EGO

036/037 www.ego-magazine.com
da, sada - kada ste pronašli svoj
put, kada dobijate potvrdu da to
što radite znači ljudima, da im
pomaže i da na neki način služite
drugima. Šta je najbolje što ste dobili
od tog čitavog procesa?
S.U: Možda je najveća nagrada upravo
to - ta povratna informacija
koju dobijam od ljudi. Kada vidite
kakva se promena desi u ljudima,
kada pošalju email kako ih je moja
lična priča inspirisala da i oni krenu
da razmišljaju o sebi na drugačiji
način. Ili: kada prođu neki trening
ili radionicu i vidite transformaciju
koja se desi nakon samo dva-tri
dana rada. To je nešto što govori u
prilog tome da sam zaista na pravom
putu. To je jedna stvar. Druga
stvar je to što sam kroz ovaj način
rada promenio sliku koju imam o
sebi, što sam sebi dao dozvolu da
budem ono što jesam. Konačno. Da
radim ono u čemu zaista uživam -
da budem uglavnom sa ljudima koji
žele da rade na sebi, koji su otvoreni.
Da biram na osnovu želje svog srca,
a ne na osnovu mišljenja drugih.
Da živim svoju svoju autentičnost.
Zašto sad spajam ove dve stvari?
Zato što mislim da je za mene upravo
najveća satisfakcija da vidim
da veliki broj ljudi sa kojima sam
radio - počinje da živi na taj način.
To ne znači da oni neće imati neke
dodatne životne izazove, niti da
ih ja neću imati u svom životu, ali
- ukoliko želimo da živimo svoju
Istinu, mnogo ćemo lakše dolaziti
do rešenja za najrazličitije situacije.
EGO: Prirodno bi bilo da svako
ima intuiciju i da kroz taj prirodni
proces, selekcijom informacija,
dođe do toga šta je dobro za njega
- a to se u praksi ne dešava. Iako su
za nama vekovi razvoja, evolucije,
građanin metropole raspolaže sa
mnogo manje intuicije. Kako da
čovek ponovo probudi svoju in
tuiciju? S.U: Fantastično pitanje
stoga što nas vraća na ono što smo
dotakli - šta je intuicija? Kako povratiti
svoju intuiciju? Pa tako što
razvijam poverenje u sebe, razvijam
poverenje u život! Da bih to radio,
ja moram da ostvarujem taj kontakt
sa sobom, da malo više osluškujem
sebe i svoje potrebe. Da počnem
da se prisećam svih tih stvari koje
već znam: ko sam ja? šta ja želim?
na koji način želim da živim život?
Češćim kontaktima sa sobom, barem
15 minuta dnevno da budem u
tihoj komunikaciji sa sobom, bez
reči - sebi dajem dozvolu da budem
u kontaktu sa svojim emocijama.
Da budem povezan sa svojim mislima
na jedan zdraviji način. Što više
sebe osvešćujem, sve mi je i lakše da
osluškujem poruke koje moje biće
ima meni da pošalje. Da bismo razvijali
intuiciju - potrebno je da razvijamo
kontakt sa sobom. Jedino na
taj način možemo da oslušnemo te
poruke i da se ne plašimo da napravimo
određene korake. Svako od
nas je bio u takvim životnim situacijama
kada je apsolutno znao da
nešto ne treba da uradi, ali je uradio
“zato što je morao”. E sada - hajde
da ne uradimo! To je stvar vežbe.
Nije to “sad sam pročitao da treba
da sledim intuiciju” - onda ćemo
da se zbunimo! Jedno je intuicija, a
drugo je moja projekcija. Da bismo
sve te zamke izbegli, potrebno je da
pratimo svoj unutrašnji osećaj, ali i
da vežbamo da snosimo odgovornost
za svoje izbore. Na taj način
vežbamo i drugačije prisustvo u
životu i u toj životnoj kreaciji.
EGO: U knjigama koje se bave
sličnom temom, nalazi se rečenica
sa kojom se možete složiti ili ne:
“ubeđenja su jača nego želje”.
Kako promeniti putanju kojom
vas taj autopilot rutinski vozi uvek
do iste tačke (ukoliko ste nezado
voljni)? S.U: Ja više volim da koristim
izraz “uverenje” umesto
“ubeđenje”. Jer, gledajući koren reči
- u ubeđenju imamo bedu, a u uverenju
- veru! Šta da uradimo kad je to
toliko jako? Mi često nismo svesni
u šta verujemo, nemamo pojma.
Mi imamo utisak da su stvari takve
kakve jesu , a kroz programe, radionice,
najviše ove dvodnevne koje
radim, najveći zadatak je dospeti
do toga koja su to uverenja, šta je to
u šta ja verujem po pitanju ljubavi,
posla, novca, uspeha? Često imam
utisak, a ne bavim se time, ali ako
malo zagrebem - shvatiću: nesvesno
sam preneo neka verovanja o životu
od svojih roditelja, od ljudi sa kojima
sam najviše provodio vremena.
Zato danas, u nekim srednjim
godinama, možemo da zateknemo
sebe kako izgovaramo rečenice koje
nas podsete na naše roditelje, a da
ne želimo da to bude tako. Otkud
to? Godinama se taložilo. Ali ja ne
mogu to da promenim, ukoliko ne
osvestim svoja verovanja. Svako ko
želi da promeni neko polje u kojem
misli da stvar ne funkcioniše,
treba to i da zapiše. Primer: šta ja
to verujem o braku? Kakav su brak
imali moji roditelji? U kakvom se
okruženju krećem - kakvi su brakovi
ljudi sa kojima sam najviše -
stabilni ili se lako završavaju? Da li
verujem da je brak insititucija ili zajednica
u kojoj svako ima pravo da
se razvija na najbolji mogući način?
Šta je ono u šta verujem po pitanju
bilo čega? Kada otkrijem šta je to,
ono što mi pomaže da promenim to
uverenje, to jeste proces, jer - tu su
se neuronske veze toliko prespojile i
napravile neke putanje za koje mislimo
da su nepromenljive. Međutim
- promeljive su! Ukoliko krenem da
vežbam drugačije - da radim afirmacije,
vizuelizacije, različite tehnike
na svakodnevnom nivou
- ja ću uspeti da te neuronske veze
prespojim na jedan malo drugačiji
način. To je ono o čemu u svojim
knjigama priča Louise Hay. I ja sam
čitavu knjigu posvetio afirmacijama.
To su pozitivne misli koje nas
vode u drugačijem pravcu. Zadatak
svake afirmacije je da u našem umu
stvori drugačiju sliku, da stvori sliku
ishoda koji ja želim da imam u
svom životu. Ne sviđa mi se posao
koji radim? Mene u pravcu rešenja
neće voditi ako govorim šta mi se
sve ne sviđa na poslu. AKo kažem
da mi je muka od posla koji radim
- ja i dalje fokus stavljam na posao
koji je takav kakav jeste. Ali ako
krenem da razmišljam da sam sada
spreman za posao u kojem svi moji
talenti dolaze do izražaja, za posao
gde ću moći da napredujem, gde
ću da imam fenomenalnu komunikaciju
sa kolegama, ja počinjem
sebe da otvaram, da u svom umu
stvaram drugačije slike. A te slike
u meni počinju da izazivaju potpuno
drugačiju emociju, a te emocije
mene vode da reagujem na drugačiji
način, što dovodi do drugačijih rezultata.
Prema tome: otkriti uverenja
je jedan od stubova uspeha kada
je bilo koja stvar u pitanju.
EGO: Znači - sudbinu je moguće
promeniti? Ljudi misle da je to
posle 30 ili 40 godina nemoguće...
S.U: Čvrsto verujem u to! Moj život
i moje iskustvo, sve što sam kroz knjige
opisao upravo svedoči o tome -
ja sam bio neko ko je mislio da su
stvari takve kakve jesu, da meni sve
u životu mora da ide na teži način,
to sam imao kao konstantno iskustvo,
zaista! Vožnju sam iz petog puta
položio; glumu sam iz petog puta
upisao; i kada dođem do određenog
uspeha, kažem da je naravno moralo
da dođe sa mukom. Kada sam shvatio
da je to moje uverenje, počeo
sam da radim sa određenom afir
macijom. Jedna od afirmacija koju
sam koristio svakodnevno, mesecima,
bila je: “meni se sve u životu
dešava sa lakoćom i na savršen
način”. To nije bila istina u tom
trenutku! Ali je to bio putokaz za
mene. To je bila slika koju sam ja
svom umu želeo da pošaljem. To su
te neuronske veze koje sam ja želeo
da prespojim, želeo sam da u tom
pravcu idem. To ne znači da meni
sada sve ide lako! Ali, u trenucima
kada se dešavaju određene promene,
a to se dešava svakodnevno, ja sam
otvoren da pronađem lakoću. Čak i
u teškim trenucima, ja gledam kako
mogu sebi da olakšam tu situaciju,
kako da bezbolnije prođem. To ne
znači da neću da imam određena
iskustva koja možda neće uvek da
budu divna, ali znam da neću neprestano
da ponavljam kako mora
da bude teško.
EGO: Koliko je bilo potrebno da
afirmacije počnu da deluju u svesti?
S.U: Meni se to desilo jako brzo. Ja
sam prvi nalet uzbuđena doživeo
gledajući film “Secret” (“Tajna”),
to je bio planetarni hit, kada su
ljudi počeli da pominju taj Zakon
privlačenja. U to vreme sam držao
piceriju, tavorio tri godine, sam, bio
u očaju, u kreditima, situacija je bila
sve gora iz dana u dan. Onda sam
odgledao taj film i shvatio: “jao,
moje misli!” To me je držalo dvetri
nedelje, a onda sam video da se
ništa ne menja. Mešutim, život je
pružio novu priliku i tada u moj
život uđe knjiga Louise Hay i ona
priča o tome kako sam ja doprineo
tome da živim tako kako živim. Tu
se pominje priča o uverenjima. Ona
tu daje neke vežbe. Ja sam krenuo
da sam sa sobom radim te stvari i
krenuo sam da, za sebe, u glavi otvaram
drugačiju perspektivu kroz
afirmacije. Radio sam svakodnevno,
odlazio na probe (radili smo predstavu)
u pozorište pola sata ranije da
bi sam sebi u glavi govorio. Na mene
je to delovalo trenutno. Davalo je rezultate
za nekoliko dana. I to me je
negde osnažilo da krenem dublje da
istražujem tu oblast. Zato sam sada
već godinama u toj priči. Video sam
koliko se drastično stvar menja kada
se posvetimo nekoj drugačijoj perspektivi,
kad promenimo pogled. Taj
napredak je zaista dugo išao. Onda
sam opet imao neki pad, pa sam
se u tom padu setio koliko je bilo
važno da se održim u tom nekom
ipak boljem raspoloženju, da imam
bolji pogled na rešenje i tako sam
sam sa sobom radio.I danas sam sa
sobom radim. I veoma sam srećan
što i dalje imam taj entuzijazam da
verujem da sam krojač svog života i
da mogu da pravim izbore.
EGO: Moderno društvo se bazira
na kontroli, živimo u kulturi straha.
Ljudi žive u strahu od kredita,
od gubitka posla, od prekida veze,
od prerane smrti, od mnogo čega
što ne mora da bude tako. Da li je
strah upozorenje ili može da bude
podsticaj za nove pobede? Kako
treba da gledamo na strah?
S.U: Ono što nama može da bude
konstruktivno - to je da posmatramo
strah kao odskočnu dasku
da napravimo korak dalje. Jedan
od najvećih strahova je strah od
promene. A promene se dešavaju
neverovatnom brzinom. Mi
možemo da provedemo ceo život
vođeni strahom da uradimo nešto, i
da živimo u žaljenju što nismo probali.
Ali možemo i da zaista skočimo
i da zaplivamo. Pa da vidimo gde
nas to vodi. Naravno, ne treba biti
lud u svemu tome pa skakati kada
ne treba da se skoči, ali ne treba
da se plašimo promene. Nekada je
strah samo prilika, gde nas život
malo pogura da iskoračimo iz te