi, dobavljačima, bankamai drugim povjeriocima, po grubim procjenama premašuju 20 milionaevra, a u medijima je pominjana i cifra od 50 miliona evra. Posleviše od tri mjeseca, kraljevački gigant je dobio struju, čime je ispunjenojedno od Đelićevih obećanja. Novi susret sa radnicima, potpredsjednikVlade je zakazao za 1. mart, i tada je trebalo da se zna konačna sudbinafabrike. Do novog susreta nije došlo, pa su se radnici ponovo našli naulicama Kraljeva, u mirnim protestnim povorkama. Posle svega, postaloje besmisleno vjerovati Vladinim obećanjima, a mart je obilježeni dolascima u Beograd. Prvi organizovani dolazak je sveden na pješačenjeod Kraljeva do Beograda jer ni lokalna samouprava, ni Raški okrugnisu našli za shodno da im obezbjede prevoz do Beograda, gde su radnicinamjeravali da protestuju pred zgradom Vlade. Povorka je krenulapješke, ali su na kraju ipak do Beograda doputovali u autobusima. Međutim,ni taj prvi veliki dolazak, kada se okupilo oko 1.300 radnika, niostali koji su uslijedili, nisu doneli nikakvo značajno poboljšanje.Posle blokade raskrsnice Nemanjine i Knez Miloševe ulice 10. aprila,radnici su vraćeni u Kraljevo sa obećanjem, ovog puta od ministraIlića, da će im 450 miliona dinara zaostalih zarada biti isplaćeno u trirate – prva u roku od nedelju dana, druga pred parlamentarne izbore, atreća kad i ako Veljo ponovo zasjedne u ministarski presto. Najavljenaje i posjeta poveće grupe ministara Kraljevu, Ilić i Koštunica su slučajnobaš tih dana imali zakazan miting u Čačku kod Atenice, a pravni221


zastupnik radnika, izvjesni beogradski advokat po imenu Vladan Batić,poznat po tome da ne uzima u razmatranje slučajeve sa manje odhiljadu glasača… pardon, klijenata, obratio se okupljenim radnicimasa savjetom da se pouzdaju u obećanje ministra za infrastrukturu, jerbolje nemaju. Prije samo nekoliko godina, advokat Batić je u skrivenojkameri objelodanio Ilićeve seksualne fantazije o Medlin Olbrajt, ali toje već politika. Na Veljovih 450 miliona, Dinkić je odgovorio kontraponudomda obećanja treba da ispuni onaj ko ih daje kao i da ’’rešenjeza Magnohrom jeste, ne u jednokratnim potezima, već u sistemskimrešenjima; mi sa jedne strane možemo da povežemo staž radnika, sauplaćenim porezima i doprinosima za sve one koji to nemaju, sa drugestrane možemo da napravimo novi socijalni program, i to možemo’’.Istina, oni sve mogu! A radnici, izgubljeni u silnim obećanjima brojnihministara, i objašnjenjima svog pravnog zastupnika, rešili su da se vrateza Kraljevo.Najavljena posjeta ministara Kraljevu se nikada nije desila, a ’’sistemskorješenje’’ za ’’Magnohrom’’ se ubrzo formulisalo kao ’’stimulativnisocijalni program’’, odnosno nešto veće otpremnine od uobičajenih,da bi se radnici ’’stimulisali’’ da u što većem broju napuste fabriku– kako su isticali u Ministarstvu ekonomije, ’’jedino adekvatno izakonito rješenje’’. Radnicima je ponuđeno 200 evra po godini staža,uz povezivanje tog istog staža. O ovom predlogu radnici su mogli da seizjasne do 30. aprila ove godine, da bi im otpremnine bile isplaćene do10. maja 2008. godine, tik pred izbore. Očekivalo se da će oko 1.000radnika prihvatiti ovaj program, a ’’Magnohromu’’ će biti odobrene isubvencije od 20 miliona dinara mjesečno zbog pripreme za novi tenderradi, opet, što bolje, nove privatizacije. Istaknuto je i da će potraživanjaradnika po osnovu neisplaćenih zarada u ovoj fabrici imati jednaktretman kao i potraživanja radnika u svim ostalim preduzećima uSrbiji – naplata potraživanja će se izvršiti iz sredstava od privatizacije,a visina namirenja zavisi od uspjeha tog procesa. Ovaj predlog je promovisaoDinkić, a Vlada Srbije odobrila da se iz budžeta izdvoji 550miliona dinara za povezivanje staža i za otpremnine. Dinkić je javnostiobjasnio Vladinu odluku:’’Ne postoji mogućnost da se radnicima Magnohroma isplate zaostaleplate, jer bi u tom slučaju to mogli da potražuju i zaposleni u velikombroju preduzeća gde novi vlasnik nije izmirivao obavezu premaradnicima’’.Ne zna se šta je strašnije – da li ministrova objava da u velikombroju preduzeća novi vlasnici ne izmiruju obaveze prema radnicima, ili222


njegova posvećenost ’’sistemskim’’ mjerama koja mu ne dozvoljava danapravi presedan u kršenju radničkih prava.Koliko god ’’stimulativni’’ program bio loš, ne može biti lošiji odtrenutnog stanja radnika, i kakav god bio on jeste prividna slamka spasaza koju se svi grčevito hvataju. Zna to dobro i Vlada, koja zapravostimuliše kraj ’’Magnohroma’’. Radnici su zahtijevali drugi redosleddržavne intervencije kako bi se posrnuli gigant nekako oporavio – prvoisplata dijela dugovanja na ime zaostalih zarada, onda socijalni program,a zatim ’’pametna privatizacija’’. Međutim, državni redoslijed jeišao u drugom pravcu – posle silnih marševa na Beograd, tri mjesecaprotestnih šetnji po Kraljevu, nebrojenih štrajkova i brojno nebrojenihministarskih obećanja, radnicima je pred same izbore ponuđena jedinoucjena ’’uzmi, ili ostavi otpremnine’’, i subvencije kojima se ne možepokrenuti proizvodnja. Rezultat ovako perspektivne ponude se mogaoi očekivati – od ukupno 2.300 zaposlenih, 1.880 se prijavilo za ’’stimulativni’’odlazak, tako da je ’’Magnohrom’’ doveden u situaciju da nemadovoljan broj zaposlenih koji bi ostali i realizovali program oporavka.Neizvjesnost onih koji ostaju je ogromna, a otpremnine su tu. Prematvrdnjama radnika, ’’Magnohrom’’ i dalje ima mogućnosti da se oporavi,ali država, koja iz budžeta finansira ski staze na Staroj Planini,nema sluha za oporavak preduzeća od kog živi dvije hiljade porodica.Ocjenjujući odluku Vlade kao ucjenjivačku, ponižavajuću i pogubnu zanjihovo preduzeće, radnici su istakli da je isto tako poražavajuća činjenicada se uopšte nije razgovaralo o mogućim kreditnim linijamakoje bi omogućile ponovno uspostavljanje proizvodnje. Akcijski fondje nakon raskida ugovora sa ’’Global Steel’’-om postavio i tim koji jepredložio državi da proda dio imovine, uključujući specijalne programe,prostor u Kragujevcu, kao i dio stare industrije, i da tako obezbijedioko 10 miliona evra da ugasi socijalni požar u firmi i stvori uslove zapokretanje proizvodnje u pogonima u kojima je to moguće, prije svegau fabrici elektro-termičkih proizvoda. Ova opcija, očigledno, nije niuzeta u razmatranje.Broj prijavljenih za otpremnine bio je duplo veći od planiranog, paje, vjerovatno iz straha od novih protesta, Vlada odlučila da za ovu namjenuizdvoji 850 miliona dinara. Nakon svega, radnici su izjavili dasu zadovoljni ovom odlukom Vlade, ali su poslali i obavještenje sa radničkogzbora u kome apeluju na nadležne da ostanu doslijedni u sprovođenjuobećanog, kao i da je ’’politička zloupotreba’’ višemjesečnihprotesta najmanje što žele radnici ovog kraljevačkog preduzeća. Sadaim ostaje da čekaju sledeći potez Vlade, i nadaju se da će od ministar-223


skih obećanja bar dobiti otpremnine, kada se već gasi i poslednja nadada će ponovo prokuljati dim iz sva tri dimnjaka kraljevačkog ’’Magnohroma’’.Marija Radišić i Ivan Zlatić[objavljeno u listu ''Glas radnika'' i u časopisu ''Z magazin'',izdanjima Pokreta za slobodu, 15. marta 2008]224


Represija u vranjanskoj fabrici ’’Jumko’’Sve je počelo dolaskom kiparskog preduzeća ’’Zamber’’ u Vranje.To preduzeće je preko matične firme ’’Alena LT’’ iz VelikeBritanije od naše države, a preko Agencije za strana ulaganjai promociju izvoza, dobilo bespovratno šest miliona evra dabi otvorilo novih 3.000 radnih mjesta. Gazda ’’Zambera’’ JanusSavas, britanski biznismen kiparskog porijekla, potpisaoje 12. septembra 2007. godine ugovor sa generalnim direktoromvranjanske kompanije Miodragom Tasićem. Ugovoromse obavezao da kvotu od predviđenih 3.000 novozaposlenihradnika, za šta je i dobio pare, treba da popuni i sa 700 zaposlenihiz najvećeg pogona ’’Jumka’’, koji je ’’Zamber’’ zakupiodok ne izgradi svoju fabriku. Radnici su tada optužili Dinkićada daje šest miliona evra za gradnju nove fabrike, a istovremenouništava ’’Jumko’’.Oko 700 radnika konfekcije ’’Jumka’’ radilo je u ’’Zamberu’’ od januarado septembra ove godine posle čega je nove ugovore o stalnomzaposlenju pristalo da potpiše samo oko dvadeset odsto. Nije baš najjasnijezašto se država odlučila da pogon da u zakup kada nije pokušanaprivatizacija vranjanskog holdinga. U Agenciji za privatizaciju su tadarekli da je u toku priprema za objavljivanje tendera koji se očekuje uprvoj polovini 2008. godine, ali da još nije definisan broj akcija, iakoje država, preko Akcijskog fonda, vlasnik ovog preduzeća. Inače, odlukao prodaji tenderom donijeta je još februara 2006. Godine. Na sajtuAgencije nedostupni su bilo kakvi podaci o ’’Jumku’’, a postoji sumnjada preduzeće nije privatizovano i zato što menadžment nije u stanju dapripremi dokumentaciju.Zatim su uslijedili štrajkovi, protesti.... Oko 300 radnika vranjanskog’’Jumka’’ protestovalo je i ispred zgrade Ministarstva privrede uVlajkovićevoj ulici u Beogradu zahtjevajući od ministra Mlađana Dinkićada se raskine ugovor o zakupu vranjanske konfekcije sa kiparskomfirmom ’’Zamber’’ i pripremi preduzeće za privatizaciju. Dinkić, kojitada nije ni primio radnike ’’Jumka’’, izjavio je nakon završetka protestada će svi koji tog dana ne potpišu ugovor sa ’’Zamberom’’ dobitiotkaz.Od 525 radnika konfekcije "Jumko" kojima je ponuđen ugovor oprelasku na rad u kompaniju "Zamber", ugovor su u zakonskom rokupotpisala 242 radnika. Prema Programu Vlade Srbije o finansijskojkonsolidaciji kompanije i rješavanja viška zaposlenih koji je sačinilo225


Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, oni automatski postajuradnici ’’Zambera’’. Ostala 283 radnika koja su stupila u štrajk, premakazivanju vršioca dužnosti direktora fabrike ’’Jumko’’ Miodraga Tasićaostaju bez posla. Mada se takvim činom narušavaju odredbe Zakona oradu jer su radnici konfekcije u legitimnom štrajku Tasić je odgovornosti odluku prebacio na nadležne organe. Međutim, odluka o uručivanjurješenja za raskid radnog odnosa donijeta je 7. novembra na zajedničkojsednici Upravnog i Nadzornog odbora i predstavnika Skupštinekompanije kao i tri reprezentativna sindikata. Prema riječima zamjenikageneralnog direktora ’’Jumka’’ Gorana Trajkovića iz kompanije suizašla 283 rješenja koja su upućena na adrese radnika koji su članoviAsocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), koji su već tadabili u štrajku, a koji su odbili da potpišu aneks ugovora na osnovu kogih ’’Jumko’’ ustupa konfekciji ’’Zamber’’.Štrajkači su odbili da prime i rješenja i tvrde da su odluka Upravnogodbora i takav postupak rukovodstva ’’Jumka’’ nezakoniti. Odavnoje sa ovim problemom upoznata i Republička inspekcija rada koja jeuzela izjave i od radnika u štrajku i od rukovodstva, ali, za sada, nemapovratne informacije.Tasić je odluku Upravnog odbora objasnio rečenicom: ’’Radnici kojisu odbili potpisivanje aneksa ugovora o upućivanju na rad kod drugogposlodavca u zakonskom roku, stekli su uslov da im se uruči rešenje ootkazu ugovora o radu’’, a naveo je i da ’’drugog rešenja nije bilo’’ kolikogod takva odluka bila ’’bolna za te radnike i za celo Vranje’’ jer je štrajkgrupe radnika ’’Jumka’’ zauzimanjem zgrade kompanije ’’izašao iz zakonskihokvira’’ kao i da takav štrajk ’’negativno utiče na proces rada ukompaniji, izaziva revolt 2.000 radnika koji su na poslu, ometa procesprivatizacije i odbija eventualne strane partnere’’.Tako su postojeće stanje obrazložile glavešine ’’Jumka’’ dok radniciu stalnom radnom odnosu, kao i oni u štrajku sa otkazima koji ih čekaju,svakodnevno prolaze kroz torturu, što od strane poslodavca, što odstrane privatnog obezbjeđenja – produžene ruke poslodavaca. Okovirepresije su njihova svakodnevica.Snežana Veličković, predsjednica ASNS-a ’’Jumka’’ i granskog sindikataove centrale, kaže da 400 zaposlenih koji su odbili da pređu u’’Zamber’’ traže da se vrate u svoju fabriku jer kiparski poslodavac eksploatišeradnike, zahtjevajući svakog dana, uključujući vikende i praznike,robovski rad od 12 i više sati uz platu od 100 do 150 evra. Radniciističu da su i za vrijeme rada u ’’Jumku’’ dobijali mizerne plate i dasu imali zaradu od 5.000 dinara, ali su isto tako imali bar normalno226


adno vrijeme i niko nije maltretirao. U ’’Zamberu’’ se radi od šest ujutrodo pola devet uveče, a mjesečna norma je 240 sati. Primjera radi,jedan radnik sa normom od mjesečnih 230 sati dobija 11.800 dinara.Zdravstveni problemi koji su se javili kod brojnih radnika za samopola godine rada pod okriljem nove konfekcije nikog od nadležnih nezabrinjavaju kao ni zdravstveno stanje radnika štrajkača koji su svojuborbu nastavili i štrajkom glađu. Štrajkači ’’Jumka’’ su optužili Savasai da je, umesto savremene tehnološke linije, uvezao iz Rumunije iBugarske stare mašine na kojima ne mogu da postignu ni deseti dioranije produktivnosti. Ističu i nehuman odnos kiparskog gazde premasamohranim majkama i ženama. Radnice su trpile maltretiranje svakevrste. Na 45 stepeni, kolika je temperatura u pogonu kada se radi, nisusmjele ni sok da popiju, a kamoli da jedu. Čak ni one kojima je pozlilojer bi tada uslijedio i razgovor sa šefom i prijetnja otkazom ukolikose nešto slično ponovi. Istovremeno radnici se pitaju i ko je omogućio’’Zamberu’’ da, umesto 20.000 evra mjesečno, za zakup ’’Jumkove’’ fabrikeplaća dvostruko manje, kao i da za zakup njihovih mašina daje popet, umjesto dogovorenih 15 evra. Savras je od države Srbije dobio šestmiliona evra za izgradnju konfekcije koja treba da počne sa radom 1.marta sledeće godine i da zaposli 3.000 radnika. Šta je sa ovim radnicimakoji štrajkuju i onima koji rade a koje taj isti Savras najsurovije eksploatiše?Zašto se zatvara naša konfekcija, a novac se daje za otvaranjedruge? Odgovor je stigao u vidu obezbjeđenja direktora ’’Jumka’’ kojeje brutalno izbacilo dvadeset radnika u štrajku iz prostorija ove fabrike5. decembra 2007. godine. Šesnaest plaćenika Miodraga Tasića je nanajbrutalniji mogući način žene sa devetog sprata vuklo za ruke i noge,nanoseći im povrede po cijelom tijelu, a pored takve neprimjerene iprekomjerne fizičke sile radnici su bili izloženi i verbalnim uvredama.Snežana Veličković tvrdi i da je incident prijavljen policiji, ali su policijskesnage odbile da intervenišu, a da je intervenisala Hitna pomoć,mada su ljekari odbili da prave bilo kakve zapisnike o nanijetim povredama.Ovako su prošli radnici koji su već dva mjeseca u legalnom štrajkui koji ne prihvataju da pređu i rade za kompaniju ’’Zamber’’. Radnici’’Jumka’’ nisu dobili ni tu mizernu platu za mjesec novembar, ali su’’izbacivači’’ uredno plaćeni. Radnici traže ista prava kao što ih imajuzaposleni u duvanskoj industriji i drugim fabrikama u okruženju. Tražeda se ’’Jumko’’ pripremi za tender i da dobija tenderskim putem svog227


vlasnika. Traže da rade u svojoj firmi. Traže svoja prava. Traže da žive irade normalno. Mnogo li je?Marija Radišić[objavljeno u listu ''Glas radnika'', izdanju Pokreta zaslobodu, decembra 2007]228


Povratak polici?Radnici u Srbiji dvadeset godina kasnijeSedam godina je prošlo od usvajanja Zakona o privatizacijii faktičkog početka tranzicije Srbije ka kapitalizmu, a naširadnici kao da s vremenom sve manje razaznaju pravila novihigara – da više nemaju zaštitnike na dvoru, već da morajutražiti saveznike u društvu, koje, međutim, nikada neće stećiako ne pokažu brojnost, rešenost i doslednost u borbi za svojaprava. Na žalost, sve su češći primeri medijski atraktivnih"događanja radnika" koja posustaju već na prvom cenkanjusa ministrima, pa kad ih vlast potom prevari, za nastavakprotesta više nemaju ni ono malo pažnje i podrške javnostisa početka, jer je iza rečene borbe za uspostavljanje načelau međuvremenu prozevala "suđena" pohlepa za ovoliko, ilionoliko stotina evra po godini staža. S druge strane, primeriborbe koja može dati konkretnije rezultate još uvek su retki.U se i u svog ministraPoslednje što želim je da bilo koga prozivam zato što su ga namagarčiliDinkić, ili Veljo Ilić – nakon skoro dve decenije ekonomskogiscrpljivanja, razumem zašto su radnici i mali akcionari Robnih kuća„Beograd“ prihvatili da radnička i vlasnička prava zamene isplatom„štrajkarine“, odnosno zašto su, u uslovima raspomamljene korupcijeu Srbiji, rizik pravne borbe pred državnim institucijama zamenili rizikomda notorno lažljivi ministar ekonomije neće održati reč i isplatitiim ono što im po zakonu ne pripada (u Vladinom zaključku, ove apanažeza prekid štrajka, a radi prodaje imovine Robnih kuća Baji Plavom,nazivaju se „posebnim otpremninama“). Takođe razumem stanovišteradnika Magnohroma da im, posle pustošenja fabrike u privatizaciji,danas praktično nije ostalo ništa sem poverenja u predizborni interesministra za infrastrukturu da sa računa svog ministarstva, nenadležnogza ekonomiju, rad, socijalna davanja, bojlere... proneveri dodatnih150 miliona dinara kako bi im isplatio prvu ratu duga za zarade. Moram,hteo – ne hteo, da razumem i nedavno javno izgovoreno ogorčenjeradnika RKB što je ovima iz Magnohroma obećano više. Eventualnasolidarnost, pa makar i na reketiranju ministara, nikome nije nipala na pamet, a znam za više slučajeva gde su je namerno izbegavali229


isti oni kolektivi koji su rešili da osvedočenim prevarantima iz vlasti jošjednom ukažu «poverenje».Organizaciona struktura novijih radničkih protesta, kako čujem uprolazu, pojedinim nepažljivim posmatračima budi nadu u okretanjesrpskih radnika savremenim koncepcijama direktne demokratije. Sindikatse, naime, sve češće gubi kao presudan organizacioni faktor, azamenjuju ga ad hoc protestni odbori u kojima sindikalni lideri imajutek po jedan glas, ravnopravan sa pojedincima direktno izabranim naprotestnim zborovima, predstavnicima malih akcionara, penzionera isl. Protestni odbori uglavnom imaju vrlo ograničen mandat – da pregovarajuo uslovima isplate, te da nipošto ne odustaju od visine novčanogiznosa; i najbitnije organizaciono načelo da se u datoj stvari ima zaboravitina bilo kakve (lične, ideološke, koncepcijske...) sukobe među postojećimsindikatima i drugim asocijacijama. Motivi za ovako minimalannačin organizovanja često imaju veze sa razočarenjem u (korumpirane,birokratizovane, nejake... izaberite sami) sindikalne organizacije,ali i sa krajnje praktičnim razlozima – za ostvarenje zahteva poput ’’posebnihotpremnina’’, ozbiljnija organizacija zaista nije neophodna. Štose ’’prevazilaženja sindikalnih razmirica’’ tiče, i pored nezasite želje dapoverujem u iznenadno, barbarogenijalno klasno sazrevanje, moramga pripisati oportunizmu ’’nemešanja u politiku’’.I šta smo na kraju zasejali?Oko sedamsto bivših radnika RKB je ostalo bez ’’posebnih otpremnina’’,jer u prekratkom roku koji im je Dinkić razrezao nisu prikupilitraženu dokumentaciju; od Veljovog obećanja radnicima Magnohroma,do izbora je ostao Dinkićev ultimatum da prihvate ’’stimulativneotpremnine”, ili propadnu zajedno sa fabrikom; i da ministri ispunedata obećanja, radnicima ostaje nešto malo para koje će brzo potrošitikod monopolista, i proneverama razorena država u kojoj će moćnijiprevaranti (ministri, monopolisti) imati apsolutnu vlast, a građani ništa,sem etikete manje sposobnih prevaranata i kompleksa saučesništvau privatizacionoj pljački koji će im povremeno, uglavnom o prvomajskimpraznicima, nabijati nevladini moralisti.Nepoverenje radnika u sopstvene snage, njihova iluzija da je realnasamo ona borba koja ima pokrovitelja u vlasti, te sitničarenje pri artikulacijisvojih interesa i razlika u odnosu na druge kolektive (to jestbojazan da bi se prelazak granice sebičnosti opet mogao tumačiti kao’’bavljenje politikom’’), bez sumnje su posledica višedecenijskog licemerja’’radničke’’ države koja je zapravo bila partijska.230


Kako došli, tako ošli…’’Došli kao radnici, a razišli se kao Srbi’’, krilatica je kojom se najčešćesumira okupljanje rakovičkih radnika ispred Skupštine Srbije, onokoje se, pre tačno dvadeset godina, okončalo Miloševićevim raspuštanjemna ’’radne zadatke’’, i označilo raskid sa večitom ’’prvom fazomkomunizma’’, te prelazak na ’’olako obećanu brzinu’’ kosovskog raspleta.Ništa što Bžežinski nije predvideo još početkom šezdesetih, reklo bise. Međutim, premda se u načelu slažem da srpski proletarijat nije bašviteški abdicirao sa ’osvojenih pozicija’, važno je primetiti da Rakovičanipred skupštinu nisu došli kao radnička klasa, jer su prethodnihčetrdesetak godina, u zamenu za pristojan život, široko saučestvovali usopstvenoj depolitizaciji – sindikat je uglavnom slao na more, radničkisavet pretežno vodio abrove, a ’’samoupravljalo’’ se mahom u Komitetu(bilo je, siguran sam, i suprotnih pojedinačnih slučajeva, ali odvećpojedinačnih). O razlozima rakovičkog marša, iskazanim ili ne, danasje teško govoriti – dostupni pisani izvori uvek su fiksirani na Miloševića– ali i slepom je jasno da se masa iz IMR-a ne pokreće tek tako putcentra samo zbog niske najamnine, već da su ih na put naterale crneslutnje zbog odjeka ’’glasnosti’’ i krize zajedničke države. Ovi razlozi su,međutim, ostali neartikulisani, ili debilizovani na ’’jagnjeće brigade’’,’’tačku na pljačku’’ i sl, jer političkim jezikom Titovi proleteri nikadanisu govorili, pa kad im se Sloba, iz straha od moguće politizacije, obrationa nacionalističkom, vratili su se kućama spokojni što komitet i daljeizdaje direktive. Dakle: ’’Došli su kao najamni radnici koji su čuli dafirma više ne postoji, a uprava im je objasnila da su od danas najamniSrbi; politički, nikada nisu bili ni jedno ni drugo”. Zbog čega je to baštoliko bitno da se iskasapi onako lepa krilatica?Simplifikacija o prevođenju radnika u Srbe, podržava jednu od najopasnijihdeterminanti našeg javnog govora – o nekakvom kontinuitetupolitičke nekompetentnosti naroda, skoro do fatumskih razmera.Većina se, kažu ’’demokratski” moralisti u rasponu od ’’Peščanika” doVoje Koštunice, u Srbiji vazda opredeljuje za pogrešne!Tako dolazimo do sve popularnijih stavova:-volja naroda nas je upropastila kroz komunizam i nacionalizam,zato važne odluke mora početi da donosi elita;- politika je polje manipulacija neukim i lakovernim korisnicima’’socijalnog mira’’, zato javnim poslovima treba da upravljaju eksperti;- demokratija ne može da spreči korupciju u državnom sektoru,zato se sva javna dobra moraju privatizovati;231


- korporativno odgovorni zagađivači štite životnu sredinu od komunistai Srba, koji pišaju po haustorima;- samoupravljanje je izazvalo ratove, sankcije i bezakonje, zato danassvim raspoloživim sredstvima treba suzbiti radničko akcionarstvo;- radnici su glasali za rat i ratne zločine, pa ih sada treba kaznitiotpuštanjem i ukidanjem sindikalnih prava;- u novim preduzećima treba sprečiti osnivanje sindikata i osmočasovnoradno vreme, da se zlo više nikad ne ponovi;- ako si obespravljeni radnik, Kosovo ti mora biti na srcu.U Srbiji koja ipak funkcioniše i mimo režimskih i komercijalnih medija,kakva-takva politizacija radnika počev od 2000. godine je moždajedina šansa da nezaustavljiva tranzicija ka kapitalizmu dobije ikakavdemokratski elemenat. Na žalost, izgleda da današnjim vlastima političkaartikulacija radnika smeta makar koliko i nekada Miloševiću –činjenica da je diktatura faktički okončana političkim štrajkom rudara’’Kolubare’’, u javnosti se pominje samo kad ne može da se prećuti, dokje fenomen ”kriznih štabova” u društvenim preduzećima i privatnimfirmama u većinskom vlasništvu radnika-akcionara iniciran oktobarskimpromenama, ostao nerasvetljen kao ni jedan drugi u novijoj srpskojistoriji, a talas štrajkova započet 2003. godine, kojima se zahtevazakonitost u privatizaciji, i dan danas se pretežno konotira kao antidemokratski,radikalski, neokomunistički, pokosovski…Problem, naravno, dodatno komplikuje potpuno izjednačavanjeSFRJ sa Miloševićevom Srbijom, koju nismo ni dotakli jer i ne zaslužujepismen komentar. Samo ću konstatovati da, naporedo sa brojnimstranputicama, i najdemokratskije inicijative u današnjoj Srbiji ipakpotiču iz poslednjeg vremena koje pamtimo po pristojnom životu, akoveć ne po političkim slobodama – iz srca počivšeg samoupravljanja.Zrenjaninska alternavaRadnici-akcionari zrenjaninskih fabrika Jugoremedija, Šinvoz iBEK okupili su se oko borbe za ostvarenje makar onoliko prava da sepitaju za privatizaciju svojih preduzeća koliko im to garantuju srpskizakoni i privatizacioni ugovori. Od veze između radničkog akcionarstvai nekadašnje institucije samoupravljanja, ne treba tek tako bežati samozato što je u pežorativnom ključu ’’razotkrivaju’’ kojekakvi provincijskineoliberali. Radnici Jugoremedije, naime, nisu poverovali da su vlasnicisvoje fabrike samo zato što im je neka vlast u nekom istorijskomtrenutku podelila neke hartije od vrednosti i rekla: ’’Vi ste od danas232


mali privatnici!’’, već svoj doživljaj vlasništva nad fabrikom bez sumnjeteku iz vremena kad su nad njome ’’samoupravljali’’ (gradili je, unapređivali...).Međutim, ideološka diskvalifikacija ovog doživljaja, bila jerazlog da se zakoniti većinski privatni vlasnici Jugoremedije godinamabore protiv ideološki podobnog uzurpatora, u sred srede tranzicije kakapitalizmu. Nakon njihove pobede marta 2007. godine, i uz njihovusvest da će pobedu zaštititi jedino ako je rašire kroz druga preduzeća idovedu na nivo načela, virus borbe za radnička prava preko prava naprivatnu svojinu je zahvatio i BEK i Šinvoz, i danas je verovatno najdemokratskijainicijativa u društvu koje na krilima tranzicije srlja u nekuvrstu korporativnog feudalizma.Politika tranzicije od 2001. godine, uprkos zakonskim rešenjimakoja tu i tamo ipak teže brizi o socijalnim aspektima vlasničke transformacijei restrukturiranja privrede, nametnula je manir da se ekonomskapitanja i problemi u privatizaciji rešavaju bez učešća radnikai malih akcionara: oni se nizašta ne pitaju u pripremi za privatizaciju,njihova upozorenja na kršenje zakona i ugovora se ignorišu i ismevaju,ali ako na kraju ipak utvrdi nezakonitost, Agencija za privatizaciju raskidaugovor i traži novog kupca ponovo tretirajući oštećene radnike imale akcionare kao objekte, a ne kao učesnike u procesu privatizacijekoji su se jedini (zbog zaštite svojih interesa, naravno, ne iz pukog ’’legalizma’’),zalagali za poštovanje zakona i ugovora. Jasno, jer kršenjeugovora nije ni bilo pravi razlog za raskid – hiljadu puta smo videlikako kupci bliski vlasti krše ugovor bez ikakvih posledica, ali ako iznekog razloga izgube političku podršku, ugovor će se raskinuti iz istihonih razloga koji su im do juče tolerisani, a Agencija će zatim preprodatipreduzeće bez ikakve odgovornosti prema radnicima i malim akcionarimačiju je imovinu i radna mesta uništila tolerišući bezakonje.Zrenjaninski Šinvoz je vrlo karakterističan primer – u protekloj predizbornojkampanji, G17+ i LSV su otvorili aferu oko poslova izmeđuŠinvoza i Železnice Srbije, jer im je odgovarala u obračunu sa strankomministra za infrastrukturu. Međutim, ako ste pažljivo slušali Čanka dokje mahao krivičnim prijavama i Dinkićeve pretnje SBPOK-om, jasnovam je da njihovo ’’rešenje’’ za Šinvoz ne uključuje izlazak iz lažnogstečaja i obeštećenje radnika i malih akcionara, privatnih vlasnika 44%fabrike. Oni treba da su presrećni ako firma izađe iz stečaja, da ćute irade ako gazda koji ih je uveo u stečaj zaposli svakog desetog i nastavida ’’beleži rast”, i naročito da paze da se nizašta ne pitaju, ako hoće dabudu jedan od deset.233


Notorno je, uostalom, da ni jedan Dinkić neće sagledati privatizacijuŠinvoza sa stanovišta interesa radnika-akcionara, sve dok bude mogaoda ih zamlaćuje aferama, stimulativnim, ili makar posebnim otpremninama.Samo od radnika-akcionara Šinvoza, i podrške njihovih kolegaiz drugih zrenjaninskih preduzeća, zavisi da li će ih i ministar, vlasnik,ostali učesnici u privatizaciji, javnost... prepoznati kao subjekte, ne kaonekretnine. Samo od radnika u Srbiji zavisi da li će postati društvenasnaga sa jasno artikulisanim političkim zahtevima, ili će nestati sa političkescene kao sitniš u završnim računima predizbornih kampanja. Interesiza ’’mešanje u politiku’’, sada su im bez sumnje mnogo jači negou vreme države koja se samoproglasila ’’radničkom’’. Da li će, nakondugog niza petoljetki tokom kojih su se odrekli političkog delovanjau zamenu za zatupljujuću poziciju dvorskih mezimaca, radnici uspetida povrate moralnu i intelektualnu oštrinu neophodnu za demokratskipreobražaj društva krojenog po meri Miškovića?Ivan Zlatić[objavljeno u listu ''Glas radnika'', izdanju Pokreta zaslobodu, 1. maja 2008]234


Šinvoz – primer pljačke i simbol solidarnosSlučaj zrenjaninskog Šinvoza oslikava svu dubinu propadanjaprivrede i društva u Srbiji nakon osam godina tranzicijeka kapitalizmu. Istovremeno, međutim, borba radnika Šinvozaza oporavak preduzeća ukazuje na način kako se propadanjemože zaustaviti.Vladin Savet za borbu protiv korupcije, Anketni odbor Grada Zrenjaninao Šinvozu i čitava progresivna javnost u Srbiji, slažu se u ocenida je Šinvoz namerno oteran u stečaj, u dogovoru između bivšeg većinskogvlasnika Nebojše Ivkovića i Agencije za privatizaciju. Ivković je,kao i mnogi slični njemu, hteo neograničenu samovolju nad preduzećem(veću čak i od one koju mu daje Zakon o privatizaciji!), a da bi jeostvario, morao je da se reši svih zakonskih i ugovornih obaveza premadržavi, malim akcionarima i zaposlenima, to jest da fabriku zaduži kodsvojih firmi, obustavi proizvodnju, izazove stečaj, a onda preuzme celokupnuimovinu kao najveći poverilac. U Srbiji ovo nije nikakav izuzetak,naprotiv, radi se o rasprostranjenom obrascu pomoću kog su razniIvkovići opljačkali na hiljade Šinvoza, ostavivši radnike bez posla, akcionarebez imovine, državu bez privrede.Podjednako odgovorna za pljačku koliko i Ivković, korumpiranadržavna administracija troši naš novac na smišljanje uvek novih „pravnih“izgovora, sa uvek istim zaključkom: lopovi su u pravu, a mi nismo!Neke „mafije“ se, istina, povremeno hapse, ali samo da bi se zataškalanekontrolisana moć prave mafije – političke i finansijske elite, čija jesamovolja svakim danom sve veća. Političari iz bivših i sadašnjih režimase, doduše, povremeno međusobno optužuju za nekakve „afere“,ali kada bi zaista bilo namere da se „afere“ razreše, Velimir Ilić bi većnaveliko odgovarao zbog stanja u koje je tokom svog mandata doveoželeznicu. Činjenica da se protiv Ilića ne vodi nikakav postupak, a da jeIvkoviću omogućeno da zatvori jedinog preostalog remontera vozovau Srbiji, jasno ukazuje na sporazum između političkih stranaka – onošto jedna vlada pokrade, sledeća će prosto pustiti da propadne, da sene bi postavilo pitanje odgovornosti i zaustavio mehanizam pljačke izataškavanja u kom se svi tako dobro snalaze. Zato borba za oporavakŠinvoza predstavlja opasnost za svaku vladu, i zato će svaki Mrkonjićsamo nastaviti tamo gde je stao neki Ilić.Deindustrijalizacija kroz koju prolazi naša privreda nije samo posledicastihije. Hiljade radnika koji su nekada radili u moćnoj zrenjaninskojindustriji, danas se nadaju zaposlenju u green field preduzećima,235


gde im je od kvalifikacija potrebno da znaju da broje do 10, da nisu daltonistii da pristaju na nadnicu nižu od ostalih u regionu. Po uzoru nazrenjaninsku „viziju“, širom Srbije niču nove „Slobodne zone“. S drugestrane, „bolonjska“ reforma nalaže da se visoko obrazovanje prilagodizahtevima tržišta, kojim caruje pakt između vlasti i kapitala, tako daSrbija sve više postaje, ako već nije i postala, duboko podeljena izmeđuobespravljenih nekvalifikovanih radnika na jednoj strani, i samovoljnihmoćnika i njihovih eksperata za prodaju magle na drugoj. Industrijapoput Šinvoza se, jednostavno, ne uklapa u ovakav koncept društva,odnosno u cenu rada do koje ovakva tranzicija treba da dovede.Dinkićevo Ministarstvo ekonomije je nedavno ocenilo da su građanisuviše očekivali od privatizacije, i da ovaj proces nije mogao dareši sve nagomilane probleme u privredi. Verovatno i nije. Ipak, Šinvozje osnovan u Austro-Ugarskoj 1887. godine. Radio je i u karađorđevićevskoj,i u socijalističkoj Jugoslaviji, i Miloševićevoj Srbiji. Preživeo jedva svetska rata i sankcije UN ne prestajući sa radom, da bi na posletkudočekao i „demokratiju“ Dinkića i Velimira Ilića.U državi sa najgorom železnicom od svih prethodnih, Šinvoz je paopod stečaj.Gde je izlaz?Uz solidarnu podršku kolega iz Jugoremedije i drugih zrenjaninskihpreduzeća, radnici Šinvoza su se krajem 2007. godine organizovalida ne dozvole propast svog preduzeća. I pored činjenice da već dvegodine nemaju nikakva primanja, uprkos svim tragedijama koje su ihzadesile (u noći između 15. i 16. januara 2008. godine, na protestu uDomu sindikata, preminuo je četrdesetogodišnji radnik Šinvoza RadislavStojanov; prethodnih godina, trojica radnika su zbog nemaštineizvršila samoubistvo), protest radnika Šinvoza i dalje ne jenjava. Naprotiv,njihova uporna i dosledna borba, sa zahtevom da im se vratioteto vlasništvo i da Šinvoz ponovo proradi, poslednjih meseci je počelada daje sve ozbiljnije rezultate. Iako sud i tužilaštvo i dalje odbijajuda prihvate činjenice koje očigledno ukazuju na prevaru, birokratskiizgovori postaju sve besmisleniji kada se souče sa širokom javnom podrškomradničkoj borbi, kako domaćom tako i međunarodnom. Pismopodrške koje je potpisao Noam Čomski, samo je najpoznatiji primersolidarnosti sa radnicima Šinvoza. Prethodila mu je podrška čitave lokalnezajednice, počev od kolega iz drugih preduzeća, pa do Skupšti-236


ne Grada Zrenjanina, koja je početkom marta ove godine jednoglasnousvojila nalaze i preporuke Anketnog odbora.Solidarnost je naše najjače oružje u borbi protiv moćnika. RazniMiškovići su sve drugo već odavno “privatizovali” – političke stranke,vladu, opoziciju, vojsku, policiju, sudije, eksperte, medije – ali solidarnapodrška nas ostalih se prosto ne može kupiti, i u njoj leži naša najvećasnaga.Na žalost, kriza duga skoro dvadeset godina, učinila je da se okrenemoisključivo preživljavanju, i u tome leži najveća snaga vlasti u Srbiji.Ipak, primer borbe zrenjaninskih radnika govori da može i drugačije.Pre pet godina, Jugoremedija je bila jedan u moru štrajkova protivkorupcije u privatizaciji. Marta 2007. godine, postala je jedina fabrikau Srbiji kojom upravljaju radnici-akcionari. Decembra iste godine,Jugoremedija je bila prvi solidarni oslonac u borbi radnika Šinvoza.Danas, radnici Šinvoza su na pragu uspeha koji će biti oslonac za daljuborbu. Njihov uspeh, međutim, sada zavisi od širine solidarne podrškeiz čitave Srbije.Takođe, od širine solidarne podrške u Srbiji zavisi i da li ćemo postatipijaca jeftine radne snage, ili društvo slobodnih ljudi.Radnici različitih preduzeća u Srbiji, koje spaja upropašćavanjeistovetnim privatizacijskim mahinacijama, danas se sami i izolovanibore protiv finansijske i političke mafije. Ukoliko se tako nastavi, ovaće borba biti osuđena na propast. Zrenjaninski radnici uspeli su da seudruže na nivou nekoliko preduzeća i grada, ali to nije dovoljno da senaša prava nametnu iznad interesa moćnika. Zbog toga pozivamo svekoji žele da žive u slobodi od mafijaške represije, životom dostojnim čoveka,da podrže borbu radnika Šinvoza za pravo na život i rad, tako štoće potpisati pismo upućeno predstavnicima vlasti u Srbiji sa zahtevomda prekinu da štite interese mafije, i da rade ono što jeste posao vladekoja sebe naziva demokratskom – da sprovode volju naroda.U ovom slučaju, to znači:- da vrate Šinvoz njegovim zakonitim vlasnicima, radnicima-akcionarimai Republici Srbiji.- da u saradnji sa radnicima-akcionarima Šinvoza omoguće da fabrikaponovo proradi.Solidarnost nije samo vrlina nas ”običnih” ljudi, ona je i naš prevashodniinteres, jer nemamo na koga drugog da se oslonimo, sem jednina druge.237


Sadašnja podrška borbi radnika Šinvoza postaće oslonac svakoj daljojborbi za istinsku demokratizaciju društva koja je u interesu svihnas.[objavljeno u listu ''Glas radnika'', izdanju Pokreta zaslobodu, aprila 2009]238


Suočavanje s prošlošćuZašto su radnici nepoželjniIako je Zakon o privatizaciji iz 2001. godine ostavio radnicimamogućnost da otkupe imovinu koja im je istim tim zakonomoduzeta, u praksi se vrlo brzo pokazalo da je svaki, pa inajkržljaviji izdanak ratno-pljačkaške ekonomije, ideološkipodobniji da postane vlasnik nekog preduzeća nego radnicikoji su to preduzeće, sa manje ili više odgovornosti, znanjai uspeha, godinama gradili i razvijali. Priča o borbi radnikazemunskog Veterinarskog zavoda da kupe 70% društvenogkapitala svog preduzeća, spada u najbrutalnije primereideološke hajke protiv “bauka samoupravljanja”. Žrtve nisusamo jedna prosperitetna firma i njeni radnici. Poraz koji je,i pored zavidne upornosti i organizovanosti, doživeo Konzorcijumzaposlenih Veterinarskog zavoda, pre svega govorio mogućnostima da Srbija u dogledno vreme postane državau kojoj će svi građani biti jednaki pred zakonom. Razgovorsa predsednikom konzorcijuma zaposlenih Veterinarskogzavoda Dušanom Petrovićem, počeli smo podsećanjem navremena kojih više niko ne želi da se seća.Dušan Petrović: U vreme Miloševićevog dolaska na vlast radio samu Preduzeću za vodne puteve Ivan Milutinović PIM, koje je osamdestihgodina bilo jedno od navećih preduzeća ne samo u bivšoj Jugoslaviji,već u svetskim razmerama. Po izveštaju Ujedinjenih Nacija, PIMje tada bila 48. kompanija u svetu po obimu zaključenih poslova: oko700 miliona dolara za izgradnju luka Bengazi, Misurata u Libiji i jošnekoliko projekta u SSSR-u, Čehoslovačkoj, Ujedinjenim ArapskimEmiratima, Kuvajtu, Iraku... U to vreme sam bio pomoćnik direktoraza ekonomsko-finansijske poslove, a 1990. godine sam postao komercijalnidirektor.Prvi lični susret sa Miloševićevim političkim stavovima imao samna svečanosti puštanja u rad Termoelektrane Drmno, mislim da je tobilo negde u jesen 1988. godine, On je tada održao jedan od svojih prvihgovora nabijenih emocionalnim patriotizmom. Činilo mi se da jesamo nedostajalo da se na bini pojavi trubač i da nas zvukom trube239


pozove na juriš u borbu za spas Srbije. Osim ovoga, na mene je značajanutisak ostavila i Osma sednica CK SKS, jer smo svi osećali da je todogađaj koji menja Srbiju, a svima nama će promeniti živote. Naravnoda tada nisam mogao da spoznam krajnje domete ove priče, jer sam sasvojih tridesetak godina života bio prilično politički neiskusan, ali jebilo jasno da više ništa neće biti kao što je bilo.Šta se promenilo početkom rata i ekonomske krize?Početak rata na prostorima bivše Jugoslavije dočekao sam u Građevinskompreduzeću Ratko Mitrović, gde sam obavljao funkciju rukovodiocanabavke i člana Upravnog odbora kompanije. Naravno, rat jepromenio sve, ne samo na područjima gde su se vodile ratne operacije,već i u Srbiji, gde je došlo do rapidnog propadanja morala. Bitange,secikese, prevaranti i gadovi svih vrsta proglašavani su za sposobne iuspešne, a za normalne ljude više nije bilo mesta.Najtežu godinu, hiperinflatornu 1993. sam preživeo kao i najvećideo populacije u Srbiji, ne računajući pomenute gadove, - jadno. Suprugau drugom stanju na očuvanju trudnoće, sankcije, ekonomskablokada, a plata 4 marke. Početkom decembra 1993. primili smo platuza novembar, i dok sam došao do kuće - desetak autobuskih stanica odSajma do Zemunske bolnice - u samoposluzi sam za taj novac mogao dakupim samo dve flaše vinjaka. Doduše izbor i nije bio preterano veliki,jer je u prodavnici od nekoliko stotina kvadrata na jednom rafu stajalosamo nekoliko flaša vinjaka. Ostali rafovi su bili potpuno prazni. Činimi se da se u životu nisam osećao poniženije nego tada kada sam ušaou kuću noseći pod miškom dve flaše vinjaka kupljene za celu platu.To je bilo jedno od značajnjih raskršća u mom životu. Postojale susamo dve mogućnosti: ili da postanem jedan od onih gadova i počnemda kradem firmu i rukama i nogama, a zamislite kakvu sam mogućnostza to imao jer sam bio rukovodilac nabavke; ili da prihvatim ponudupreduzeća i odem da radim na gradilištu u Jalti. Odlučio sam se zaUkrajnu, jer nikada sebe nisam mogao da vidim kao lopova i otimača.Sama odluka nije bila jednostavna, jer sam kod kuće ostavio supruguu petom mesecu trudnoće, ali je prevagu odnela želja da ostanem normalan,neispraljanih ruku. Iako plata nije bila neka, 600 američkih dolara,omogućila je da moja porodica preživi verovatno najteže trenutkeu životu, a da ja ne postanem lopov.Posle je sve išlo nekako lakše, jer mi se u jesen 1994. godine u Sočiju,gde sam radio posle gradilišta u Jalti, pridružila supruga i petomesečnisin, pa je porodica ponovo bila na okupu. O ratu i sankcijama240


smo čitali iz novina koje smo dobijali jednom u petnaest dana i pisamarodbine.Kada ste počeli da radite u Veterinarskom zavodu?Sredinom juna 1997. godine prešao sam iz kompanije Ratko Mitroviću Veterinarski zavod na mesto komercijalnog direktora. Taj posaosam radio godinu dana, dok nije došlo do puča u kom je smenjen generalnidirektor i počišćena cela rukovodeća garnitura, a ja sam premeštenda radim neki besmisleni posao u finansijskoj službi. Ja nisamčovek koji se lako predaje, tako da sam tada ostao u Zavodu čekajućiono što je moralo da se desi, a to je privatizacija.Dolazi do pada Miloševića, u kom su presudnu ulogu odigraliradnici kolubarskih rudnika. Političke promene zatimdaju impuls za promene u privredi, pa naporedo sa DOSovimkriznim štabovima, u velikom broju preduzeća radnicisamoinicijativno smenjuju korumpiranu upravu i pokušavajuda krenu putem oporavka. Da li je u Veterinarskom zavodudošlo do ovakvih previranja?U Veterinarskom zavodu nije bilo nikakvih promena, a nije ih nimoglo biti. Rukovodstvo firme je čvrsto držalo stvari u svojim rukamauz pomoć Samostalnog sindikata, koji je tada bio jedina sindikalna organizacijau firmi. Radi se dakle o onom starom paradržavnom sindikatuu koji su ljudi automatski učlanjavani kad zasnuju radni odnos.Mehanizam je funkcionisao savršeno – generalni direktor je radio štaje hteo, pokrivao ga je predsednik sindikata, za koga se inače pričalo daje jedne noći izgubio cipele bežeći preko ograde od službe obezbeđenja,a pričalo se i da je bio povezivan sa nestankom nekih mašina za šivenjevreća i njihovom prodajom konkurentskoj fabrici stočne hrane iz okolineBeograda. Ovome je zbog podrške generalnom direktoru za uzvratzapošljeno nekoliko članova porodice u firmi. Zbog ovakvog odnosasnaga u Veterinarskom zavodu nije organizovan nikakav krizni štab, alije zato rukovodstvo zajedno sa sindikatom organizovalo zborove protivformiranja kriznih štabova, na kojima su ljudi ubeđivani da nemapotreba za promenama, da je sve lepo i idilično. I bilo je lepo i idilično,ali samo za neke. Zbog straha od gubljenja pozicija tadašnji generalnidirektor je odbio zahteve da firma iskoristi šestomesečni prelazni periodi uđe u privatizaciju po starom zakonu o vlasničkoj transformaciji iz1997. godine, po kome su radnici imali prioritet u otkupu akcija firmi.Mada, događaji koji su usledili jasno ukazuju da su postojali i drugi241


motivi da Veterinarski zavod ne uđe u privatizaciju po zakonu koji jezaposlenima omogućavao kontrolu nad većinskim paketom akcija.Naravno, u firmi je bilo i onih kojima se sve to što se događalo nijesviđalo, ali nisu bili organizovani. Zbog toga je posle 5. oktobra nekolikoljudi odlučilo da formira konkurentsku sindikalnu organizaciju,koja je registrovana u sastavu UGS Nezavisnost. U novi sindikat seza nekoliko dana učlanilo oko 120 od ukupno 370 zaposlenih, koji sukrenuli u žestoku sindikalnu borbu kako bi se sprečio generalni direktorda obezvredi firmu i pomogne nekome da je kupi u bescenje. Ovajsindikat je zapravo bio ta snaga u Veterinarskom zavodu koja je četirigodine vodila borbu da firmu kupi Konzorcijum zaposlenih.Prvi tender je raspisan već 2001. godine. Šta se tada dešavalo?Na prvom tenderu je učestvovao samo jedan ponuđač – Delta M izBeograda. Naravno, generalni direktor je aktivno učestvovao u privatizacijina strani ponuđača, čineći sve da upravo taj kupi firmu za besmislenomale pare, i to uglavnom naše, jer je sav novac Veterinarskogzavoda bio na računu kod tadašnje Delta banke, deo čak i u depozitu.Pritom su nam iz jedne firme koja je bila zainteresovana za učešće natenderu rekli da su se povukli jer im je iz Agencije za privatizaciju priličnojasno signalizirano da ne daju ponudu. Da je tender bio nameštenukazuje i činjenica da je tekst javnog oglasa koji je objavljen u domaćimsredstvima informisanja na srpskom jeziku bio drastično različit odonoga koji je na engleskom jeziku objavljen u inostranoj štampi, npr. uFinacial Times-u. Zbog tog falsifikata je na kraju tender i bio poništen,ali ni to nije bilo lako jer je tadašnji ministar za privredu i privatizaciju 1i pored očiglednih dokaza odugovlačio poništenje tendera šest meseci.Predstavnik Samostalnog sindikata se za to vreme zalagao da se obustavipostupak za poništenje, to jest da se firma proda Delti.Da li je on bio predstavnik zaposlenih u tenderskoj komisiji?Ne, član tenderske komisije ispred zaposlenih je prvo bio jedanmomak iz nabavke, koji je inače vrlo korektno obavio svoj posao, međutimu ključnom trenutku kad se odlučivalo o poništavanju tenderaon je pismenim putem podneo ostavku pa su zaposleni na to mestoizabrali mene, i onda smo na mišiće izdejstvovali da se tender poništi.1 Aleksandar Vlahović, ministar za privredu i privatizaciju u vladama ZoranaĐinđića i Zorana Živkovića, danas poslanik Demokratske stranke i uspešan biznismen.(prim. priređivača)242


Pola godine nam je trebalo da uverimo ministra da je nezakonito da seoglasi za strane i domaće ponuđače suštinski razlikuju. Naravno, bioje on uveren u to od samog početka, samo su tražili način kako da naspolome.Ovde je još važno istaći da su finansijski savetnik za privatizaciju iAgencija za privatizaciju proglasili da je ponuda od 2,1 miliona nemačkihmaraka, koju je za kupovinu 70% društvenog kapitala podnela DeltaM – fer ponuda! Da nije strašno bilo bi komično, jer ovo ne da nijebila fer ponuda, već je bila drska i bezobrazna. Tog dana kada je ponudapodneta, na računima Veterinarskog zavoda je bilo oko 6 milionanemačkih maraka u dinarskoj protivvrednosti. Može se zamisliti kolikobi bio visok stepen kapitalizacije novca koji bi uložila Delta da je došlodo realizacije ovog posla – gotovo 300% za jedan dan, uložiš 2 milionai sutra podigneš 6 miliona! Očigledno je da se ovde radi o drskompokušaju pljačke društvene imovine, za koju, na žalost, niko nije odgovarao.Da postoji pravna država, verovatno bi nekoliko učesnika u ovojprljavoj raboti zaglavilo robiju, a među njima i odgovorni u Agenciji zaprivatizaciju. Stvar je bila tako organizovana da se uklapa u definicijuorganizovanog kriminala koju daje Evropska komisija, o čemu govori ičinjenica da je državni službenik u čijoj je nadležnosti bila privatizacijaVeterinarskog zavoda vrlo brzo postao jedan od visoko pozicioniranihdirektora u Delti.Ubrzo po poništenju prvog, raspisan je i drugi tender. Međutimovog puta vaš sindikat inicira osnivanje Konzorcijumazaposlenih koji će se takmičiti za kupovinu 70% kapitalaVeterinarskog zavoda.Drugi tender je raspisan u leto 2003. godine. Nama u sindikatu Nezavisnostje bilo sasvim jasno da više ne možemo biti samo dekor uprivatizaciji i da se na drugom tenderu zaposleni moraju pojaviti kaoponuđači, jer će u se protivnom prodaja preduzeća ’’namestiti’’ nekomeko će nas satrti i kao firmu i kao zaposlene.I pored otvorenog protivljenja rukovodstva firme organizovan jeKonzorcijum zaposlenih, u koji su ušli gotovo svi zaposleni, osim dvojeljudi, dakle bilo nas je 363 od ukupno 365 zaposlenih. Dakle, u Konzorcijumsu ušli članovi oba sindikata, i, paradoksalno, ušli su i rukovodioci,iako su bili protiv njegovog organizovanja. Naravno da smo znali dasu tu samo da bi kupili vreme i održali se na vlasti, ali smo insistirali dase svakom zaposlenom omogući da bude član Konzorcijuma ukoliko toželi, sproveli smo snažnu kampanju u preduzeću da privolimo što veći243


oj radnika da se učlani u konzorcijum. Znali smo koliko je važno dasvojim jedinstvom pokažemo da mi tu firmu zaslužujemo. Mi smo todokazali jer je šezdeset godina Veterinarski zavod radio besprekorno,sa izuzetnim primanjima, velikim profitima, velikim investicijama, isad je trebalo neko da dođe da nas nauči kako se radi? Besmislica.Uslovi za učešće na tenderu, koje je Agencija za privatizaciju postavilapred konzorcijume zaposlenih u Srbiji bili su neljudski, čitavaprocedura je osmišljena tako da se zaposlenima oteže učešće u privatizaciji.Mi smo uspeli da dobijemo bankarsku garanciju za učešće natenderu, što nije bio mali iznos, međutim za mnoge druge to je bio nepremostivproblem. Banke su retko davale garanciju konzorcijumima,jer konzorcijum nije pravno lice. Takođe, moralo se pred Sudom overitipreko 6.000 različitih dokumenata kojim su članovi Konzorcijumadokazivali da to mogu biti. Srećom, imali smo razumevanje Četvrtogsuda, pa su njihovi overivači dolazili u preduzeće i radili kod nas poceo dan dok svaki član konzorcijuma nije overio po dvadesetak različitihdokumenata. Između ostalog, zastupnik konzorcijuma je morao dapred Sudom sam sebe ovlasti da u svoje ime i za svoj račun može potpisatiUgovor o konzorcijumu, kao da je poslovno nesposoban. Ovo jeizazvalo buru smeha u pravnim krugovima, ali Agencija za privatizacijuza to nije marila. Njoj je bilo neophodno da stvar što više iskomplikujekako bi se zaposleni demotivisali da učestvuju u privatizaciji, jer su bilipreneraženi saznavši da nameravamo da to učinimo. Naš paket ponudeje bio težak 15,5 kg, o čemu je tada izvestio ’’Blic’’, sa sve fotografijomkako nekoliko članova Konzorcijuma unose ponudu u Agenciju za privatizaciju.Pored zaposlenih, ponudu podnosi i firma Zekstra Dragana Đurića,koja, da bi ispunila tenderske uslove, stupa u konzorcijum sa firmomBankom iz Republike Srpske 1 . Međutim, iako je njihov konzorcijumimao samo dva člana, dakle mnogo bolje uslove za pripremu dokumentacijenego radnički konzorcijum od 363 člana, dogodilo se da su traljavoobavili posao i oformili konzorcijum na nezakonit način. Uprkostome, predsednik tenderske komisije i tadašnji potpredsednik VladeČedomir Jovanović otvoreno vrši pritisak na članove komisije da seopredele za ponudu Zekstra-Bankoma.1 Tenderski uslovi su predviđali da se ponuđač bavi istom delatnošću kao iVeterinarski zavod. Kako se Zekstra bavi konfekcijom, Đurić je ušao u konzorcijum saBankomom, koji trguje stočnom hranom, što samo ovlaš dodiruje delatnost VZ, međutimdovoljno da ih komisija proglasi kompetentnim ponuđačem. (prim. priređivača)244


Suština spora koji je vođen u drugom tenderu je da li je KonzorcijumZekstra-Bankom postojao u vreme podnošenja ponude ili ne. Naime,u tekstu javnog poziva za tender se izričito kaže da konzorcijumpravnih lica (što jesu Zekstra i Bankom) MORA biti formiran odlukamaosnivača članova Konzorcijuma PRE PODNOŠENJA PONUDA, štoovde nije bio slučaj, jer osnivač Bankoma takvu odluku nije doneo, ašto je konstatovao i finansijski savetnik prilikom utvrđivanja kvalifikacijedostavljenih ponuda.Da bi prikrili kršenje zakona, Ministarstvo i Agencija za privatizaciju,pritom podržani od strane Samostalnog sindikata i dela štampevlasnički vezane za neke od aktivnih igrača u ovoj privatizaciji, podiglisu galamu oko toga čija je ponuda finansijski jača, što je potpunobesmisleno – da je poštovana procedura, finansijska ponuda Zekstra-Bankoma nikada ne bi ni bila otvorena, odnosno morala je biti diskvalifikovanaprilikom provere dokumentacije o konzorcijumu. Ipak, glavniargument koji je korišćen u javnosti bilo je to što je Zekstra-Bankomponudio više novca.Tenderska komisija krajem decembra 2003. godine donosiodluku da Veterinarski zavod proda Zekstri, pa Konzorcijumzaposlenih podnosi tužbu Vrhovnom sudu za poništajove odluke. Slučaj dolazi u žižu javnosti i počinje rovovskaborba. Da li je u tom periodu bilo pokušaja da se napravipodela među radnicima i destabilizuje vaš konzorcijum?Uopšte, da li je bilo teško očuvati jedinstvo velikog broja ljudioko zajedničkog interesa?Nezakonita odluka Tenderske komisije je samo ojačala jedinstvoradnika. S druge strane, naravno da su i konkurent i oni koji su ga podržavaliučinili sve da destabilizuju Konzorcijum zaposlenih. Već samrekao da su u konzorcijum ušli i ljudi koji su radili za drugu stranu, jeru tom trenutku pored svih problema nismo smeli da dozvolimo podele,iako je tadašnji predsednik Samostalnog sindikata Srbije 2 davao izjavednevnim novinama da su ”radnici nespremni za kapitalizam” i još, kaoda je portparol Zekstre, najavljivao će ovi u narednih 5 godina u Zavoduložiti 4,4 miliona evra i zaposliti još 100 radnika s visokom stručnomspremom. Kako je Srbija ”zemlja čuda”, i ovo je u njoj moguće: predsedniksindikata se otvoreno stavlja na stranu protivnika svog sindikalnogčlanstva.2 Milenko Smiljanić (prim. priređivača)245


Očuvanje jedinstva Konzorcijuma je zahtevalo ogromne kompromise,što je imalo svoje loše posledice, jer su upravo oni koji su u Konzorcijumušli radi očuvanja svojih ličnih pozicija, iznutra podrivali naporeda se firma odbrani od napada bahatih i moćnih, stalno gladnihpara, ali ”sposobnih”. Radilo se o desetak ljudi, iz rukovodstva Zavodai rukovodstva Samostalnog sindikata, koji su iznosili dokumentacijuiz preduzeća i manipulisali njome u medijima kako bi diskreditovaliupravu Konzorcijuma zaposlenih, međutim ipak smo odlučili da neulazimo u sukob dok Vrhovni sud ne donese pravednu odluku po našojžalbi na rešenje Ministarstva za privatizaciju, odnosno dok nam se neprizna pobeda na tenderu. Na žalost, do toga nikada nije došlo.Drugim rečima, suprotna strana je radila sve što doliči takvim ljudima– nudili su novac, pojedincima privilegije, sve u cilju da se domognuplena. Naravno da je najveći pritisak bio usmeren ka meni, kaopredsedniku Konzorcijuma zaposlenih, jer su znali da ako mene eliminišuiz borbe, ostale će lako pobediti. Nudili su svašta, pratili, prisluškivalitefone, kontrolisali mail i SMS poruke, slali poresku policiju sanalogom za hapšenje, pretili, uznemiravali porodicu...U međuvremenu, decembarski izbori 2003. godine donosepromene od kojih se puno očekivalo. Kako je talas štrajkovazbog korupcije u privatizaciji i doveo Koštunicu na vlast,mnogi su mislili da će premijer ”legalista” uvesti privatizacijuu zakonite tokove. Kao prvi i, kasnije će se ispostaviti,jedini korak vlasti u tom pravcu, odmah po formiranjuSkupštine, ne čekajući ishod pregovora o sastavu Vlade,Odbor za privatizaciju napokon počinje da radi ono što muzakon nalaže – da kontroliše rad Agencije. Milko Štimac dolaziza predsednika Odbora i počinje sa javnim sednicamana koje poziva predstavnike sindikata i malih akcionara daiznesu prigovore na rad Agencije. Veterinarski zavod je bioprvi slučaj koji je raspravljan na Odboru.Da, i Odbor je doneo zaključak da Agencija treba da zastane sa postupkomprivatizacije Zavoda do odluke Vrhovnog suda. Međutim, tadašnjidirektor Agencije 1 je u rešenju napisao da se postupak obustavljane do odluke Vrhovnog suda, već ”dok se ne steknu uslovi za nastavak”.1 … a u vreme pisanja ovog intervjua premijer Vlade Republike Srbije MirkoCvetković (prim. priređivača)246


Kasnije ćemo videti kako je naredna garnitura u Agenciji, koju je imenovalaKoštuničina Vlada, protumačila ovo ”sticanje uslova”.Nakon par meseci gospodin Štimac je imenovan za predsednikaKomisije za hartije od vrednosti, na njegovo mesto u Odboru za privatizacijuje došao drugi čovek 2 i ovaj odbor je krenuo u potpuno drugompravcu – krajem 2004. godine, Odbor za privatizaciju je na zahtevKonzorcijuma Zekstra-Bankom predložio uvodjenje privremenih merau Veterinarski zavod, iz razloga što uprava Zavoda opstruiše postupakprivatizacije.A šta se ustvari desilo? Nakon što je Vrhovni sud presudio u koristKonzorcijuma zaposlenih i poništio rešenje kojim se Zavod prodajeZekstri, novi ministar Predrag Bubalo doneo je rešenje identično onomVlahovićevom, samo što je na kraju teksta dodao da uvažava stav Vrhovnogsuda. Mi smo ponovo pokrenuli spor pred Vrhovnim sudom,ali je to sada protumačeno kao opstrukcija privatizacije, zbog čega namje uvedena prinudna uprava. Dakle, to što smo kao učesnici u privatizacijikoristili svoje zakonsko pravo da se žalimo na odluku Ministarstva,protumačeno je kao opstrukcija privatizacije. Uvođenje prinudneuprave predložili su članovi Odbora iz Srpske radikalne stranke. RadniciZavoda su za ovo nagradili radikale demonstracijama i zvižducimapred zgradom Magistrata u Zemunu. Bio je to prvi i jedini skup ispredprostorija SRS u Zemunu na kom im je neko otvoreno poručio da sulopovi.Ukratko, uvođenje prinudne uprave bio je jedini način da mene izbaceiz igre, obezglave Konzorcijum i otmu radnicima ono što su gradilidecenijama. Moram da napomenem da su mene tokom cele borbe radnicibukvalno čuvali, da su stražarili ispred moje zgrade bojeći se da mise nešto ne dogodi, odnosno da se ne ostvare pretnje koje sam dobijao.Ja sam, u period dok je borba bila najžešća, odlučio da sklonim porodicuu Crnu Goru, gde su proveli mesec dana, jer sam dobijao ozbiljnaupozorenja da ću i na taj način biti napadnut.Pokušali ste i fizički da sprečite uvođenje privremenihmera?Nakon rešenja o uvođenju privremenih mera, radnici su se zabarikadiralii tri meseca nisu puštali prinudnu upravu da uđe u fabriku.Blokirali su stari i novi novosadski put kako bi privoleli premijera da ihprimi i sasluša, ali ni to nije vredelo. Ja sam u to vreme bio u bolnici.2 Nikola Novaković, advokat, poslanik G17+ (prim. priređivača)247


Zbog čitavog tog stresa jako mi se pogoršalo zdravstveno stanje i biosam 37 dana u bolnici.Suština uvođenja prinudne uprave je potpuno jasna ako vam kažemda je na prvoj sednici Upravnog odbora koji je imenovala Vlada, za zapisničaradoveden advokat, jedan od osnivača advokatske kancelarijekoja je bila pravni zastupnik Konzorcijuma Zekstra-Bankom.Bila je to dakle prinudna uprava Zekstre, a ne prinudnauprava Vlade?Prvo što je uradila prinudna uprava bilo je povlačenje svih tužbii žalbi na postupak privatizacije koje je podneo Veterinarski zavod, azatim su pod pretnjom otkazima primorali i sve članove Konzorcijumakoji su privatno podnosili razne žalbe i tužbe, da te svoje podneske povuku.Dakle, nije više bilo nikakvih uslova da Konzorcijum zaposlenihnastavi svoju borbu, jer radnicima Zavoda sada Zekstra-Bankom višenije bio samo konkurent na tenderu, već i poslodavac! Naravno, nakonšto je slomljena naša borba, i Vrhovni sud je doneo novo rešenje, samošto je ovog puta potvrdio odluku Ministarstva kojom je Veterinarskizavod prodat Konzorcijumu Zekstra-Bankom.Danas više niko od ljudi koji su vodili Konzorcijum zaposlenih neradi u Veterinarskom zavodu. Sindikat Nezavisnost gotovo da više nepostoji, Samostalni sindikat je jedina sindikalna organizacija u preduzeću,a njihov predsednik je unapređen za direktora transporta.Šta se desilo sa vama?Ja sam sam dao otkaz, nisam hteo da im dozvolim da me ponižavaju.Rasporedili su me na mesto referenta i davali mi besmislene zadatketipa: ”Sedi sad pa za tri dana uradi analizu stepena iskorišćenostikapaciteta u hemo-farmaceutskoj proizvodnji za protekle tri godine”, ida ne bih dolazio u situaciju da se sa nekim fizički obračunavam, napustiosam Veterinarski zavod.Nakon odlaska iz Veterinarskog zavoda, sredinom 2005. godineimenovan sam na funkciju Generalnog direktora TP BeogradelektroAD. Tamo sam radio dve godine, sarađivao sam sa stranim vlasnicima,ali sam napustio posao jer se nisam slagao sa njihovom politikom kojaje podrazumevala drastična otpuštanja radnika. Kada sam ja došao uBeogradelektro firma je imala 270 zaposlenih, sad ih ima 26. Ja sambio protiv takve politike, tako da se nismo dogovorili o daljoj saradnji.Sada sam zaposlen u jednoj elektromontažerskoj firmi, gde radimkao Izvršni direktor.248


Sadašnja vlast, u kojoj vrlo važnu ulogu imaju pojedincikoji su bili umešani u otimanje Veterinarskog zavoda, najavljujeevropsku budućnost Srbije. Kako vama izgleda budućnostnaše zemlje?Od svih koji su umešani u privatizaciji Zavoda, samo mi je AleksandarVlahović odgovorio na pitanje: ”Zbog čega su radnici nepoželjniinvestitori u privatizaciji?” Rekao je: ”Zbog toga što ste recidiv komunizma”.Mislim da je nakon svega što se desilo jasno ko se u čitavojpriči zalagao za vladavinu prava, a ko je koristio mehanizme autoritarnevlasti. Ja se kao građanin Srbije nakon svega osećam poniženo, žaomi je što sam imao priliku da vidim najmračnije strane vlasti u Srbiji ivoleo bih da kroz sve to nisam prošao.Ja lično verujem u evropsku budućnost Srbije, ali sam potpuno siguranda se to neće dogoditi za moga života. Za tridesetak godina možda,u skoroj budućnosti ne. U sledećih nekoliko godina Srbiju i daljevidim izolovanu, rastrzanu međusobnim obračunima političkih elitaoko plena, i, onakvu kako mi je jedan moj prijatelj, na pitanje: ”Zaštose političari ovoliko tuku za vlast kada u Srbiji više nema šta da se ukrade?”,odgovorio: ”E moj, Dušane, uvek ima šta da se ukrade...”Poslednje pitanje koje postavljamo svim sagovornicima –gde ste bili 5. oktobra?Taj dan sam bio na poslu, popodne i veče sam proveo kod kuće saporodicom.Priroda posla kojim sam se bavio celog života – već sa 27-28 godinasam bio pomoćnik direktora preduzeća značajnog u svetskim okvirima– omogućila mi je da, ne po nekoj partijskoj liniji, već po poslu koji samobavljao, prisustvujem određenim događajima koji su za uži krug ljudi.Zato se još od ”jugort-revolucije” i onih parola: ”Uhapsite Vlasija!”klonim masovnih okupljanja, čak i fudbalskih utakmica, jer sam bio uprilici da sagledam pozadinu tih događaja. Tako sam i 5. oktobar odgledaopreko televizije. Izgledalo je veoma impresivno, mada danas imamdrugačije viđenje tih događaja nego pre 7-8 godina. Mnogo se stvaritada dešavalo, od mitinga, preko kontramitinga, ubistava… Jedna mojaprijateljica je učestvovala u protestima koalicije Zajedno onog dana namostu kad ih je pretukla policija, i bila je teško povređena, polomljenajoj je vilica i dan-danas ima nesvestice od glavobolja koje su posledicabatina koje je tada dobila. Pre par godina sam je pitao: ”Sve to što ti se249


desilo i svi ti problemi koje sada imaš – da li je vredelo?” Odgovorilami je da jeste.Mislim da je ovo što se sada dešava izgubilo svaku vezu sa 5. oktobromi sa onim što su ljudi očekivali od promena. Bili smo i ostaligrađani drugog reda, samo sada po nekom drugom ključu.Ivan Zlatić[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta zaslobodu, marta 2009]Dodatak 1Kao prilog istoriji privatizacije u Srbiji, treba zabeležiti da je Odbor za privatizacijuna sednici 11. januara 2005. godine doneo odluku da se više ne bavi pojednačnimslučajevima, to jest da parlamentarnu kontrolu privatizacije vrati u okvire koje im jenamenio Vlahović, čime je i formalno poništena ova tekovina talasa ”antikorupcijskih”štrajkova s kraja 2003. godine (mada, kao što to primećuje i naš sagovornik, rad Odboraje već obesmišljen tokom 2004.). Bizarno je da se slučaj Veterinarskog zavoda našaoi na prvoj, i na poslednjoj javnoj sednici Odbora za privatizaciju - najpre kao povod daOdbor uđe u razmatranje pojedinačnih slučajeva, a potom je ”greška” sa uvođenjemprinudne uprave poslužila kao izgovor da se vrati na ”opšte teme”. Prenosimo izvode iztranskripta sa sednice Odbora od 11. januara 2005. godine:Nikola Novaković: ”Ovakvim načinom rada Odbor je, dobili ste kratak izveštaj,proveo 107 sati raspravljajući o pojedinačnim slučajevima. I kako se to raspravljanjeodvijalo, polako smo prelazili i prevazilazili svrhu postojanja ovog odbora i njegovunadležnost. Simbolično završetkom pojedinačne rasprave na temu Veterinarski zavodZemun, moj je predlog da se ovaj odbor dalje u 2005. godini ne bavi pojedinačnimslučajevima(...) Služili smo, kako je ovde bilo uvreženo, cele prošle godine kao rame zaplakanje(...) Dakle, 13. februara prvi put kada smo raspravljali o situaciji u Veterinarskomzavodu, u prisustvu tadašnjeg direktora Agencije gospodina Cvetkovića i ministraVlahovića, ovaj odbor je sugerisao da se odloži ili, kako je ministar rekao, zamrznepostupak, do donošenja presude po tužbi Veterinarskog zavoda za poništaj tenderskeprivatizacije pred Vrhovnim sudom Srbije. Činilo nam se da je to dobro, a bojim se daje ispalo loše(...) To nije dobro za privatizaciju. Postupak privatizacije treba da tečesvojim tokom. Posledice koje mogu da budu, u zavisnosti od odluke Vrhovnog suda,ovo govorim generalno, ako dođe do tužbe, su uvek izvesne i lako se mogu realizovati.Pitanje štete u jednom i u drugom slučaju, ili u odlaganju ili u dovršetku postupka, jesasvim drugo pitanje. Apsolutno sam siguran da je i u jednom i u drugom slučaju štetai na jednoj i na drugoj strani velika, da ne kažem ogromna”.Miodrag Stamenković: ”To inače nije naš predmet razmatranja, jer mi smo do sadaradili samo probleme u postprivatizacionom periodu. Promakla nam je na žalost izneke solidarnosti, jedan od poslanika je predložio, a odbor je kako-tako, čak i u dopisupiše, doneo bez rasprave odluku, preporuku da se u Veterinarskom zavodu zaveduprivremene mere. Ministarstvo je za divno čudo, ne znam da li po prvi put od kakoradimo, istog trenutka ispoštovalo našu odluku. Verovatno su se neke kockice sklopile.Samo da vas podsetim da smo ranije, upravo kada je prvi put diskutovano o Veterinarskomzavodu dobili jedan debeli šamar kada nam je gospodin, u potpisu, Vlahović,250


imam dopis od 20. februara 2004. godine, sam početak rada, kada nam je doslovcerekao na našu preporuku – ne postoji pravni osnov da Odbor za privatizaciju budedrugostepeni organ, Ministarstvo za privredu i privatizaciju je doslovce reklo da to nijenaša kompetencija. Sada smo doneli neku preporuku, Ministarstvo je reklo – OK, mimoramo da ispoštujemo volju naroda, to je skupštinska, zavedene su privremene mere,odnosno da se vratim na početak moje diskusije, to je ta po meni učinjena šteta(...),prema tome, ja bih apsolutno podržao predlog predsednika da ne donosimo nikakveodluke, ali šta sa ovom koja je donešena?”Novaković: ”To je upravo taj problem presedana, koji očigledno nije dobar i ne trebaga koristiti. Kada jednom napravimo presedan, onda treba stalno da nam to bude uglavi da više nikada to ne uradimo. Živi smo ljudi, pa bože moj, može da se pogreši”.Dodatak 2Sadašnji premijer Srbije Mirko Cvetković imao je najkontraverzniju ulogu od svihaktera otimačine Veterinarskog zavoda - bio je istovremeno direktor Agencije za privatizacijuRepublike Srbije, i izvršni direktor privatne konsalting firme CES MECON,koja se pojavljuje kao konsultant ne samo u ovoj, već i u brojnim drugim privatizacijamatokom Cvetkovićevog mandata u Agenciji. Pored toga, Cvetkovićev zamenik uAgenciji za privatizaciju bio je Zvonimir Nikezić, sin vlasnika CES MECON-a DušanaNikezića. Kada je Savet za borbu protiv korupcije početkom 2004. godine objavio ovepodatke, premijer Živković je odgovorio da tu nema ničeg spornog, jer još uvek nijedonet zakon o sukobu interesa!!! Tri godine kasnije, kada se Cvetković ponovo našao uvlasti, sada kao ministar finansija druge Koštuničine Vlade, pojedini mediji su podsetilina spornu ulogu CES MECON-a u privatizaciji. Ovog puta, Cvetkovića je zaštitio BožidarĐelić, izjavivši da je na sve te napade ministar već odgovorio 2004. godine.251


U podnožju kapitalizmaIntervju sa Milenom PrstojevićOnom delu javnosti koji prati radnička gibanja izazvana privatizacijomu proteklih sedam godina, Milena Prstojević jepostala poznata tokom 2007. godine, kao lider protesta radnikazrenjaninske industrije mesa BEK, jednog od izrazitijihprimera “radničke neposlušnosti”. Naravno, mnogi će rećida svaki iskorak ka neposlušnosti sa sobom nosi neprijatnopodpitanje da li ste, i zašto, prethodno bili poslušni, a naš ciljje da upravo takva trik-pitanja izbacimo iz aparature suočavanjas prošlošću.Razgovor sa Milenom smo započeli pitanjem o počecima krize uBEK-u, ali nas je, priznajemo, odgovor odveo u neočekivanom pravcu.Za našu sagovornicu “sve je počelo ’90-tih godina, kada smo gledalikako jedna velika Jugoslavija, koja je bila ugledna zemlja u svetu, nestajeu ratnim strahotama. Lično što se tiče mene i moje porodice, mismo izuzetno bili pogođeni time. Porodica mog muža je dala četiri životau borbama oko Sarajeva. Braća od strica i rođeni brat mog suprugasu poginuli, a jedan brat od strica je na žalost završio kao psihijatrijskislučaj. Bio je 10 meseci u zarobljeništvu kod Muslimana, i dever jedan,koji je vojno lice, uspeo je da ga vrati u jednoj razmeni zarobljenika”.Odakle je porodica vašeg muža?Iz Hercegovine, iz Gackog polja. Međutim, sticajem životnih okolnosti,kako je to bilo u staroj Jugoslaviji, išlo se trbuhom za kruhom,pa su se oni, eto, našli i u Sarajevu, i po Hrvatskoj, i po svim, da sadakažem državama bivše Jugoslavije. Sada, posle svih tih ratnih strahota,u kojima je i moj pokojni dever poginuo boreći se za to Sarajevo... značidao je život braneći nešto gde njegova deca danas više ne mogu dase vrate. Njegova supruga, verovatno potresena i već rovitog zdravlja,umrla je pet nedelja posle njegove pogibije. Sahranili su ih na grobljuna Ilidži, ali, pošto je to pripalo Muslimanima, i pošto su počela rovljenjasrpskih grobova, taj dever koji je vojno lice uradio je ekshumacijunjihovih grobova i preneo ih je tu u selo Međa, gde se i danas nalaze našVukašin i Draginja, jedno pored drugog. Sećam se kako je strašna scenabila kada smo ih sačekali. Ceo njihov život stao je u jedan šleper. Asanduci sa telima su bili sakriveni između kaučeva i zavesama pokriveni,pošto naša carina nije dozvoljavala da pređu granicu. UNPROFOR252


je dozvolio prenos leševa, ali preko naše granice je brat svog rođenogbrata i snaju prokrijumčario među kaučevima.A u isto vreme kod nas ovde, dok smo gledali tamo strahote i raspadanje,dešavala se opšta pljačka u privredi. Ja sam živi svedok daje industrija mesa BEK bez obzira na sankcije, na ratove, da je i daljeizvozila, da je pravila profit, ali se ne zna gde je taj novac završio. Izvozilismo u Banjaluku, izvozili u Makedoniju, a marke, tadašnje devize,donosile su se u firmu u džakovima, i niko nije znao gde odlaze. Delilisu ih, naravno, menadžeri sa svojim partnerima, a mi smo dočekali da’93. godine, u vreme one strahovite inflacije bukvalno radimo za jednumarku. Ja sam uvek bila borac i nikada nisam bila plašljiva, ali se uono vreme jesam zabrinula za svoje dve kćeri, kako ću ih prehraniti, jerdok bi dobila platu i otišla u banku u one silne redove da je podignem,otišla do pijace da nešto kupim da imaju da pojedu, već nisam imaladovoljno novca.Pomenuli ste izvoz u vreme sankcija. Kako se to radilo?Da, to je išlo normalno, oni su to radili preko svojih carinika. Čakse izvozila i roba koja je bila zabranjena da se izvozi, recimo kao što ječajna kobasica, ili sveže meso... Ali tu su se pisale drugačije otpremnice,pa je drugačije carinjeno. U Makedoniji smo imali mešovito preduzeće,AIVA BEK se zvalo, osnovano je ’80-tih godina, ne sećam setačno kada. Danas ne znamo šta je sa tim preduzećem, kolaju priče daje to vlasništvo bivšeg menadžera Milidragovića. Mi samo znamo da sunaši majstori tamo išli da rade, čak su bili i penzionisani po sili zakonada bi tamo odlazili da vode poslove. Koliko smo mi u tim vremenimaimali informacija, znali smo da roba odlazi preko granice, da se u firmuu džakovima donose devize i da se broje noću. Sve se to radilo podfirmom „probijanja sankcija“, ali mi kao preduzeće od tih deviza nismoimali nikakve koristi. Dok su se paralelno vodile porodične tragedije igubili životi, na drugoj strani, preduzeća su sistematski pljačkana.Tako je došlo do krize koja se završila prvim stečajemBEK-a.Da, 2000. godine. Tada su još na vlasti bili SPS-JUL. Došli su predsedniksrednjebanatskog okruga i predstavnici banke, da nam kažukako se BEK nalazi u teškoj situaciji, tražili su ustvari našu saglasnostza stečaj i objašnjavali nam da će se preduzeće kroz stečaj oporaviti.Pre nego što je otvoren stečaj, 7. juna 2000. godine, mi smo zaključiliugovor o uslužnom klanju za firmu “Vizelj” iz Padinske skele koja jepreko tog zajedničkog posla diktirala prvi stečaj BEK-a. Iz tog stečaja253


smo izašli sa još većim gubicima, firma se uopšte nije oporavila, ali suse oslobodili oko 500 radnika. U momentu podizanja tog prvog stečajabilo je 893 radnika, a po izlasku iz stečaja oko 450, s tim što se radiloi po ugovoru, pa se i tako smanjivao broj radnika. Ispalo je da smo iztog stečaja mi izašli veći magarci nego što smo u njega ušli. Ništa oddugova se pokrilo nije, a BEK se dodatno zadužio prema Vizelju celih92 miliona dinara. Najvažnije što mislim da tu treba reći je, naravno,da direktor Žarko Milidragović nikada nije odgovarao za zloupotrebe uprivredi, već je posle stečaja ostao menadžer, i čak je radio kao savetnikstečajnog upravnika. Znači svima njima je to odgovaralo. Međutim,radnicima i samom BEK-u nije. Kada je posle izlaska iz stečaja počelada kruži priča da će se u BEK-u praviti neka skladišta, neki golf tereni,radnici su krenuli u proteste. Dotle niko nije smeo da zucne, jer nakonizlaska iz stečaja više ne bi bio na svom radnom mestu, tako da su uvreme stečaja, dok se još nije znalo ko će ostati na poslu, svi ćutali.Kad smo izašli iz stečaja, ja sam bila kod tadašnjeg vd direktora kojije bio i zadnji stečajni upravnik, predstavnika Vojvođanske banke izZrenjanina Vojvodića, gde sam insistirala da prestane sa selektivnimdavanjem rešenja za stalno i da konačno kažu ko je ovom BEK-u potrebani kuda vodi ovaj put za firmu. I da, ukoliko ne da rešenja za stalnosvim radnicima trenutno zatečenim u firmi, da on posle Nove godine uBEK ući neće. Pod tim pritiskom, svi radnici koji su se trenutno našliu BEK-u, a bilo ih je negde oko 340, dobili su rešenja za stalno. Posleizlaska iz stečaja prestali su da isplaćuju plate, a krenule su priče o nestankuBEK-a, o nekim golf terenima, i ljudi su se uplašili. Sazvali smoskupštinu, ustvari prvo smo smenuli predsednika koji nije hteo da jesazove, a onda smo na skupštini imenovali za direktora jednog mladogekonomistu, koji je prethodno bio direktor komercijale i nabavke.Smatrali smo da će on to dobro da vodi, ali za jako kratko vreme, posleraznih pretnji i šikaniranja, on je dao ostavku. Ponovo smo se našli uhaosu, jer, u međuvremenu, od tog višegodišnjeg propadanja stručnjacisu napuštali firmu i nalazili mesta u drugim, boljim kolektvima. Mojšef računovodstva je tada predložio da direktor bude gospođa MitrovićRanka. Ona se prihvatila obaveze, međutim, jako brzo kad je sela ividela sav taj haos, a istinu o tom haosu na žalost radnici ni danas neznaju, jer mnoga dokumentacija nam nije dostupna, ona jednostavnonije mogla da se snađe, niti da dobije pomoć. Jedinu pomoć joj je nudiobivši menadžment. Ja sam bila protiv povratka ljudi koji su nas uveli ustečaj, međutim bivši menadžer Milidragović je iskoristio krizu i preko254


svog klana u preduzeću ponovo uspeo da ubedi radnike da je najboljerešenje da on “pomogne” gospođi Ranki oko obavljanja poslova.Kada se to dešava?To je već 2003. godina, kad se Milidragović ponovo vraća kao savetnikgeneralnog direktora. Tada sam se nadala da će direktorka ipakbiti dominantnija od njega, da on neće moći baš toliko da ima uticaja,međutim Milidragović je vrlo brzo uspostavio potpunu dominaciju.U to vreme SPS-JUL više nisu na vlasti. Da li ste od novihvlasti pokušali da dobijete podršku da se zaustavi sve to štose u preduzeću dešavalo devedesetih?U početku ne. Nismo tražili pomoć, jer od ljudi koji su u to vremebili u vlasti prosto nismo ništa ni očekivali. Ja sam lično očekivala odGorana Kneževića, koji je došao kasnije, i odlazili smo kod njega 2005.godine, ali njegova podrška nije bila niodkakve pomoći. Ja sam od tepromene vlasti 2000. godine puno očekivala, da će ispuniti ono što suobećavali pre 5. oktobra, da će oni koji su uništavali firme biti dovedenipred lice pravde, da će sve biti transparentno. Spadam u one građanekoji su duboko verovali u sve to, jer sam bila razočarana svim timratnim strahotama, propadanjima, inflacijom, i duboko sam verovalau promene. Međutim, danas sam samo duboko razočarana, jer ništadanas nije postalo transparentno, sem što vidimo da moćnici rade štahoće. Jednostavno, u silnim protestima koje smo imali, nikada se nikoiz lokalne samouprave nije zainteresovao ni da nas zaštiti kao građanegrada Zrenjanina. A haos se dešavao po svim firmama, i od svih ćetečuti istu priču, da nigde nisu mogli da nađu pomoć, sem da se nadajuu privatizaciju. Međutim, završili smo u rukama onih koji su nas upropastili.Žarko Milidragović, dakle, uživa zaštitu svih režima?On je devedesetih bio toliko moćan da mu jednostavno niko ništanije mogao. Naš bivši direktor finansija, Đeković Miomir, na žalost nijemeđu živima, podneo je ’98. godine protiv Milidragovića krivičnu prijavuza njegovu spregu sa firmom “Probekom” i za devizne prekršaje,međutim to je tadašnja vlast zataškala, i svako ko bi digao glas protivnjega taj je bio kažnjavan. Ja sam ’97. godine na zboru predložila referendumo njegovoj smeni, rekla sam da ljudi zbog šikaniranja nećesmeti javno da dignu ruke protiv njega, već da idemo na referendum,da ljudi stvarno slobodno, svojom voljom odluče da li mu daju podršku,ili ne. Na tom referendumu, od tada zaposlenih oko 900, 732 je biloprotiv njega, protiv njegovog vođenja firme. Neki nisu došli za glasa-255


nje, nekih stotinak je bilo za njega. Tada smo isto postavili jednog mladogekonomistu, koji gde god je otišao sva su mu vrata bila zatvorena.Njemu su vrata bila zatvorena ako je išao kod predsednika okruga, toje tada bio gospodin Ljuba Slijepčević iz SPS-a, bila su mu zatvorenavrata predsednika opštine... Gde god je otišao da traži pomoć, oni susve izokretali kao da je on nesposoban. On je bio častan i na kraju jesam sazvao zbor. Znači, referendum je bio 16. decembra, a već u martusledeće godine Ljuban je izašao ispred nas i rekao je – ljudi ja sam unajboljoj nameri seo ovde, ali ništa ne mogu da uradim, gde god odemmeni se vrata zatvaraju, od dobavljača ne mogu da dobijem stoku zaklanje, svi su mi putevi zakrčeni. Onda su ljudi iz Milidragovićevog klanapočeli da ga napadaju, kao što to uvek tako bude, verovatno ćete tupriču čuti i u drugim firmama. Govorili su mu da je nesposoban, da nezna da vodi firmu, a da oni imaju čoveka koji je sposoban. Još su tadapretili i stečajem, pa su se ljudi uplašili da ne odu na ulicu, ne znajućida će od tih koji prete preživeti dva stečaja i zaista završiti na ulici.Dobar deo ljudi nije pristajao da se vrati stari direktor, ja sam ustala irekla – kažite nam ko je taj čovek koji treba da nas spase, da je to ŽarkoMilidragović, da je to čovek koji ne da Ljubanu da radi, on mu zatvarai dobavljače stoke, i vrata predsednika okruga, i vrata predsednika opštine,zato što su svi u istoj bandi! Tim rečima sam rekla. Međutim, ljuditada prosto nisu znali šta da rade jer im je prećeno da će ako ovaj neode doći do stečaja. Ljuban je tada rekao da jedino rešenje za BEK jesteda se napravi jedan program, on je to napravio po uzoru na mlekaruzrenjaninsku, da se ide na stečaj i poravnanje dužničko poverilačkihodnosa i krene sa jednom zdravom firmom, gde bi se u tom programuomogućilo radnicima koji ostanu bez posla da tove svinje za firmu i regulišustaž. Međutim, i sindikat je, na žalost, stao uz Milidragovića, štoje potpuno zbunilo ljude i on je tako uspeo da se vrati u firmu. Vratio seu upravni odbor i okružio se SPS kadrovima, gospodin Mimić iz “Pekabete”i još neki, i rekao da su to ljudi koji će mu pomoći da oporavi BEK.Međutim, preduzeće je i dalje tonulo. Ne znam šta da kažem, naši ljudisu toliko osiromašili da se plaše svake promene, a hvataju se za svakisitan dinar koji im se ponudi. Dovedeni smo do prosjačkog štapa svimovim što smo preživljavali ’90-tih godina i razumljivo je kada je nečijedete gladno da on pristaje na svaku moguću kombinaciju. I to vrlo dobroznaju oni koji su tada bili na vlasti, i ovi koji sada vladaju.256


Ljudi su tako osiromašeni dočekali privatizaciju 2006. godine.Šta se tada desilo?U privatizaciju je većina radnika gledala kao spas. Nikada ne računajućida će to za njih biti ista tragedija kakva je bila i u vreme SPS-ai JUL-a, jer su preduzeća ustvari pokupovali oni isti krvavi kapitalisti.Obzirom da dok su se vodili ratovi u staroj Jugoslaviji i raspadala sejedna država gde smo svi mi imali ponekog brata koji je ginuo, po nekusestru koja nam je tamo, oni su se bogatili pljačkajući našu privredu.Bogatili su se na nečijoj deci koja su gubila život. Naš kolega je za Kosovotada izgubio sina od dvadeset godina. Počupao je kosu sa glave.Sada je težak psihijatrijski slučaj. Te rane još nisu zarasle, a danas višenemamo ni firmu u kojoj smo radili.Kada je došao taj period privatizacije, većina radnika u Srbiji seobradovala, računajući konačno – kakav sam ja domaćin u svojoj kući,da vodim računa o svakom dinaru, da ćemo dobiti i takve gazde kojiće da kupe firme i normalno idu ka putu oporavka, čime će biti bolje inama, i kao akcionarima i kao radnicima. Ispalo je da su nam se vratilioni sa kojima se vlast nije obračunala 5. oktobra.Kako je to išlo kod vas konkretno?BEK je 26. aprila 2006. godine kupio vozač čoveka koji se namapredstavio kao vlasnik, Vladana Beštića. Beštić je nekada živeo u Sarajevui otac je Borivoja Beštića, koji je držao neko stovarište prekokoga smo mi distribuirali robu. Po jednoj ceni je on dobijao robu, kojuje onda tamo dobro preprodavao, i prevozio našim vozilima na računBEK-a. Tako je nastao “Probekom” Borivoja Beštića, da bi nam ondanjegov sin sa tim novcem postao gazda. Na aukciji je učestvovao njegovšofer Miloš Jović, jer je Vladanu Beštiću bilo zabranjeno učešće zbogmahinacija na prethodnoj aukciji na koju je izašao zajedno sa “Krmivoproduktom”. Međutim, džaba zakon kad ga niko ne kontroliše, pa jedovoljno da čovek samo poturi svog vozača i već je sve po zakonu. Apre aukcije, gospodin Milidragović je najavljivao kako će “Probekom”da kupi BEK, i uveravao nas kako će on tu da ulaže, kako ćemo biti klanicaevropskog ugleda, jelte mi sad svi idemo na neki evropski ugled!Međutim, kada smo na televiziji videli da je preduzeće prodato nekomJoviću, svi smo bili zabunjeni. Kupac se u firmi nije pojavljivao, a preprodaje proizvodni pogoni su bili raspušteni. Izgubili smo dozvolu zarad. Svi smo se čudili kako, da bi kasnije shvatili da je sve to namerno257


urađeno. Menadžer i dalje ostaje Milidragović, i najavljuje neke velikeposlove.Koje su bile obaveze kupca u privatizaciji?Obaveza je bila da investira 21 milion, i da ispoštuje socijalni program– 200 evra po godini staža svakom radniku koji mu nije potreban,i da će održati kontinuitet proizvodnje dve godine od momenta kupovinepreduzeća. Međutim, on se uopšte nije pojavljivao u firmi, a samodva-tri meseca posle privatizacije počeo je da seče osnovna sredstva ida ih rasprodaje u staro gvožđe. Naše klima-komore je odneo u firmu“Zlatibor” Čajetina, koja pripada njegovom stricu, Vukašinu Beštiću.Bez klima komora, trajni kobasičarski proizvodi koji su donosili velikudobit BEK-u, ne mogu da se rade.Jeste li se žaili Agenciji za privatizaciju?Agenciji smo se obratili posle prve posete vlasnika firmi, u avgustumesecu. Znači preduzeće je prodato aprila, odmah posle toga je počelata rasprodaja osnovnih sredstava, kamiona i svega drugog. Agencijaga je opominjala što ne ispunjava investicioni program, da bi ga on nakraju kao ispoštovao, s tim što je vrednost investicije naduvana da seuklopi u onih 21 milion, a te mašine koje je doneo nikada nisu ni instalirane,samo su ubačene da bi zadovoljili formu. Jedna od tih mašina,punilica i zatvaračica za paštete, je isto odneta u “Zlatibor” Čajetina,preko neke firme u Petrovaradinu, i za to smo takođe podneli krivičnuprijavu. Kada su se prvi put pojavili u firmi, avgusta 2006, Jović je biou svojstvu Beštićevog vozača i telohranitelja. Pozdravio nas je dizanjemruke, kao: “Volim i ja vas!”, i rekao da je on kupac, ali da u svemu VladanBeštić ima odlučujuću ulogu, kao njegov strateški partner. Onda jeBeštić izneo kako ima ogromne planove, i da je on uzeo našu firmu iakoje prezadužena zato što smatra da ima vrednost i da on kao mlad čovekželi da ulaže u nju i da od nje ponovo napravi klanicu evropskog ugleda.Tu će biti jedna svetski opremljena laboratorija u kojoj ćemo mi raditii istraživanja sa strane, uslužno, da će on tu dovesti tim stručnjaka,menadžera koji će da pokrenu sve to, i da smo srećni da smo dobilijednog takvog zainteresovanog gazdu da podigne BEK iz propasti. Bilomi je malo čudno, posle svih onih bajki koje smo slušali devedesetih,ali na trenutak, neću da lažem, poverovala sam u priču. Mlad je dečko,a valjda kao majka uvek emotivno reagujem na mlađe generacije, pazašto ne bi nekom našem dečku dali šansu... Međutim, kad je predočiouslov buduće saradnje, pale su sve iluzije. Kako već dugo nismo primaliplate, to za novog vlasnika, kaže on, predstavlja opterećenje, pa nam je258


predložio da, kao „znak dobre volje“, potpišemo ugovor kojim se odričemosvojih dvanaest plata sa diskontom od 60 odsto i grejs periodomod godinu dana, na 42 mesečne rate! Svi smo se pogledali. Jedan kolegaje pitao – pa valjda ste vi znali šta kupujete, i da ćete preuzeti svete dugove? Beštić je odgovorio da ko ne pristane na to nema šta datraži u BEK-u, nema saradnje sa takvima i, doslovno nam je rekao –ko ne želi da sarađuje sa njim može da se j... I mi uplašeni, vidimo daje bezakonje nastavljeno i posle 5. oktobra, pristali smo. Devedesetpetodsto zaposlenih u kolektivu je potpisalo ugovor, između ostalih i ja.Računala sam da mi je ostalo još pet godina do penzije, izdržaću. Nažalost to je bila jedna teška obmana, jer mi smo ustvari Beštićevoj firmiprodali svoja potraživanja, tako da je on posle digao stečaj sa tim našimotkupljenim potraživanjem, i sa onih 92 miliona koja su ostala iz prethodnogstečaja, a koje je takođe otkupio.Kasnije ćemo doći do stečaja. Šta se dešava nakon što stemu ustupili potraživanja? Da li je zaista pokrenuo proizvodnju?Ne, nego su sad plasirali priču kako će da nas daju u zakup novojfirmi „Delikato“. Ponovo je Milidragović sazvao zbor i rekao da treba dapređemo u taj „Delikato“, jer Beštić sad ne može, pošto nije vlasnik, dapokrene proizvodnju u BEK-u, nego mora da nas uzme u zakup. Na svusreću tada sam već uspela da ubedim kolege da ne pristanu da napusteBEK, jer istu mustru je koristio Rajić u zrenjaninskoj pivari – prebacivaoradnike u druge firme da bi ostali bez prava iz kolektivnog ugovorakoji su imali sa pivarom. Ja sam tada u onom haosu, bukvalno u onojsali sklopila ruke moleći svoje kolege da ne pristanu na to, jer tek ondaćemo izgubiti i ono malo zaštite koju nam pruža ugovor o privatizaciji.U to vreme ste bili na nekoj funkciji u sindikatu?Da, u nadzornom odboru. Bila sam napravila veliku grešku pretoga, kad su moje kolege iz sektora, radila sam u direkciji, hteli da mepredlože za predsednika sindikata još pre privatizacije, i ja sam rekla –nemojte, to je za mene veliki teret, imam nekih privatnih problema. Ionda je išao kao predlog jedan momak iz proizvodnje, Dragoljub, kojije osvojio većinu glasova. Međutim, kajem se što tada to nisam prihvatila,jer sam mogla možda mnogo više da učinim, znajući ulogu sindikatau privatizaciji i posle privatizacije. Na žalost, predsednik sindikataje poklekao, doneo je katastrofalnu odluku da oni koji rade i koji nerade treba da imaju istu platu. Pre toga sam ga hiljadu puta molila dapozove te ljude koji su pre privatizacije poslati kući, neka dođu u firmu,259


privatizovana je da bi radila; država nam je otpustila dugove da bi radili.Rekoh mu – dete, odakle ti ideja da to radiš, ovo neće na dobro daizađe. Međutim, sa funkcije nadzornog odbora ništa nisam mogla dapromenim. Umesto da se ljudi zovu da rade, mi donosimo takvu odluku.I zašto bi onda onaj čovek koji sedi kući i zarađuje novac imao motivacijuda se buni? Kao da je sindikat išao na ruku kupcu i menadžeru.Da se ustvari otupi taj pritisak ljudi da se pokrene proizvodnja?Jeste. I tada sam videla praktično da sam nemoćna, da ništa tu nemože da se učini u okviru sindikata. Počeli smo sa dopisima Agenciji zaprivatizaciju, upozoravali smo ih da vlasnik hoće da nas da u zakup, danam spremaju prevaru, da se u preduzeću ne pojavljuju, niti pokrećuproizvodnju. Kada sam prvi put nazvala gospodina Novakovića iz novosadskeAgencije za privatizaciju, on je rekao – gospođo Prstojević, sad inije tako teško kao ranije da se raskine kupoprodajni ugovor; obratićetese jednim dopisom vi nama, i mi ćemo doći u kontrolu i videti da li onnešto radi, ili ne. Tako smo i učinili. Dođoše oni u kontrolu i dadoše mudodatnih 60 dana da ispuni obaveze. Gospodin je to veoma vešto radio,čak je simulirao proizvodnju samo taj dan kad Agencija dolazi u kontrolu.Upozorili smo ih na to, da je proizvodnja bukvalno radila samodva sata tog dana kad su bili u kontroli, i to na našim starim mašinamaiz 1989. godine, jer one iz njegove investicije nisu ni bile u funkciji, akosu uopšte i bile u firmi, da on obmanjuje i državu i radnike. Na taj dopisoni ponovo sazovu komisiju, pošalju novu kontrolu, i ponovo mu daju60 dana dodatnog roka. Kada smo im poslali treći dopis već smo biliušli u generalni štrajk. Nakon toga smo još jednom tražili raskid kupoprodajnogugovora, taj dopis je poslat u februaru. Na žalost, 5. martaje dignut stečaj nad BEK-om, tako da ta njihova komisija nije imalavremena ni da zaseda, a i da jeste verovatno bi mu ponovo dala još 60dana. Mi danas duboko verujemo da je kupac bio u sprezi sa Agencijomza privatizaciju, jer kako drugačije objasniti to što ugovor nije raskinutiako se Beštić, odnosno Jović ničega iz tog ugovora nije pridržavao. Jasam nedavno tražila izveštaj o krivičnoj prijavi iz ’98. godine od zrenjaninskogTužilaštva. Dobila sam odgovor da nezakonitosti u deviznomposlovanju BEK-a nije bilo. Verujte, koga god da pitate od radnika, odnas starijih, svako će vam reći na koji način se to dešavalo. I nemogućeje da Tužilaštvo ne nađe da je kršen zakon, nego, jednostavno, svi suu ono vreme delili te marke i to je bio razlog zbog čega nisu reagovali,i ta tužna priča se sada samo nastavlja sa novim ljudima. Na žalost, 5.260


marta smo dobili informaciju, ustvari 22. februara smo saznali da jepodnet zahtev za podizanje stečaja. Otišla sam u Trgovinski sud kodgospodina Stojkovskog koji je tvrdio ovako – zašto ste tako uznemireni,pa ne mora da znači ako je on podneo zahtev da će to i da prođe? A ja sesetim ’90-ih godina i svih onih silnih neplaćenih računa, pa kako smouvek dobijali one telegrame da hoće da nam iskopčaju struju, pa misve odjednom bude manje strašno. Vratila sam se na posao normalno,jer me je gospodin koji danas u Trgovinskom sudu predsedava stečajnimpostupkom BEK-a, taj gospodin me je uverio da je moguće da dostečaja firme neće ni doći. Radila sam toga dana normalno svoj posao,pošto je radilo nas nekoliko u računovodstvu, obezbeđenje i još parnjih, i spremali smo se i sutra da dođemo na posao. To je bio četvrtak.Koleginica sa kojom sam zajedno radila me nazvala i rekla – ej Mika,sutra ne idemo na posao, nestalo je struje. Posle toga uveče gledam nateleviziji „Santos“ da je ušao stečajni upravnik u BEK. Znači, gospodinStojkovski je vrlo dobro znao i da će stečaja biti, i da će on predsedavatitim stečajem. A Milidragovića je stečajni upravnik uzeo za pravnogsavetnika. Zbilja nije mogao naći osobu koja više zna o stečaju BEK-a.Mi radnici koji smo ostali napolju, krenuli smo da napravimo udruženjemalih akcionara, koje do tada nije postojalo. Trebala nam je nekaforma da nastavimo borbu, pošto sindikat prestaje da postoji kad firmauđe u stečaj. Istovremeno smo pokrenuli spor za raskid ugovora kojimasmo Beštiću ustupili potraživanja, pa smo prvo tu uspeli da animiramogrupu od 105 ljudi koji bi pokrenuli tužbu.Znači u martu je otvoren stečaj, a u oktobru ste ušli u fabriku?U oktobru smo ušli u fabriku sa namerom, željom da primoramoinstitucije da zaštite naša radnička i vlasnička prava. Pre toga smo sepreko leta pismima obraćali institucijama, ministru Dinkiću, dobilismo i podršku predsednika opštine Kneževića, ali i dalje nije bilo nikakvogkonkretnog rezultata, tako da smo sazvali protest ispred firmei presekli lanac, ušli u firmu i tamo nastavili protest. Inače na BEK ustečaju je stavljen katanac tek kada su čuli da pripremamo okupljanjeispred fabrike. Znači katanac ne treba da postoji da bi se zaštitila imovinafabrike u stečaju, nego da ne bi ušli mi koji smo gradili tu firmu.Ja se sećam celog tog dela novog pogona, ja i moj suprug smo radilizajedno u firmi, kada smo gradili taj novi pogon za 80 odsto dohotka,i nismo mogli da shvatimo da sada nama koji smo gradili te firme, ontakav ortodoksni lopov, menadžer onog režima, i menadžer kupca koji261


nas je doveo u stečaj, on da naredi da se zbog nas radnika stavi katanac.Prosto, u meni je to izazvalo neki revolt, i odlučili smo da presečemokatanac. Ljudi su shvatili konačno da su prevareni. Izgubili puno vremenaverujući u promene, ali smo shvatili, na žalost, da od toga nemaništa i da ćemo morati sami da se borimo za sebe. Tako smo ušli u firmui odmah prvo gore otišli kod stečajnog upravnika sa zahtevom da MilidragovićŽarko odmah napusti BEK. Prosto je neshvatljivo da se takavneko ne kažnjava, već da i dalje upravlja tuđim životima, i on, i svi kojisu sa njim u sprezi, mislim na porodicu Beštić. I tek kad smo ušli u firmu,Agencija je u novembru 2007. godine raskinula ugovor, iako je tomorala da učini mnogo ranije, zbog kršenja ugovora. Međutim ne, onisu raskinuli ugovor tako što smo mi otišli sa dva autobusa za Beograd icelog dana stajali ispred Agencije, da bi nam gospođa koju je u međuvremenupostavila nova vlada, rekla da joj nije jasno zašto taj ugovornije odavno raskinut, jer je izostala čak i bankarska garancija! I reklaje da je njoj jako žao, eto sad je tu stečaj, ali ona će uraditi ono što je donje, raskinuće kupoprodajni ugovor. Ko je odgovoran za to što ugovornije raskinut dok je još mogao da se spreči stečaj? Na to pitanje nismodobili odgovor. Tražili smo preko Poverenika za informacije da nam senavedu članovi komisije koji su konstantno kupcu u privatizaciji davalinaknadne rokove da ispuni obaveze, i svojom nebrigom ustvari doveliBek do stečaja, i dali Beštiću prostor da sada postane ne 70 odsto vlasnik,već 100 odsto vlasnik. I pored žalbe povereniku, Agencija nam nikadanije dala imena članova komisije, a gospođa Sanja Mališić, koja jebila zadužena za kontrolu privatizacije BEK-a, je nazvala mene telefonomi rekla mi, pobogu, šta ja to više hoću od njih sad kad su raskinuliugovor. Ja sam joj rekla – znate šta, gospođice, meni ćete nekako i daobjasnite da ste uradili sve što ste mogli, ali ne znam kako ćete objasnitimojim kolegama, kolegama iz „Šinvoza“ i hiljadama drugih radnika uSrbiji koji su ostali bez posla zato što vi niste sprečili pljačku njihovihfabrika. Onda mi je rekla da sam licemerna, jer dok sam tražila da seraskine ugovor zvala sam je „Sanjice srce“ i „Sanjice dušo“, a sad Sanjicuhoću da strpam u zatvor. Da, kažem ja, jesam ti se tako obraćala,zato što nisam znala da treba da se svađam i da psujem da bi ostvarilasvoje pravo, ali ako sa vama ne može drugačije da se razgovara, uopštenije problem. Pošto sam baš u tom trenutku bila u „Šinvozu“, rekla samjoj da je pozdravljaju kolege iz „Šinvoza“, i podigla sam telefon, i oni susvi povikali: „Lopovi! Lopovi!“.Sud je pre mesec dana konačno raskinuo ugovore koje smo zaključilisa Beštićem, ali to je samo jedan kraj klupka o BEK-u. Podneli smo262


niz krivičnih prijava protiv Milidragovića, Jovića, Beštića, ali po timprijavama nije puno urađeno, za neke sam već rekla zbog čega su odbačene.S druge strane, kao i u „Šinvozu“ i brojnim drugim fabrikamaširom Srbije, i kod nas se krivični postupci otežu u nedogled, a stečajse završava po hitnom postupku. Plan reorganizacije iza kog stoje starivlasnici je pravosnažan, mi smo morali da napustimo BEK, a postupciu kojima treba da se utvrdi kako smo otišli pod stečaj su negde u predsobljuistine.Da se vratimo sada na početak – možete li da se setite kakoste razmišljali tamo krajem ’80-tih, kada su Milošević i Šešeljzvali u rat?Ja tada, da budem iskrena, kada su oni krenuli u to, ja sam bila isada sam veliki protivnik ratova i uopšte svađa. Za mene je to jednostavnobio haos, to sve što se dešavalo. Kada je to krenulo, mi smo svisedeli pored televizora i čekali da se jednom javi da je tome kraj. Janikada nisam mogla da verujem da mi možemo da pobedimo ceo svet.Jer i ona Jugoslavija kakva je bila, bila je previše mala. Mislim da jenama kroz istoriju uvek falilo malo fleksibilnosti i pameti. I na žalostuvek nas je sve manje. Nisam verovala ni u kakva obećanja da ćemo, neznam, pobediti Ameriku. Uopšte ne želim da opravdam politiku nekuglobalnu Amerike, daleko od toga. Ali možda je trebalo malo elastičnose snaći, bez tih ratova. Koliko znam, do ’95. godine Milošević je kaobio mirotvorac svetski, ali ja to nisam videla. Nisam videla kada samgubila braću. Na mom porodičnom imanju u Bosni postoji još samomoja snajka. Zadnji brat koji je živeo tamo, poginuo je u ovom ratu.Gde god su ginuli, ginula je, na žalost, mladost. Ja smatram da je i mojbrat tada bio mlad, obzirom da je on ’53. godište. Da... mnogo mladedece, mnogo invalida, a ništa nismo sačuvali. Ništa. Za to Sarajevo jeotišlo iz moje kuće četiri života i jedan, tužno je reći, ali nije više svestanda je živ. A ja i danas imam taj osećaj, možda je nekome smešno, ali jajoš uvek ne mogu da shvatim da te granice postoje. Možda ja pripadamtoj generaciji koja je naučila na tu... Jednostavno ja mrzim ratove! Ja uHrvatskoj imam devera koji ima sina. I strašno mi je bilo da moje detesa Danilom, koji je pola Srbin pola Hrvat, da se gledaju preko nišana.To nikada nije moglo da da progres. Ja mislim da su svi ljudi isti, i jaljude delim samo na dobre i loše. Kaže se – nekom rat, nekom brat. Itačno je tako bilo. Ko je mogao da se tada nakrade, taj je danas na žalostmoćan.263


Kada je počela ta golgota u Sarajevu, dever pokojni i njegov sinDarko su ostali da se bore, a kćer i ženu je poslao ovamo. One su bilena selu u svekrvinoj kući, u Međi. Mi smo zvali Darka da dođe, plašilismo se za njegov život. Vukašina smo znali da ne možemo ubediti, alimislili smo makar Darko da dođe. I on je rekao kad je bio na dopustu– sramota me strina, svi bi rekli Darko Prstojević je pobjeg’o! Sramotaga je bilo, jer tamo su bili njegove kolege sa kojima je i studirao i učio iradio, i sada da se on povuče... Međutim, kada je izgubio oba roditeljaonda se i u njemu prelomilo. Mala je bila kod zaove u Žitištu, a Darkoje boravio kod mene. Jednog dana mi je rekao – čuo sam strina, ide sepreko katoličke crkve za Kanadu pa ne znam šta da radim. A duboko uduši on voli ovu zemlju. I voleo je i svoje Sarajevo. To je tako normalno.Gde je rođen i odrastao. I kaže – pa ne znam šta da radim. Ovamo samse našla u procepu gde gubim familiju, a tamo mi je haos, ne primamoplatu, gledamo očigledne pljačke, a radimo za te njihove izmišljenegarantovane zarade i neke džakove crnog brašna.. Jako mi je bilo teško.Najteže je kad čoveka nešto lično pogodi, a pobedićemo kada naspobedi nesreća drugih, kada nas pogodi. I to je ono što još malo fali unarodu. A ja verujem da ćemo mi stići taj korak. Ja sam optimista uvek.Ja sam mu ovako samo rekla – Darko sine, strini nije problem da te nahranii uvek ćemo nešto umesiti i pojesti. Jer tada se čisto preživljavalo.Rekla sam – već nešto da ti kupim, neke farmerke i to, to ne mogu da tiobećam, sine, jer već jedva kupujem mojim kćerima. Jer tada je jednaveć studirala u Zrenjaninu na Višoj tehničkoj školi, mlađa je krenulau srednju tu u Zrenjaninu. Moja ćerka je bila primorana da radi tu uhamburgeriji da bi imala sebi da kupi nešto za školu, iako je bila nadržavnom budžetu kao dobar učenik. Sećam se dobro da za njeno tehničkocrtanje moja garantovana zarada nije bila dovoljna. Primoranaje bila da sama sebi zaradi, radila je danonoćno i to me je ubijalo. A sadruge strane porodični problemi, gubici familije... I onda sam nekakona tren videla da je možda bolje, da ja njemu ništa ovde neću moći dapružim, ne mogu da pružim ni svom rođenom detetu, a prirodno je, ilaže svako ko kaže da mu nije rođeno dete na prvom mestu, ma kolikodruge voleo i žalio. Rekla sam – otiđi i probaj, a ovde, u ovu džunglunikada nije kasno da se vratiš, jer ja ti sine ništa ne mogu pružiti semgolog života. I to je istina. I onda su oni počeli da sređuju deci te papirei otišli su. I ne znam kako je tamo toliko loše i kako neki pljuju na tamo,oni se nikada odande nisu vratili. Veoma su se dobro deca snašla štomi je posebno drago, jer zbilja danas bi mogla isto to da im ponudimšto i onih godina. Jer moj standard u odnosu na te ratne godine nije264


otišao gore. Onda sam radila za neke lupeže, i za neke lopove koje samočekivala da će neko kazniti, a danas su me ti isti ostavili bez posla. I nesamo mene, isto je sa većinom mojih kolega. U Srbiji kad nešto kažeš usvoje ime uvek pričaš o armiji ljudi iza sebe.Poslednje pitanje – gde ste bili 5. oktobra?Bili smo svi ovde u centru, ne samo tog 5. oktobra nego danima. Toje za mene bio veliki dan, a sada je jako veliko razočarenje. Možda je tolično, posle svega toga što sam proživljavala tih ’90-tih, i u familiji i ufabrici, i bila protiv svega... Danas sam duboko razočarana.Ivan Zlatić[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta zaslobodu, decembra 2008]265


Dodatni tekstoviKo da manje!?Između ’’US Steela’’ i ’’Delte’’Beograd, 6. avgust 2007. godine, FONET: Potpredsednik VladeRepublike Srbije Božidar Đelić istakao je da je strateški cilj Srbije daiskoristi proces evropskih integracija i da od srpske ekonomije napravijednu od najkonkurentnijih ekonomija Evrope.Posle sedmogodišnjeg tranzicionog iskustva u Srbiji, jasno jeda nema ničeg ohrabrujućeg u ovakvim najavama predstavnika vlasti– ekonomski rast i poslovni uspesi velikih domaćih i stranih kompanijau postpetooktobarskoj Srbiji, u najboljem slučaju nemaju nikakveveze sa razvojem društva, niti sa poboljšanjem uslova života bilokoga od nas; u najgorem slučaju, izloženi smo trovanju (jer država nijeobezbedila nikakve mehanizme zaštite životne sredine pre nego što jenajprljavije tehnologije prodala «stranim investitorima»), visokim cenamakod monopolista (dok se Komisija za zaštitu konkurencije bavibistrenjem propisa), korupciji kao jedinom načinu na koji su pomenutimogli da ostvare svoje nedodirljive pozicije. Konkretnije, grafikoni uerekciji koje nam prezentuje preostali talog nekadašnje demokratskeopozicije (a koje za njih, i za milionske success fees izdvojene iz državnekase, crtaju najviđeniji stručnjaci u zemlji, sve suv Slobin nestranačkiekspert, a danas privatni oditori, medijski i drugi magnati...), i kojimaaplaudiraju razna «javna mnenja» («nezavisni» mediji, «neprofitni»sektor...), upravno su srazmerni impotenciji javnosti da formuliše golugolcatu istinu o srpskoj «tranziciji ka demokratiji» – vlast laže, krade,'apsi i pleni ko za najgrđeg komunizma, opozicije nema kao da komunizamnikada nije ni odlazio, a cvet građanstva pruža ekspertsku obradu,stenje panegirike i snalazi se na razne druge načine koji više izmičupopisu, osim ako baš nemate naročite sklonosti ka morbidnom.Prosto rečeno, budućnost može biti samo gora.ČekićNakon što je opusteo Jangstaun i krenuo trbuhom za jeftinijom radnomsnagom, ’’US Steel’’ je posle železare u Košicama (Slovačka) kupiosmederevski ’’Sartid’’ sa pet zavisnih preduzeća, za ukupno 21,3 milio-266


na dolara – skoro trostruko manje od ionako niske procenjene vrednosti.Dugove železare, procenjene na oko 1,7 milijardi dolara, država jepreuzela na sebe, to jest na nas, poreske obveznike. Sartid je prodat unezakonitom postupku u kojem su prevarene velike svetske kompanijei presudno formulisan međunarodni imidž Srbije kao zemlje u kojoj semože poslovati samo ako vlast od toga ima neki ćar. Zauzvrat, investitorimase nude neograničene mogućnosti profitiranja sa bilo koje stranezakona – istražni organi u Srbiji nikada nisu ni pokušali da utvrdešta se tačno desilo u prodaji ’’Sartida’’, a na često ponavljane optužbe ujavnosti reagovali su jedino ’’US Steel’’, bilbord kampanjama za peglanjekorporativnog imidža (Novo lice srpskog čelika, Ponovo radi visokapeć...), i neoliberalna štampa, hvalospevima kako u ’’US Steel Balkan’’teku med i mleko, proizvodnja i izvoz, disciplina umesto «samoupravljanja».Naravno da teku – da ste mojoj mački onomad poklonili železaruoslobođenu dugova, do danas bi bila višestruki menadžer godinepo izboru čitalaca Ekonomista, a Miša Brkić bi se divio njenoj lavovskojborbi protiv kerova samoupravljanja.Jedna od retkih javnosti poznatih reakcija vlasti na optužbe za korupcijuu prodaji Sartida, bilo je odbijanje Koštunice, Labusa, Dinkića iBubala da čačkaju po “investiciji” ’’US Steela’’, da ne bi preplašili ostale“strateške partnere” (izgovoreno na sastanku premijera i ministara saVladinim Savetom za borbu protiv korupcije maja 2004. godine, istomonom sastanku na kojem je premijer parafrazirao jadnog Tita, rekavšida Branko Pavlović mora da leti iz Agencije za privatizaciju jer se suvišepridržavao zakona). Pošto smo primorani da ovu bedastoću shvatimokrajnje ozbiljno (jednako ozbiljno kao i jednako perverznu činjenicuda trojica od pomenutih gaze drugi mandat u cugu), da vidimo šta onazapravo znači.“Strana investicija” je još tokom devedesetih vaspostavljena kao sinonimza dobre plate, humane uslove rada, mogućnost napredovanjasamo na osnovu kvaliteta & zalaganja, slobodu, demokratiju... Ukratko,sve isto kao i samoupravljanje, samo što više nećete morati da sesmarate na sastancima radničkog saveta, pa da vas posle optužuju kakoste sami upropastili svoje preduzeće. Gazda će sav teret odgovornostipreuzeti na sebe, vama ostaje uživancija, pa je u ime takvog jednog stubabolje budućnosti poželjno, kako reče Voja Koštunica, ne pridržavatise zakona baš kao pijan plota. Neka uđe ’’US Steel’’, pa makar to značilokršenja svih propisa i običaja koji se podrazumevaju još od vremenanaturalne privrede (kad si dužan red je da vratiš, a ne da sve iz kuće267


azdeliš lopovima, da bi posle rekao: “Nosi šta god ti volja, nemam daplatim!”). Inače, zbrisa investitor na Filipine.A u stvarnom svetu, i desetogodišnje dete bi bez razmišljanja tačnoodgovorilo na pitanje šta će se desiti kad lopova pustite da vas pokrade,a onda ga potapšete po ramenu i proglasite čovekom od ugleda.Otvoriće nova radna mesta, naravno.Neće?Pa onda mu verovatno treba još malo pomoći.Ko ima, daj mu još!Među svim pogodnostima koje Agencija za strana ulaganja i promocijuizvoza Republike Srbije (SIEPA), nudi stranim investitorima uSrbiji, naročito se izdvajaju “konkurentna radna snaga” (daleko najjeftinijau regionu, 257,57 EUR, i to uz cene često veće od regionskih),“najniža stopa poreza na dobit preduzeća u Evropi” (a i ne plaća se akoznate Dinkića, kao onomad Nini u ’’Jugoremediji’’), te “pojednostavljenipropisi o spoljnjoj trgovini i stranom ulaganju” i “jednostavnije procedureza proizvodnju i osnivanje preduzeća, uključujući režim boravkastranaca, registraciju preduzeća i carine” (kanda postajemo jedini offshore raj koji ne izlazi na more). Ipak, ejakulacija je Vladina Uredba ouslovima i načinu privlačenja direktnih investicija, iz juna ove godine,koja predviđa davanje para iz budžeta stranim investitorima koji se jošuvek kolebaju da li da nova radna mesta otvore baš kod nas. Ne znamza Filipine, ali ovde im se nudi po 5 soma evra za svakog od (minimum50) novouposlenih radnika.Da, radnika.Ne, ne šalju ih na bolničko lečenje, već ih bogate korporacije angažujuda svojim kvalitetom & zalaganjem, za platu najnižu u regionu,doprinesu da korporacije budu bogatije nego lane.E pa sad, ja više stvarno ne znam kako da vam objasnim!Možda samo da dodam i analnu varijantu za najkolebljivije – mogućnost“poslovanja” u okviru trinaest Slobodnih zona, nekakve Srbijeiza ogledala u kojoj se ne plaća PDV na uvezenu robu (sa ove straneje 8-18%), uvoz i izvoz su neograničeni (u ostatku Srbije Vlada i daljezadržava pravo da ih tu i tamo ograniči kvotama, radi zaštite domaćegtržišta!!!), građevinske dozvole se dobijaju bez po muke (van Slobodnihrodiš mečku dok ti opština dozvoli da uz dve sobe i kujnu prizidašpoljski klozet; kosovskim Romima u kontejner-naselju Stari aerodromu Kraljevu lokalne vlasti već osam zima ne dozvoljavaju da podignunikakvu čvršću građevinu, jer su tu samo do povratka srpske vojske ipolicije na Kosovo; pride, dobar deo porodica je stigao u naselje posle268


1999. i zakasnio na podelu kontejnera; u čemu žive, nije baš lako opisati;rekao bih vam da odete i uverite se sami, ali nisam siguran... neštosu kivni na bele ovih dana). Zone su osnivane početkom devedesetih, uvreme dok je Sloba još uvek muljao privatizaciju sa komunizmom (poslese ipak odlučio za rat). Većinom su akcionarska društva nad kojimadržava ima kontrolu, ali ih koliko sutra može prodati. Kao što je, naprimer, ’’US Steel’’ kupio smederevsku Slobodnu zonu, kao jedno od’’Sartidovih’’ zavisnih preduzeća, u okviru onih 21,3 miliona dolara.Sad nam ostaje još samo da stegnemo kaiš i čekamo kada će celaSrbija postati jedna velika Slobodna zona. Šanse su dobre, kao što smoi devedesetih svi mogli da rešimo svoje probleme učlanjenjem u JUL.Rokovi su jedini problem – vratite se, recimo, na izjavu vicepremijerasa početka teksta, a pogledajte još jednu od pogodnosti za strane ulagačesa sajta Vladine SIEPA-e: “Srbija još uvek nije članica EU; većafleksibilnost i prednosti za investiranje”.Dobro, nije to sad ne znam kakav problem, umemo mi da čekamo,nego i ’’US Steel’’ ima svoje rokove. Šta ako pre našeg ulaska u EU oniipak zapale za Filipine?Osta pusta Slobodna zona.NakovanjBeograd, 6. avgust 2007. godine, TANJUG: Predsednik VladeRepublike Srbije Vojislav Koštunica izjavio je danas da novi pregovorisa novim posrednicima otvaraju mogućnost da se dođe do kompromisnogrešenja za Kosovo i Metohiju koje će zadovoljiti i suštinskeinterese Srbije i suštinske interese albanske nacionalne manjine u pokrajini.Suprotno čestoj predrasudi da je podmukli ljotićevac, Voja Koštunicase sve češće dokazuje kao smerni socijaldemokrata. Svoju sada već potpunousavršenu moć pregovaranja, razumevanja suštinskih interesai iznalaženja kompromisnih rešenja, leta 2005. godine je iza zatvorenihvrata marljivo trenirao mireći sukobljene mafijaše zainteresovaneza “preuzimanje” C marketa. Na njegovu inicijativu, a u organizacijinekrunisanog Ministra Privatizacije Srbije Danka Đunića, u odajamaĐunićevog EKI Investmenta, a sve u interesu razvoja srpske privrede,sastali su se Miroslav Mišković, Milan Beko i Slobodan Radulović, dogovorilicenu po kojoj će kupiti akcije od malih akcionara, podelili pleni potpisali Memorandum o razumevanju. Memorandum sam po sebigovori koliko su pregovori bili teški, a interesi suštinski – sukobljeni269


“privrednici” su imali taman toliko poverenja jedni u druge da su o ovojnezakonitoj radnji morali ostaviti pisani trag sa sve potpisima.U takvim uslovima, možda ne treba da čudi što je od čitavog fenomenaradnika-akcionara, koji sa manje ili više artikulacije diže prašinupo Srbiji već dobre četiri godine, faktički jedino ’’Jugoremedija’’ ostvarilacilj – uspostavljanje uprave i preuzimanje rizika i odgovornosti zaposlovanje i budućnost fabrike, i svoju budućnost pre svega. Drugi supokatkad uspevali da se organizuju za preuzimanje na berzi i postignudobru cenu akcija (Apatinska pivara, Knjaz Miloš, Soko Štark...), štoza naše uslove, ipak, nije mali domet. Akcionari C marketa su, umestoda nastave borbu za izlazak na berzansko nadmetanje, prihvatili cenudogovorenu kod Koštunice, jer im se lako moglo desiti da u protivnomostanu bez ičega – većina nekadašnjih radnika društvenih preduzeća uSrbiji danas više nema ni posao, ni akcije sa kojima bi nešto mogli daurade. Privatizacija je bila i prošla, nove emisije “radničkih” akcija višeneće biti, a vlasnici postojećih nisu uspeli da jednog čoveka sa jednomakcijom u rukama nametnu kao temeljnu instituciju tržišta kapitala iogledalo zaštite privatne svojine u Srbiji, niti da ga pretvore u instrumentza zaštitu radničkih prava. Stub privatne svojine ostao je baja sajednom akcijom preko pedeset posto, i svim pravima na sto posto. Ostaline postoje, ni kao radnici.Osim ’’Jugoremedije’’ (koja je značajna na više nivoa od samoradničko-akcionarskog), i svega nekolicine preduzeća čiji radnici-akcionarii dalje nastoje da preko vlasništva ostvare izvestan nivo kontrolenad radom uprave, nekadašnji radnici-samoupravljači koji su, sticajemopskurnih istorijskih okolnosti nenadano postali privatni vlasnici, svesu manje važan činilac alternative memorandumskoj Srbiji (Ćosićev, iliKoštuničin, svodi se na isto).Sledeći na udaru?Zakon o zaštiti konkurencije, na koji smo tako dugo čekali, stupio jena snagu svega nedelju dana nakon što je Mišković, u interesu srpskeprivrede, “preuzimanjem” ’’C marketa’’ ostvario monopol u maloprodaji.Spajanje tada najvećeg maloprodajnog lanca u Srbiji sa Deltinimcarstvom (’’Pekabeta’’, ’’Maxi’’), dodatno je zaljuljalo male privatneprodavnice, na koje se, zajedno sa ostalim malim porodičnim biznisom,prethodno bila obrušila Dinkićeva “poreska disciplina”. Naravno, nikose ne protivi naplati poreza, sačuvaj bože, ali ako u jednoj privrednojgrani država ne samo što ne ograničava monopolistu, već mu dozvo-270


ljava da koristi ekskluzivan poslovni prostor ’’Robnih kuća Beograd’’ ustečaju, pod uslovima koji su strogo čuvana tajna čak i za radnike togpreduzeća (kojima je opet Dinkić obećao 15 miliona evra iz državnekase ako prekinu proteste), onda zatvaranje malih svaki put kad ne izdajufiskalni račun za žvaku nije nikakva poreska disciplina, već monopolistismeta preostala konkurencija, a dobro bi mu došla (za najnižuplatu u regionu) obučena radna snaga koja je do juče vodila svoj biznis.Da li Mišković plaća porez, to verovatno zna svega par ljudi u Srbiji, alinedavno otkriće da Jovica Stefanović Nini tri godine nije plaćao obaveze’’Jugoremedije’’, a da su radnici-akcionari po preuzimanju fabrike,uz sve nasleđene probleme još bili primorani da odmah likvidiraju ceodug da ne bi otišli u stečaj, dovoljno govori kakva je u Srbiji disciplinapo pitanju poreza – kao i po svakom drugom.U smiraj privatizacije kakvu smo dosad znali, u susret rasprodajijavnih preduzeća (čiji su sindikati već mašili temu u kampanji za besplatneakcije 2006. godine, što ne znači da se u međuvremenu nisuurazumili), sloj sitnih privatnika može biti sledeći koji će se naći izmeđučekića i nakovnja – pored monopolista ne mogu, u Slobodne zonenemaju pristup. Da li će se pokloniti velikima, pa ko da manje, ili ćese možda dometi “malih kapitalista” (ili “najboljih đaka samoupravljanja”,svejedno je!) iz ’’Jugoremedije’’ proširiti preko njihove borbe zaopstanak?Sloboda zna da nikne u sasvim neočekivanim zonama...Ivan Zlatić[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta zaslobodu, septembra 2007]271


Ekonomska kriza u raljama ideologijeIako su godinama finansirani da propagiraju ekonomsku ideologijukoja je upravo dovela do najveće finansijske krize od Velike depresije1929 godine, čelnici Centra za liberalno-demokratske studije i daljeponavljaju iste ideološke mantre, pomešane sa par zdravorazumskihočiglednosti, kao rešenje za sve probleme. Njihova braća po ekstremizmuiz konzervativnog magazina „Ekonomist“, žale se kako je nedavnimdržavnim merama na saniranju posledica krize „ekonomska slobodanapadnuta, a kapitalizam, sistem koji je otelotvorava, na udaru“. Nekiod domaćih pripadnika ekonomske elite, kao na primer AleksandarVlahović, već pokušavaju da operu svoju neoliberalnu prošlost deklarativnose distancirajući od neoliberalizma.S druge strane, levičarska tumačenja pretežno smatraju da krizaoznačava smrt neoliberalnog kapitalizma, usled toga što je država subvencijamapriskočila u pomoć finansijskom tržištu, te time prekršilaneoliberalnu dogmu o odsustvu državne regulacije. Takva redukovanatumačenja više govore o nemoći levice da se odrekne sopstvenih dogminego o sumraku neoliberalizma. Naime, naivno je misliti da će sadaekonomija biti usmerena ka progresivnim ciljevima, da će biti demokratskijaili socijalno odgovornija, nakon decenija tokom kojih je neoliberalizam,eksploatišući čovečanstvo, povećavao korporativni profit.Iako neoliberalizam počiva na dogmi o ne mešanju države u tržište,u realnosti država je bila presudna za realizovanje neoliberalnog projekta.Kao što Naomi Klajn podseća u knjizi Šok doktrina, nakon svrgavanjademokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea vojnimpučem iz 1973, nova vojna vlada predvođena generalom Augustom Pinočeomupustila se u proces privatizacije, uklonivši protekcionističkaograničenja i smanjivši socijalne izdatke. Istovremeno, prinudna moćdržave korišćena je za suzbijanje organizovanog radništva i obračunavanjes neistomišljenicima, kroz hapšenja, torturu i ubistva levičarskihaktivista. Zapravo, neoliberalizam je bio omogućen državnim nasiljem.I druge pionirske neoliberalne vlade takođe su se koristile autoritarnimpolitičkim strategijama. Uspon neoliberalizma odigrao se kroz političkikonflikt državne elite, radnika, i kapitala oko ekonomskih prioriteta,završivši se „istorijskom pobedom kapitala nad radom“.Činjenica da se država sada, usled ekonomske krize, meša u radtržišta, ne znači kraj neoliberalnog projekta, već upravo suprotno, državase meša da bi pomogla tom projektu da opstane. Dalja borba okotoga da li će ekonomija biti u službi narodnog prosperiteta ili će i dalje272


služiti interesima malih grupa ekonomskih moćnika zavisiće najviše odsukoba oko ekonomskih prioriteta. Država u tom sukobu neće biti neutralnastrana.Venecuela i Bolivija pokazuju da se s neoliberalizmom može izaći nakraj, ali za to je potrebno nešto više od pogoršanja ekonomskih okolnosti.U tim južnoameričkim državama, neoliberalizam je bio potisnutzahvaljujući ogromnoj mobilizaciji radničke i seljačke klase. Bez togase državi ne mogu nametnuti ekonomske alternative koje bi bile u interesunaroda a ne kapitala. Vreme je da se i narod u Srbiji, kao i širomBalkana, mobiliše u borbi za socijalnu, kao i svaku drugu, pravdu.Milenko Srećković[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu – www.pokret.net,12. marta 2009]273


Zarobljena svojinaJedino pravo koje se priznaje malima jeste da se prodaju velikome,po manje ili više prihvatljivoj ceni (prihvatljivoj zakupca, ne za prodavce)Prava manjine su ona koja treba štititi - većina je već zaštićena samimtim što je većina. Ovo jednostavno civilizacijsko dostignuće nikakoda se zapati u Srbiji.Prepuštanje manjine (ne)milosti većine jedan je od važnih razlogazašto privatizacija u Srbiji, u smislu dela šireg procesa demokratizacijedržave i društva, doživljava kolaps. Tehnički uspešno privedena kraju,transformacija društvene svojine u privatnu postala je sinonim zanepravdu, otimačinu, korupciju, čist lopovluk, krađu na kantaru, povratakna staro, čak i gore - preduzeća koja su nekada po ustavu bilaradnička, a faktički pod nevidljivom upravom partijske države, danassu de facto i de jure u privatnim rukama bivših partijskih funkcionera.De jure 70%, de facto sve je njihovo.Harje bez vrednosIako im je Zakonom o privatizaciji iz 2001. godine dala pravo na30% akcija društvenih preduzeća u Srbiji, već prva demokratska vladaje kroz privatizaciju najpre pokazala da na građane ne računa kao napartnere u tranziciji ka... hm... novom poretku, koji je takav da u njemugrađani ne igraju nikakvu važnu ulogu, osim narastajuće nezadovoljnihgubitnika. Prvih godina zaklonjen medijski atraktivnijim privatizacionimskandalima (niske procene kapitala, namešteni tenderi, dogovorimeđu potencijalnim kupcima, pomoću kojih su preduzeća velike vrednostiprodavana u drugom krugu, za obveznice stare devizne štednje...),odnos vlasti prema privatnoj svojini "malih akcionara" je vrlo brzo postaojasan iz kampanjske prodaje većinskih paketa akcija u vlasništvugrađana, nasleđenih iz Đunić-Bekove svojinske transformacije - mnogiministri i dan-danas (Dinkić tu nedavno, u vezi sa "Jugoremedijom"),ovu prodaju akcija u privatnom vlasništvu nazivaju "privatizacijom".Po njihovom "shvatanju", akcionarsko društvo koje nema natpolovičnoggazdu nije privatno, a jedino pravo koje se priznaje malima jeste dase prodaju velikome, po manje ili više prihvatljivoj ceni (prihvatljivoj zakupca, ne za prodavce). Koštunica je, čak, leta 2005. godine sa DankomĐunićem upriličio takvu "privatizaciju" "C-marketa" u kojoj su se kupci274


s njim nagodili oko cene akcija, dok su prodavci sedeli tamo negde nanekoj berzi i čekali da vide šta im je premijer isposlovao.Kako se slegala prašina oko spektakularnih preuzimanja, kroz kojasu se polako izdvojili lideri novog srpskog poretka (Mišković, Beko, pananiže), na pozornici su ostali još samo oni vlasnici čije akcije moćnicimane znače ništa, jer i bez njih imaju potpunu kontrolu. S drugestrane, samovoljom velikih vlasnika udeo malih akcionara je potpunozarobljen - zakon im garantuje tek par stolica u skupštini preduzeća,odnosno pravo da bar jednom godišnje saslušaju izveštaj revizora (angažovanogodlukom većinskog vlasnika, onog koji kontroliše upravučiji je rad predmet revizije), sa zaključkom da je uprava radila savršeno,tako da ni ove godine neće biti raspodele dobiti. Pravi izveštaj će sepodneti gazdi, iza zatvorenih vrata, a ostali suvlasnici, ako nešto sumnjaju,mogu slobodno angažovati svog revizora, nakon što je uprava odnjihovih para već unajmila desetoricu da zatru trag profitu. Ukratko,sedam godina nakon demokratskih promena, u završnoj fazi privatizacijedruštvene svojine, i dalje nemamo odgovor na pitanje koja su pravaa koje obaveze vlasnika akcija u Srbiji, jer umesto najmanjeg zajedničkogimenitelja - jednog vlasnika jedne akcije, temeljna institucija našegtržišta hartija od vrednosti je vlasnik 50% + 1 akcije - onaj koji svojaprava i obaveze već kroji sam prema svom interesu. Zašto mu ondadržava nije prodala celo preduzeće nego je nešto što vredi 100 dinarakupio za 70? Ovakvih i glupljih pitanja s razlogom je puno, međutim,jedno je sigurno: hiljade akcija malih akcionara emitovanih po Zakonuo privatizaciji najveća su flota papirnih aviončića u ovom delu sveta.Upornost bez pobedeUnija radnika i akcionara Srbije (URA) tokom 2004/05. godineokupljala je male akcionare dvadesetak preduzeća iz cele Srbije oko solidarneborbe za ostvarenje vlasničkih prava. Neke priče su se završileuspešnim preuzimanjem ("Soko Štark"), neke "preuzimanjem" ("Cmarket"),neke raskidom ugovora o prodaji 70% kapitala i opomenombudućem gazdi da će, ako bude kršio zakon, protiv sebe imati dobroorganizovane radnike i suvlasnike ("Venčac"), neke trijumfom bezakonjai propadanjem ("Keramika"), neke visokim otpremninama ("Beogradfilm").Jedino je "Jugoremedija" istrajala na ideološki nepodobnomcilju - da radnici akcionari koji su u mogućnosti da kupe većinskipaket preuzmu upravu nad fabrikom i uspostave sistem odlučivanjakoji počiva na ravnopravnosti.275


Na inicijativu radnika akcionara "Srbijateksa" i "Jugoremedije"predstavnici udruženja malih akcionara dvanaest preduzeća okupili suse 25. jula u Kamenoj sali Doma sindikata da razmotre može li se iskustvo"Jugoremedije" primeniti i na ona preduzeća u kojima su mali akcionarivlasnici 30 i manje procenata akcija. Drugim rečima, kako stvoritidelotvoran mehanizam kontrole rada uprave akcionarskog društvadostupan svakom, a ne samo većinskom vlasniku.Diskusije uglavnom nisu dale razlog za optimizam. Predstavnici akcionarasu izneli različita iskustva, sa jedinstvenim zaključkom da zaborbu ne postoji nikakav oslonac - ni zastupljenost u organima preduzeća(mali akcionari "Tehnoprometa" imaju jednog člana u nadzornomodboru, a radnici akcionari "Srboleka" čak člana upravnog odbora) neomogućava valjan uvid u njegovo poslovanje, a i ako se dođe do podatakao mogućim zloupotrebama, uprava odgovara: "Pa podnesite krivičnuprijavu!" Prijave se potom godinama vuku po fiokama.Deo učesnika sastanka došao je iz preduzeća koja su još uvek udruštvenoj svojini, ali čiji radnici nastoje da aktivnom ulogom u pripremiprivatizacije stvore sebi jasniju poziciju u odnosima sa budućimsuvlasnikom. U Agenciji za privatizaciju uglavnom nailaze na ćutanje.Iako budući vlasnici 30% kapitala, za Agenciju su objekat a ne subjekatprivatizacije.Sastanak je završen zaključkom da URA treba da obnovi rad i da jojje najvažniji zadatak formiranje javnosti o preprekama vlasnika akcijau Srbiji da raspolažu svojom imovinom.Izborna skupština je dogovorena za 3. septembar. Do tada, privremenipredsedavajući Unije biće Nadica Margold iz "Jugoremedije" iMilojko Malinić iz "Srbijateksa".Ivan Zlatić[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,septembra 2007]276


Alternavni ekonomski poredakU poslednje dve decenije u domaćoj javnosti postalo je sve učestalijeosporavanje društvenog vlasništva nad fabrikama i radničkog samoupravljanja,ili, da budemo precizniji, onoga što se na ovim prostorimatim imenom nazivalo. Iako je bilo opravdano kritikovati samoupravljanjeonakvo kakvo je bilo, kontrolisano, sputavano i u velikoj meri birokratizovanood strane partijskih funkcionera, jedne koordinatorskeklase posrednika i menadžera, opozicioni političari devedesetih godinau svojoj borbi za vlast, kritikujući samoupravljanje, zalagali su se zavrednosti i ideologiju koja implicitno u sebi sadrži omalovažavajuće viđenjesposobnosti radnika da svoje fabrike održe u životu. Devedesetihgodina talas opozicione kritike usmerio se na osporavanje funkcionalnostisamoupravljanja fabrikama i preduzećima, dok se istovremenopotencijalnim biračima i saborcima u smenjivanju režima kao alternativateškom socijalnom položaju nudilo preslikavanje društvenihuređenja ’’zapadnih, razvijenih zemalja’’. U paketu sa idiličnim predstavljanjemživota ljudi u inostranstvu i parlamentarne demokratije,nametnut je imperativ privatizacije po svaku cenu kao rešenje za težakpoložaj u kojem su se preduzeća i fabrike našli, a i zarad tobožnjeg privrednograsta, brzog ekonomskog prosperiteta zemlje, kao i smanjenjasiromaštva. Brojne analize i podaci poštenih ekonomista, ustvari,dokazuju da je privatizacija, pogotovo u obliku tzv. ’’šok terapije’’, uzemljama Istočne Evrope zapravo uzrokovala gubitak radnih mesta,smanjenje prihoda, povećanje cena, demontiranje sistema socijalnogosiguranja, besplatnog zdravstva i obrazovanja.’’Šok terapija’’, u narodu poznata kao ’’ko preživi, pričaće...’’,nametnuta je od strane Međunarodnog Monetarnog Fonda (MMF) iSvetske Banke, ekonomsko-ideoloških institucija, koje svojim slepimideološkim nametanjem dogmatizovanih neoliberalnih principa,ekonomskih mera i imperativa ugrožavaju ekonomski opstanak zemaljapalih u dužničko ropstvo, zarad njihovog kolonijalizovanja.Ekonomske mere koje MMF nametne siromašnim zemljama dovodedo toga da im je onemogućen razvoj industrije, jer su njihovi proizvodiu uslovima ’slobodnog’ tržišta nekonkurentni, pa one bivaju prinuđeneda izvoze jedino svoje prirodne, neobrađene sirovine, a od toga suprihodi nikakvi. Osim toga, iz razloga što većina siromašnih zemaljaizvozi skoro istu robu, tj. neprerađene resurse, cena, zbog ogromnogpriliva sirovina na tržište, još više opada. Nametnuta liberalizacija nacionalnihtržišta otvara prostor za velike multinacionalne korporacije277


(MNK), koje potiskuju mnoga lokalna preduzeća. Treba znati da su razvijeneindustrijske zemlje liberalizovale svoja tržišta tek pošto su dobrounapredile svoju privredu, na primer Velika Britanija je to uradila tekkasnih sedamdesetih.Kako navodi Asad Ismi: ’’Politika Svetske Banke je razorila TrećiSvet. Između 1984. i 1990. godine, zemlje u razvoju pod programomstrukturalnog prilagođavanja prebacile su 178 biliona dolara zapadnimkomercijalnim bankama. Odliv kapitala je bio tako ogroman da je bivšidirektor Svetske Banke izjavio: ’Još od konkvistadorske pljačke LatinskeAmerike svet nije doživeo takav odliv bogatstva u tom pravcu kakavvidimo danas’ ’’.Dok je Latinska Amerika primer katastrofalnih posledica po onogako bespogovorno sprovodi diktate MMF-a i Svetske Banke, Slovenijaje zemlja koja je doživela primetan ekonomski rast, ali dok god je izbegavalada sprovodi mere koje je propisivao MMF. Poslednjih godina,zahvaljujući neoliberalnim reformama, u Sloveniji su smanjene finansijeza socijalno osiguranje, privatizovana su javna preduzeća a životnistandard većine stanovništva značajno je opao.Michel Chussodovsky, autor Globalizacije siromaštva, tvrdi da je’’raspad jugoslovenske federacije direktno povezan sa makro-ekonomskimrestrukturisanjem koje je nametnuto beogradskoj vladi od stranenjenih spoljašnjih kreditora. Ovaj program preuzet u nekoliko faza od1980. godine, doprineo je početku raspada nacionalne ekonomije, štoje dovelo do dezintegracije industrijskog sektora i pojedinačnog demontiranjasistema socijalnog osiguranja. Tendencije otcepljenja, kojesu se napajale od socijalnih i etničkih podela, pojačale su tempo baštokom perioda brutalnog osiromašenja jugoslovenskog stanovništva."Ekonomska propast bivše Jugoslavije posledica je programa otplaćivanjaduga nametnutog od MMF-a, etnički sukobi su njena posledica.Vazalni odnos političke elite i samozvanih eksperata premameđunarodnim ekonomskim institucijama veoma je profitabilan.Sprovođenje brze privatizacije dovodi do sprege interesno povezanihekonomskih i političkih subjekata pri razgrabljivanju svojine,kao i pri brzom i nekontrolisanom preuzimanju fabrika radi sopstvenogokorišćavanja. Novi vlasnik olako stečenog preduzeća, zajednosa interesnom grupom koja stoji iza njega, sačinjenom od političara,ekonomskih eksperata, monopolista i potkupljenih sindikalista, možeimati brojne motivacije za kupovinu preduzeća a koje su daleko odželje za omogućavanjem poslovanja preduzeća. Vlasnici privatizovanihfirmi u Srbiji najčešće su zainteresovani za kupljenu imovinu i zalihe278


preduzeća, koji im omogućavaju manipulativne transakcije novca odprodatih zaliha i objekata preduzeća na račun svoje matične firme,zaduživanje na račun kupljenih firmi, i pranje prljavo stečenog kapitala.Vlasnici nelegalno stečenog kapitala nisu motivisani da otvaraju novefirme i stvaraju nova radna mesta. Mehanizmi prisvajanja društveneimovine nikada se ne mogu do kraja razotkriti, te je privatizacioni proces,usled svoje nepotčinjenosti direktno-demokratskoj kontroli i odluci,sjajna prilika za one koji bi da love u mutnom.Nažalost, umesto da se srpski radnici pravovremeno suprotstavesamoj privatizaciji njihovih fabrika, njihov otpor protegao se samo, uretkim ali značajnim slučajevima, na protivljenje nepoštovanju radnihi socijalnih prava, ali i kršenju kupoprodajnih ugovora i sklopljenog socijalnogprograma na koji se novi vlasnik obavezao. Sudski postupci zaraskid privatizacionih ugovora odugovlačili su se i na više godina. Pojedinegrupe radnika, na primer u zrenjaninskoj “Jugoremediji”, iskoristilesu zakonsku mogućnost da postanu većinski akcionari fabrike, tesu uspostavili radničku upravu u okvirima privatizacije, preko skupštineakcionara. Bez obzira na ne-antiprivatizacioni karakter borbe, radnici,koji su se borili za ’’zakon i istinu’’ na njihovoj strani, ipak su biliproglašavani ’’protivnicima privatizacije, komunistima, neprijateljimademokratije’’, jer je ideolozima privatizacije i neoliberalizma užasavajućai sama pomisao na većinsko vlasništvo radnika nad fabrikom, jer unjihovom ideologijom kontaminiranom umu, svako ima pravo da budevlasnik fabrike osim samih radnika.Moglo bi se reći da su se ekonomsko-interesne grupe izborile da uSrbiji bude ozakonjena rasprodaja fabrika, što je višestruko pogubnoza sve osim za same te interesne grupe. Naime, čak i da kupljeno preduzećeposluje profitabilnije nego ranije, to samim tim ne znači povećanjeprivrednog rasta države i opšteg blagostanja, pogotovo jer subrojni ljudi završili na ulici.Posledice i mogućnosU uslovima socijalne ugroženosti, bede i gladi, zanemariće se činjenicada je sadašnji ekonomski poredak zasnovan na eksploataciji, naprivatnoj svojini kao krađi, do koje se u Srbiji došlo izbacivanjem radnikana ulicu, prodajom fabrika radi kupovine privremenog socijalnogmira i statusa quo. Ako imate ljude koji su godinama bez prihoda, lakšećete ih navesti da pristanu na celodnevno izrabljivanje a zarad profita279


vlasnika i akumulacije ekonomske i političke moći ekonomsko-interesnihgrupa.Dobrovoljni pristanak na poslušnički odnos prema protagonistimapljačkaške privatizacije ni na koji način ne može u nekoj krajnjoj posledicida doprinese ekonomskom blagostanju ove zemlje. Ne postojiništa što će prisiliti multinacionalne korporacije da u Srbiji posluju uinteresu građana ove zemlje, a ne u interesu vlasnika i domaće političkeelite koja im je omogućila poslovanje na ovom prostoru, jer jedinicilj korporacije je proizvodnja profita. Očekivati od političke elite kojaje omogućila privatizaciju da donese zakone koji bi delovali restriktivnona MNK znači zanemariti činjenicu da ona radi u interesu MNK i daje često plaćena od njih. Prema rečima prof. dr Božidara Ćurčića, šefakatedre za dinamiku razvića životinja na Biološkom fakultetu, IvanaDulić-Marković, bivša ministarka poljoprivrede, članica stranke G17plus, perjanice neoliberalne ideologije u nas, stipendista je američkekompanije "Monsanto", koja se bavi proizvodnjom genetski modifikovanehrane, i o njihovom trošku je više puta bila na studijskim putovanjimau Americi. Dok je bila direktorka bivšeg Saveznog zavoda zabiljne i genetičke resurse omogućila je uvoz više od 200.000 tona genetskimodifikovane sojine sačme iako to zabranjuje Zakon o genetskimodifikovanoj hrani. Ekonomski eksperti po okončanju svog rada uvladi nastavljaju svoj rad za MNK i privatne firme, ili postaju ekspertiza tumačenje nerazumljivog zakona koji su sami pisali.Stepen privatizacije do kojeg se došlo nije merilo privrednog uspehai rasta, te pozivi na što bržu privatizaciju, najčešće služe tome dase brzinom zabašure zloupotrebe, manipulacije i izrabljivanje radnika,a i ostavlja manje prostora za dobro organizovano suprotstavljanje.Privatna svojina je krađa. Niko nema bogom dato pravo na prirodneresurse, proizvodna sredstva i profit stečen izrabljivanjem radne snagesiromašnih ljudi. Ukoliko bi u Srbiji ponovo bila prepoznata potreba zadruštvenim prisvajanjem fabrika, treba pripremiti ekonomsku, ostvarivuviziju koja će dovesti do humane realizacije tog projekta, kako bion bio sproveden u interesu čoveka, ostvarenja svih njegovih potencijala,u interesu prirodne sredine i održivog razvoja, i u interesu horizontalnihdirektno-demokratskih oblika kontrole, upravljanja i odlučivanja.Na samom narodu je da to sprovede, kako bi sproveden alternativniekonomski projekat zaista išao u njegovu korist a ne u korist male’’avangardne’’ partije, ili onih koji bi da se, iz svojih udobnih buržujskih280


fotelja i vila, bore za osvajanje vlasti i moći korišćenjem retorike borbeza interese radnika.Z magazin Balkan upravo i služi tome da prepozna i analizira postojećeoblike alternativne ekonomije, kao i da predstavi viziju pravednog,narodnog društva, koje je, pre svega, u interesu naroda, ostvarivo,i, ujedno, podložno preispitivanju, prilagođavanju i poboljšanju.Časopis je pokrenut nakon ponovnog uspostavljenja veze između aktivistakoji su prethodnih godina radili na protivljenju neoliberalnojdiktaturi, na sprečavanju privatizacionih krađa, na organizovanju PGAkonferencijeu Beogradu, i na kreiranju alternativnih medija. Polaznaosnova svih ekonomskih vizija koje ćemo predlagati je da je za njihovoostvarenje potrebna masovna narodna podrška i učešće onih ljudi nakoje će uticati ostvarenje te ekonomske vizije. Oni su početak i kraj,subjekat i objekt, realizacije alternativnog ekonomskog poretka. Oninajbolje znaju šta je u njihovom interesu, te je na njima da preuzmuodgovornost. Svaka odluka je na njima, a ukoliko odgovornost odlučivanjaprepuste drugima, sami će snositi posledice.Ovaj broj Z magazina delom je posvećen participativnoj ekonomiji,jednoj od vizija humane alternativne ekonomije i društvenog uređenja,kojim neće upravljati lični, sebični i antidruštveni motivi kapitalističkoguređenja, kojim su kontaminirane, u većoj ili manjoj meri, sveoblasti naših života. Početni korak ka izmeni društva u kojem živimo jesvest da nije nužno da ono bude ovakvo kakvo jeste.Milenko Srećković[objavljeno u časopisu ''Z magazin'', izdanju Pokreta zaslobodu, septembra 2007]281


Ko su "nevidljivi radnici" u Sloveniji?Nekadašnja država od Vardara pa do Triglava godinama jepočivala na idejama jugoslovenstva i socijalne pravde, da bise onda raspala u jednom od najkrvavijih sukoba savremenogsveta.Da li je danas moguće na istim idejama uspostaviti strukture celishodnijei demokratičnije nego što je to bila socijalistička država?Da potreba za takvim strukturama postoji, signaliziraju nam i problemiemigrantskih radnika u Sloveniji, koji u jedinu ex-YU članicu EUdolaze s prostora nekadašnje državne zajednice, iz ekonomija razorenihratovima, sankcijama, neoliberalnim reformama.Prema slovenačkom „Dnevniku", među 92.000 emigrantskih radnikau Sloveniji, pretežno zaposlenih na građevini za platu ne većuod 600 evra, najveću grupu čine državljani Bosne i Hercegovine (oko47.000), zatim sledi Srbija (17.000), pa Makedonija, Hrvatska i Kosovo.Najmoćniji mehanizam kontrole, međutim, proizilazi iz viznog režimaizmeđu Slovenije, kao članice EU, i zemalja iz kojih radnici dolaze.Armin Salihović, aktivista pokreta „Nevidljivi radnici sveta" i Socijalnogcentra „Rog", slovenačke organizacije koja se zalaže za pravaemigrantskih radnika, objašnjava da „firme koje zapošljavaju radnike uSloveniji imaju monopol nad radnim dozvolama". Prema njegovim rečima,većina ljudi radi za firme registrovane u zemljama iz kojih dolaze,a izvode svoje radove u Sloveniji.Oni su, na primer, zaposleni u Bosni i tamo se plaća njihovo zdravstvenoi penziono osiguranje, dok u Sloveniji nemaju nikakvih prava.Da bi radnik dobio radnu dozvolu koja nije vezana na poslodavca, onmora biti kod jednog poslodavca neprekidno dve godine, tako da poslodavacmože manipulisati radnicima kroz sistem viza. Nekada poslodavacima više firmi, pa prebacuje radnika iz godine u godinu iz firmeu firmu, tako da radnik godinama ne ispunjava uslove za ličnu radnudozvolu s kojom bi bio nezavisan od poslodavca i imao pravo na izbor.U svim vrstama viza koje nisu lične radnik je zavisan od poslodavca,što znači da je eksploatisan, diskriminisan, segregiran, bez prava naslobodu izbora.Šta radnici preduzimaju kako bi zaštitili svoja prava?„Sindikati ne zastupaju radnike migrante jer štite interese domaćihradnika i drže se teze da migrantski radnici snižavaju cenu rada u Sloveniji",svedoči Salihović. „U Socijalnom centru 'Rog' i pokretu 'Nevid-282


ljivi radnici sveta' pokušavamo da uspostavimo formu biosindikalneorganizacije i borbe. To znači da borba radnika ide ne samo za pravakoja proizlaze iz rada nego i iz života. Važno je aktivno učešće radnika,a ne zastupništvo i predstavništvo. Pokušavamo da radimo kao nezavisansamoorganizovan pokret".Borba za prava emigrantskih radnika svakako prevazilazi sindikalniatar i u velikoj meri zavisi od podrške javnosti, tako da je orijentacijana socijalni pokret umesto klasičnog sindikalnog organizovanja - višenego opravdana. Ipak, svaka, pa i ovakva radnička borba, u jednomtrenutku mora doći na teren kolektivnog pregovaranja oko pojedinačnihproblema, pa je pitanje kako će se pokret koji izbegava strukturuklasičnih sindikata snaći u takvom izazovu?Budućnost bi takođe trebalo da odgovori na mnoga postavljena pitanjajer stabilno rešenje problema očito nije moguće bez sindikalnogpovezivanja pokreta u Sloveniji sa zemljama iz kojih radnici dolaze.Ako poslodavci koriste šengensku granicu kako bi radnike držali podkontrolom, onda ovi zaista nemaju kud nego da tu istu granicu svojomsolidarnošću učine besmislenom.Socijalni centar „Rog" je krajem januara organizovao konferencijusa sličnim pokretima iz bivše SFRJ, inicirajući razgovor o mogućnostimasaradnje, što već samo po sebi govori da ideja ukrštanja jugoslovenstvasa socijalnom pravdom ni u kom slučaju nije za staro gvožđe.Ivan Zlatić[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,11. februara 2009]283


Lekcija iz leviceKoliko god da se eskalacijom socijalnog nezadovoljstva širiprostor za redefiniciju levice u Srbiji (a prosto se razjapljuje!),vidici sa političkih loža ostaju skučeni. Kambek nezaboravnog(na njegovu žalost) A. Vulina, te zapaljivi nastup anarhosindikalnogsoliste R. Trivunca na dan Bajdenove poseteBeogradu, pokazali su nam da se pretendenti na avangarduradničke klase suštinski baš i ne razlikuju od svojih liberalnihi konzervativnih parnjaka, jer politiku takođe doživljavajukao fanariotsku veštinu, prožetu udbaškom erudicijom,apdejtovanu savremenim PR i HR dostignućima.Drugim rečima - zaposesti birokratiju i diplomatiju, istrebiti protivnike,a suverena (monarh, narod, radnička klasa...) učiniti zavisnimod naših usluga. S druge strane, srpski radnici sve češće iznenađujuumećem samoorganizovanja oko sasvim trezvenih inicijativa, i sasvimtrezvenom skepsom prema svojim nesuđenim avangardistima. I dokVulin po Šumadiji agituje o njenim ustaničkim tradicijama, radniciZastave elektro iz kragujevačke Rače su svoje zahteve za isplatom zaostalihnadnica redefinisali u borbu za spas fabrike iz ruku Ranka Dejanovića,prvog zeta Narodne skupštine i Vulinovog bivšeg stranačkogdruga.Do pre samo pola godine, ovo preduzeće je bilo ponos privatizacijeu Srbiji. Njihovu saradnju sa multinacionalnim Delphijem, SIEPA jeisticala kao primer privlačenja stranih investicija. A onda je, krajemprošle godine, Delphi „naprasno" raskinuo ugovor i odneo mašine zaPoljsku. Zbog ekonomske krize, tvrde Dejanović i njegov menadžment.Međutim, radnici su prošle nedelje novinarima podelili Delphijevoobaveštenje o raskidu ugovora, u kom se kao jedini razlog za povlačenjestranog partnera navodi finansijska blokada Zastave elektro.Posle dvomesečnog protesta u kom su tražili neisplaćena primanja,radnici su pre dve nedelje, podneli zahtev Agenciji za privatizacijuda napokon najuri Slavičinog muža, blokirali zgradu opštine i pozvaliodbornike da se uključe u borbu za oporavak jedine preostale fabrikeu gradu. Službenica na pisarnici se toliko zbunila kad su joj predalidopise za svakog odbornika poimence, da je rekla kako mora da pitapredsednika skupštne da li sme da ih primi!U opasnoj pošti između ostalog stoji: „Ukoliko opština Rača imainteres da Zastava elektro ponovo proradi, onda mora da uveri kompanijuDelphi da je lokalna vlast posvećena zakonitosti i ekonomskom284


azvoju, i da želi da se ova kompanija vrati u naš grad, bilo kao partner,ili kao vlasnik Zastave elektro".Naporedo, Štrajkački odbor je pozvao bivše mlade radnike, njihpreko 500 koji su u vreme saradnje sa Delphijem bili angažovani pougovoru o delu, da se uključe u protest i bore za svoju budućnost. Radniciu saopštenjima navode da bi zatvaranje fabrike značilo kraj Račekao naseljenog mesta. Uspeli su, dakle, ono što profesionalnim političarimau Srbiji (stranačkim, NVO, „nezavisnim analitičarima"...), većgodinama ne polazi za rukom - da artikulišu inicijativu koja je politička,ali bez trunke ideološkog zamlaćivanja.Za sve samozvane srpske levičare, od Slavičinog SPS do anti-Bajdenovihanarhosindikalista, Zastava elektro je samo jedan od ispita nakojima su pali (pritom bi anarhisti trebalo da su posebno ganuti veromračanskih radnika u instituciju lokalne samouprave, ali izgleda da suprezauzeti sa „misliti globalno"). To je, naravno, neuporedivo manjiproblem od nestanka poslednje fabrike u Rači. A i to je mnogo manjiproblem od Srbije u kojoj možete biti ili gubitnik tranzicije, ili muž SalviceĐukić-Dejanović.Lekcija iz Zastave elektro, naime, nije ni upućena Vulinu, negonama gubitnicima.Ivan Zlatić[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,3. juna 2009]285


Regionalni centralizamSećate se, sve je počelo nakon izbora 2007. godine. Dinkićje baš bio prebacio cenzus sa NIP-om i „irskim modelom",predao islužene taljige Đilasu, a sam preuzeo Ministarstvoekonomije i prilepio mu nadležnost za nešto što se tad jošuvek nejasno zvalo „regionalni razvoj". Onda nas je malo zabavljaosa „privatizacijom kroz stečaj" i „pravom na besplatneakcije", da bi dalekosežna strategija poslednjih meseci počelada se razmotava kroz novu fazu demokratskih reformikoje to nisu - decentralizaciju koja to nije.Najpre je brutalno centralizovan politički sistem novim zakonomo strankama, kojim su de facto ukinute lokalne političke inicijative, ilise bar pokušalo njihovo ukidanje (još uvek ne znamo kako će lokalnipokreti odgovoriti izazovu 10.000 potpisa). Usput je pohapšeno pargradonačelnika i objavljen rat korupciji na lokalnom nivou, tek da seobaška pritegne već gvozdena disciplina unutar velikih stranaka. Konačno,vladajuća koalicija je putem simultanih glavnih odbora obnarodovala(to jest „obstranačila") jedinstvo u viziji decentralizacije. Naime,lokalne samouprave će ostati uboge i bespomoćne kao i do sada,samo što će ih ubuduće dodatno jahati sreski načelnici (ona nevidljivasila iz Nušićevog „Narodnog poslanika" koja „izbrisa Ilića"), sve u skladusa najpozitivnijim evropskim iskustvima. Kako prenosi „Blic" od 10.juna, presudnu političku korist od „regionalizacije" odneće novi G17+(šuška se da će čak i ime da promene!), pročišćen od mangupa u svojimredovima (verovatno V. Kalanović i ostali koji su izblamirani okoNIP-a), udružen sa Verkom Stevanovićem, Ugljaninom, lokalnim moćnicimasa kojima se Dinkić duplo vezao kroz saradnju na „regionalnomrazvoju". Pritom retorika kojom potpredsednik Vlade obrazlaže viziju,neodoljivo podseća na demokratski zanos iz vremena „najmanje hiljaduevra" po glavi stanovnika, samo što se sada Trgovištu obećava beogradskistandard, a svima nama milioni iz „pristupnih fondova".Nakon regionalizacije, Dinkić najavljuje i ono što uistinu jeste korakka decentralizaciji - vraćanje imovine lokalnim samoupravama,oduzete 1995. godine. Bez imovine, naime, nema faktičke nezavisnosti,odnosno faktičke samouprave, pa je teško poverovati da je vlast uSrbiji, i pored opsežne kastracije političkih prilika na lokalu, spremnada gradove i opštine tek tako učini svojim na svome, nezavisnim odNIP-ova i regionalne „pomoći" (kao što, uostalom, zazire i od građananezavisnog od „socijalnog programa" i hiljadu evra sa neba)? Još ako se286


setimo kako je Dinkić rušio prethodne tri vlade (a baš je pre neki dan,povodom lokalnih izbora na Voždovcu, zapretio napuštanjem koalicije,iz nekog „principijelnog" razloga), mnogo je verovatnije da ćemoodmah po formiranju „stranke regiona" ići na nove izbore, to jest daonaj korak nakon regionalizacije nikada neće doći. Ukratko, još jedan„model" koji će trajati koliko i predizborna kampanja, osim što će zasobom ostaviti nove kafkijanske hodnike, sada regionalnih načelstava,iz kojih plaze iste one birokrate otpuštene iz vladinih agencija u prošlogodišnjojracionalizaciji državne uprave.Mada, opet, ko zna. Možda je nula plus nula i u Srbiji konačno postalonula.Ivan Zlatić[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,15. juna 2009]287


Osvrt na borbu pojedinih radničkih grupaDovoljno je prelistati bilo koje dnevne novine, ili samo prošetatiulicom u radno vreme državnih organa, pa da zaključiteda radnički protesti i štrajkovi ni izbliza nisu onako brojnikao prošlog leta. To, naravno, ne znači da je rešen problemkoji ih je prouzrokovao, čak ni da su u većini slučajeva zadovoljenikratkoročni radnički zahtevi (plate, otpremnine,povezivanje staža, tu i tamo raskid ugovora o privatizaciji...).Iako nekima jesu (”Ravanica”, ”Zastava elektro”, u izvesnojmeri ”Ikarbus”, „1. maj“ iz Lapova, ali uvek bez naznaka trajnijegrešenja), pretežna većina je ovo leto dočekala u odustajanju,razočaranju i daljem nagomilavanju problema za kojesa zebnjom moramo da se zapitamo kako li će sledeći put eksplodirati(nije nam cilj da bilo kome stajemo na muku, pa uovom delu nećemo javno izlaziti sa dugom, predugom listomprimera). Šta je, međutim, sa onima koji istrajavaju, i retkimnovim grupama koje ove godine stupaju u proteste? Kakvi suizgledi da urade nešto za sebe, a kakvi da njihovo iskustvouradi nešto protiv opšte depresije?Posle dvomesečne pauze, radnici ”Trudbenik gradnje” ponovo suispred Ministarstva ekonomije. Proteste su privremeno obustavili krajemmarta, započevši, na predlog Agencije za privatizaciju pregovoreo „socijalnom zbrinjavanju radnika u štrajku i protestu“ (formulacijaAgencije). Na ovaj korak su, kako objašnjava Štrajkački odbor u saopštenjuod 15. juna, pristali ”samo zato da ljude više ne bi izlagali dodatnimnaporima. Nismo očekivali da će Ministarstvo ekonomije zloupotrebitinašu dobru volju da probleme rešimo pregovorima. Na žalost,ispostavilo se da Ministarstvo nikada nije imalo nameru da isplati socijalniprogram. U pregovore su ušli samo da bi produžili agoniju radnikaTrudbenika, u nadi da ćemo naposletku odustati (…) Ministarstvoekonomije i Agencija za privatizaciju, koji su nas i doveli u ovu situaciju,i dalje odbijaju razgovor sa nama, zbog čega smo juče bili primoranida blokiramo ulaz u zgradu Ministarstva ekonomije (…) Protesteispred Ministarstva ekonomije ćemo nastaviti do ispunjenja naših zahteva.Današnji protest počinje u 11 časova. Nikakva obećanja više nasneće skloniti sa ulice, a Ministarstvo daljim ignorisanjem samo rizikujeradikalizaciju protesta”, navodi se u saopštenju.Rečeno – učinjeno. Tog dana, pri temperaturi od preko 30 stepeni(bar 40 na asfaltu), pedesetak radnika ”Trudbenik gradnje” zatvorilo je288


po ko zna koji put Bulevar Kralja Aleksandra, instantno vrativši publicitetkoji su bili izgubili dugim odsustvovanjem sa beogradskih ulica itrgova. Ministarstvo je odjednom pristalo na razgovor, uljudno zamolivšiza malo vremena da osmisle način isplate otpremnina. Neuobičajenaosetljivost na javni skandal ispod uobičajene arogancije, izmeđuostalog je ocrtala šta bi se tek desilo da je protest bio masovniji.U skladu sa eksplicitnom najavom da prazna obećanja više ne pale(vidi saopštenje u prilogu), protest je nastavljen i naredne nedelje, stim što je u utorak 22. juna trebalo da im se priključe radnici fabrikevijaka ”Gradac” iz Valjeva.Međutim, u ponedeljak uveče iz Ministarstva ekonomije su javili daće Nebojša Ćirić primiti delegaciju iz „Trudbenika“ i da nema potrebeda se sutradan okupljaju.Glad u medijskom mrakuZabarakadirani u glavnoj upravnoj zgradi, šestoro radnika fabrikevijaka “Gradac” iz Valjeva, među kojima i jedna osoba sa invaliditetom,mesec dana je štrajkovalo glađu. Ostalih 150 radnika, koji od 12. aprilaprotestuju ispred fabričke kapije, poslednjih dana retko su ih viđali, jerje ovih šestoro odlučilo da potpuno prekine kontakt sa spoljnim svetom.Kako nam, sa suzama u očima, kaže sagovornica koja želi da ostaneanonimna iz straha od odmazde vlasnika, jedna od štrajkačica, kojaima samo 36 godina, izjavila je da hoće da umre. Rukovodstvo fabrikeje štrajkačima glađu ukinulo dotok vode. Elektronski mediji, među kojimai javni servis, o ovom štrajku nisu rekli ni reči.Radnici “Gradca” su ušli u štrajk jer im doprinosi nisu uplaćivanipune 2 godine, a poslednju platu primili su u septembru 2009. Nemajuzdravstvene knjižice i ne mogu da se leče. Početkom juna, odborniciGradske skupštine podneli su zahtev tužilaštvu za organizovani kriminalda ispita poslovanje “Gradca” u periodu nakon privatizacije u februaru2006. godine. Ukoliko se utvrde nepravilnosti, odbornici zahtevajuda se ugovor raskine. Dušan Sekulić, većinski vlasnik (navodno sestrićMirka Marjanovića, a posigurno njegov naslednik na mestu direktora“Progresa”, danas živi i krade iz Moskve), u pismu gradonačelniku Valjevai predsedniku gradske skupštine preti tužbama svima koji dajupodršku radnicima u štrajku, jer ga time “diskvalifikuju nanoseći muštetu poslovanju”. Rešenje koje Sekulić nudi je reorganizacija fabrikepod kojom podrazumeva otpuštanje 150 radnika, verovatno baš onih289


koji su sada u štrajku. Deo štrajkača već je dobio otkaze, ili rešenja oprinudnom odmoru zbog nedostatka posla.U pismu podrške koje je Međunarodna federacija metalskih radnikauputila štrajkačima “Gradca”, pored ostalog stoji da su zaprepašćenii razočarani ponašanjem nadležnih organa u Srbiji, zbog načina na kojiradnici moraju da se ponižavaju kako bi im bile isplaćene zarade i drugeprinadležnosti po osnovu zakona o radu.U subotu 16. juna, vlasnik “Gradca” održao je Skupštinu akcionara(u kojoj ima apsolutnu većinu od preko 75%), na kojoj je doneo odlukuda uvede stečaj i sprovede reorganizaciju preko svojih povezanih firmikoje su najveći poverioci valjevske fabrike vijaka. Ovaj model je, setimose, najpre viđen u zrenjaninskim firmama BEK i “Šinvoz”, pa imacinične simbolike u tome što je Sekulić istovremeno premestio sedište“Gradca” u Zrenjanin, računajući da će pred tamošnjim Privrednim sudomlakše realizovati svoj naum. Odluka o stečaju bila je povod da 22.juna tri autobusa radnika (oko 130 ljudi), zajedno sa potpredsednikomopštine i drugim lokalnim zvaničnicima, krene na protest ispred Ministarstvaekonomije, gde bi se pridružili radnicima “Trudbenik gradnje”.Međutim, u Lipovačkim šumama, Žandarmerija je presrela autobuse,sprovela ih do beogradske autobuske stanice gde im je rečeno da postojiodluka Grada Beograda o zabrani protesta bliže od 300 metara odzgrade Narodne skupštine u dane skupštinskog zasedanja. Na odgovorda će radnici u tom slučaju otići pred američku ambasadu da zatražeazil, žandari su popustili i sproveli radnike do zgrade Agencije za privatizacijuna Terazijama. Agencija je, prema obrazloženju glavnog žandara,više od 300 metara udaljena od skupštine, a tamo i jeste adresa nakojoj radnici treba da traže ispunjenje svojih zahteva. Ispred Agencije,policija je duplim kordonom okružila demonstrante iz “Gradca”, ne dozvolivšida im iko priđe.Na sastanku u Ministarstvu ekonomije, predstavnici radnika “Trudbenika”postigli su dogovor da Ministarstvo pod hitno pripremi predlogza isplatu socijalnog programa, koji će Vlada usvojiti na sednici 1. jula.Agencija za privatizaciju je odbila mogućnost da raskine ugovor oprivatizaciji “Gradca”, ponudivši radnicima da posreduje u pregovorimasa Sekulićem da im se isplate zaostale zarade i da napuste fabrikukao tehnološki višak, sa pravom na otpremninu.290


Štrajk u «Geci Kon»Iako je nedvosmisleno utvrđeno da Dejan Pantović nije ispunio većinuodredaba iz ugovora o tenderskoj prodaji IP ”Prosveta”, da je otuđio,prodao ili stavio pod hipoteku pretežni deo imovine, uključujućii upravnu zgradu u Čika Ljubinoj, Agencija za privatizaciju je 17. junakupcu po treći put, za još 30 dana produžila rok za ispunjenje obaveza.Ipak, predstavnice oba reprezentativna sindikata, koje zajednički vodeštrajk u knjižari ”Geca Kon” u Knez Mihajlovoj ulici, tvrde da ih bahatoponašanje Agencije i ministra Dinkića samo još više tera na upornost.”I nakon drugog produženja roka koji je trajao 60 dana, i koji jeistekao 31. maja, Agencija mu je još jednom produžila rok. Pritom sunakon isteka prethodnog čekali 17 dana da se sastanu i donesu odlukuo novom roku. Teško je poverovati da uprkos brojnim dokazima o nezakonitomposlovanju Pantovića, Agencija i dalje nastavlja da ga štiti.Država mora da postupa po zakonu i mi smo odlučni smo da istrajemou borbi sve dok se vlasti ne dozovu pameti”, kaže Ljubica StjepanovićMuhić predsednica Saveza samostalnih sindikata Srbije u IP ”Prosveta”.Štrajkači kažu da se Pantović u knjižari poslednji put pojavio 25.marta. Od tada nisu imali nikakve kontakte s njim, iako im 30. junaističe zdravstveno osiguranje. «Pre nekoliko dana poslali smo mu dopisda je u sadašnjoj situaciji dužan da nam omogući pravo na lečenje,ali on se ne odaziva. Pomoćnik ministra kulture Zoran Hamović je prekomedija 11. juna najavio je posetu resornog ministra Nebojša BradićaProsveti. Mi smo tog dana, kada je poseta najavljena bili u mraku ibez struje, ali smo je istog poslepodneva iznenada dobili. Kasnije smosaznali da je Pantović nastavio sa rasprodajom imovine Prosvete dabi platio deo duga za struju. On sada očigledno ubrzano otuđuje našuimovinu, ne bi li uzeo što više pre raskida ugovora. Iako smo se nadaliposeti ministra Bradića ona se nije dogodila. Iako bliži 150 dana odkada smo u štrajku, iako je ovo navodno godina knjige i pisma, ministarkulture još nije našao za shodno da poseti najstariju knjižaru u Beogradukoja proživljava svoje najteže dane posle 165 godina postojanja– objašnjava Mirjana Nardin iz sindikata ”Nezavisnost”.Javnu podršku štrajkačima nedavno je uputio Ljubisav Orbović,predsednik Saveza samostalnih sindikata, koji je okrivio državu zapropadanje ”Prosvete”, označivši ministra Dinkića kao glavnog krivca.”Orbović je zatražio hitno raskidanje ugovora o privatizaciji i obećaonastavak logističke podrške štrajkačima. Mi smo 8. juna bili na Od-291


oru za privatizaciju Narodne skupštine, na kome je na predlog nekihposlanika prihvaćeno da na sledeću sednicu Odbora budu pozvaniprestavnici oba sindikata ”Prosvete”, kupac Dejan Pantović i direktorAgencije za privatizaciju, ne bi li sve strane iznele svoje argumente”,ističe Muhićeva.Štrajkači kažu da ih ministar Dinkić više nije obilazio nakon poslednjeposete, kada im je zapretio kako su se on i predsednik Tadić dogovorilida u «Prosveti» neće biti raskida ugovora. Štrajkači su Dinkićavideli kako u šetnji Knez Mihailovom ulicom u širokom luku obilaziknjižaru ”Geca Kon”. Svakako mu nije prijatno. Prošlo je pet meseci odkako su radnici ”Prosvete” poslednji put primili platu.BanatU “Jugoremediju” upala policija i zaplenila preko 600 dokumenatatragajući za slovnom greškom koja bi Zdravka Deurića strpala iza brave.Poseban predmet istrage su ugovori o izvođenju građevinskih radovana rekonstrukciji proizvodnih pogona, projektu koji je zrenjaninskufabriku lekova uveo u Evropu, i planovi grupe od četrdesetak akcionara,mahom nekadašnjih štrajkača, da zajedno sa “Jugoremedijom” uđuu zajedničko ulaganje – izgradnju fabrike za proizvodnju antibiotika.Krajnji cilj je osuda bravara Deurića koji se drznuo da postane uspešanprivrednik.U Vršcu se radnici “Vršačkih vinograda” bore, i traže podršku zaono što radnici akcionari “Jugoremedije” već imaju, i žele da prodaju.Sindikat “Nezavisnost” u “Vršačkim vinogradima”, bio je 24. apriladomaćin sastanka radničkih aktivista iz Zrenjanina, Beograda, Rače,Ćuprije, okupljenih oko Koordinacionog odbora radničkih protesta uSrbiji. Na ovom sastanku, doneta je odluka da Koordinacioni odborformira udruženje Radnički pokret Srbije. Nastao iz okupljanja trezvenihinicijativa u prošlogodišnjem talasu radničkih protesta koji ječesto imao obeležja histerije, Radnički pokret Srbije sada mora da odgovorina izazove depresije. Dosadašnja iskustva i perspektive radničkeborbe u okviru Koordinacionog odbora radničkih protesta biće temakonferencije “Borba za rad”, koju Pokret za slobodu 13. jula organizujeu bioskopu REX, uz učešće aktera radničkih protesta okupljanih okoKORPS. Konferencija će početi emitovanjem dokumentarnog filmapod nazivom “Od –18 do +30”, autora Ivana Zlatića, o prošlogodišnjim292


adničkim borbama. Zatim otvaramo razgovor sa ciljem da razumemokroz šta smo prošli, i dane koji dolaze.Siniša Jelovac, Milenko Srećković i Ivan Zlatić[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,juna 2010]293


Novi radničkipokre u Srbiji – ciljevi i preprekeKakvi su problemi i na koji način se traga za rešenjimau preduzećima okupljenim oko Koordinacionog odboraradničkih protesta u SrbijiNaši napori, evropska dobra voljaU jeku ekonomske krize »Jugoremedija« je tokom ove godineuložila preko deset miliona evra u rekonstrukciju svojihpogona radi usklađivanja s evropskim standardima dobreproizvođačke prakse. Prema rečima nekadašnjeg lidera borberadnika i akcionara, a danas generalnog direktora »Jugoremedije«Zdravka Deurića, »pre svega zahvaljujući razumevanjuradnika ‘Jugoremedije’, koji su pristali da tokom čitavegodine rade za manju platu kako bi se obezbedila sredstvaza rekonstrukciju, ‘Jugoremedija’ je novembra ove godineponovo počela da radi kao fabrika za 21. vek, koja može svojeproizvode da izvozi na tržište Evropske unije i da uslužnoproizvodi lekove za velike evropske kompanije. Međutim,tek s izvoznim olakšicama koje predviđa spoljnotrgovinskisporazum između Evropske unije i Srbije, novi kapaciteti‘Jugoremedije’ će moći da se ostvare u punoj meri. Zato će zanašu fabriku početak primene spoljnotrgovinskog sporazumabiti veoma važan, a mislim da je za privredu u Srbiji važnoiskustvo ‘Jugoremedije’, jer ukazuje na koji način se možeostvariti stabilnost. Ukoliko postoji solidaran napor radnikai vlasnika da se dostignu evropski standardi proizvodnje, iukoliko s druge strane postoji dobra volja Evropske unije dase otvori prema srpskoj privredi, dakle samo ako su oba ovauslova ispunjena, možemo očekivati da će naša privreda izaćiiz krize i krenuti putem razvoja«.Ipak, napori da se »Jugoremedija« modernizuje nisu bili baš sasvimzajednički, jer dok su se radnici odricali dela svojih zarada, dotledržava, suvlasnik 42% akcija fabrike, nije pokazala ič interesovanja dapodrži projekat rekonstrukcije. Znajući za sve nevolje koje je u »Jugoremediji«prouzrokovalo kršenje zakona i ugovora u privatizaciji, kakood strane institucija pod direktnom vladinom kontrolom (Akcijski fond294


i dr.), tako i onih pod još direktnijom vladinom kontrolom (trgovinskisudovi), te da je marta 2007. godine, kada su mali akcionari preuzeliupravu, kompanija posle četvorogodišnjeg razaranja bila jednom nogomu stečaju, najmanje što je država morala da uradi kako biispravila svoje greške bilo je da zajedno sa radnicima i malim akcionarimaprione na oporavak fabrike. Borba za konsolidaciju, a potom i zausklađivanje s evropskim standardima proizvodnje, pala je na iste oneaktere koji su se prethodne četiri godine jedini borili protiv uzurpatora.Istina, političko-ekspertska nomenklatura koja pristupa privatizacijiprivrede s ovakvom neodgovornošću kakvu bez bitnijeg diskontinuitetau Srbiji pratimo već punih dvadeset godina, verovatno nema nipotrebne kapacitete (kadrovske, strukturne...) da se uključi u oporavakpreduzeća čije propadanje je skrivila, sve kad bi je to i zanimalo. Jedinoo čemu činovnici Agencije za privatizaciju hoće, a bogme i umeju darazgovaraju s radnicima firmi ojađenih u propaloj privatizaciji, jestenova privatizacija i to, razume se, pod znatno nepovoljnijim uslovimanego prethodnog puta, jer je preduzeće u međuvremenu degradirano.Malim akcionarima »Jugoremedije« pošlo je za rukom da iskorače izove kolotečine, delimično zbog toga što su privatizovani po zakonu kojiim je omogućio da postanu većinski vlasnici firme, ali i zahvaljujući dobrojorganizaciji tokom borbe protiv uzurpatora, u kojoj je rukovodstvoUdruženja malih akcionara uspostavilo valjanu komunikaciju sa višeod četiri hiljade akcionara rasutih po celoj Srbiji, i zadobilo njihovo poverenjeda nakon povratka u fabriku preuzme upravu i odgovornost zaoporavak »Jugoremedije«. Najviše što su mogli da očekuju od državebilo je da ne smeta.Ipak, po završenoj rekonstrukciji fabrike, rukovodstvo »Jugoremedije«je donelo odluku da se obrati državi, kao vlasniku 42% akcija,i pozove je da se uključi u oporavak preduzeća. Generalni direktor je4. decembra uputio molbu ministru ekonomije i regionalnog razvojaMlađanu Dinkiću da odobri sredstva pomoću kojih bi fabrika, finansijskiiscrpljena investicijom koja je realizovana u teškim uslovima ekonomskekrize, mogla da nabavi sirovine neophodne za ponovni početakrada punim kapacitetom. Odgovora (još) nema.Blokada iznutra, blokada spoljaAgencija za privatizaciju je 26. novembra završila izveštaj o kontroliizvršenja ugovornih obaveza u »Trudbenik gradnji«. Zaključili su da295


Kopčalić jeste narušio kontinuitet poslovanja u osnovnoj delatnosti umeri koja praktično znači propast preduzeća, a onda su izveštaj kovertiralii prosledili direktoru KMG »Trudbenik« na dalje postupanje.Da podsetimo: i pored ozbiljnih prigovora stručne javnosti, izmeđuostalih i Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije, Narodna skupštinaje 2005. godine izmenila Zakon o privatizaciji i omogućila Agenciji daugovore sa nesavesnim kupcima više ne raskida u višegodišnjim sudskimpostupcima (za koje vreme »gazda« sedi u preduzeću i, recimo,stvara uslove da ga po okončanom sudskom postupku preuzme iz stečaja),već da se u slučaju bitnih povreda ugovor smatra raskinutim pozakonu; a ako kupac misli da jeste bio savestan, onda nek lepo on tužiAgenciju i provede sledećih nekoliko godina po sudskim hodnicimapotražujući firmu nazad. Kritičari ovih izmena manje su bili bolećivina probleme kupaca, a više zabrinuti zbog frapantne svemoći vladineagencije da izvršava volju svojih nalogodavaca u svakoj bogovetnoj situaciji,kako prema podobnim gazdama, tako i prema onima koje nekiministar poželi da otpusti. Dragan Kopčalić nesumnjivo spada u oveprve, pa tako njemu Agencija za privatizaciju formalno i nije prodala»Trudbenik«, nego je stvar uredila tako da KMG »Trudbenik« (zapravojedna višespratnica sa nešto dvorišta na atraktivnoj beogradskojlokaciji, u kojoj direktor i portiri primaju platu od zakupa), proda»Trudbenik gradnju« (građevinsko preduzeće sa tristotinak radnika,betonjerkama i drugim proizvodnim kapacitetima, pozamašnim), zbogčega sada, nakon što je zaključila da je kupac urnisao »Trudbenik«,Agencija ubeđuje radnike kako ona ugovor sa Kopčalićevom »Monterom«ne može da raskine po Zakonu o privatizaciji, već da to mora daučini KMG »Trudbenik« po Zakonu o obligacijama, pred Trgovinskimsudom. A pošto su, kao i u privredi, ljute rane srpskog pravosuđa rešavaneljutim lekovima, na primer osnaživanjem zakonskih, kadrovskihi operativnih mogućnosti vladine birokratije da smandrlja, zavežei uveže tamo gde kilavi, isprepadani sud godinama izbegava da presudi,onda je jasno kojoj strani u sporovima oko privatizacije »Trudbenikgradnje« stav Agencije ide naruku.Štrajkački odbor se 3. decembra sastao sa delegacijom Ministarstvaekonomije i regionalnog razvoja koju su predvodili pomoćnik ministraMilan Josipović i pomoćnik ministra Mišela Nikolić; učestvovala je išefica sektora za kontrolu u Agenciji za privatizaciju Julijana Vučković.Sastanak je počeo krajnje simboličnim nesporazumom – predstavniciMinistarstva su razumeli da je tema »preduzimanje mera radi razrešenjastanja u Trudbenik gradnja d.o.o. po dostavljanju Izveštaja296


o kontroli sprovođenja kupoprodajnog ugovora od strane Agencije zaprivatizaciju«, jer je tako pisalo u najavi javnog okupljanja na Terazijamakoju je sindikat podneo policiji. Predstavnici Ministarstva su saopštiliŠtrajkačkom odboru da od protesta na Terazijama nema vajde,jer Agencija je nemoćna protiv Kopčalića, i da bi radnici trebalo da seokupljaju ispred prostorija političkih stranaka. Sindikat je zatim pokušaoda organizuje protest ispred Vlade, kako bi obavestili premijera opreporuci koju su dobili u Ministarstvu ekonomije, ali policija nije odobrilaokupljanje. Protest je nastavljen na Terazijama, ali su Agencija iMinistarstvo ekonomije ostali tvrdi u stavu da je njihov posao završensa kontrolom izvršenja ugovora.Direktor KMG »Trudbenika« Dragan Golušin je 14. decembra uputiodopis Agenciji za privatizaciju u kojem traži da se primeni Zakon oprivatizaciji i raskine ugovor sa »Monterom«. Istog dana počeo je dapada sneg. Agencija je 16. decembra odgovorila Golušinu da ostaje priranije iznetom stavu. Štrajk traje već 116 dana, najavljuju se sibirsketemperature, ljudi su na ivici. Donose odluku da sutradan od 10 satiblokiraju ulicu ispred Agencije za privatizaciju. Sindikat najavljuje blokadupoliciji, ali ne dobija odobrenje. S druge strane, mediji po prvi putza tri meseca posvećuju izvesnu pažnju ovom protestu, ali ne motivimai argumentima, već »radikalnim metodama«.Policijski kordon je bezvoljno pokušao da spreči izlazak demonstranatana ulicu, ali su se brzo sklonili. Oko šezdeset radnika »Trudbenikgradnje« zaustavilo je u 10 sati jednu traku na Terazijama. Desetak minutakasnije, policija je privela predsednika Štrajkačkog odbora MilanaŽivkovića i potpredsednika Vladimira Novakovića. Demonstranti skandiraju:»Hoćemo raskid!«, »Bando! Lopovi!« i tome slično. Sa prozoraAgencije za privatizaciju neka žena pokazuje srednji prst. Hladno je.Oko 11 sati načelnik policije za opštinu Stari grad predlaže Živkovićui Novakoviću da umesto krivičnih podnese protiv njih prekršajneprijave, ukoliko se prekine blokada ulice. Zaključivši da je željeni medijskiefekat već postignut, štrajkači prihvataju predlog.Nakon blokade Terazija, direktor Agencije Cvetković je 18. decembrapozvao Štrajkački odbor na sastanak. Radnici su ponovo bili jasniu stavu da država mora da primeni Zakon o privatizaciji. »Kad je preduzećeprodavano Kopčaliću 2007. godine, rečeno nam je da idemo uprivatizaciju. Zašto nam tada nisu rekli da smo nečija imovina i da nasprodaju kao stoku? Nismo stoka i nećemo odustati od ‘Trudbenika’, aoni sad neka kažu narodu u Srbiji da sve ovo nije bila privatizacija«,kaže Vladimir Novaković.297


Iz blokade u blokaduRadnici i mali akcionari »Zastave elektro« iz Rače i »Vršačkihvinograda« letos su uspeli da se sindikalnom i građanskom borbomoslobode nesavesnih vlasnika. Međutim, odmah su upali u novi/starikrug javašluka i represije – vratili su se pod kontrolu države, koja ihje onomad i uvalila u probleme kada je prodavala akcije ne hajući zaočuvanje proizvodnje. Problem jeste, ali najmanji, to što novim vlasnicimaproizvodnih kapaciteta u Srbiji često manjkaju i preduzetnički imoralni kvaliteti. U mnogo većoj meri kriza dolazi od korumpirane icentralizovane vlasti koja onemogućava svaku smislenu preduzetničkuinicijativu, odnosno opire se uspostavljanju stabilnosti i jasnih pravila,zarad svog opstanka u mutnom. Uostalom, zbog toga sada (uz velikupomoć praktično svih tiražnih medija, nažalost) i nastoje da odgovornostza glad i nesreću prebace na ove ili one tajkunčiće, pa Ivica Dačićnajavljuje da neće hapsiti štrajkače nego gazde koji ne isplaćuju zarade,a Dinkić pred smrznutim i izgladnelim radnicima »1. maja« na blokiranojpruzi »obelodanjuje« ime krivca za propast i bedu. Sasvim logično,jer vlada koja je protestante zatvarala i tukla (ovo drugo posredstvomprivatne vojske, ali svejedno) akcionare »Jugoremedije« zato što sutražili svoja vlasnička prava, sada kad su posledice takvog postupanjadošle po svoje jedino i može da prebere ko im od onih za čiji su računtukli još uvek treba, a da ostale poveša zato što su loši privrednici, tojest da preko štampe ojađenima ponudi vešala umesto reformi, jer ipakje ovo 21. vek, više se ne veša po trgovima, nego se dešava samo ono štoje bilo na televiziji.Na televiziji zato neće biti da je u »Zastavi elektro«, »Vršačkimvinogradima«, »Ikarbusu« i brojnim drugim preduzećima gde je raskinutugovor o privatizaciji, Akcijski fond imenovao upravu koja jezaustavila procese uspostavljanja odgovornosti započete radničkimprotestima. Primorana da se obračuna sa Rankom Dejanovićem (»Zastavaelektro«), braćom Rodić (»Vršački vinogradi«) i drugima, vladaje brže-bolje javnosti ponudila još jednu populističku traumatizacijuovih inače lako shvatljivih odnosa, i istovremeno za svoje zastupnikeu »oslobođenim« preduzećima postavila ljude koji će omogućiti kontinuitetnjene politike – sedeti i čekati novu privatizaciju, ignorisati igušiti inicijative onih koji su se upornom borbom za svoja radnička ivlasnička prava izborili za poštovanje ugovora.Nakon što je Dejanović »vratio« akcije »Zastave elektro« državi,Štrajkački odbor je odmah predložio Dinkiću i Akcijskom fondu ka-298


drovsko rešenje za zastupnika državnog kapitala. Radilo se o čovekukoji je već bio rukovodilac u preduzeću, dakle upoznat sa proizvodnjom,mogućnostima i problemima »Zastave elektro«, a napustio ju jenakon privatizacije, zbog sukoba sa Dejanovićevim menadžerima. Postavljanjemtakve ličnosti na čelo firme, smatrali su štrajkači, omogućilabi se ne samo kompetentna uprava, već i kontinuitet sa radničkomborbom za očuvanje fabrike i radnih mesta. Mišela Nikolić je predsednikuŠtrajkačkog odbora Slobodanu Gajiću prenela Dinkićev odgovorda će Akcijski fond imenovati novog direktora po ministrovom ćefu, ilifirma ide pod stečaj. U toku su pregovori menadžmenta i Ministarstvaekonomije sa multinacionalnom kompanijom »Delfi« oko nastavkasaradnje, koja je pre godinu dana prekinuta Dejanovićevom krivicom.Samostalni sindikat preduzeća, čijom zaslugom je sačuvana »Zastavaelektro« i stvoreni uslovi za ove pregovore, nema čak ni informaciju dali se sa »Delfijem« razgovara o privatizaciji, zakupu fabrike ili obnavljajuposlovno-tehničke saradnje.Udruženje malih akcionara i sindikat Nezavisnost »Vršačkih vinograda«,koji su svojom borbom doveli do raskida ugovora sa »RodićMB« i sprečili sigurnu propast firme, od juna ove godine zahtevajuod zastupnice državnog kapitala Vidosave Rajković da sada omogućiučešće predstavnika malih akcionara i oba reprezentativna sindikatau novoj upravi preduzeća, izvrši presek stanja imovine preduzeća pre inakon privatizacije, pokrene postupke za naknadu štete usled nesavesnogupravljanja i iznese plan izlaska »Vršačkih vinograda« iz krize. Nesamo što radnici i mali akcionari nemaju povratnu informaciju u vezisa svojim zahtevima, već je Rajkovićeva odbila da načini i onaj korakkojim zapravo ne bi nešto posebno ni priznala legitimitet radničke iakcionarske borbe, samo bi pokazala elementarnu uljudnost – da vratina posao predsednika sindikata Nezavisnost Jona Popova, kome suRodići dali otkaz zbog zalaganja za poštovanje zakona i ugovora o privatizaciji.Početkom novembra, radnici i akcionari »Vršačkih vinograda« su,zajedno sa radnicima »Ikarbusa«, organizovali protest ispred Centralnogzatvora u Beogradu, kada su pod parolom »Gladan sam!« tražili daih stave na hranu o državnom trošku (teško je smisliti bolji komentarna Dačićevo obećanje da će zatvarati one druge). Usledila je protestnašetnja ulicama Vršca i zahtev Skupštini opštine da stavi na dnevni redsvoje sednice situaciju u preduzeću, »i donese odluku o preduzimanjuhitnih mera za deblokadu računa AD ‘Vršački vinogradi’ putem novčanepomoći i upućivanja zahteva državi kao većinskom vlasniku, odno-299


sno Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja Republike Srbije zahitnu uplatu potrebnog iznosa ‘Vršačkim vinogradima’ radi deblokaderačuna i normalnog poslovanja u narednom periodu«.Inicijativom ka lokalnoj zajednici, mali akcionari i radnici »Vršačkihvinograda« su se našli na sličnoj ideji oko koje se tokom leta okupioKoordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, tako da su se 15.decembra na sastanku Odbora u Beogradu uključili u njegov rad. Tomprilikom je dogovoreno da udruženje za razvoj radničkog pokreta, kojeće uskoro osnovati članovi Odbora, zajedno sa pokretom Ravnopravnostiz Zrenjanina i listom Republika, organizuju 16. januara u Zrenjaninucelodnevni skup na kojem će izneti iskustva i pouke radničkih iakcionarskih inicijativa na očuvanju i proizvodnje i radnih mesta u Srbiji,kao i uporedna evropska iskustva radničke participacije koja se sveviše smatraju jednim od važnih putokaza izlaska ne samo iz ekonomskekrize nego i sa raznih stranputica.Samoupravljanje i samoupravaPo okončanju letošnjeg štrajka, fabrika konditorskih proizvoda»Ravanica« iz Ćuprije krenula je da radi punom parom kako bi nadoknadilaono što je izgubljeno u višemesečnom zastoju. »Menadžmentje našao kompromis sa kupcima i uspeo da povrati korak sa tekućimobavezama. Povezan je staž radnicima za period dok fabrika nije radila.Radnici koji su letos danonoćno bili na kapiji i čuvali fabriku, sadarade u ubrzanim smenama, i subotom i nedeljom, kako bismo uspelida ispoštujemo ugovore, i ja verujem da ćemo do kraja godine uspetida pokrijemo gubitke nastale zbog obustave rada«, kaže Dragana Mitrović,članica Uprave preduzeća i predsednica Štrajkačkog odbora uvreme protesta.»Ravanica« je još uvek društveno preduzeće, jedno od retkih preostalihu Srbiji. Od 2003. godine na njenom čelu se po odluci Vlade nalaziMilutin Vasić. Preduzeće pod Vasićevom upravom posluje sa velikimuspehom, zbog čega su se i radnici i menadžment odlučno suprotstaviliVladinoj nameri da im nametne novog direktora (njima dobro poznatogurnisatelja obližnje »Paraćinke«), i zbrza privatizaciju na onaj istinačin na koji je »Ravanica« danas jedina fabrika u Ćupriji koja uopšteradi. Vlada je pokušala da slomi otpor tako što će paralisati rad preduzeća,pa je policija čak zaplenila kamione sa robom upućenom kupcu.Uokviren brutalnošću jednopartijskog sistema i dirigovanim »samoupravljanjem«,s jedne, i višedecenijskim mirom oslonjenim na300


vrednosti jugoslovenstva i socijalne pravde, s druge strane, »naš put usocijalizam« je ipak proizveo izvesne pozitivne efekte na društvo i podstakaonjegov razvoj. Negativni efekti su mogli biti otklonjeni iskorakomka demokratizaciji, ali znamo šta se umesto toga desilo. Borba zademokratiju je potom poistovećena sa »antikomunizmom«, zauzete surovovske pozicije onako kako se u nas inače doživljava »vođenje politike«,pa su retki primeri u kojima se pozitivno iskustvo jugoslovenskogsocijalizma nadopunjavalo borbom protiv tiranije, za stvarnu samoupravu.U stvari, »Jugoremedija« i »Ravanica« su, makar u Srbiji, dvanajopipljivija primera. Podjednako baštinici socijalističke emancipacijekoliko i akteri borbe za demonopolizaciju privrednog i političkogživota. Dragana Mitrović, Zdravko Deurić i njihovi saradnici svakakonisu jedini, ali su najizrazitiji predstavnici one Srbije u kojoj, verovaliili ne, još uvek žive i lični integritet i odgovornost u javnom delovanju.Razloga za preterani optimizam nema. Otkako je Agencija za privatizacijuzavršila Izveštaj o kontroli sprovođenja kupoprodajnog ugovorau »Trudbenik gradnji«, blokada računa preduzeća je porasla za oko150 miliona dinara. Radnici i mali akcionari beogradskog »Srboleka«,vlasnici oko 30% akcija kompanije, takođe biju bitku sa vremenom dapre nego što firma potpuno propadne dokažu nezakonitosti u preuzimanjui radu menadžmenta čiji rad kontroliše Jovica Stefanović Ninisa svega 24,99% akcija. Stefanović je poslednje tri godine u »Srboleku«praktikovao poslovnu politiku sličnu onoj protiv koje su se svojevremenopobunili radnici i akcionari »Jugoremedije« (proglasio se zapredsednika Upravnog odbora i direktora, gotovo sve što fabrika proizvedeprodaje svojoj firmi MD »Nini« sa rabatom od 41%, pa ni to neplaća itd.), i na kraju doveo najstariju farmaceutsku kuću u Srbiji doopasnosti da izgubi dozvolu za rad i kao veledrogerija i kao proizvođačlekova.Samostalni sindikat, koji vodi Zoran Gočević, i Udruženje malihakcionara na čelu sa Mišom Savićem, pre dve godine su se upustili uborbu, ali nakon nekoliko uspeha koje su postigli preko Skupštine akcionara(najpre su krajem 2007. godine pred Komisijom za hartije odvrednosti dokazali da je Stefanović nezakonito ostvario natpolovičnuvećinu akcija i sveli ga na četvrtinu, da bi zatim na Skupštini sprečiliusvajanje odluke o izdvajanju veledrogerije u posebno preduzeće),Nini je još jednom pokazao kako funkcioniše sistem godinama krojenpo meri određene grupe pojedinaca: od jula prošle godine uprava »Srboleka«jednostavno odbija da sazove Skupštinu, uz obrazloženje danema novca da je organizuje!301


Trgovinski sud je na zahtev malih akcionara (među kojima su, poredradnika, i profesionalni investitori), naložio održavanje Skupštineza 22. decembar, i za privremenog zastupnika imenovao advokata NenadaMilića iz brokerske kuće »AC Broker« (zastupnik više investitoraiz Slovenije, koji u svom portfelju imaju oko 10% akcija »Srboleka«),ali uprava zastupniku nije dostavila knjigu akcionara, s obrazloženjemda ni sami ne mogu da je dobiju od svog korporativnog agenta, jer muduguju 10 hiljada evra! Jedini izlaz koji je sud ponudio iz ovakve situacijebilo je odlaganje Skupštine za 11. januar! Knjige akcionara i daljenema, a idu praznici.Mali akcionari su se 22. decembra ipak okupili na mestu gde je bilazakazana Skupština, u Kamenoj sali Doma sindikata, i u razgovoru sapredstavnicima ostalih grupa iz Koordinacionog odbora radničkih protesta(»Trudbenik gradnja«, »Jugoremedija« i »Šinvoz«), ponovo zaključilida nema odustajanja. Na njihovoj strani su činjenice i pravo naprivatnu svojinu. Na Stefanovićevoj su haos i abrovi: uspeo je da odvojideo radnika u novi sindikat i okrene ih protiv svojih kolega, huška radnikena male akcionare, po ko zna koji put obećava da će za mesec danaponovo proraditi, i da se čak trijumfalno vraća u »Jugoremediju«.Ne, za ovo zaista nisu krivi »tajkuni«.Ivan Zlatić[objavljeno na sajtu Pokreta za slobodu - www.pokret.net,januara 2010]302


Drugi o namaLeto protestaUmrežavanje radničkih borbi i novih pokreta u SrbijiProtesti, štrajkovi i blokade obeležili su ovo leto. U Srbiji naulice izlazi toliki broj radnica i radnika kao nikada ranije nakonpada Slobodana Miloševića. U Novom Pazaru je u majupredsednik lokalnog tekstilnog radničkog sindikata, posledvonedeljnog štrajka glađu, odsekao sebi prst, ne bi li konačnoskrenuo pažnju javnosti. U Kragujevcu štrajkači su sepopeli na višespratnicu i pretili da će da skoče. Skoro svakodnevnogrupe radnica i radnika blokiraju saobraćajnice negdeu zemlji.Česti samodestruktivni oblici protesta ukazuju na centralni problem.„U većini slučajeva reč je o očajnim radničkim borbama“, analiziraIvan Zlatić iz levoorijentisane inicijative „Pokret za slobodu“, kojije osnovan pre dve godine sa ciljem da koordiniše proteste radnica iradnika. „Demonstranti često nemaju na raspolaganju nikakvo drugosredstvo pritiska osim svog vlastitog tela. Tako su, na primer, radnice iradnici u Novom Pazaru tražili neisplaćene nadnice od preduzeća kojeje odavno bankrotiralo. Klasičan štrajk u takvom slučaju nije nikakvaopcija’’.„Centralni problem u Srbiji je deindustrijalizacija“, opisuje Zlatićstanje koje globalna kriza zaoštrava. Intenzivni proces privatizacije proteklihgodina doveo je do masovnog porasta nezaposlenosti jer mnogiinvestitori rasprodaju jeftino kupljena preduzeća i tako stiču profitumesto da razvijaju proizvodnju. Zbog toga je centralna briga „Pokretaza slobodu“ pomoć radnicima koji se zalažu za očuvanje svojih radnihmesta. „Samo na ovaj način možemo da sprečimo pretvaranje Srbije upotpuno zavisnu zemlju jeftine radne snage“.Mada je „Pokret za slobodu“ samo mala grupa sa otprilike trideset,većinom mladih članova, u nekoliko radničkih borbi igra važnu ulogu.U Zrenjaninu, u Pokrajini Vojvodina, pomaže radnicima fabrike lekovaJugoremedija.Firmu je 2003. kupio obskurni biznismen koji je hteo da raskomadapreduzeće. Zauzimanjem preduzeća, koje je trajalo mesecima, radnici303


su uspeli da iznude sudski proces u kome su dokazane neregularnostiu procesu privatizacije. 2007. godine 500 radnika je na kraju uspešnopreuzelo upravu nad fabrikom. Model radničkog akcionarstva je toomogućio.„Pokret za slobodu“ nastoji otada da putem mnogih protesta, časopisai letaka iznese u javnost uspeh zaposlenih u Jugoremediji. U istovreme prenose lokalnim sindikalistima praktično znanje svuda po Srbiji.Mržnjom zadahnuti komentari iz politike i medija pokušavaju damodel Jugoremedije denunciraju kao povratak „radničkog samoupravljanja“iz Titove Jugoslavije. Ali primer ima harizmatičnu moć. Tako jetaj primer u Zrenjaninu motivisao i druge radnike u njihovim borbamaprotiv tekućih oblika privatizacije. Na lokalne izbore u maju 2008. godineobespravljeni su izašli sa zajedničkom listom. Pod imenom „Ravnopravnost“četiri odbornika su ušla u gradski parlament.Za političku scenu u Srbiji, kojom skoro potpuno dominiraju neoliberalnei konzervativno-nacionalističke snage, važan je politički događajda se neko u Zrenjaninu ponovo vezuje za dugu tradiciju lokalnesamouprave i demokratije koja pripada „istorijskom nasleđu socijalističkogradničkog pokreta u regionu“, objašnjava Zlatić. „Prava slobodamora biti povezana sa decentralizacijom vlasti. A bez socijalne pravdeionako nema slobode.“Devedesetih godina Zlatić se angažovao u okviru levoorijentisane,antinacionalističke perspektive protiv režima Miloševića. „Pokret zaslobodu“ pokušava danas da socijalno pitanje učini polaznom tačkomumrežavanja radničkih borbi sa drugim protestima kao što je na primerborba protiv plaćanja studentskih školarina.Boris Kanclajter[Objavljeno na nemačkom jeziku u listu Prager Fruhling,oktobra 2009.]304


Vera Vratuša:Tržišni fundamentalis suzla kob srpske ekonomije (odlomak)U intervjuu za list Pečat, profesorka sociologije naBeogradskom Univerzitetu Vera Vratuša govori o Pokretu zaslobodu, Koordinacionom odboru radničkih protesta u Srbiji, idefinisanju alternative deindustrijalizaciji zemlje...Na kojim pretpostavkama se temelji vaše uverenje da alternativapostoji?Ono što učvršćuje uverenje da alternativa postoji i da stasavajusubjekti koji će je definisati i sprovesti, jeste pojava oblika samoorganizovanjarazbaštinjenih, obespravljenih i egzistencijalno ugroženihradnika i građana Srbije u borbi protiv antidemokratskih procesa kojigenerišu ekstremnu socijalnu nejednakost. Pod mobilišućom parolom„dosta kukanja, organizujmo se“, angažovani studenti, mladi ljudi ižene okupljeni oko Pokreta za Slobodu, svoje obrazovanje i energijuuložili su u podršku pisanom rečju i direktnom akcijom sudbonosnojsocijalnoj borbi radnika za očuvanje proizvodnje u svojim preduzećima.Čuvajući svoja radna mesta oni dugoročno doprinose i preokretanjudosadašnjeg negativnog trenda deindustrijalizacije zemlje, kao ipodsticanju neposrednog demokratskog učešća širokih slojeva ljudi urešavanju egzistencijalnih problema koji ih se neposredno tiču.Koliko je u ovom trenutku realno ostvariv pomenuti oblik„samoorganizovanja“ i gde su njegovi centri?Koordinacioni odbor radničkih protesta za sada obuhvata predstavnikeštrajkačkih odbora preduzeća u Zrenjaninu, Rači, Kragujevcu,Ćupriji, Beogradu i Vršcu. Svakim danom povećava se broj učlanjenih.Delegati štrajkačkih odbora radnika okupljaju se na sastancima Koordinacionogodbora, analiziraju dokumentaciju, artikulišu prioritetanzahtev, razmenjuju iskustva koja prenose svojim kolegama. Kada samištrajkači odluče šta će od njih primeniti, pišu saopštenja za javnost i šaljuzahteve glavnom adresatu protesta. Članovi Koordinacionog odborauzajamno se podržavaju da ostanu uporni u okupaciji preduzeća kojaimaju ozbiljne proizvodne mogućnosti, u uličnim protestima i izbaci-305


vanju neodgovornih novih vlasnika koji svesno pokušavaju da uništeproizvodnju u preduzećima koja su radnici decenijama gradili radi pranjanovca i špekulisanja skupim građevinskim zemljištem. Cilj protestaje vršenje pritiska na korumpirane državne institucije poput Agencijeza privatizaciju, da ispunjavaju svoju zakonsku obavezu i kontrolišusprovođenje ugovora o privatizaciji. Radnici „Jugoremedije“, „Zastaveelektro“ i „Ravanice“ uspeli su da sačuvaju svoje fabrike, a radnici iradnice „Raške“, „Šinvoza“, „BEK-a“, „Trudbenik gradnje“, „Srboleka“,„Vršačkih vinograda“ i „Ipoka“, još uvek se bore. Kontakti postoje isa „Kopaonikom“ iz Kuršumlije da se podrži ponovno pokretanje proizvodnjei tako spase čitav grad.Nije tajna da su pojedine grupe o kojima govorite izloženesvojevrsnim merama represije!Uprkos neprijatnim iskustvima legitimisanja od strane policije, preovlađujepozitivno iskustvo da obični članovi policije otvoreno kažu daće biti na strani radnika pošto su razumeli opravdanost njihove borbe.U pogledu odnosa prema postojećim registrovanim sindikatima, praksaje pokazala da je plodna saradnja sa lokalnim podružnicama čiji susindikalisti podložniji radničkoj kontroli. Za razliku od njih, uočeno jeodsustvo angažovanja birokratizovanih i korumpiranih rukovodstavau sindikalnim centralama na povezivanju radničkih protesta u odbraniinteresa radnika, pa čak i svesni pokušaji sabotiranja radničkih protesta.Kloneći se politikantskih i ideoloških parola i grandioznih planovakoji trenutno prevazilaze njihove kapaciete, resurse i infrastrukturu,zalažu se za donošenje sistemskih mera vraćanja vlasništva građevinskogzemljišta i akcija preduzeća u državnom vlasništvu lokalnim samoupravima.Lokalne samouprave više su zainteresovane za očuvanjezaposlenja lokalnog stanovništva u poslednjim preduzećima koja sunekako preživela privatizaciju i podložnije su demokratskoj kontrolisamih radnika, od centralizovane vlasti u glavnom gradu.Iskustvo nam govori da izborne (stranačke) promene vlastiu lokalnim sredinama ne dovode i do suštinskih životnih idruštvenih promena!?Svesni da puka personalna promena na vlasti ništa sistemski nećepromeniti, kao glavni problem uočavaju to što političke stranke isisavajunovac iz retkih preduzeća u kojima se očuvala poizvodnja za finansiranjeopstanka na vlasti tako što postavljaju ’svoje’ nestručne ljudeda njima upravljaju. Zametak jasno artikulisane radničke partije vide u306


Ravnopravnosti koju su osnovali radnici „Jugoremedije“, kako bi svojuspeh u borbi za fabriku zaštitili i političkim putem. Oni pomažu radničkegrupe u i izvan Zrenjanina.U perspektivi teže stvaranju nezavisnog i demokratskog radničkogpokreta u kojem će krajnji ciljevi društva ravnopravnosti, socijalnepravde, bez ugnjetavanja i neimaštine kao pretpostavci lične slobode,biti prisutni u sredstvima borbe i načinu svakodnevnog približavanjanjihovom ostvarenju.A do tada?Do tada upozoravaju vlast da se duboki problemi ukidanja radnihmesta nastali pljačkaškom privatizacijom ne mogu rešiti merama povezivanjastaža i jednokratne novčane pomoći i da ni u jednoj zemljikoja sebe smatra demokratskom, vlada ne sme da ograničava pravo namirno izražavanje nezadovoljstva, te da odustane od najavljene represijenad radničkim protestima.Da li je delovanje Pokreta za slobodu i Koordinacionog odborasvojevrsno pozivanje na „restauraciju“ socijalizma ikakve šanse danas u našem društvu imaju ovakve ideje?Ne želeći da rizikujem da ih pogrešno tumačim, izneću svoje mišljenjeo postavljenom pitanju. Moglo bi se govoriti o restauraciji socijalizmada je u svetskim razmerama postojao kvalitativno novi načinproizvodnje, pre svega, da je u okviru njega bila ukinuta klasna podelarada. Stvarnost je bila drukčija, tek se pomaljao novi način proizvodnjeu okviru dominacije kapitalističkog u svetskim razmerama. Pri tomesu zameci novoga bili svakodnevno pritisnuti istorijski nasleđenim nedovoljnorazvijenim proizvodnim snagama u bivšim kolonijama i polukolonijama,te više ili manje otvorenom vojnom intervencijom imperijalističkihsila koje svim silama nastoje da ih vrate ili zadrže u kolonijalnomi neokolonijalnom položaju, odnosno u okviru međunarodnihmanifestacija klasne podele rada.U ovim svetsko-istorijskim okolnostima, mislim da je mudro dapripadnici Pokreta i Odbora izbegavaju upotrebu kontroverznih i zloupotrebukompromitovanih izraza. Kako nazvati drukčije nego zloupotrebom,kada su samozvane radničke, socijalističke i socijaldemokratskepartije u svetu i kod nas sprovodile i dalje sprovode programprivatizacije raznih oblika kolektivne svojine često još bezobzirnije odpartija koje su već po svojem imenu usmerene na konzerviranje kapitalizma?307


Početni oblici samoorganizovanja i preuzimanja inicijative od stranezaposlenih u neuspešno privatizovanim preduzećima s ciljem daodrže proizvodnju i radna mesta, kao i podrška koju im u tome pružajupraktično svi pripadnici lokalne zajednice, a sve više i žitelji drugihsredina sa istovrsnim problemima, naročito kritički deo visoko obrazovanihpripadnika sitne buržoazije, očigledno pokazuju da je primitivnaakumulacija kapitala došla do granice društvene snošljivosti u Srbiji. Utakvoj konkretnoj konstelaciji odnosa, važnije od imenovanja preduzetihmera, jeste da se spreči dovršavanje rasprodaje prirodnog i društvenoproizvedenog bogatstva.Šta vi mislite o mogućnosti „povratka“ socijalizma?Lično nemam dilemu oko toga da ukoliko ogromna većina za čovečanstvone odabere kvalitativni skok u socijalizam, ciklične i sve razornijesistemske krize će sve nas iz kapitalizma kao modernog ropstva,dovesti preko društveno proizvedenih katastrofa, do samouništenja.[objavljeno u listu ''Pečat'', 5. februara 2010]308


Ispod cenzusa!Pokret za slobodu prov Mlađana DinkićaPokret za slobodu najavljuje pokretanje nestranačke kampanječiji je cilj da Mlađan Dinkić na narednim izborima ne pređecenzus. Glavna parola kampanje je: ''Samo narod možeda pobedi Dinkića – ostali sa njim prave koalicije'', a prati jeveliki broj duhovitih sličica koje ilustruju ovaj tekst. Razlogkampanje je to što Pokret za slobodu, kao i ogromna većinau narodu, Dinkića smatra najodgovornim za upropašćavanjedomaće privredeRadnički pokret u Srbiji ne čine samo sindikalisti koji se sastaju satajkunima u Šekspirovoj. Ozbiljna alternativa korumpiranim i pasivnimsindikalistima dolazi iz organizacionog rada grupe koja sebe nazivaPokretom za slobodu, a koja je ovde najpoznatija po tome što jeNoam Čomski, svetski priznat intelektualac, podržao neke od njenihinicijativa. Kako sami predstavnici Pokreta za slobodu kažu, nastali suujedinjavanjem studentskih i radničkih aktivista a zatim su se orijentisalina probleme koje smatraju najprioritetnijim u našem društvu. Uzaslugu im se upisuje uspešna organizaciona pomoć radnicima Zastaveelektro, Jugoremedije i drugim ovde najpoznatijim radničkim štrajkovima.Njihovi tekstovi i saopštenja odlikuju se britkom analizom,neopterećenom ideologijom, i preko njih je svetska javnost upoznatasa radničkim gibanjima u Srbiji, a intervjui sa predstavnicima Pokretaza slobodu objavljeni su na većem broju stranih jezika. Štampali suveći broj besplatnih publikacija koje pozivaju na povezivanje ugroženihslojeva u borbi za slobodu i socijalnu pravdu. Povezali su veći brojštrajkačkih odbora u zajedničku borbu i osnovali Koordinacioni odborradničkih protesta. Pružaju podršku i studentskim inicijativama. Pokazalisu da dobro organizovani radnici mogu biti jači od supruga predsedniceSkupštine Srbije Slavice Đukić-Dejanović koji je pod pritiskomprotesta morao da se odrekne vlasništva nad fabrikom koju je vodio kastečaju.Danas Pokret za slobodu najavljuje pokretanje nestranačke kampanječiji je cilj da Mlađan Dinkić na narednim izborima ne pređe cenzus.Glavna parola kampanje je: ''Samo narod može da pobedi Dinkića –ostali sa njim prave koalicije'', a prati je veliki broj duhovitih sličicakoje ilustruju ovaj tekst. Razlog kampanje je to što Pokret za slobo-309


du, kao i ogromna većina u narodu, Dinkića smatra najodgovornim zaupropašćavanje domaće privrede.Mlađan Dinkić je neizbežni sastavni deo svake vlade od 2001. uprkostome što je jedan od najomraženijih političara u Srbiji. Neki kažuda na tome najviše može da zahvali svojim vezama sa stranim faktoromi domaćim krupnim kapitalom.Dinkić zapravo svoje nasleđe i veštine vuče iz nevladinog sektorakao osnivač nevladine organizacije G17 plus, koja je bila dobro pozicioniranakod stranih fondacija u vreme kada su ogromne količine novcastizale onima koji bi se borili za smenu režima Slobodana Miloševića(najveću podršku G17 plus imao je u Međunarodnom republikanskominstitutu sa sedištem u SAD).Dokopavši se vlasti Dinkić na različite načine koristi svoju pozicijuunutar vlade kako bi sebi obezbeđivao opstanak na vlasti. I sam Zakono regionalnom razvoju, koji je pripremilo njegovo ministarstvo, najvećimdelom je prilagođavanje ''situacije na terenu'' Dinkićevim planovimada ostane na vlasti unutar neke nove koalicije, ili da makar pređecenzus na sledećim izborima i uđe u parlament. Sam zakon je donetkako bi se omogućilo apliciranje za fondove EU namenjene finansiranjuregionalnih razvojnih projekata. Ogroman broj agencija i saveta naregionalnom nivou, čije stvaranje propisuje Zakon o regionalnom razvoju,biće samo pregršt netransparentnih tela u kojima se neće znatigde je otišao novac iz EU fondova. Agencije će rukovoditi finansijamai sprovođenjem projekata a lokalne samouprave će finansirati njihovrad. Dodeljivanje novca, međutim, odobravaće samo nadležni ministar- Dinkić, kao i u slučaju NIP-a i Fonda za razvoj. Toliko o decentralizaciji.''Mi ćemo se truditi da razvijamo te institucije (misli se na regionalneagencije i savete, prim. D.M.) jer se dešava da lokalne samoupravečesto ne vide svoj interes u tim agencijama, iako su formalno u njihovomvlasništvu'', kažu službenici Ministarstva za ekonomiju i regionalnirazvoj.Da je Zakon o regionalnom razvoju deo šireg Dinkićevog predizbornogplana govori i to što je istovremeno sa promovisanjem Zakonao regionalnom razvoju Dinkić pokušavao da sopstvenu stranku, prezrenuu narodu, reformiše u Partiju regiona i dodeli joj novi imidž. Tanova Dinkićeva partija okupiće regionalne lidere (Ničića, Verka, mogućePalmu i Ljajića ili Ugljanina), koji će od Dinkića dobijati novac izdržavnih fondova koji bi trebalo da ih učvrsti na vlasti u njihovim gradovima(Zaječar, Kragujevac, Jagodina), dok bi oni zauzvrat omogućili310


Dinkiću da ostane na vlasti na republičkom nivou. Na primer, regionna koji je Dinkić prvenstveno bacio oko, region Šumadije i ZapadneSrbije, imaće najveći broj regionalnih agencija – četiri, dok će regionVojvodina i region Južne i istočne Srbije imati po tri, a Beogradski iKosovskometohijski po jednu.U tekstu Regionalizacija, državno ili partijsko pitanje? sa sajta InternationalCommmunications Partnersa kaže se: ''Vlada Srbije je početkommarta 2010. usvojila program za podsticanje ravnomernogregionalnog razvoja u 2010. godini, vredan 100 miliona evra. Ovaj programje promovisao ministar ekonomije i regionalnog razvoja SrbijeMlađan Dinkić. Naravno, programa ne bi ni bilo da na njemu nije insistiraoupravo Mlađan Dinkić, kome je ravnomerni regionalni razvojpostao politički program, a on je veoma vešt i sposoban kada državnimnovcem finansira svoje političke aktivnosti. Kako je Srbiji preko potrebanravnomerni regionalni razvoj, Dinkić je spojio, kako to narod kaže,“lepo i korisno”. Elem, kako god došlo do usvajanja vladinog programa,Dinkić je najavio da će “taj program pomoći zapošljavanje i oživljavanjeproizvodnje u najsiromašnijim opštinama u Srbiji. Isti iznos za istenamene Dinkićevo ministarstvo uložilo je juna 2007. godine. Na kojesu projekte pare otišle niko ne zna, ali jasno je da u nerazvijenim krajevimaSrbije vidljivog napretka nema''.Teško je poverovati da u srpskoj priči o regionalizaciji nema političkihmotiva kao što aktuelna vlast tvrdi. U Beogradu je nedavno pokrenutainicijativa za osnivanje Unije nacionalnih, regionalnih i lokalnihstranaka, grupa građana i pojedinaca koji će se zalagati za decentralizacijuzemlje i ravnomerni regionalni razvoj. Inicijativni odbor čine MlađanDinkić, lider G17 Plus, Veroljub Stevanović, predsednik Zajednoza Šumadiju, Boško Ničić, predsednik Živim za Krajinu, Mirko Todorović,vlasnik modne kuće Todor, Goran Paskaljević, reditelj i PredragMarković, izdavač. Kako saznajemo, trebalo je da u ovom odboru budei Miodrag Babić, koji stoji iza regionalne stranke u Vršcu i koncernaHemofarm. To je verovatno i razlog sukoba između Fonda za razvoj ikoncerna Hemofarm. Naime, Fond je odbio da koncernu Hemofarmda kredit iako je ovaj koncern ispunjavao sve uslove. Pošto je Babićodlučio da ne bude deo ove Unije, očigledno nije bilo ni kredita. Sveovo baca senku i rađa sumnju da će državni resursi, koji će biti usmerenina politiku decentralizacije, biti iskorišćeni da Dinkić napravi novupolitičku stranku''.Zašto to Dinkić radi? Njegova stranka, G17 imaće problema sa cenzusomukoliko samostalno izađe izbore. Njegov lični imidž kao i imidž311


stranke nije baš najbolji. Zato im je potreban redizajn, a regionalni razvojse nametnuo kao veoma dobro rešenje. Naime, od kada su uvedenidirektni izbori za gradonačelnika, u Srbiji je pobedilo nekoliko lokalnihlidera koji su formirali ozbiljne regionalne pokrete. To su Dragan MarkovićPalma u Jagodini, Verko Stevanović u Kragujevcu, Goran Ješić uInđiji, Goran Knežević u Zrenjaninu, Boško Ničić u Zaječaru… Glasanjeza ove lokalne lidere pokazuje frustraciju stanovništva centralizacijomi potrebu da imaju jaku lokalnu vlast.Potencijal među biračima koji se protive centralizaciji je višestrukoveći. Toga je Dinkić svestan te je napravio odličnu računicu. Ako Dinkićevastranka može sama da dobije nekoliko odsto glasova na izborima,potrebni su joj još i glasovi desetak lokalnih lidera i stranaka Bošnjakakako bi njihova koalicija dobila više glasova od neophodnih pet odsto,što je izborni prag za ulazak u skupštinu. Dakle, Dinkić političku idejuima, a pošto je majstor da svoje političke ideje podrži državnim sredstvima,to je upravo učinio. Dinkić je sebi obezbedio odličnu startnupoziciju pred novu političku trku, a posle ulaska u parlament biće poželjankoalicioni partner svima - od DS-a do SNS-a.Parola kampanje Pokreta za slobodu - ''Samo narod može da pobediDinkića'' izgleda najpreciznija smernica na koji način Srbija može dase oslobodi Dinkića poslavši na sledećim izborima ispod cenzusa njegai one koji sa njim tikve sade. Svakako je postalo besmisleno glasati naizborima ako uvek dobijemo da nam Dinkić vodi ekonomiju. Potrebnoje da svi damo svoj doprinos da ova kampanja dobije nacionalne razmere.A kad Srbiju oslobodimo od Dinkića za dalje ćemo videti.Danko Milojević[objavljeno na sajtu ''E novina'', 5. aprila 2010]312


Disciplinovanje SrbijeRadnici ’’Jugoremedije’’ uspeli su da stvore, uz ne malu pomoćlevičarskih intelektualaca i grupe ’’Pokret za slobodu’’,savez između malih akcionara i radnika firme koji od tadasamoupravno rukovodi firmom. Petočlani komitet rukovodiproizvodnjom i plasmanom lekova koji se proizvode po licencifarmaceutskog giganta Aventisa ili se razvijaju u vlastitomodeljenju za istraživanje.Mladi aktivisti grupe ’’Pokret za slobodu’’ pripadaju novoj generacijisrpskih levičara koji ponovo stavljaju socijalno pitanje u središtesvoje politike i hrabro, bez kompleksa, nose se sa ostacima titoističkihstruktura. Na svoj način bore se, sasvim svesno, protiv disciplinovanjaSrbije.Poslednji teški sneg ove zime topi se na krovovima Beograda; debeleledene ploče preko dana padaju na trotoar kao i duge, preteće ledenice.S njima padaju crep i malter s kuća koje decenijama nisu renovirane.Sunčevi zraci iznose na videlo katastrofalno stanje infrastruktureu glavnom gradu Srbije.Osim toga, zjape i, deset godina nakon rata, rupe koje su napravilekrstareće rakete na zgradi vlade. Savezna skupština zvrji prazna unekadašnjem ’’Bulevaru Revolucije’’ koji su gradski zvaničnici novogdoba preimenovali u ’’Bulevar Kralja Aleksandra’’ zato što ih je podsećaona, za njih pogrešnu, – titoističku – revoluciju.U tih deset godina od bombardovanja nastavila je ’’međunarodnazajednica“ – grupa država koju su predvodili Vašington i Brisel – ratprotiv Beograda političkim i pravnim sredstvima. ’’Tribunal za Jugoslaviju’’u Hagu poslužio je kao korisno sredstvo. Gubitnik na izborima,oktobra 2000, Slobodan Milošević nezakonito je deportovan tačno godinudana kasnije u Holandiju gde je 2006. godine umro pod nerazjašnjenimokolnostima. Od Jugoslavije postala je ’’Srbija i Crna Gora’’,a ova poslednja se osamostalila 2006. Posle izbora u maju 2008. današnjipredsednik Boris Tadić pripitomio je ostatke Miloševićeve Socijalističkepartije (SPS) i sa njenim ostacima, koji su kompatibilni saZapadom, i radikalno-liberalnom G-17+ osnovao koaliciju koja Srbijipropisuje drastičnu socijalnu terapiju. Lepeza novina kojom dominirajuzapadnoevropski medijski koncerni, sa nemačkim WAZ-om na čelu,prati ovaj razvoj.Sve političke snage insistiraju na suverenitetu Beograda nad Kosovom,ali se po pitanju teritorija pojavio nov faktor nesigurnosti. Pošto313


je regionalni parlament Vojvodine doneo vlastiti statut za Pokrajinu uoktobru 2008. godine, pokreće se u Beogradu otpor protiv ovih pokušajada se osnuje ’’država u državi’’, kako je to rekao ministar unutrašnjihposlova Ivica Dačić. Samostalna Vojvodina oduzela bi Srbiji i kontrolunad žitnicom pošto je već izgubila industrijsko i energetsko-političkipotencijal zbog skladišta mrkog uglja i obojenih metala na Kosovu.’’Odlučni smo da ograničimo izdatke na svim nivoima, što uključujezamrzavanje penzija u 2009. godini kao i značajno smanjivanjesubvencija’’. Ovo obećanje je dao predsednik vlade Mirko Cvetković sasvojom ministarkom finansija i šefom Narodne banke krajem 2008.godine u pismu direktoru MMF-a Dominiku Štraus-Kanu. Direktorje stavio mogućnost dodeljivanja kredita Međunarodnog MonetarnogFonda od 2 milijarde evra – pod strogim uslovima: Deficit budžeta nesme da premaši 1,5 posto bruto nacionalnog dohotka, masovne porezeza energiju, duvan i 16-procentni porez na dodatu vrednost trebapovećati, plate ne smeju da rastu uprkos stopi inflacije od 10 posto iprivatizaciju treba nastaviti.’’Ovakva vrsta pisma MMF-u ne piše se u Srbiji’’, kaže ekonomistaOskar Kovač koji je pod Miloševićem lično pregovarao sa međunarodnimfinansijskim organizacijama kao ministar privatizacije, ’’onadolaze utanačena i gotova iz Vašingtona. Pismo je isto i za LatinskuAmeriku i za Srbiju’’. U dodatku ’’memoranduma’’ konstatuje MMFkratko i jasno: ’’Svaka promena u državnom budžetu za 2009. godinuuključujući plate, penzije i transfere novca može da se sprovede samouz saglasnost MMF-a’’.Restriktivna finansijska politika prinuđuje Srbiju da izdatke za infrastrukturuograniči na dva projekta: izgradnju ’’koridora 10’’, kako bitransport bolje fukcionisao između Zapadne Evrope i Grčke, i nekadašnjufabriku Zastava u Kragujevcu. Tu bi trebalo da ugovor sa Fijatomosigura zajedničko ulaganje koje je sada svakako ugroženo zbog krizeu automobilskoj industriji na Zapadu. Za socijalno, zdravstveno, ili čakza uklanjanje građevinskih nedostataka u Beogradu, nije predviđen nijedandinar.Zvanično iskazana stopa nezaposlenosti od 25 procenata obelodanjujeda život u Srbiji sledi drugačije tokove od onih na SeverozapaduEvrope. Ko ima posao, njemu inflacija proždire zaradu. U decembru2008. prosečna plata iznosila je 250 evra, u februaru 2009. samo 200evra a u junu bi mogla da padne na 150, procenjuje stručnjak za ekonomijuDušan Proroković. Penzioneri često moraju da prežive sa 12.000314


dinara (125 evra) mesečno. Uz to, kriza na Zapadu rapidno smanjujenovčane doznake srpskih gastarbajtera u svoju domovinu.Studija Svetske banke utvrdila je za Srbiju pet vrsta siromaštva. Odradnika, preko nezaposlenih do penzionera, u najtežem su položaju natoj lestvici oni koji u malim provincijskim gradovima mora da preživljavajubez vlastite bašte. Studija označava 30 procenata Srba siromašnima.Kroz fabriku koja se rekonstruiše ponosno nas vodi inženjer hemijeBane Markuš. Jezgro farmaceutskog pogona je već izgrađeno i ispunjavanove odredbe za proizvodnju lekova. U susret nam dolazi Steva,radnik koji ima otprilike 50 godina. Pre četiri godine bio je ovde u ’’Jugoremediji’’predsednik štrajkačkog odbora. ’’Lopove smo oterali, sadasami vodimo fabriku’’, dugotrajnu borbu radništva sažima na najnužnijuinformaciju.’’Jugoremedija’’ je ime jedine firme u današnjoj Srbiji koja se poslefaze divlje privatizacije nalazi ponovo u rukama radnika. Naravnoda to nije titoističko samoupravljanje koje je ovde u Zrenjaninu, 80kilometara severnoistočno od Beograda, našlo svoj put. Veliki deood 500 zaposlenih farmaceutske fabrike poseduje zajedno sa okruglo4.000 malih akcionara većinu akcija. A to se zbilo ovako: Pošto je Miloševićsamoupravna preduzeća pretvorio u kapital, nova vlasnička formulaje glasila: 30 posto ide državi, 35 radnicima i menadžmentu i 35građanima Srbije. Formirala se ’’crvena buržoazija’’ koja je pomešalaudele države i građana i stvorila mogućnost za formiranje većinskogpaketa akcija izvan radničkih kolektiva.Posle završetka Miloševićeve ere država je svoj udeo prodavala privatniminvestitorima; tako je bilo i sa ’’Jugoremedijom’’ gde je ovajudeo u međuvremenu narastao na 42 procenta. Svuda u Srbiji ovajmodel je poslednjih godina dovodio dotle da su se privatni investitoriilegalno, i često primenom gole sile, dokopali preduzeća. Radnicimau Jugoremediji ipak je uspelo da zaustave divlju privatizaciju koju jesproveo čovek pod imenom Nini i koja je odbacivala formalne većinskeodnose. Hiljade malih akcionara stavilo se na stranu zaposlenih. Poslenekoliko godina borbe, tokom koje su Zrenjaninci izlazili na ulicu i zauzimalifabriku, vlasnik je 2007. morao da odstupi. Sud je prepoznao nezakonitostu njegovoj pljački, njegov udeo od 42 posto pripao je ponovodržavi. Radnici ’’Jugoremedije’’ uspeli su da stvore, uz ne malu pomoćlevičarskih intelektualaca i grupe ’’Pokret za slobodu’’ (Freiheitskampf),savez između malih akcionara i radnika firme koji od tada samoupravnorukovodi firmom. Petočlani komitet rukovodi proizvodnjom i315


plasmanom lekova koji se proizvode po licenci farmaceutskog gigantaAventisa ili se razvijaju u vlastitom odeljenju za istraživanje.Mladi aktivisti grupe ’’Pokret za slobodu’’ pripadaju novoj generacijisrpskih levičara koji ponovo stavljaju socijalno pitanje u središtesvoje politike i hrabro, bez kompleksa, nose se sa ostacima titoističkihstruktura. Na svoj način bore se, sasvim svesno, protiv disciplinovanjaSrbije.Hanes Hofbauer[objavljeno na nemačkom jeziku u listu ''NeuesDeutschland'', 24. marta 2009.]316


English SummarySerbia's ''socially acceptable'' privazaonThe New Approach to Privazaon in Serbia“Principle 6. Privatization must be socially acceptable,i.e. the position of employees in the privatized company mustnot deteriorate after privatization; and ensure that a partof the capital must belong not only to the employees but alsoto all adult citizens of the state in order to validate the levelof rights or entitlements that have been achieved in keepingwith previous laws.”From the web site of the Privatization Agency of theRepublic of Serbia, 2001The initial privatization of ‘socially owned’ property in Serbia waslaunched at the end of 1989, and started in earnest a year later. Theprivatization law was conceived by Ante Marković, the last PrimeMinister of socialist Yugoslavia. Under this law, privatization was notmandatory for all socially-owned enterprises. The ultimate decisionwhether or not the company was going to be privatized remained withthe company’s Assembly (the highest decision making body in a sociallyowned enterprise). If the workers decided to do so, the company'scapital was then transformed into private shares and each worker wasgiven the opportunity to buy them again at a reasonable price.This may sound absurd now, but Marković’s privatization had thepotential of actually preserving whatever was left from, and even toimprove upon the model of Yugoslav worker’s self-management.Even the staunchest ‘Yugo-nostalgic’ would be hard-pressed todeny the common critique that Tito’s ’self-managed’ economy was defacto managed by the one-party state. Even though lots of collectivesmanaged to achieve substantial degrees of independence and actualself-management, at a more general level the concept of ‘social ownership’failed to ground itself in a key element necessary for the creationof a sustainable economy – RESPONSIBILITY! Simply put, duringthe 1980s the whole system (especially among socialist politiciansand managers, but also - though to a much lesser extent - among theworkers themselves) became largely irresponsible in handling “social317


property.” It was thus a really good idea to try to prevent the collapse ofthe economy by offering workers a private stake in what had previouslybeen "everybody’s, but at the same time nobody's" (Serbian. 'svačije aliničije').Markovic’s move at the time was known as the “cold shower”, butfrom today’s point of view his approach to privatization can be read asa particular response to the most pressing question concerning postcommunistYugoslavia’s democratization: how to salvage a future forworkers self-management from the dead-end fate awaiting the onepartystate? Indeed, increasing worker ACTIVISM during the late ‘80s,in the form of countless strikes and demonstrations all over the country,became a serious threat to the ruling party (especially in an internationalcontext were communist regimes were collapsing throughoutEastern Europe). In order to maintain their power, party bureaucratsin the republics decided to change their political tune into that of nationalism.And anyway, do not the dreams of establishing ‘greater’ nationalstate demand ‘great’ national capitalists, and not small worker-shareholdersrunning the economy?The rest as they say was history and Marković’s approach to privatizationwas superseded by others in all of the ex-Yugoslav republics.In Serbia, Slobodan Milošević used the economic crisis and hyperinflationof 1993 as an excuse to annul Marković’s privatization. Anotherlaw that reduced the number of shares Serbia’s workers could expectwas adopted in 1995 with the support of Serbia’s then opposition (nowruling) Democratic Party. It is worth noting, that this was the only caseduring the 1990s in which Milošević’s Socialist Party of Serbia (SPS)and Zoran Đinđić’s Democratic Party voted the same way.A second privatization law was adopted in Serbia in 1997. Again,this privatization wasn’t mandatory and again the decision to privatize‘socially owned’ enterprises ultimately lay with the enterprisesown Assemblies. However, this time again, only a portion of the newlyreleased shares were offered to those working in the newly privatizedenterprises. For the first time, the state also received rights to its ownshare of socially owned property under the 1997 law. According to thislaw, the Republic of Serbia could acquire 30% of the company’s shares.The remaining 70% was on offer not only to the workers of the companybut also to other employed citizens who couldn't acquire sharesin their own firms because their firms couldn’t be privatized (i.e. thisapplied mostly to those working in the public sector – including at hos-318


pitals, schools, in the state administration, the police, the army – aswell as those working for military industries and in the banking andinsurance sectors, etc).In fact, it was under Milosević’s privatization law that the populistconcept of ‘socially acceptable’ privatization first emerged – i.e. the ideathat all adult citizens of Serbia had rights to their share of whatever was‘socially owned’ in the state. Of course, hiding behind the mask of socialjustice was a plan to execute the exact opposite of what Marković’searlier approach to privatization had intended. That is to say, the newmodel of privatization sought to deprive workers of effective decisionmakingauthority. Simply put, if 30% of the capital now belongs to thestate and 35% to ‘external’ shareholders, then this means that only 35%of the votes at the Shareholders’ Assembly would actually represent theinterests of the workers in the company.Additionally, in order to prevent communication between the ‘internal’and ‘external’ shareholders, the government ensured that the‘external’ shareholders were from cities far removed from the enterprisein question and its workers. Needless to say, this whole processwas unfolding in a context of successive wars, economic sanctions, dictatorship,etc. In such an environment there was very little educationamong workers about what the hell was going on, which rights werebeing lost and which ones were being ‘gained.’When the new ruling coalition won the 2000 elections - ending‘communist’ rule and establishing ‘democracy’ - felt no political obligationwhatsoever to consider workers as inheritors of socially ownedproperty and rights. A new neoliberal privatization law was insteadadopted in 2001. The state thus began confiscating all socially ownedproperty. Privatization was made mandatory and a strict timeline wasset for the completion of this process - a timeline that incidentally expiresthis year.The new 2001 law stipulates that 70% of the company can now besold to private investors, and that only after selling the majority share,workers can receive the remaining 30% or 15% (depending on thecase). These shares are actually free, which is actually a suitable pricefor something that isn't worth anything. The sole owners of the 70%majority in the enterprise can now have absolute control over management,which gives them the power to not even disclose profits to theremaining shareholders or to consult them about the direction that thecompany is taking.319


Of course, while the new owners are technically obliged by law todisclose and share their profits with other shareholders, the reality isthat for the corrupt Serbian authorities, worker-shareholders are almostuniformly seen as embarrassing ‘leftovers of communism,’ ‘enemiesof reform,’ and even as ‘Stalinists.’ On the other hand, the new70% majority shareholder is seen as an important pillar upon whichthe success of Serbia’s ‘democratic’ reforms depends. That is to say,these reforms depend on former communist or nationalist apparatchiksand nouveau riche ‘tycoons’ who got rich by either plundering thesocial property now being privatized or who managed to accumulatewealth through the wars waged in the 1990s (wars that the workers ofthe newly privatized firms had to bear the costs of).In these conditions, strong pressure has been exerted in recentyears on those small-shareholders that managed to hold onto majorityownershipin some of the best Serbian companies as a result of the 1997privatization law. These shareholders have been ‘encouraged,’ throughcorruption and poverty, to enter a process of ‘secondary privatization’– i.e. to sell their shares on the stock market (because this was the onlyaspect of their property rights that the new neoliberal regime recognized).Few of these small-shareholders dared to use their shares toactually run their own factories in the new conditions. The few workerswho have elected to do so – mainly those gathered around the Jugoremedijapharmaceutical plant in Zrenjanin – could be one of the onlyhopes left for greater democracy in Serbia.And yes, the ‘social acceptance’ of privatization was finally achievedlast year, when all the adult citizens of Serbia who had never exercisedtheir ‘democratic right to free shares of former held social property,’received their own chance to avail themselves of this ‘right’ via theprivatization of public sector firms – i.e. the Serbian telecom, oil andelectricity providers. In this way the vast majority of the impoverishedpopulation in Serbia became accomplices in their own long-term destruction,hoping to get a few hundred Euros from the sale of publicgoods.That is what neoliberals call popular support.Ivan Zlatić320


The Bale of JugoremedijaJugoremedija, the Zrenjanin-based pharmaceutical manufacturer,was privatized under the 1997 law. Workers and‘external’ shareholders jointly held some 58% of the shares,and the other 42% went to the state.In August 2002, the Serbian government sold its share of Jugoremedijato a notorious mafia figure from the Milošević era - one JovicaStefanović (“Nini”). At the time he purchased the state’s 42% share,Stefanović was wanted by Interpol for cigarette smuggling. He wasknown to be part of the entourage of that godfather of Serbia’s cigarettebusiness during the 1990s, Marko Milošević, the son of the moreinfamous Slobodan.Aside from the 16,5 million EUR for the Jugoremedija shares, Niniwas also obliged under the terms of the privatization agreement to investin the reconstruction of the factory in order to obtain EuropeanGMP (good manufacturing practice) certification for the factory’s productionlines. After finishing the investment, he would then be allowedto ‘recapitalize’ Jugoremedija in order to increase his share and becomethe enterprise’s majority shareholder. The Jugoremedija workersand the other small, ‘external’ shareholders weren’t informed aboutthe second part of this contract – i.e. that the state had actually soldStefanović not only the 42% of Jugoremedija that it held, but that italso wanted him to become majority owner without consulting thefirm’s 4,500 remaining shareholders.There’s nothing unusual in all this, however, since at this point inthe process of Serbian privatization - only a year after the new law wasadopted - there was no legal framework whatsoever that could provideprotection for the rights of workers or small shareholders. For example,the Law on Free Access to Public Information was adopted onlyin November 2004, and its implementation started almost a full yearafter that. This means that in 2002 worker-shareholders had no legalavenues through which they could even obtain the contract regulatingthe sale of 42% of their own company.Actually, it was through workers’ struggles in factories like Jugoremedijathat the Serbian government was eventually forced to admitthat workers and small-shareholders have some rights in the privatizationprocess. However, back in 2002, any workers’ group that triedto dispute irregularities in the privatization process would have been321


crucified in the national media as ‘Stalinists,’ ‘enemies of transition,’and so on…After the state sold its 42% share, the Jugoremedija workers startedorganizing themselves and mobilizing the support of ‘external’ shareholders.During the company’s March 2003 Shareholders’ Assembly,Stefanović proposed his investment plan which sought investments inraw materials not crucial upgrades. He misled the assembled shareholdersby arguing that this was part of his contract with the state. Therepresentative of the workers and small shareholders at the assemblywas Zdravko Deurić, who rejected Stefanović’s proposal. In retaliation,Stefanović suspended Deurić as well as union leader Vladimir Pecikoza.As the situation deteriorated, Jugoremedija workers went onstrike in December 2003, demanding that Stefanović stop mobbing(intimidating) union activists and those in the shareholders’ association.Stefanović agreed to their demands on January 6, but after thestrike ended he hired private security guards who only subsequentlyintensified the intimidation tactics against workers. In the meantime,Stefanović produced a forgery of the Shareholder Assembly’s originaldecision on investment and presented himself at Zrenjanin’s EconomicCourt as Jugoremedija’s ‘64%’ majority-owner.After accidentally learning about this (Deurić was in Court attendingto some other business when he saw that the ownership structurewas being changed), the workers reacted with another strike in earlyMarch 2004. After they learnt of the actual content of the contract betweenthe state and Stefanović – i.e. stipulating the need to invest inupgrades for GMP certification – the workers turned their strike into aprotest. They now demanded that the state terminate its contract withStefanović, because he didn't fulfill his obligations under its terms.On March 15, Serbia’s Ministry of Economy concluded thatStefanović hadn’t fulfilled his investment obligations. A group of about100 Jugoremedija workers converged on Belgrade and blocked thePrivatization Agency’s premises for a day, demanding that the state filelegal proceedings to terminate its contract with Stefanović. The PA didso the next day. On 3 April 2004 Stefanović’s management left the factory.Following negotiations organized at the beginning of August 2004by then Minister of Economy Predrag Bubalo, the workers agreed to letStefanović’s management return to the factory and to work with themuntil the courts could determine which side was the majority owner.322


Stefanović’s CEO Aleksandar Radovanović also agreed that the privatesecurity force that caused the March incidents wouldn’t be hired againand that Jugoremedija workers will provide their own security. However,on August 16, about 120 members of Stefanović's private securityforce came into the factory and started a fight with the workers. Thepolice arrived to separate the two-sides but ignored worker-shareholderdemands that the private security force must leave since they hadn’tbeen authorized by the management to be on the premises of the Jugoremedijafactory.After a few days, on August 19, Stefanović's private army provokedanother fight and the Zrenjanin police used it as an excuse to concludethat they no longer have control over the situation. Serbia’s thenMinister of Interior, Dragan Jočić, sent special police units from Belgrade(the so called „Gendarmerie“), commanded by the police generalMilivoje Markov, to stabilize the situation.Markov immediately called Deurić and three more strike leadersfor talks at the police station. Upon their arrival at the station theywere told that they were being arrested. After separating the strikersfrom their leadership in this way, Markov ordered that his unit kick theremaining workers out of Jugoremedija. Deurić and the other threestrike-leaders spent the next 10 days in solitary confinement, while thepolice initiated criminal proceedings against them for ‘causing a publicdanger.’ The very next day Stefanović began firing workers. In next fewmonths 150 of them got fired for different reasons.Over the next two and a half years, this group of 150 worker-shareholders,now without jobs, struggled – with the support of Jugoremedija’sother small-shareholders, local unions and left activist groups andintellectuals from Serbia and abroad - through direct action and withinthe courts to prove that Stefanović had broken his contract with thestate. In the summer of 2006, Noam Chomsky and Naomi Klein wereamong the many intellectuals and activists from around the world whoaddressed Serbian President Boris Tadić and Prime-Minister VojislavKoštunica with letters of support for the Jugoremedija workers.We won in the end, and on 1 March 2007 Jugoremedija became theonly factory in Serbia operated by worker-shareholders! After the courtcanceled the state’s contract with Stefanović, all small-shareholders(both ‘internal’ and ‘external’ shareholders), voted for the workers toestablish their own management in the factory. Zdravko Deurić is nowserving as the CEO of Jugoremedija.323


Realizing that he was going to loose this battle, Stefanović tried tohalt production in November 2006, hoping to bankrupt Jugoremedijain order to take it over later as a majority creditor. After March 2007,the state attempted several times to declare Jugoremedija bankruptbecause of the tax-related debt incurred under Stefanović’s management.However, the workers quickly succeeded in reorganizing thecompany’s production lines and to pay the whole debt owed to the statewithin only a few months.Another big challenge was the reconciliation process between theworkers who were fired, and those who stayed to work for Stefanović– especially with those who supported him in public during the struggle.Even though there were several incidents between these groupsin March and April 2007, both the workers’ new management and theunion took a stand that no act of revenge on strikebreakers would betolerated. They also decided that former strikebreakers could no longercount on the privileges they were granted under Stefanović at theexpense of their striking co-workers.During the Shareholders’ Assembly in September 2007, the workers’management proposed their own investment plan to Jugoremedija’sshareholders – this time, the hope was not to seek a ‘solution’ tothe problem of GMP certification by looking for an outside investor,but to do so through Jugoremedija's own revenues. The EUR 15 millioninvestment plan was supported by the Assembly. The state, nowagain in possession of 42% of the shares, abstained from voting. Afterthe Shareholders’ Assembly vote, Serbia’s Ministry of the Economy decidednot to try selling its share of Jugoremedija before the reconstructionof the factory was completed.According to workers' plans, the reconstruction is to be completedby August 2009.Reflecting on the outcome of their victory, it is important to notethat this particular model of workers’ control unfortunately can't technicallybe applied to most workplaces under Serbia’s current legal orderregulating privatization. Nonetheless, Jugoremedija has become asymbol for workers struggles throughout Serbia, because it has shownthat solidarity, as well as persistent and clever ACTIVISM can triumphover powerful enemies like Jovica Stefanović and the state administration.The current struggle by Jugoremedija workers to reconstruct anddevelop their factory shows how RESPONSIBILITY for property canprovide peace and understanding between people with such opposing324


standpoints as workers and shareholders, or even strikers and strikebreakers.It sounds like an opportunity for a country that has only recentlyemerged from the bloodiest war in Europe after WW2.Inspired and helped by the workers of Jugoremedija, other workersin Zrenjanin have since radicalized their own struggles as well. Themost distinguished example being the struggle waged by the workers ofthe Šinvoz train factory. However, the Šinvoz case also shows that theGovernment and the bosses in Serbia have learnt valuable lessons fromthe Jugoremedija experience. In 2007, a new strategy targeting workers’unions and small-shareholders was launched – a strategy aimed atdeliberately putting the company into bankruptcy.Ivan Zlatić325


Chronology of fight for JugoremedijaAlthough without jobs for two years, the workers of «Jugoremedija»refused to quit. Their militancy and creative directactions made them a symbol of resistance to neoliberal capitalismin Serbia.The Recuperated Factory Movement Spreads to Eastern Europe:Jugoremedija Pharmaceutical Factory Workers Face EvictionSerbian pharmaceutical factory «Jugoremedija», from the town ofZrenjanin, was privatized in 2000, in such a way that 58% of the shareswere given to the workers, and the state took 42%. In 2002, the statesold it’s shares to Jovica Stefanovic, an infamous local capitalist, whomade his fortune smuggling cigarettes, and who was wanted by Interpolat the time he bought the shares of «Jugoremedija». As all the otherbuyers in Serbian privatization, Stefanovic was not even investigated inmoney laundering, because the Serbian Government’s position at thattime was, and still is, that it’s better to have dirty money in privatization,than to let workers manage the company, because that will “bringus back to the dark days of self-management”.Allow us to give you a little context.The first attack on Yugoslav self-management happened before thebreak up of socialist Yugoslavia. The first organized attempt to dismantlethe system of self-management in Serbia dates back to the timesof Slobodan Milosevic. But the real full-blown process of privatizationand curtailment of workers rights happen after Milosevic was sent tothe Hague Tribunal. In this context in transitional Serbia of the 21stcentury, with the transition to capitalism and parliamentary democracy,everything became allowed in the fight against what the new neoliberalgovernment saw as the “ideological monster of self management”– even if it means the government and the court break laws.Breaking all the rules, the state allowed the new co-owner of Jugoremedija,Stefanovic to become the dominant owner of the factory.Through various illegal maneuvers the ownership structure was changed:Stefanovic was given 68% of the shares and the workers portionwas reduced to 32%.326


In December 2003 the workers began a strike, and factory occupation,as well as a lawsuit against the recapitalization. This was the firstwork place occupation in the post socialist Yugoslavia!In May 2004 the state, pressed by the workers, investigated privatizationof «Jugoremedija» found that Stefanovic’s investment was inviolation of the contract.The state did nothing to enforce the violation of the contract. Inresponse the workers, mainly women, came to the capital, Belgrade,and occupied the state’s Privatization Agency for one whole day. Onlyafter this occupation did the state begin to take the violation seriously.Meanwhile the factory occupation continued.During summer of 2004, Stefanovic’s private army tried severaltimes to take over the factory, but the workers, with breathtaking courage,kicked them out. Sometimes using their bodies to block the militaryvehicles. This kept the boss out. … but he returned …In September 2004, the private army was joined by the Serbian police,who had the order to evict the workers from «Jugoremedija». Policeand the private army forced their way into the factory, resulting inthe hospitalization of many workers and the arrest of four of the leadersof the strike. The workers were then charged with disturbing thepeace. Criminal proceedings are still taking place. Now that he physicallyemptied the factory he illegally fired the two hundred workers.After participating in a Peoples Global Action conference in Belgrade,in August of 2004, workers from «Jugoremedija» joined withworkers from other factories to form the Union of Workers and Shareholdersof Serbia. At first the Union’s mission was limited to fightingagainst corruption in privatization, but after experiencing differentaspects of Serbian privatization, the Union came out with another demand– the call for a constituent assembly. They believe that the peopleshould make the decisions that effect their lives and work places, and anew constitution can help make this happen. Graffiti appeared on thewalls of Belgrade asking, “ Who owns our factories?”Although without jobs for two years, the workers of «Jugoremedija»refused to quit. Their militancy and creative direct actions madethem a symbol of resistance to neoliberal capitalism in Serbia.Finally, as a response to a series of direct and legal actions, in May2006 the Serbian Supreme Court reached the decision that recapitalizationwas in violation of the contract, and ordered Zrenjanin Eco-327


nomic Court to re-open the case. Last Friday, Zrenjanin EconomicCourt brought ownership structure back to 58%-42%.According to Serbian law, workers-shareholders need three weeksto call for an assembly of all shareholders, in order to appoint theirmanagement. Stefanovic needs to be prevented from dividing up thecompany, and a court injunction would allow the workers to democraticallydecide who manages their factory, and how.328


Šinvoz – the Case of BankruptcyŠinvoz started privatization in the early ‘90s, under AnteMarković’s original privatization law. Workers bought 14%of the initial offering of shares, but after a couple of monthsthe management suggested that the privatization processbe temporarily suspended in light of the 1993 hyperinflationtriggered by UN economic sanctions imposed on the then FederalRepublic of Yugoslavia (FRY).Šinvoz’s Assembly reached a decision at the time to halt the privatizationprocess, which proved to be quite a smart move, because if theycontinued, workers’ shares would have been terminated in 1995. But,since the sale of shares was halted in early 1993, workers who boughtshares managed to keep their 14%. It wouldn't help them much in theyears to come however. Under the terms of the 2001 privatization deal,the workers got an additional 30% of the Šinvoz’s shares - thus bringingtheir ownership of the enterprise to 44% of the total.On 26 April 2004, Serbia’s Privatization Agency (PA) sold 56% ofŠinvoz’s remaining capital to one Nebojša Ivković from Belgrade. Atthat point in time there were 694 employees in the company. Besidespaying the sale price, Ivković took on the added obligation of investing17.9-million dinars into company assets in the 12-month periodfollowing the signing of the contract. Despite numerous warnings byworker-shareholders that Ivković was sabotaging the company – theypresented five broken diesel-electric engines for the purposes of cuttinginto waste-iron as a senseless ‘investment’ by the new owner - thePA, nonetheless accepted an audit report that concluded that investmentswere being carried out in conformity with the contract.During the inspections by state auditors of Ivković’s execution ofhis contractual obligations - conducted on 24 October 2005, 17 April2006 and 20 March 2007 - the PA’s officials refused repeated requestsby worker-shareholders to simply observe the recently purchased anduseless engines lying in the Šinvoz yard. The workers also informed thePA about the possibility that the engines weren’t bought by NebojšaIvković, but that they had come from an arrangement between Šinvozand the Serbian Railroad Company before Ivković purchased his 56%share of Šinvoz. The PA did nothing to follow up on any of these allega-329


tions (even though in April 2008 these allegations were proven by theAnti-Corruption Council of the Government of Serbia).By early 2007, Ivković had halted production in Šinvoz, blamingthe workers’ protests for “sabotaging” the company’s development. Althoughthe workers warned the PA that the majority owner was deliberatelydriving the company into bankruptcy, the PA concluded thatIvković‘s management was performing well. In the summer of 2007,the workers launched public protests in front of Zrenjanin’s City Hall.There was no response from local authorities. Instead, Šinvoz unionleader Mita Lisica and one more worker were fired from their jobs. Localcourts reinstated them in September, only a few days before Šinvoz’stwo major creditors – Belgrade-based TTC Logistic and Jugopapir -filed legal demands for debtor bankruptcy.Interestingly, both these creditor companies are also owned byNebojša Ivković.It may seem weird that an owner would force his company intobankruptcy. However, there is a certain logic to such a strategy, forwhile the majority shareholder (Ivković) can control the company, hecannot control it absolutely as long as the workers are also co-owners.This is doubly true after worker-shareholder struggles like those at Jugoremedijaincreased the level of respect for property rights in Serbia.Therefore, since 2007 bosses acquiring newly privatized firmsthroughout Serbia, started to employ the following simple tactic: theywould appoint a management team with no worker-shareholder representativesand use the absence of control to make bad business dealsthrough which the company would become indebted. Yet the trick isthat the debts are incurred to shell companies owned by the same person.So, when the factories go bankrupt, the former majority owner,now the majority creditor, re-buys them - this time with 100% of theshares.Besides the workers’ shares, the second target of this type of scamis the collective bargaining agreement between the union and the management– an agreement that the new owners (often) inherit fromthe socialist era. The agreement is annulled as well when the companygoes into bankruptcy, all the workers are laid off and the union ceasesto exist. When a former majority owner regains the factory after bankruptcy,he/she can then choose whom to re-employ. Any union thatis reinstated under such conditions will be under the full control of theboss and his/her new management.330


On 28 December 2007, Šinvoz’s worker-shareholders occupiedtheir factory, demanding from the government a termination of thecontract and an investigation into Šinvoz’s debts (incurred as we havealready seen to TTC Logistic, Jugopapir and a few other firms ownedby Ivković). A few days prior to the occupation, Jugoremedija, Šinvoz,BEK and workers at a number of other Zrenjanin factories, formed thelocal political movement ‘Pokret RAVNOPRAVNOST’ (i.e. the EQUAL-ITY Movement).On 15 January 2008, around 1,000 worker-shareholders fromŠinvoz and BEK led a protest down to Belgrade's Union Hall, demandingthe termination of the Šinvoz privatization deal and an agreementwith the government about how both companies can get out of bankruptcy.During the night, between January 15th and 16th, 40 year-oldŠinvoz worker Radislav Stojanov died of a heart attack during a sit-inprotest.After the Belgrade media reported that a worker had died during theprotest, Serbia’s Minister of Economy Mlađan Dinkić called a specialmeeting with the workers’ representatives. At the press conference thatfollowed the meeting, the Minister publically stated that: “It is obviousthat the majority owner deliberately placed Šinvoz into bankruptcy.”Dinkić also announced that his Ministry would investigate how the PAhad regulated Ivković’s fulfillment of the privatization contract, andthat he was going to initiate a police investigation into the way Šinvozwent bankrupt. “It doesn’t take long to establish all those facts,” theMinister said, “and we will try to act as fast as possible, because Serbianeeds such production and those products can be exported too!”On 31 January 2008, the PA terminated its contract with Ivković onthe basis of the same arguments they had been ignoring since 2005 –i.e. that Ivković worked to forge and sabotage the investment.Since March 2008, the EQUALITY Movement and the Zrenjaninbranch of the Autonomous Unions of Serbia have been organizing aSolidarity Fund for the Šinvoz workers, to help them to survive duringthis struggle. The Šinvoz workers haven’t received any payment sinceIvković halted production in February 2007.During the remainder of 2008, the PA has failed to launch any proceedingsagainst Ivković for fraud and deliberate bankruptcy. The PAthus refuses to exercise its jurisdiction over such matters or, in accordingwith Article 41d from the Law on Privatization, to appoint a representativeof public capital for Šinvoz following the termination of thecontract with Ivković.331


This last provision is imperative, as the PA is obliged to appointthe representative of public capital the very same day of the contract’stermination, no matter what the status of the company (bankrupt, ornot). If the representative had been appointed as the owner of 30% ofŠinvoz’s capital, he/she would have been able, according to Article 129of the Law on Bankruptcy Proceedings, to submit the reorganizationplan. This was the least that the state could do for a company that wentinto bankruptcy because of the irresponsible and illegal acts of the PAin the first place. Yet, the PA did nothing to press the fraud chargesagainst Ivković, so on 14 July 2008 he submitted his own reorganizationplan for Šinvoz.Ivković’s plan for the reorganization of the company that he infact destroyed would provide only 50 jobs by 2010, and a 100 more by2012!The assembly of creditors, that was convened to make the decisionon Ivković’s reorganization plan, was scheduled for 24 September2008 at the Zrenjanin Economic Court. As legal majority creditorIvković was in a position to adopt his reorganization plan by himself.About 100 workers came to the Economic Court as small creditors, andstarted applauding and chanting when the judge entered the courtroom.The assembly couldn’t be held because of the noise, so the sessionwas postponed for October 1. The workers submitted an initiativebefore the court to delay the hearing on the reorganization plan andsuspend the bankruptcy proceedings until the parallel criminal proceedingsconcerning Ivković’s deliberate forcing of a bankruptcy onŠinvoz were completed.On September 31, the governments’ Anti-Corruption Council releasedits report on Šinvoz, stating that it was a drastic example of lawbreaking in the privatization process. The report further blamed thestates' Privatization Agency for possible corruption given its drasticallypoor regulation of Ivković’s fulfillment of contractual obligations. TheCouncil advised the Government to plead with the Economic Court tohalt the bankruptcy proceedings until the Prosecutors' Office completesits investigation of Ivković’s management for deliberate bankruptcy.On October 1, the judge refused to answer the workers requests, sothey started again by applauding and chanting: “The Factory is ours!”;“Arrest the thieves!”; “The Court is for the People!” and so-on. Afterabout half-an-hour, the police kicked the workers out of the courtroom,and the restructuring plan was adopted without the workers be-332


ing present. The workers then appealed to the Higher Economic Courtin Belgrade.In the meantime, on 11 May 2008, local elections were held acrossSerbia. The EQUALITY Movement took 4 seats in Zrenjanin’s localcouncil. On November 24, EQUALITY’s councilors initiated a City ofZrenjanin Inquiry Board on Šinvoz, which would investigate the circumstancessurrounding Šinvoz’s bankruptcy. All the local politicalparties voted for proposal, which is quite a unique case in Serbia, deeplydivided among nationalistic and pro-European parties, which oftencan't find common ground on any issue. More importantly, this was thefirst commission ever established in Serbia by elected representatives,at either the local or the national level, to investigate a privatizationcase.On 2 February 2009, the Higher Economic Court in Belgrade upheldthe verdict reached by the Zrenjanin Economic Court on 1 October2008 allowing Nebojša Ivković to implement his ReorganizationProgram for Šinvoz. This means that the man who intentionally putŠinvoz into bankruptcy, deceived the other shareholders (the workersand pensioners of Šinvoz), and broke his contract with state, is nowbeing given total control over the factory. It’s not enough that he managedto avoid jail, but he is now actually being rewarded by the courtsfor perpetuating this scam.At a meeting held a few days later on 6 February 2009, over 300Šinvoz workers voted to continue the struggle. At the same meeting,intellectuals and activists who are standing in solidarity with theŠinvoz workers formed a Citizens’ Board in Support of Šinvoz Workers.Among those on the Citizens’ Board are known intellectuals from Serbia’ssummer of ’68, including Dr. Zagorka Golubović and Dr. NebojšaPopov, as well as Freedom Fight activist Ivan Zlatić and others.On 21 February 2009, attendees at the Congress on Economic Solidarityin Vienna (Austria) signed a letter of support for these Šinvozworkers. Five days later, EQUALITY Movement councilor and theChairman of the Board, Branislav Markuš, read the letter in front ofZrenjanin’s City Parliament, to encourage the other MPs to support theconclusions of the Inquiry Board.On February 26, Zrenjanin’s city council adopted the conclusionsand recommendations of the Board of Inquiry with respect to Šinvoz.The Board concluded that the fraud committed was obvious, and thatthe Court should use its right under Article 102 and 103 of the Law on333


Bankruptcy to nullify all the company's contracts made in the 5 yearsprior to the bankruptcy.ALL MEMBERS OF ZRENJANIN CITY COUNCIL VOTED FORTHE REPORT OF THE BOARD. AT THE SAME SESSION, THECOUNCIL ELECTED A NEW WORKING GROUP THAT WILL WORKON THE IMPLEMENTATION OF THE INQUIRY BOARDS’ RECO-MENDATIONS!Ivan Zlatić334


Interview with a Zastava Elektro Workerand Freedom Fight AcvistOn May 25, 2009 in the city of Rača, near Kragujevac in Serbia,a new wave of protests has been unleashed by workersof the Zastava Elektro factory. The factory produces electricalgoods and is the only remaining enterprise in Rača thatcontinues to function to this day. The workers began theirprotests with marches and more recently by seizing the municipalcouncil building. For the last few days, the workershave been standing guard occupying the council building inshifts.We talk to Milan Srećković, a Zastava Elektro worker andFreedom Fight activist 1 , who explains the situation in hisown words:Zastava Elektro was privatized in 2006 and handed over to a consortiumof private stakeholders headed by Ranko Dejanović, the husbandof the current president of the Serbian Parliament Slavica ĐukićDejanović and a one-time founder of JUL’s Rača chapter 2 .The factory made a deal with the Polish multinational Delphi andreceived financial support from the State Agency for Foreign Investmentsand Export Promotion for the deal. The number of workerssoon jumped from an initial 300 to an additional 500 workers hired ona short-term basis. However, by the end of last year, Zastava Elektro’saccounts were blocked, Delphi severed the contract, dismantled theplants machinery and returned it to Poland. In our correspondencewith Delphi they made it clear that the partnership with our factorywas halted due to the poor work of the factory’s management and itsowner, who - in addition to everything else - had placed the factory intosubstantial debt with a number of commercial banks. Zastava Elektro’sworkers haven’t been paid their salaries for months, haven’t receivedacknowledgement of their accrued workdays, and the factory’s ownershave appropriated the money that Delphi delivered into our accountsin order to pay those working abroad for Delphi.1 Freedom Fight - Serbo-Croatian: Pokret za slobodu2 JUL stands for the Yugoslav United Left, a ’neo-communist’ political party oftycoons that was formed in the 1990s by Mirjana Marković, the wife of former Serbianand (later) Yugoslav president Slobodan Milosević.335


What do you intend to do now?Our main goal is to prevent the factory from going into bankruptcy,like the thousands other factories throughout Serbia that have beenruined in privatization scams. The strike began with the demand thatthe owners pay us what they owe us, but now we are insisting on theannulment of the privatization deal and the renewed start-up of production.With the current management of the factory all we can expectis further decline and bankruptcy. We are expecting the municipality toactively become involved this time around since the failure of the lastremaining factory in Rača would translate into the whole city’s ruin.Rača’s other factories have already fallen victim to Serbia’s recent spateof wild privatization.Therefore, we have put forward a demand for the annulment of theprivatization agreement since the draft agreement on investments wasviolated. The ”Dama-M” company, owned by Dragan Mostić, who is amember of Dejanović’s consortium, ordered some machines from TASin Bosnia, and then resold them for a much higher price to ZastavaElektro. This equipment was never used in our factory, which meansthat the mandatory investments in the initial agreement weren’t carriedout in accordance with the document (either in terms of the amountor in functional terms). Proceedings have been initiated in Rača’s MunicipalCourt against those responsible for a conflict of interests in thepurchase and resale of this equipment from Bosnia.What is the plan once the privatization agreement is annulled?The municipality needs to now show its interest in Zastava Elektroand actively participate in what we are doing – that is to say it shouldjoin us in pressuring the Agency for Privatization to annul this privatizationagreement. After this, the municipality should help us bringback our foreign partner Delphi to resume its work with Zastava Elektro.The local governing bodies can no longer justify their non-involvementby saying they don’t have any jurisdiction over privatizationand that their support can only be limited to letters of protocol. In thecorrespondence with Delphi, the company stresses its desire to resumethe partnership with Zastava Elektro. Now we in Rača must show thata serious capacity for business partnerships exists in this city. Delphinever had an issue with the workers. The bosses are the problem andthey are the ones who must leave.336


Therefore, your struggle is geared towards a longer-termsolution to the problem of unemployment in the city?Exactly. We saw how the workers in Zrenjanin accomplished this,and we believe that linking up at the local level is the most effectiveroad to assuring that our destiny remains in our own hands. The localauthorities haven’t shown much interest in the socio-economicproblems of Rača’s citizens until now, and this is something we needto change. We must now all mobilize around the question of local industry– which means immediately around the struggle to preserve thelast factory in Rača that is still working, and in the future, I am sure,to start-up once again production at Izolma 1 and other enterprises inRača that are now bankrupt. This requires the engagement of the entirelocal community.May 30, 2009.1 IZOLMA was a Rača-based producer of insulation materials used in construction.337


Establishing a Coordinang Commiee forWorkers Protests in SerbiaThe Strike Committees of Zastava Elektro, Srbolek, Šinvozand BEK have established a joint Coordinating Committeefor workers Protests in Serbia, with the aim of struggling insolidarity with one another against the closure of our factoriesand the preservation of our jobs.We call on all Strike Committees in Serbia to jointly find a way ofpreserving our jobs, for a way to survive. After 20 years of collapse,finding solutions to our problems certainly won't be easy. It is preciselyfor this reason that we must immediately begin looking for them.Throughout Serbia at the moment workers are organizing protestsbecause their jobs and the survival of their families are threatened bythe catastrophic state of industry. Despite their number and frequency,these workers initiatives still don't have the power to affect significantchange, while their temporary successes are exclusively reduced to securingthe paying-out of severances and wages. We believe that suchoutcomes fail to address the source of the problem that workers in Serbiaface. In order to keep our jobs broader changes are needed in thestate and in society.The Šinvoz and BEK factories in Zrenjanin are no longer workingbecause the state allowed the buyers of these firms to drive them intentionallyinto bankruptcy. This was done so that upon the firms collapsethe new private owners could take over their assets as the maincreditors [using shell companies] and transform the factories into constructionplots. Despite the warnings of workers, the state has turned ablind eye to such scams, leaving workers without jobs and shareholderswithout shares.The majority of shares in Belgrade's Srbolek were bought through afinancial scam carried out on the Belgrade stock-exchange. Even thoughthe Securities Commission confirmed two years ago that Sbrolek's buyersviolated the Law on the Acquisition of Stockholding Companies(2006), the usurpers were allowed to purchase the disputed 25% ofshares with Srbolek's own funds. In effect they were able to re-assumecontrol over the oldest pharmaceutical company in Serbia and to continueleading it into debt and bankruptcy. Is the state waiting for the338


same scenario that played itself out with Šinvoz and BEK to be repeatedagain?Zastava Elektro from Raca has not been functioning for nearly ayear since its irresponsible owners botched a contract with the multinationalcompany Delphi. Prior to this they had already begun fallingbehind on their obligations to firms with which Zastava Elektro hadheld contracts with prior to privatization. Besides the fact that the newowners violated the privatization agreement, and besides the assurancesof Delphi that they will renew cooperation with Zastava Elektro- but not with its current owners - the Privatization Agency is refusingto admit to its mistakes by annuling the privatization agreement beforeit's too late.These are just a few of the thousands of similar stories in Serbia,which point to the real causes of this economic crisis - i.e. plunder andlawlessness in the privatization process.It is for this reason that the Strike Committees of Zastava Elektro,Srbolek, Šinvoz and BEK are founding a Coordinating Committee forWorkers Protests in Serbia, with the aim of struggling in solidarity witheach other against the closure of our factories and for the preservationof our jobs. Our joint problem stems from the systematic problem ofcorruption in Serbia, which we can only resolve by together demandingreal change in this state and society in order to bring about the uprootingof corruption. The Government of Serbia's strategy of reducing ourproblems to individual cases and resolving them through pay-offs aresimply attempts to distract attention from the real causes behind thecollapse in Serbia's industry.For this reason we call on all Strike Committees in Serbia to jointlyfind a way of preserving our jobs, to find a way to survive. After 20 yearsof collapse, finding solutions to our problems certainly won't be easy.339


It is precisely for this reason that we must immediately begin lookingfor them.August 31. 2009.Signed,For Zastava Elektro's Strike Committeeby Slobodan GajicFor Srbolek's Strike Committeeby Zoran GocevicFor Sinvoz's Strike Committeeby Mita LisicaFor BEK's Strike Committeeby Milena Prstojevic340


An-Privazaon Protests in SerbiaInterview with Milenko Sreckovic for ZNET, prepared bythe Global Balkans NetworkSeptember 7, 2009The Global Balkans collective interviews Milenko Sreckovicof the Freedom Fight movement in Serbia, and a Secretary ofthe Coordinating Committee for Workers Protests in Serbia,about the current situation in the country.The IMF recently concluded a one-week mission to Serbia, duringwhich it extended the second-tranche of a EUR 4.3-billion loan packageto Serbia. However, it gave the government until late October toreign in public sector spending as a condition for disbursing the thirdtrancheof the agreement (worth EUR 1.4-billion) by the end of theyear.The tough negotiations come at a time when the incumbent governmentof Serbia is facing a 4% contraction in its economy and a determinedworkers movement that refuses to bear the burden of economicrestructuring after years of corruption that has bound together key Serbianbusiness and political interests in the squandering of public funds.2009 is also the self-imposed deadline set by the government for completingthe sell-off of all 'socially owned' (i.e. formerly self-managed)companies in Serbia.There are currently over 30 strike actions throughout the country,many of which have taken-on radical forms in recent months, including:factory occupations, railway blockades, city-hall and police stationtakeovers, sleep-ins, boss-nappings, hunger strikes, even a case of selfmutilation.In these actions workers are often seeking to prevent shadyprivatization deals from occurring, or trying to save their jobs and enterprisesfrom bankruptcy (following such privatizations). The mainconcern of most workers in these actions is to ensure the continuedpayment of salaries, compensation, etc. upon which their survival andthose of their communities depends. Many of these strikes have beenorganized at the factory level, with little input from the mainstreamunions in Serbia.In recent days a number of Strike Committees have come togetherto form a Coordinating Committee for Workers Protests in Serbia(CCWPS). Currently five Strike Committees have joined the CC rep-341


esenting workers from 3 cities and 5 branches of industry (electricalcomponents, pharmaceuticals, rail-products, food-processing, andconfectionary products). One of the groups in the new CoordinatingCommittee, the workers of Zastava Elektro from the city of Raca arecurrently in Belgrade in front of the headquarters of Serbia's PrivatizationAgency.The Global Balkans collective interviews Milenko Sreckovic of theFreedom Fight movement in Serbia, and a Secretary of the CoordinatingCommittee for Workers Protests in Serbia, about the current situationin the country.The IMF was just recently in Serbia to negotiate re: the disbursementof a $4.3-billion loan to the country. What is thecurrent situation in Serbia with respect to the economic crisis?What makes 2009 an important year in Serbia's privatizationattempts?The current economic collapse in Serbia would have occurred evenwithout the 'economic crisis.' It's the direct result of a range of neoliberaleconomic measures. The privatization process in Serbia, which isa central component of the neoliberal project, brought about the ruinof many factories and the near total de-industrialization of the country.This process began in 2001, in its most extreme form, when the new'democratic' government of Serbia introduced a new Privatization Law.At that time all socially owned property was confiscated and its privatizationbecame mandatory. A deadline was imposed by state authoritiesfor the completion of the privatization process. That deadline runs outat the end of this year!However, following 8 years of privatization, the general opinionis that privatization only served to ravage an economy that somehowmanaged to survive the sanctions of the 1990s and a [three month]NATO bombing campaign in 1999. Of course, it wasn't the most prosperouseconomy in Europe at the time, but it had the potential to developand employ a large number of people given the right approach.By 2002, a number of domestic development banks [i.e. Beobanka,Investbanka, Beogradska banka, Jugobanka] 1 , which could have extendedcredits to industry at low-interest, were deliberately driven intobankruptcy by the government. With this move the space was created1 These four banks covered 70% of the assets in the banking system of FYR atthe time; they were liquidated as part of an IMF/World Bank directive that sought theliquidation of all but 2 of the 28 domestic banks.342


to open branches of foreign banks (none of which had a developmentalfunction). [i]This [financial reform] was supported by the IMF andthe World Bank and implemented by the IMF's domestic cadres. Thesecadres [like Mladjan Dinkic] have been permanent fixtures in everySerbian government [since October 2000]. Domestic industry, alreadyshaken up by 10 years crisis [in the 1990s], suddenly found itself withouta source of favorable credit.The state has shown little interest in maintaining production inthose enterprises that employ a large number of workers. Receipts fromthe sale of factories were used to fill the state-budget and purchase socialpeace, while enabling a favorable infrastructure for foreign investorsto be created so that they could engage in green-field investmentsin the newly opened 'free zones'. These 'free zones' are characterizedby working conditions that offer minimal pay, thereby allowing foreigninvestors to use cheap-labour (which is cynically called our 'comparativeadvantage' by local neoliberal economists).Currently there is a marked increase in labour protests largely dueto the non-payment of wages and benefits, or because of layoffs, etc.Workers are increasingly demanding from the [Serbian] PrivatizationAgency put an end to a spate of bad privatization deals. In fact, thisAgency is the best evidence that the new 'democratic' authorities totallyretained the model of a centralized state from the communist period,since they now need this apparatus to introduce neoliberal reforms.That is to say, this type of Agency is an integral part of the state whereversuch massive privatizations occur. Such a powerful state agencyhas never exist in Serbia (regardless of which Empire ruled in the region!).Of course, it was precisely such a strong Privatization Agency thatwas needed to secure the ultimate goal - to allow new private ownersto purge these newly acquired assets of their workers, while retainingownership over all the plant, capital and land of these factories. Theycould then either sell or rent this newly 'freed' space to other businesses.In this way they were able to create a high-rate of unemployment, creatingan important precondition for 'green-field' investments. Workershave taken to pointing out the persistent involvement of the PrivatizationAgency's functionaries in such criminal activities that have drivenmany factories to ruin [often in direct violation of the stipulations regulatingtheir privatization]. However, the [current legal] system is setup in such a way that the Agency is always right, and even when it hasclearly failed to uphold the law [everyone knows that] nothing will hap-343


pen. This is because a good portion of the proceeds from privatizationhave gone into the financing of political parties (both among those inthe current government and for those in the oppositions ranks).How has the workers movement responded?The independent, grassroots workers' movement in which we'reparticipating draws on the experience of the workers' struggle in thecity of Zrenjanin from recent years. This is a model that we're trying tospread to other cities in Serbia. Zrenjanin, which was one of the industrialcenters of both Serbia and the former Yugoslavia, suffered a thetotal collapse of local industry. The current unemployment rate therenow stands at 35%. However, in Zrenjanin there were also factorieswhere workers offered strong resistance, like in the 'Jugoremedija'pharmaceutical factory - where they succeeded in removing the newowner who was leading the company into bankruptcy. These workersrecently succeeded in installing their own management, restart productionand save their jobs. Having solved their own existential problems,they continued to struggle in solidarity with their local community,establishing a working-class political party known as 'Ravnopravnost'(Equality) and extending their solidarity to workers from other factoriesin Zrenjanin that were caught-up in similar struggles. The movementhas received the support of the local community, as well as manyorganizers and public figures from outside Zrenjanin, including someengaged intellectuals like Nebojsa Popov (the editor of Republika) andIvan Zlatic, an activist from the Freedom Fight movement, etc.The movement we're building is based on the right to work, or Ishould say more precisely, the right of workers to decide on the fateof the factories in which they're employed and from which they themselves,along with their families and their local communities, live.Another important stronghold of this movement is in the city ofRaca, near Kragujevac. Raca has become the site of one of the mostdetermined and most radical workers' struggles for the preservation oftheir work-places. During the past month we managed to link togetherthe representatives of Strike Commitees from several enterprises andsuggested that, in moments where there's a real possibility and need,that they could coordinate their efforts and struggle for their rights together.On this basis we founded the Coordinating Committee for WorkersProtests in Serbia (CCWPS).344


Tell us about the new Coordinating Committee?During the recent, August 11th, 'Zastava-Elektro' workers protest infront of the Privatization Agency in Belgrade [during which the workersspent the night in front of Agency], we invited workers from similarlyaffected enterprises that we've been working with to join us. Theintention was to extend the solidarity that existed between workers ina given city to workers from other cities that might be at quite a distancefrom each other. It was in this way that we created the basis fora Coordinating Committee that was established by the representativesof workers from the Zastava-Elektro [electrical components] factoryin Raca, the Srbolek [pharmaceutical] factory in Belgrade, as well asworkers from Sinvoz [rail-car production] and BEK [food processing]plants in Zrenjanin. We put a callout for other Strike Committees inSerbia to join us.A few days later, workers from the Ravanica [confectionary] factoryin Cuprija joined the Coordinating Committee. We're expectingmore Strike Committees to join us in the coming days. The plan is tobe prepared for the fall when an escalation in worker discontent andrebellion is expected throughout Serbia. The main aim is to strugglein solidarity with one another against the collapse of our factories andthe protection of our jobs. The government has already put together itsteam for the suppression of workers protests, with the aim of silencingour concerns. Now we must demonstrate that we're strong, unitedand organized, because otherwise the entire democratic potential ofthe workers movement will disappear into case-specific negotiationswith the government working group.What concrete successes has this Committee already had?We are struggling to ensure that the government's 'working group'accepts the [democratically elected] representatives of the Strike Committeesas their interlocutors in any future negotiations. The governmenthas already chosen its own partners in carrying out the so-called'social dialogue,' which were obviously chosen from the leadership ofthe mainstream unions. The workers in Serbia are deeply disillusionedwith the behavior of the big unions, especially in the course of the pastyear - and especially since the onset of the economic crisis - becausethey've shown themselves to be allies of the government in attemptingto slow down the current strike-wave. In some cases they were evendirectly involved in sabotaging some actions by workers. It is for thisreason that we're asking that the governments main interlocutors onthe side of the workers be a coordinating body that represents the in-345


terests and demands of the actual workers' Strike Committees [at thefactory level]. We've put some real pressure on the government, andwe'll continue to do so. We're hoping for positive results.However, if this question is hinting at the success achieved in light ofthe recent offer by the owner of 'Zastava-Elektro,' Ranko Dejanovic, toreturn the factory to the ownership of the workers (following 6-monthsof radical strike action)... I have to let you know that we've rejected theowner's offer. The negotiations with the government are always tiedupin avoiding a number of traps that they're trying to set for us. Thisoffer [from Dejanovic] is one of these traps, even though the mediapresented it as a big victory for the workers. In fact, all they're givingus is a factory that the current owner has overburdened with seriousdebts and mortgage issues. It would be only a matter of days beforesuch a factory faced bankruptcy. It would be hard to resume productionso long as the state refuses to cancel all the debts accumulated byDejanovic (debts accumulated in partnership with functionaries fromthe Privatization Agency, which allowed him to retain ownership for solong - even though he was clearly violating his obligations [under theterms of the privatization agreement]).The struggle for the future of 'Zastava-Elektro' continues to thisvery moment. Today, workers will again hold a protest in front of thePrivatization Agency (unless, of course, the police again tries to preventbus-companies from driving the workers from Raca to Belgrade).In the case this happens, we'll again have to blockade either the communalpolice station, the city council, or the main railway-line nearRaca.What is the position of women and minorities in the workersmovement?There is no exclusion in this movement of anyone on the basis oftheir gender or nationality. Every well-intentioned person is welcometo join this workers movement, regardless if they're male, female orbelong to an ethnic minority group. In fact, I'd draw your attention tothe fact that the workers collectives in which women are in the overwhelmingmajority are more steadfast in their struggles. In the cases ofJugoremedija and Zastava-Elektro, more than 70% of those employedare women.What are the strengths and weaknesses of this movement?The greatest strength of this movement is the mutual trust that existswithin it. This trust is invaluable and it took years to build. The346


iggest problem that we're confronting is the fact that Serbia and theformer Yugoslavia have a longstanding legacy of authoritarian intelligenceagencies which, in the current context, aren't able to carry outtheir repression against people in the open. Instead, in the interests ofthe powerful, they attempt to sabotage the resistance to injustice andexploitation through manipulation and corruption. Many people hadtheir lives completely destroyed when they decided to say enough isenough to the authorities. Its depressing when you see a governmentcalling itself democratic, but as soon as it feels its hold on power slipping,resorts to all kinds of provocations, intrigues, bribery, sophistry,blackmail and threats. However, people have really had enough of everything.Is there a danger of the right capitalizing on popular discontentas a result of this crisis as it has elsewhere?The right has, for the most part, profited during elections as a resultof popular discontent. Their demagogic approach to social policyis convincing to many. The biggest opposition party at the moment isclose to the extreme right. On the other hand, the so-called 'pro-European'and 'democratic' parties are corrupt, are loyally implementingneoliberal policies, while their social policy is catastrophic. Workersare increasingly recognizing the need for their own party, which we'vealready seen happen in Zrenjanin. I firmly believe that we'll soon seethe current political scene filled with authentic working-class parties,so that the workers discontent will no longer be misused by either theright or the false champions 'social justice'.What can folks from the outside do to support local resistancesto neoliberalism?The most important thing is that information about our struggle bedisseminated in an accurate way. Even though the problem of workersand oppressed groups in society are similar throughout the world [asa result of globalization], every context also has its own specificitieswhich we must come to know in detail before making any conclusions.These specificities can often be the source of misunderstandings, sinceeverywhere one can find opportunists and grandstanding individualsamong leftist activists who do things only to impress their friends onthe international scene. Such activities may not be related to the localcontext in which they operate in any way, but they'll still take such actions.Such opportunists in fact can bring real harm to actual strugglesoccurring in their local context. For this reason it is important that the347


situation in Serbia is understood and transmitted in a precise way, sothat there is no room for manipulation.Global Balkans348


Plaorm of the 'Coordinang Commiee forWorkers Protests in Serbia'September 25, 2009.The lawlessness and corruption that has characterised theprivatization process has brought our enterprises, and theentirety of Serbia's industry into a dead-end situation. Theirresponsible and illegitimate atttitude of the new owners,and the corruption within government organs responsiblefor overseeing privatization laws and agreements, are threateningour survival and the survival of hundreds of thousandsof working families in Serbia. The world economic crisisis only an excuse for the position we find ourselves in today.The real reason for eliminating jobs, which to us are the equivalentof our lives, lies in the plunder over the past 20 yearsof an industrial capacity that the workers in Serbia built overthe course of decades. Now this industry is being destroyedso that the new owners of these enterprises can launder money,or so that they can seize inexpensive land for new developmentand construction projects or to rent out the premisesas prime business real-estate.We the workers of 'Zastava Elektro, 'Srbolek,' 'Šinvoz,' 'Ravanica','Trudbenik Gradnja' and BEK, are struggling to keep our jobs, and tolive in a land where the law will apply to all.Our problems cannot be solved through the measures proposed bythe government's 'Working Group for Overcoming Problems and Realizingthe Rights of the Employed in the Context of Economic Crisis'.Linking ones years of service to benefits and one-off monetary contributionsaren't adequate measures for the maintenance of workplacesthat are being extinguished as a result of theft and corruption.FOR THIS REASON WE DEMAND THAT THE GOVERNMENTIMMEDIATELY UNDERTAKE MEASURES TO HALT LAWLESS-NESS IN THE PRIVATIZATION OF OUR ENTERPRISES, SINCETHIS IS THE ONLY WAY, OVER THE LONGTERM, TO PRESERVETHE PRODUCTIVE CAPACITIES FROM WHICH WE ALL LIVE.The local government's of Zrenjanin, Rača, Novi Pazar, and Ćuprijahave all, in their own ways, committed themselves to supporting thestruggle for the revival of our enterprises. That is to say they've stood349


up for the preservation of our jobs that is to say they've also stood upfor the survival of the local communities from which we originate.However, despite such good intentions, it seems like municipal governmentscan only offer us words of support, but that they don't haveany mechanisms at hand to prevent our, as well as their own, collapsethat inevitibly follows when local industry dies out.FOR THIS REASON WE DEMAND THAT THE GOVERNMENTURGENTLY IMPLEMENT MEASURES THAT CAN SECURE AGREATER ROLE FOR MUNICIPAL GOVERNMENTS IN MANAG-ING LOCAL INDUSTRY AND TO EMPOWER LOCAL COMMUNI-TIES WITH THE POWER TO ACTUALLY SUPPORT THE SURVIV-AL OF THOSE FIRMS THAT STILL HAVEN'T BEEN DESTROYEDTHROUGH PLUNDER AND LAWLESSNESS.As workers engaged in protest, but also as citizens of Serbia, weare very concerned about the declarations of the premier and othergovernemnt functionaries that there will no longer be cause for protestonce the government adopts the measures suggested by the its'Working Group.' In short, they are suggesting that the police will fromnow on prevent peaceful protests in front of government institutionsin Belgrade. We are warning the premier that not in a single countryconsidering itself democratic can the government determine if the citizenryhas a reason to protest or not. Placing limits on the right to thepeaceful expression of ones discontent represents a brutal violation offundamental political freedoms. If the government doesn't want workersprotesting in the streets of the captial and appearing on the frontpages of the press, then let it show us that it is ready to resolve the justdemands of the workers, and that it is worthy of our trust.FOR THIS REASON WE ARE DEMANDING THAT THE GOVERN-MENT STOP WITH ITS DECLARED INTENTION TO CRACK-DOWNON WORKERS PROTESTS IN FRONT OF GOVERNMENT INSTITU-TIONS IN BELGRADE.The Coordinating Committee for Workers Protest in Serbia addressesthese demands to the Government of Serbia and its workingorgans, with an offer of a meeting. If we haven't received a responsewithin a reasonable time frame, we will radicalize our protests until350


the government realizes that it can no longer make decisions about ourlives without us.Coordinating committee for workers protests in serbiafor the 'Zastavo Elektro' Strike CommitteeSlobodan GajićFor the 'Ravanica' Strike CommitteeDragana MitrovićFor the 'Srbolek' Strike CommitteeZoran GočevićFor the 'Šinvoz' Strike CommitteeMita LisicaFor the 'BEK' Strike CommitteeMilena PrstojevićFor the 'Trudbenik Gradnja' Strike CommitteeMilan Živković351


Leer of support for the protests by BelgradeUniversity studentsPublic statement by Freedom Fight and the CoordinangCommiee of Workers ProtestsDear students and future colleagues,For decades already we've been confronted with the irresponsibleattitude of the government towards the economy in this country, resultingin increasing economic inequality and a drop in the standard ofliving for a large number of people. Economic decay, deindustrialization,and political corruption are conditioned by the specific circumstancesof our history and political life but are also reflective of globalcurrents expressed by the increasing subordination of all aspects ofsociety to the exclusive needs of those individuals and corporationsthat have secured a monopoly not only over the market but also overpolitical decision-making. The educational system is also experiencingits own commercialization and the decline of teaching standards stemmingfrom systemic reforms, known as the Bologna process, as well asthe introduction of increasingly higher tuition fees.The Bologna process is facing resistance across the world primarilybecause it annuls the autonomy of the University and subordinates itto the demands of the market. Educational programs are adapted tomeets the markets need for specialized cadre, transforming the Universityinto a factory for the production of corporate and party aparatchiks.The survival of educational programs that aren't competitive inthe market, particularly humanistic sciences, is increasingly being putinto question in University's across the world. Furthermore, the implementationof the Bologna Declaration in Serbia has been carried outwithout the adequate reform of study programs, meaning that studentsface increasingly difficult circumstances for fulfilling degree requirements.The first generation of 'Bologna students' are seen as 'guineapigs'on whom the success of educational reforms should be tested.Instead of state leaders creating the conditions necessary for a societyin which knowledge will be accessible to all - so that a larger numberof our citizens can be empowered for life in today's complex informationage - state policy, following global trends, presents knowledge as acommodity that can be bought and sold and that isn't for just anyone.352


Conscious of the difficult position in which you find yourselves givenincreasing tuition fees, the implementation of the Bologna process,and the irresponsible attitude of the government of the Republic of Serbiatowards the future of our society, we wish to suggest to you that it isimportant that you persevere in your protests until your demands aremet. Important not only for yourselves personally, but for the future ofhigher-education and with that the future of our society.In Belgrade, November 24, 2009Freedom Fight (Pokret za slobodu)Coordinating Committee of Workers Protests353


New Rounds of Enclosure and Resistance:Fighng Notes from "Transional" SerbiaInterview with Pokret za Slobodu (Freedom FightMovement)AG: Freedom Fight collective, or Pokret za Slobodu in Yugoslav,is a member of the Coordination Committee of WorkersProtest in Serbia. What is the news from below? One ofthe goals of Freedom Fight, of Pokret, is to help create a horizontal,prefigurative, self-managed structure that wouldallow for a genuine workers self-activity - solidarity unionism.What is the reality of rank and file workers resistance,and what is the relationship with the old, vertical unionstructures?Let me begin by asking about the last round of privatizationin Serbia. What used to be called in the state-socialistsystem of former Yugoslavia, "socially owned property," isbeing enclosed and privatized. How advanced is this processof "privatization through bankruptcy" at the moment?And at the risk of sounding legalistic, how legal is this processof accumulation by dispossession?FF: The privatization of socially owed property is almost completelydone. The few big structures that remain are now turned into stateenterprises, like the Bor complex (mines and mining industry) or thearms industry in Čačak, Užice, Kragujevac and so on. There are alsosome mid-level and small socially owed companies that are still notprivatized, and last year the government decided simply to liquidatethem. This liquidation is not based on economic reasons - it is a completelypolitical decision to shut down all the remaining socially owedcompanies. The Ministry of Economy calls it “privatization throughbankruptcy.” The decision is absolutely illegal. Serbian law on bankruptcyproscribes the causes for starting the liquidation process, andthe government’s order to kill an otherwise well-doing company justbecause it is socially owed is not one of them. This decision was a causefor several protests last year, and the strongest group of workers whoare still fighting is the one in Ravanica from Ćuprija. Last summer itsworkers blocked the factory to prevent the government’s people from354


taking over the management. The protest gained strong public support,especially after the newspapers published the fact that Ravanicais not only the last factory in Ćuprija up for privatization, but also theonly one that still works, and works very well. Ćuprija used to haveseveral well known factories, and literally all of them were closed downor went bankrupt in the privatization process. The government fearedthis would initiate further debate about the success of the privatizationprocess in Serbia, so they retreated from Ravanica and confirmed theold management as the official one. At this point Ravanica is the lastremaining socially owed company in Serbia that remains in operation.As far as the state owed companies, the government is planning tosell the pharmaceutical factory Galenika, Telekom Company, JAT Airwaysand Elektrodistribucija. They decided to sell Telekom this year,which caused very strong public protest. Both big unions of Telekomare against privatization, and they are supported by lots of intellectuals,some media (Republika and Balkan online magazine) and a formerTelecommunications Minister. We can expect big fight over the issuethis summer.AG: Freedom Fight collective, or Pokret za Slobodu in Yugoslav,is a member of the Coordination Committee of WorkersProtest in Serbia. What is the news from below? One ofthe goals of Freedom Fight, of Pokret, is to help create a horizontal,prefigurative, self-managed structure that wouldallow for a genuine workers self-activity - solidarity unionism.What is the reality of rank and file workers resistance,and what is the relationship with the old, vertical unionstructures?FF: Last year’s wave of protests was caused by the results of theprivatization process. Privatization failed to provide promised economicdevelopment, and after this problem was further emphasized bythe global economic crisis, people began holding strikes and protests.Lots of privatization contracts were canceled (Zastava elektro, Vršačkivinogradi, Ikarbus...), and several of these workers groups formed theCoordination Committee of Workers Protests. Pokret za slobodu is alsoa member of the Coordinating Committee. Forming of this Committeewas not only a reaction to the government’s policies, but also onthe policies of the big unions. It was previously the union’s job to connectthe workers groups that are protesting, but they instead choose totake the government’s side. During the protest of the Zastava elektro355


workers, we witnessed the union actually sabotaging the workers’ planto organize demonstrations in front of the Privatization Agency’s (PA)building in Belgrade. Then Pokret za slobodu called Zrenjanin and Belgradeworkers to help them – they organized demonstrations together,and that was the beginning of the Coordination Committee. TheZastava elektro protest was successful. The PA was forced to cancel theprivatization contract, but two months ago they sold Zastava elektroagain to the Yura Company from South Korea. Yura officials bannedunion organizing, and most of the old workers who were in last year’sprotests left the factory. They feel that the new sale of the companyis a kind of revenge by the government for the protest. Furthermore,the pro-Government press is now attacking them by saying that theyare lazy - that ”last year they were protesting for their jobs, but whenKorean company offers them jobs, they refuse to work!” On the otherhand, the protest of another group from the Coordination Committee,Trudbenik gradnja workers, was unsuccessful even though they provedthat their boss was severely breaking the privatization contract. The PAaccepted their evidence, and it released the official hundred-pages detailedreport on how the boss was breaking the law, but then they said,”OK, you guys were right, he is robbing both you and the state, it is outrageous,but we won’t break the contract“. Just like that. Why? Becausethis was a clear message for all the other workers what would happenif they rebel, and especially if they are doing it outside of the unionstructures. The cost of this for the workers was very high – more then200 Trudbenik workers were sacked by the boss because of the protest.At the beginning of the strike in August last year they knew what wouldhappen if they turn it into a protest against the privatization contract.But they took the risk, knowing that the canceling of the privatizationcontract was their only chance to get the jobs back. It was him-or-them,and they proved that the law is on their side, but now they are out, notthe boss. At the same time, Zastava elektro workers are punished fortheir last year’s successful protest as well. The Coordination Committeeis still far from being strong enough to help them, besides holdingmore protests, so at this point the situation doesn’t look good. However,we are expecting a new wave of protests this summer, and thatwould be the chance for our organization – Coordination Committee ofWorkers Protests in Serbia – to grow stronger.AG: So is this the new focus of your current activity? Are thereany efforts to document the experiences of last year and356


your struggle for solidarity unionism against the long theftwe know as privatization?FF: Besides our work within the Coordination Committee, Pokretza slobodu is now trying to broaden the network. We are now establishingcontacts with peasants associations. They are the group completelyrepressed by the government because they don`t have a level of organizationstrong enough to fight radically against either the government’smeasures that are destroying their economy, nor against the privatemonopolies trading with the agricultural products which are the fruitof their labor. This is very important issue here, since over 2 millionpeople in Serbia lives only from agriculture as their livelihood.We are currently working on a film and a book about last years protests,because we believe it is important to analyze what really happened,it’s continued significance and to give our side of the story. TheSerbian press is writing about workers issues only form the perspectiveof big politics or big unions, and we want to show the perspectives ofthe people who were in the protests. These protests are not just anothersubject of somebody’s political agenda, they are coming from thepeople, and what we are doing is trying to help these people be heard.AG: In my view, one of the truly "balkanopolitan" elementsof the Balkan and Serbian society are the Roma - their struggleagainst hierarchical, state-imposed authority and regulation,against the market economy and systems of both statesocialism and capitalism, along with their culture, are apowerful inspiration for dreaming another Balkans. On theother hand, and for this very reason, they were and remainto be the single most oppressed group in the Balkan states.FF: Roma are the only group in Serbia that is completely left toits own fate. It is a desperate, catastrophic situation. The number ofitinerant poor is now even larger due to exclusion mechanisms of theneoliberal state. Roma live in the streets, they collect trash and paperin order to survive. Some estimates put the number of Roma in Serbiaat 600,000, although the 2002 census only registered 102,193 peopleas Roma. According to the UNICEF report on the condition of Romachildren in the Republic of Serbia (2006), almost 70% of Roma childrenare poor and over 60% of Roma households with children livebelow poverty line. Children are the most imperiled, living outside ofcities in households with several children. Over 80% of indigent Roma357


children live in families in which the adult members of the family donot have basic education.AG: And in the meantime, the activist scene in Serbia is, inmy opinion, very disconnected from these realities – or atleast it was when I lived in Serbia. I hope that some thingschanged for the better since then, and that there is now at leastan attempt to bring about a relationship of active solidarity,radical community organizing, and "accompaniment“towards the situation of Roma in Serbia and the Balkans asa whole.FF: The activist scene in Serbia is still weak and without influence,but there are some signs that this might change. Since the “transition“process started in 2001, the biggest problem of the Serbian leftist communitywasn't the fact that it was small, weak, outnumbered by Nazisand so on, but that it was incompetent and ignorant about localproblems. Lots of energy was wasted on activities that had little to dowith the actual problems of Serbian workers in “transition.“ And thoseproblems were huge – too huge not to be seen and confronted. For thatreason we can say now that it was almost lucky that most of the activitiesof the leftist collectives in the past decade went virtually unnoticedby the broad public. It was pretty embarrassing to have some self-proclaimedanarcho-syndicalist leaders preaching against privatizationfrom the ideological point of view, but without a clue about the localcontext, as if they just fell in from another world. For years we werepractically the only collective that was working with the actual peopleon the ground in strikes. But since last year this has started to change:there are several Belgrade collectives now that are trying to supportdifferent groups of people in strike or in some other kind of protest,which is very significant because only by broadening our movementwill the current leftist scene begin to make an influence, even thoughfor the time-being it is still small.Andrej Grubačić,[Znet, May 28, 2010]358


SadržajPredgovor:Zbog toga POKRET, sada i ovde! ................................................. 3Koordinacioni odbor radničkih protestaNovi radnički pokret u Srbiji– proglas Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji,objavljen u listu ’’Pokret’’, 15. oktobra 2009. .......................... 6Saopštenje:Osnovan Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji,objavljeno 31. avgusta 2009. ................................................ 17Plaorma Koordinacionog odbora radničkog protesta– usvojena 25. septembra 2009. ................................................ 19Podrška protestu studenata Beogradskog Univerziteta– saopštenje Pokreta za slobodu i Koordinacionog odboraradničkih protesta, objavljeno 24. novembra 2009. ............ 21Neophodna korenita promena koncepta tranzicije u kojoj morajuučestvova svi zainteresovani delovi društva– proglas Koordinacionog odbora radničkih protesta, objavljen ulistu ’’Pokret’’, 26. septembra 2010. .................................... 23An-privazacioni protes u Srbiji– intervju sa Milenkom Srećkovićem, objavljen na Znetu, 7.septembra 2009. ....................................................................... 26Smisao radničke borbe danas - tribina o akvnosmaKoordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji– Milenko Srećković, članak objavljen na www.pokret.net,februara 2010. ....................................................................... 31359


JugoremedijaJugoremedija, Zrenjanin– Ivan Zlać ....................................................................... 37Koreni mira - intervju sa Zdravkom Deurićem– Ivan Zlać, intervju objavljen u časopisu Z magazin,juna 2007. ................................................................................... 39Film ’’Ugovor na štetu trećeg’’ (režija, scenario i montaža IvanZlać)– Milenko Srećković, tekst objavljen u časopisu Z magazin, marta2008. ................................................................................... 45"Hodaćemo korakom najsporijeg" - ... u ovom pohodu moramobrinu o poslednjem u koloni– Zdravko Deurić, tekst objavljen na www.pokret.net, 29. aprila2008. ................................................................................... 47Naš cilj – ravnopravnost– Zdravko Deurić, tekst objavljen na www.pokret.net, 16. oktobra2007. ................................................................................... 49Ko uspeh pretvara u aferu?– saopštenje generalnog direktora ’’Jugoremedije’’, objavljeno nawww.pokret.net, 25. juna 2010. ................................................ 52Film ''Mi biramo svoj put'' - radnici sami grade fabriku Luksolfarmacija u Zrenjaninu– Milenko Srećković, tekst objavljen na www.pokret.net,10. decembra 2010. ........................................................... 55360


ŠinvozSolidarnost i borba zrenjaninskih radnika– Marija Radišić, Ivan Zlać, Vladislav Bailović i Milenko Srećković,tekst objavljen u časopisu Z magazin, marta 2008. ............ 57Noam Čomski podržao apel Pokreta za slobodu– Agencija Beta, marta 2009. ................................................ 64Pismo Industrijskih radnika sveta (IWW)državnim organima republike Srbije, marta 2009. ............ 66Saopštenje: Radnik Šinvoza preminuo tokom protesta u DomuSindikata, objavljeno 16. januara 2008. godine ........................ 67Saopštenje: Radnici i akcionari doneli odluku da blokiraju Šinvoz,objavljeno 28. decembra 2007. godine .................................... 72Srpski Evropejci, radnici, privazacija i mali akcionari (Slučajzrenjaninskog „Šinvoza")– Ivan Zlać, tekst objavljen na sajtu www.pokret.net, 18. februara2009. ................................................................................... 75Solidarnost sa radnicima Šinvoza– benefit koncer, april 2009. ................................................ 77Izveštaj Anketnog odbora za utvrđivanje razloga za pokretanjestečajnog postupka nad AD Šinvoz– usvojen 3. februara 2009. ................................................ 79Nismo odgovorni za stečaj u Šinvozu– Agencija za privazaciju, 28. februara 2009. ........................ 86361


Saopštenje za javnostAnketnog odbora Skupšne grada Zrenjanina– odgovor Agenciji za privazaciju – 3. marta 2009. ............ 88Zastava elektroDa li nadolazi talas štrajkova i protesta?– Ivan Zlać, tekst objavljen 24. aprila 2009. ........................ 91Širenje radničkog pokreta– intervju sa Milanom Srećkovićem, akvistom Pokreta za slobodui radnikom Zastave elektro, objavljen na www.pokret.net, 30. maja2009. ................................................................................... 93Radnici nude izlaz– Ivan Zlać, tekst objavljen na www.pokret.net,maja 2009. ....................................................................... 97Saopštenje Pokreta za slobodu povodom policijskog delovanja naprotestu radnika Zastave elektro ispred Agencije za privazaciju11. avgusta 2009. ... 112Protest ispred Agencije za privazaciju 11. i 12. Avgusta– Milenko Srećković, tekst objavljen na www.pokret.net, avgusta2009. ................................................................................. 114Na čijoj je strani isna– iskustvo Zastave elektro iz Rače, razgovor sa SlobodanomGajićem i Milanom Srećkovićem, tekst objavljen na www.pokret.net, januara 2010. ......................................................... 122Radnici Zastave elektro prov Vladinog predloga za članoveUpravnog i Nadzornog odbora– saopštenje Štrajkačkog odbora, 14. januara 2010. .......... 127362


Kršenje radničkih prava u kompaniji Jura- saopštenje kampanje ''Narod prov Dinkića'',17. aprila 2010. ..................................................................... 129Na spisku Jure 118 radnica Zastave elektro– Marija Misita, članak objavljen u listu Svetlost,22. aprila 2010. ..................................................................... 131Izjava Verice Barać o radnicima Zastave elektro– objavljena u listu Akter, oktobra 2010. .................................. 134Ne treba nam atmosfera linča- sve navode o Juri treba detaljno ispita– Milenko Srećković, tekst objavljen na sajtu www.pokret.net, 22.februara 2011. ..................................................................... 135Saopštenje za javnost Saveta zaposlenih Jura korporacije,23. februara 2011. ......................................................... 137RavanicaSmisao borbe za fabriku i radnička prava- iskustvo Ravanice iz Ćuprije, objavljeno na www.pokret.net, tekstobjavljen decembra 2009. .............................................. 139Trudbenik gradnjaOptužba za terorizam je sramotna– saopštenje Pokreta za slobodu, objavljeno23. septembra 2009. ......................................................... 142Zahtevamo da Agencija za privazaciju hitno spreči propadanjeTrudbenik gradnje- Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, 26. oktobra2009. ................................................................................. 143363


Podrška borbi radnika Trudbenik gradnje prov propadanjapreduzeća i gašenja radnih mesta- Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, 16. decembra2009. ................................................................................. 145Pomoć onima koji su unišli preduzeća ne može doves dooporavka– Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji, 16. februara2010. ................................................................................. 147Trudbenik – korak ka proleću– Ivan Zlać, tekst objavljen u listu Republika,marta 2010. ..................................................................... 149Saopštenje: Trudbenik ponovo na ulici,objavljeno 10. juna 2010. ......................................................... 155Saopštenje: Nastavljamo proteste ispred Ministarstva ekonomije,objavljeno 15. juna 2010. ......................................................... 157Trudbenik godinu dana kasnije– Ivan Zlać, tekst objavljen u listu Republika,septembra 2010. ..................................................................... 158Otvoreno pismo Štrajkačkog odbora PD Trudbenik gradnja d.o.o.,30. decembra 2010. ......................................................... 165Benefit žurka za radnike Trudbenika– 19. februara 2011. ......................................................... 169Radnici varani pa klevetani– Ivan Zlać, tekst objavljen na www.pokret.net,maja 2010. ..................................................................... 171364


SrbolekRadnička raskršća– Ivan Zlać, tekst objavljen u listu Republika,februara 2010. ..................................................................... 178Štrajkački odbor Srboleka: ’’Istrajaćemo do pobede’’– Siniša Jelovac, tekst objavljen u listu Republika,marta 2010. ..................................................................... 190Sindikalna previranja– Siniša Jelovac, tekst objavljen u listu Republika,aprila 2010. ..................................................................... 194Štrajk prekinut, problemi ostali– Siniša Jelovac, tekst objavljen u listu Republika,maja 2010. ..................................................................... 198Saopštenje radnika i malih akcionara Srboleka u vezi sapostupanjem države i netačnim medijskim izveštajima o stanju unašem preduzeću, februara 2010. .................................. 200ProsvetaKad privazacija znači uništenje– Siniša Jelovac, tekst objavljen u listu Republika,juna 2010. ................................................................................. 203Glas radnikaEkonomija bankrota – ’’Rekord’’, Rakovica– Ivan Zlać i Milenko Srećković, tekst objavljen u listu Glasradnika, 4. juna 2008. ......................................................... 207365


366’’BEK’’ – jedan drasčan primer bezakonja– Ivan Zlać, tekst objavljen u listu Glas radnika,15. marta 2008. ..................................................................... 210’’Magnohrom’’ – jedna sasvim zakonita privazacija– Marija Radišić i Ivan Zlać, tekst objavljen u listu Glas radnika,15. marta 2008. godine ......................................................... 215Represija u vranjanskoj fabrici ’’Jumko’’– Marija Radišić, tekst objavljen u listu Glas radnika,decembra 2007. ..................................................................... 225Povratak polici? – radnici u Srbiji dvadeset godina kasnije- Ivan Zlać, tekst objavljen u listu Glas radnika,1. maja 2008. ..................................................................... 229Šinvoz – primer pljačke i simbol solidarnos– tekst objavljen u listu Glas radnika, aprila 2009. .......... 235Suočavanje s prošlošćuZašto su radnici nepoželjni?- intervju sa Dušanom Petrovićem, predsednikom konzorcijumazaposlenih Veterinarskog zavoda, objavljen u časopisu Z magazin,marta 2009. ..................................................................... 239U podnožju kapitalizma– intervju sa Milenom Prstojević, predsednicom Štrajkačkogodbora BEK-a iz Zrenjanina, objavljen u časopisu Z magazin,decembra 2008. ..................................................................... 252DodatakIzmeđu US Steela i Delte– Ivan Zlać, tekst objavljen u časopisu Z magazin,septembra 2007. ..................................................................... 266


Ekonomska kriza u raljama ideologije– Milenko Srećković, tekst objavljen na www.pokret.net,12. marta 2009. ..................................................................... 272Zarobljena svojina– Ivan Zlać, tekst objavljen na www.pokret.net,septembra 2007. ..................................................................... 274Alternavni ekonomski poredak– Milenko Srećković, tekst objavljen u časopisu Z magazin,septembra 2007. ..................................................................... 277Ko su ’’nevidljivi radnici’’ u Sloveniji?– Ivan Zlać, tekst objavljen na www.pokret.net,11. februara 2009. ......................................................... 282Lekcija iz levice– Ivan Zlać, tekst objavljen na www.pokret.net,3. juna 2009. ..................................................................... 284Regionalni centralizam– Ivan Zlać, tekst objavljen na www.pokret.net,15. juna 2009. ..................................................................... 286Osvrt na borbu pojedinih radničkih grupa– Siniša Jelovac, Milenko Srećković i Ivan Zlać, tekst objavljen nawww.pokret.net, juna 2010. .............................................. 288Novi radnički pokret u Srbiji – ciljevi i prepreke– Ivan Zlać, tekst objavljen na www.pokret.net,januara 2010. ..................................................................... 294367


Drugi o namaLeto protesta– Boris Kanclajter, tekst objavljen u listu Prager Fruhling,oktobra 2009. ..................................................................... 303Tržišni fundamentalis su zla kob srpske ekonomije– intervju sa Verom Vratušom objavljen u listu Pečat,5. februara 2010. ..................................................................... 305Ispod cenzusa!– Danko Milojević, tekst objavljen u E novinama,15. aprila 2010. ..................................................................... 309Disciplinovanje Srbije– Hanes Hoauer, tekst objavljen u listu Neues Deutschland24. marta 2009. ..................................................................... 313English SummarySerbia's ''socially acceptable'' privazaon ...................... 317The Bale of Jugoremedija .............................................. 321Chronology of fight for Jugoremedija .................................. 326Šinvoz – the Case of Bankruptcy .............................................. 329Interview with a Zastava Elektro Workerand Freedom Fight Acvist .............................................. 335Establishing a Coordinang Commieefor Workers Protests in Serbia .............................................. 338An-Privazaon Protests in Serbia .................................. 341368


Plaorm of the 'Coordinang Commieefor Workers Protests in Serbia' .............................................. 349Leer of support for the protestsby Belgrade University students .............................................. 352New Rounds of Enclosure and Resistance: Fighng Notes from"Transional" Serbia- Interview with Pokret za Slobodu(Freedom Fight Movement) .............................................. 354369


CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд338.246.025.88(497.11)”2000/2010”331.109.32(497.11)”2000/2010”DEINDUSTRIJALIZACIJA i radnički otpor :borbe i inicijative za očuvanje radnih mestau periodu tranzicije / [knjigu prirediliVladislav Bailović ... et al.]. - Beograd :Pokret za slobodu, 2011 (Beograd : Rantec). -372 str. ; 24 cmTiraž 500. - Str. 3-5: Predgovor /priređivači.ISBN 978-86-914291-1-91. Баиловић, Владислав [уредник]a) Предузећа - Приватизација - Србија -2000-2010 b) Штрајкови - Србија - 2000-2010COBISS.SR-ID 182552076

More magazines by this user
Similar magazines