Filozofija-i-religija-dva-temelja-socijalne-misli-dru%C5%A1tva-Ihvanu-safa

60 M. Halilović, Filozofija i religija, dva temelja socijalne misli društva Ihvanu safa
detaljno upoznamo s njihovim drugim idejama jer ćemo tako bolje pojmiti
kako oni razumevaju religiju i filozofiju i njihov međusobni odnos. „Oni su
ve rovali“, piše Velajati, „da je religija neraskidivo povezana s filozofijom u
njenom obu hvatnom starogrčkom značenju“ (Velajati 2016: 943). Ovaj stav
pokazuje da religija u njihovom pogledu nipošto nije označavala skup suvoparnih
propisa i neutemeljenih praktičnih preporuka, već da je predstavljala
potpun ontolo ški sistem. Verovali su da se glavni uzrok dekadencije muslimanskog
društva u periodu u kojem su oni živeli zapravo krije u kolektivnom
zaboravu ver skih načela. Korene su pronalazili u umajadskim i abasidskim
palatama, ali ništa manje nisu krivili ni narod koji je podanički prihvatao
njihovu vlada vinu. Tvrdili su da je nedostatak kritičkog duha u narodu, a
pogotovu među istaknutim misliocima, prema globalnom moralnom, verskom,
misaonom, ekonomskom i političkom stanju u društvu štetan isto
onoliko koliko su šte tna i razna zlodela nasilnih vladara. Naravno, sasvim je
moguće da je nedo statak tog kritičkog duha direktan rezultat nasilnog sistema
koji ne dozvoljava da se tako lako pojavljuju drugačija mišljenja i pogledi,
ali ni to ne opravdava apsurdno ćutanje naspram nepravde.
Da bi promenili to stanje, oni su zaključili da je neophodno detaljno izučiti
filozofske poglede na svet – oni su uglavnom preferirali starogrčku filozofiju
u odnosu na druge drevne filozofske sisteme – i uporediti ih sa islamskim
dogmama. Na taj način, smatrali su oni, bolje ćemo razumeti islam a
uspećemo pritom da korigujemo i neke neispravnosti u stavovima grčkih i
aleksandrijskih filozofa (Enajat 1998: 57). Neki muslimanski istoričari i mislioci
zameraju članovima Ihvana što su toliko skloni starogrčkoj racionalnoj
baštini. Istina je da su oni precizno istražili tu baštinu, ali nikada joj nisu
pristupili nekritički. Vrlo često u njihovim traktatima primećujemo oštre
kritike upućene Platonu ili Aristotelu – u zavisnosti od same teme koja se
obrazlaže. A uvek su nastojali da sve svoje filozofske i racionalne analize nužno
povežu sa islamskom tradicijom. Spomenućemo kratko primer muzikologije,
koju je u tom periodu bilo najteže povezati s islamom. Činilo se,
sudeći po mnogim tradicionalnim islamskim predanjima, da je muzika zabranjena.
A pošto se o muzikologiji kao naučnoj disciplini govorilo u antičkoj
Grčkoj i Aleksandriji, te pošto je o njoj veoma opsežno pisao i slavni
muslimanski filozof Farabi, oni su odlučili da je spomenu u svojim traktatima.
Štaviše, oni su verovali da „muzika može imati veoma dragocenu ulogu
u čovekovom duhovnom buđenju i u njegovom kretanju ka savršenstvu“
(Velajati 2016: 942). Da bi otklonili tu nejasnoću, isticali su – a iznosili su i
jasne juridičke argumente – da pomenuta islamska predanja zapravo „zabranjuju
melodije koje priliče gozbama, zabavama i igrankama, i da se ne odnose
na sve oblike muzike“ (isto: 943). No, vratimo se ulozi religije i filozofije u
njihovoj socijalnoj misli.