KUŠ! mart 2017

Kulturno-umetnički špajz 

mart 2017. 

broj 14

SADRŽAJ 

REČ UREDNICE 

Reč urednice 

str. 3 

Iz meseca u mesec 

str. 4 

Ove godine martovski broj posvetićemo temi o kojoj uvek 

može da se piše puno, pametno i vezano za svaku oblast kojom se 

bavimo – antici. Antika je, bili mi toga svesni ili ne, utkana u život 

Kulturno-umetnički špajz 

broj 14, mart 2017. 

Nika sa Samotrake 

str. 6 

Dramska grupa 

Filozofskog fakulteta 

str. 10 

savremenog pojedinca više nego što bi se na prvi pogled moglo 

reći. Još su krajem 18. veka intelektualci tvrdili da se čovek ne može 

nazvati obrazovanim ukoliko mu nedostaje poznavanje antičke 

filozofije, književnosti i jezika. Ova ideja odraz je opšteg kulta antičke 

prošlosti, sagledane kao period Zlatnog doba civilizacije, na kojem 

Urednica: 

Jovana Nikolić 

Lektori: 

Aleksandra Vujić 

Uroš Vučenović 

Grafički urednici: 

Filip Abramović 

Mirjana Karanović 

Dario Lainščak 

Antička tragedija 

str. 16 

Ne baš tako antička antika 

str. 22 

Krv (ni)je voda? 

str. 32 

Grad mrtvih 

– Pompeja 

str. 36 

Značaj muzike u antici 

str. 18 

Svetsko, a naše! – III deo 

str. 26 

Crni Orfej 

mit o nedostižnoj ljubavi 

str. 34 

Maštoviti Aristotel 

str. 40 

su postavljeni temelji modernih nacija i modernog društva. Antika je, 

sa jedne strane fantastična i maštovita tvorevina modernog čoveka, 

sa druge arheološki i istorijski konstrukt prošlosti, ostavila traga na 

formiranje svesti zapadne civilizacije o njenim korenima, idealima i 

vrednostima. Osim društvenih, uticala je i na umetničke norme, pa 

koliko god da nas naš lični ukus vodi bliže ili dalje od nje, retko ko bi 

se usudio da dovede u pitanje vrednost nasleđa koje nam je podarila. 

Za vas smo pripremili tekstove o antičkom pozorištu, muzici, jeziku i 

umetnosti, ali i poglede na njihove različite interpretacije u vekovima 

koji su usledili. 

Verujemo da ste primetili i promene u našem vizuelnom 

identitetu. Za njih je zaslužan naš kreativni tim, koji je, zahvaljujući 

novim članovima, uložio poseban trud da KUŠ! približi okvirima 

Autori: 

Igor Belopavlović 

Jovana Nikolić (MoonQueen) 

Andrej Pipović 

Ana Samardžić 

Nenad Tesla 

Uroš Vučenović (Logoreik) 

Aleksandra Vujić 

Tamara Živković 

Saradnici: 

Julija Bašić 

Ivana Matić 

Pavle R. Srdić 

Srećko Radivojević 

VIMINACIVM 

str. 42 

Ovan 

str. 50 

Intervju 

– Orsat Ligorio 

str. 54 

Strip 

str. 68 

Aleksandrijski svetionik 

str. 46 

Troglava veštica 

str. 52 

Antika je večna 

str. 62 

svetskih standarda, na čemu im se iskreno zahvaljujem. Dobar dizajn 

će privući čitaoca, sadržaj će ga zadržati, rekli su mi, i ubedili me. 

Uz to, u ovom broju se završava serijal svetskih čuda i počinje 

jedan nov – zodijak, sagledan kroz mitove koji su ga u doba antike i 

uobličili. Koji je onda bolji mesec za nove početke od meseca marta, 

u kojem počinje da se odmotava klupko velikog kruga životinja? 

Volju čvrstu kao dorski, retoriku elegantnu kao jonski a 

osmeh neobuzdan i rascvetan poput korintskog stuba, želi vam 

Urednica 

Jovana Nikolić 

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije, pitanja i pohvale, naša adresa je: 

casopiskus@gmail.com 

3

03 

MART 

POZORIŠTE 

KNJIŽEVNOST 

MUZIKA 

IZLOŽBE 

02. mart: Slučaj rupa, Atelje 212, scena 

Petar Kralj (Gostovanje FDU Beograd) 

14. mart: Ženska posla, Beogradsko 

dramsko pozorište, Nova scena 

15. mart: Tri lica samoće, Bitef teatar 

16. mart: Iluzije, UK Vuk Stafanović 

Karadžić, scena Kult 

21. mart: Polje puno bisera, Pozorište 

Pinokio, Večernja scena 

24. mart: Carstvo mraka, Narodno 

pozorište, scena Raša Plaović 

9. mart, 19:30h, Kolarčeva zadužbina 

– Književno veče Matija Bećković : 

Prahu oca poezije. 

22. mart, 19h, SKC– Razgovor 

povodom knjiga Radivoja Mikića 

Iz neizrečja u reč, i Aleksandra 

Milanovića Reč pod okriljem poetike. 

Učestvuju Ana Gvozdenović, 

Aleksandar Jovanović i Radivoje Mikić. 

29. mart, 19h, SKC – Predstavljanje 

zbirke poezije Boška Suvajdžića Anima 

Viva. Učestvuju Aleksandar Jerkov i 

Danijela Mikić. 

30. mart, 19:30h, Kolarčeva 

zadužbina – Razgovor o knjizi 

Snežane Kalinić Sećanje i zaborav u 

Beketovim dramama. Učestvuju dr 

Zorica Bečanović Nikolić, dr Adrijana 

Marčetić i autorka. 

Ciklus Miloš Crnjanski (1977-2017), 

Kolarčeva zadužbina, predavač dr Milo 

Lompar: 

15. mart, 19:30h, Kod Hiperborejaca 

kao roman o strancu; 

22. mart, 19:30h, Crnjanski 

pripovedač: Moj prijatelj koji je prošao; 

29. mart, 19:30h, Dva pisca u kulturi: 

Crnjanski i Andrić. 

6. mart – Belexpocentar, koncert 

benda Sabaton 

10. mart – Dom omladine Beograda, 

Vasil Hadžimanov Bend 

17. mart – Klub Elektropionir, nastup 

Mark O’Rajlija 

23. mart – Sava Centar, koncert 

gitariste Tomija Emanuela 

25. mart – Kombank Arena, koncert 

2CELLOS 

28. mart – Dom omladine Beograda, 

koncert Lise Hanigan 

30. mart – Sava Centar, koncert 

Scott Bradlee’s Postmodern Jukebox 

31. mart – Hala sportova, Ranko 

Žeravica, koncert grupe Gipsy Kings 

19. januar–5. april, u Kući legata biće 

otvorena izložba Pikaso – izbor dela iz 

Vollard Suite. 

Od 1. februara u Galeriji SANU 

otvorena je izložba Slikari – ratnici – 

svedoci, slikarstvo i fotografija u Srbiji 

1914-1918. 

17. februar–10. april, u Salonu Muzeja 

savremene umetnosti Beograd 

otvorena je izložba Svetlane Volic NON 

FINITO, Pasaž 2: Gde prestaje svet. 

17. febraur–16. mart, u Galeriji Doma 

vojske Srbije otvorena je izložba 

Skulptura u službi istorije. Dela iz 

Narodnog muzeja u Beogradu. 

22. februar–15. mart, u Muzeju 

primenjene umetnosti otvorena je 

izložba autorskih fotografija Volfganga 

Talera iz knjige Dobrović u Dubrovniku. 

Od 4. marta u Galeriji Atrijum 

(Biblioteka grada Beograda) otvorena 

je izložba akvarela Tragom postojanja, 

autora Zdravka Velovana.

skulptura meseca 

... 

Nika sa Samotrake 

Ko slobodu hoće, sam mora na juriš, 

svojim rukama mora pobedu oteti 

. 

Ustajte, sinovi Grčke! 

Čas slave je bio i prošao; 

Potomci te starine, 

Pokažite od kog ste roda! 

Bajron 

Boginja pobede, Nika, uglavnom se predstavlja 

sa vencem ili krilatom krunom oko glave, činijom ili 

peharom za libaciju, kadionicom ili lirom na kojoj svira 

pobedničku pesmu 

... 

Kada je Zevs objavio rat Titanima, Stiks je na 

svet donela svoje četvoro dece, koji su u tom 

poduhvatu trebali da mu pomogu. Rivalstvo, 

Snaga i Sila uradiše svoje, i nakon teške borbe, 

Zevs zarobi i pokori neprijatelje. Tada pred njega stupi, 

u vrtlogu prozirne tkanine, četvrto dete, ćerka Nika, i 

stavi mu venac na glavu. 

-Ja sam boginja pobede, brža od vetra, i moja će ruka 

od sada zauvek krunisati one koji zasluže večnu slavu. 

Boginja pobede, Nika, uglavnom se predstavlja sa 

vencem ili krilatom krunom oko glave, činijom ili 

peharom za libaciju, kadionicom ili lirom na kojoj svira 

pobedničku pesmu. Na novcu je prikazivana i kako 

drži palminu granu, pošto je to drvo takođe smatrano 

simbolom pobede. Ona predstavlja pobedu u ratu, 

kao i u miru, pa se njenoj poseti mogu nadati ratnici, 

sportisti i umetnici. U bici sa Titanima prikazuje se 

kako upravlja Zevsovim kočijama. Zbog toga je njen lik 

postao amajlija putnicima namernicima, pa je krasila 

pramce mnogih brodova. Njena figurnina postavljana 

je i na zaprežna kola jer je obećavala i dobre kopnene 

puteve. Često se identifikuje kao boginja Atena, ili 

jedan od njenih atributa, a Spartanci su je prikazivali 

u lancima – kako im ne bi pobegla i kako bi zauvek 

ostala u njihovoj službi. Ipak, najpoznatija i jedna od 

najmonumentalnijih njenih predstava, poznata je 

7

... 

Ja sam boginja pobede, brža 

od vetra, i moja će ruka od 

sada zauvek krunisati one koji 

zasluže večnu slavu 

Skulptura je visoka 2,44 metara a za njenu izradu korišćen je najbolji mermer sa Tasosa i Parosa. Osim krila, koja su 

postala njen zaštitnini znak, i inspiracija za logo jedne od najpoznatijih firmi sportske opreme, Nike (koja je pozajmila 

i boginjino ime), skulpturu krasi i neverovatna punoća draperije čiju će izradu biti nemoguće dostići sve do perioda 

baroka. Ako se statui približite, onoliko koliko prostor to dozvoljava, zaista možete primetiti kako je jedan deo 

pokvašen i poput mokre tkanine zalepljen za njenu nogu, dok je drugi uskovitlan usled naleta vetra. Stoga statua 

odaje utisak da je boginja u pokretu i njegovoj brzini zagazila u more i poletela u isto vreme. Ili je ovaj dualitet mora i 

vetra uzrokovan time što je krasila pramac pobedničkog broda? 

između ostalog upravo po svojim raširenim krilima. 

Nastala je u periodu helenizma a danas bdi nad morem 

posetilaca koji prolaze glavnim stepeništem muzeja 

Luvr. 

Helenistička skulptura boginje pobede napravljena u 

2. veku pre nove ere. Ime skulptora nije sačuvano ali 

se veruje da je on poticao iz Praksitelove ili Lisipove 

kiparske škole. Moguće je da je u pitanju bio Pitokritos 

iz Lindosa. Skulptura je visoka 2,44 metara a za 

njenu izradu korišćen je najbolji mermer sa Tasosa 

i Parosa. Osim krila, koja su postala njen zaštitnini 

znak, i inspiracija za logo jedne od najpoznatijih firmi 

sportske opreme, Nike (koja je pozajmila i boginjino 

ime), skulpturu krasi i neverovatna punoća draperije 

čiju će izradu biti nemoguće dostići sve do perioda 

baroka. Ako se statui približite, onoliko koliko prostor 

to dozvoljava, zaista možete primetiti kako je jedan 

deo pokvašen i poput mokre tkanine zalepljen za njenu 

nogu, dok je drugi uskovitlan usled naleta vetra. Stoga 

statua odaje utisak da je boginja u pokretu i njegovoj 

brzini zagazila u more i poletela u isto vreme. Ili je 

ovaj dualitet mora i vetra uzrokovan time što je krasila 

pramac pobedničkog broda?Skulptura je izrađena u 

čast boginje pobede, ali i pobede u pomorskoj bici, 

zbog čega je ponavljala položaj koji je korišćen na 

pramcima brodova. Koja je pomorska bitka u pitanju, 

ne može se sa sigurnošću tvrditi, iako se na postolju 

skulpture može videti rec Rhodios – Rodos. Moguće je 

da je slavila morske pobede ovog ostrva koje je u tom 

periodu bilo najmoćnija sila Egeja. U pitanje se dovodi 

još jedna pomorska bitka, tj, pobeda makedonskog 

generala Demetrija Poliorketa koji je u 3. veku pre 

nove ere pobedio flotu ostrva Krit. Druga teorija je 

da se zapravo nalazila u niši pozorišta, na oltaru koji 

je bio urađen u obliku pramca broda.Skulptira Nike 

sa Samotrake pronađena je 1863. godine na ostrvu 

Samotraka koje je tada pripadalo Osmanskom carstvu. 

Pronašao ju je francuski konzul i arheolog amater, 

Šarl Šampoazu, koji ju je iste godine poslao za Pariz. 

Od 1884. godine nalazi se u stalnoj postavci muzeja 

Luvr, koji je napustila, zajedno sa Miloskom Venerom 

i Mikelanđelovim Robovima samo za vreme Drugog 

svetskog rata. Nakon rata, u Beču je otkriven je 

fragment ruke na osnovu kojeg se došlo do zaključka 

da je jedna od ruku bila podignuta u znak pozdrava 

onima koji boginji idu u susret. Danas je izložena tako 

da je ne možete zaobići, ma koliko vremena odvojili 

za posetu muzeju. Retko je kada moguće naći se 

usamljen pred njom, ali ima nečeg svečanog u prizoru 

velike grupe ljudi koji su sa najrazličitijih strana sveta 

došli pod noge boginji pobede, da se poklone njenoj 

drevnosti i njenoj lepoti. 

piše: MoonQueen 

8 | SKULPTURA MESECA 9

MLADI I KREATIVNI 

Dramska grupa 

Filozofskog fakulteta 

Da li ste znali da na Filozofskom 

fakultetu postoji glumačka 

grupa koja već nekoliko godina 

izvodi antičke drame koje se ne mogu 

videti ni u jednom drugom pozorištu u 

Srbiji? Ukoliko niste, pravo je vreme da 

pročitate tekst koji sledi, jer će upravo 

ona biti fokus naše martovske rubrike. 

11

Saznali smo i da budući planovi zavise od rezultata stipendiranja projekata kulture. S 

obzirom na to da je prethodne tri godine amatersko pozorište radilo bez ikakvog budžeta, za 

dalje planove neophodno je nabaviti određena sredstva. Mi im u tome želimo puno sreće, a vama 

preporučujemo da podržite njihov rad i častite sebe uživanjem u antičkoj drami, ne ako, već kada 

Euripidov Kiklop osvane u njihovoj interpretaciji. 

Šta misle o interpretaciji antičkih dela danas, i kakav su im iskustva na tom polju, pitali smo 

glumce Ivanu Matić i Žarka Mladenovića. 

Koliki je izazov glumiti u pozorišnom komadu koji je napisan pre više od 2000 godina? 

Okupljeni oko Odeljenja za klasične nauke i profesora Gordana Maričića, sa 

radom su počeli 2014. godine, kada su sa velikim uspehom adaptirali i izveli 

Menandrovog Namćora. Te godine svi angažovani su bili studenti klasičnih 

nauka, da bi se kasnije priključili i studenti sa ostalih fakultetskih odeljenja. 2015. godine nastupali 

su sa Plautovim Lažom, a 2016. sa Trgovcem od istog pisca. Sve tri drame nisu doživele ni jedno 

stalno izvođenje u Srbiji, iako su svojim duhom veoma bliske današnjem društvu i prijemčive 

savremenim gledaocima. Karakteristični likovi i zapleti, antički, ali i savremeni, oživljeni su radom 

ove grupe, njihovom predanošču i ljubavlju prema pozorištu. Angažovani studenti često su imali 

amaterskog glumačkog iskustva, što je doprinelo uspehu predstava. Humor iz četvrtog i trećeg 

veka pre nove ere, upotpunjen aluzijama na savremene događaje, nasmejao je pune sale Doma 

Omladine, SKC-a, Bitef teatra, kao i Filozofskog i Filološkog fakulteta, gde su predstave izvođene. 

Odabir dela vrši profesor Maričić, koji je, osim klasičnih nauka završio i dramaturgiju jer je, 

kako kaže, osećao da samo jedno nije dovoljno. U pripremi, režiji i adaptaciji ovih predstava spojio 

je dve stuke i dve ljubavi, a prošle godine u režiji Trgovca istakla se i Danijela Ugrenović, glumica 

Narodnog pozorišta, i Maričićeva koleginica sa Fakulteta dramskih umetnosti. 

Planovi za buduće predstave već postoje, a sledeći izbor će najverovatnije biti Euripidov 

Kiklop, satirska drama u prevodu profesora Maričića. Kako nam je objasnio, satirska drama nije 

isto što i satira, jer je njen zadatak bio da, nakon izvođenja tri tragedije, nasmeje i opusti publiku, 

i ublaži gorak ukus koji za njima ostaje. 

Ivana : Izazov je onoliki kolika je naša svest o onome u šta se upuštamo. Ne manje bitno, 

koliko to nešto ima značaja za nas, u kom smislu i koliko smo spremni sebe da damo. Svest 

o tome u šta se upuštam nije manjkala, kao ni želja da se bezrezervno dam. Međutim, usled 

perfekcionizma i činjenice da nisam školovana glumica (iako je reč o amaterskoj predstavi), za 

mene je rad na komadu napisanom pre oko 2200 godina, u kojem sam pored toga, igrala mušku 

ulogu, predstavljao ogroman izazov. Pitala sam se, kao i ostali članovi sekcije pretpostavljam, 

da li sam dorasla ovome? Da li smo mi kao ekipa dorasli ovome? Da li će Trgovac biti puko 

otelotvorenje, postavka jednog antičkog teksta na sceni, ili nešto više od toga? I na kraju, pitanje 

koje je došlo kao posledica nedovoljnog promišljanja i kao takvo ubrzo potisnuto argumentima; 

gde leži opravdanost za postavku teksta nastalog u antici, osim u činjenici da smo članovi dramske 

sekcije koja je nastala pri studijskoj grupi klasičnih nauka? 

Žarko : Izazov je veliki, kao i za svaki komad. Nebitno da li je napisan pre 2000 godina ili 

prošle godine. Ali pored toga što treba da ljudima, koji su odvojili par sati svog života, pružimo 

nešto što će ih nasmejati, rasplakati ili naterati da razmisle o životu, antičkim komadom treba da 

pokažemo da se mnogo ne razlikujemo od ljudi koji su živeli pre 2000 godina. 

Šta je, po vama, savremeno u antičkoj drami? 

Ivana : Ljudska svest, međuljudski odnosi, problemi, porivi, težnje ljudi i njihovo delanje, 

društvena i politička stvarnost ostali su, nažalost, suštinski isti do današnjih dana. Ako se osvrnemo, 

konkretno na Trgovca, uvidećemo da među nama živi veliki broj Ljudmila i Ljupki (Demifon i 

Pasikompsa), Milomira i Dora (Lizimah i Dorpia), od dna do vrha društvene lestvice. Sve to čini 

neraskidivu, primarnu vezu ove i drugih antičkih drama i savremenog sveta, koja opravdava i uz 

neophodno prilagođenje čini poželjnom postavku antičke komedije i tragedije danas. 

Žarko : Antička drama je umetnost, a po meni u umetnosti ne postoji vremenska razlika. 

Sva ta tuga, bol, ljubav, sreća, bes, zajednički su problemi čoveka, čoveka u prošlosti i čoveka u 

budućnosti. 

12 | MLADI I KREATIVNI 13

Da li su današnjem čoveku bliže antička komedija ili antička tragedija ? 

Ivana: Globalno gledano, suočeni smo sa bolesno hipokritičnom, surovom stvarnošću u 

kojoj misleće biće oseća užasnu teskobu, skrajnutost usled nemogućnosti da se sa takvim poretkom 

stvari izbori ili pomiri, baš kao što su junaci antičke tragedije, kao uzrok nezadovoljavajuće sudbine, 

videli želju bogova, protiv čije bi volje svaki otpor bio uzaludan. S druge strane, svakodnevno nam 

ulaze u vidokrug razni karikaturalni muški i ženski likovi koji se savršeno poklapaju sa takozvanim 

večitim tipovima antičke komedije. Tako da bi najkraći odgovor na tvoje pitanje bio – kako kome. 

Žarko: Zavisi kako je koji čovek raspoložen, ako je željan komedije onda komedija, a ako 

je željan tragedije onda tragedija. 

U antičkom pozorištu sve uloge su glumili 

muškarci, pa i ženske. U vašim interpretacijama 

često se dešava obrnuto. Kako si se snašla u 

ulozi muškarca? 

Ivana: Trudila sam se da pre svake 

probe Ivanu ostavim ispred vrata, a da na probu 

uđem kao nepromišljeni, ‘’bogato-bahati’’ 

starac Ljudmilo. Nije mi bio problem, ali je bio 

veliki izazov da poništavam sebe u sebi i ženu 

u sebi pomoću glasovne modulacije, facijalne 

ekspresije, pokreta, u okviru svoje datosti 

i zahvaljujući mnoštvu saveta koje su nam 

Danijela Ugrenović i Gordan Maričić nesebično 

i dobronamerno upućivali. Bio je cilj da se svi mi 

udaljimo od realistične glume. O tome koliko 

sam se snašla, najdraži mi je komentar dečka 

koji je odgledao premijeru, i nakon smo smo 

izašli iz garderobe, pitao je svoju devojku koji 

sam ja lik u predstavi. Kada mu je odgovorila, 

bio je u neverici. Verujem u to kao dokaz da je 

na sceni bio Ljudmilo, a ne Ivana. 

Ti si glumac Dadova tako da si i pre imao 

glumačkog iskustva. Zašto se, po tvom 

mišljenju, antička dela retko adaptiraju i izvode 

(uzimam u obzir to da se oba Plautova dela 

nigde drugde nisu izvodila)? I da li je moguće 

prilagoditi ih i mlađoj publici? 

Žarko: Stvarno ne bih znao zašto. 

Pretpostavljam da je trenutno takva moda 

u glumačkom svetu, zbog surovog realizma 

nema se vremena za nešto iz prošlosti, za 

neko sanjarenje ili za nešto što je u stvari 

jedino i bitno svakom čoveku: emocije. 

Uz dobrog dramaturga, reditelja i glumce sve je 

moguće prilagoditi, čak i antička dela. 

14 | MLADI I KREATIVNI 15

ČITAM I SKITAM 

Antička tragedija 

Antika nam je ostavila mnogo u nasleđe, a najbitnija književna 

tekovina je tragedija. Ona nastaje od grčkog mita, pri čemu zadržava 

njegovu građu i tematiku. Retke su tragedije koje imaju istorijsku, a ne 

mitsku podlogu (Eshilovi Persijanci i Frinihove Feničanke) 

Mit se razvio u ovom pravcu upravo zbog svoje univerzalnosti. Mit 

je lako razumljiv, duboko usađen u nasleđe jedne zajednice i zasniva se na 

radnji, što je veoma bitno za tragediju. Uz sve to, mit nije vezan za jezik, 

već se lako prenosi i među pripadnicima drugih naroda. Junak grčkog mita 

čini dela korisna za opšte dobro, ali to radi sa dozom drskosti. On menja 

kosmički poredak i izaziva sile daleko moćnije od njega i zbog toga na 

kraju biva uništen. Ovakav junak je prešao u tragediju, gde ga obeležava 

tragička krivica zbog koje strada dok traga za slavom. 

Sam termin je složenica nastala od dve grčke reči τράγος (jarac) i 

ωδη (pesma). Moguće da je ovakav spoj naziva predstavljao pesmu koja 

se pevala prilikom žrtvovanja životinja ili pesmu koju su izvodili pevači 

koji su bili obučeni u jareće kože. Tragedije su izvođene u čast boga 

Dionisa za vreme Velikih (Gradskih) Dionisija. Za vreme ovog praznika tri 

pesnika su se nadmetala, svaki jednom trilogijom i satirskom dramom ili 

se takmičenje odvijalo između tri komička pesnika koji su se nadmetali 

komedijama. Nastanak tragedije pripisuje se Tespisu, a najplodniji pisci 

ovog žanra bili su Eshil, Sofokle i Euripid. Na Velikim Dionisijama Eshil je 

pobedu odneo trinaest puta, Euripid pet, a Sofokle je čak dvadeset i četiri 

puta bio pobednik. 

“Tragedija je, dakle, 

podražavanje ozbiljne 

(dostojne) radnje koja 

je u sebi završena ii ma 

određenu veličinu, govorom 

koji je otmen i poseban za 

svaku vrstu u pojedinim 

partijama, licima koja 

delaju, a ne pripovedaju; a 

izazivanjem straha i sažaljenja 

vrši pročišćavanje takvih 

osećanja.” 

Aristotel, Poetika 

Kompozicija 

Kompozicija razvijene grčke tragedije je prilično stroga i pravilna. 

Pevani, horski i govorni odseci glumaca se smenjuju po određenim 

pravilima. Tragedija počinje monološkim ili dijaloškim prologom jednog 

ili više glumaca, potom sa strane ulazi hor koji peva parodos (pesma 

koja se nastavlja na prolog). Nakon toga slede činovi (episodioni) koji 

su isprekidani horskim lirskim pesmama (stasimonima). Hor sve vreme 

stoji u orhestri, a napušta ga na kraju drame pevajući eksodos (završna 

pesma iza koje nema drugih horskih pesama). 

Aristotel u svom delu Poetika većinu prostora posvećuje tragediji. 

Ovo delo je promenilo dotadašnje shvatanje ovog žanra. Po Aristotelu, 

tragedija mora imati šest delova – priču, karakter, govor, misli, scenski 

aparat i muzičku kompoziciju. Kako tragedija zapravo podržava život, 

priča je naročito bitan element tragedije. Aristotel insistira da tragedija 

mora da podržava celu radnju i ne može da počinje ili se završava bilo 

gde, nego mora postojati neka kohezija. Događaji u tragičkoj radnji 

treba da budu povezani na taj način da ako joj se oduzme neki deo, 

celina više nema smisla. Takođe, tragedija mora biti napisana uzvišenim 

stilom čija je uloga da radnju učini još dramatičnijom. Prilikom zapleta 

radnje, tragički junak se sukobljava sa nekim od ostalih junaka tragedije, 

pri čemu uglavnom strada. Stradanje junaka je izvesno jer je on nosilac 

tragičke krivice i nikakav drugačiji rasplet nije moguć. 

Aristotel razvrstava elemente tragedije po veličini: prolog, 

episodija, eksodos, horske pesme (parodos i stasimoni); i po sustini: 

radnja, karakteri, govor, misli, scensko izvođenje i melopeja. 

Značaj tragedije, kako kaže Aristotel, je veliki jer pruža 

emocionalno dejstvo. Osnovni cilj tragedije je postizanje katarze, 

emocionalnog pročišćenja, odnosno oslobađanje od afekata. Ovakvo 

pročišćenje nasleđeno je još iz rituala pripadnica Dionisovog kulta. 

Naime, one su ritual započinjale plesom koji ih je dovodio u stanje transa 

u kojem su golim rukama kidale i proždirale životinju koja je prinesena 

kao žrtva. Nakon toga one su bile oslobođene različitih strahova i 

negativnih osećanja. Svrha tragedije je da stvori specifičan užitak koji 

nastaje iz straha i sažaljenja. 

piše: Aleksandra Vujić 

16 17

IZ UGLA MUZIKE 

Značaj muzike 

u antici 

Muzika starih Grka budila je veće interesovanje 

modernih naučnika nego bilo koji drugi period 

istorije muzike i pre otkrivanja prvih melodijskih 

zapisa. Sačuvano je (oko) dvanaest grčkih 

melodija, a neke od njih samo fragmentarno. 

Glavni razlog velikog interesovanja za muziku 

antičkog sveta leži u nadmoćnoj ulozi antičke 

kulture u evropskom obrazovanju i vaspitanju. 

Pored čisto humanističkog interesovanja, postoji 

još nekoliko razloga osobite privlačnosti muzike 

stvarane u antici, na primer, činjenica da nigde 

nije stvorena potpuna teorija o melodiji

Značaj muzike u antici 

Mnogobrojne rasprave o muzici u filozofskim 

(Platon, Aristotel...) i drugim pisanim izvorima (npr. 

Homer, Euripid), slikana i klesana svedočanstva, 

arheološka iskopavanja, svakako i dobro očuvan 

teorijski sistem, upotpunjuju današnja saznanja o 

društvenom, etičkom, estetskom, pedagoškom, 

političkom i zabavnom karakteru, koji su stari Grci 

pripisivali muzici. Treba imati u vidu da su pod 

pojmom mousika, podrazumevali ne samo muziku 

u današnjem smislu reči, već i poeziju i ples, jer je 

u njihovoj svesti sinkretički odnos te tri umetnosti 

predstavljao prirodnu sintezu, a pojam aner mousikos 

nije označavao samo čoveka koji se bavi isključivo 

muzikom i razume je, već svestrano obrazovanog 

čoveka. 

Čuvena Platonova misao – da što je u državi bolja 

muzika, bolja će biti i država – osvetljava značaj koji su 

muzici pridavali stari Grci. „Opijanje” i lečenje muzikom 

deo je prastarih ostataka u duhovnom životu antičke 

Grčke. U klasičnom periodu grčke kulture, važilo je kao 

sigurno da, dvostruka moć muzike da umiri i uzbudi 

dušu, deluje na moralne osobine naroda. 

Pridajući joj magijsku moć, smatrali su da u 

zavisnosti od vrste, muzika može jačati ili slabiti 

karakter, proizvoditi dobro i zlo, red i anarhiju, mir i 

nespokojstvo. Platon je zahtevao od čuvara njegove 

idealne države da republiku zasnivaju na muzici. Ove 

ideje su već postojale u Kini i Egiptu, ali je grčki potez 

njihovo organizovanje u jedan pedagoški sistem. 

Za Platona je upražnjavanje muzike jednostavno bilo 

vaspitanje, paideia i trebalo je da bude obavezno – 

kako vokalno, tako i instrumentalno vaspitanje. Svaki 

građanin Arkadije morao je da uči muziku od rane 

mladosti do tridesete godine. Sa idejom da se izdvoji 

muzika koja će služiti u vaspitne svrhe, takozvane 

melodije štetnih tonaliteta bile su izbegavane, dok 

je davana prednost melodijama koje su smatrane 

naročito pogodnim za čeličenje karaktera. Aristotel 

u svojoj Politici navodi: „Neka omladina uči, dok ne 

bude u stanju da se raduje plemenitim melodijama 

i ritmovima, a ne samo onoj prostačkoj muzici, u 

kojoj nalazi zadovoljstvo svaki rob ili svako dete, 

a čak i poneke životinje.”Slikane vaze, a naročito 

posuda iskopana u Červeteriju, koja se danas čuva u 

Berlinskom muzeju, daju predstavu o grčkoj nastavi 

muzike. Učitelj sedi na stolici, ispred njega je učenik koji 

posmatra muziciranje. Za vreme časa pevanja učenik 

stoji u stavu poštovanja, dok učitelj svira melodiju na 

dvostrukom aulosu. 

forminksa sa sedam žica koji se mogu videti uglavnom 

na grnčariji rađenoj u tehnici crvenih silueta. Barbiton 

je bio omiljeni instrument među ženama, na kom je 

svirala i Sapfo.Horska pesma, najupadljivija osobenost 

starogrčke muzike, raširila se iz Sparte na celu Grčku. 

Horovi su pratili javne svečanosti: procesije, žrtvene 

svečanosti, a horska pesma je prodrla čak i u privatni 

život (svadbeni horovi). Mnogo veću važnost nalazimo 

u činjenici da je horsko pevanje predstavljalo put do 

drame, koja je u 5. veku pre n.e. dovela do procvata 

grčke tragedije u kojoj je muzika bila veoma zastupljena. 

Rana tragedija bila je delo mousike – poezije, plesa i 

muzike. Prvo je solista (hipokrites) počeo da „tumači” 

prvobitno čisto horsko izvođenje koje je bilo osnov 

tragedije do Eshila. Eshil uvodi drugog glumca, a 

Sofokle trećeg. Velike promene u muzici tragedije 

dolaze sa Euripidom, tvorcem psihološke drame, 

kada hor postaje manje važan, a solisti izbijaju u prvi 

plan. Sinkretički karakter grčke tragedije – njeno 

ujedinjavanje tona, reči i glume doprinelo je nastajanju 

opere u Firenci na prelazu renesanse u barok, upravo 

iz pokušaja da se oživi starogrčka tragedija. 

Kada su Rimljani zavladali Grčkom preuzeli su njenu 

muziku mešajući je naročito sa utičajima s Bliskog 

istoka. 

Od tri tonska roda grčke muzike (dijatonski, hromatski 

i enharmonski), stari Grci su koristili verovatno samo 

enharmonski rod (u postojećim spisima ne nalazimo 

uput za upotrebu druga dva roda), sve do helenističkog 

doba, kada su, kako piše Plutarh „naši savremenici 

potpuno zanemarili najlepši tonski rod”. 

Činjenica da pominjanje enharmonskog tonskog 

roda priziva potencijalne melodije tog doba, uhu onih 

čitalaca koji u najmanju ruku poznaju teoriju muzike, 

osećam obavezu da napravim jedno sugestivno, 

opšte razumljivo poređenje: grčke melodije su bile 

orijentalne, a njihovi najbliži srodnici se, sve do danas, 

ne nalaze na Zapadu, nego na Srednjem i Dalekom 

istoku gde su takozvane pentatonske melodije 

(velikotercna i malotercna pentatonika) i danas deo 

prakse, dok u razvoju evropske muzike za njih nije bilo 

mesta. 

piše: Ivana Matić 

U prikazu nastave lire učenik sedi i svira zajedno 

s učiteljem. Pored pomenutih instrumenata (lire, 

dvostrukog aulosa – koji se razvio iz aulosa), kitara je 

takođe bila jedan od najčešće korišćenih instrumenata. 

Velika klasična kitara, koju pominje Euripid, razvila se iz 

Berlin, Antikenmuseen 

Side B: teacher and student with stylus 

20 | IZ UGLA MUZIKE 21


Ne baš tako 

antička antika 

Dugo je antika za mene bila striktno 

istorijska kategorija. Kako je moj kućni 

prijatelj klasični filolog, kroz neke naše 

razgovore (više mojim pitanjima, a njegovim 

odgovorima), moj stav se korigovao. Shvatio 

sam da je antika nepresušna inspiracija, 

neugasla, čak toliko određujuća da se i 

jasno vidi antički istok u nekim modernim 

umetničkim formama. Kako sam dobar deo 

života proveo sa slušalicama u ušima, počeo 

sam da povezujem neke, već iskidane, sinapse, 

i oplemenim ih ovim aspektom. A šta mi je prvo 

palo na pamet? 

Godine 1972. engleska rok grupa Pink 

Floyd snimila je svoj živi nastup 

u antičkom gradu Pompeji (bolje 

rečeno, u onome što je od istog 

ostalo). Preslušavanjem ovog dela, može se 

osetiti uticaj ambijenta ovog antičkog lokaliteta 

na način izvođenja muzike. 

Iako kritičari u prvi plan izdvajaju sam ‘’gaf’’ žive 

svirke bez publike i uopšte ovakve forme tzv. 

‘’rokumentarca’’, izdvojio bih gotovo sinestetički 

uticaj lokaliteta i nekih kompozicija sa ovog 

albuma poput Set the Controls for the Heart 

of the Sun, u kojoj bubnjevi imaju ritam koji 

vas može odvesti u potpalublje neke galije ili u 

tamne odaje u kojoj se održavaju bahanalije. 

U ovoj pesmi, koju posebno izdvajam, ne čudi 

ni prisustvo električnih orgulja, jer je poznato 

da su stari Rimljani posedovali orgulje, doduše 

hidraulične, te da je i sam car Neron svirao iste. 

Iako hroničari benda nikada nisu isticali ovakvo 

viđenje stvari, oni sa istančanim sluhom se ne 

mogu oteti utisku da tu ‘’ima neka tajna veza’’ 

između ambijenta i muzike. 

23

Aphrodite’s Child - Ofis 

Aphrodite’s Child All The 

Seats Were Occupied 

Grupa Dah - Troil i Kresida 

Enya - The Celts 

Vangelis - Chariots of Fire 

Iste godine albumom ‘’666’’ od publike se oprašta grčki psihodelični 

rok bend sa privremenim boravištem u Londonu, pod nazivom The 

Aphrodite’s Child, koju su pored brojnih, uglavnom grčkih, muzičara, 

sačinjavala i dva velika savremena grčka muzičara. Jedan je Demis Rusos, 

nešto kasnije kralj popularnih ‘’lakih’’ nota, kao i Vangelis, jedan od najvećih 

instrumentalista i filmskih kompozitora našeg vremena. S obzirom da se 

radi o grupi koja je pretežno sastavljena od etničkih Grka, za očekivati 

je bilo da će se u njihovom radu osetiti kako uticaj biblijskih tema, tako i 

uticaj tema iz istorije, mitologije i umetnosti prostora antičke Grčke. 

Na pomenutom albumu, numera pod nazivom Ofis je duga samo 

petnaest sekundi i u njoj se, na grčkom, deklamuje sentenca iz antičkog 

dela Aleksandar Veliki i prokleta zmija, a ovo delo je kasnije uvršteno u 

dela koja se izvode uz lutkarskog lika Karagiozisa, nama poznatog kao 

Karađoza. Numera pod nazivom All the Seats Were Occupied u svom 

početnom delu ima instrumental nalik na indijske rage, jedan element 

indijske klasične muzike o kojoj smo ranije govorili. Ovaj album se više 

bavi motivom Knjige otkrovenja, ali u dobrom delu kompozicija oseća se 

uticaj starogrčkih tema i melodija. Album je dokaz da antika i psihodelija 

mogu zajedno. 

Ustavne 1974. godine izašao je album grupe Dah pod nazivom ‘’Veliki 

cirkus’’. Muziku i aranžman za ovaj album uradio je frontmen ove grupe, 

čuveni gitarista Zlatko Manojlović (instrumental Jedna žena je ono sa 

čime ga najšira publika može identifikovati), a tekstove je potpisao Zoran 

Modli, legenda radio-talasa, disk džokej, a kasnije i pilot-instruktor letenja. 

Album pun zanimljivih tekstova, muzički je pratio izraz sedamdesetih, 

a na ploči kompozicija Troil i Kresida obrađuje staru antičku temu iz 

Trojanskog rata, kojom se u svojoj istoimenoj tragediji, priča o dvoje 

mladih Trojanaca, koje vojna razmena razdvaja, a koja, kao sporedni 

motiv, prati Ahilovo ponašanje u toku Trojanskog rata. Na svoj način, 

Dah je ‘’udahnuo’’ sveže viđenje ove teme i ‘’izdahnuo’’ je u jugoslovenski 

muzički etar. Ovu temu, da se razumemo, nije propustio ni veliki Šekspir. 

Ovi stupci su mali da sve opišu i objasne, ali pomenućemo samo još neke 

muzičare koji gaje direktne antičke motive u svome radu poput Enaje 

(obrada starokeltskih tema), ili Vangelisa (već pomenuti grčki kompozitor, 

čija, u linku navedena kompozicija, aludira na vatrene kočije boga Heliosa, 

prim. aut.), a o indirektnim je izlišno i pričati. Jer, kako reče moj prijatelj sa 

početka teksta, sve teme su već tad ispričane u antici, a mi živimo samo 

varijacije. 

Pink Floyd - Set The Controls 

For The Heart Of The Sun 

U ovoj pesmi, koju 

posebno izdvajam, ne čudi 

ni prisustvo električnih 

orgulja, jer je poznato da 

su stari Rimljani posedovali 

orgulje, doduše 

hidraulične, te da je i sam 

car Neron svirao iste. Iako 

hroničari benda nikada 

nisu isticali ovakvo viđenje 

stvari, oni sa istančanim 

sluhom se ne mogu oteti 

utisku da tu ‘’ima neka tajna 

veza’’ između ambijenta i 

muzike. 

... 

piše: Pavle R. Srdić 



Tihomir Pop 

Asanović - Majko 

Zemljo 

Tihomir Pop 

Asanović / Dado 

Topić - Teleptija 

1974 

Tihomir Pop 

Asanović/Josipa 

Lisac - Ostavi trag 

1974 

YU Grupa - More 

YU Grupa - Čudna 

šuma 

Yu grupa - Crni 

leptir 

Svetsko, a naše! 

III deo 

Početak zlatnog doba 

U prošlom broju serijala Svetsko a naše! pričali smo o bendovima koji su svojom 

pojavom najavili najplodniji period jugoslovenske muzike. Napisan uz pomoć Ex yu 

rock enciklopedije Petra Janjatovića, Rockovnik-a - dokumentarne serije Dušana 

Vesića i Sandre Rančić, i uz podršku vikipedije, serijal Svetsko o naše! se nada da 

će i u narednim mesecima uspeti da vam otkrije hitove i muzičku kulturu jednog 

vremena koje jeste prošlo, ali svakako ne treba biti zaboravljeno. Let’s continue! 

Korni i 220 su sve osim raspadnuti, svima se činilo da su Indexi nepovratno izgubili 

svoj tvrđi zvuk i prešli u laganije reke, jedino je još Time bio na nogama. Njihov 

frontmen Dado Topić, preokupiran bendom, konstantno “zaboravlja” da ode na 

odsluženje vojnog roka i zbog toga završava u popravnoj ustanovi. Koji mesec 

ranije, njihov orguljaš, Tihomir Pop Asanović, izdavanjem svog solo albuma Majko 

zemljo, postaje prvi veliki predstavnik jugoslovenskog fanka. Na tom albumu su 

između mnogih učestvovali i Dado Topić i Josipa Lisac kao i Dragi Jelić, osnivač 

već tada poznatog mada novog benda Yu Grupe. I pored solo uspeha, Pop se vraća 

u Zagreb gde po Topićevom izlasku ‘74 izbacuju svoj drugi album, nazvan prosto 

Time II. No, u međuvremenu u Srbiji su osnovana dva nova benda, budući nosioci 

težeg zvuka. 

Prvi je već spomenuta Yu grupa, osnovana ‘71 od strane braće Jelić. Kao začetnici 

etno-roka, brzo postaju prepoznatljivi širom Balkana (pogotovo u Bugarskoj), ali 

svoj istoimeni debi album izbacuju tek dve godine kasnije. Sa pesmama kao što 

su More, Čudna šuma, i sada već kultnom baladom Crni leptir, jasno vam je da se 

album prodavao kao alva. 

YU Grupa - Covek 

kao ja 

Radomir Mihailović 

Točak - Agape 

Boris Aranđelović - 

Smak 

Laza Ristovski 

- Nebo nad 

Beogradom 

Miodrag Bata 

Kostić- Tvoj Put 

Smak-Ulazak u 

harem, 1975 

Smak 1975 - 

01.Perle 

VIS Jutro - U 

subotu, mala 

Bjelo dugme - 

Patim evo deset 

dana 

Bijelo dugme - Kad 

bi bio bijelo dugme 

Bijelo dugme-Ne 

spavaj mala moja 

muzika dok svira 

Bijelo Dugme - Bluz 

za moju bivsu dragu 

Netipično za tadašnje bendove, Yu grupa će izbacivati po jedan novi album skoro 

svake godine sve do ‘79. Zanimljivo je i spomenuti da je tekstove za kompletan treći 

album (koji se inače isto zove kao prvi, Yu grupa) napisala Marina Tucaković. Da, ta 

Marina Tucaković koja je, verovali ili ne, pisala tekstove i drugom nosiocu tadašnjeg 

tvrdog zvuka, Smaku. Osnovani u Kragujevcu ‘71, oni su prva velika postavka koja 

ne dolazi iz jedne od prestonica republika, ali mnogo bitnije od toga, prvi bend koji 

je bio poznat po jednom od instrumentalista, čoveku po imenu Radomir Mihailović 

„Točak”. 

Čak ni najbolji tadašnji vokal Borisa Aranđelovića i jednako talentovani mladi 

klavijaturista Laza Ristovski, koji su se priključili bendu koju godinu kasnije, nisu 

mogli zaseniti veštinu „srpskog Džimija Hendriksa”. Ipak nisu svi delili visoko 

mišljenje o umeću osnivača grupe. Početkom ‘75 u Zagrebu se održao Kongres 

rock majstora, skup najboljih gitarista tadašnje Jugoslavije. Uprkos očekivanjima, 

„Točak” ne pobeđuje već prvo mesto dele gitaristi Yu grupe, Time-a, Bijelog 

Dugmeta i Korni grupe. Treba ipak reći da su svi oni, za razliku od Mihailovića, bili 

pod Jugotonovim ugovorom, koji je i bio organizator skupa. Ali, što bi rekao Bob 

Korbin „you can’t keep a good man down” i njihov talenat biva s pravom nagrađen 

nastupom kao predgrupa Deep Purple na njihovom beogradskom koncertu. Tada 

su između ostalog svirali i Ulazak u harem (Entry into the Harem), prva pesma 

u Jugoslaviji koju su u isto vreme objavile dve izdavačke kuće (Smak je prosto 

potpisao ugovor sa obe kuće, misleći da niko neće primetiti da im daju iste pesme). 

Baš kao i njihovi vršnjaci Yu grupa, čekali su par godina da bi izbacili prvi album koji 

nosi ime benda i koji će ostati upamćen kao jedan od, ako ne i najbolji, debi album 

u istoriji Yu roka. 

Negde u isto vreme kad su nastajali ova dva benda, u Bosni se polako formirao 

fenomen Bijelog dugmeta. Sastavi Kodeksi, Čičak i MGZ su zapravo jedna velika 

družina koja se vrtela oko Gorana Bregovića, Željka Bebeka, Zorana Redžića i Milića 

Vukašinovića. Oni su medjusobno svirali, razmenjivali uvrede i članove skoro istom 

brzinom, da bi najzad te plodne ‘71 napravili sastav Jutro. Prva pesma koju snimaju 

je Patim evo deset dana, a najveći hit im postaje Kad bi’ bio bijelo dugme, po 

kojoj će i zvanično promeniti ime grupe 1.1.1974. Ove dve kompozicije će se naći na 

istoimenom prvom albumu grupe pored drugih instant klasika kao što su Ne spavaj 

mala moja muzika dok svira i Bluz za moju bivšu dragu. Album je inače sniman 

26 27

Bijelo dugme - Šta 

bi dao da si na 

mom mjestu 

Bjelo dugme - 

Eto!Bas hocu! 

Leb i Sol - Aber 

dojde Donke 1978 

Slađana Milošević - 

Amsterdam 

Suncokret - Tekla 

voda 

Leb i Sol - Leb i Sol 

Slađana Milošević - 

Au au 

u prvom privatnom tonskom studiju Akademik u Ljubljani, u kome su svoje prve 

hitove snimali Smak, Time, Buldožeri itd. Album je doživeo nezapamćen uspeh, 

toliko da su se članovi uplašili da neće uspeti da ga ponove; zato se posle ogromne 

turneje skrivaju od javnosti u malom bosanskom selu Borike, ne bi li bez pritiska 

i natenane spremili sledeći album Šta bi dao da si na mom mjestu? I uspevaju! 

Album postaje prvi u istoriji Jugoslavije koji se prodaje u 100 000 primeraka, a 

potom i prvi koji se prodaje u 200 000 primeraka. (za razliku između SP, EP i LP-a 

tj. albuma, bacite pogled na prethodni broj). Na sledećem albumu im se pridružuju 

Lazar Ristovski , bivši klavijaturista Smaka i Milić Vukašinović, koji je došao iz Indexa, 

ne bi li zamenio Gorana Ipu Ivandića na bubnjevima, koji je pak morao na odsluženje 

vojnog roka. Ipak, treći album Eto! Baš hoću! nije obezbedio odziv publike kao i 

prethodni albumi. To kao i činjenica da je i Bregović uskoro morao na odsluženje 

vojnog roka su ih naterali na pomisao da rasforme bend, barem privremeno, dok 

ne vide šta će dalje. Tada na predlog novinara Petra Popovića, Bijelo Dugme pravi 

oproštajni koncert pred Bregin odlazak u vojsku na Hajdučkoj česmi. 

Besplatan koncert na otvorenom, samo 5 dana za organizaciju i 12 policajaca za 

obezebeđenje je bio recept za katastrofu, ali nastala je istorija. Spontano je došlo 

do tada najvećeg koncerta na Balkanu, koji i dan danas je retko ko nadmašio po 

posećenosti (procenjenoj na između 70 000 i 100 000). Koncert na Hajdučkoj 

česmi je nekim čudom prošao bez većih problema, a pritom je ubedio Bijelo dugme 

da nastave sa radom čim se Brega vrati, ali još važnije, dao lice čitavoj jednoj 

generaciji i naterao starije da najzad shvate – to nije samo neka prolazna pojava 

čupave omladine, rok je tu da ostane, sa „Dugmemanijom” kao najvećim trendom 

Jugoslavije. 

Na slici: Slađana Milošević 

Na tom koncertu je bio i veliki broj predgrupa koje su između ostalih činili i ovi tada 

nepoznati umetnici: Leb i sol, Slađana Milošević, Suncokreti. Leb i sol je makedonski 

sastav, nastao spajanjem džez/rok grupe Breg i Bastiona (prvi Makedonski elektro 

sastav), i ’77 je bila njihova presudna godina: tada prvi put sviraju van Makedonije, 

otvaraju za Dugme, i izbacuju svoj prvi album nazvan Leb i sol. Predvođeni Vlatkom 

Stefanovskim, nezvanično smatran Točkovim naslednikom po virtuoznosti na 

gitari, Leb i sol nastavljaju trend spajanja roka i domaćeg etna. Slađana Milošević 

do tada već ima objavljene albume i nastupa po turnejama širom Evrope i Rusije, ali 

kao violinistkinja orkestra RTB-a ili vokal u orkestru Saše Subote, i niko živ nije hteo 

IZ UGLA MUZIKE | 29

Slađana Milošević 

- Gorim od želje da 

ubijem noć 

Bilja Krstić & Bistrik 

orkestar - Dimitrijo, 

sine Mitre 

Gorica Popović 

-Našoj ljubavi je kraj 

Suncokret - Kara 

Mustafa 

Suncokert - Oj, 

nevene 

Suncokret - Prvi 

sneg 

Grupa Žetva - U 

razdeljak te ljubim 

Rani Mraz - Prva 

ljubav 

da joj izda ploču kakvu je ona htela da radi. Najviše što se tome približila je rad kao 

vokal u Džentlmenima, ali oni se ubrzo raspadaju ne bi li napravili Yu grupu. Videvši 

da niko živi neće ni da čuje za njenu muziku odlučuje da sama uloži novac i pravi 

nešto što niko nije očekivao. Au, au je bio hit broj jedan na svim plejlistama delom i 

zbog eksplicitnih stihova (imajte na umu da je to ’77), koji su se nastavili u njenom 

sledećm hitu Sexy dama, koji je otvoreno bio zabranjen na svim radio i tv stanicama. 

Zabrana, koja je uvek najbolja reklama, kao i publicitet sa Hajdučke česme, čine da 

izda svoj prvi album Gorim od želje da ubijem noć kojim postavlja temelje novog 

talasa prožetog elektronskim zvukom. Suncokret je prvi uspešni bend mladog 

tekstopisca Bore Đorđevića, kome su se ubrzo po osnivanju ’75 pridružile Bilja 

Krstić i Gorica Popović. Sastav je već izbacio par uspešnih singlova kao što su Kara 

Mustafa i Oj nevene. ’77 izdaju svoj prvi i jedini album Moje bube na kome se nalaze 

njihovi dotadašnji ali i njihov najveći hit Prvi sneg. Kako im je popularnost rasla, 

Bora pokušava da ovaj, više etno-pop nego rok sastav, malo osveži nečim novim. 

Predlaže snimanje njegovog najnovijeg teksta, ali ostali članovi benda apsolutno 

odbijaju, tvrdeći kako ta pesme ne bi bila u duhu Suncokreta. Nezadovoljan 

umetničkim inputom u bend koji je sam osnovao, ’78 Bora zajedno sa Biljom Krstić 

napušta grupu i na predlog Petra Popovića prelaze u Rani mraz. Rani mraz je 

bend Đorđa Balaševića, nastao prethodne ’77 ali je već iza sebe imao dva hita sa 

tiražima koji su prelazili stotine hiljada: U razdeljak te ljubim i Moja prva ljubav. Ali 

tek sa Borom (koji ostaje samo par meseci u grupi) i Biljom snimaju svoj najveći 

hit, nezvanični himnu svih komunista Računajte na nas. Na sve članove ovih 

grupa ćemo se ponovo vratiti u sledećem broju, ali za sada o njima reći ćemo još 

ovoliko: Bora shvata da želi potpunu kontrolu i kreće da sakuplja članove za Čorbu, 

Đole i Bilja postaju okosnica Ranog mraza, mada će se svi njihovi hitovi ubuduće 

spominjati samo uz Balaševića, nepravedno zaboravljajući Bilju, a Suncokreti 

u kratkom narednom periodu u kojem su opstali, ubacuju premise elektronike i 

uzimaju novog bubnjara Ivana Vdovića – Vd-a (ako ne znate ko je on, upamtite to 

ime). Inače, Borina pesma koju Suncokret nije hteo da snima je Lutka sa naslovne 

strane. 

Većina gore spomenutih sastava su u ovom periodu već jurili ka svom drugom 

albumu, Dugme ka četvrtom, ali verovali ili ne, najstariji od svih njih još uvek nisu 

izbacili svoj prvenac. Indexi jesu izbacili nekoliko kompilacija svojih hitova koje su 

snimali kao singlove ili su ih do tada izvodili samo 

po festivalima. Njihovi fanovi su znali ko je prvi 

uveo psihodelični rok kod nas, ali su već pomireni 

sa činjenicom da su se Indexi ušuškali u sigurnost 

šlagera. I onda, posle 16 godina postojanja, 1978. 

Indexi izbacuju svoj prvi album. Tekstovi svih pesama 

su uzeti iz zbirke poezija Modra rijeka i Kameni 

spavač, delo najvećeg bosansko-hercegovačkog 

pesnika dvadesetog veka Mehmedalija Mak Dizdara. 

Prva i peta stvar na albumu je recitacija stihova 

od strane glumca Fabijana Šovagovića, dok je 

predzadnja čisto instrumentalna. U ovom pasusu ću 

umesto svake pesme ponaosob, staviti samo jedan 

link ka celom albumu, jer je on koncipiran kao celina 

i kao takav treba i da se sluša. Ako išta ponesete sa 

sobom od ovog članka, onda neka to bude Modra 

rijeka, pravo remek-delo i kruna celokupne karijere 

Indexa. 

Period s kraja sedamdesetih istinski je zlatno doba 

naše muzike, u kome je sve veći kvantitet novih 

umetnika uspešno ispraćen i visokim kvalitetom. 

Zato ćemo se i u naredna dva broja zadržati na 

ovom periodu i posvetiti pažnju umetnicima za koje 

prosto danas nije bilo mesta: S vremena na vreme, 

Buldožeri, Teška Industrija, Generacija 5, Vatreni 

poljubac, a posvetićemo pažnju i pop i pop-rok 

sastavima kao što su Zana, Aksa, Viktorija, Čola. 

Ipak, što se konkretno tiče četvrtog dela Svetsko, 

a naše!, akcenat mora biti na dva benda, koji sa 

Breginim Dugmićima, čine okosnicu celokupne 

Jugoslovenske scene: Borina Čorba i, naravno, 

Štulićeva Azra. 

piše: Igor Belopavlović 

Rani Mraz - 

Računajte na nas 

Riblja Čorba - Lutka 

sa naslovne strane 

Indexi - Modra reka 


Diletant o pozorištu 

No, njihova druga deca (Elektra i Orest) su ipak kivna na kevu jer im je ubila ćaleta i kreću 

u totalnu osvetu (za švecu se nisu toliko potresli – u fazonu ko je šiša kad je žensko). Sve 

u svemu tipična balkanska porodica 

Elektra je jedan od razloga zašto Eshila & co ne zovemo grčkim dramaturzima, već 

grčkim tragičarima – to je teška i mračna predstava (je l’ smo već spomenuli da su tipični 

Balkanci?). Da parafraziram rediteljku Ivu Milošević, Elektra se bavi „svirepošću koja 

proizilazi iz ranjivosti, mržnjom koja proizilazi iz bola”. Taj krvavi krug bez početka i kraja 

dosta podseća na krvnu osvetu naših južnih suseda, što je i sam Kiš primetio. Verujem 

da se baš tom mišlju vodio i scenograf Gorčin Stojanović, dok je postavljao minimalistički 

prikaz golih brda i suncem sprženog kamena, na kojima uspevaju samo grožđe za vino i 

koze za žrtvovanje. Posebne pohvale bih uputio i Borisu Čakširanu koji je jednostavnim, 

ali ekspresivnim kostimima uspeo čak i ovom Diletantu da dočara unutrašnji život svakog 

od likova ponaosob. 

Audio knjige 

Danilo Kis 

- Krmaca koja 

prozdire svoj 

okot 

Krv (ni)je voda? 

„Elektra“ - Danilo Kiš po motivima istoimene Euripidove drame, 

Narodno pozorište 

Sva tri velika grčka dramaturga su u svojim delima 

obrađivali njihove porodične odnose; Ilijada počinje 

(barem narativno) otimanjem Helene iz njihovog 

doma, a Odiseja se završava govorom patrijarha kuće Atrijus. 

Porodični život ove kraljevske porodice bila je glavna tema 

svih starogrčkih tračarenja i kafanskih rasprava – ukratko, oni 

su Kardašijani pre Hrista. Ipak, od Voltera pa do Kiša, urpkos 

brojnim ratnicima i kraljevima kuće Atrrijus, Elektra je bila 

ta koja je privlačila najviše pažnje. No, da bi u potpunosti 

razumeli njenu priču, moramo vas provesti kroz brzi kurs 

grčke mitologije. 

Paris, princ Troje, otima Agamemnonovu svastiku Helenu. Ne 

bi li sačuvao čast svog mlađeg brata Menelaja, buraz diže celu 

ekipu Grka na noge i kreću na Troju. Ali da bi tamo bezbedno 

stigli, Agamemnon mora da umiri gnev bogova, tako što će im 

žrtvovati svoju ćerku Ifigeniju, što on i čini. Po povratku iz rata, 

Klitemnestra, koja je i Helenina sestra i Agamemnonova žena, 

ubija muža ne bi li osvetila ćerku mezimicu. 

Što se tiče glume, verujem da je ova postavka Elektre odličan primer kako je gluma pre 

svega zanat koji nikad ne prestaje da se usavršava. Marko Janketić (Orest) nesumnjivo 

ima glumačkog talenta, no dokle god nema nikoga na sceni sa njim, ili nikog ko govori, 

taj talenat ostaje nem. Tek kada krene da igra nasuprot Nade Šargin (Elektre), vidimo 

mladog Oresta i njegovu unutrašnju borbu, brata mržnjom ispunjene sestre, sina ubijenog 

oca, sina ubice svog oca (ko prvi shvati referencu ima pivo od mene, časna KUŠ!-ovska). 

Ako pogledamo stariju generaciju, vidimo da je Nada i više nego sposobna da iznese 

glavnu ulogu na svojim ramenima i, iskreno, ništa manje nismo ni očekivali. No, i Elektrine 

i Orestove najbolje scene su ipak one koje se izvode u duetu sa starijim kolegama. 

To su prvo zajedničke scene sa Aleksandrom Đuricom (zidar) i Brankom Jerinićem (sluga 

Strofije) koje nam dočaravaju koliko su obični ljudi nemoćni i, na kraju krajeva, nebitni 

kada se bogovi i kraljevi međusobno posvađaju. Zatim ide scena između Janketića i 

Darka Tomovića (Egist, njihov očuh), u kojoj vam se polako ali sigurno diže kosa na glavi. 

Baš kao i u Hasanaginici, Tomović opet uspeva da nam pokaže kako nema malih uloga. 

Najbolje je ipak ostavljeno za kraj, kada se Nada Šargin kao Elektra najzad susretne sa 

ubicom svoga oca... Svojom majkom Klitemestrom (tan-tan-taaaan!). Da, da, i stari grci 

su imali španske serije. No, šalu na stranu, kada Dušanka Stojanović stupi na scenu kao 

Klitemnestra, ni muva se ne čuje... Jer bi i muva zanemela od Dušanke i zauzela mesto 

Dok se sutra ujutru budete vozili prepunim autobusom, zašto ne biste skrenuli misli sa predstojećeg radnog dana 

Kišovom dramom Noć i magla, a u povratku odvojite dvadesetak minuta za pripovetku Krmača koja proždire svoj oko (iz 

zbirke Grobnica za Borisa Davidoviča) u interpretaciji Mikija Manojlovića. 

da je gleda, toliko je dobra! Nada je savršena kao Elektra, ali Dušanka je električna, krv 

ove predstave – i bukvalno i fugurativno. Moja jedina zamerka je ta što je predstava do 

ovog momenta pomalo zbrzana, pa se deo publike koji nisu ljubitelji ili poznavaoci grčke 

mitologije može na trenutke osetiti izgubljenim. Ali predstavu svakako vredi odgledati i 

tvrdim da ćete nakon Nadinog i Dušankinog okršaja na kraju izaći iz Narodnog samo sa 

jednom mišlju: „Zevsa mu poljubim, kakva predstava!!!” 

piše: Igor Belopavlović 

RB2 Radio 

drama Danilo 

Kiš - Noć i 

magla 

32 33

FILM 

Crni Orfej 

mit o nedostižnoj ljubavi 

Crni Orfej je filmska interpretacija starogrčkog mita o Orfeju, lepom lautisti, polu 

božanstvu čija pesma navodi sunce da svane iznad horizonta, i Euridici, prelepoj 

devojci sa mnogo vrlina, u koju se on zaljubljuje. Smešten je u crnačku zajednicu 

u favelama Ria de Žaneira neposredno pred početak velikog karnevala. U glavnim ulogama su 

Marpesa Don, našoj publici poznata i iz filma Sweet Movie Dušana Makavejeva, i Breno Melo, dok 

režiju potpisuje francuski reditelj Marsel Kami. 

Film je ispunjen zvukom sambe koju su u tandemu komponovali Antonio Karlos Žobim i 

Luiz Bonfa, u to vreme verovatno dva najveća izvođača i kompozitora ove muzike. 

Priča o tragičnoj ljubavi i peripetijama kroz koje treba proći da bi se do nje došlo je toliko 

oduševila publiku širom sveta da je film krajem pedesetih godina prošlog veka, kada je izašao, 

osvojio sve veće nagrade svetskih festivala. Od Palme u Kanu do Oskara u Holivudu. 

Kroz favele Rija upoznajemo glavne aktere i društvo kojim se film bavi. Stičemo sliku 

bezbrižnih raspevanih i srećnih ljudi koji svoje slobodno vreme provode uz muziku i ples. Svaki 

kadar je ispunjen vibrantnim bojama koje u kombinaciji sa tehnikolor slikom i dobrim osvetljenjem 

čine film likovno impresivnim. Ta slika sreće i pozitivnog odnosa prema životu uprkos teškim 

materijalnim uslovima iz današnje perspektive može izgledati naivno, ali je ona stvarna, to su 

stotine i stotine ljudi koji su, animirani da učestvuju u ovom filmu, snimljeni u momentima istinske 

ekstaze i upravo oni daju suptilnu kritiku društva koje je već tada sve više počinjalo da materijalnu 

dobit poistovećuje sa srećom. 

Glavni zaplet je melodramski i dešava se u ljubavnom trouglu između Orfeja, Euridike 

i Mire, Orfejeve verenice, koja vođena ljubomorom radi sve da bi sprečila ostvarivanje ljubavi 

između glavnih likova. Njihova igra zavođenja je i najbolje izveden deo filma. Od prvog razmenjenog 

pogleda počinje privlačenje Euridike i Orfeja. Gotovo nesvestan proces toliko jak da upravlja 

slučajnošću koja je uvek na strani zaljubljenog para. No, to ne znači da će se njihova ljubav lako 

ostvariti. Kroz udvaranje upoznaje se lik Euridike koja u početku odbija lepog Orfeja i ne pada na 

njegov šarm kao ostale devojke, što, naravno, njega čini još zaljubljenijim u nju. Kulminacija ove 

igre dolazi u jednoj od najlepše režiranih scena zavođenja na filmu. Noć pred karneval učesnici 

isprobavaju svoje kostime i vežbaju ples i pesme koje će sledećeg dana izvoditi. Cela zajednica je 

u stanju transa koji se putem slike prenosi i na gledaoce. Orfej izvodi Euridiku iz mase i njih dvoje 

počinju da plešu. Ljudi oko njih navijaju i igraju sa nima. Gotovo da se oseća znoj i ekstaza koju 

zaljubljeni par doživljava. Ova prelepo koreografisana scena konačno i navodi Euridiku padne na 

Orfejev šarm i njih dvoje beže iz gužve, tek da bi se ubrzo potom otkrio pravi razlog Euridičinog 

dolaska u Rio i nepoverljivosti prema Orfeju. Intenzitet emocije koju ova scena prenosi je pravi 

primer filmske magije i verovatno jedan od glavnih razloga toliko dobrog prijema ovog filma kod 

kritičara i publike širom sveta. 

Iako je film tragedija, njegov pozitivni ton ga čini pristupačnim za gledanje i ostavlja vas 

sa osećajem nade da će u nekom boljem svetu Euridika i Orfej ipak završiti zajedno. Gotovo 

celokupna glumačka ekipa filma, kao i većina statista, su tamnije boje kože, sa izuzetkom državnih 

službenika i medicinskog osoblja koje je bele puti. Možda je to slučajnost, ali ipak deluje kao 

autorski komentar koji na subverzivan način pokazuje društvo jednakih u kojem je klasna razlika 

ipak definisana bojom kože. 

piše: Nenad Tesla 

34 35

priče iz dugog 19. veka 

... 

Grad mrtvih 

Pompeja 

Iako je grad ležao pod slojem vulkanskog pepela koji 

je iznosio oko 5 metara, ubrzo nakon hlađena lave 

pljačkaši su se vratili i kopajući tunele pokupili većinu 

vrednosti sa lokaliteta. 

Neki delovi Pompeje zapravo su bili otkriveni pre 

zvaničnih istraživanja 1748. godine. Već 1599. prilikom 

kopanja kanala otkriveno je nekoliko zidova sa 

freskama, ali ih je arhitekta Domeniko Fontana ponovo 

prekrio – zašto, još uvek nije tačno utvrđeno. 

Pompeja je došla na listu UNESCO-ve svetske baštine 

1997. godine, nakon što je dobrih 250 godina bila jedna 

od glavnih turističkih destinacija Evropljana, ali i 

posetilaca drugih kontinenata. Godišnje je poseti oko 

2,5 miliona ljudi. 

Čuveno pompejsko erotsko slikarstvo prvi put je 

prikazano javnosti 1819. godine kada je kralj Fransoa I 

posetio lokalitet sa svojom suprugom i ćerkom. Zbog 

eksplicitnih scena osetio je stid pa je naredio da se one 

zaključaju u tajni kabinet u koji će pristup imati samo 

punoletni i moralni ljudi. Tokom narednih godina kabinet 

je otvaran i zatvaran za javnost naizmenično, da bi 

konačno bio otvoren tek 2000. godine. 

• 

Plinije Mladji napisao je najpotpuniji izveštaj o erupciji 

25 godina nakon tragedije koja je zadesila Pompeju. 

On se u vreme erupcije nalazio sa druge strane 

Napuljskog zaliva, u mestu Misenum, danas Miseno. 

Njegov ujak, Plinije Stariji, poginuo je spašavajuci žrtve. 

U rečniku vulkanologa se zato erupcije slične ovoj 

nazivaju Plinijske. 

37

Stanovnici Pompeje 

nisu znali da žive u 

blizni vulkana. Vezuv 

je pre ove erupcije bio 

“miran” ćitavih 1800 

godina 

Oko podneva 79. godine pre nove ere strahovit prasak prekinuo 

je žitelje rimskog grada Pompeje u njihovim svakodnevnim 

poslovima. Od nagomilanog pritiska lave, čep kojim je bio 

zatvoren krater vulkana rasprsnuo se a eksplozija je izbacila 

snop vulkanskog kamenja i peska visok 20 kilometara. Nakon toga usledila 

je kiša pepela koji je za 24 sata prekrio sve što je dotakao. Od 20 000 

stanovnika grada najmanje 2000 nije uspelo da se spase. Uz njih, lava je 

potopila domaće životinje, kuće, ulice, trgove, njive, konzervirajući na ovaj 

način ne samo jedan antički grad, već i jedan običan antički dan i hiljade 

običnih antičkih života. 

Dvojica najzaslužnijih arheologa bili su Karl Veber i Frančesko dela Vega koji 

su ostavili detaljne zapise i skice svega što je do tada otkriveno. 

Početkom 19. veka tokom francuske vlasti u Napulju (1806-1815) iskopavanja 

će postati mnogo organizovanija i pod vođstvom školovanih stručnjaka. 

Plan je bio da se iskopavanja vrše od zapada ka istoku a za ovaj poduhvat 

zaposleno je oko 1500 ljudi. U tom periodu otkriveni su Forum, terme, Casa 

di Pansa, Casa di Sallustio i Casa del Chirurgo. Sa povratkom burbonskog 

kralja Ferdinanda I u Napulj, sistematična iskopavanja su nastavljena a do 

tada je završeno sa zapadnim delom grada. 

Evropa se nikada nije odrekla svojih antičkih korena, iako se nekada činilo da 

je blizu tome. Međutim, kroz istoriju, Evropljani su svoj ideal zlatne prošlosti 

gradili na onome što su o toj prošlosti znali, a ne sme se smetnuti sa uma 

da to često nije bilo puno. Tek sa velikim arheološkim iskopavanjima krajem 

18. i tokom 19. veka evropljani će dobiti jasan uvid u način života antičkih 

ljudi. Tada se konkretizuje slika antičke prošlosti, a sa blagom koje je kulturi 

donela arheologija ta slika dobija svoje utemeljene obrasce. Svet antičkih 

bogova sačuvan u mitu i književnosti smeniće svet antičkih ljudi sačuvan u 

slojevima zemlje. Iskopavanja Pompeje i Herkulanuma bila su velikim delom 

osnov za ovaj novi pogled na prošlost i sagledavanje stvarnog života naših 

antičkih predaka. 

Iskopavanja Pompeje započeta su 1748. godine pod upravom kralja Šarla Burbonskog koji je na 

ovaj način želeo da se učvrsti na tronu kraljevine dveju Sicilija. Prva iskopavanja imala su za 

cilj pronalazak što većeg broja umetnina i ukrasnih predmeta za njegov Napuljski dvor (čija 

je kolekcija danas izložena u Nacionalnom muzeju) 

U početku se čak verovalo da je u pitanju grad Stabiae, da bi se 1763. godine 

pronalaskom natipsa potvrdilo da je u pitanju ipak Pompeja. Mnoštvo 

fresaka je ovom prilikom stradalo jer su ih prvi pronalazači skidali sa zidova i 

uramljivali kao slike na drugim lokacijama. Nakon toga pronađene vile poput 

Villa di Cicerone i Villa di Giulia Felice su ponovo zatrpavane. Protiv oba 

čina pobunili su se mnogi evropski intelektualci od kojih je najglasniji bio 

Johan Joakim Vinkelman, otac arheolgije, istorije umetnosti, a posredno i 

neoklasicističkih ideja evropske umetnosti. 

Do kraja 18. veka dve velike oblasti bile su otkrivene - Quartiere dei Teatri sa 

Izidinim hramom i Via delle Tombe u kojoj se nalazila Vila Diomeda. 

Godine 1860. iskopavanja preuzima Đuzepe Fioreli. On je uveo drugačiji 

pristup istraživanjima. Umesto svojih prethodnika, koji su prvo locirali ulice, 

kako bi kućama prišli od temelja i iskopavali ih odozdo na gore, Fioreli je 

počinjao otkopavanja odozgo što je omogućilo da veći broj predmeta 

izbegne uništavanje. Fioreli je napravio i topografiju grada koju će koristiti 

kasniji istrazivači. Njemu možemo zahvaliti i za očuvane odlivke tela žrtava 

jer je upravo on shvatio da se vulkanski materijal stvrdnut oko tela (koja su 

vremenom propala) može posmatrati kao kalup. Zato je u njih ulivao gips 

koji je poprimao oblike ljudskih ali i životinjskih tela u času smrti, a koje je i 

danas moguće videti na lokalitetu. 

Krajem veka osnovan je i program razmene studenata i stručnjaka koji su želeli 

da učestvuju u otkrivanju i rekonstrukciji grada. Godine 1882. August Mau 

kategorisao je pompejansko slikarstvo po stilovima. Međutim, interesovanje 

umetnika za Pompeju u tom trenutku već je imalo tradiciju dugu sto godina. 

Od kada su Vinkelman, Fransoa Mazua i Vilijam Gel krajem 18. i početkom 19. 

veka obavestili Evropu o pronalasku u potpunosti sačuvanog antičkog grada, 

pronalasci sa lokaliteta Pompeja i Herkulanum postaće jedna od glavnih 

tema razgovora intelektualnih krugova. Pojava neoklasicizma u umetnosti 

biće samo prvi u nizu koraka kojima je umetnost tokom 19. veka sjedinila u 

sebe nova znanja i otkića antičkog sveta. Pompejanska arhitektura često će 

biti rekonstruisana u domovima evropskih plemića, kao i enterijer otkrivenih 

vila, a u svetu mode, nakita, frizura i dekorativnih umetnosti antički uticaji će 

se osećati tokom celog veka. 


I za kraj - mirno 

spavajte. Vezuv je imao 

šest erupcija tokom 18. 

veka, osam tokom 19. i 

tri tokom 20. Poslednji 

put se aktivirao 1944. 

godine. Osim toga, 

smatra se jednim od 

najopasnijih vulkana 

na svetu. Laku noć. 

38 | priče iz dugog 19. veka 39

USPUTNA FILOZOFIJA 

MAŠTOVITI 

ARISTOTEL 

Često (uvek?) nepotrebno idealizujemo ljude. Čak i 

neverovatne individue kao što je Aristotel nesumnjivo bio. 

Ne moramo misliti da je neko savršen da bismo ga voleli 

i/ili poštovali. Kao što ćemo upravo videti, inteligentni i 

obrazovani ljudi takođe prave greške. Predstavljam vam... 

7 šašavih stvari u koje je Aristotel verovao: 

Svi smo čuli za Aristotela. Kao deo svetog 

trojstva filozofije koju čini zajedno sa 

Sokratom i Platonom, nazivan je ocem 

nauke, logike, biologije i psihologije. Prvi 

je podelio znanje u različite discipline. 

Prvi je sistematizovao životinje u 

različite takse (familije, vrste, podvrste, 

itd.). Pojedina njegova uverenja 

nadživela su ga za skoro dva milenijuma. 

Renomirani hrišćanski teolog i filozof 

Toma Akvinski nazivao ga je jednostavno 

– „Filozofom”. Bio je polimata, 

ugledan građanin i generalno vrhunski 

glavonja. Njegov prdež je lečio rak. 

– Veliki Aristotel verovao je da teža tela brže 

padaju od onih lakših. Zanimljivo je kako se niko nije setio 

da isproba (ili za to nismo čuli) ono što deluje potpuno 

intuitivno: da se uzmu dva predmeta različite težine i da se 

jednostavno pogleda hoće li pasti u isto vreme. Naravno, u 

svetlu činjenice da je bio potreban jedan Galilej (još jedan 

izvanredan glavonja) i oko milenijum i po godina da se to 

famozno opovrgne, možda i ne treba toliko ovo da mu 

spočitavamo. 

– Drug Aristotel se među prvima pobunio protiv 

tada vladajuće ideje preformacionizma. To je bilo jedno od 

objašnjenja reprodukcije živih bića, prema kojoj ona nastaju 

od minijaturnih verzija sebe i koja se samo uvećavaju. Ta 

minijaturna bića zvala su se, u slučaju ljudi - „homunkuli”, 

a u slučaju životinja – „animalkuli”. Nadaren filozof kakav 

jeste bio, odmah mu je nešto zasmrdelo – ako iza svakog 

homunkula imamo još jednog manjeg, onda smo stvari 

oterali u beskrajnost. Možemo ovo nazvati „matrjoška 

problem homunkula” (eto sintagme koja se ne viđa svaki 

dan!). Stoga je on odbacio ovu blesavu teoriju i predložio 

svoje rešenje: embrioni započinju svoje postojanje kao 

amorfne mase kojima se vremenom dodaju delovi tela, pri 

čemu muškarci svojim semenom daju esencijalni deo (pa 

naravno!) – formu ili dušu, dok žena samo daje materijal. 

– Kad smo kod muškog šovinizma, on je sasvim 

ispravno verovao da su žene nezrele, deformisane, 

nepotpune i pomalo monstruozne verzije muškaraca. 

Jedan od argumenata u prilog je bila i opservacija da ako 

uklonite gonade dečaku, njegov glas se nikad ne slama i on 

nikada ne postane ćelav – dakle postane kao žena. 

– Hajde da iskoristimo ovu jedinstvenu priliku 

da pričamo još malo o testisima (jesmo li mi kulturnoumetnički 

časopis ili nismo?!). Znate li čemu sve služe? 

Ne, ne i ne. Evo da vam kaže Aristotel: muške generalije 

povezane su krvnim sudovima sa glasnim žicama. Kada 

dečaci uđu u pubertet generalije bivaju napunjene, 

čineći ih težim i čineći da se spuštaju, spuštajući glas sa 

sobom. Ako sretnete nekoga sa izrazito dubokim glasom, 

hodajte pažljivo. Da ne kažem – kao po jajima. (aplauz i 

oduševljenje) 

– On je takođe verovao u takozvanu „vitalnu toplotu” 

bez koje je život nezamisliv. Ta toplota, koja je dolazila od 

srca (logično – ako je srce hladno, čovek capne), činila 

je da se krv ponaša kao ključajuća tekućina, koja je kroz 

krvne sudove dolazila do ostalih delova tela. Međutim, bilo 

je moguće i da se ima previše toplote, onda kada pluća 

nisu radila svoj posao (a to je da hlade krv, razume se) što 

bi dovelo do samozapaljivanja. 

– Duša, doduše, nije bila proizvod vazduha, nego 

krvi, što je značilo da bismo temperament čoveka mogli 

znati po njegovim plućima. Prema njegovom mišljenju, 

hrabri ljudi imaju vruća pluća, a stidljivi hladna. Što je 

zgodna stvar; ne morate gubiti vreme procenjujući ili 

pitajući čoveka koliko je ekstrovertan ili ne, jednostavno 

ga polako, i vrlo, vrlo pažljivo, rasporite spreda, i imaćete 

odgovor. Nadajmo se da je u ovom slučaju Aristotel bio 

više filozof nego naučnik. 

– I za kraj, ako želite da dobijete mušku decu, 

zavežite levo jaje čvrsto. 

Možda se posle svega ovoga pitate zašto se 

toliko hvali ovaj čovek. Lako je steći takav utisak kada 

se fokusirate na njegove (ili bilo čije) gluposti. Međutim, 

verujte na reč, mnoge stvari koje je pisao ostavile su dubok 

(odista, neizbrisiv) trag u našoj istoriji. U stvari, nemojte 

verovati na reč. Možda sam lagao ili pogrešio! Postoji samo 

jedan način da to saznate. 

piše: Logoreik 

40 41

PRIKAZ IZLOŽBE 

VIMINACIVM 

Balkanski Pompeji 

piše: Julija Bašić 

Izvor fotografija: Arheološki park Viminacijum 

Viminacijum – antički grad na obali Dunava, u blizni Kostolca i termoelektrane TE-KO 

svedoči o izvanrednim vojnim kampanjama Rimskog carstva na početku nove ere. Na 

važnom strategijskom mestu na vojnom putu Via militaris, Viminacijum je osnovan kao 

vojni logor (castrum), za odbranu granica Rimskog carstva od neprijatelja, pre svega 

Huna i Dačana. Nakon izgradnje utvrđenog vojnog logora od strane dve rimske legije – 

VII Klaudijeve (legio VII Claudia pia fidelis) i IV Flavijeve legije (IV Flavia felix), formiran 

je i utvrđeni grad, akvadukt, terme, severna kapija (Porta praetoria), amfiteatar, carski 

mauzolej sa grobnicama. 

Upravo ovi nalazi čine 4% celokupnog grada sa predgrađem koji su do sada iskopani, 

naučno obrađeni, zaštićeni i čine Arheološko nalazište Viminacijum koje je otvoreno 

za posetioce tokom cele godine. 

I dok iz pravca termoelektane Kostolac prilazite nalazištu, sve vreme prolazite preko 

za sada još neistraženih delova nekadašnjeg glavnog grada Gornje Mezije, još uvek 

prekriveni obradivim površinama sadašnjih stanovnika lokalnih sela (današnji atari sela 

Stari Kostolac i Drmno, koji se nalaze na 3 km od Kostolca i oko 100 km jugoistočno 

od Beograda).U pitanju je površina veća od 450 hektara šire gradske i 220 hektara 

uže gradske teritorije. Prema veličini izgrađenog akvadukta koji se snabdevao čistom 

izvorskom vodom sa Homoljskih planina, arheolozi smatraju da je broj stanovnika 

grada prelazio 30.000. 

Ovo nalazište je jedno od retkih antičkih naselja koje je osnovano u I veku, a trajalo 

je svega do polovine V veka, kada je nestalo zbog prodora, pljačkanja i pustošenja 

Huna 441. godine. Nikada kasnije u našoj istoriji Viminacijum nije ponovo naseljavan 

ili oživljavan, što svedoče tek prva sistematska istraživanja osnivača arheologije M. 

Valtrovića i M. Vasića tokom XIX veka. Međutim i tokom XVIII pa i do današnjih dana, 

svedoci smo devastiranih delova grada Viminacijuma, pljačkanja grobnica i pokretnog 

kulturnog blaga. 

Grad Viminacijum, dobio je ime po latinskom nazivu drveta, vrbi koja je rasla uz Dunav, 

a smešten je u stišku ravnicu, podno današnjih njiva i seoskih puteva, na teritoriji 

nekadašnjeg keltskog plemena Skordiska. Da li je dovoljno posetiti Viminacijum i videti 

4% nekadašnje prestonice? 

42 43

... 

grobnica 

Viminacijumske 

Mona Lize – 

mlade neudate 

devojke, 

visokog 

staleža, koja je 

prema ostacima 

skeleta iz 

ove grobnice 

u trenutku 

smrti bila 

nepokretna od 

kukova nadole, 

te je i na fresci 

predstavljena 

dopojasno 

Svakako da da, jer tek u obilasku antičkog grada bićete uvereni u red i veličinu kolonije 

Viminacijum – prestonice Gornje Mezije i kovnice novca, mesto boravka imperatora, 

vojnih legija, zanatlija, trgovaca, lekara, umetnika. To je bilo mesto verske tolerancije na 

kome su pagani i hrišćani živeli zajedno, čak su i zajedno sahranjivani u memorijama, 

nekropolama i mauzoleju. Nakon Milanskog edikta, na početku IV veka, Viminacijum 

postaje i značajno episkopsko sedište. 

Da je Viminacijum bio važno strategijsko i vojno utvrđenje na Dunavu ukazuje i 

sačuvana predstava Viminacijuma na reljefu Trajanovog stuba u Rimu (113. godina) – 

prikaz Trajanovog pohoda u rat protiv Dakije, sa prikazom vojske, bogom Danubiusom, 

zidinama grada, amfiteatrom i delom akvadukta. 

Gotovo da nije bilo rimskog imperatora koji nije prošao kroz Viminacijum ili u njemu 

boravio duže ili kraće vreme. Od poseta rimskih imperatora svakako treba pomenuti 

boravak Hadrijana koji na Viminacijumu dva puta organizuje lov. U dva maha ga je 

posetio rimski imperator Septimije Sever, a kasnije su u njemu boravili i drugi imperatori: 

Gordijan III, Filip Arabljanin, Trebonije Gal, Hostilijan, Dioklecijan, Konstantin Veliki, 

Konstancije I i Julijan, a Gracijan je bio poslednji imperator koji je posetio Viminacijum. 

O veličini nekadašnjeg Viminacijuma kao vojnom, administrativnom, zanatskom centru 

pre svega svedoči Carski mauzolej (20x20 metara), u kome su prema pretpostavci 

arheologa, sahranjeni Hostilijan i njegova majka Herenija Etruscila, koji su u Viminacijum 

došli iz Rima da preuzmu vlast nakon smrti Trajana Decija i njegovog starijeg sina. 

Smatra se da su i majka i sin umrli od kuge, ili pak da je protiv njih skovana zavera, te 

da su ubijeni. 

i paunova oko kantarosa. Na do sada 14.000 iskopanih grobova otkriveno je ukupno 

28 fresko-grobnica. 

Viminacijumske terme su svakako bile deo javnog gradskog prostora, u kojima se 

osim o brizi prema telu raspravljalo o važnim javnim delatnostima. One se sastoje od 5 

konhi od kojih su 4 u funkciji tepidarijuma (bazeni sa toplom vodom) dok je peta konha 

predstavljala frigidarijum (bazen sa hladnom vodom). Ostaci fresko-maltera ukazuju 

da su terme bile raskošne. Pod starijih termi koji se nalazio na stubićima od opeka bio 

je prekriven mozaikom, a veliki broj žižaka ukazuje na činjenicu da su terme korišćene 

i noću. 

Prvobitni amfiteatar, izgrađen početkom II veka, bio je od drveta. Kasnije je izgrađen 

novi od kamena i drveta. Ovaj objekat, dimenzija 84 x 74 m, predstavlja tipičan primer 

provincijalnog amfiteatra, koji se podiže uz vojna utvrđenja u pograničnim provincijama 

evropskog dela Carstva. U njemu se i danas održavaju veliki koncerti, kakvo je bilo 

izvođenje Verdijeve opere Aida povodom obeležavanja 17 vekova Milanskog edikta. 

Domvs Scientiarvm jeste mesto koje nudi pregršt mogućnosti savremenom posetiocu 

lokaliteta. Naučni centar izgrađen 2010. godine u formi rimske vile rustike u koji su 

smešteni muzej, depoi i sale, laboratorije, kao i prostorije za smeštaj posetilaca i 

individualni rad istraživača. Tu su i biblioteka sa čitaonicom, dokumentacioni centar, 

kuhinja sa trpezarijom, replika rimskih termi. 

Poseban ugođaj nude taverna i suvenirnica, ali i šetnja do Mamut parka, koja vas vodi u vreme praistorije 

ovog podneblja. Originalni i u celosti sačuvan skelet mamutice Vike (mammuthus trogontherii) zajedno sa 

dečjim Mamut parkom nudi na Arheološkom lokalitetu Viminacijum celodnevni program. 

U sklopu Carskog mauzoleja mogu se videti izvanredni primerci tri fresko-grobnice, 

jedna pored druge, paganske i hrišćanske, datovane u sredinu IV veka. Najznačajnija 

je grobnica Viminacijumske Mona Lize – mlade neudate devojke, visokog staleža, 

koja je prema ostacima skeleta iz ove grobnice u trenutku smrti bila nepokretna od 

kukova nadole, te je i na fresci predstavljena dopojasno. Kao pandan njenom liku 

predstavljen je Sluga prinosilac koji prinosi žrtvu u vidu dva hleba kako bi njena duša 

prešla u zagrobni život. Neki istraživači smatraju da je u pitanju sam slikar koji je sebe 

naslikao u ulozi sluge. Na podužnim zidovima grobnice naslikani su paunovi – simbol 

Rajskih ptica. U druge dve grobnice nalaze se freske Hristovog monograma, scene lova 

Inkluzivni pristup Arheološkog lokaliteta Vminacijum nudi vam bezbroj mogućnosti 

da doživite nekadašnji sjaj glavnog grada rimske provincije Gornje Mezije, da šetate 

mračnim podzemnim svetom paganskih i hrišćanskih grobnica, upoznate se sa 

najnovijim tehnologijama zaštitite in situ arheoloških lokaliteta, čujete priču o najnovijoj 

DNK tehnologiji i saznate i po koju detektivsku priču o zaverama, ubistvima i borbi za 

tron. I ne zaboravite, iz Beograda možete do Viminacijuma stići brodom, kao nekada. 

44 | PRIKAZ IZLOŽBE 45

SEDAM SVETSKIH ČUDA 

ALEKSANDRIJSKI 

SVETIONIK 

Sredozemno more, oko 280. p.n.e. 

Trgovački brod plovi za Aleksandriju. 

Noć je. Oblačno je i bez meseca. Osim 

svetiljki na brodu i glasova putnika i članova 

posade, svud okolo je potpuna tišina i 

tama. Ako bi kojim slučajem brod sada 

potonuo, delovalo bi kao da nikada nije ni 

postojao. Ovakav scenario uopšte ne bi bio 

nemoguć, zapravo. Zna to i kapetan broda 

koji napregnuto, sa pramca, gleda u tminu 

ispred sebe. Pirati, bura... Sve su ovo realne 

opasnosti koje prate manje-više svaki brod 

koji zaplovi. Na samoj palubi broda oseća se 

napetost. Ljudi su neobično tihi, šapuću. Svi 

čekaju. 

Napregnutu atmosferu prekida glas 

osmatrača sa glavne katarke: Svetlo! Svetlo! 

Kapetan, kao i svi na palubi, dižu glave prema 

osmatraču, a ovaj, uzbuđen kao malo dete, 

pokazuje rukom negde daleko ispred sebe. 

Kapetan se sada ponovo okreće ka pramcu 

broda, ovoga puta okružen mornarima i 

putnicima, koliko je moglo da ih se 

i estetika 

i praktičnost 

smesti oko pramca, i svi zajedno, ne 

izgovarajući ni reč, gledaju. Posle par 

minuta, koji im izgledaše kao večnost, 

videše i oni: u početku im se činilo kao da je 

uobrazilja, fatamorgana, toliko su naprezali 

vid da razazna nešto u tami, toliko su želeli 

da pronađu ono što traže, da su same oči 

počele da izmišljaju bledo, varljivo treperenje 

na pučini. Ali, kako je vreme odmicalo, više 

nije bilo nikakve sumnje. Osmatrač je bio 

u pravu: svetlo! Po celoj se palubi razleže 

veselje. Ljudi su se smejali, grlili i zahvaljivali 

bogovima. Sada nasmejanom kapetanu 

priđe jedan od putnika: Kapetane, molim 

vas, zar je onakva stvar moguća? - Pa vidite i 

sami da jeste, odgovori kapetan, pokazujući 

rukom prema sićušnom, usamljenom izvoru 

svetlosti. Ili smo pak svi ovde omađijani, 

nastavi on kroz širok osmeh. - Ali kako je 

onako nešto moguće, produži zadivljeni ali 

i nesigurni putnik, pa takva stvar bi morala 

biti čudo! Kapetan odobravajuće klimnu 

glavom, mislim da ste u pravu, dobri moj 

gospodine, takva stvar uistinu jeste čudo. 

Pedeset kilometara daleko prema 

jugu od ovog trgovačkog broda, poštovani 

čitaoče, leži Aleksandrija Egipatska, 

jedan od 17 istoimenih gradova koje je 

Aleksandar Makedonski podigao širom 

svog kratkotrajnog, ali nemerljivo uticajnog 

carstva. Po značaju i slavi, egipatska 

Aleksandrija, ubrajaće se u najveće 

gradove ljudske civilizacije. Smeštena 

tridesetak kilometara od ušća svetog Nila 

u Sredozemno more, Aleksandrija je bila 

jedan od centara politike, trgovine, nauke, 

kulture i religije čitavog antičkog sveta. 

Stoga, nije iznenađujuće što je, kao takva, 

postala lokacija najmlađem, a trećem po 

dužini trajanja, čudu sveta. No, vratimo se 

malo unazad... 

46 47

10. ili 11. juna 323. p.n.e. u Vavilonu, 

umire Aleksandar Makedonski, najveći 

osvajač antičkog sveta. Prateći neutoljivu 

ambiciju o jedinstvu Evrope i Azije, stvorio 

je državu od Makedonije, na samom severu 

Grčke, do Egipta na jugu i Himalaja i reke 

Ind na istoku. Na samrti, kako legenda 

kaže, svojim generalima, okupljenim oko 

njegove postelje, poručio je da carstvo 

ostavlja ‘’Najjačem’’. Razumljivo, leš mu 

se nije ni ohladio, a njegovo se carstvo 

počelo raspadati. Ptolomej I, jedan od 

aleksandrovih generala, osvaja vlast u 

Egiptu i osniva dinastiju koja će vladati 

tom zemljom naredna tri veka, pretvarajući 

Egipat u helensku kraljevinu, a Aleksandriju 

u centar helenske kulture. 

Ptolomej nije doživeo da vidi dovršetak 

ovog velikog projekta. Njegov sin, Ptolomej 

II imao je tu čast. Arhitekta svetionika je, 

prema legendi, izvesni Sostrat Knidonski, 

mada ga neki izvori navode samo kao 

finansijera projekta. Građevina je bila 

podignuta na ostrvcetu Faros, na ulazu u 

aleksandrijsku luku. Naziv ostrva ubrzo je 

postao i naziv građevine, a reč Faros je u 

tolikoj meri postala sinonim za funkciju koju 

je građevina obavljala, da se njen koren za 

reč ‘’Svetionik’’ može naći u francuskom, 

italijanskom, španskom i romanskim 

jezicima. 

Aleksandar je mudro podigao 

egipatsku Aleksandriju. Umesto da naredi 

da se grad počne podizati na delti Nila, on ga 

je izmestio, kako smo rekli, nekih tridesetak 

kilometara od delte, kako gradska prljavština 

ne bi blokirala ulaz u luku. Južno od grada 

postojalo je močvarno jezero Mareotis. Kada 

je iskopan kanal između jezera i Nila, grad 

je dobio dve luke: jednu koja se koristila za 

rečni saobraćaj, a drugu za morski. Obe su 

luke bile duboke i čiste, a trgovački promet 

je od grada ubrzo napravio izuzetno bogatu 

lokaciju. Usled količine vodenog saobraćaja, 

vrlo brzo pojavila se potreba za nečim što 

će olakšati navođenje brodova. Takođe, 

ugled Aleksandrije je brzo rastao, i kao svaki 

grad koji pretenduje na visok status, i ona je 

morala imati nešto po čemu će se izdvajati 

od drugih. Ko je zapravo došao na ideju da 

sagradi ovaj prvi svetionik u istoriji možda 

nikada neće biti sa sigurnošću poznato, 

ali ono što znamo jeste da je Ptolomej I 

naredio da se otpočne sa izgradnjom, 290. 

p.n.e. a kada je završen, izuzimajući Veliku 

piramidu, bio je najviša građevina na svetu, 

dosežući skoro 140 metara. Takođe, služio 

je kao model svim kasnijim svetionicima koji 

su pravljeni, a jedino je čudo antičkog sveta 

koje je imalo i praktičnu upotrebu. 

Sam oblik svetionika nije bio ni 

nalik na današnje. Pokušajte da zamislite, 

poštovani čitaoče, nešto što bi pre 

podsećalo na soliter sa početka XX veka. 

Empajer Stejt Bilding bi možda bio dobar 

kandidat za tako nešto. Imao je tri nivao, 

svaki građen na onom prethodnom. Sama 

baza svetionika, koja se nalazila na 6 metara 

visokoj platformi, imala je kvadratnu bazu 

širine oko 30, a visine oko 70 metara. Na 

ovom nivou izgrađena je osmostrana kula, 

oko 35 metara visine, a na toj kuli podignut 

je cilindar koji se protezao još neki 18 

metara u visinu. Na samom vrhu nalazila 

se otvorena kupola u kojoj je bio upaljen 

plamen. Na krovu kupole nalazila se statua 

Posejdona, boga mora. Logično, građevina 

je vrlo brzo postala turistička atrakcija: 

na vidikovcu prvog nivoa posetiocima se 

prodavala hrana, a za one koji su želeli da 

idu do kraja izgrađen je mali balkon na 

vrhu osmostrane kule. Odatle, stepenice 

su vodile do samog svetionika. Na njemu 

se nalazilo veliko, zakrivljeno, ispolirano 

ogledalo, najverovatnije napravljeno od 

bronze, koje je uveče sabiralo svetlost 

buktinje i usmeravalo je u vidu zraka. Preko 

dana, dim sa svetionika služio je brodovima 

kao orijentir. 

Jedna interesantna legenda govori 

kako je bilo moguće koristiti ovo ogledalo 

kao lupu, kako bi se posmatrala dešavanja u 

Konstantinopolju, koji se nalazi na drugom 

kraju Sredozemnog mora. Druga legenda 

tvrdi da se zrak sa ogledala mogao koristiti 

i kao oružije za spaljivanje neprijateljskih 

brodova, mada su obe tvrdnje nedokazane 

i najverovatnije neistinite. 

Dakle, kako je ovo čudo tadašnjeg 

vremena uništeno? Izvori, mahom arapski, 

govore o zemljotresima. Više od 1500 

godina svetionik je stajao na ulazu u luku. 

Preživeo je i cunami koji je pogodio istočni 

mediteran 365. godine. Ipak, serija potresa 

stvara pukotine u njegovoj strukturi, što 

vodi ka njegovom renoviranju, pri čemu mu 

je visina smanjena za oko 20 metara. Potom, 

1303. godine jači zemljotres koji je pogodio 

tu oblast, zauvek je, za javnost, zatvorio 

ovaj svetionik. Kako egipatski izvori navode, 

konačno rušenje desilo se 1375. godine, 

mada su se ostaci građevine mogli videti 

sve do 1480. godine, kada je velika količina 

materijala sa svetionika upotrebljena u 

izgradnji lokalne tvrđave. 

U jesen 1994. godine, tim arheologa 

izvršio je podvodna istraživanja oko oblasti 

gde se smatra da se nalazio svetionik. 

Našli su velike komade kamenih blokova, 

mnoge statue takođe. Ono što je posebno 

zanimljivo jeste da je većina pronađenog 

materijala starija i od samog svetionika, što 

može da uputi na to da se na tom mestu, 

pre svetionika, nalazila još starija građevina. 

Ova oblast sada je podvodni park, gde 

turisti, uz pomoć ronilačke opreme, mogu da 

obilaze ostatke velikog svetionika i možda 

se zapitaju kakav li je osećaj bio stajati na 

njegovom vrhu, i posmatrati aleksandrijsku 

luku i brodove. 

Poštovani čitaoče, došli smo do kraja 

poslednjeg članka u serijalu o svetskim 

čudima. 

Ja se Vama zahvaljujem na pažnji. 

piše: Andrej Pipović 

48 | SEDAM SVETSKIH ČUDA 49

MITOLOGIJA ZODIJAKA 

OVAN 

Horoskop koji poznaje i koristi zapadna civilizacija u mnogome se oslanja na grčku 

mitologiju kada su u pitanju nazivi znakova, kao i mitovi i simbolika koji su u vezi sa njima. 

Prvi horoskopski znak je znak Ovna, smatra se prvim prolećnim znakom, a njegovo 

trajanje je od 21. marta do 20. aprila. 

plamen 

Znak Ovna možemo povezati sa grčkim mitom o Friksu. Kao i kod mnogih mitova, ni 

ovaj nema definitivnu verziju. Ono što znamo jeste da je Friks, zajedno sa svojom sestrom 

bliznakinjom, Helom, bio sin kralja Atamanta, vladara Boetije, oblasti u južnom delu centralne 

Grčke, i Nefele, boginje oblaka. Atamantova žena, kraljica Ina, nije volela njegovu decu, 

verovatno jer su je uvek podsećala na prevaru koju je ovaj izvršio sa boginjom Nefelom, stoga 

je skovala plan kako da ih se otarasi. Naime, spalila je sve useve u Boetiji, a zemljoradnici, 

bojeći se gladi, obratili su se lokalnom proročištu za pomoć. Ina je podmitila proročište da 

laže i izađe sa tvrdnjom da je za spas od gladi neophodno žrtvovati Friksa i Helu. Pre nego 

što će biti ubijeni, njihova majka, Nefela, šalje letećeg, zlatnorunog ovna kako bi ih izbavio. 

Bogato arheološko nalazište, Orhomenus, se smatra jednom od lokacija odakle su, prema 

mitu, Friks i Hela, uzleteli na krilatom ovnu. Nažalost, tokom leta, Heli se zavrtelo u glavi i 

pala je sa ovna u more koje je po njoj kasnije nazvano Helespont. Friks je preživeo, ovan ga 

je odveo u kraljevinu Kolkis ili Kolhadu, u današnjoj Gruziji, gde ga je kralj Aet, sin boga Sunca 

Heliosa, velikodušno primio i oženio svojom ćerkom. U znak zahvalnosti, Frisk je žrtvovao 

ovna Zevsu, a njegovo zlatno runo je poklonio kralju Aetu koji ga je okačio na drvo u svetom 

gaju posvećenom bogu Aresu, koji je čuvao zmaj koji nikad ne spava. Ovo je isto ono runo 

koje će, mnogo godina posle, ukrasti Jason sa svojim Argonautima. U toj misiji pomagaće im 

četiri Friksova sina. 

U drugoj, nešto izmenjenoj verziji mita, kralj Atamant je bio oženjen boginjom 

Nefelom, ali se zaljubio u drugu ženu, tj. Inu. Nefela se za pomoć obratila Heri, zaštitnici žena, 

a ova, kao osvetu, vadi sva zrna žita iz zemlje usled čega nastaje glad. Lukava Ina za nesreću 

optužuje Friksa, kao prestolonaslednika, i njenog glavnog protivnika, te zahteva da se on 

žrtvuje kako bi se umilostivili bogovi. Štaviše, lično je Atamant morao da prinese žrtvu. U 

trenutku kada je Friks trebao da bude ubijen, krilati ovan dolazi da ga spasi, a Friksova sestra, 

Hela, iz ljubavi prema bratu, odlučuje da pođe sa njim. Njen kraj je, u obe verzije, tragičan. 

Pošto je ovan žrtvovan Zevsu, i u znak zahvalnosti za zadatak koji je izvršio, Zevs ga 

smešta na nebo u vidu sazvežđa koje danas nazivamo sazvežđem Ovna. 

piše: Andrej Pipović 

50 51

O BOGOVIMA I HEROJIMA 

TROGLAVA 

VEŠTICA 

Kult ove boginje bio je vrlo važan u antičko doba. 

Ipak, ona je ostala nejasna pojava jer se razlikuju 

se mitovi o njenom poreklu i izgledu, a čak su i 

njene moći nejasne. 

Verovalo se da ona može promeniti sudbinu ljudi 

tako što će im dati ili oduzeti bogatstvo, podariti ili oduzeti 

sreću, a mogla je čak prouzrokovati smrt. Takođe je imala 

moć i nad napretkom mladih ljudi i stoke. Zevs ju je toliko 

poštovao da joj nikada nije uzeo mogućnost darivanja 

smrtnika. Veruje se da je ona njemu pomogla da oslobodi 

Persefonu iz Hadovog sveta. 

Izvorno je bila tračanska boginja meseca. Kako 

su Tračani imali kontakta sa Grcima, Grci su preuzeli ovo 

božanstvo i ona se asimilirala u grčku mitologiju. 

Prema nekim navodima ona je kćerka titana Persa 

i titanke Asterije, dok je prema drugim Zevsova kći.. Prate 

je nimfe Lampade, kao i crni psi. Često drži ključeve kojima 

otključava podzemni svet. U noćima bez mesečine kreće 

se po putevima i grobljima, a smrtnicima šalje teške noćne 

more. Pošto je bila i boginja meseca, kretala se i noćnim 

nebom u kočijama, obasjavajući čitav kosmos. Osim svega 

ovoga, bila je i boginja porođaja, pa su je mnogi prizivali da 

porodiljama olakša porođajne bolove. 

Ovu boginju obeležava broj tri. Po nekim verzijama 

mita ona ima tri tela i tri glave – lavlju, pseću i kobilju. 

Glave su okrenute na tri strane i verovalo se da ona čuva 

raskrsnice gde se seku tri puta. Upravo zbog ovoga su 

stari Grci žrtve namenjene njoj ostavljali na raskršćima. 

Takođe, tako je prikazivana i zbog toga što je imala vlast 

nad tri carstva – zemljom, nebom i podzemljem. Ona je 

prikazivana i sa tri predmeta u rukama – bakljom (simbolom 

mesečeve vatre), zmijom (simbolom besmrtnosti), i 

nožem (simbolom babica). 

Čak i u srednjem veku, kada je hrišćanstvo bilo 

dominantna evropska religija, ona je i dalje obožavana i 

povezivana sa vešticama i veštičarstvom. Naime, njena 

trostruka priroda vrlo je slična glavnoj ženskoj figuri koju 

poštuju veštice, a ona predstavlja devicu, majku i staricu. 

Pored sličnosti sa veštičijim božanstvima, ona je i travarka, 

što je tradicionalna praksa među vešticama, skoro po 

pravilu povezana sa magijom. Upravo zbog svih ovih loših 

strana, ova boginja se poštovala u privatnosti, a bili su joj 

posvećeni mali kućni oltari. Reč je o Hekati. 

piše: Aleksandra Vujić 

52 53

INTERVJU 

Orsat 

Ligorio 

Poznavanje jezika glavni je preduslov za 

poznavanje fenomenâ staroklasičnog svijeta 

U martovskom broju 

razgovarali smo sa 

Orsatom Ligorijem, 

docentom Odeljenja za 

klasične nauke Filozofskog 

fakulteta. Kao stručnjak za 

klasičnu filologiju, i jezike 

koji se osim na njegovim 

predavanjima nigde drugde 

ne uče (sanskrit, staropersijski) 

objasnio nam je 

njihovo zajedničko poreklo, 

put od indoevropskih korena 

i zašto je poznavanje 

jezika jedno od glavnih 

preduslova za razumevanje 

fenomenâ staroklasičnog 

sveta.

„Klasične nauke 

treba da upiše onaj 

koji se interesuje 

za klasičnu starinu 

uopšte, jer često 

biva da je jezik 

(glavni predmet 

našega izučavanja) 

jedini materijalni 

ostatak ovog ili 

onog fenomena, 

bez obzira na 

njegovu prvobitnu 

narav.” 

1. Na odeljenju za klasične nauke Filozofskog fakulteta u Beogradu predajete grčki jezik 

i sanskrit. Da li možete ukratko da objasnite koja je veza ovih jezika? 

Da, svakako. Potrebno je prvo da se zna da su ova dva jezika, grčki i sanskrit, potekla od tzv. 

indoevropskog prajezika koji se, prema jednoj teoriji, govorio u crnomorsko-kaspijskoj stepi 

prije oko 3.500 godina. Grčki pripada istoimenoj, grčkoj, a sanskrit tzv. indoarijskoj grani 

indoevropskih jezika. (Ova grana je zapravo ogranak šire, indoiranske grane kojoj, osim 

indoarijskih, pripadaju i iranski jezici.) Od indoevropskoga prajezika potekle su, osim toga, i 

druge grane indoevropskih jezika, tj. italska, keltska, ili italokeltska, germanska, baltoslovenska, 

toharska, jermenska i albanska grana. (Slučaj anatolijske grane duga je priča.) No, i na temelju 

ovakvog razgraničenja možemo bez ustručavanja reći da su grčki i sanskrit, prema tome, dva 

indoevropska jezika na temelju kojih se, u poređenju sa jezicima ostalih grana, rekonstruiše 

indoevropski prajezik. (Indoevropska rekonstrukcija egzaktna je nauka!) Ovoliko mogu reći 

ukratko. I mogu, štaviše, reći i to da su za indoevropsku rekonstrukciju, kako mislim, indoiranska 

i grčka grana najbitniji izvor podataka. Zato sam riješio da na Odjeljenju, u okviru fakultativne 

nastave, studentima klasičnih nauka (koji indoevropeistiku uče u sklopu istorijske gramatike), 

ponudim i fakultativne kurseve različitih indoiranskih jezika, i to sanskrita, staropersijskog i 

avestijskog, koji su, što se učešća tiče, otvoreni i za sve ostale zainteresovane studente Fakulteta 

(a često se desi da dođu i oni sa drugih fakulteta). 

2. Između ostalog, bavite se i poreklom reči u srpskom i hrvatskom jeziku, tj. 

pozajmljenicama koje smo preuzeli iz latinskog i grčkog. Da li nam možete dati primer 

neke reči koju danas koristimo a nismo svesni da smo je preuzeli iz starogrčkog? 

Jedan tzv. kriptogrecizam? Svakako! Evo, to je sh. hobotnica (ili hobot) što po mom mišljenju 

potiče od grč. ὀκτώπους ‘hobotnica’, tj. od osnove ὀκτωποδ-, posredstvom dalmatskog *ktoβοdo, 

ili slično, a što izdvajam jer se radi o mojoj etimologiji – jednoj od najmilijih! – o kojoj sam pisao 

u članku Сх. хоботница iz 2014-e (otkad hobotnice više ne jedem). Na istom mjestu usput sam 

predložio i to da je sh. hlap, ta vrsta raka, problematičnog imena, možda porijeklom od grč. 

κάραβος ‘strižibuba (?); rak’ ili od lat. carabus ‘rak’ (što je pak opet od grč. κάραβος), a što bi, ako 

sam u pravu, onda bila još jedna takva riječ, tj. još jedan kriptogrecizam. 

3. Osim obaveznih predmeta studentima pružate mogućnost da na dopunskim kursevima 

savladaju i jezike koji se, u Srbiji, skoro nigde drugde ne mogu naučiti, poput sanskrita i 

staropersijskog. Kako ste Vi savladali ove jezike i koja je bila motivacija za njihovo učenje? 

Izuzev klasičnih jezika, grčkog i latinskog, koji su zaseban predmet, na studiju lingvistike naučio 

sam, u okviru indoevropeistike, sanskrit i staroslovenski, u prvom redu, a u drugom hetetiski, 

lidijski, toharski, avestijski, mikenski, frigijski, staronordijski, staroengleski i albanski. 

Završni ispit iz indoevropeistike dao sam iz staropersijskoga, a, osim toga, sâm sam učio oskički 

i umbrijski, tzv. sabelske jezike, litvanski i gotski. (Litvanski dvije godine svaki dan, sa mojim 

prijateljem Borisom, iz neke ruske knjige.) 

Na trećoj godini osnovnih studija bio sam paralelno upisao francuski i švedski (a na studiju 

švedskog radili smo osim švedskog i danski), ali, nakon prve godine, ispisao sam se jer je ipak 

bilo previše predmeta iz kulture, civilizacije i književnosti, koji me nisu nimalo interesovali. 

Kasnije sam u Holandiji dobio doktorsku stipendiju i ondje proveo četiri godine, gdje sam, 

između ostaloga, naučio i holandski. Doktorirao sam jednom, sa temom iz dalmatoromanskog 

jezika, i drugi put, iz srpskog. 

Posljednji jezik koji sam naučio je vlaški. Nikola Golubović, maternji govornik srpskog i vlaškog (i 

moj kolega), predložio je, kada je kao student slušao neka moja predavanja, da skupa opišemo 

vlaški dijalekat Bora i Majdanpeka. I mi smo, kroz dvije godine, o ovom jeziku, evo, napisali 

čitavu knjigu (koja će, kako se nadamo, izaći ove godine). Nego, nuspojava ovog iskustva je 

činjenica da sam ja osim vlaškoga morao da savladam i druge rumunske jezike: rumunski, 

arumunski, meglenorumunski i istrorumunski, a to me je baš lijepo bilo zabavilo! 

Osim toga, učio sam, kad sam bio student, i neke neindoevropske jezike, i to hebrejski, estonski, 

finski, svahili, zulu, baskijski, indonezijski i korejski, a kasnije, kad sam bio apsolvent, završio 

sam i paralelni studij japanskoga. Sa druge strane, veoma mi je žao što nikad nisam naučio 

arapski i turski, ali riješen sam da, što se toga tiče, ova dva jezika savladam čim prije. 

„Language constitutes 

the Mind: 

Mercury reigns the 

Mind. Language 

prostitutes the 

Mind: Mercury reins 

the Mind.” 

56 | INTERVJU 57

Momentalno spremam kurs avestijskog, koji će se održati u proljećnom semestru ove godine, a 

za iduću godinu, ja mislim, ponudiću kurseve frigijskog i jermenskog. (V.M. sa klasičnih nauka 

u šali mi kaže da sam, po raznolikosti ponude sudeći, svojeručno riješio da uništim Filološki 

fakultet!) 

Motivacija? Vidi odgovor na pitanje broj pet. 

4. Trenutno je u toku kurs staropersijskog na Filozofskom fakultetu, koji Vi predajete. 

Kako bi Persijanci rekli ‘KUŠ! je najbolji časopis na svetu’? 

Koliko znam, rekli bi baš ovako: 

To jest: 

satiy\daryvuš\xšaysiy\Kš\dhyušuva\frtm\ 

satiy daryvuš xšaysiy 

θa-a-ta-i-ya da-a-ra-ya-va-u-ša xa-ša-a-ya-θa-i-ya 

θātiy Dārayavauš xšāyaθiya 

3sg ind praes act nom msg nom msg 

‘reći, kazati’ ‘Darije’ ‘kralj’ 

Kš dhyušuva frtm 

ku-ša da-ha-ya-u-ša-u-va-a fa-ra-ta-ma 

*Kuša dahyušuvā fratama 

nom msg loc fpl nom msg 

‘KUŠ!’ ‘zemlja’ ‘prvi’ 

Ali, razlikuj Kuša dahyušuvā fratama ‘KUŠ! je najbolji na svijetu’ i Kūša dahyušuvā fratama ‘Etiopija 

je najbolja na svijetu’, tj. Kuša i Kūša, da ne bude — kuku! — da Dariju imputiram da je strani 

agent! 

Izraz θātiy Dārayavauš xšāyaθiya ‘kaže kralj Darije’, koji sam iz šale dodao (po pisarskoj obijesti), 

veoma je čest izraz na natpisu u Behistunu (na kojem manje-više svaki odjeljak ovako počinje.) 

Napomena: riječ fratama nije u staropersijskom zabilježena u ovom obliku (nego samo u nom 

mpl fratamā), ali može se sa sigurnošću pretpostaviti da je nom msg glasio fratama; up. stind. 

prathamaḥ. 

5. Koliko jezika, zapravo, govorite i da li imate najdraži među njima? 

Nisam poliglot: ne govorim mnogo jezika (3 ili 4). 

Najveći broj onih jezika koje sam učio, kao npr. sanskrit ili staropersijski, nisam učio da bih 

ove jezike govorio, nego da bih na temelju razumijevanja njihove materije mogao da što bolje 

rekonstruišem indoevropski prajezik – čija rekonstrukcija je problem aritmetičkog tipa – pa 

mogu, kako ispada, da kažem da je moj osnovni motiv u učenju većine ovih jezika jedan rijedak 

oblik matematike, tzv. indoevropska rekonstrukcija. 

(Govorom se – u podjeli na Jezik i Govor – ne zanosim ni najmanje; svu pažnju poklanjam 

isključivo Jeziku, a Jezik je – u ovom, sosirovskom smislu – nijem, ili racionalan. Ja mislim.) 

Najdraži jezik? Da, svakako, imam najdraži jezik. To je japanski. Na drugom mjestu mogao bih 

da izdvojim i arumunski koji je, kako mislim, neobično lijep jezik (i koji bi japanskom, bojim 

se, mogao da ukrade prvo mjesto.) Dodatno, neobično su lijepi, kako mislim, i naši relikti iz 

balkanskog latiniteta, kojima sam dosle uspio da posvetim jednu knjigu i jedanaest članaka. 

6. Ko treba da upiše klasične nauke? 

Studije klasičnih nauka su, prema svojoj osnovnoj koncepciji, studije jezika i književnosti. (To 

jest, grčkog i latinskog jezika, helenske i rimske književnosti.) Prema tome, na pitanje ko treba 

da upiše klasične nauke, logičan je odgovor, ja mislim, onaj ko se interesuje za makar jednu od 

ove četiri komponente: grčki jezik, latinski jezik, helenska književnost, rimska književnost. No, 

osim jezika i književnosti, klasične nauke biće, uopšte, i studije klasične starine, a ovo onda, s 

mjerom, uključuje aspekte civilizacije, arheologije, istorije, filozofije, religije, umjetnosti, i tako 

dalje, to jest, uključuje čitavu fenomenologiju staroklasičnog svijeta. I, ja bih rekao da klasične 

nauke treba da upiše onaj koji se interesuje za klasičnu starinu uopšte, jer često biva da je jezik 

– taj glavni predmet našega izučavanja – jedini materijalni ostatak ovog ili onog fenomena, bez 

obzira na njegovu prvobitnu narav (koja ne mora da bude jezička), pa slijedi da je poznavanje 

jezika glavni preduslov za poznavanje ne samo jezičkih nego i nekih vanjezičkih fenomena 

staroklasičnog svijeta. 

Ja sam klasične nauke upisao jer me, u okviru indoevropeisitike, bila interesovala istorija 

klasičnih jezika. 

7. Šta treba da naučimo od starih Grka a šta od Rimljana? 

Ne mislim da čovjek uči po naravoučeniju nego iz iskustva; prema tome, od Grka i Rimljana 

ne treba, ja mislim, da naučimo ništa, tek tako, jer su to Grci i Rimljani, ali, zato, o Grcima i 

Rimljanima možemo, ako hoćemo, da naučimo koješta, i to na temelju iskustva grčke i rimske 

starine (a trudom nauke), i ovako, a to jest putem iskustva, naučićemo, ja mislim, sve što treba 

da znamo. (A, neosvjedočeno naravoučenije, što se toga tiče, kao izvor i ma kakvog znanja ja 

kategorički odbacujem: možda zato tako često grešim?) 

8. Kada je čovek zaista slobodan? 

Ne mislim da je čovjek slobodan dok god Misao ili Um zavisi od Jezika. (A pitanje je da li postoji 

Um ili je pak sve Jezik, što nikako ne bih volio.) Ali, šta je sad ovo? filozofija? Ne znam ništa! 

„Moj osnovni 

motiv u učenju 

većine ovih jezika 

je jedan rijedak 

oblik matematike, 

tzv. indoevropska 

rekonstrukcija.” 

58 | INTERVJU 59

Kao hipotezu ostavljam tek ovo: Čovjek je zaista slobodan kad je Svjestan i nezavisan od Jezika. 

(A dodajem, što sam jednom prilikom bio za se napisao, to jest: Language constitutes the Mind: 

Mercury reigns the Mind. Language prostitutes the Mind: Mercury reins the Mind.) 

Ovo je, u orahovoj ljusci, zaista sve što ja o ovom pitanju umijem kazati, tj. jezikom. 

9. Da možete da otelotvorite jedno antičko božanstvo, koje bi bilo Vaš izbor? 

Od bogova, bio bih, valjda, Poluks. 

„Oba jezika, grčki 

i sanskrit potekli 

su od tzv. indoevropskog 

prajezika 

koji se, prema 

jednoj teoriji, 

govorio u crnomorsko-kaspijskoj 

stepi pred oko 

3.500 godina.” 

U grčkom mitu, Kastor i Poluks (ili Polideuk) bili su braća blizanci. I, jednom prilikom, Kastor 

pogine, a Zevs, otac bogova, sažali se na veliko cviljenje Poluksovo i dozvoli da Kastor svaki 

drugi dan oživi pod uslovom da Poluks, koji je bio postao besmrtan, svaki drugi dan umre. (Ili 

tako nekako.) I Poluks pristane, a njegov brat, Kastor, po dogovoru oživi; i ovako Poluks spase 

glavu svog brata Kastora. 

Zašto, dakle, Poluks? Pa, imam dva razloga. Prvo, moje Sunce nalazi se, prema poganom učenju 

astrologa, u konjunkciji sa zvijedom β Gem, koja se zove i – Pollux. (U horoskopu ja sam blizanac. 

Ovaj razlog je zabavan i nebitan.) I drugo (i, prema tome, jedino), Poluksova žrtva je, zavidan 

oblik heroizma, i ja bih volio, veoma jednostavno, da ja budem taj heroj a ne Poluks. Ali, bogovi 

nijesu dali! (Ja sam blizanac samo u horoskopu.) Svejedno, u istoriji mojih maštanja ovo je bio i 

ostao naročito čest scenarij (koji se bez moje volje još uvijek projektuje na analogne slučajeve, 

kao npr. na lik Dean-a Winchester-a u seriji Supernatural). Ne znam zašto je tako... 

Bilo kako bilo, druge su opcije, od bogova (a osim Poluksa), Hermes i Aid (ili Had), a od junaka, 

bez sumnje, Odisej (i to, možda, Odisej kao ubica prosaca). Ali – jao! – moj veleučeni kolega i po 

milosti božjoj prijatelj, g. dr D.T., obavještava me da bih, od tih mitskih lica, naprotiv, bio najbolji 

kao – Kreont od Tebe! 

10. Atina, Hera ili Afrodita? 

12. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete čitaocima 

KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko 

delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju? 

Mjesto filma preporučiću film, dokumentarac, i vlog, zatim umjetnika i, mjesto knjige, knjigu i 

blog, a drugo ne bih preporučivao od straha da ne preporučim kakav kliše! 

Film: The Witch iz 2015-e. (O Đavolu. Sa veoma uspjelim jarcem u ovoj ulozi.) 

Dokumentarac: Terry Pratchett: Choosing to Die. 

Parisov sud? Uf! Pa, ne mogu mirne duše reći da mislim da je i jedna od njih lijepa, nego bih, 

valjda slično kao Paris, odabrao onu, bilo koju, koja bi mi sredila dejt, ali ne sa Helenom od 

Sparte, kao u priči, nego sa Persefonom (za koju pak mogu mirne duše reći da mislim da je 

lijepa i – da smo match). 

11. Sapfo je rekla da se očima može učiniti da je lep čovek dobar, ali će dobar čovek uvek 

biti lep. Da li se slažete sa tom tvrdnjom? 

Ne znam. Ako se eksperimentalno dokaže, složiću se! 

Umjetnik: @michaelreedyart (na Instagram-u). 

Vlog: Cody’sLab (na YouTube-u). Čudesno! Divno! Krasno! 

Knjiga: The Discovery of Language Holger-a Pedersen-a. (Original na danskom. Izvrsna stvar, 

uzbudljiva i zabavna – kao Indijana Džouns ili Uncharted 4 – ali o jeziku i lingvistici.) 

Blog: The Profane and Sacred Blog of Fannie Appleshine. Ovo je blog mog prijatelja i pjesnika, g. 

Vuka Uskokovića. G. Uskoković nije baš najbolji pjesnik a njegove pjesme nisu baš tip stvari 

koje ja inače čitam, ali možda će se naći i takvi ljudi koji će htjeti da ovakvo nešto pročitaju. (Bez 

sumnje, postoje mnogo bolji blogovi.) 


60 | INTERVJU 61

DESE(R)T ZA KRAJ 

Antika 

je 

VEČNA 

Sećate 

li se kada ste onomad 

u školi učili da je antička Grčka 

kolevka evropske civilizacije? Ta Grčka je 

ponešto preuzela od starog Istoka (Mesopotamija, 

Egipat, zemlje Levanta, Persija…); imala je mnoštvo 

sopstvenih ideja i otkrića; potom su njene običaje i način 

života, prilagodivši ih svojima, preuzeli stari Rimljani, čije je 

carstvo, jedno od najvećih u istoriji, obuhvatalo teritoriju gotovo 

čitave Evrope i delove Male Azije, Bliskog Istoka i severne Afrike. 

Potonja dva carstva, Zapadno rimsko i Vizantijsko, smatrala su sebe 

naslednicima Rimskog carstva, te je sve ono što je bilo antičko, dospelo 

i u srednji vek uz ključne izmene hrišćanstva i u toj kombinaciji postalo 

klasično. Renesansa je svoje najveće uzore pronašla u antičkoj Grčkoj i 

Rimu, a antika se evocirala i u drugim periodima kasnije istorije: baroku, 

neoklasicizmu, akademizmu, simbolizmu, secesiji, međuratnoj umetnosti, 

pa i umetnosti totalitarnih režima. Kada danas šetate bilo kojim evropskim 

gradom i prođete pored građevina podignutih u nekom od ovih stilova, 

primetićete strukturu i mnoštvo elemenata, posebno arhitektonsku 

plastiku, koji svoje poreklo vode od antike. Kao srž evropske 

kulture, antika je dospela i u druge krajeve sveta. Stoga su 

antičke klasične teme konstantni uzori u celokupnoj 

istoriji čovečanstva (grčke i rimske u zapadnoj 

civilizaciji, ali svoju antiku imaju i drevne 

istočne, južnoameričke i druge kulture) i 

predstavljaju nepresušni izvor 

inspiracije. 

Fotografija: Wikimedia Commons 

Izvor i fotografija: The Warburg Institute Ichonographic database 

Agesandar, Atenodor i Polidor, Laokoonova 

grupa, oko 1. veka p.n.e 

Kakva je to bila grčka antička umetnost koja je predstavljala 

ideal mnogim umetnicima kroz istoriju? Ona je imala svoje 

faze – arhajsku, klasičnu i helenističku, ali ono što se uzima kao 

osnovna karakteristika celekupne epohe su skladne, odnosno 

idealne proporcije ljudskog tela u skulpturi i slikarstvu i 

simetrija i harmonija u arhitekturi. Na helenističkoj skulpturi 

vidimo tragičnog trojanskog junaka, sveštenika Laokoona 

koji je jedini sumnjao u dobronamernost Grka i njihovog 

dara u vidu ogromnog konja i koga niko od Trojanaca nije 

hteo da posluša, te je sam pokušao kopljem da uništi konja, 

ali u tom trenutku su se pojavile dve strašne zmije, usmrtile 

njega i njegove sinove, a ubzo potom je i Troja bila uništena. 

Savršenstvo skulptorske izrade u mermeru koja se ogleda u 

ekspresiji ljudskog bola – prikazu lica sa očajničkim izrazima 

oca i sinova, njihovim napetim mišićima i pokretima u cilju 

oslobađanja od zmija, predstavlja jednu od najčuvenijih 

prikaza ljudske agonije u celokupnoj istoriji umetnosti. 

Nepoznati autor, Herkules iz kolekcije „Istorija 

Troje”, 1464. 

Da srednji vek nije bio baš tako mračan kao što se obično 

smatra, govori i to da je mnoštvo klasičnih tema našlo svoje 

mesto i u hrišćanskoj tradiciji. Naravno, prilagođeno novom 

kontekstu, ali veliki broj mitoloških ličnosti i događaja 

iz antike, predstavljen je i u srednjovekovnoj umetnosti. 

Česta praksa je bila da se neki fragmenti skulptura ili čak 

arhitekture inkorporiraju u nova zdanja, da bi se na taj 

način uspostavili tradicija i kontinuitet, ili da se same forme 

umetničkih dela antike iskoriste za predstave biblijskih tema. 

Klasično je bilo zastupljeno i u srednjovekovnoj literaturi, 

rukopisima, a često su antički motivi imali simboličku ili 

moralizatorsku ulogu. To je bio slučaj i sa iluminiranim 

rukopisom francuskog autora Raula Lefreva iz 15. veka, 

u kome nepoznati flamanski umetnik u maniru viteške 

kulture, ilustruje Herkulesa koji ovde ubija tri nemejska lava. 

63

Sandro Botičeli, Rođenje Venere, 1486. 

Iber Rober, Trijumfalna kapija i pozorište u 

Oranžu, 1787. 


Već na samom početku novog veka i renesansne epohe, došlo 

je do pronalaženja osnovnih uzora iz antike za stvaranje nove 

umetnosti. Pre nego što su majstori ovog vremena poput 

Leonarda, Mikelanđela i Rafaela postavili brojnim potonjim 

umetnicima standarde slikarstva i skulpture tokom dugog 

perioda, Botičeli je, uz Donatela, i njima samima otvorio put. 

Njegova slika Rođenje Venere pokazuje u kom će se pravcu 

kretati čitava umetnost renesanse: teme iz grčko-rimske 

mitologije, antičke proporcije, sklad i simetrija, simbolične i 

alegorijske kompozicije i novovekovna filozofija neoplatonizma. 


Rokoko umetnik, ali donekle i neoklasičar, Iber Rober, voleo je 

da na svojim slikama predstavlja imaginarne vrtove i istorijske 

pejzaže, odnosno pejzaže u kojima se nalazila po neka istorijska 

građevina, obično ona koja je već tad bila prepuštena zubu 

vremena. Za njih danas postoji i izraz „veličanstvene ruševine”. 

Jedna od takvih njegovih slika je i ova koja prikazuje rimske 

ostatke u francuskom gradu Oranžu. U ovo vreme i ubrzo 

potom, fascinacija antikom je ponovo stupila na umetničku 

scenu – ovog puta u neoklasicizmu, proširivši se i van Evrope. 

Đovani Lorenco Bernini, Apolon i Dafne, 1622–25. 

Leo fon Klence, Atinski akropolj, 1846. 


Jedan od najvećih baroknih umetnika predstavio je grčkog 

boga umetnosti i lepote Apolona i nimfu Dafne. Mit o ovom 

nesuđenom paru glasi ovako: Eros (rim. Kupidon) koji je imao 

surov smisao za humor, odlučio je da pokaže Apolonu moć 

njegovog luka, na čiji je račun ovaj često zbijao šale. Ustrelio 

je Apolona, a poznato je da njegova strela kod pogođenog 

izaziva ljubav. U tom trenutku Dafne, koja je tuda slučajno 

prolazila, postala je meta Apolonove ljubavi, ali kako je nju 

Eros pogodio strelom koja odbija ljubav, ona je Apolonu, 

pored njegove silne lepote, nikada nije uzvratila, ma koliko 

se on svojski trudio. Ne mogavši više da izdrži Apolonovu 

ljubav, pažnju, ali i proganjanje, tražila je od oca da je pretvori 

u stablo lovora, što je i bilo učinjeno. Ruke su joj pretvorene 

u granje, kosa u lišće, a telo joj je prekriveno korom – taj 

trenutak je zabeležio i Bernini. Ovo je jedan od onih mitova 

koji pokazuju zašto je antika večna, jer ste sigurno i sami 

doživeli neku Erosovu neslanu šalu. Dobro, niste se pretvorili 

u drvo, ali bilo je trenutaka kada ste to sigurno želeli. 


Tridesetih i četrdesetih godina 18. veka, slučajnim otkrićem, 

počela su iskopavanja Pompeje i ovaj antički lokalitet je 

ponovo ugledao svetlost dana. Od tada pa gotovo kroz čitav 

19. vek, interesovanje za antiku je u navratima ponovo bilo 

prisutno u evropskoj umetnosti, najpre u neoklasicizamu 

18. veka, a onda i tokom mnogih evokacija u 19. veku. 

Fon Klence je bio neoklasični arhitekta, slikar i pisac, 

te njegova preciznost i osećaj za detalj ne čude na ovoj 

rekonstrukciji atinskog akropolja. U prvom planu postavljena 

je atinska agora odnosno trg, iznad koga se uzdiže gornji 

grad sa Partenonom kao jednom od najmonumentalnijih 

građevina tog vremena i ogromnom statuom boginje 

Atine kojoj je grad posvećen. Značajno je to što je Klence 

na ovoj slici naznačio kolorit na fasadama i skulpturama 

atinskih građevina, suprotno viševekovnom mišljenju da 

su one bile napravljene od čistog belog mermera. Tek 

je u 20. veku definitivno dokazano da su one bile u boji. 

64 | DESE(R)T ZA KRAJ 65

Lorens Alma-Tadema, Egipatski žongler, 1870. 

Fotografija: Wikiart 

U akademskoj umetnosti 19. veka, posebno u francuskoj 

i britanskoj (viktorijanskoj) postojali su umetnici koji su 

prikazivali scene iz svakodnevnog antičkog života. To su bile 

žanr scene u kojama su umetnici likove uglavnom predstavljali 

u njihovo slobodno vreme, igrajući tadašnje društvene igre, 

leškareći, uživajući u parnim kupatilima, muzici i dokolici, 

želevši da predstave antiku ne samo kroz mitološke, herojske i 

istorijske teme, kako je to do tad bio slučaj, već kroz najčešće 

imaginaran život običnog čoveka. I to u veoma detaljno 

rekonstruisanom idealizovanom prostoru, usled velikog 

interesovanja za arheološka otkrića 18. i 19. veka. Jedan od 

najuspelijih umetnika ovog žanra bio je Lorens Alma-Tadema, 

na čijoj slici Egipatski žongler vidimo jednu od takvih scena. 


Džon Vilijam Voterhaus, Eho i Narcis, 1903. 

Kao jedan od najvećih umetnika prerafaelitskog bratstva, 

Voterhaus je često pronalazio inspiraciju u antičkim mitovima 

i srednjovekovnim legendama, što je bila odlika i čitavog 

pokreta. Uzor im je bila umetnost srednjeg veka, zbog čega 

ih mnogi često povezuju i sa umetnošću romantizma, ali i 

rana renesansa i umetnost pre velikog Rafaela (otuda i ime). 

Međutim, za razliku od romantizma, umetnost prerafaelita 

trajala je kroz čitavu viktorijansku epohu i bila je u tesnoj 

vezi sa simbolizmom. Na slici Eho i Narcis vidimo kako je 

Voterhaus ilustrovao ovaj mit, koji je zbog ideje o spoznaji 

sebe bio inspiracija mnogim umetnicima kroz istoriju. 

Gustav Klimt, Atena Palas, 1898. 

Fotografija: Wikiart 

Klimtovo stvaralaštvo je pokazatelj da čak i oni koji žele 

radikalno da raskinu sa tradicijom, uvek jednim delom 

moraju da se oslone na nju. Njegova Atena Palas bila je 

simbol secesijskog pokreta, kojim su umetnici želeli da se 

odvoje od tadašnje akademske umetnosti i smatra se jednom 

od prvih u nizu Klimtovih fatalnih žena. Ikonografski, on je 

predstavlja uobičajeno, kao ratnicu, naoružanu kopljem 

sa oklopom i šlemom, ali u drugoj ruci, umesto krilate 

boginje Nike, ona drži figuru Nuda Veritas (Gola istina) 

– simbol i pobedu autentične umetnosti secesionista.. 

Fotografija: Living the Travel Channel 

Benksi, Venera u šopingu, 2009. 

Antika je i danas zastupljena, čak i onda kada treba 

da posluži u svrhe parodije i kritike. Engleski strit art 

umetnik, Benksi, poznat po svojim satiričnim delima 

kojima uglavnom skreće pažnju na savremena politička i 

društvena pitanja, svoju potrebu da ukaže na konzumerizam 

izrazio je kroz skulpturu klasične Venere koja nosi 

gomilu kesa i naočare, očigledno vraćajući se iz šopinga. 

piše: Ana Samardžić 

66 | DESE(R)T ZA KRAJ

Larpurlartizam 

M. Q.

KUŠ! mart 2017

Transform your PDFs into Flipbooks and boost your revenue!

Delete template?

Save as template ?