Knjiga PODGORICA.Nemojte mi vise biti prijatelji ne mogu izdrzati.2017. A.Markusa

andrijamarkus

1


ПОДГОРИЦА

НЕМОЈТЕ МИ ВИШЕ БИТИ

ПРИЈАТЕЉИ,

НЕ МОГУ ИЗДРЖАТИ

1


Библиотека

НАУКА И УМЈЕТНОСТ

ПОДГОРИЦА

НЕМОЈТЕ МИ ВИШЕ БИТИ ПРИЈАТЕЉИ,

НЕ МОГУ ИЗДРЖАТИ

Андрија Маркуш

Издавач

АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица

За издавача

Андрија МАРКУШ, извршни директор

Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ

Штампа

„АП ПРИНТ“, Подгорица

Тираж 200

ISBN 978-9940-695-10-1

2


Андрија Маркуш

ПОДГОРИЦА

НЕМОЈТЕ МИ ВИШЕ БИТИ ПРИЈАТЕЉИ,

НЕ МОГУ ИЗДРЖАТИ

Јул 2017.

3


4


УВОД

Покушавамо да разумијемо нечујни говор пострадале Подгорице,

која је након насиља над њом, након потонућа наставила да тоне

и послије те 1944. године.

Дављеник се хватао за сламку, умјесто за друга. Сламка је

била довољна да се у једном виду сачува, јер је Подгорица прешла у

бестежинско – узвишено стање, остајући тешка срцу, које је носи.

Сламка је била довољна да се сачува бар њена прича у причи – јауци,

мјесто ријечи, које нам те 1944. године Англоамериканци бомбама

испричаше, који нам се представише као пријатељи, залуд наше: Немојте

нам више бити пријатељи, не можемо издржати... Тај дио

нестајања Подгорице представљен је у поглављу „I“ ове књиге „Пријатељи

као непријатељи, а непријатељи као пријатељи“.

Све се поновило кад су нас исти пријатељи бомбардовали

1999, које је у поглављу „II“ „Бомбардовање ’Милосрдним анђелом’

из хуманитарних разлога“.

У поглављу „III “ „Мостови спајања и растављања“, представљено

је како су судбину људи дијели и мостови, са сличном тугом,

гдје је један мост живио кратко као лептир (кратко од изградње до

рушења) – „погинуо као дјечак“, да би се и преко њега прилеглог у

води прелазило: мртав да је жив. Други „Мост бигамист“, није са

обале на обалу, но спустио се доље – при води да са њом плови, час

са једном, час са другом ријеком – на њиховом ушћу. Ту је и Мост у

Мурину, који је колатерално страдао, јер су НАТО авиони гађали дјецу

на њему, те срушили мост... Мостови у раскораку: Савладаћемо

препреке које нас дијеле, а потом савладаћемо и једни друге.

А како је нестали – потонули град наставио даље да тоне, након

ових рушења, види се у поглављу „IV“ „Непријатељи у нама самим“.

Поглавља III и IV, преко изабраних објеката, истовремено

представљају овај град – развијених сусједских односа – са основним

карактерима, који нестају почев од 5. маја 1944. затирано од пријатеља

као непријатеља, све до данас – до нас самих себи непријатеља.

Аутор

5


6


БОМБАРДЕРИ КРАЉА ПЕТРА ИЗНАД ПОДГОРИЦЕ

НА ПУТУ ЗА РУМУНИЈУ

Маршрута по којој су, током рата, англоамерички авиони

летјели преко Подгорице на путу за Румунију, да тамо бомбардују

нафтне изворе, које су Њемци користили, била је дуго за

све нас у Црној Гори и у Србији линија – прелет наде у ослобођење.

А била је и значајан свједок историје, који је плански

скриван од једнопартијских историчара за пожељну слику, а не

ону која је била. Потом су и историчари новијег доба, иако без

ранијих стега, иако у идеалном времену (кад се историја охлади

највише пече) пропустили да се врате на то небо да би се на

земљу спустили.

Није овдје ријеч само о 500 авијатичара које су четници

Драже Михаиловића спасили након обарања авиона на тим прелетима,

који су се срећно кућама вратили и послије рата у Америци

формирали удружење спашених авијатичара, који су били

Дражи Михаиловићу захвални, чему се, посебним признањем,

придружио и амерички предсједник.

Овдје је било потребно прикупљати и другу грађу, јер

историчар не може да пише о нечему за што нема података. А

данас нико то не финансира.

7


Сасвим случајно дошао сам поводом овог до важног податка.

Случајно, као приликом писања књиге – поеме о Пушкину,

кад сам, изучавајући његов живот, дознао да је његовој сахрани

Његош присуствовао, а да то ни Његош није знао, о чему

свједоче тада присутни калуђер Генадије и књижевник Тургењев.

То је сада Црној Гори и Србији било непознато, иако је било

негдје, гдје је требало доспјети, записано.

Краљ Петар је у Другом свјетском рату, по оскудним

материјалним могућностима, желио да Југославију представи

као савезника, а себе као њеног краља, те је поред његовог истицања

да у земљи има покрет отпора, желио да представи и своје

авионе. Своје авионе са Србима као посадом, који ће са англоамеричким

бомбардовати Њемце. У ту сврху купио је пет авиона

које је придружио савезничким.

Ја сам давно имао прилику да разговарам са једним од

авијатичара ових авиона.

Тадашње постојање тих авиона, може се провјерити у

документацији савезника или краљеве породице. Ево како сам

обезбиједио везу са тим пилотом:

Моја тетка по оцу – Даница, удата Стаматовић, живјела

је у Лос Анђелесу, гдје је живио и овај авијатичар. Они су се често

виђали у српској цркви. Нажалост, нијесам му упамтио име

Даница је искористила прилику да он, кад је ишао у Србију

на виђење са својим, сврати и код нас у Подгорицу и исприча

како тамо Даница живи.

Тада ми је овај човјек испричао да је у склопу посаде

авиона био у ескадрили која је прелијетала Подгорицу до нафтних

извора у Румунији – ишао је поменутом маршрутом. И, веома

интересантно: казао ми је да су сви англоамерички авијатичари

који су летјели у истој ескадрили, природно, добили војне

пензије, сем њих у пет краљевих авиона. Америчка власт сматрала

је да би то требало да им Југославија обезбиједи.

8


Тако, вријеме формирања наше ослободилачке авијације

потребно је рачунати од времена укључивања ових авиона, а не

од, неколико година касније, времена кад су партизани од Њемаца

заробили неколико авиона.

То значи да ће, припадањем ове авијације краљевом покрету

отпора, доћи у том дијелу до правилнијих подјела заслуга

у отпору окупатору – да се подијеле заслуге као и обострано велике

грешке, гдје су Титове имале приоритет да се сакрију, као –

кад су, под његовим инструкцијама, беспотребно бомбардовани

Подгорица, Београд и други српски градови.

Сада се откривају документи о тим Титовим авиоактивностима

кад је бомбардован наш народ, а тако се откривају и активности

краља Петра, који је бомбардовао непријатеља, што

није исто. Међутим, историчари морају да имају исти независан

суд, служећи времену као мајсторском решету.

9


10


I

ПРИЈАТЕЉИ КАО НЕПРИЈАТЕЉИ

И НЕПРИЈАТЕЉИ КАО ПРИЈАТЕЉИ

11


12


Ко је преживио, причао је,

али није било града да слуша

Савезничко бомбардовање Подгорице

у Другом свјетском рату

СИЛА БОГА НЕ МОЛИ

Поједини савезници, који су одлучили да се Подгорица сравни са земљом

не представљају њихов народ да би се он оптуживао. Њима,

што су говорили да су нам савезници и пријатељи, по сто пута требало

је рећи: „Не будите нам више пријатељи, не можемо издржати.“

Бр. 1 наставка фељтона „Дана“,

27.11.2005, А. Маркуш

Видјећемо како човјек од најгорег може да доживи горе,

и како, бјежећи од непријатеља, гдје су га сати дијелили од

смрти, може да дође до пријатеља, који су му удесили да га, мјесто

сати, минути дијеле од смрти!

Ђоко Дрецун и његов брат Михаило у Другом свјетском

рату, на крајње чудан начин пролазили су кроз иглене уши

од скадарског логора до Подгорице. На почетку, нашли су пријатеља

у непријатељу. Био је то њемачки војник – Аустријанац,

који им је помогао да прођу ограду затвора у Скадру.

Тек што су се дохватили слободе, сретоше, на заобилазном

путу предграђа, пријатеље (како су рачунали), који им на

српском објаснише да су из Југославије дошли у Албанију. Али,

13


још горе, рекоше, јер су били колаборанти, да је за њих двојицу

стигао крај – да за то броје сате, а не дане.

И тако, бројећи сате, на повратку с њима (ка логору или

негдје гробу) наиђоше на Њемца, којег Ђоко и његов брат бржебоље,

уз Божју помоћ, претворише у пријатеља... Једино од нашег

човјека никад не можеш направити нашег.

А Њемац је без „преправке“, од старта био наш – наш

фолксдојчер из Војводине, којему објаснише да они ноћ неће дочекати

живи ако их од тих људи не спаси.

Само се Црногорцу може десити да добије окруњеније

од окруњеног – да га глава, на коју до тада није рачунао, заболи

од задовољства. Ризикујући свој живот, фолксдојчер им је удесио

да са скадарског аеродрома, њемачким камионима, који су

превозили војнике, с њима, једни до других – Црногорци и

Њемци, дођу до Подгорице.

Њемци су колима ишли да се боре против својих непријатеља

– партизана, коју су далеко, а не тако близу као што су

међу њима Ђоко и Михаило... Уосталом, све је било збркано што

се тиче растојања, пријатељства и непријатељства, између којих

је, за њих двојицу судбина плела чудно плетиво – само да не буде,

Бога су молили, кратких рукава.

Стигли су у Подгорицу ујутро у четири сата, 5. маја

1944, и зауставили се испред Сахат куле, кад је била прилика да

се испрсе пред својим Подгоричанима, јер су се, рекло би се, ћирибу-ћириба,

авантуристички изашли из њемачких камиона.

Али, они су тада изненада постали мањи од макова зрна, без покушаја

да, као што су урадили њемачки војници, изађу из камиона.

Остаће ту, закључили су, само да их, у каквом неспоразуму,

не врате за Скадар. Плашили су се у свом граду више но у Скадру,

јер је још био полицијски час.

Тек по завршетку полицијског часа отишли су кући,

гдје су изненадили и неизмјерно обрадовали укућане.

14


Подгорица почетком 1944. нестала потом у једном дану 5. маја 1944.

„Двотрупац“ – бомбардер

15


Прве акције на рашчишћавању рушевина

16


Ни сјели нијесу, а морали су са осталим мобилисаним

мушкарцима од 16 до 55 година, као у логору, да копају ровове

правећи заштиту од бомбардовања, како су им Њемци објашњавали

– заштиту од савезничких авиона. Њемци су их као непријатељи

узели у заштиту од савезника – од њихових авиона, што

нико није вјеровао.

Сила Бога не моли, те је копање трајало од 7 до 10 часова,

са договором да се у 16 настави. Копали су канале испред

Основне школе, на мјесту садашњих зграда Републичке Скупштине

и, до скоро, Извршног вијећа.

„Исто као Њемци“ – прича ми Ђоко Дрецун – „што нам

по доласку из Скадра, нијесу дали да сједнемо, тјерајући да копамо

канале, ни пријатељи Енглези и Американци нијесу дали

да се, уморни од путовања и копања, наспавамо на веранди гдје

смо легли.“

Ђоко Дрецун

Зачас су прешли од оног „у сну“ до „ни у сну“. Авиони

су их пробудили у 13 часова и 10 минута, којима је народ, као

пријатељима, махао, што су увијек чинили кад су преко Подгорице

прелијетали до нафтоносних извора у Румунији... Тек кад

су од Дајбапске горе чули прве детонације, свако је побјегао куд

је прије могао, схватајући да је пријатељство враг појео.

17


САВЕЗНИЦИ ПРИПРЕМИЛИ

КРВАВУ „СЛАВУ“

У првом савезничком бомбардовању

десет одсто Подгоричана погинуло је...

А народ се спремао да сјутрадан прослави Ђурђевдан

Бр. 2 наставка фељтона „Дана“,

28.11.2005, А. Маркуш

Били су преварени од савезника, кад су их раније лецима,

а исто тако и преко Радија „ Лондон“ обавјештавали да се

при евентуалном бомбардовању склањају са периферије гдје је

непријатељ – да иду на трг. Они су потом управо град и трг највише

бомбардовали. То је трајало мјесецима – још 72 пута а да,

практично, никакву штету нијесу непријатељу направили. Само

је у овом првом бомбардовању десет одсто Подгоричана погинуло...

А народ се спремао да сјутра прослави Ђурђевдан. Савезници

су, не случајно, припремили крваву „славу“ прије славе.

Ђоко и Михаило у „земљу да пропадну од чуда“, скочише

у дворишни ров, ископан још 1941-е. Други брат са мајком,

немајући кад и куд, склонише се у оближњи пољски нужник.

Трећи брат био је изашао у центар града, реко би се – рај, али не

на овом, него на оном свијету, који су им намијенили савезници.

Двије сестре отишле да беру дрва на Мало брдо, да подложе ватру

на огњишту, а сада, на повратку виде да Подгорица кључа.

Трећа сестра била је код тетке у Новој вароши, која је брзо постала

Бивша варош. Отац отишао у комшилук – сви на шест

страна, а у истом паклу, паклу савезника, у ситуацији да је ријетко

која породица прошла да јој тада нико није погинуо. Бомбе од

250 до 2500 килограма падале су свугдје около.

Небо се измијешало са земљом. Митраљирајући, ловач-

18


ки авиони су се спуштали ниско, а Подгоричани, који нијесу били

затрпани, или негдје безбједно склоњени, понегдје летјели су

и к небу... На телефонским жицама између два стуба остао је,

примјер, да виси леш професора подгоричке гимназије, а у дворишта

долетјели су лешеви ко зна одакле којег Подгоричанина,

или неког што је управо тада дошао у Подгорицу. Тако: „... на

’кревету’ њихове лозе лежало је мртво мушко тијело, без и једне

ране на њему. Било је то тијело трговца Луковског, чешког Јевреја,

кога је ваздушни притисак бацио стотинак метара од мјеста

у коме се налазио, здравши са њега одјећу и обућу“. Те примјере

(по ка зивањима Подгоричана) биљежи Коста Чакић. Биљежи

и ријечи Рајка Кековића о ноћном бомбардовању: „Убрзо,

близу нас тресну бомба и моју мајку, као да је перце, ваздушни

притисак подиже увис и тридесетак метара од мјеста гдје смо се

затекли тресну о земљу. Све до своје смрти, прије десетак година,

у прсима је осјећала тегобе од снажног удара ваздушног

притиска.“

А само до који минут прије, груди су јој се надимале од

пријатне помисли на западну демократију и слободу, која је до

ње стизала са Радија „Лондон“. Стизала је до ње и у сновима о

лету до тих земаља, што је бомбардовањем сведено на „лет“ од

тридесет метара и бол у грудима, касније и уз нова радија –

„Глас Америке“ и „ Слободна Европа“. Летио је и остали народ,

„летио“ 1999-е избјегличким путевима без повратка.

Тек што мало стаде (док су се авиони окретали, да зло

дах ухвати, између два таласа бомбардовања), Ђоко и Михаило

побјегоше под пећине дубоког корита Рибнице, одмах уз ограду

дворишта њихове куће... Некад, можда, не би бјежали, али су тада

осјећали да су на нишану.

Који минут послије, бомба, која је пала на велику зграду

Монопола дувана са друге стране ријеке, удаљеног око 200

метара, подигла је у ваздух огромни камен – приближно 100 килограма,

који је под притиском долетио тачно на ров гдје су се

били претходно склонили, потпуно га затрпавши земљом.

19


Камен и они, за њихову срећу, на путу су се мимоишли...

Неко чека да зло дочека, или да га у непрецизном нишањењу

промаши, неко за злом трчи, а за неким зло иде брже но

што он измиче.

У два судбоносна дана, почев од оног у Скадру, на Ђока

и Михаила био је упрт неки чудан прст, од чудне руке, за коју

нијесу знали да ли јој је средњи прст повијен – да га одмјери

свима који су се на њих намјерили.

Чим је престало бомбардовање, њихова мајка је престрављено

дотрчала до рова гдје их је оставила, убијеђена да је

остала без својих синова. Кукала је зашто су из Скадра дошли,

дошли из незнана у цик зоре, дошли да мајку обрадују, а оно, пожурили

да на кућном прагу погину.

*

До данас 2017 – кад се објављује ова књига – прошло је 12

година од 2005. године, откад ми је др Ђоко Дрецун (поред др Миленка

Лаиновића, Драгутина Дада Ђуровића и других) испричао

чудне доживљаје и игре судбине током бомбардовања Подгорице,

које сам, са доље ширим представљеним те катастрофе, те исте године

објавио као фељтон „Дана“. Изузетно гостољубиви и доброћудни

др Ђоко Дрецун – „доктор за рибе“, како га је народ популарно

звао, који је први у Црној Гори започео, и у томе узнапредовао,

са научним узгојем пастрмки, умро је 5. маја 2014. – на дан

бомбардовања Подгорице на седамдесетогодишњицу 5. маја 1944.

Ђоко је био изузетак да се тешко може наћи још ко такав, такве

природе као он – у лику типичног старог Црногорца, који уз огњиште,

уз вериге, у дугим зимским ноћима током сједника, сатима

прича млађим о мукотрпном раду и ратовима, гдје само његова велика

библиотека открива да је и научни радник, као и да је пожељни

и позвани учесник разних симпозијума. Значи: Ђоко није био

како изгледа – не као народни гуслар испод гусала окачених о зид.

Њих је препуштао вичнијим, све дарујући озбиљним разговорима,

или којом подгоричком шалом да кога окуражи – развесели.

20


Зграда Монопола дувана послије бомбардовања

Овдје је погинуло око 30 људи.

Угао Балшића и Новака Милошева

21


ПОГИНУЛА ВЈЕРА У ПРИЈАТЕЉЕ

У окрутној судбини, умјесто да се оствари што су

савезницима тада говорили: „Вода их однијела“, брзо почеше

водом Рибнице да плутају лешеви надути од детонације.

А понадали су се да су се под пећинама избавили

Бр. 3 наставка фељтона „Дана“,

29.11.2005, А. Маркуш

У пећини, гдје су се склонили, као и у свим другим пећинама

Рибнице и Мораче, крцатим народом, одвијала се драма,

за коју су се постарали савезнички бомбардери и ловци.

Негдје су људи бомбама затрпавани дубоко у пећина, а

негдје су их ловачки авиони, спуштајући се у корито ових ријека,

митраљирали... Савезници су тако „улазили“ у душу пријатеља

– Подгоричана да виде коме су аплаудирали на небу, у чије

су се избављење надали.

У окрутној судбини, умјесто да се оствари што су савезницима

тада говорили: „Вода их однијела“, брзо почеше водом

Рибнице да плутају лешеви надути од детонација. А понадали су

се да су се под пећинама избавили.

Недалеко, из једне пећине Мораче, код ушћа Рибнице

(биљежи Коста Чaкић), склоњени људи дозивали су човјека на

другој обали, гдје се затекао незаштићен – на мјесту гдје је сада

Хотел „Подгорица“. Казивали су му да је испод њега пећина – да

се ту склони. Али, у том тренутку, његови добротвори што су га

учили, памти тај човјек, бивају потпуно затрпани у пећини од

бомбе која је, док су разговарали, пала на њих.

22


Морачке пећине

Под пећинама 1944. породице Лаиновић, Прелевић, Божовић и Николић.

Лијево Миленко Лаиновић, данас стоматолог

23


Ђоко и Михаило склонили су се у пећину испод које је

( на истој обали) био млин звани „Бања“, власника Радуловића

из Комана, чији је главни млинар тога дана вјеровао савезницима.

Он је, за разлику од осталих, стајао на вратима млина посматрајући

авионе, док у кориту ријеке није експлодирала бомба

усмртивши га облутком, који се под притиском дигао. Детонација

је потпуно разнијела дрвену бараку, која је ту, под пећинама,

Њемцима служила као радио-станица. Нико други, ни од њих ни

од Њемаца, није погинуо... Погинула је вјера у пријатеље, која је

до данас остала несахрањена.

Савезници су се постарали да то не остане незапамћено,

те су нас 1999-е подсјетили „хуманитарним бомбардовањем“ које

је трајало 78 дана. Нијесу били сигурни, према расправама које

смо водили, да ли су нас први пут бомбардовани 72 или 78 пута,

те су, за сваки случај, то урадили 78 пута. То посљедње бомбардовање

назвали су „Милосрдни анђео“, што и пристоји од

„анђеоских пријатеља!“

Током Другог свјетског рата спасили смо преко 500 савезничких

авијатичара, који су се падобраном спустили из погођених

авиона на путу до Румуније. Око 500 спасили су, по евиденцији,

четници, а вјероватно неки број и партизани. У Америци

је послије рата постојало удружење тих спашених авијатичара,

из захвалности четницима, којима је предсједник Америке

одао признање за то. Крај рата је био ту, и више им нијесмо били

потребни, ни за авијатичаре, ни за друго.

Престанком бомбардовања, Ђоко и Михаило враћали

су се кући. Задржали су се код оближње порушене куће Ђуровића,

гдје су (помогнути другим људима) извукли из рушевине живе

и здраве четворо дјеце са мајком, који су тражили помоћ... То

вријеме, колико су се задржали, било је веома дуго за већ окупљене

Ђокове родитеље, који нијесу могли да вјерују да су им

синови остали живи.

Иако је њихова породица тога дана била на шест мјеста,

24


сви су прошли без повреда, као и током додатна 72 савезничка

бомбардовања. Прелазили су од, наизглед, неизмјерне несреће

до неизмјерне среће, од непријатеља као пријатеља ка пријатељима

као непријатељима, ка Енглезима који су их „ослобађали“

од њих самих.

25


БАЦАЛИ „НАЛИВ-ПЕРА“

ДА ОБРАДУЈУ

Данас осамдесетогодишњи Подгоричанин прича како су га

Њемци 1944. нехотице спасили од бомбардовања у Никшићу, јер

су га одвели на присилни рад у Њемачку

Бр. 4. наставка фељтона „Дана“,

30.11.2005, А. Маркуш

Несрећа и срећа браће Дрецун смјењивале су се у кратком

року на два мјеста – у рову и у пећини, а код њиховог рођака

Митра, то је било на једном мјeсту, на тргу гдје су их са преваром

упутили Енглези.

Митра је бомба земљом затрпала, да би одмах затим поред

њега пала друга, која га је из земље избацила и тиме сачувала.

Можемо ли сада рећи да је прву бомбу бацио непријатељ

Енглез, а другу пријатељ Енглез и да је просјек – Енглези су

пријатељи?

Енглези су, чак, даље отишли, нудећи нам у тој несрећи

срећу, да би је завршили несрећом. Из авиона су бацали наливпера

да обрадују, да би, чим се отворе, експлодирала, јер су то

биле темпиране бомбе. Правили су нам сотонске ђердане и црне

дјевере уцрно завијене младе, у низу: несрећа – срећа – несрећа.

Овакве игре несреће и среће биле су и по другим нашим

мјестима, такође бомбардованим, гдје су пратиле наше људе,

ако су се куд запутили. Данас осамдесетдвогодишњи Подгоричанин

прича како су га Њемци 1944-е спасили од бомбардовања

у Никшићу; спасили су га нехотице, одводећи на присилни

рад у Њемачку.

26


На пролазу кроз Београд бјежи, остајући ту да живи

илегално.

Њемци нијесу, на путу од Никшића до Београда, довољно

водили рачуна о њему – да им не побјегне, али зато су Енглези,

сотонски вођени, били упорни – да он у Београду доживи

што је избјегао у Никшићу.

Кретао се улицама града са другом, и петнаест минута

пошто су се раставили, одлазећи свако свом стану, наступило је

бомбардовање. Био је Ускрс, што значи да су Енглези и ту, као у

Подгорици, водили рачуна о нашим вјерским празницима – о нашој

окренутости Богу.

Након престанка бомбардовања, видјевши да је много

страдао Котеж-неимар, гдје је живио његов друг, промијенио је

правац, кренувши према Котеж-неимару да види шта се са њим

и његовом кућом десило.

Тамо је нашао срушену кућу. Само су остала подрумска

врата. Почео је лупати у врата дозивајући га. Чуо је одговор:

„Помози!“

Нити му је казивао ко је (није имао кад), нити је то његовог

друга интересовало, само да се избави.

Никако није могао да отвори врата притиснута блоковима,

иако је свом снагом ударао у њих, те је позвао присутну

ужурбану Недићеву полицију, која је на околним мјестима имала

пуне руке посла. Викао је: „Овдје је један генерал, спашавајте“,

јер је рачунао да ће их тако скренути да му из рушевина извуку

друга, иначе никад не би дошао на ред.

Чим су се упутили према мјесту које им је показао, побјегао

је, знајући да ће га, и без те преваре, ухапсити као илегалца.

Никад више није видио овог свог друга, за којег је послије сазнао

да је остао жив, али, сигурно, да тај није дознао чијом заслугом.

27


Срушена у првом налету Џамија Главатовића

Немањина обала са страдалим Хотелом „Европа“

28


Његов друг је, за разлику од осталих о којима пишемо,

имао пријатеља у пријатељу. Али, имао је и пријатеља у непријатељу

– у љотићевцима, иако нехотице.

Избјеглице из Пећи нијесу могле на сличан начин – сељењем

(ка о овдје од Никшића до Београда) да сачувају главу,

већ су, по казивању Владимира Радомана, страдали од првих

бомби које су пале, страдали у објекту који је био у близини садашњег

Хотела „Подгорица“ (К.Ч.)

ЊЕМЦИ БЕЗ ГУБИТАКА

Већина Подгоричана није видјела да је који Њемац погинуо

од бомбардовања, те је владало мишљење да их није ни било.

Гојко Мартиновић, сада деведесетогодишњак, каже да је болница

била са друге стране улице гдје му је кућа, те да којег ту донијетог

или рањеног или погинулог Њемца није видио.

Тако је говорио и мој отац Велиша, који је могао то да зна,

са кућом у Момишићима са десне обале Мораче.

Али, отац је дознао преко брата од тетке Савића Аћимића

за једног рањеног, али не директно од бомбардовања, него послије

– непажњом: Пошто су одлетјели енглески авиони, он је

узео је неко лажно налив-перо избачено из авиона, које му је у

рукама експлодирало. То налив-перо, као скривену бомбу, Англоамериканци

су били намијенили Подгоричанима, а не Њемцима,

јер је њима било све записано – да ништа налив-пером не

дописују: дошао им је крај од истока, од Стаљинграда, гдје су им

се кола сломила. Тешко рањени Њемац, јаукнуо је, јер је без оба

ока остао, али само док му је старјешина подвикнуо да се достој-

29


но понаша као војник. И стварно, били су толико дисциплиновани,

да је овај истог момента престао. Пребацили су га авионом,

сигурно у Њемачку. Ако није спасио очи, спасио је главу искључујући

се из даљег ратовања... На почетку рата Њемци су изгубили

вид, а послије очи.

Њемци су се били професионално добро заштитили у рововима,

нигдје на једном мјесту, јер ту није било фронта, те је неко

од њих могао да погине само случајно. Тако, безумно је било да

се читав град уништи због незнатног броја Њемаца.

Исти случај је био, што се тиче њихових никаквих губитака,

и касније 19. децембра 1944. код ослобађања Подгорице, коју

су Њемци напустили без борбе и жеље да је задрже, због бројних

пораза од Руса на истоку и савезника на западу... Све је било ријешено,

све јасно, да је за Њемце био само избор да се што прије

предају савезницима, а не Русима, којима су многа зла направили.

У Подгорици, у вријеме повлачења Њемаца, погинуо је један

Њемац, фотограф, који је застао за јединицом, која се повлачила.

Застао је да сними челични мост који су срушили за собом,

који се налазио на мјесту садашњег Моста Блажа Јовановића.

Срушен, скрхане жељезне конструкције на дну бистре ријеке,

мост је позирао Њемцу, а Њемац нишанџији са друге стране

обале, који није предвидио да ће нам најбоље фотографије оставити

управо Њемци.

30


РАДУНОВИЋ ПОГИНУО

ДОК ЈЕ ОРАО

На 50 метара од мјеста гдје је пала бомба био је отац Драгутина

Даја Ђуришића, који је дотрчао до Радуновића, али узалуд.

Ту је рањен и Драгутинов стриц Мића Лукин Ђуришић,

који је са парчетом бомбе, који му је вирио из леђа,

отишао до болнице да га изваде

Бр. 5. наставка фељтона „Дана“,

1.12.2005, А. Маркуш

Тешко су Подгоричани могли да прихвате – „скувају“

такве савезнике, такве пријатеље као што су били Енглези и

Американци у Другом свјетском рату, који су их 72 пута бомбардовали

да је Подгорица страдала попут Стаљинграда. Није су

могли да их „скувају“ ни у шпорету Раде Вујошевић „на чијој

плочи је“, како каже Рада, „зјапила повећа рупа, настала од удара

митраљеског зрна испаљеног из авиона“. Та рупа, каже Рада,

„није сметала да се добрих 30 година послије тога служимо тим

истим шпоретом“ (забиљежио К. Чакић).

Служила се тим шпоретом, који је истовремено био

успомена на Енглезе. Служили смо се и ми истим пријатељством

наредних 55 година до истог резултата – 1999-е, кад су нас поново

бомбардовали, како су казали, из хуманитарних разлога.

Много је наших градова, од Подгорице до Београда, које

су Енглези на овај начин усрећили, за које знају и из бројних

чланака које смо потом, више од 50 година писали.

Ако им је то до уха дошло, није до срца, што не би било

да смо, случајем, писали о страдању домаћих животиња, за које,

као њихови пријатељи, имају бројна удружења. Управо због тога

– да дознају Енглези(!), нешто ћемо рећи како су од бомбардовања

страдале домаће животиње, да код сљедеће прилике „показивања

пријатељства“ имају више разумијевања: да се смилују ако

не на људе – на животиње.

31


Вучедолска улица са Апотеком Војводића

Пустош од бомбардовања. Центар града, гдје су савезници савјетовали да

се склонимо. Цетињска улица и Пијаца

32


Авиони су, како смо на почетку казали, дошли преко

Дајбапске горе, гдје су и прве бомбе бацили. Прва је пала, што је

гледао, и што ми испричао Драгутин Дајо Ђуришић, поред врха

ове горе, званог Чардак, а затим у подножје гдје је усмртила

Панта Милутиновог Радуновића док је орао, који је, вјероватно,

прва жртва у Подгорици. На 50 метара био је удаљен његов

отац, који је дотрчао, али узалуд. Ту је рањен и Драгутинов

стриц Мића Лукин Ђуришић, који је сам, са парчетом бомбе који

му је вирило из леђа, отишао до болнице да га изваде.

Бомба што је усмртила Панта Радуновића, усмртила је

и његовог коња којим је орао.

Поред свега што смо казали, и што ћемо још казати, ми

ћемо, почев од тог коња и тих магаради на небу, нешто говорити

и о страдању домаћих животиња, које је истовремено прича и о

несрећи, негдје срећи у несрећи наших људи, који су се ту затекли.

Примјери су узети из разних казивања грађана о бомбардовању,

која су нашла мјесто у књизи „Пакао над Подгорицом“

(1999) Косте Чакића, који се сада обједињују по логици нелогике

догађања.

Тада су Енглезима и људи, и животиње били исто.

Још шестог априла 1941. године, у току италијанског

бомбардовања, Павка Мугоша је на Сточном пазару држала на

вези овна. Том приликом бомба је разнијела овна да јој је само

веза остала у руци, од којег се догађаја дуго није опорављала.

Потом, ни Енглези на том мјесту, по сјећању тада петогодишњег

Дарка Тупоње, нијесу боље поступили. Бесомучно су у јесен

1943. бомбардовали Сточни пазар, из којег се Дарко спасио провлачећи

испод жичане ограде кроз рупу коју је ту једно прасе

ришкајући прокопало.

33


СПАС ТРАЖИЛИ ПОД ПЕЋИНАМА

У ноћи уочи 5. маја, многи пси су злокобно завијали, што је

такође сматрано лошим предзнаком, а тек послије бомбардовања

града о томе се причало међу избјеглим становништвом

Бр. 6. наставка фељтона „Дана“,

2.12.2005, А. Маркуш

Већа би корист била да су черчиловци дошли као свиње,

да, као пријатељи, прокопају пролаз испод ограде. Можда би

са тим пролазом и Павкин ован био спашен, да овце око њега радосно

блеје – Блеру за примјер, који нас је 1999-е опет бомбардовао...

Овако долазимо до још једног закључка: свиња као пријатељ

за примјер пријатељу као непријатељу.

Некад ни свиња, ни кокошка, ни још шта крупније, не

може да нам помогне кад се заинатимо: „Тако је једна породица

од својих комшија сакрила да је тог јутра, у саму зору, њихова

кокошка у неколико наврата закукуријекала, што је, по старом

вјеровању, био лош предзнак, па су кокошку одмах заклали. Неколико

сати касније њихова кућа је сва претворена у гомилу рушевина.

На срећу, укућани су, јер их је нагризла сумња о могућој

несрећи, били напустили град и склонили се код рођака на

селу“ (К. Ч.).

Они су за себе послушали кокошку, а за комшије (да им

не науди) заклали су је, гдје ни кокошјом чорбом нијесу пропустили

да то забиљеже...

Тако је прошла кокошка која је жељела да одједном

снесе два јаја, претјерујући са пријатељством. Рим су спасиле гуске,

а Римљани су то прославили печеним гускама.

34


Зграда Царинарнице, послије ТВЦГ, сада Привредни суд

Рупа у зиду од „спитфајеровог“ топа. Очигледно да ту нијесу

били Њемци, поготову не на спавању. Улица Марка Миљанова

35


Од пернатих створова који су предсказивали несрећу,

то је, по казивању Дарка Тупоње, урадио и голуб: „Неколико дана

прије петог новембра у нашу кућу долетје голуб. Ми срећни и

задовољни због тога направисмо му кућицу. У то неко од пријатеља

дође код нас и кад га видје рече да голубови не доносе срећу.

Он је, изгледа, није донио“ (К. Ч.).

Ни пси нијесу заостајали (упозоравајући на псе на небу):

„У ноћи уочи петог маја многи пси су злокобно завијали,

што је такође сматрано лошим предзнаком. Тек послије бомбардовања

града о томе се причало међу избјеглим становништвом“(К.Ч.)

Интересантно предсказање, које подсјећа на оно што је,

у облику крста, имао Свети Јован Владимир, испричала је Света

Дмитровић: „Уочи тог крвавог догађаја тетка Радуша је уснула

ружан сан. Ујутру нам га је у најкраћим цртама испричала. Како,

извише Подгорице лебди велики црни крст. Њен коментар је

био: ’Богами се плашим да се неко тешко зло не сручи на Подгорицу’“(К.Ч.).

Поставља се питање: ко је и шта узео из Павкине руке,

не да би узео, но да би дао, а исто тако и ко је петогодишњег

Дарка довео до безизлаза, да би му потом отворио излаз, прокопавањем

уског пута – пута спаса?... Сигурно је само да они горе

нијесу били дјелиоци среће.

Убијајући људе, Енглези су у Подгорици убили и двије

њемачке домаће животиње, које, природно, нијесу знале чије су

да би дезертирале... Владо Вучевић, сјећајући се бомбардовања

петог маја 1944-е, прича: „Потрчах према оближњем каналу – и

у њега се склоних. Први талас авиона је прошао. Подигох мало

главу и спазих њемачка запрежна кола са цистерном за воду, коју

су вукла два коња. Цистерна је пуњена водом из Рибнице.

Бомбе су поново почеле да експлодирају. Једна паде у меку земљу

у близини цистерне и ја видјех како земља затрпа коње. Њемац,

који је био коњоводац, склони се у оближњу пећину. У то

36


бомба погоди кола са цистерном и раскомада их на хиљаде парчића.

Са њима, наравно, и коње!“(К.Ч.)...

Испробани начин са подгоричког трга, да једном бомбом

затрпају, а другом открију, овдје није успио, а можда су наши

„пријатељи“ рачунали да коњи неће издржати то што су нама

спремили, те су коње убили из хуманих разлога.

Бјежећи од Енглеза, Подгоричани су под пећине Рибнице

и Мораче одводили и домаће животиње да их сачувају, гдје

су, у неким случајевима, и горе пролазили... Да су нас Енглези

чували као ми стоку, преживјели бисмо. Њемачке војнике, са

тенковима, топовима и бурадима горива на Момишићком пољу

само су прелијетали, причао ми је о томе отац Велиша, са својом

кућом у близини.

Једног дана док су избјегли Подгоричани ноћу под пећинама

спавали, послије обилних киша нарастао је ниво воде

ових ријека да су од тога многи људи страдали. Тада, по сјећању

Влада Вучевића: „Морача је на обалу избацила нага тијела старог

брачног пара, које је прије тога вода изненадила на спавању

у њиховој пећини. Обоје су наравно били мртви“(К.Ч.)...

37


СПАСИЛА ИХ МУРВА

Бомба је пала код улаза у ров, а од сигурне смрти спасило

их је стабло мурве, које се испријечило, и под ударом пало,

па су сви остали неповријеђени

Бр. 7. наставка фељтона „Дана“,

3.12.2005, А. Маркуш

Било је рискантно премного се удаљити од авиона, а

приближити води, опасно не само за људе: „У близини малог

моста на Рибници налазила се дрвена барака, коју је набујала вода

ишчупала из земље и, носећи је, улила се у Морачу, а затим с

њом пошла у правцу Скадарског језера. Било је заиста тужно

гледати сироту козу како стоји на крову бараке и мекетањем дозива

људе да је спасу. Сузних очију испратили су је на њеном

путу у сигурну смрт“ (К. Ч.).

Несрећа с неба спојила се са оном из земље, што с водом

извире, да на врху бараке мекетањем „изговори“ поразни

слоган.

Тешко су прошла и запрежна кола, којима је Јелена Поповић

са родитељима и браћом из Дахне (гдје се при времено

склонила) ишла у Подгорицу по мало жита, постељине и за друге

ствари. Они су се пред налетом бомбардера склонили под пећине,

остављајући запрежна кола на путу: „Једна бомба је пала у

38


близини наших кола, и уништила их заједно са стварима. Волови

су неким чудом преживјели и одмах се дали у бјекство према

Дахни. Сустигли смо их код Шћеповића кућа“(К.Ч.).

Ни воловима није било тешко да схвате да то, од чега

су бјежали, није цивилизација, иако с неба помогнута пријатељима.

На примјеру пожртвоване свиње, која је спасила Дарка,

видјели смо како животиње доказују да нијесу животиње, него

да су то они горе.

Све је било веома чудно: ни биљни свијет (за примјер

савезницима) није изостао да се покаже у одбрани Подгоричана.

Миленко Лаиновић је у то вријеме био малољетан, а ипак једно

вријеме радио је као једини зубар у граду. Касније је постао први

подгорички стоматолог, истовремено и први дипломирани на

том одсјеку по његовом формирању на Загребачком свеучилишту,

а послије и први специјалиста (специјализирао у Риму). Он

ми је испричао како је петог маја 1944-е у бомбардовању остао

без мајке и сестре, и као је, пошто је дознао ту сурову истину,

одмах отрчао до другог мјеста у граду да види како су прошли

његов брат и стрина:

Брат и стрина били склонили су се у рову са породицом

Бијелић и породицом Савке Перовић. Савка је послије рата била

власник чувене фотографске радње „Црногорка.“ Бомба је пала

код улаза у ров, кад их је од сигурне смрти спасило стабло мурве,

које се испријечило, и под ударом пало. Сви су остали неповријеђени.

Сликали су се поред палог стабла мурве, међу којима

је, како се види из приложене слике, и придошли Миленко. Сликао

их је Миленков брат: спомен мурви која је пала.

39


У рову поред обореног стабла мурве.

Миленко Лаиновић први слијева

40


Улица Новака Милошева, Задужбина Сава Вукмановића,

гдје су погинули мајка и сестра Миленка Лаиновића

Миленко Лаиновић (десно) у црној кошуљи – короти за мајком Милицом и сестром

Зорком ту погинулим. Поред њега (лијево) Ђоко Вукчевић. Иза њих даље (десно)

дијелом сачувана Миленкова куће, из које су му мајка и сестра прешли у наспрамну

задужбину Сава Вукмановића (лијево), мислећи да је сигурнија, а није – директно

погођена бомбом. Из те рушевине Миленко је извукао мртве мајку и сестру. А спасио

је и трогодишњег Белог Мандића, послије пет дана.

41


Послије 50 год. сусрет др Миленка Лаиновића са данас проф. Мандићем,

којег је као трогодишњака Миленко спасио из рушевина

Како су погинули Миленкова мајка и сестра: До тог дана

савезнички авиони редовно су прелијетали Подгорицу на путу

за Румунију, гдје су бомбардовали нафтне изворе, а тада авиони

су пустили изнад Подгорице неки бијели дим. Мајка је у

страху од бомбардовања, казала Миленку да одмах, од ту своје

куће у Новака Милошева, отрчи до оближње куће Риста Куслева,

уз обалу Рибнице, гдје је Миленко иначе радио стоматолошке

послове, гдје је уз Ристову амбуланту постојала пећина уз

ријеку Рибницу за заклон од бомбардовања. Миленко је послушао,

и чим је тамо стигао, затекао је све из Куслевове куће како

су изашли у двориште. Кад је почело бомбардовање, сви су побјегли

под пећину да се заштите.

Чим је престало бомбардовање, Миленко се запутио

42


својој кући да види како су прошли укућани. Приближио се на

довољно одстојање и видио је да му је кућа сачувана. Међутим,

како је настао други талас бомбардовања од истих авиона, по

њиховом направљеном кругу – у повратку, одмах се вратио у

поменуту пећину.

Миленкова мајка Милица, тада са 39 година и сестра му

Зорка од шест година, биле су прешле из своје куће на другу

страну улице у задужбину Сава Вукмановића, рачунајући да је

много чвршћа од њихове куће. Тако су урадили, прелазећи у ову

зграду, и три године раније 1941. кад су Италијани бомбардовали.

Овог пута, од другог налета авиона, директним поготком

бомбе Савова кућа срушена је, гдје су оне погинуле, а њихова

кућа је остала сачувана, не само тада но и до краја рата свих

сљедећих 72 бомбардовања.

Значи, оне су, одлазећи из своје куће, отишле у смрт, а

не побјегле. Други грађани су, по савјету ових што су их бомбардовали,

отишли на трг, гдје су их појачано бомбардовали.

Само је кров те Миленкове куће био раскривен од другог

бомбардовања, не директним поготком, већ од детонације

бомбе пале на задужбину. Само је уклоњен цријеп, задржавајући

дрвену конструкцију. Бомба је била толико јака да детонацијом,

у кући која је сачувана, заустави сат на тачно 13 часова и 20 минута,

на основу чега се прецизно утврђује када је било бомбардовање

Подгорице у другом налету. А вријеме првог бомбардовања,

мјерено од испуштања бијелог дима, може се утврдити из

мени казивања Гојка Мартиновића. Он је био почео да броји велики

број авиона на небу, од којих су први испуштали дим. У

бројању дошао је до 18, кад је почело бомбардовање, што значи

да је прошло око 18 секунди од испуштања дима до првог бомбардовања,

за које је вријеме Миленко отрчао до Куслевове куће.

А између два бомбардовања било је – колико су авиони направили

круг за поновни налет.

43


*

Послије рата актуелна власт није на достојан начин

памтила погинуле Подгоричане, на чији гроб није постављен бар

један цвијет, поготову не да то уради аустроугарски бјегунац са

Цера и Колубаре, чије је име, потом, добио овај град, чије име не

вриједи помињати. А како би са цвијетом дошао, кад је он наручио

бомбардовање, знајући, у договору са Енглезима, зашто то

чини, гдје је јасно да то нијесу урадили због Њемаца, које су

потпуно поштедјели. Неко ће рећи да нема доказа да је он то

урадио, код чињенице да је само он овдје водио ратне операције,

помогнуте енглеским бомбардовањем.

Тито без приговора на бомбардовање,

разгледа порушену Подгорицу, која се потом назвала Титоград

44


Све је, и без тога, јасно, јер током сљедећа 72 бомбардовања

Подгорице, једном ријечју, једним писмом није затражио

да се са тим престане. Његов церско-колубарски гњев према

овом народу потрајао је и низ деценија послије.

Из порушене Подгорице

45


ЋИЛИМ ПОЛЕТИО

Грчевито смо ухватили дјелове ћилима и почели их вући доље;

убрзано ослободисмо отворе рова и нас запахну ваздух

– испричао је Васко Златичанин

Бр. 8. наставка фељтона „Дана“

4.12.2005, А. Маркуш

Нека чудна сила постарала се да не буду само Енглези

наша гуја из њедара, и да у све то не буду укључени само биљни

и животињски свијет и животињскији од животињског него и

неживи оживљен у покућству:

По казивању Васка Златичанина: „Ношен вјетром, на

улаз у наш ров паде ћилим који је до тада висио на нашој тераси

и на њега паде нешто камења, тако да се нађосмо у великом чуду

како да се спасимо од гушења. Први се пробио Михаило Љумовић

и рекао да свако од нас који смо били близу отвора, ухвати

по парче ћилима и да покушамо да га увучемо у ров, како бисмо

ослободили улаз и омогућили да ваздух продре унутра. Грчевито

смо ухватили дјелове ћилима и почели их вући доље. Убрзо

ослободисмо отвор рова и нас запахну ваздух“(К.Ч.).

Није ваљда да се ћилим побунио да не служи за оно зашта

га је бог створио – да се гази, како смо се ми побунили, у

покушају да нас 1999-е изгазе.

О англо-америчком (савезничким?) бомбардовању, г о-

вори Чакићев саговорник Бранко Б. Радовић, који је тада са 13

година кроз град на леђима носио мртву сестру од 12 година да

је сахрани.

46


Бранко, управо, говори о пријатељима као непријатељима

и непријатељима као пријатељима (а таквих је примјера

много): „Спасиоци су наставили да откопавају затрпане, који су

нажалост, сви били мртви. Тако су откопали четири или пет кћери,

супругу и сина Андрије Ђурашевића, који је, на његову велику

несрећу, преживио трагедију своје породице. Њихова тијела

поређана су на великом столу у њиховој кући у Улици Новака

Милошева. Било је то страшно за гледање. Несрећни Андрија

стајао је поред своје погинуле породице и, како је већ наступио

шести мај, а тога дана је била његова слава Ђурђевдан, на сав

глас викао је: ’Народе, данас ми је крсна слава, ајте код мене!’

Био је то крик потпуно изгубљеног човјека. Страшно! Ужасно!

Да се памти до краја живота! Камен да проплаче. Са тим призором

пред очима живим цио живот. Носим га као крст. Страшно.“

Даље наставља Бранко: „Мене су у болницу довели

Њемци...“, „Зашто крити да су у тим тренуцима Њемци многима

помогли да дођу до љекара? И то је једина истина коју треба саопштити.

Зашто не признати да су у тим тренуцима били крајње

хумани према цијелом становништву настрадалом од бомбардовања

савезничких авиона? Чинили су све да нам помогну и

олакшају болове, а и да нас заштите од даљих последица. Ја то

памтим, то је истина, и не могу је, јер ми морал не дозвољава,

прећутати. Наравно, тиме о Њемцима као окупатору ништа не

говорим, већ само истичем ту чињеницу која је на мене оставила

веома импресиван утисак“ (К. Ч.).

Тада малишан Дарко Тупоња (кад је додао још коју годину)

доживљава испомоћ од Њемаца, од којих је један сусрет са

њима био и ново избављење: „Навалио ја да пумпам, ручица од

пумпе иде горе-доље, али воде нема. Малена ми снага (имао сам

свега десет година), па пумпа не избаца воду. Наиђе један Њемац.

Бјеше риђ и пјегав. Таче ме руком по глави и „бапа, бапа“

напуни ми бокал водом. Колико сам био слободан са Италијанима,

толико сам од Њемаца увијек зазирао, али ето послије ће ми

47


један од њих чак и живот спасити!“ И о томе прича Дарко:

„Улазна врата у подрум била су затрпана. Није било шансе да

туда побјегнем. У носу стално осјећам мирис експлозива и опаљеног

људског тијела. На метар, метар и по висине од патоса,

испред себе спазих прозор. Газим по људским тијелима не бих

ли се некако извукао из тог ужаса. Назирем свјетлост која допире

споља. Нешто сам викао, ваљда дозивао помоћ. Наједном, испред

прозора, назрех нечију сјенку. Чујем како неко на њемачком

пита има ли неког у подруму. И пружа ми руку кроз прозор.

Зграбих је снажно и она ме извуче напоље. Била је то рука једног

Њемца. Сјећам се да је викао: „Бек“ („бјежи“). Лика му се не

сјећам. Ваљда је у толико прошао први талас бомбардовања“(К.Ч.).

48


СУСРЕТ ЗЕМАЉСКИХ

И НЕБЕСКИХ ПУТЕВА

Остаје још да се види да ли ће се остварити Узијева процјена

за наш народ – да ће од горког да испадне слатко... Можда нам и

наши пријатељи као непријатељи помажу у томе!

.

Бр. 9. наставка фељтона „Дана“,

5.12.2005, А. Маркуш

Гојко Тадић, тада ван свијести, био је извађен из рушевина,

чега се сјећа кроз помоћ коју је добио: „У близини нашао

се њемачки војник и дао ми је инјекцију од које сам из плућа избацио

угрувану прашину“(К.Ч.).

Вјероватно су савезници, у оваквим случајевима пружања

помоћи од Њемаца, очекивали да их бојкотујемо, а да њима

на небу у смртоносним авионима кажемо: „Хвала.“ Избјећи

Њемце по цијену живота, поставила је пред собом управо Даркова

мајка: „Кад су наишли авиони, дотрчале су двије жене и

склониле се у наш ров. За њима су у ров ушла три-четири Њемца,

не знам тачно. Мајка је била много згодна и патријархално

васпитана, па је оним женама рекла: ’Вала, жене, нећу, ако погинем,

да ме нађу са Њемцима’. Говорили су јој: ’Не, Љепосава,

не, ,Љепосава, остани, страдаћеш...’. Она је истрчала из рова и

тек што је ушла у једну кућу – бомба је ову погодила и мајка је

погинула.“

Дарко је све несреће пребродио, сем ове коју је поменути

голуб, што му је у кућу долетио, наслутио.

Испод пећина Рибнице и Мораче, гдје се, са бројним

породицама, и Миленко Лаиновић био склонио, људи су се помагали

и здравим подгоричким хумором, не дајући да клону ду-

49


хом, о чему говори Миленко: „Испод пећина су били и стари

Ахмет и Ахметовица. Негдје у цик зоре, зове Ахмет Ахметовицу,

на које му она каже: ’Што је, ботунар те растега?“, „Изгубио

сам оно“, одговара. ’Које оно?’, ’Оно из гаћа“. На то Божовић,

старија жена добацује: ’Одавно си ти то, Ахмете, изгубио.“ А то

се Ахмету негдје помјерила платнена кеса са златницима, коју је

држао у гаћицама.

Подгорица 1935, која је 1944. потпуно срушена

Бомбардовање 1999-е требало би сматрати наставком

1944-е (као да је то 1945-а), из којег разлога рећи ћемо нешто о

једном случају из тог задњег – НАТО бомбардовања, које такође

прати чудна судбина:

50


Узи Калмар доставља тада – 1999, писмо из Израела,

доставља га свом пријатељу у Вирпазару Војиславу Ђуришићу.

Јавља му се на слабо савладаном српском језику: „Драги пријатељ.

Пуно сам мислио на Вас и било ми је жалосно видјети како

су покварени бандити напали Вашу лијепу земљу и Ваш симпатичан

народ. Штета да је то тако свршило. Али можда од горко

ће изаћ слатко. Надам се да си ти са својим синовима и са фамилијом

све у реду. Желим Вам све добро. Узи.“

51


Војислав Ђуришић је живио у Београду, и само је једном

или два пута годишње долазио у свој родни крај – Бољевиће

код Вирпазара. Али, у чудној подударности, писмо је стигло у

Бољевиће, баш кад се тамо задесио Војислав, и то кад је природном

смрћу преминуо, кад је довезен из Београда. Укућани су за

то писмо у први моменат помислили да је то нечији телеграм саучешћа...

А Узи се надао да је са Војиславом све у реду!

Писмо казује више но у њему пише. Казује о сусрету

земаљских и небеских путева у судњем часу и за Војислава и за

његову земљу, без промашаја – у Вирпазару. А Узијева нада да

је са Војиславом и његовим синовима све у реду, више је него

слутња, јер су се Војиславови синови из два брака, који су се ријетко

виђали, тада срели на очевој сахрани. Остаје још да видимо

да ли ће се остварити Узијева процјена за наш народ – да ће од

горког да испадне слатко, гдје би слатког било за извоз, цијенећи

количину горког са којим, прије претварања у слатко, располажемо...

Можда нам и наши пријатељи као непријатељи помажу у

томе!

Појединци који су одлучивали да се Подгорица сравни

са земљом не представљају народ да би се он оптуживао. Њима,

који су говорили да су нам савезници и пријатељи, требало је рећи:

„Не будите нам више пријатељи, не можемо издржати.“

52


ПЛЕТЕНИЦЕ И ГРУДИ ЖЕНСКЕ

Потресан је случај Данице Пејовић, о којем ми данас говори

њен унук пјесник Јово Пејовић.

Код првог бомбардовања 5. маја 1944, она је била у својој

кући у Вранићима код Подгорице, даље од средишта бомбардовања.

Чим је престало бомбардовање, она је под страхом и слутњом,

какво само мајке имају за своју дјецу, пожурила да оде у

Подгорицу и види шта је тамо било са њеном кћерком Даринком

и зетом Савом Миљевићем.

Затекла је потпуно срушену њихову кућу, ишчекујући

најгоре. Потом у тој рушевини наишла је на одвојену плетеницу

њене Даринке, а мало затим пронашла је мртве и њу и супруга

јој Сава.

Даница Пејовић

53


Сахранили су их гдје и остали страдали – код Цркве Светог

Ђорђа, док је плетеницу однијела кући да уз њу тугује. Послије

30 година, кад је изграђена нова гробница на другом мјесту

– Толошима, у коју су пренијели посмртне остатке њене кћери,

уз кћер положила је и њену плетеницу. Мајка је из гроба код

Цркве узела Даринкин прстен већ одвојен од прста, који је служио

и за идентификацију. Узела је прстен да и са њим носи преголему

тугу до краја живота.

Гојко Мартиновић, деведесетогодишњак ове 2017, сјећа

се кобног 5. маја 1944. Тада је близу порушене Католичке цркве,

гдје је послије рата изграђен Дом Армије, у близини Трга Божане

Вучинић, видио ров са 18 погинулих, који су се ту били склонили

да се заштите од бомбардовања, а били затрпани срушеним

зидовима околних зграда. Недалеко од тог мјеста, он је видио

како на телефонске жице виси дио женске главе са плетеницом.

Павле Радусиновић (послије – професор универзитета),

био је свједок кад су у дворишту његове куће, поред Сахат куле,

под притиском и разарањем од велике авионске бомбе, долетјеле

откинуте груди неке жене.

Овим женама није било суђено да весело дочекају савезнике,

који су их, умјесто тога, бомбама разнијели са свим богородним

и боголијепим карактерима који жену чини женом –

мајком свих нас.

Док ово пишем, гледам свог десетомјесечног унука уз

мајчине груди док посе, а руком се игра њеном плетеницом, па

се питам: како је могао тај здружени дио Европе (које нам је

исто урадио и 1999) „ни да трепне“, још у име пријатељства, да

мајци узме дијете, остављајући јој у наручје само плетеницу, а

другој мајци да крене к небу, а застане на телефонским жицама?

54


ЖИТО У НОГАВИЦАМА

Гојко Мартиновић имао је непуних петнаест година у

вријеме савезничког бомбардовања Подгорице 1944, кад је као

малољетан бринуо о прехрани породице.

Три године раније 19. јуна 1941, италијански војник уђе у

воћарску радњу његовог оца Ђока, којем он у неком захтјеву није

удовољио, те га војник кундаком пушке удари у стомак, да је,

имајући и чир на желуцу, послије четири дана преминуо. Био је

сахрањен уз посебну дозволу окупационе власти да нијесу више

од четири присутна. Гојко је тада са 12 година почео да се стара

о породици. Стање се знатно искомпликовало послије савезничког

бомбардовања 5. маја 1944, и послије тога још 72 бомбардовања

из дана у дан... Било је или погинути од бомби или умријети

од глади, са великим проблемом да сваког дана, кроз све опасности,

оде до сусједних Тузи за куповину намирница и потом

препродају у Подгорици.

Албанија је тада, као квислиншка држава, помјерила границу

до ријеке Цијевне, остављајући другу страну такође квислинзима

„црногорским зеленашима“. Сва трговина надгледана

је преко строгих албанских финансијских полицајаца.

Гојко и његова сестра Мара рано су, у четири сата изјутра,

одлазили на пут за Тузе, да би на вријеме стигли и вратили се, те

су већином морали да буду у својој кући у Старој вароши, која се

стално бомбардовала, а не да су, као остали, ван града у збјегу.

Свјесно су ту дочекивали савезничко бомбардовање.

55


У Тузима већином су куповали по 40 симита по цијени од

шет лека, а продавали их у Подгорици по 10 лека, што је била права

мјера – разлика, за овакав „руски рулет“, гдје је „метак“ морао

и да се сакрије од финансијске полиције, која није дозвољавала већи

пренос робе. Роба је морала да се дијелом сакрије – да се мало

по мало скривено преноси. Гојко је скривао, видјећемо – и у ногавицама.

Из тог разлога за „мало-помало“, са Гојком је ишла и његова

сестра, да све буде ситније – за крупно: да се преживи. Ишли

су безброј пута, а не да све одједном пренесу.

Гојко, релативно малог раста, а тада као дјечак, природно

био је још нижи, што му се тада посрећи. Видећи га без довољно

одјеће, неки њемачки магационер дао му је њемачку униформу,

вјероватно што Њемци нијесу имали тако малог војника. То пријатељство

непријатеља, Гојко памти, а не може да заборави непријатељство

пријатеља који су га бомбардовали. „Ја сам се као

дијете , каже Гојко, тим одијелом зорио као да је то енглески

штоф“... а све то док су Енглези умјесто штоф, штепали митраљезима

по њима. Послије, ни партизани, кад су наишли, нијесу

му скидали то одијело.

Прелазећи на територију коју су контролисали албански

финанси, Гојко је тамо куповао жито, којим је пунио ногавице

њемачких панталона, пошто их је претходно доље подвезао...

Свако је, видимо, имао удјела у том његовом успјеху: Албанци и

Њемци са подвезивањем на правом мјесту. Само наши пријатељи

нијесу могли да подвуку црту колико можемо да их издржимо.

Дјечак Гојко, у тој њемачкој униформи, види се на фотографији

кад је са својом породицом и другим Подгоричанима

био под морачком пећином у збјегу од бомбардовања. Пећина је

на лијевој обали Мораче, поред села Дахна, гдје се ријека највише

приближава брду Доња Горица.

56


Под пећином. Гојко (лијево стоји) у њемачкој униформи

испред тек пристиглог партизана, 1944.

Фотографија је вишеструко интересантна, јер је направљена

на сам Дан ослобођења Подгорице 19. децембра, неколико

сати прије, гдје се на слици, наспрам Гојка види партизан у

униформи, који је прешао ријеку лађом, са осталим, да уђе у

Подгорицу. Интересантно је како мирно стоје један наспрам

другог партизан и „Њемац“ – дјечак Гојко у непријатељској

униформи. Том фотографијом добили смо још једно свједочење

како су се Подгоричани бранили од својих пријатеља – савезника

послије првог масовног бомбардовања, како су се бранили од

још 72 бомбардовања смањеног интензитета – од „шестица„ – од

сваког дана шест авиона, који су их мјесецима бомбардовали и

митраљирали у ниском лету, иако препознати да нијесу Њемци.

57


Гојко Мартиновић, мај 2017.

Том сликом своје породице и других под пећином, са

придошлим партизаном, Гојко свједочи о тренутку, о сату преласка

партизана преко Мораче: тренутак прије ту су били окупатори,

тренутак послије ослободиоци. То је свједочење као за оно

– о секунди разлике кад су нам Англоамериканци били пријатељи

и секунди потом кад су нас бомбардовали: кад је Гојко

кобног 5. маја 1944. бројао авионе изнад Подгорице. Бројао их је

све до 18, мислећи да ће наставити лет ка Румунији да тамо бомбардују

нафтне изворе, као ранијих дана и мјесеци кад су прелијетали

Подгорицу, поздрављани од Подгоричана. Али кад је Гојко

у бројању дошао до 18 (за које су вријеме авиони пуштали

димну завјесу), настало је бомбардовање... „баха“, каже на староподгоричком

Гојко. Значи: од почетка пуштања дима до бомбардовања,

прошло је 18 секунди. Ђоко се, док је бројао авионе,

налазио, како каже, испод дворишних врата Мартиновића. Каже

се „испод врата“ а не ,,у вратима“ дворишта („обора“, како Гојко

каже), јер се у врата рачуна и греда изнад.

Бомбардовање је извела огромна ескадрила, а касније наставила

сваког дана „шестица“ – шест авиона.

Карактер свих наших непријатеља – и Њемаца и ових савезничких

„шестица“, био је да је међу њима било и добрих љу-

58


ди, па било да их је укупно шест, као овдје. Тако, при повратку

„шестице“ авиона са бомбардовања Подгорице, редовно неки је

авион бомбе испуштао у ненасељено брдо – Дајбапска гора. Испуштао

је „у празно“ бомбе, које није смио да врати у базу. Такав

авијатичар, као незнани јунак, заслужује споменик.

Дуго су се Гојко и остали носили са сиромаштвом. Кад је

Гојко први пут дошао до ципела са гуменим ђоном – до „гумиђонки“,

затражи комшија да му их посуди да с њима направи

„два круга“ главном улицом – корзом, Улицом слободе. Гојко је

посудио ципеле на начин што је за то вријеме бос чекао у парку.

59


СЈЕЋАЊЕ ТРОГОДИШЊАКА

Савезничко бомбардовање Подгорице 5. маја 1944, стварало

је, поготову за дјецу, утисак потпуног уништења. То никад

нијесам могао да заборавим, иако тада трогодишњак.

Бјежали смо далеко од куће од авионских бомби тешких

неколико стотина килограма. Кућа увијек ствара сигурност дјетету,

а тада се сигурност тражила негдје друго, даље од куће.

Било је нелогично да од своје куће у Момишићима, са скровитог

и стјеновитог Малог брда, бјежимо у равницу, гдје је све

као на длану видљиво. Бјежали смо у претходно ископане ровове

на простору сада Храма Христовог Васкрсења.

Мало брдо је оцијењено опасним колико и авиони, те смо и

од њега бјежали. Говорили су: кад би бомба пала близу нас на

Малом брду да тада не бисмо гинули од бомбе него од камења

које би та бомба дигла.

На путу до ровова у равници, ми смо зачуђено пролазили

поред челичних стубова ограда које су бомбе засјекле као снопље.

Не знајући гдје је ту права опасност, ја сам једном изашао

из рова, док ме нека рука хитро не повуче назад.

Како су се бомбардовања настављала, рекли смо око 72 пута,

човјек се, по природи навикне и мало више ослободи. Видје-

60


ли смо како се у томе ослободио младић, још непунољетан, Миленко

Лаиновић, који је, гледајући окупатора како демонтира

неексплодирану авионску бомбу, уклањајући јој упаљач, послије

ослободио и сам то једном одрадио, да се тек одрастао, при помисли

на то, уплашио.

Послије одласка Италијана и Њемаца, остало је много заосталих

негдје скривених бомби, које су дјеца, нарочито ручне

бомбе, исто покушавала да демонтирају, најмање да се њима

играју као лоптом, те су многи остали или без руку или без очи.

Свугдје сам их сријетао, и у школи. У мојем одјељењу био је

Илија без руке.

Моје друштво знало је за то, те је из опреза са већег одстојања

камење на неку нађену бомбу бацало, док се бомба потпуно

спљоштила. Тада, мој рођак Ђоко, схватајући да не може да експлодира,

узе је у руку, и разочарано баци поред куће Тома Костова

Радовића. А бомба је тек у лету експлодирала.

Иначе, из авионских неексплодираних бомби, којих је било

много, вађен је барут за неке, не знам које, потребе. Код извођења

грађевинских радова, за темеље кућа до данас наилази се не

неексплодиране бомбе, као и другдје у Европи, гдје су бомбардовали

најчешће савезници. На крају Другог свјетског рата највише

је бомбардована Њемачка, гдје и ове године иселише читав

кварт да једну бомбу демонтирају.

61


У КУЋИ САБОРЦА ГОЦЕ ДЕЛЧЕВА

Четрдесет грама злата и судбине

Ристо Куслев био је учесник Илинденског устанка у

Македонији, послије чијег је гушења, као саборац Гоце Делчева,

побјегао од Турака у Црну Гору. Име му је Христо, које су Црногорци

прихватили као Ристо. Постоји његова слика са Гоцем

Делчевим и осталим устаницима, коју су гледали неки Подгоричани

кад су ишли у Македонију. По доласку у Црну Гору одлази

у Женеву гдје као матурант уписује и завршава Вишу зубарску

школу. Једно вријеме живи на Цетињу, а 1913 долази у Подгорицу,

гдје отвара зубарску ординацију. Умро је септембра 1943.

од уремије и сахрањен на гробљу уз Цркву Светог Ђорђа, у Подгорици,

близу њеног улаза. Имао је супругу Винку, синове Леонида

са надимком Лео и Александра са надимком Шандор и

кћер Цицу.

Ординација Риста Куслева била је у његовој кући на

десној обали Рибнице, која се сада чува као интересантно архитектонско

рјешење, а служи као изложбена галерија Музеја града.

Читаво вријеме послије рата до данас, носи назив Куслевова

кућа.

Ристо је био једини зубар у Подгорици. На почетку

Другог свјетског рата имао је два помоћника – Цуфа Таљановића

и Миленка Лаиновића. Миленко је био малољетан, што им није

сметало, јер је, као веома заинтересован, зналачки обављао све

послове зубара. До које је мјере ишла његова заинтересованост

за све, па и за неексплодиране бомбе, видјели смо. Почев од

1943. године у амбуланти остаје само Миленко, јер доктор Ристо,

како смо рекли, тада умире, а Цуфо је раније – 1941, док је

Ристо Куслев био жив, напустио амбуланту због веома чудног

62


догађаја.

Ристо је био дао Цуфу Таљановићу 40 грама злата да га

ту у ординацији, како је уобичајено, ударајући чекићем, истањи

да је као лим, како би се од њега правиле навлаке за зубе. Брзо,

пошто је добио злато, јавио је да му је злато нестало наочи док

га је у дворишту чекићем ударао, то јест да је испод чекића негдје

одлетјело, што му нијесу повјеровали. Колико год су тражили

то злато, нијесу га нашли. Од стида, Цуфо се иселио из Подгорице

у Бијело Поље.

Иако је само Миленко био остао у амбуланти, Куслевова

супруга Винка, која је преузела бригу око ординације, доноси

одлуку да и он оде, као једини у Подгорици који је знао да поправља

зубе, иако малољетан.

За ту одлуку била је пресудна капитулација Италије, јер

је од разбјежаних италијанских војника један, и то стоматолог

Руфа Аурели, ријешио да се негдје у граду сакрије од Немаца, не

желећи да им се придружи. Дошао је у Куслевову амбуланту да

ради као зубар. Винка је тада казала Миленку Лаиновићу да јој

више није потребан.

Миленко је ријешио да прије но тешка срца напусти

амбуланту, детаљно, како је сваког дана чинио, очисти амбуланту

и двориште. Том приликом је у дворишту, гдје је Цуфо Таљановић

чекићем ударао у четрдесет грама злата, у шљунку

(двије године од Цуфовог одласка) нашао то злато, кад се увјерио

у Цуфову причу да му је злато одскочило испод чекића, послије

чега више га Цуфо није могао наћи.

Ако је двије године злато ту мировало, нијесу мировале

приче, сумњичења и жаљења за њим у разговорима Риста, Миленка,

Винке и других укућана. Најтеже је било Цуфу, да му нико

није могао помоћи ни повјеровати.

Миленко је то злато предао Винки, која је била веома

изненађена, да послије тога није жељела да отпусти Миленка.

Послије 15 дана, колико је Руфа ту био, Њемци су от-

63


крили италијанског љекара Руфа и одвели га у заробљеништво,

кад је рад у амбуланти наставио само Миленко, који се ту нашао

за Винкину срећу. Лијепи поступци Миленка и Винке, награђени

су, а традиција Ристове амбуланте, саборца Гоце Делчева, настављена

је.

Послије рата, Цуфо Таљановић, чије је поштење доказано,

пресрећан вратио се у Подгорицу, гдје се активно дружио

са Миленком.

Нова власт морала је да брине ко ће да поправља зубе

Блажу Јовановићу, предсједнику Црне Горе, те су Миленка, и то

лично Блажо, послали да заврши студије на факултету у Загребу,

након којих постаје први стоматолог у Црној Гори, а и први дипломирани

на том факултету, гдје га позивају на јубиларне прославе.

64


Послије је отишао на специјализацију у Риму. Миленко

је у Риму првог дана, међу стотину Аурелија у телефонском именику

(а могао је да буде у неком другом граду), пронашао Руфа

Аурелија, зачудо који је био професор на факултету гдје је ишао.

Као да је Руфа свих тих година чекао на факултету да дође

Миленко на специјализацију и да одмах оде у пензију. Два дана

пошто је Миленко дошао, Руфа је отишао у пензију, али толико

времена било му је довољно да Миленка на факултету представи

као изненађење, као свог 15 дана сарадника из ратних дана. Био

је изненађен да је Миленко од дјечака, који је обављао послове

стоматолога постао дипломирани стоматолог и још дошао на

специјализацију. Миленко је пронашао Руфа да му каже(!) да је

напредовао у стоматолошкој вјештини, да више не брине да ће

кога без школског знања повриједити.

Лако је поднијети кад се изгуби 40 грама злата, а тешко,

што се потом десило, кад се изгуби читава кућа.

Лијепе куће, као Куслевова, код нас обично страдају од

зуба времена, а ова је, без додиривања зубима, прогутана – одузета

Винки Куслев од комунистичке власти. Кад је Винка негдје

ишла, некад и колима са коњском запрегом мојег оца Велише

(тада су запреге биле једини превоз), увијек га молила да случајно

не прође поред њене одузете куће из које су је иселили, да јој

срце не препукне.

Винка и Миленко очували су Блажове зубе да их на

њеној кући испроба. Кућа се стално (до данас) звала Куслевова,

иако то није била као отета.

Вјероватно да којим случајем није било такве марљивости

Миленка Лаиновића – да, по његовом обичају, детаљно очисти

амбуланту и двориште прије но оде, послије удаљења са посла,

не би историја црногорске послијератне стоматологије почињала

од њега. Можда би Миленко постао специјалиста за демонтажу

опасних неексплодираних бомби, којих је у Подгорици

послије бомбардовања било и по двије тоне тежине. Можда би

65


се тиме бавио, као и тада малољетан а знатижељан, по угледу на

њемачке и италијанске демонтере, од којих је то научио. Научио

је да им вади детонаторе, ликујући међу уплашеним друговима

што је у томе успио, не знајући да ће се тек по старе дане од тога

уплашити.

Остало је незаписано ко је срећно јео у послијератној

сиромаштини на златним зубима направљеним од изгубљеног па

нађеног злата, за Цуфову и Миленкову срећу, који је био и први

црногорски хирург стоматолог.

„Дан“, 10.12.2012.

Danas je 18. mart. U Crnoj Gori i vezano za Crnu Goru,

na današnji dan se dogodilo, pored ostalog:

1877. Rođen je Risto Kuslev, drugi diplomirani zubni ljekar u Crnoj Gori. Gimnaziju je završio

u Solunu, a studije u Ženevi. Bio je uglavnom dvorski zubar, stalno je radio u Podgorici,

a povremeno na Cetinju, Rijeci Crnojevića i u Nikšiću. Kuslev je inače, rođen u Makedoniji.

66


ПРЕКРУПНО

ДА БИ СЕ САКРИЛО

Много је књига и чланака написано о бомбардовању наших

градова накрај Другог свјетског рата од наших савезника, и

кад су Немци били у повлачењу, кад су Подгорицу предали без

борбе и жртава. Бомбардовали су град који није имао никакав

стратегијски значај значај. Није био ни на каквој значајној комуникацији,

без индустрије или чега другог за помоћ војсци.

Упорно су бомбардовали, иако су редовно добијали извјештаје

– током 72 бомбардовања – да само грађани гину, а не

Њемци, који у граду нијесу имали војну концентрацију. Наставили

су да бомбардују управо цивиле, које су, рекли смо, преко

Радија „Лондон“, наговарали да се окупе на тргу, а потом бомбардовали

трг. А грађане који су бјежали, они су у ниском лету

митраљирали, јасно видјевши на нијесу Њемци.

У страховлади једнопартијског система, писало се о томе

са устезањем, без каквог одговора власти, поготову не о Титовим

учешћу – сарадњи у бомбардовању. Поступали су као да је

то нормална последица рата. Јер нијесу могли да пруже документ

који би их оправдао – да су се евентуално противили бомбардовању.

Документа о таквом крупном питању нијесу излазила на

67


видјело, што је само по себи сумњиво. Нијесу излазила ни послије

Титове смрти, ни једно вријеме послије пада једнопартијског

система 1990. године. А све, јер су многи, који су прихватили

нови капиталистички систем, примали борачке пензије за

раније борбу против истог система, а дјеца им користила те принадлежности.

Жељели су да имају резервног коња за трке, за

препознавање, за шићарење у разликама које су се појавиле у

вишестраначком систему.

Могло се закључити, али не и писати о томе, да је то бомбардовање

била Титова посљедња војна прилика за освету Србима

за пораз у биткама на Церу и Колубари, док је ратовао на

страни Аустроугарске. Али било је много горих његових мирнодопских

освета, као што је: да Србију – и то једину републику у

Југославији – подијели на више република и покрајина, правдајући

то, што не чини и са другима, да се ти не осјете под притиском

због њихове изразите сарадње са окупатором, чак и са армијом

послатом на Русију, која је тамо потпуно уништена...

Тако се тада могло размишљати, али не и данас, код много

узнапредованих односа, кад се, исправно, прати изборна воља

народа, гдје често не мора да је та воља: да се призна да је тек

рођено дијете наслиједило крвну групу родитеља, већ бабице.

Колико је Тито могао да има свој посебан разлог, могли

су и Англоамериканци – да на простору испред Њемаца, куда

мисле да одступе, бомбардују, да не ометамо Њемце у повлачењу

– бржим сломом, да би се Њемци што брже предали савезницима,

умјесто Совјетима. Јер таква је трка, коме ће се Њемци

предати, била је дуж читавог фронта у Европи, код познатог да

Совјети, у освети око 20 милиона погинулих од Њемаца, сада

заробљене Њемце неће све кућама враћати. А Англоамериканци

су већ тада тражили у Њемцима нове савезнике послије рата у

борби против комуниста.

Знало се да ће, за праву истину о свему, кад-тад доћи вријеме

да се отворе тајни архиви, па и поводом докумената о том

68


бомбардовању. Те како је то вријеме и дошло, доље се представља

кључни доказ – Титово писмо, поводом тога, од 5. фебруара

1944. Главном штабу НОВ и ПО Србије:

69


СНИМЦИ ИЗ АВИОНА

КОЈИ СУ БОМБАРДОВАЛИ 1944.

Донко Ракочевић, новинар и публициста, некад уредник и

власник запаженог часописа „Исток“, а сада уредник електронског

магазина „Седмица“, у припреми својег написа о савезничком

бомбардовању Подгорице, 5. маја 1944, желио је да добије,

ако постоје, снимке управо из авиона док су исти бомбардовали

тај град. Ракочевић се обратио Војном музеју у Лондону, који му

је одмах изашао у сусрет и послао тражене фотографије. Добио

је двије за Подгорицу, једну за Никшић и једну – снимак авиона

изнад Ниша, који су бомбардовали.

Авионски снимак Подгорице у диму и пламену од савезничких бомби

5. маја 1944. Снимили авијатичари који су бомбардовали.

Из архива Војног музеја, Лондон

70


Авионски снимак Подгорице у диму и пламену од савезничких бомби

5. маја 1944. Снимили авијатичари који су бомбардовали.

Из архива Војног музеја, Лондон

71


Бомбардовање Никшића. Снимили авијатичари који су бомбардовали.

Из архива Војног музеја, Лондон

72


Изнад Ниша савезнички авиони 1944. Снимили авијатичари који су

бомбардовали. Из архива Војног музеја, Лондон

73


Донко Ракочевић укључује се у представљање и анализу

Титових инструкција за садејство и реализацију савезничких

бомбардовања датих 5. фебруара 1944. Ракочевић то чини чланком

„Тито наложио бомбардовање Подгорице“, објављеним у

„Српским новинама“, април-мај 2017, која се тема претходно

нашла у његовом магазину „Седмица“.

Титова замисао остварује се преко својих истакнутих руководилаца

за одређене просторе, који му након реализације наредбе

– бомбардовања, о томе реферишу.

Ракочевић користи историјску грађу, допуњену новим

подацимa, сада свима доступним, раније скриваним. То представља

посредством изабраних догађаја везаних за савезничко бомбардовање

у Црној Гори 1944:

„ ...30. марта 1944. године, шифрованом поруком јавио се

Пеко Дапчевић. Он је пријавио своју жељу: Треба тражити да

савезници што прије бомбардују Никшић. Недељу дана касније

7. и 8. априла, Никшић је сравњен са земљом. Под рушевинама

је нађено 500 мушкараца, жена и дјеце, што мртвих, што рањених,

док су други становници остали без крова над главом –

јавио је Међународном црвеном крсту у Женеви градоначелник

Никшића Јеврем Шаулић. Сјутрадан, 9. априла, проговорио је

Радио Лондон: Приликом напада британских Велингтона на

Никшић, бачене су разне блок бомбе од двије хиљаде килограма.

Порушено је и оштећено пола вароши. Никшић је бомбардован

на тражење маршала Тита. Шест дана касније, 15. априла, поново

је бомбардован Ниш. А сјутрадан, на Васкрс, Београд је у

раним јутарњим часовима завијен у црно. Да су бомбе биле намијењене

цивилном становништву, а не Њемцима, најбоље свједоче

натписи на бомбама које нијесу експлодирале: Срећан Ускрс!“

„ ...19. априла Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру

Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ: Јавите

нам која мјеста треба бомбардовати. Дапчевић и Бакић радио

везом одговарају: Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подго-

74


рицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко и Митар. Титов

одговор је стигао је из ваздуха...“, „ ...Пеко Дапчевић јавља

маршалу Брозу: Политички, војнички и морални резултат бомбардовања

– добар!“

„Први извјештај о минималним њемачким губицима у

бомбардовању Србије и Црне Горе шаље амерички амбасадор из

Грчке 15. маја 1944. године: Нашим бомбардовањем југословенских

цивила како је то Радио Лондон објавио – бомбардовање је

извршено на Титово тражење, ми идемо наруку непријатељу, а

не само што то огорчава једног врло заслужног савезника, него

отуђује од нас народ који би желио да се на нашој страни бори

када дође велики дан. Неамеричко дјело чинимо мијешањем у један

бијесни грађански рат и тиме одбијамо од себе наше пријатеље.“

Шта то бомбардовање градова има са грађанским ратом –

ратом Титових партизана и Дражиних четника, савезничких савезника?

Како је Титова борба, која од истог названа Народноослободилачки

рат и револуција (знамо комунистичка), Дражина

је била, и призната од савезника, такође ослободилачка (координирана

са савезницима) она је била и отпор револуцији црвених,

била је за краља и отаџбину, због чега је дошло до разлаза ова

два покрета – до борбе за голи живот да је међусобно крв лила

више но против окупатора. По селима, ко је год био прије рата

какав краљев официр, а одмах се није приклонио партизанима, у

бојазни да ће прићи четницима, обишле су га чувене партизанске

„тројке“.Често су то били, да се не сумња, најближи комшије,

које послије, чак и ручка у тој породици, тражили да их испрати,

да би га недалеко од куће стријељали. То се односило и

на све друге угледне људе, а без изузетака на све младе који су

оклијевали. Убијани су, или планирани за убиство, ако брзо не

покажу лојалност, и комунисти „милетићевци“, да не буду који

друго комунисти у односу на Титове... Сличан отпор појавио се

и код четника, према оним који им нијесу пришли – већ у партизане

отишли.

75


Моја фамилија живјела је у предграђу Подгорице. О догађајима

у њој и око ње говорили су родитељи, као и многи други

добро упознати свједоци ратних збивања у Подгорици. А ту

су и бројни писани докази. Грађани који нијесу жељели да буду

ни на једној од ових страна – да не би убијали браћу са супротне

стране, као и да само свој живот сачувају, ако су живјели у граду

– остајали су у граду, а ако су били у селу близу града, а у граду

имали пријатеља, одлазили су код њега са се сачувају, кад се говорило

„живи у блоку“. Град је био заштићен од разрачунавања

супротстављених, јер окупатор је ту демонстрирао пуну власт.

Тако партизанима градови су били, по њиховој оцјени,

својеврсни непријатељи – легло противника из којег су се мобилисали

четници, те су бјесомучно бомбардовали те градове – познатим

инаџијством, иначе нешколованих кадрова. То није био

случај за Хрватску и Словенију, кад су чланови Врховног штаба

из тих република казали, да бомбардовање тамошњих градова

нема у војничком погледу никакве сврхе, а изазвало би погибију

бројног градског становништва. Кардељ је 9. јула 1944. упутио

Титу поруку: „Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде мртвих

људи, а непријатељ не би претрпио никакве губитке.“ Од

почетка до краја, Дража је јављао Енглезима да не бомбардују

насељена мјеста, већ само војна постројења, те да у авионима

имају и којег југословенског авијатичара за боље препознавање

циљева.

Циљ партизана да због неколико четника у граду униште

читав град, а да преживјеле (да не би даље ту гинули, тако да закључе!)

натјерају да се иселе и њима приђу, открива извјештај 9.

црногорске бригаде, 16. маја 1944, који по њима оправдава бомбардовање:

“... настала би таква ситуација код њих, да би све

оно што заиста није директно узело учешћа у појединим злочинима

– изашло из Подгорице и тражило заштиту и уточиште

код наше војске“. Поводом те катастрофе Подгорице 5. маја, кад

је град сравњен са земљом као Хирошима и Стаљинград, кад на

великим просторима ништа није остало висине изнад рамена, да

се не препознају ранији положаји улица – као да је неком олујом

76


покошено житно поље, кад није имао ко кога да сахрани, кад је

она дјевојчица (претходно је писано о томе) у колицима одвозила

до гробља мртву мајку, Пеко Дапчевић реферише Титу: „Политички,

војнички и морални резултати бомбардовања – добри!“

Дан потом, 6. маја 1944. Штаб 2. корпуса позива грађане да се

придруже партизанима, умјесто да гину у граду.

Донко Ракочевић у свом напису, обухвата и претходна

савезничка бомбардовања, почев од октобра 1943. обједињујући

их са овим закључно са септембром 1944, кад су страдали, поред

у Црној Гори – Подгорице, Никшића, Цетиња, Бијелог Поља... у

Србији: Београд, Земун, Панчево, Рума, Бечкерек, Сремска Митровица,

Смедерево, Ниш, Крушевац, Крагујевац, Краљево, Ковин,

Велика Плана, Вучје, Куршумлија, Лебане, Прокупље, Подујево,

Пријепоље, Приштина, Пећ, Митровица и тако даље

77


ПУТ ОД ТИТА, КОЈИ ЈЕ НАРУЧИО БОМБАРДОВАЊЕ,

ДО ТИТОВОГ ПРИЈАТЕЉА У ЕТИОПИЈИ

У англо-америчким бомбардовањима Подгорице 1944, са

Титовим учешћем у одабиру циљева, у Улици Балшића, срушена

је једна од најљепших подгоричких зграда – посебно лијепа као

угаоно рјешење, чији је власник био Јако Лаиновић, који је са

сином Ђорђијом – Бебом ту и погинуо.

Јако Лаиновић

Чедо Лаиновић

78


Остали су живи Јакови синови Ратко, Димитрије и Чедо,

који потом постаје љекар, кад одлази у Етиопију код цара Хаила

Селасија, Титовог великог пријатеља.

Чедо је написао књигу „Далеко од куће“, 2006, описујући

свој животни пут, са судбином породице, дијелом страдале у

бомбардовању Подгорице. Описао је и своју дугу љекарску

праксу у иностранству.

У тој књизи, коју препоручујемо, носећи свугдје гдје је

био у иностранству, тешке успомене из Подгорице, нашао је начин

да, како је могао, за друге осмијехом, а мање за себе, сакрије

подоста од те патње – да у књизи представи и шта интересантно

у туђини. Тако, вјероватно под утиском срушене у бомбардовању

подгоричке Џамије Главатовића, са високим – витким минаретом,

Чедо у тој књизи представља интересантне џамије, са веома

ниским минаретима у провинцији Харар у Етиопији, до којих

долазимо идући његовим путем – представљеном патњом,

задовољством и преосталим видокрузима, да дознамо како том

књигом остају да живе и послије њега.

79


ИЗГРАДИСМО СПОМЕНИК

ОНИМ ШТО СУ НАС

СМИШЉЕНО УБИЈАЛИ

Споменик у Толошком парку, Подгорица, 2012. год.

англоамеричким авијатичарима који су нас бомбардовали 1944.

80


На превару у првом бомбардовању

од наших савезника(!) 5. маја 1944.

било је око 500 погинулих,

а слиједила су још 72 бомбардовања

Заборављено гробље страдалника, сем овог скромног обиљежја

од појединих фамилија. Горе је Црква Св. Ђорђа

81


БОМБЕ СУ КОПАЛЕ ГРОБОВЕ

ЗА ОНЕ КОЈЕ ЋЕ ПОТОМ УБИТИ, А ВЛАСТИ

ПОСЛИЈЕ РАТА УБИЈАЛЕ СУ ТЕ ГРОБОВЕ

Након првог савезничког бомбардовања 5. маја 1944, кад

је у том дану страдало око 500 Подгоричана, погинули већином

су сахрањени у заједничкој гробници у великом кратеру, који је

претходно ископала авионска бомба уз спољњу страну зида око

порте Цркве Светог Ђорђа.

Друго чудо десило се са друге стране исте Цркве, али 6.

априла 1941. при италијанском бомбардовању, гдје је исто бомба

ископала кратер. Одмах по експлозији, Подгоричани, који су били

близу склоњени, ускочили у тај кратер, према познатом вјеровању

да два пута у исто мјесто не може да удари ни авионска бомба ни

граната, а десило се да је друга бомба управо ту поново пала и све

их убила.

Марко Велимировић, као војник на фронту, капитулацију

Југославије дочекао је у Албанији гдје су били потисли Италијане.

То је једино мјесто тада у Југославији, а и у Европи, да се капитулира

на туђој територији гдје су се стално ређале наше побједе.

Чим је стигао у Подгорицу, знајући да је бомбардована,

пожурио је до своје куће да види како је прошла његова петочлана

породица. Затекао је порушену кућу са гредом која је пала на трпезу.

Али ту није било чланова породице, за које му је речено да

су избјегли код Цркве Светог Ђорђа, гдје их је нашао у рову све

погинуле – мајку Милицу, супругу Марију, синове Милорада и

Василија и кћер Драгињу.

82


Најстарији је био Милорад са 21 годином. Марија је затечена

изгребаног лица, а крвавих ноктију, те су сви закључили да

је живјела дуже од других, те видјевши их све погинуле, себи је

лице изгребла. Марија је била Чехиња, из Прага. Марко је у Првом

свјетском рату, као аустроугарски заробљеник, био у логору

у Прагу, гдје је упознао Марију.

83


Након погибије комплетне породице, Марко се поново

жени и 1943. добија сина Богољуба – Бобана, данас књижевника,

који сада о томе говори. Потом 5. маја 1944. настало је савезничко

највеће могуће бомбардовање тог малог града, кад се Марко

забрину за судбину ове друге његове породице, која ипак срећно

прође.

Сличан страх о понављању несреће имао је и Ђуровић из

Дупила, из Црмнице. Био је на раду у Скопљу, гдје је формирао

породицу. У катастрофалном земљотресу у том граду 1963. године

погинула му је комплетна породица – супруга и двоје дјеце.

Послије тога враћа се у Црну Гору, гдје се, након извјесног времена

жени и добија двоје дјеце. У Црној Гори поновно доживљава

катастрофални земљотрес 1979. године, и поново тог дана

био је одвојен од породице – она у Подгорици, а он у Бару. Шта

би могао у том тренутку, одвојен од породице, но да за трен (док

не провјери) помисли да му је могуће и другу породицу задесила

иста судбина као прве у Скопљу. Срећом – није.

Марко Велимировић је те 1941. свих пет погинулих чланова

породице сахранио уз спољну страну зида порте Цркве

Светог Ђорђа – у већ формираном гробљу, гдје су потом, како

рекосмо, сахрањени и страдалници од 1944.

То гробље су, знамо, 1958. године комунистичке власти

багерима сравниле са земљом, па и Маркову гробницу, да су

грађани, као и књижевник Богољуб, то доживјели као поновну

погибију најдражих, поготову што је у тој Марковој гробници

било још шест, укупно 11 сахрањених чланова породице.

То гробље је било уређено на скроман начин. На доље приказаној

слици тог гробља, Сaвета Дмитровић 1943. стоји уз гроб

својег годину раније погинулог супруга. Сaвета је у необично великом

црном велу короте, који јој потпуно заклања лице. Уз њу је

њен син тада дјечак, а данас архитекта Предраг-Мишко Дмитровић,

пројектант, између осталог, Спортског центра „Морача“ у Подгорици.

И тај гроб багерима су порушили.

84


На гробљу уз спољни зид порте Цркве Светог Ђорђа, које су 1958.

комунистичке власти багерима сравнили са земљом, Сaвета Дмитровић

изнад гроба супруга погинулог 1942.

Уз њу је син Предраг-Мишко Дмитровићем, данас архитекта

Више од деценије и по, посебан одбор узалуд улаже напоре

да се покупе кости које су багером просуте. Чланови одбора

су из породица страдалих, као што су Богољуб и Блажо Прелевић,

предсједник тог одбора, који се не одваја од слике мртвог

му брата Милована, који је погинуо те 1944. Погинуо је на начин

што се, пред бомбардерима и митраљиранима, удавио при преласку

ријеке Мораче. Багерима су 1958. и његов гроб нове власти

сравниле са земљом.

85


Јулија Прелевић (са прекрштеним рукама) над одром сина Милована,

који се тражећи заклон од бомбардовања удавио у Морачи.

Десно (са капом) стоји други Јулијин син Милентије

86


СПОМЕНИК ЖРТВАМА

БОМБАРДОВАЊА ПОДГОРИЦЕ

Ван погледа грађана – у затвореном кругу, у атријуму

Зграде Друштвеног књиговодства, изграђен је Споменик жртвама

бомбардовања Подгорице, умјесто да је на истакнутом мјесту

у граду.

Споменик је пројектовао арх. Василије–Вајо Кнежевић

1994. године, за који је искоришћена једна од неексплодираних

бомби. Бомба је са утиском да лети, како су те бомбе, врхом наниже,

и циљале град.

87


ОДЛОМАК

ИЗ КЊИГЕ – ПОЕМЕ „ДА ЧАСТИМ“,

2014, А. Маркуша

......

Хришћанско је:

„Твоје је само што другоме дајеш“,

али не и англоамеричко

у размјени части,

гдје смо задовољни кад застају

да наше није

само оно

што нам они дају.

Спасили смо им

више од 500 авијатичара из оборених авиона,

за које

из захвалности(!) бомбардоваше нас

(пријатељ пријатељу чорбу да засоли),

како ђаво једино препознаје себе

и своје, које на тај начин воли.

Тако побједници као дуг,

поздравише читав свијет,

трчећи изнад нас

почасни круг.

Као да је „част“

тад и сад

да Подгорицу од 5000 становника,

88


бомбардују 72 пута,

и сравне са земљом

као Њемци Стаљинград.

А рат скоро завршен

да слобода заблиста,

бљеском крвавог сјаја,

снемоглом

љубављу

канибалиста!

Савезници нас

частише авионима,

кад сваки десети Подгоричанин гине,

наговорен Радиом „Лондон“

да се на трг склоне

за план скован

да трг буде највише

бомбардован...

Радостан поглед у небо,

враћао се

скршен,

– жалостан,

да су и ноћи пред њима бјежале,

дрско освијетљене

као поларне,

за ноћно бомбардовање,

кад се земља, као да је сама,

другачије окретала

око осовине

узете

побијеђеним силама.

Тек што је својим ученицима

у Гимназији савјетовао

да на тргу, погледом у небо,

сачекају ослободиоце,

89


професор је,

детонацијом бомби,

као леш послат да виси изнад улице

о телефонске жице,

застале

и упамћене наде

у неком од углова

учионице.

Мало је људи остало да све погинуле

сахране и завију ране

(без толико погребног и медицинског особља),

те је нека дјевојчица

колицима са једним точком

тешко возила мртву мајку

до гробља,

затварајући раздрти круг

живота

у земљи без

неба.

Мјесто дана жалости

добили смо вијек

мука,

од хвалопољки лешинарима

за судбину нашу,

што кидаху шницлу

с коња којег јашу.

Частише нас,

и 1999,

наново свијести ломом,

„Милосрдним анђелом“,

криво се представљајући

Богу,

дугог штапа,

90


камуфлирани вук,

а наивна

Црвенкапа.

И опет,

оживје фосил у стијени,

кад их 2012. године частисмо

спомеником њиховим авијатичарима

у Подгорици,

а жртвама бомбардовања

гробови смећем покривени

за мук,

чему-чинећи

за наук.

Можда би споменик био

виши

да су двоструко

побили наших,

а у симболима достојнији:

да су једно поред другог

сан

и изврнут

ваган.

91


ИЗ КЊИГЕ – ПОЕМЕ „ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ“,

2014, А. Маркуша

ПРИЈАТЕЉИ

У нашем случају ђаво је невин,

јер му је подметнут туђи гријех

(испод му поноса).

А што је најважније:

није како је записано

да се Јуда објесио

послије издаје Христа...

И без тога:

што је било не нестаје,

бар за причу,

из које, кад је живље но живо,

поново иде у живот,

као Јуда и његов кот.

Он се настанио на мјесто

сасвим познато,

са ког је исте недјеље

(скривено иза ђавола),

наставио да издаје пријатеље.

У Другом свјетском рату

(без калкулације:

„да не погинеш – стани“),

спашавали смо на стотине

92


савезничких авијатичара,

спуштених падобранима

из оборених авиона,

не знајући да

откад је човјек сишао са дрвета

да се нијесмо налазили

на тањим гранама.

Та авијација, на позив Јудин,

захвалила се накрај рата

примјером

„човјек је човјеку вук“,

а не: цијени спасиоца и саборца

као брата.

Мјесто „хвала“, њихове бомбе над нама.

Гуске су спасиле Рим,

а Римљани су то прославили

печеним гускама.

....

А њима спремали смо

свечан дочек

букетима цвијећа

да би се брзо видјело

да ће пријатељи савладати препреке

које их дијеле,

а потом и једни друге(!),

као крајичак

преголеме туге...

....

Од њиховог „браво“ за спашене авијатичаре,

наши људи ништа да науче;

кад се мерцедес заглиби

и коњ може добити шансу

да га извуче.

93


Прелетјеше предграђе и ливаде,

са јасно видљивим

њемачким тенковима и топовима…

Њемцима лијепо,

а нама поклон грк,

јер, зачудо, бомбардоваше

гдје су нам казали да се окупимо –

трг...

Минут прије,

марамицама к небу,

поздрави су пренијети,

без помисли

да ће

за отпоздрав

погинут сваки десети.

Дуж многих улица

порушише кућу сваку.

Дављеник се хватао за друга,

умјесто за сламку.

Да то не буде само случај

(да се Јудино дјело потврди

– да не залута),

настављено је бомбардовање

– мјесецима,

72 пута.

Ни „по прсту“

Њемцима...

„Још један дан прође,

а ја ништа не створих“,

замијени Јудино:

„Да пријатељима сваки дан

по један црни товар дође“...

Видјело се колико у томе могу;

док ми очекујемо

94


пријатељство с кољена на кољено,

њима је – с ноге на ногу.

Рађала се историја

какву су бабице жељеле,

а не она

од оца створена...

На крају рата,

без других непријатеља,

са политиком – на тумбе,

њима више нијесу били потребни пријатељи,

а индустрија

због профита

морала је негдје да троши бомбе.

Политика је курва,

која скрива рупу,

али не прах и пепео

од насеља,

што историја кад-тад

ставља под лупу.

На свим фронтовима,

савезници су савладали непријатеља,

па ријешише да савладају

и пријатеља,

који поче молити:

„Немој ми више бити пријатељ,

не могу издржати.“

Побједа је већа, ако је

мањи број побједника(!),

који у славу

Гипсаног кипа слободе,

1944. и 1999.

бомбама исписаше

крваве оде.

95


Са звуцима авиона,

детонацијама и

митраљирањима,

мијешала су се

тужна црквена звона

и лажљиви глас

Радија „Лондон“;

који је, ђаво ће га знати,

мјерио себи висину само до рамена,

јер му глава

њу није могла повећати.

Наши пријатељи

поспрдаше се Православљу

кад ријешише да нас побију

дан прије Ђурђевдана,

да нам је сјутра

мјесто весеља

– сахрана...

Кад је њихова слобода умрла

(у ко зна којем удесу гине),

направили су јој кип

– Кип слободе

са шупљом главом

да не добије фобију од висине.

Грађане су из рушевина

(које ране до данас боле)

спашавали непријатељи – Њемци,

послије којег

Подгоричани нијесу знали

како Бога да моле:

да ли да имају више пријатеља,

или непријатеља.

96


Авијатичари су

својим спасиоцима

бомбама од 2500 килограма,

трошне куће сравнили са земљом,

сем гдјегдје телефонских жица,

разапетих изнад улица,

које су повезивале

празне просторе

између облака што су одлазили

са авионима.

....

У двориште Павла Радусиновића,

из правца сусједа Михаљевића,

ко зна са којег одстојања,

од детонације

(муке велике),

долетјеле су одсјечене женске груди,

у којима је,

као и у свим осталим свих нас грудима

било мјеста за савезнике.

Однекуд

притисак експлозије

донио је човјеку испред куће,

на конструкцију за лозу,

мртво тијело

трговца Луковског

– Јевреја чешког,

којем

мјесто лице да од слободе блиста,

што избјеже погром Аушвица,

главе дође

савезничка листа.

„Моју мајку“,

пожали се човјек на сподобе

„као да је перце,

ваздушни притисак диже увис

97


тридесетак метара од тог мјеста

и тресну о земљу...

Све до смрти, прије десетак година,

у прсима осјећала је тегобе...“

Осјећала је тегове,

придржавајући груди,

које је Радио „Лондон“

пунио причама

о разумијевању људи.

Многи утрчаше под пећину

уз обалу Мораче,

са којег мјеста углас – сви они,

казиваху на другој обали

преплашеном човјеку гдје да се склони.

Тада наиђоше суманути пилоти,

за несрећу свих под пећином

– одједном страдалих;

само је остао онај човјек

да свједочи о њиховој доброти...

Ако ће ови наши пријатељи

да постану људи,

још једном морају

да сиђу са дрвета,

док пред Бога изађу

да им суди.

Никако да прођу

њихових пет минута,

те и даље ова планета

по дуплој елипси

око замагљеног сунца

шета.

Многи што су током бомбардовања

побјегли од бомби,

на крају рата

98


покушали су да побјегну и од комуниста

у Аустрију,

гдје их савезници дочекаше

(њих двадесет хиљада)

и предаше црвеним

да их без суђења побију...

Преко Кинеског зида

направљен је пут,

а савезници преко пута

направише зид

за стид.

Узалуд је Ђоко Дрецун био

од затворских чувара вјештији,

како би побјегао

и стигао кући у Подгорици,

за собом остављајући

казамате у Албанији...

Чим је стигао,

крочио је на уску линију

између живота и смрти,

јер су га бомбама дочекали

пријатељи – савезници,

који на небу

бијаху црни гаврани,

„анђеоских“ крила

уз крила авиона,

„милосрдни“ гласници...

Од тада, ко нас о њима пита,

говоримо:

да сваки мајмун,

силазећи са дрвета,

ризикује

да постане човјек

њиховог типа.

Бомба на згради Монопола

подигла је камен од 100 килограма

преко ријеке Рибнице,

99


циљајући у Ђоков ров

да га разбије,

које је мјесто напустио

минут прије...

Бјежећи из Албаније,

путем прогањан,

побјегао је од непријатеља,

а сада бјежао је од пријатеља,

којим да није било Руса

још би дрхтали од ултиматума,

плаћеним са Чесима и Словацима,

уз ријечи, што за њих изговори Јуда.

А ми: Свако може да нас јаше,

само да нам не дира муда.

Ђоко је у Подгорици био ближи смрти

но кад је у њемачком камиону

са хитлеровцима у њему,

побјегао управо Њемцима,

јер га је неки фолксдојчер

(који је на брзину

од непријатеља постао – пријатељ)

другачије представио сапутницима...

У Подгорици није могло

да буде другачије но што је,

те је од чудних пријатеља

бјежао да не зна гдје је...

На балканској вјетрометини,

одавно не знамо

гдје смо се дјели;

историја наших пораза је:

да нас непријатељ са њима

није могао побиједити,

у чему су нам овог пута

помогли пријатељи.

100


Изненађени Подгоричани,

без главе главу су од бомба чували,

тражећи помоћ... уз плач, авај,

а Ђоку: прекор од мајке

зашто је бјежао из затвора

у овај пакао пријатеља,

иако њој у загрљај,

без одговора

да ли је то долазак

или – одлазак...

Свако се надао да ће то

савезнике да испече

кад се охлади,

јер: како да се одозго

рушењем нови поредак гради.

Ни књиге не би, и поред записивања,

знале

колико би Подгоричана

још погинуло

у наредна 72 бомбардовања

да грађани нијесу под њемачком присилом

за себе копали заштитне канале...

Срце је било поклоњено

онима горе,

а глава, да је чувају,

онима доље...

Мислили су да је као прије,

чекајући да их с ватром под ногама

сунце огрије.

По ослобођењу,

то копање канала рачунато је као терор(!),

за који је неко и борачку пензију добио,

представљајући

њемачко насиље(!) као хорор.

Јер, требало се

101


препустити Енглезима,

којима нова комунистичка власт

у име дила

(као и ова у име Била),

ништа није замјерила...

А други су рачунали,

(у тренутак зао)

да ће се све само од себе ријешити,

као оно кад неко рече: „Јуриш“,

рачунајући да ће свако кренути

да не мора и он

који је то казао.

У грудима Англоамериканаца,

наших пријатеља – савезника,

било је за нас само гвоздено срце

с барутним пуњењем,

кад су толико пута,

бомбама од 2500 килограма

бомбардовали град од пет хиљада становника,

да је, толико мален тада,

сравњен са земљом

попут Стаљинграда...

И дани и ноћи били су му црно уснули;

а извјештаји су савезницима редовно стизали

да Њемци нијесу гинули.

Рупа у памет

једина су им врата у свијет;

ушли су у бразду

са коњима напријед.

Њима извјештаји са терена

нијесу били потребни,

јер су све на лицу мјеста видјели

из ниско спуштених ловаца,

док су, појединачним рафалима,

убијали лако видљиве грађане,

забављајући се

као вук у крду оваца.

102


Спуштали су се ниско

како им доликује:

да малом граду

нанесу рану

довијек да болује.

Без икад извињења

што неман град са земљом сравни,

остало нам је да памтимо

(посебно породице

гдје су сви погинули)

да није имао ко кога да сахрани.

Остало нам је да памтимо

– као млазику што пос’јече сабља,

дјевојчицу која је остала сама

(опет да је поменемо)

што је у колицима

возила мртву мајку

до гробља...

Остало је

што срце слама;

дај им, Боже,

каквог су заслужили

Судњег дана.

Да 1944-у

не заборавимо,

савезници нас 1999-е

додатно „пријатељски“ бомбардоваше

– 78 дана,

сакривени бијелим облацима

као капуљачом

кју-клукс-клана...

Оно јесте:

на Косову су нам гледали кроз прсте,

а онима другим

између прсти;

да се човјек крсти.

103


Толико су

то схватили пријатељски

да су акцију назвали „Милосрдни анђео“

– увијек грлати,

а ми:

„Немојте нам више бити пријатељи,

не можемо издржати.“

104


II

БОМБАРДОВАЊЕ

„МИЛОСРДНИМ АНЂЕЛОМ“

ИЗ ХУМАНИТАРНИХ РАЗЛОГА 1999.

105


106


НАТО 1999. руши мост у Мурину са дјецом на њему

ПУПОЉЦИ КАЛЕМЉЕНИХ СНОВА

На мосту што споји

обалу и небо

Дјечји

Засташе

Путеви

Да их досањамо

отворених очију

Из којих

Теку часови школски

нерођени –

Пупољака

Снова калемљених.

МОСТ

Увјежбан цвркут

И цвркут првог лета птића

Радошћу, покличем,

Мирисом висина,

Смијешани

жагором

Дјеце

На мосту пољупцу

планина.

Звуком небеских

Мотора

Утихну ријеч

ђака,

А настави птица

Кукајући,

а није кукавица.

Књига „Идентитет архитектуре и људи“ 2001, истог аутора

107


СПОМЕНИК ОТКРИВЕН

ПА ПОКРИВЕН

Саши Стојићу погинулом у Касарни

у Даниловграду од НАТО бомбардовања 1999.

Откуд овај час на часовнику,

датум на календару –

минут,

секунд

Саше Стојића?

Откуд

нам се данас

24-ог марта 2015-е у 20.45 часова,

мјесто сиреном,

(НАТО-злослутницом)

случајно јави за говорницом?

Мајчина суза

радосница,

да у Армији дорасте,

суза жалосница,

убијен

не да га нема,

за још више БИТИ,

ненадно устаде као час судњи Сашин

протојереја Предрага гласом:

„Тачно је у минут

шеснаест година

Сашине НАТО смрти“,

би ријеч нова

краја промоције

Биљане Живковић

књиге

страдања Косова.

108


*

На камену хладном,

длијетом што топлу душу кује

Даниловградске касарне,

скамењени Саша,

у слова

на мермеру,

ништа од тога

не чује,

а некад и не види у неприлици

прекривен ћебетом

док прођу

НАТО-званичници.

Споменик,

често прекривен,

па откривен

без војне музике,

гледа наш човјек

широких плећа,

снажног маха,

спреман

за коло,

раширених руку,

скоком: „Ојха“.

Гдјекоји на ситу задржани,

пролазе часи избројани –

у срцу накупљеног леда,

чекајући

народ

да кроз ћебе

прогледа.

109


*

Не Срби,

не Црногорци,

но Монтенегрини

(ако ту више од једних има,

или више од сто ђавола),

двије хиљаде седамнаесте

забранише да се

на споменик Саше Стојића,

првој жртви НАТО бомбардовања 1999.

у Касарни даниловградској,

положи цвијеће,

јер ће ту НАТО, са нама,

као новом чланицом,

одсјести,

цокулама изнад Стојићеве

просуте крви

Не за Србе,

не за Црногорце,

но за Монтенегрине

(ако ту више од једних има,

или више од сто ђавола),

прдњавина није обична ствар:

то човјек из чврстог

прелази у гасовито стање,

остатку напредак.

За све њих,

гдје је више од сто ђавола,

Свети Петар Цетињски,

проклетство је дао:

110


ко се одбије од Мајке Русије да му месо

од кости отпадне,

а десило се обрнуто:

кости су отпале од меса,

те имамо толико бескичмењака.

111


ЕВРОПА

У „ТРАНСФОРМАЦИЈИ“

Дјевојчици Милици Ракић,

страдалој 1999. од НАТО бомбардовања

Док се град

тресао од „паметних бомби“

и још паметније НАТО-Европе,

дјевојчица, као да је видјела

(као да је већ било),

плашила се

да без мајке уђе у купатило.

Унапријед је видјела Европу,

(која се и на Бога љути)

како пере образ у њеној тути.

А мајци ни помисао сна

да јој је у купатилу опасније;

зар дијете,

то боље од одраслих зна?

Коначно Милица скупи храброст,

што обично бива

кад се живот иза леђа,

а не испред, гаси:

„Сад ћу сама да уђем“,

и тако мајку спаси.

Мутног облака род

сјати се

наума грдног,

без персирања

именом

Анђела милосрдног.

112


Ширећи се

смањи се Европуша

кроз прозор у купатило да уђе

у Батајници

да се наједе

испод дјевојчице на ноши,

за које живот узе

Ракић Милици

Постојбина

инквизиције и нацизма,

пијана од јенки-отрова,

а не пића,

оде канализацијом,

репом качећи

канап водокотлића.

113


БРОНЗАНИ ПУШКИН ЈЕ РЕЦИТОВАО

На 206. Пушкинов рођендан 6.6.2005,

испред његовог споменика у Подгорици

Пушкинов рођендан,

а Русија у Подгорици дозвољава

киши да пада,

иако се испред Александровог споменика

спремала прослава и

пјесничка парада.

На Црвеном тргу, Буш се чудио

што киша не пљушти испод отворених облака.

А ми се питамо: откуд пада?,

кад је Русија изнад

да је спријечи

чешљањем неба

крилима „мига“,

као некад „јака“?

Неколико дана раније,

двадесетак пјесника Пушкину у славу,

спремало се

да га одмијени у рецитовању

– гдје раширених рука говори бронзаној дами,

нудећи

да поново због ње

изгуби главу.

114


Плашио сам се

да ће мало људи доћи

по невремену.

Прижељкујући свијет виши,

чекао сам да видим

колико Црногораца воли Русију и на киши.

......

Испод раширених кишобрана

и никад ишчезлих

трагова авиона,

што нам посла дезертер Бил,

са припремљених

микрофона,

једино немушто чуо се Пушкин:

„Черногорци? что такое?

Бонапартe вопросил“.

115


ЈЕДИНИ МИ

Поводом годишњице НАТО-бомбардовања, пјесници

Удружења књижевника Црне Горе 20.3.2013. говорили су

своје пјесме. Сала Ресторана „Рибница“, Подгорица

Једини ми

од њих обезимљени

у друштву народа,

Косова имена одузетог

и пута

преко манастира

миленијум утабаног

за небо.

Једини ми

будући

сустопници Европске уније

и њених

укруг звјездица,

са нашом тамном,

угашеном

у евровилајету

натаманом,

као затворено око,

којим Европа

себи намигује.

116


Једини ми

милосрђем

озрачени за

четири милиона година,

за посрећит

у НАТО,

хвала на то.

Једини ми

наспрам

1244 кукавичлука им

и топова им

и јунаштва им,

без помоћи им,

поготову чојства им,

кад засуканих рукава

гаће подижу

не окрећућ се

за собом.

Једини ми без имена

дозиват се знали,

без јединог

Јерусалима

што смо имали.

Једино ми

из затрованог зрна пшенице

изашли.

Дао им Бог

(да им никад не узме)

што су нама

дали.

117


МАЛО МОРГЕН

На 217. Пушкинов рођендан 6.6.2016,

испред Пушкиновог споменика у Подгорици

Утемељен, а поприлично уморен

испред црногорске скупштине,

да ли ће Пушкин,

помињући Петра Првог

и друге Свете Оце,

опјевати Монтенегрине

као некад Црногорце?

Да ли ће их опјевати

окренуте супротно излазећем сунцу,

како иду за сјенком

за НАТО-ракетама,

као за угичем овце...?

Мало морген.

Да ли ће Пушкин прихватити

њихове критике

„да се укипио“ подигнутом руком,

да им опчињен

и са другом, бронзом стегнутом,

аплаудира..?

Мало морген.

118


Да ли ће Пушкин,

братском љубављу задојен,

замолити Русију

да им сачува руке,

док у њима уништава

НАТО-ракете,

док брата јашу –

а од њега шницлу кидају..?

Мало морген.

Да ли ће Пушкин

опјевати наше некад

„гладне године“

и помоћ

од Русије

у трен

у неокруњеном житу,

не помињући од тог жита

окласину

сада отпозади од НАТО постављану?

Мало морген.

Да ли ће Пушкин

препознати словенски ген,

у монтенегријском санкционисању,

а Америци весла сисању,

те пречути шта Русија говори:

„Монтенегрини, немојте нам

више бити пријатељи,

не можемо издржати“?

Мало морген.

119


ДАН ПУНОЉЕТСТВА

МАЛОЉЕТНОСТИ

Осамнаест година је. Пунољетство

малољетности НАТО-а

откад бомбардова Србе 99-е.

Бомбардова нас и одозго

и одоздо –

из земље: уранијумом

кроз жиле здраве хране – биљне,

као поклон НАТО-а

да приспијева

наредних 1000 година разлагања у нама

с кољена на кољено

рана рака.

Одозго и одоздо

да нас усендвиче,

тражећи међу нама

сисаче весла

вичне.

Вичне и да говоре

да нас је из дана у дан све више за НАТО,

а што би можда таквих и било

да су нас више бомбардовали

да нас убиједе да ћемо и ми с њима

(зажелимо ли) бомбардовати сусједе

од Триглава до Ђевђелије,

као Македонци нас

нелогично НАТО-у логистиком

мимо југо-поклича:

„Нико нас изненадити не смије“

На 18 година од НАТО бомбардовања

Трибина УКЦГ „Ријеч“, 23.3.2017,

Духовни центар „Свети Симеон Мироточиви“

120


III

МОСТОВИ СПАЈАЊА И РАСТАВЉАЊА

121


122


ЧУВАЈ СЕ МЛАДИХ УМРЛИХ МОСТОВА

Мостови су потребни – да спајају, а некад: Савладаћемо

препреке које нас дијеле, а потом савладаћемо и једни друге.

Мостови имају чудну судбину. Некад живе миленијумима,

а некад кратко као лептири, нестајући без трага. Још су

очувани стубови аквадукта којим су Римљани преко Мораче

преводили воду са Врела рибничких за Дукљу. Али, челични

мост на Морачи, који се налазио на мјесту данашњег моста Блажа

Јовановића, направљен пред сам Други свјетски рат, није дочекао

ни крај рата. Срушили су га Њемци у одступници из Подгорице.

Мостови понекад мијењају судбину града, поготову појединаца.

Тако је то за неке било и са овим мостом, иако кратког

трајања.

Тек што су га Њемци срушили, мост је са дна ријеке

смогао снаге да им се освети. Смогао је снаге да његово рушење

кошта живота једног Њемца, кад у борбама за ослобођење Подгорице

других жртава на обје стране није било (град је, практично,

прeдат без борбе, због пораза на другим фронтовима). Радило

се о Њемцу фотографу, који је застао за јединицом која се повлачила.

Застао је да слика мост који су за собом срушили, застао

је да слика јаму коју су другоме ископали.

Мост на дну ријеке, скрхане жељезне конструкције, позирао

је Њемцу, а Њемац нишанџији партизану, који није предвидио

да ће нам најбоље фотографије за све оставити управо

Њемци.

123


„Дан“ 12.1.2004.

124


Челични мост након извођења, прије рушења

125


Интересантан би данас био снимак који је остао у апарату,

као свједок смањене слике свијета на окно апарата, у које

су мост и фотограф заједно потонули... У сваком случају, остао

је савјет: чувај се младих умрлих мостова.

Интересантан би био тај снимак да је сачуван, али, нишанџија

је, изгледа, више цијенио фотографски апарат.

Мостови подносе кад их газите, јер кад су изнад воде

високо, никад не могу да се осјете ниско. И овај срушени мост

имао је своју висину, коју је чувао у себи за људе: није заборавио

грађане, јер се преко њега срушеног и даље прелазило.

Преко жељезне конструкције, која се дијелом издизала

изнад воде, опрезно се ишло. Задње што је овај мост могао да

уради је – да натјера Морачу да се изнад њега издигне. Морача

је уз њега набацила шљунак, и потом га водом прекрила.

Мостови, речено је, спајају обале и људе. Али, овај

мост је спајао људе још док је грађен, док није дотицао обје обале,

као да је у томе журио знајући за избројане дане. Спојио је

као обале срца двоје младих, чијом заслугом имамо данас слику

моста током изградње.

Нијесу само метални дјелови конструкције моста од чекића

одзвањали док су мост дио по дио градили. Одзвањала су за

лијепим Подгоричанкама и момачка срца радника који су из разних

крајева државе дошли да граде мост. Пословођа на изградњи

моста Јосип Манђарело из Краљева, који је направио фотографије

моста у изградњи, загледао се у лијепу Ђорђину Радуловић

са којом је закључио брак, да би се послије изградње моста

са њом и фотографијама у Краљево вратио.

Мост је имао душу, па је овог градитеља – фотографа

љубављу наградио и лијепо, за разлику од оног Њемца, за својим

послом испратио.

126


ЧУНОМ И КЕРЕПОМ

У БОЉЕ СЈУТРА

Подгорица је ослобођење у Другом свјетском рату дочекала

без иједног моста, јер су их Њемци порушили на дан напуштања

Подгорице, да у одступници смање притисак и брзину

надирања ослободилаца.

Пред сам Други свјетски рат, на мјесту садашњег Моста

Блажа Јовановића, био је изграђен челични мост, који је служио

само колико је рат трајао, и потом срушен је кад и остали. На

почетку рата – 1941, талијанским бомбардовањем овај мост је

био незнатно оштећен, без сметњи за саобраћај. Бомба је у њему

отворила рупу четвртастог облика, која је по том изгледу била

свима чудновата. Брзо је даском прекривена. Она је била на дијелу

моста ка лијевој обали Мораче, уз низводно постављену

ограду.

Потопљена конструкција овог моста доскоро видјела се у

води, кад је резањем у дјелове уклоњена. Причали су старији

(што се види и на фотографијама) да су се преко те конструкције,

преко дјелова који су провиривали из воде, у прво вријеме

кретали, пентрајући се само смјели, који су тиме много ризиковали.

Потом је војска од сложених дасака направила импровизовани

уски прелаз са оградама, који је могао да служи само код

ниског водостаја. Зими вода га је прекривала и чинила неупотребљивим.

127


Тада су до изражаја долазиле лађе – чунови и кереп. Кереп

је направа од челичне сајле разапете са обале на обалу, тачно

изнад овог потопљеног моста, о којој је, високо изнад воде,

висила челична корпа, за прелаз ријеке у њој, гдје су могли да

стану два грађанина. Корпа је имала двије котураче (једну на

предњем, а другу на задњем дијелу), са повијеним жељезом изнад

сваке котураче, као осигурање од евентуалног пада корпе,

ако попусти која котурача.

Ова сајла, као и свака друга, поготову са теретом од корпе,

била је спуштена на средини. Људи који су се превозили у

тој корпи могли су до средине ријеке да се по нагибу сајле слободно

спусте, а од половине вукли су се за сајлу, док савладају

остатак пута. Кереп је конструисао и надгледао његово извођење

Андрија Кажић, дипломирани електро-машински инжењер.

128


То је, по броју прелазака ријеке, било више но симболично,

посебно, то није било погодно за све.

На неколико мјеста на ријеци организован је прелаз чуновима.

Брза ријека тражила је да тим лађама рукују умјешни веслачи,

јасно уз накнаду. На Плочицама код Везировог мјеста,

чамцем је управљао Илија Марков Поповић из Момишића. Код

кућа Ћерића, гдје се сада ријека прелази преко Union Bridge

, чамцима су руковали Ахмет Леви Мујаџевић, бивши фудбалер

и поједини из породица Крепонић и Каписазовић. На дијелу ријеке

код Коловрата, код садашњег моста на путу за Никшић, људе

су лађама превозили Пеко Белов Бољевић и Новак Мујов

Мугоша.

По хитном поступку, за неколико мјесеци по ослобођењу,

изграђен је мост на мјесту гдје је Морача најужа – 44 метра –

на око 500 метара узводно од такође порушеног Везировог моста.

Изведен је као челични висећи мост за мањи теретни саобраћај,

такође по пројекту инжењера Андрије Кажић, који је и

руководио изградњом.

Подгорица је из рата изашла са мање од 10.000 грађана,

те је овај мост, који је брзо назван Војни (јер га је војска чувала),

изгледао као да је далеко ван града. Град се до данас увећао за

око 20 пута, дошавши до овог моста, и наставио је даље.

Због те удаљености, за поједине прилазе граду били су

практичнији остали начини преласка Мораче до 1950, до изградње,

и за данашње прилике, потпуно савременог Моста Блажа

Јовановића, по Жежељевом пројекту.

129


ПРВИ ПОСЛИЈЕРАТНИ МОСТ – „ВОЈНИ МОСТ“

НА МОРАЧИ, ЗАГОРИЧ, СРУШЕН 2009. ГОДИНЕ,

ИАКО ЗНАЧАЈАН СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ

Кривичним дјелом сматрало би се свугдје у Европи рушење

(још без и најмањих других потреба) споменика културе и

свједока прве послијератне мостоградње у Црној Гори – „Војног

челичног висећег моста“ на Морачи, Загорич, Подгорица. Он је

срушен иако су дата благовремена упозорења, посебно да је то

са пуно мјере складан објекат, грађен са тада крајње оскудном

средствима, што ни најмање није умањио домет тог ауторског

дјела електро-машинског инжењера Андрије Кажића.

Мост је срушен иако за то (и да није економска криза)

није била потреба. Подгорица је током Другог свјетског рата већином,

као Стаљинград, сравњена са земљом, да је остао веома

мали број архитектонски вриједних објеката, као насљеђе културе,

а и они који су остали, пред налетом крупног нерегуларног

грађевинског бизниса, већином оскрнављени су или потпуно порушени.

130


131


Сада све то занемаримо, те погледајмо нови пјешачки

мост, који је такође висећи, који се, као много слабије рјешење,

не може мјерити са претходним. Погледајмо шта нам он доноси

на 19. децембар 2009, на Дан ослобођења Подгорице, кад је (у

10 часова) пуштен у употребу. Питајмо се: Ослобађали нас он, за

дужи период, основне бриге да живи пређемо преко ријеке?.. Не!

На темељима беспотребно срушеног

нови пјешачки мост, 2009.

На овом мосту демонстриране су три класичне замке,

опасне по живот пролазника, које су у струци елементарно недозвољене.

Ограда моста, умјесто са вертикално постављеним заштитним

пречкама – цијевима – недозвољено изведена је са њи-

132


ховим хоризонталним положајем, што омогућава да се дјеца пењу

уз ограду, чиме је искључен прописни опрез. Уз то, растојање

између пречки не смије да пређе 11 сантиметара, срачунато

према глави дјетета, јер куда глава може проћи може и тијело, а

на овој огради у горњем дијелу имамо и растојање од 21 сантиметар,

премного и за човјека.

Трећи крупни недостатак је ограда дуж пута уз мост, која

је несхватљиво ниска – 69 сантиметара, што не само да није

рукохват но ни „кољенохват“, иза којег вреба амбис. Сматрали

су да је овдје довољно поставити браник за аутомобиле, не мислећи

и на пјешаке.

Ако пјешак у шетњи пређе мост, идући од Загорича

према Малом брду, и том приликом, по преласку, изабере десне

степенице за пењања до изласка из корита ријеке, до пута Подгорица–Спуж,

користиће веома пријатна газишта димензија

14/32 сантиметра, ако се буде одмах враћао, ако изабере друге,

лијево постављене степенице, са мање удобним димензијама за

отворени простор 15/30, може, због неусаглашености са десним

правцем (као да су двије фирме то изводиле), да буде изненађен

у мјери да се оклизне.

Није препоручљиво прелазити преко овог моста, као, на

примјер, на дан његовог отварања (19. дец. 2009), кад је била поледица,

јер се тада, без великих опасности од клизања ( иако

држања за ограду), не може прећи. Газећа површина у великом

је нагибу, због, сасвим беспотребно лучног облика тако малог

распона пјешачког прелаза – распона моста од 44 метра.

Никакви градитељски (конструктивни) разлози, посебно

естетски, не упућују на овакво нелогично лучно формирање окачене

(висеће) газишне платформе моста, јер луку одозго није потребна

испомоћ, као миленијумима испробаном најједноставнијем

и најсигурнијем рјешењу, поготову за овакво мале распоне.

Лук никада не може да буде инвалид да му је потребно ортопедско

помагало изнад „главе“, поготову лизијерне сајле, о којима

133


виси, од 13 милиметара дебљине (на 275 сантиметара одстој а-

ња). Све што је нелогично и неоправдано, никад нема пролазну

оцјену ни у естетском погледу, кад се ради о архитектури као

сврсисходном грађењу... Горња и доња контура моста наметнуте

су као двије супротстављене полукружне линије.

Према представљеној дебљини полукружних образних

носача, закључује се да би они, за варијанту да су од *преднапрегнутог

бетона, могли за овај распон сасвим лако (са другим

допунама) да опстану као самосталан лук, без испомоћи од сајли.

Умјесто опредјељења за удобну равну стазу моста, овдје

се на представљен начин, као последица стварања па рјешавања

проблема, мост доњим – „контра“ – лучно постављеним затегама,

обично сајлама, осигурава од вјетра, који би га, као веома

лаку конструкцију подигао.

Неприродно изгледа „масива“ представљена образним

носачима, у односу на доњу скроз облогу од валовитог лима.

Саопштење бр. 31. Архитектонског форума

од 19.12.2009. год.

„Архитектура“, бр. 144. дец. 2009, Београд

*Јасно је да се лук моста, и уопште лук, не ради од преднапрегнутог бетона, које би

било без смисла – сувишно, јер је читав пресјек на притисак. Међутим, како је аутор

моста употријебио лук, и то код висећег моста(!), којему је та „лучност“ апсолутно

непотребна, ја сам (за компарацију нелогичности) за случај искључења ситема окаченог

(висећег) моста, понудио адекватнији апсурд „преднапрезање“ – за смањени

профил образног носача лука (ако се не би повећавао) да не би долазило до његовог

увијања. Иначе, за овај случај био би адекватан Мајеров систем плитког лука са

равном гредом изнад, у нивоу коловоза, и потом да се сва горе скаламерија од висећег

моста уклони.

134


СТАРИ ВЕЗИРОВ МОСТ

Врхунско дјело архитектуре ових простора,

које ни најмање не заостаје за Мостарским мостом

Везиров мост на Морачи прво је био срушен крајем Првог

свјетског рата, али само неколико метара у тјемену лука. Порушени

дио бетоном је затворио Мато Гатолин, који је дошао из

Далмације, од којег је у Подгорици настало и сада живи неколико

породица. Тај дио од бетона, који се тада ријетко примјењивао,

види се на доље представљеним фотографијама. То ми је

испричао Љубо Радовић, комшија из Момишића, а њему отац

Павле.

Друго рушење Везировог моста, али до мјере да се није

могао обновити у претходном облику, извршили си Њемци при

одступању 1944. године, те је изграђен савремени – армиранобетонски

мост.

*

Садашњи Везиров мост нема сличности са претходним

ни у примијењеним материјалима ни у облику.

Први изграђени мост био је ремек-дјело исламске архитектуре

на овим просторима. О томе нико није говорио, поготову

о могућностима његовог поновног извођења.

Тај први овдје израђени мост са везировим именом, по

својим вриједностима ни најмање, ни у чему, не заостаје за Мостарским

мостом, за који је свијет нашао средства да га обнови,

јер је то за све значајан споменик културе, а тако би требало и за

овај.

Обнову би требало спровести и поред тога што је овај

мост тада, дијелом, изведен и као споменик терору над нашим

народом: од глобе – казне због несарадње са поробљивачем, као

135


тада уобичајеног облика владавине.

Код овог моста доминира висок степен умјетности грађења,

као допринос култури тог и овог времена.

Ови простори су миленијум и по више пута потпуно

страдали од земљотреса, а највише од Словена, код њиховог доласка,

те каснијих ратова и тако даље. Ово се првенствено односи

на средњи и сјеверни дио Црне Горе, гдје из римског периода,

и раније, немамо, попут других крајева Европе, макар један сачуван

архитектонски објекат.

Ако томе додамо и период уназад сто година и овај у којем

живимо, који нијесу били ништа бољи, сем изузетака (ријетких

храмова), можемо рећи да Црна Гора у насљеђу културе у

просторним умјетностима потпуно оскудијева.

У Другом свјетском рату, Подгорица је од савезничког

бомбардовања страдала као Стаљинград, то јест Волгоград, са

дјеловима који су били толико сравњени са земљом да су личили

на пшенична поља која су претходила овом граду на дијелу Нове

вароши.

Задњих десет година, пред налетом нерегуларног крупног

грађевинског бизниса, страдало је насљеђе културе у архитектури

и амбијенталне вриједности више но задњих 200 година,

којем се крај не назире, те предстоји да се вратимо на почетак.

Земље из окружења (са којим ћемо да се интегришемо),

који у овим насљеђима културе, природно, виде и себе, требало

би да се за овакве случајеве заинтересују, а не за шта друго неодмјерено,

као у буре без дна да бацају новац својих пореских

обавезника.

Овим се потпуно оправдава идеја да се попут обнове -

Мостарског моста истакне мултикултуралност и мултиконфесионалност,

а не чије је шта – шићарџијско. Унеско је за Мостарски

мост, поред осталог, констатовао да је он симбол међународне

сарадње и коегзистенције различитих етничких заједница.

Стари Везиров мост на Морачи, којег више нема, сем у

136


сачуваним цртежима и дијелом фотографијама, био је изграђен

на мјесту садашњег моста истог имена. Саграђен је наспрам брда

Горице, гдје се брдо највише приближава овој ријеци. Изградио

га је Махмут-паша, скадарски санџак-бег од блага које су

Османлије опљачкале Братоножићима, јер су Братоножићи 1774.

године заједно са Ровчанима спасили од Османлија Дрекаловиће.

Мост је наша мука а везирово име.

Брзо, по његовој изградњи, крајем 18. вијека, мост је

вјерно нацртао аутор са иницијалима Ј.Ј.К, који га, одушевљен

њиме, оправдано представља са два цртежа – прво са једне а потом

са друге његове стране, гледано са исте обале. Престављена

техника цртања, осјећај за лучне дјелове моста, косе симетричне

линије, поштовање сразмјере висине моста и ширине ријеке, као

и исцртавање људских фигура, на високом је нивоу.

Цртао Ј.Ј.К. крајем 18. вијека. Лијева обала Мораче

137


Поглед са друге стране моста са исте обале – лијеве.

Цртао Ј.Ј.К. крајем 18. вијека

На основу тих цртежа и каснијих фотографија – све до

Другог свјетског рата – може се поуздано наново извести овај

мост.

Сачуван је и цртеж пруског капетана Хатора из 1876. године,

из којег се види, да сем његовог смисла за пејзаж, није

имао осјећај за линије и пропорције овог атипичног архитектонског

објекта, те је само представио његов карактер, које ништа

не би значило за обнову моста да немамо (за упоређење) претходне

цртеже и касније фотографије.

138


Крајем 19. и почетком 20. вијека долази до интензивнијег

саобраћаја, кад се уводи и моторни, за које нијесу одговарали

нагиби на овом мосту, те долази до надзиђивања моста, да се

добије што приближније равна нивелета. На фотографијама из

1929, 1931. и 1933. и другим, јасно се види сачувана линија разграничења

претходне горње контуре моста и дограђеног дијела

(који је као нападани снијег), што оставља, без сваке сумње, могућност

поновног извођења овог моста како је раније изгледао.

Њемци су, пред одступање из Подгорице, 1944. године,

срушили овај мост. Мјештани из Момишића памте да су се Њемци

за то спремали годину дана, на начин што су у његов носећи дио

оставили простор за смјештај експлозива кад им то затреба.

139


Везиров мост, 1931. година

Везиров мост, 1933. година

140


Везиров мост, 1929. године

Послије рата, по пројекту руског инжењера (који је од

Октобарске револуције, као избјеглица живио у Југославији), изграђен

је овај садашњи мост, који нема никакве сличности са

претходним.

Претходни мост био је комплетно од камена, са сводовима

полукружног профила, а овај је читав од армираног бетона,

без камена као носећег материјала, без ранијих сводова, које

су замијениле армиранобетонске греде. Нови мост, сасвим

141


оправдано, више није могао да носи назив „Везиров...“, те му је

дато име народног хероја Вака Ђуровића, који је са још два брата

погинуо на Сутјесци.

Потом, 2000. године, по пројекту Младена Улићевића,

мост се проширује за још једну траку, достижући ширину од 14

метара, чиме се даље удаљава од прве верзије овог моста. Али то

некима ништа није сметало да 2006. године овом мосту дају назив

Везиров мост, које у чуду оставља туристе, јер таквог савременог

моста са сличним називом „Везиров...“(што је османлијски

период) нема ни у Турској. То би се могло урадити само да

је везир, мимо градње моста (којег више нема) за нешто друго и

то веома важно заслужан за овај народ... А шта је он, мимо тога,

урадио сем безброј пута испробавао сабљу на Црногорцима.

Послије рушења Везировог моста на крају Другог св. рата 1944. године,

изграђен је овај мост, а 2000. године проширен је са двије на три коловозне

траке, на укупно 14 м ширине, а висином над просјечним водостајем

око 22 м Ширина корита ријеке је 80 м.

142


За похвалу је свако отварање према свима, па и Турској,

којој се (тако је неко желио) са овим неадекватним именом за

неадекватан мост казује да поштујемо заједничке тековине културе.

Ако су Руси нашли за сходно да мостом, који се ових

дана завршава у Подгорици, повежу лијеву обалу Мораче, гдје је

скулптура Пушкина, и десну, гдје је скулптура Висоцког, ваљда

ће и Турска наћи разлог да повеже вјекове. Ако смо их досад

тјерали, вријеме је да их позовемо, гдје је као претходница дошао

везир. Знају они то и без ових ријечи. Они су преко своје

компаније ER–BU учествовали у обнови Мостарског моста, којег

су исти изградили у 16. вијеку.

Потребно је обезбиједити средства за поновну изградњу

Везировог моста од камена како је био изведен на крају 18. вијека.

Извео би се на свом првобитном мјесту, за које би се порушио

садашњи мост, који би се пребацио (са средствима и за то

обезбијеђеним) на удаљеност не ближе од 300 метара, узводно

или низводно (за издвојено сагледавање, због несагласја облика).

Мост, којег је тада изградио Махмут-паша, са пријатном

је асоцијацијом на какав организам, којем је у правилном реду:

глава на десној обали Мораче, а реп на лијевој, док су му ноге у

средњем дијелу. Тај организам је у положају као да се пропиње

да прескочи Морачу, али је ухваћен – замрзнут у свом покушају

– са остављеним просторима испод да тече Морача. У зимском

периоду, кад надође вода, запљускује му предње ноге.

Средњи дио има све карактере Мостарског моста, како

по облику свода полукружног профила тако и по његовој висини

(око 23 метра од средњег водостаја), којим се мост елегантно успиње

и завршава у нит.

Овај филигрански завршетак осмишљава масивност у

доњем дијелу, чинећи конструкцију, код свега тога, лаком и логичном,

у односу који има ракета према земљи у тренутку њеног

одласка.

143


Ширина Мораче (која је на овом мјесту 80 метара), диктирала

је продужетак моста, то јест наставак на овај свод, формирањем

још једног, али мањег, другачијег третмана свода, са

улогом смираја, а не поновног гибања к небу, чиме је композиција

приведена свом епилогу. А у односу на Мостарски мост, са

једним сводом у симетрији, и у односу на друге мостове, које су

тада Турци градили, са низом симетрично постављених сводова,

ово је, због асиметрије, значајан и необичан додатак квалитету.

То је настало препознавањем конфигурације терена за ослањање

стуба моста на најбоље мјесто, које је погодно и за извођење

радова код средњег водостаја.

Ни уштеда у материјалу ни олакшање током градње нијесу

наметали потребу да се изнад ослонаца лукова (у повећаној

маси конструкције) изводу отвори, али они су реализовани да би

организам изгледао лакши у лету, што, иначе, свему статичном,

као што је грађевински објект, није потребно, јер је осуђен на

трајно мировање. Мајстор грађења овдје је ишао са асоцијацијом

и варком кретања, да би све у нама, и пошто се раставимо од

овог моста, наставило да се креће.

Ова прелијепа грађевина у равни ограде садржи одбјегли,

а уклопљени дио – „лук ради лука“, а због ограде, које је, невјероватно,

изузетно рани претеча постмодерног у другој половини

двадесетог вијека, која је остала на маргини. Ово је поготову интересантно,

јер је та форма употријебљена асиметрично.

Овакви облици масовније се употребљавају послије Ле

Корбизјевог искуства, и искуства других, у ослобађању од академизма

19. вијека (примјер, избацивањем лажних лавова од

малтера на фасадама, који су отпадали при каквим потресима) и

приближавања конструкцији објекта као доминантном реперу.

Послије тога, понајвише седамдесетих година двадесетог

вијека, од зграде се, у стидљивом ходу ка скулптуралном,

често одвајају „каишеви“ (као на овом мосту), који дематерија-

144


лизују завршетак објекта у поступном преласку ка небеском

плаветнилу, које дјелује као отјеловљено испарење објекта.

Упоређујући са данашњим често бездушним градитељима,

запањује да су ови елементи, током доградње моста, потпуно

сачувани, те се појављују као додатни отвор у конструкцији

моста, које је, иако ненамјерно, симболично спроведено у облику

полумјесеца.

„Архитектура“ бр. 131, новем. 2008, Београд

„Дан“, 13.12.2008.

145


УМИРУ И МОСТОВИ

„Дан“, 8.10.2005. И ИМЕНА

146


МОСТ БИГАМИСТ

На Рибници, код њеног ушћа у Морачу, налази се мали

мост који није срушен у бомбардовању Подгорице. То је веома

чудан мост: бигамист–мост, који се вјенчао са двије ријеке – са

Рибницом и Морачом. Час је изнад једне ријеке, час изнад друге.

Већином је изнад Рибнице, а кад то досади Морачи, кад надође

у зимском периоду, подвлачи се испод њега, потискујући

Рибницу узводно – да је тада Рибници ушће у Морачу прије но

дође до овог моста.

Овај мост нема имена.

Можда је без њега остао као и људи за какво недјело.

Јер, ово је мост са пороком: бигамист–мост. Без имена је остала

и Рибница (иако га је задржала), остала је послије помора риба у

њој.

Мосту је требало име дати по Али-паши, за којег кажу

да га је градио. Али како га вјековима не носи, нећемо му га ни

ми дати. Можда се сада ни Али-паша не би сложио да му носи

име, кад га је као бигамист обрукао.

На тај мост нијесу хтјели да се сруче бомбама Англоамериканци

1944, јер су и они неморални као он, видећи у њему сродника,

такође сједећи на двије столице. Са једне столице аплаудирали

су нам док смо им спашавали преко 500 авијатичара из срушених

авиона на наш простор, а са друге столице бацали на нас

бомбе да их утроше накрај рата – да им индустрија ради. Ако нијесу

бомбардовали овај мост (преко којег су грађани ужурбано пр е-

лазили од заклона до заклона под пећинама) они су их авионима у

ниском лету митраљирали, иако видјевши да нијесу Њемци.

147


148


149


То је једини мост на свијету који је краћи но што је ширина

ријеке, коју није ни желио да побиједи, већ да јој се додвори.

Желио је да се до њеног дна спусти, гдје се зими (у води до

највишег свог лука) копрца, као каква већа риба уплетена у мрежи

Рибнице и Мораче.

Он је био мезимче од првих својих дана, поштеђен кочија,

а послије и аутомобила, јер му точкаши нијесу могли прићи

стрмим прилазима. Преко њега, поред људи, кретали су се житом

и пшеницом натоварени коњи, кретали су се до ту изграђених

млинова.

Овај мост је са преломом на средини, издигнут као да је

мост у скоку – у прескоку – а не ријешен да ту остане. Иако је

мален и од камена, није „камен“ – није нечемуран – но снажан

да одоли налетима воде са свих страна.

Као и сви мостови грађени тада – у вријеме Османлија –

ни он у себи нема жељеза, те је с душом коју му камен даје, а

нема је жељезо. Данас се мостови граде у комбинацији различитих

материјала, зависно од улоге што имају на мосту, на примјер:

да ли тај материјал носи главни терет, као кад је уграђен у

ободни лучни носач, или да носи нешто мањи терет кад преспаја,

или да само служи за ограду. На овом мосту све је интегрисано

у компактност како главног тако и споредног – да мост изгледа

као да је изливен од неког претходно течног камена (да је

случајем то могуће).

Данас се тако уједно изливени са свим детаљима, не граде

ни од бетона, иако је лако остварљиво.

Код овог моста пресудила је техника рада са каменом,

техника која је тада једино била могућа, јер камен (пруж ајући

отпор каквој лакој обради) није давао да се потцијени у било којој

улози која му се додијели. То је истовремено одговарало да

мост буде трајан, као и да (пријеко потребно) буде тежак, да се

одупре води.

Временом камен је добијао лијепу патину, која је потпис

свих претходних времена, у којим је остао неокрњен, те дјелује

као побједник над пролазношћу. То доминира у утиску који

ствара, поред основног да га краси потпуна логика.

Он се од 1971. године налази у новом станишту – на

150


Скалинама, то јест на уређеним обалама ушћа, које је дјело Василија

Кнежевића, које је у садејству са овим мостом, и које је

толико успјело да је постало знак препознавања тог дијела Подгорице

испод зидина Немањиног града.

Кнежевић је посебним осјећајем за овај амбијент, сабрао

вриједности природе и унијетих неопходних садржаја: стаза,

ободних заштитних парапета са акцентираним мјестима за окупљања.

Са свим тим он је наставио да у благом луку „тече“ као

изливена вода Рибнице у зимском периоду. Њежно се провлачио

између пећина да их не повриједи, како би дао завршну ријеч

природи – Мосту и овим ријекама у лијепој конфигурацији њихових

корита. Провлачио се поред пећина и Моста, линијом изохипси,

како су и постављане уставе – канали воде за покретање

оближњих млинова. Кнежевићеве стазе су као водотоци изнад

водотока, изнад којих се опет налази овај мост.

Он је дио догађања у граду, посебно окупљања младих,

спустио на обале ријека, чиме је истовремено представио и мост,

који је често једини свједок заљубљених... и заљубљених у ријеке,

које је претходно припадало само риболовцима. То је остварено

као да је ријеч о коауторском дјелу природе и човјека, на

које се, у име природе, потписао Мост.

Брзо су се усталиле, једном годишње, манифестације

„Прољећни уранак“, „Пионирски походи“ и једнодневне изложбе,

чиме је амбијент са Мостом почео да живи на нови начин.

Прије Другог свјетског рата, и двије деценије касније,

овај Мост није имао само овако доведено друштво. У кориту

Рибнице, поред водотока, биле су (мало издигнуте и међама заштићене

(да их вода не однесе) бројне марљиво одржаване мале

обрадиве површине, које су власници водом у посудама из Рибнице

заливали, јер није било пумпи да се она избаци, поготову

горе ван корита ових ријека. Ту су и жене доносило рубље на

прање.

У свим тим активностима, нарочито у раду око млинова

и башти, те током купања у врелим љетњим данима, ту се увијек

налазило много људи. Пећине су служиле за боравак сиротиње и

за збјегове током савезничког англо-америчког бомбардовања

Подгорице, на крају Другог свјетског рата.

151


Данас

Почетак XX вијека

152


На слици са почетка двадесетог вијека види се да је тада

био очуван Немањин град, гдје се Немања родио.

Промјеном начина живота, а понајвише небригом према

амбијенту и насљеђу културе, много је тога нестало из корита

Рибнице. Сада се, несхватљиво, и у самом кориту граде огромни

објекти, тјерајући Рибницу да тече уским бетонским каналом,

одузимајући јој миленијумима настале дубоко уклесане прелијепе

стране корита, које су попут малог кањона, чиме се обезвређују

и овај мост, интима и прелијепи сусједски односи, наспрам

горе ничим лијечене „урбане“ отуђености.

Из књиге „Идентитет архитектуре и људи“,

2001, А. Маркуша

Говорио А. Маркуш за „Образовни програм“

ТВ ЦГ, новембра 2008.

153


ПРВО АСФАЛТИРАЊЕ УЛИЦА

У ПОДГОРИЦИ

Прво асфалтирање улица у Подгорици послије Другог

свјетског рата вршено је не доминантно у најгушће насељеном

дијелу града гдје је најпотребније, већ, рекли бисмо, гдје би се

већи поени могли скупити у реклами предузетих акција власти

тада једнопартијског система. Не бисмо се чудили да данашње

власти прогласе државним празником дан првог асфалтирања

улица у Подгорици – као Дан грађевинских активности пред изборе.

Асфалтирана су два најважнија узлаза у град, по приближно

120 метара дужине, по казивању тада савременика, а сада

деведесетогодишњака Љуба Радовића из Момишића. Како је

град постојао само на лијевој обали Мораче, асфалтиран је прилаз

из правца јединог моста на Морачи – Везировог моста и то

од приближно улаза у Гимназију до почетка Његошеве улице и

још којих око 20 метара те улице, али не и читава Његошева

улица. На исти начин и по сличној дужини асфалтиран је и прилаз

граду од Куча, од сјеверног дијела Црне Горе, на дијелу поред

сада Зграде Привредног суда и порушеног Кина „Култура“.

Улица се сматра искоришћеном ако је са обје стране потпуно

са зградама, што овдје није био случај, што одговара оцје-

154


ни – да се ствар рекламирала, које и није толико неправилно ако

је ту био циљ најава новог времена, кад већ није било толико асфалта

да се шта битно у граду ријеши.

Јасно је да свако ко улази у град тада наилази на асфалт,

што не би био случај да је асфалт негдје друго у граду гдје свако

својим послом не залази. Значи, један квадрат асфалта на улазу у

град, већег је ефекта истицања но 50 квадрата негдје друго. За

таква калкулисања, како тада, тако их и данас имамо.

Љубо Радовић добро се свега сјећа, јер му је отац, као каменорезац,

радио на изради ивичњака тих улица приликом асфалтирања,

који су били од камена, а и близак рођак становао му

је у Његошевој улици. Прво су, каже он, посипали шодер (камен

туцаник), као и сада, потом уваљали ваљком. Данас би се преко

тога машином „финишер“ нанијела тачно дозирана смјеша битумена

и ситније гранулације агрегата и опет уваљала. Али тада

није било тих машина, те се растопљен битумен као шмрк воде

посипао преко уваљаног туцаника. Квалитет „марка“ битумена

сигурно је тада била слаба, кад се ја сјећам да је крајем педесетих

година, са битуменом неотпорним на високе подгоричке

температуре, уз слабу рецептуру асфалтне смјеше, асфалт био

толико мек, да некад ципела у њему остајале, а нога из ње извлачила.

Дуго се и на Мосту Блажа Јовановића могло видјети да

је растопљен асфалт „побјегао“ ка ивичњаку.

Љубо Радовић сјећа се и детаља: да ивичњаци пута уз асфалт

нијесу, као данас, грађени да су изнад асфалта, но равно са

њим. Радове је изводила фирма из Далмације.

„Дан“, 3.4.2016, извод

155


БИЦИКЛО ЊЕМАЧКОГ ПОЛИЦАЈЦА

ИЗ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

Колико сам срећан што се послије 40 година остварује

моја идеја дата преко „Титоградске трибине“ 1977. да се плански

у Подгорицу уведу бициклистичке стазе, као у Новом Саду, који

је такође равничарски град, толико сам и забринут.

Забринут сам, и опет поводом бицикла.

Имам наслијеђено од оца бицикло њемачког полицајца

који је њиме током Другог свјетског рата патролирао Подгорицом

и околином. Њемци су га на крају рата оставили да би се

бржим превозним средством вратили.

156


Чувао сам га као ратни трофеј, а како ствари теку прилика

је да се Њемци трофејно врате и у склопу НАТО да узјашу

исто бицикло возећи га бициклистичким стазама које смо сада

почели да градимо.

Власт ће примијенити Закон о реституцији, па ћу морати

да вратим Њемцима ово бицикло.

„Дан“, 9.4.2017.

*

Коначно 28.4.2017, избјегавајући референдум – глас народа

– власт нас је ове 2017. на „мала врата“ увела у НАТО, те

ћемо имати прилику да сами себе бомбардујемо, да за то не молимо

пријатеље НАТО, који нас је уназад 12 година (1999) хуманитарно

бомбардовао.

Послије тог обрта, они неће тражити ово бицикло да га

вратимо, препуштајући да га нашим полицајцима да га возе на

рента-кар, то јест на рента-бицикл.

157


ОСОВИНА СИЛА ОСОВИНЕ

Војни блок у Другом свјетском рату – силе Осовине:

Рим–Берлин–Токио, оставио је у Подгорици једну од својих осовина,

што je досад било непознато.

Те силе су на оној главној осовини међу њима на почетку

рата запалиле свијет, а на крају рата на једној, али мањој осовини,

запалиле су новац у Подгорици.

Није било потребе да тада ко у Подгорици каже: „Отвори

се, Сезаме“, да се благо покаже, јер је Подгорица имала Сезам на

отвореном простору – непрегледно благо (ни то се није знало).

Њемци су се на крају Другог свјетског рата, дан прије но

су напустили Подгорицу у Момишићима, иза куће Марка Ђокова

Маркуша, на челичној осовини (сила Осовине) насложили

огроман новац да га запале. А прије тога, они су мојем оцу Велиши

(чија је кућа у близини), који их је посматрао, понудили :

„Узми колико желиш“. А он, плашећи се да ће му потом пуцати

у леђа, рекао је: „Нећу, јер ће га не само узети комунисти но ме и

претући да кажем да ли сам шта гдје сакрио.“ Засигурно да би

му то комунисти урадили, преко чега би он прешао, да се није

плашио Њемаца.

158


Челична осовина на којој су Њемци спалили новац

Велиши је остало само, кад Њемци оду, да сачува ону челичну

осовину за успомену на „да ли је или није погријешио“. А

ја ту осовину чувам за подсјећање на велико подгоричко благо,

попут оног острошког, од којег ни једни ни други нијесу имали

користи, сем књижевници као мотив: благо које привлачи кројећи

многима судбину.

Познато је како је комунистичка власт поступала према

оним који се охрабре да помогну народу на неуобичајен начин.

То говори случај кад је Владо из Момишића, иако поприлично

попио ракије, био најсвјеснији, уз то и најсавјеснији да оде у

Милицију и каже да је избио пожар на Малом брду, а они га затворили

испитујући га читаве ноћи да га можда он није запалио.

Владо је потом казао: „Читав град да видим да гори, нећу више

пријављивати.“

159


160


IV

НЕПРИЈАТЕЉИ У НАМА САМИМ

161


162


БУКАГИЈЕ

Гледам их на врху

како рађају будућност рода,

као она врста ајкуле

што још

у ембриону у утроби

поједе брата поред себе

да му се само кости с њом роде.

Гледам изгладњело камење

што се као иње,

језиком у букагије,

к небу

пропиње.

163


НЕКАД

Некад Стара варош није имала Подгорицу.

а данас Подгорица нема Стару варош,

сем ознаке гдје је била,

са којег мјеста

посљедњи пут

ријеч јој се чула.

Од времена

кад су се у Старој вароши

утркивали

јутро да најаве

пијетли и Сахат кула;

од времена кад су лимари и ковачи

чекићањем

убјеђивали метал

да се савије не више но треба –

да прође кроз живот

уз кост горштака

да згули с камена кору хљеба;

од времена кад је Стара варош

била нова

(од Нове ни говора);

164


од времена кривудавих,

а за живот правих улица,

једне на друге наслоњених кућа

и с њима

раме уз раме људӣ,

шаљивџија

доконих Цикотића;

од времена Јуса Мучина

до данас,

од петних жила

до џигерица

никад тако

на нос изашла мучнина.

Много је мјеста за погинути,

а мало за сахранити,

мало за радост

– дјеци поиграти,

старима ноге одморити;

сваки кутак,

багерима уби

подгорички

Џек Руби.

Без смањења висине,

измијењеног стања,

потону Сахат кула

у корову високих грађевина;

потону и јављање њеног сата

цигарет-глисерима

брисаног сјећања.

165


Раније, Цикотићи су питали:

„Како ће Сахат кула да откуца 10,

како да откуца нулу“,

а ми, издигнути за лет

без крила

(у висини смјене),

питамо се:

„Како да живимо

отете будућности

на нулу сведене?“

Питамо се бирајући од 32

слово ново:

који смо народ,

наш или чији друго,

којим језиком причамо

наученим наново?

Питамо се: Да ли ће нас,

удаљеног јавнокомуналног укопа,

препознати преци,

бомбардоване

одозго и одоздо –

усправне

а прилегле

подну

туђих стопа?

11.7.2013, Сутоморе

166


ГРАД КОЈИ НЕСТАЈЕ

Капија манастира Дрепе, што га Свети Сава подиже, порушена

је кад је Хрушчов пролазио – да не гледа у старе зидине!

А Немањин град, на чијим зидовима расте

једина градска неизгажена трава, за Гинисову је књигу рекорда

по односу броја становника и броја јавних WC-а.

Нема становника, а има један WC од бетонских блокова.

Бр.1 фељтона „Дана“,

16.9.2005, А. Маркуша

Стара варош, која је прва настала и опстала на овом

простору, на дијелу првоназваног града Рибница, на ушћу Рибнице

у Морачу, на њиховим лијевим обалама, мукотрпно сачувала

се до Другог свјетског рата, кад је бомбардована од наших

савезника(!). Потом, шта је остало од бомбардовања, дијелом

чувано је сљедећих десет година, откад постепено, нарочито задњих

петнаест година, трпи директна разарања самосвојног

амбијента, ријетког трага културе и времена на овом простору.

Послије 400 година ропства под Османлијама, од 1474.

године, кад је Берлинским конгресом 1878, Црна Гора призната

као држава, град се проширио на другу обалу Рибнице, између

Мораче и брда Горица. Тада, 1886. године ту почиње изградња

Миркове вароши, по уређеном систему, да је тај нови дио доминантни

представник Подгорице, гдје је Стара варош са статусом

старог градског језгра.

Настављено је страдање Подгорице почето беспотребним

бомбардовањем управо од наших савезника 5. маја 1944, са

још 72 бомбардовања.

167


Страдање у мирнодопско вријеме, појачано је почетком

деведесетих година XX вијека до данас, као последица смјене

једнопартијског са вишепартијским системом, преласком скоро

свега у приватне руке, са много изражајнијим нерегуларним токовима.

Сви значајни простори у граду, све значајне зграде за

нашу културу и квалитетан живот у граду, подређују се – руше

само због вриједности локације, кад нестају и веома ријетки

објекти који су преживјели катастрофално бомбардовање.

Са свим тим што се додатно руши, одлазе једини свједоци

времена кад су људи и град били једно, одлази пред слијепим

профитом и пожудом. Одлази и Нова и Стара варош, које су

могле занавијек да буду учитељи здравог становања – живота,

зближавања људе: кад је сусјед познавао сусједа... Колико год

бисмо град ширили, са тим просторима, знали бисмо шта хоћемо...

Нико то не би урадио од свог града, од својих одлазака и

долазака – сјећања... сублимираних: градње, природе и људи –

идентитета.

„Стара варош, да те Бог убије“, ријечи пјесме, остварују

се.

Стара варош настајала је и нестајала у пет карактеристичних

фаза.

Прва фаза је била кад се ширењем изашло из зидина

Немањиног града – мјеста Немањиног рођења, кад су се од камена

са бедема градиле куће около за проширени град и за нове

бедеме са четири капије, за које се, за потребан камен, и Дукља

разиђивала. Ово што се данас чини, најизразитије, јер се поступа

како су тифусари поступали у Другом свјетском рату, који су

покушавали да са коња којег јашу откину шницлу.

Друга фаза настаје послије ослобођења од Османлија,

изградњом новог града на другој обали Рибнице – Миркове вароши

са објектима интимне структуре по мјери човјека, које се данас,

у посљедњој фази, само због вриједности локације, уништава.

Сваки нови детаљни урбанистички план само верификује прет-

168


ходну дивљу градњу, које је, због неке уздржаности, у сурогат

стилу, чудних хетерогених низова, који су својеврсна просторна

хроника „миц по миц“ изигравања закона. Још да то неко назове

нашим изумом – спонталитетом од школованих кадрова, „код којих

је школа на годишњем одмору“.

Трећа фаза је сравњење са земљом комплет Подгорице

савезничким англоамеричким бомбардовањем почетим 5. маја

1944, којим се ова књига понајвише бави.

Четврта фаза доминантно је период једнопартијског система

до 1989. године, у којем историјске вриједности ових категорија

нијесу имале посебно вредновање, али се бар нијесу додатно

за приватни интерес злоупотребљавале. Тада је Стара варош

пресјечена продужетком из Миркове вароши Улице слободе,

продужетком преко Моста браће Златичанина, кад добија назив

Улица краља Николе. Уз ту продужену улицу постављена је

зграда „Металке“, а тако и друге зграде у истом правцу, стварајући

својеврсну ограду – подеони зид много изразитији од некад

Берлинског зида. Зграде надвисују Сахат кулу са друге стране

улице – девалвирајући њену доминацију над простором којем је

вјековима припадала.

До овакве просторне и стилске (стихијске) конфронт а-

ције нападом Нове вароши на Стару варош, дошло је постепено,

тако што се град, почев од Старе вароши, два пута винуо преко

Рибнице и Мораче – путањом бумеранга: једним крајем се, гранањем,

удаљио по пространствима Љешкопоља, Загорича, Маслина

и др, а другим се, концентрисаном градњом, као сјечивом

вратио у Стару варош, носећи са собом терет за непремостиву

разлику, још теже – намјеру.

169


Немањин град са WC-ом уз њега

170


Стара варош које нема

171


У тој фази Стара варош је нападнута и са других ободних

страна, као што је са стране Љубовића. Истовремено тече

као инфузија залажење у сам центар Старе вароши, хаотично постављеним

непланским дивљим зградама. Нове зграде се намећу

старим, трошним, рекло би се – трошношћу нашег односа према

култури.

Примјер је капија манастира Дрепе, што га Свети Сава

подиже као центар епископије, која преживје скоро миленијум

све вјетрометине, похаре, земљотресе – док до нас, да је порушимо,

не наиђе. Порушена је кад је Хрушчов пролазио – да не

гледа у старе зидине!

Немањин град, на чијим зидовима расте једина градска

неизгажена трава, за Гинисову је књигу рекорда по односу броја

становника и броја јавних WC-а. Нема становника, а има један

WC-е од бетонских блокова.

Бог би заплакао без употребе сузавца кад би гледао што

шта се све збило са Старом вароши.

172


ЉУДИ И ЗГРАДЕ У НАДИМЦИМА

Кад је пролазио Рачо Децембар, неко би изговарао:

„Јануар, фебруар...“ до „новембар“. Рачо се рогушио и чакао с

каменом или дрветом у руци, али нико није изговарао децембар.

(Из књиге „Исповијест Рибници“, Божа Маркуша)

Бр.2 фељтона „Дана“,

17.9.2005, А. Маркуша

Подгоричани су свему давали права имена, боље рећи

одговарајући (уз оно што већ има) надимак: сублимат, као скраћену

причу, попут оне кад су два Староподгоричана пили кафу,

уз само: „Ух“. Кад је један поред „ух“ уз дугу тишину, рече:

„Ух, каква је“, други га опомену са: „Опширан си“.

Наспрам афоризма, који је, као лапидаран израз, често

и са четири-пет ријечи, у Старој вароши прије Другог свјетског

рата (а и послије – до данас) имамо – надимак, као још краћи облик

духовитог сликања појединаца, улица, зграда, са њиховим

карактеристикама. Понекад су са двије ријечи, толико добро изградили

надимак, да би се помислило да је надимку ту постојбина.

Сигурно да је многим од њих мјесто у каквој антологији

„свјетских надимака“.

„Од оца је остало сину“ и у данашњем формирању надимака,

само што се сада не односе на људе, јер су људи, са изгубљеним

сусједским односима, нестали међу великим зградама,

које су, нажалост, наслиједиле људе, те се надимци само на згра-

173


де односе!

Надимци су интересантни, како гледано појединачно

тако и збирно – као слика амбијента, и као плетиво прелијепо записаног

сјећања у књизи „Исповијест Рибници“ Божа Маркуша,

рођеног 1916. године... Како град и грађане можемо представити

причом, романом, поезијом, можемо и надимком, да упознајући

људе – упознајемо град, а упознајући град – упознајемо људе,

како Божо представља:

„Тако син Јака Зеца већ није био Ристо Зец, него Ристо

Таламбас, јер је био бубњар у Градској музици. Нико Безува је

добио такав надимак јер му је једно уво било закржљало. Омер

Чечка зато што се у ходу љуљао као чечка, али не напријед-назад,

него десно-лијево; био је мали растом, носио је неки црни

капут скоро до земље, али није могао сакрити свој ход.“, „Нико

Ћори био је иљ на једно око, а звали смо га и Нико Фурунџија,

пошто је био пекар. Алекса Приганица је продавао приганице на

пијаци и при том викао: ’Ево фрешки крофни, круну комат, четири

за динар’“.

Данас, као да смо иљи на оба ока пред којекаквим таламбасима

што преко медија слободно тргују, не са приганицама,

но са нашим судбинама, а да им ни име, а камоли надимак не

смијемо рећи. Ми се љуљамо као чечка с њима натоварени, а не

они.

174


Крива киш-махала

Остатак Праве киш-махале

175


Зграда „Вампирица“ испред порушеног гробља

Понекад се, о чему пише Божо, није смио изговорити

нечији надимак, као, рецимо, Рача Децембра „назван тако јер је

на ријеч децембар бијеснио. Кад је пролазио Улицом слободе,

неко из оближње кафанице, или зими који шегрт што је испред

догање распаљивао ћумур у тагару, викнуо би: ’Јануар!’ затим

би се чуло: ’Фебруар!’ и тако редом док се не потроши новембар.

Рачо се рогушио и чекао с каменом или дрветом у руци,

али нико није изговарао децембар“ (Б. М.).

Рачо Децембар је, видимо, могао да издржи до новембра,

а данас многи, што су ни криви ни дужни остали без посла,

не могу са малом отпремнином да издрже ни до маја.

Ово наше вријеме има ружно име, које би какав надимак

само уљепшао, због чега никоме не пада на ум да му га да.

Али не би требало да се премного љутимо на њега, јер је према

176


нама скројено. Кад будемо већи, оно ће бити комотније. До тада

да још мало видимо како је прије било међу сложним људима,

сложним без обзира на различита занимања, вјероисповијести и

друго:

„Кусо Касап био је месар, увијек с ножем за појасом.

Рума Кокотуша се кокотила при ходу, а мала ’ни од педе ни од

ромаче’. Ђоко Долар је био у Америци и донио долара, а и вриједност

и љепоту је једнако упоређивао с доларом. Ајдар Криви

је ишао на штаке, а био је добар хармоникаш. Сељман Скакавац

је поскакивао кад иде, или је тако изгледало. Илија Метар је био

ниског раста, не много виши од метра“(Б.М.).

Ајдар је знао гдје иде, правац да не изгуби, за разлику

од нас ни кривих (ни дужних) запућених у Европу у жељи да сви

будемо Ђоко Долар, не знајући да ћемо за Европу овакви бити

само Илија Метар.

„Митар Љуљука је био веома висок, погнут, а клатио се

при ходу, па је изгледало као да хоће да иде испред себе, те је

личио на косијер“(Б.М.).

Надимке дате људима, пратили су и одговарајући називи

„слике и прилике“ староварошких улица, као што су „Крива

киш-махала“ и „Права киш-махала“, гдје је и ова друга била крива,

само мање.

Садашњи простор скоро потпуно порушене Старе вароши

наметнуо је, изградњом колективних зграда и нестанком интимних

простора, сусједске односе без односа. Људи су остали

једни без других, те немају коме из комшилука (никог не познајући)

да дају надимак. У таквој ситуацији, надимке дају зградама,

у које једино могу да гледају, као што су некад гледали у

драге комшије, које су обиљежили сваку стопу Старе вароши,

обиљежили у лијепим сјећањима и, нажалост, избрисаним кућама.

Зграду сиромашних радника на Забјелу, изграђену из

Фонда солидарности назвали су је у једнопартијском периоду

177


Севап-сити, а другу на ивици гробља, које је послије порушено –

Вампирица. Надимци су и у овим случајевима кратко, духовито

и вјерно илустровали стање ствари. Ријеч севап тада није била

на курсу партијског програма, али, то је била – дијагноза, а зграда

Севап-сити кап у жедном грлу локалног пролетеријата.

Као да је Мило Ламар, који је „од ластре“ „правио кове,

конате, чољице, сафице, мјерице за газ у уље“ (које ријечи користи

Божо), својим чекићем сковао надимак Пет удовица за пет

потпуно једнаких солитера у Момишићима, поређаних у простом

низу. Солитери су у правом смислу удовице – без друштва

у каквим објектима, без могућности да буду удостојени и композиционо

уклопљени у структуре града којем припадају.

Април 2017:

Подгоричани су свему давали права имена сем тада савезницима

Англоамериканцима, који су их до истребљења бомбардовали

1944, а и 1999, кад су са Јадранског мора, са њихових

бродова послали на Подгорицу томахавк-ракете. А 2017, прихватили

смо те ракете као своје да се по вољи НАТО-а са овог

простора окрену и на Русију, постајући чланом тог војног блока.

Тако, поново, непријатеље смо прихватили као пријатеље, а пријатеље

као непријатеље, иако је Свети Петар Цетињски оставио

клетву оном ко се одбије заштитничке улоге Мајке Русије, која

нас је хљебом и оружјем за одбрану, и крвљу својом бранила.

Оставио је клетву да таквим Црногорцима месо од кости отпадне.

А десило се обрнуто: кости су отпале од меса, те данас

имамо толико бескичмењака.

Руски цар Николај II у Првом свјетском рату запријетио

је Енглезима и Французима да бродовима прихвате, како су раније

обећали, српску пострадалу војску избјеглу на албанску

обалу, иначе ће склопити сепаратни мир са Њемцима, послије

чега су стигли бродови и спасени Срби, који су у том рату изгубили

двије трећине борачки способних људи. А руски цар је мо-

178


гао и без тога да закључи сепаратни мир са Њемцима, већом муком

натјеран – за одбрану залеђа своје војске гдје му је Њемачка

преко своје територије пропустила бољшевике за диверзије, и

коначно узимање власи, што је цар Николај платио и својим животом

и животом петоро своје дјеце и супруге, а династија губитком

царевине.

179


АВИОН „ПОДГОРИЦА“

КРСТИЛА ГА НЕШОВИЦА

Противник увођења електрике у Подгорицу, тада је казао:

„Поштени љуђи долазу дома за виђела, а скитачи нека, тамо они,

лому вратове“

Бр.3 фељтона „Дана“,

18.9.2005, А. Маркуша

Шта све ту нестаје мимо бомбардовања.

Давно вријеме подгоричке Старе вароши је ту за оне

који не дају да прође као залудно. Као да се и сада с краја на крај

малих и кривих улица чује јутарње јављање пијетла, дозивања и

гдјекоји, у мајсторским радњама, удар чекића.

Подгоричани, разних занимања и вјероисповијести, били

су тада окренути једни другима. Памтили су и биљежили свако

учињено добро не само за Неша и Нешовицу, награђујући их

духовитим коментарима – причама, да би оснажене и до Америке

стизале. Прича је била награда, а не награда за причу. Тиме је

на најбољи начин очувана и потврђена боја времена, којој није

потребан коментар... Била је то историја у причи за причу.

Остаје успомена на живот у Старој вароши, који је, за

разлику од данашњег, био изузетно развијених сусједских односа,

као последица другачије организованости насеља и комуникација

међу људима, што би требало да завриједи пажњу код чињенице

да је у сваком таквом примјеру залетиште и координата

за бољи живот.

Погледајмо како се данас односимо према симболима

тог времена, према кући Неша Шћеповића, која је преживјела

бомбардовање, који је од 1925. године до рата био предсједник

Подгорице. Нешо је био далеко више од приче, кад га памте генерације.

180


Кућа Неша Шћеповића

181


Стара варош са Сахат кулом

Ова кућа, иако карактеристичан представник традиционалне

архитектуре, сада је обична рушевина, али и као таква, она

је риједак остатак од систематски уништаване Старе вароши.

Први авион, којим је 1938. године успостављен ваздушни

саобраћај Подгорица–Београд назван је „Подгорица“, што

је народ прокоментарисао:

„Авион ’Подгорица’

крстила га Нешовица.“

Успјешност авиона представљена је у штампи податком

да је превeзено око 100 путника за непун мјесец дана.

Стиче се утисак да су стали задњи дани Нешове куће,

182


стали и моле да не прођу. За многе друге нестале, а значајне

објекте у Старој Вароши, задњи дани су и заборављени, као што

је случај са жељезничком станицом за спороходни воз у близини

Сахат куле. Воз се кретао пругом која је 1927. године отворена

на линији Подгорица – Плавница (уз Скадарско језеро). Друг је

другу тада говорио за овај воз: „Нећу да путујем возом јер ми се

жури, па морам пјешице“.

Ћирина станица код Сахат куле

Једино што је остало у Старој вароши је електрично освјетљење,

које је уведено 1926. године, уз противљење неких, ријечима

које су се препричавале, а сада их се, у својој књизи „Исповијест

Рибници“, сјећа Божо Маркуш, који наводи да је неки противник

увођења електрике рекао: „Поштени љуђи долазу дома за виђела, а

скитачи нека, тамо они, лому вратове“.

183


Од Старе вароши једино је остало то улично освјетљење

– има га довољно да и ноћу зидају грдочад. Али, толико свијетла

нема у репрезентативном дијелу града да би неке ствари

боље видјели. Коначно, зашто Стару варош и даље зову старом,

кад је то сада нека нова дивљом градњом скаламерисана варош.

184


САХАТ КУЛА ОСТАЛА БЕЗ ВИСИНЕ

Сахат-кула је била једино што је људска рука нацртала на небу.

Ако је сат стао, стало је и вријеме у њима на које их је

Сахат кула научила; стало је бар колико да се сат

поправи – да не би пијетао пјевањем казивао једно вријеме, а она

откуцајима друго, које није њено – као ни ово садашње

Бр.4 фељтона „Дана“,

19.9.2005, А. Маркуша

Три су периода Подгорице: први – кад је њено обиљежје

била Сахат кула, кад је једино Стара варош постојала; други –

кад је Подгорица толико нарасла да је њено обиљежје била читава

Стара Варош; трећи период је сада, који обиљежава њено рушење,

кидање коријена којима се одупирала набујалим водама

Мораче и Рибнице да не оде низ воду, период који је необиљежено

обиљежен: губитком идентитета.

Сахат-кулу су, за разлику од других објеката, почели да

руше – да јој смањују висину – тако што јој нијесу скидали кров

и редове камена испод. Руше је одоздо, рушењем угледа висине:

да буде висина без угледања, висина без висине, без оних доље

којима је покровитељ. То јој чине људи за чији је град у откуцаном

(непроказаном) времену много урадила.

Доминирала је временом које без њених откуцаја није

могло; доминирала је као оријентир над свим осталим зградама

као крајњи напор градитеља по мјери тадашњег времена, које је

било само њено.

185


Сахат кула угрожена сусједима

186


187


Доминирала је као оријентир: времену, простору и сјећању

на вријеме и простор.

А сада, руше је одоздо. Руше је и одозго, ту поред ње –

зградама „Металке“ и „Пејтона“, које су се кабастом формом и

висином, без елеганције дрско над њу наднијеле, одузимајући јој

доминацију – висину, висину времена којем је припадала.

Одузели су јој вријеме, а да допирали до њега нијесу,

одузели су вријеме које је било записано на крововима малих

зграда, који су се (неки виши, неки нижи) њихали као валови ка

подножју Сахат куле: свјетионика града. Рушећи њих, руше је

одоздо.

Људи су подизали главу ка Сахат кули да виде вријеме

и невријеме на облацима иза, све о једном трошку без трошка.

Невријеме је управо било – лијепо вријеме, по садашњим мјерилима,

а тешко за тада: кад жедно поље кап кише иште.

Људи су се клели у оно што на Сахат кули и на небу виде:

да ће за сат ниски облак кишу да донесе. Кула није само рачунала

вријеме него и брзину облака: док су облаци ишли к сјеверу,

она је ишла к југу мјеру облацима да узме. Небо им ништа

без Сахат куле није вриједјело; ништа из њега не би прочитали, а

других тако добрих књига нијесу имали.

Само за оне који су давно зидали Сахат-кулу, она је била

озидана, а за друге – рођена, рођена кад и они да врхом, као

оловком, испише и сачува сјећања.

Сахат кула је била једино што је људска рука нацртала

на небу. Ако је сат стао, стало је и вријеме у њима на које их је

Сахат кула научила; стало је бар колико да се сат поправи – да

не би пијетао пјевањем казивао једно вријеме, а она откуцајима

друго, које није њено – као ни ово садашње.

188


КУЋА У KOJOJ ЈЕ ВЛАДИКА ДАНИЛО

ВИСИО О КОНОПЦУ

Можда их неправилно оптужујемо што не брину о овој згради,

јер ако је Владика Данило њу проклео, они му баш таквим поступком

не противрече – желећи да изгледа проклета, да нестанком

својим дефинитивно то докаже

Бр.5 и 6 фељтона „Дана“,

20. и 21. 9.2005, А. Маркуша

Није о конопац висио само Владика Данило но и читава

Стара варош, испод које смо ми данас само уклонили столицу,

сматрајући да је мало што је одозго 1944. бомбардована од Англоамериканаца...

Колико се данас поједини куцају у историју, њој су

џонџуле на главу скочиле.

Намјере скривају попут оног у цикотићком штосу:

„Жено, донеси двије кафе мени и госту“, а испод стола маше прстом,

дајући јој знак да не донесе.

Свакодневно се позивају на историју – на насљеђе културе,

гледајући (и не само то) запуштену кућу на Тећији, Стара

варош, у којој је на спрату био османлијски суд, а доље затвор,

гдје је о конопцу почетком XVIII вијека висио објешен испод

пазуха на превару заробљени Владика Данило. Висио је ослоњен

на леђа Бошка Поповића из Љешкопоља, који га је држао да јаче

не затегне конопац, док се не прикупи откуп за њега.

Кућа, са више но јасном поруком, чека судбину скоро

свих зграда из насљеђа културе Старе вароши, које су нестале

пред неконтролисаним приватним бизнисом, односећи и дио

историје.

Ми никога нијесмо нашли да нам подметне леђа, као

Владици Данилу, да придржи све што је угрожено од нас самих,

за које узалуд тражимо да нам Европа помогне.

189


Кућа у којој је Владика Данило висио о конопцу

Поглед са улице куће гдје је Владика Данило био затворен

190


Вјерујући народном предању, које је до ових редова

дошло посредством једног од најстаријих Староподгоричана

Ђока Дрецуна, ову зграду је проклео Владика Данило, што је

трајало до краја Другог свјетског рата, кад су комунисти узели

судбину у своје руке. Тада је на том објекту престало проклетство,

али је на осталим просторима настало много веће.

Они од проклетства, не само овог, пјесме праве, као

она: „Стара варош, да те Бог убије“... Дође вријеме да се и проклети

веселе – рушењем насљеђа културе.

Није то прича новијег датума, о чему говори податак да

је ту кућу 1906. године био купио, управо, Ђоков отац Митар,

кад се доселио да буде управник поште у Подгорици. Чим је купио

ту зграду, посјетио га је комшија да му каже да је Владика

Данило проклео зграду. Одмах је вратио новац, то јест поништио

трговину, ријешен, што је и урадио, да сам изгради кућу у

сусједству.

Једна је несрећа у кући, а друга ван куће, гдје смо ми,

од којих горе но проклетство долази.

Комшија је имао што да каже Митру, а Ђоко мени:

Након престанка рада суда у овој згради, она је продавана

велики број пута, гдје су се ређале прво двије породице муслимана,

а послије двије породице православаца. Свима су умирала

дјеца да нико од њих није остао. Тиме је, код ужасних и ничим

заслужених несрећа, бар, доказано да је изнад свих само један

Бог.

Задржаћемо се на задњим догађањима, јер је код ове

куће све у знаку задњег. Само су наши потрошачки механизми

први!

*

Проклетство од Владике Данила у Старој вароши прешло

је Ламанш – „мило за драго“ за бомбардовање Подгорице,

као наставак претходно реализованог дијела истог проклетства.

А и ми смо Енглезима пожељели најгоре – да им је као нама: „И

Енглеска биће земља пролетерска“, које се остварило – да није

191


чије је дотад била – но оних што је по колонијама, распадом колонијалног

система.

Прво, даље да видимо шта је било са кућом заточеништва

Владике Данила у Старој вароши – коју је и коме „срећу“

проносила.

Послије анексије Босне и Херцеговине, пребјеже у Никшић

муслиманска породица, од које један члан, заљубивши се у православку,

којом се ожени, пређе у православље са именом Андрија.

Краљ Никола је, долазећи у тај град, трајно упослио ову породицу

да брину о његовим коњима. У Првом свјетском рату, Андрија је одступио

са српском војском, да би потом учествовао на Солунском

фронту и вратио се са наградом да 1920. године бира – или новац,

или имовину. Изабрао је да са три сина живи у овој кући у Старој

вароши, гдје је Владика Данило висио о конопцу (док је прикупљен

откуп за њега), која је била са лошим гласом – по срећи – међу њеним

зидовима, а значајним гласом ван њих. Један син му одлази за

послом у Србију, гдје у Другом свјетском рату, учествујући у НОР-у,

гине. Други син му умире у 20. години. Трећи син Ђорђије био је кочијаш,

коју вјештину је његова породица научила служећи краља

Николу. Коњи су им били дати за срећу, али у времену које је слиједило,

кад су доминирали двоноги коњи у зло упрегнути, то је Ђорђији

донијело несрећу. Њега су у Другом свјетском рату, док је радио

као кочијаш, ни кривог ни дужног, пресрели и одвели на Радовче,

гдје је убијен. Потом Андрија са сестром Фатом (која није прешла у

православље) и њеним вјереником одлазе на Радовче да виде гдје је

Ђорђије. И баш, питајући од куће до куће гдје је, наиђу на зграду

Штаба војске која га је убила, гдје им кажу да се Ђорђије придружио

њиховим јединицама, и да је сада на терену!

Фата је у тој кући у току ноћи чула како су се људи у

сусједној соби договорили да их све поубијају, што никако (таква

је ситуација била) није могла да каже брату Андрији и свом

вјеренику, који су се налазили у просторији пуној војника.

Једино што јој је остало, било је да покуша себе да спаси.

Казала је стражару да мора на кратко да изађе до пољског

WC-а, што овај дозволи, а она искористи да под заштитом ноћи

192


побјегне до Подгорице. Послије је чула да су убијени Андрија и

њен вјереник.

Можда неправилно оптужујемо институције културе

што не брину о овој згради, јер ако је Владика Данило њу проклео,

они му, баш таквим поступком не противрече – желећи да

изгледа проклета, да нестанком својим дефинитивно то докаже.

Ова зграда не постоји у општој информисаности грађана,

те човјек, при изненадном сусрету са њом (кад му се каже

шта се ту збило), доживи удар као од каквог механизма времеплова,

који га зачас врати више од 300 година, са утиском да види

љуте Османлије како држе свезаног Владику Данила, чекајући

да им приспије откуп... Послије тога, чудно је и враћање на

садашње вријеме међу окрутнијим од Османлија, који не виде на

зиду тамнице дубоко утиснуте замрзнуте муке Данилове.

Данилово племе и даље сном мртвијем спава.

Многи себи дозвољавају, са позивом на недостатак писаних

извора, да сумњиче Његошева (и других) казивања пов о-

дом заробљавања и мучења Владике Данила. Његош се ослањао

на више но жива сјећања, која је поводом тога Петар Први добио

од својих дједова, гдје је од Данилове смрти до Петровог рођења

само 46 година. Дубоке ране добро се памте и преносе, какав је

био случај и са судбинама поменутих људи у згради Даниловог

заточеништва. А шта бисмо тек рекли за Италијане за њихове

Ромула и Рема, које је вучица одржала у животу? Сигурно да бисмо

све то, да је наше, давно заборавили, ако до данас није сачуван

бар реп од вучице.

Зна се да је Владика Данило по заробљавању у Зети одведен

у Подгорицу, и то не у хотел, него у затвор и суд, који су

били у овој згради.

Само у току 5. маја 1944. године, на простор гдје је ова

зграда, пале су 52 бомбе у савезничком авионском бомбардовању,

које је све преживјела ова зграда, али неће преживјети нас.

А могло би се рећи да је проклетство ове куће сустигло

и огромну империју Енглеске – распала се.

193


ЗГРАДА КРИВИХ СПОЉЊИХ,

А ПРАВИХ УНУТРАШЊИХ ЗИДОВА

„Једне ноћи уз месојеђе око 1846 “, нападну кућу пљачкаши,

којима Јован није дао да уђу, те настаде пуцњава, гдје се брзо

видјело колико je кућа са укућанима чврста

Бр.7 фељтона „Дана“,

22.9.2005, А. Маркуша

Прије но је наш народ нападан од моћника с неба –

бомбардовањем, нападан је са земље.

Јовo Стојанов Шестић, Његошев савременик, живио је

у кући коју су његови преци градили у османлијско вријеме под

тешким условима, само ноћу. Она се налази у Мићену, Стара варош,

Подгорица у дијелу који је сада као гето заробљен Тргом

Божане Вучинић, Војном зградом и Улицом Октобарске револуције

са наспрамном зградом Пејтон.

Кућа је сада заробљена слично примјеру из деветнаестог

вијека кад су покушали да опкољавањем савладају и опљачкају

укућане.

Зграда је са приземљeм и спратом, покривена ћерамидом,

како се раније градило, што је са околном новоградњом у

огромном несразмјеру по свим елементима. Мала структура

сродних зграда, као ножем одвојена је од осталог дијела Старе

вароши, којој, по давно успостављеном животу, припада. То је

као да неко одвоји главу од тијела, и потом храни и једно и друго

у покушају да их одржи у животу, с разликом што се овдје не

194


хране да опстану, но да нестану, перући руке као Пилат.

Поступак еутаназије и нестанка спроводи се заборављањем

прилике да се све то сачува и укључи у паралелан живот

два времена, како и чине градови којима је до својих коријена и

историје.

Кад се та кућа градила, ко није припадао душом и тијелом

османлијском устројству, морао је нечујно да живи и гради,

па је за градњу куће могла да се само користи ноћ. Није смјело

да постоји ни најмање освјетљење, те су спољњи зидови изведени

криви и нагнути, а унутрашњи, са заклоњеним освјетљењем,

прави.

И по другом основу, споља је било криво, а унутар право

и достојанствено. Тако „једне ноћи уз месојеђе око 1846 “, нападну

кућу пљачкаши, којима Јово није дао да уђу, те настаде

пуцњава, гдје се брзо видјело колико je кућа са укућанима чврста.

Иако је зидана наслијепо, отворених очи више но иједна, ова

кућа се снажно одупирала.

Прискочио је да помогне Јово Тањевић, што је записано

у „Споменици сјени подгоричких Срба“, Цетиње, 1912. године.

А потом и „Васе жена Ива Станића носећи неколико теста фишека

и говорећи: ’Мога домаћина Ива ноћас код куће нема, а ја

чујући глас пушака, и знајући ђе Иву фишеци стоје, узех од њих

и донесох ви неколико, а да знам ђе је Иво одмах би пошла за

њега да ви се и он на невољу нађе’“.

Ако је спољњи зид куће био нагнут напоље, он је био

наклоњен унутар, поново у мраку, не пуштајући метке нападача,

а пропуштајући браниоца, у чему један од насилника погибе,

а Јовова сестра Јека буде рањена.

Плашећи се заобилазног метка, који је у својој меморији

однио промашај, и одустајање од даљег напада на ову кућу,

Јово се одлучи да потражи безбједније мјесто, као да је крив што

је своју главу на својој кући сачувао.

195


Зграда кривих спољњих, а правих унутрашњих зидова

196


„А пред саму зору напуни се кућа народа, те неки Срби

уз припомоћ Махмута Секнића (мухамеданца) поведу Јова Шестића

преко ријеке Мораче, и предаду га на Црногорско земљиште,

од куда Јово пође на Цетиње код Владике Петра II Господара

Црне Горе, који га лијепо прими и задржа три године.“

Криви зидови куће, као да су симболизовали да је Јово

крив без кривице. И као сваки криви зид, који се са повећањем

висине криви па се послије врати, тако се и Јово вратио. Али на

његову несрећу, вратио се ђаволу који није мировао.

„Године 1852. кад је силни Омер-паша дошао са великом

турском војском да нападне Црну Гору, једне ноћи пошаље

паша своје војнике за Јова по наговору локалних Турака“, „Јова

поведу код паше, противу њега изнесу многе кривице, додајући

то да је ишао у Црну Гору, да се допишује Црногорцима, и да је

на велику штету дину и Султану.“

Паша није морао да тренира строгоћу, јер ју је, већ,

имао спремљену за читаву Црну Гору. А није ни имао времена

да на два начина размишља о Јову, те каза да га одведу према

Скадру и успут убију, што и урадише. Годину дана послије пронашли

су га чобани на Кастратским вировима, одакле би пренијет

и сахрањен поред Цркве Светог Ђорђа у Подгорици.

Јово је био међу првим жртвама Осман-пашиног напада

на Црну Гору, а сада је Јовова кућа кривих зидова, у сада криво

вријеме, посљедња жртва пред нестанком Мићена. Додатно, Јовов

син Саво Шестић, који је овдје живио, био је посљедњи

предсједник Подгорице у Краљевини Црној Гори пред њену капитулацију

у Првом светском рату, што значи да је доста тога

код ове куће у знаку првог и посљедњег.

197


УЛИЧНА КАПИЈA НИЈЕ ПУСТИЛА

ЉУБАВ ДА ПРОЂЕ, Драч, Подгорица

Родитељи су закључавали врата да сачувају кћери од њих самих

– од какве „неконтролисане“ љубави.

Бр.8 фељтона „Дана“,

23.9.2005, А. Маркуша

Црногорцима су понекад бомбе и меци долазили и изнутра

– из срца, од којих се најтеже било бранити. Гинуло се

остајући на ногама.

У Старој вароши, на Драчу, још је очувана толико уска

улица да се само три човјека могу нормално мимоићи, у којој су,

иако таквој, изграђене једнокраке степенице, које заузимају више

од половине њене ширине. Интересантна је и по томе што на

свом крају има капију са двокрилним вратима.

Она нема имена да не би ко рекао: „Ех, то ми је нека

улица“ – да не вријеђа достојанство осталих староварошких

улица, или: „ С чим се ти људи кокоте“, гдје кокоћење значи дизање

носа. А те друге улице, улице са достојанством, исто су

уске – колико могу да прођу кола са коњском запрегом. Није важно

колико су широке, но колика је разлика међу њима, што се и

код људи примјењује питајући: ко је већи?.

У вријеме кад је овај град живио својим животом, људи

су били развијених сусједских односа, те им нигдје није било тијесно,

по ономе: „Кад чељад нијесу бијесна кућа није тијесна.“

Нама остаје, заборављајући њихове критеријуме, да све њих назовемо

улицама или пролазима, знајући да се са њима не може

проћи од туге: што Старе вароши више нема, а има њених улица.

198


199


Капије се обично граде да неко непозван не уђе, а ова и

сличне, користила је и да неко не изађе напоље кад не би требало!

Родитељи су закључавали врата да сачувају кћери од њих

самих – од какве „неконтролисане“ љубави. Знали су за такву

„опасност“, али не познајући кћери, но познајући себе кад су били

у њиховим годинама. Чуване су од младости, али не и од старости.

И шта је давно могла друго да уради заљубљена дјевојка

да би побјегла за неког шнајдера, но да узме стубе и прескочи

ова двокрилна закључана врата. Али, њени родитељи мотрили

су на њу на смјену, како да су тада знали за стихове Десанке

Максимовић:

„Чуј, рећи ћу ти своју тајну:

не остављај ме никад саму

кад неко свира.“

А шнајдер није само свирао. Примијетили су покушај и

одмах је вратили.

Убрзо напустили су град да живе далеко од овог мјеста

гдје љубав упорно ради – као шнајдерова сингерица.

Од тог времена, овдје је остала само ова прича и капија

која није пустила да љубав двоје младих прође. Догађај је запамтила

старица, која се ту баш тада доселила, која ми све исприча

да сачувам у овим редовима. Старица је шнајдерка. Кућа је умјесто

шнајдера, добила шнајдерку.

Приче претпосљедње умиру. Задња су сјећања те дјевојке,

сјећања без приче, јер тада се не би, да је ко дознао, могла

удати у другом граду. Можда, сада, остарјела са костобољом,

нема снаге ни у сјећањима да се попне стубом на далеко остављену

капију.

200


201


КУЋА РИСТА СТИЈОВИЋА,

КАО ДА ЈЕ СПОМЕНИК БОМБАРДОВАЊУ 1944.

На спомен-плочи постављеној на Ристовој кући, требало је,

умјесто оног што сада пише, да стоји: „Овдје се родио Ристо

Стијовић, а умрла захвалност потомства.“

Бр.9 фељтона „Дана“,

24.9.2005, А. Маркуша

На разне начине може се умријети, а остати жив.

Црногорци могу да оду у свијет „трбухом за крухом“,

као што иду, а да кући остану у дјелу скулптора Риста Стијовића,

који их је представљао не само онаквим какви јесу, јер то чине

и фотографски апарати, него и онаквим какви могу да буду –

откривеном унутрашњом страном, која је говорила, а не изгледала.

Црногорац је у његовим скулптурама истинитији – отворенији

но што га други виде, да се може рећи: „Ту упознајте Црногорце

да вас на другом мјесту њихов изглед не би преварио“.

Не би он Црногорце читавог живота вајао да није имао

још што да каже – још који карактер да представи, што доказује

да је дубље понирао од којег психолога, који о томе једва књигу

напише... Скулптор ваја људе и док спавају, кад су бескорисни

за психологе, јер им ништа не могу рећи, а скулптор ће човјеку

који је спавао, при буђењу, рећи: „Настави мирно да спаваш –

погодио сам ти израз: Говори као написана књига.“

Послије неколико сати рада на свом дјелу, у Ристовим

рукама, иако незавршен, стајао је Црногорац, којег је даље, за

дефинитиван израз, препуштао вјештом длијету, да би данас

(не)одговоран Црногорац препустио Риста, то јест Ристову кућу

у Старој вароши, длијету невремена.

202


Кућа Риста Стијовића 2005.

203


Познајући карактере Црногораца, отјеловљене на бројним

скулптурама, које су стајале у његовом атељеу, он се, сигурно,

пред неким ту непријатно осјећао, да је једва чекао да те

скулптуре прода, задржавајући само ликове умиљатих људи.

Вјероватан је разлог што је Ристо претежно вајао у меком

материјалу – дрвету што је знао доминантан карактер људи

(за грдну работу), код чињенице да се у том материјалу, вјештом

руком, могу извајати и најплеменитија осјећања.

Фото „Vijesti“

Кућа Риста Стијовића 2016.

Протест „КАНА“ – групе младих архитеката и грађана

због неодржавања објекта

Ристо је, по лепези упознатих карактера, знао како ће

наш отуђени човјек поступити и са његовом кућом.

Наведимо примјер да је данас, само на једном друштвеном

објекту у Подгорици (а колико је таквих?) у огромним коли-

204


чинама беспотребно замијењена скупоцјена махагонија елоксираном

браваријом, да не рачунамо климоуређаје, мермер и егзотично

биље, постављене на одабраним мјестима у граду. А Ристовом

кућом, проваљеним вратима и кровом пролијећу слијепи

мишеви, гдје умјесто часовника, вријеме откуцава сат за струју,

који одваљен (како се види слици) виси о плафону.

На спомен-плочи постављеној на Ристовој кући, требало

је, умјесто оног што сада пише, да стоји: „Овдје се родио Ристо

Стијовић, а умрла захвалност потомства.“

Која је то бомба пала на ову кућу у мирнодопско вријеме

да 11 година овако опстаје?

205


„ЈУСОВАЧА“ НАДЖИВЈЕЛА СЕБЕ

И БОМБАРДОВАЊЕ 1944.

Жељезничка станица поред Затвора „Јусовача“, показала се

практичном(!) у вријеме ИБ-а – да, прије но поједини пристигли

путници стекну представу о граду, полиција у овом затвору

стекне представу о њима. „Јусовача“ је била станица у станици.

Бр.10 фељтона „Дана“,

24.9.2005, А. Маркуша

Путници који из других крајева долазе у неки град, прву

слику о архитектури града стичу на жељезничкој станици,

гледајући њено окружење, под условом да се власти сложе да су

путници стигли гдје су кренули. У вријеме једнопартијског система,

1949. године, у Подгорици подигли су Жељезничку станицу,

завршетком пруге Подгорица–Никшић, која се даље настављала

према Сарајеву. Возови су ту стајали, па настављали,

што није био случај и са свим путницима. Станицу су подигли

поред Затвора „Јусовача“, названог по Јусу Мучину (несуђеном

мегданџији Марка Миљанова), који га је за исту намјену користио

у османлијско вријеме. Касније – 1968. ту је подигнута и

Аутобуска станица. Изградња Жељезничке станице поред затвора

показала им се практичним(!) у вријеме ИБ-а – да, прије но

поједини пристигли путници стекну представу о граду, полиција

у овом затвору стекне представу о њима. „Јусовача“ је била станица

у станици.

Арх. Вујадин Поповић, пројектант култног Хотела

„Црна Гора“ и основне урбанистичке концепције Подгорице,

прије одласка у Аустралију 1953. године, био је замислио да

жељезничка пруга не пролази тим правцем и с’јече град, што је

изнио и 1990. при посјети Црној Гори.

206


Јусовача

207


Често код ИБ-обрачуна, биле су им потребне веће просторије

уз станице за пропитивање, јер је речено да је боље осудити

десет невиних но да један политички крив промакне. Често

је за 10:1 недостајало путника да се приведу.

Зграде наших затвора, као овог, није задесила судбина

вриједног насљеђа културe, судбина вриједних објеката, који се

масовно руше. Затворе су сматрали потребнијим за потомство,

те је „Јусовача“ је надживјела, почев од Јуса са његовим султаном,

краља Николу, краља Александра, Пирција Биролија и Тита...

Надживјела је и Черчила, који тај затвор 1944. није бомбардовао,

нишанећи друге – зреле свијести грађане.

Затвор је надживио и себе – да је ту, а да не постоји.

Ако је сачуван као објекат, није као затвор, јер је остао без затвореника,

не што их није било, но што их је премного да би ту,

на релативно малом простору, рационално издржавају казну, те

су пресељени у новоизграђени велики затвор.

Ниједан криминалац није био на слободи, дијелио је

судбину народа.

Туристи, који сада долазе на жељезничку и аутобуску

станицу, осматрају осматрачнице овог затвора гдје је једино затворено

Јусово вријеме.

Око сабласних осматрачница, са поломљеним прозорима,

уз степенице које нигдје не воде, више не лутају достављачи,

људи-пси, већ обични пси забављени контејнерима. Осматрачнице,

„дар“ Пирција Биролија, слијепо очијукају на све стране

Нећемо да прижељкујемо затворенике да би затвор био

затвор, поготову што нашем менталитету одговара све што не

ради, које се као и ми улијенио.

До даљњег остаје – мучнина од затвора Јуса Мучина.

208


ОД ЗГРАДЕ ТРАЖЕ

ДА СЕ ПОМЈЕРИ ДОК ПРОЂУ

Ако погледамо ово лице зграде, стећи ћемо утисак да су се

возила више кретала по фасади овог објекта но по асфалту...

Стан у овој згради није довољно искоришћен, јер је намјештај

повучен колико зид може да падне.

Бр.11 фељтона „Дана“,

26.9.2005, А. Маркуша

Подгоричани су били скромнијих захтјева, тражећи од

зграде да се помјери док прођу колима, за разлику од Англоамериканаца

који су 1944. тражили да се читав град помјери у бестраг

након бомбардовања.

Возачи теретних и путничких возила траже од зграде

наспрам Џамије Османагића у Старој вароши, Подгорица да се

мало помјери док прођу кроз уску Улицу Петра Прље. Ако то не

учини (а како би и могла?), они покушавају наспрамном страном

возила да је нагурају, правећи по њеном лицу бразготине.

По карактеристичним ударима у ту зграду, који се виде,

очигледно је да је било захтјева да се та зграда помјери, чак, и за

пола метра, у чему нијесу одустајали ни послије удара, настављајући

и даље да исписују бразготине. А по висини забиљежених

повреда зграде, мјерено од пута, закључујемо да ни возачи

аутобуса градског превоза нијесу за то жалили ни возило ни своје

путнике са десне стране.

Ако погледамо лице ово зграде, стећи ћемо утисак да су

се возила више кретала по фасади овог објекта но по асфалту.

Власник зграде је у невољи: док изађе из куће да ухвати тога

што о зид лупета, кола су далеко одмакла. Бар, да му Секретаријат

за путеве урачуна рупе на зиду у трошкове одржавања путева,

јер у једном дијелу пролаз иде преко ове куће, која је стављена

„под ноге“ свакојаких возача.

209


210


Прописано одстојање коловоза од зграде за дрворед и

тротоар – за пјешаке, овдје је сведено, системом млинца за месо,

на нулу, што би се могло назвати „нултим случајем урбанизама.“

Овакви примјери натјераће законодавца да измијени

прописе о времену амортизације зграда по којима се крећу вози-

211


ла. Посебан је проблем како станари ове куће да разликују буку

што долази са овог зида од оне са ТВ-а, из филмова страве и

ужаса, које им дјеца по читав дан гледају. Ријетка маштања ових

људи, незавидног стандарда, како да дођу до свог четвороточкаша,

прекидају возила која им на овај начин сама долазе.

Стан у овој згради није довољно искоришћен, јер је намјештај

повучен колико зид може да падне.

Свако се чеше о Стару варош, рушећи зграду по зграду,

због чега је скоро нестала. Једино овако покоја упорна зграда

опстаје, док, поред путничких и теретних возила и аутобуса на

ред не дођу багери. Пред багерима, као оно у Србији, пада и

власт, а не само зграда.

212


ЧУДНА ХОРТИКУЛТУРА.

СТОГОДИШЊА ЛОЗА СА ТРИ РОДА

Лозу су засадили Сулејман и Бећир-бег Османагић,

да би је с кућом, прије 86 година, продали Вукчевићима

У овом, по много чему на Балкану безродном времену,

интересантно је говорити о било чему што и једном

годишње нормално рађа, поготову три пута, као лоза у Старој

вароши у Подгорици, која је тиме најчуднија хортикултура.

Неуморно – сто година рађа, остварујући норму за

триста година, а да истовремено обезбјеђује хладовину испред

куће. У једном животу, који још траје, живјела је три

по сто година.

Преживјела је англоамеричко бомбардовање 1944.

Док је она три пута годишње рађала, 72 пута се умирало у

једној години од тог бомбардовања.

Бећир-бег Османагић био је срећне руке не само садећи

ову лозу, која ће мимо свих доносити три рода годишње,

што, сем комшија, нико у граду не зна. Бећирово име

носи подгорички трг код Сахат куле, на који ништа нијесу

посадили да би, Бећировом помоћи, три пута рађало.

Браћа Сулејман и Бећир-бег 1919. године продали

су кућу и ову лозу испред ње Илији Вукчевићу, са уобичајеном

честитком: „Срећна ти била“, за које бисмо рекли да

се остварило – да је једном годишње лоза добро рађала, и

додатно – укупно три пута.

213


214


Јово, Илијин син, казује ми на лози зреле гроздове,

уз које висе други – потпуно зелени и трећи што су тек заметнули

да у реду добију прилику да сазру – три генерације,

да се „с кољена на кољено наставе“, док су Англоамериканци

у Подгорици бомбама убијали читаве породице, да

није имао ко да их сахрани, поготову не – настави.

На аукцијама по свијету, продаје се за велике паре,

као успомена, употријебљена одјећа – панталоне, кошуље,

чарапе, ципеле познатих глумаца. Глумци глуме знамените

људе, а Бећир је био сам знаменит, да не глуми другог, те

би се ово грожђе могло на аукцијама продавати у добротворне

сврхе, не на килограме него „на зрно“, вјерујући у

благотворност, јер је, очито, Бог је упро прст у ову лозу.

Свему томе, поготову да лоза потраје до данашњих дана,

сигурно су допринијели и шест свештеника, који су 1919,

послије куповине, освештали ту лозу: по два свештеника на

сваки од три рода лозе.

„А4а инфо“, Сарајево, 9.9.2005.

215


НЕРЕГУЛАРНИ КРУПНИ ГРАЂЕВИНСКИ

БИЗНИС ЗАТИРЕ ПОДГОРИЦУ

Највреднија архитектонска дјела у Подгорици прије Другог

свјетског рата и друга настала три деценије потом, страдала су прве

деценије и по XX вијека, страдала више но од савезничког бомбардовања

1944. Страдала су од крупног нерегуларног грађевинског

бизниса за друге градње на том простору, а све уз покровитељство

тада градоначелника Миомира Мугоше. Не само да је рушио истакнута

дјела која су преживјела бомбардовање, но и она која су

обиљежила нашу архитектуру друге половине XX вијека, поводом

чега, да бих их заштитио, узалуд написао сам многе чланке и књиге.

На корицама тих књига су та дјела и друга која чекају рушење.

216


АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у

Подгорици, гдје и сада живи.

www.andrijamarkus.com

andrijamarkus@t-com.me

До 2017. године објавио је сљедеће књиге, које су на сајту:

www.andrijamarkus.com

ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми;

ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ ЗЕМАЉА, 1991 –

хумористичко-сатирични коментари;

ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема;

ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема;

ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996 – поема;

ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу нама/, 1997 –

збирка пјесама;

МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 –

хумористичко-сатирични коментари;

ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема;

ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема;

ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001

– есеји о архитектури;

АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми;

ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема;

КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури;

АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008;

50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји о архитектури;

ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I,

2010, у електронској форми на сајту

http://www.andrijamarkus.com/

ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– збирка пјесама;

ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША

ЕНГЛЕСКИЊА, 2013-14 – поема;

217


СВЕТИЊЕ, 2014 – есеји;

БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – збирка пјесама;

ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема;

ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема;

НЕКАД ЖЕНЕ, А ТЕК ЉУДИ, 2014 – афоризми;

О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2013 – 2014.

електронски, а 2015. штампано;

ГРАНИЦА ДОЗВОЉЕНЕ СЛИЧНОСТИ, 2016 –

пјесме, есеји, архитектура, перформанс;

ВЛАДИМИРОВ МИЛЕНИЈУМСКИ ВИЈЕК, 2016 – пјесме, есеји;

НА ГОЛГОТИ ИСПОД ГОЛГОТЕ, 2016, пјесме и есеј;

ПУШКИН, 2016 – поема;

КАНА / Светлана Радевић, 2016. прво изд. 2017. друго изд –

есеји о архитектури;

ВУЈАДИН. Прах симбола, 2017 – есеји о архитектури;

ПУШКИНОВ РОЂЕНДАН, 2017– поема;

Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ ЗНАТЕ ШТО

ЧИНИТЕ, 2011, зборник пјесама и РАДЕНКОВ ХАЈДУК МИ-

ЛУНКА САВИЋ (2013-14, електронски) 2016. штампано –

зборник пјесама

218


САДРЖАЈ

Увод.............................................................................................................5

Бомбардери краља Петра изнад Подгорице

на путу за Румунију....................................................................................7

I ПРИЈАТЕЉИ КАО НЕПРИЈАТЕЉИ

И НЕПРИЈАТЕЉИ КАО ПРИЈАТЕЉИ.............................................11

Да се најежиш. Савезничко бомбардовање

у Другом свјетском рату. Сила Бога не моли

Бр.1 фељтона „Дана“...............................................................................13

Савезници припремили крваву „славу“

Бр.2 наставак фељтона.............................................................................18

Погинула вјера у пријатеље

Бр.3 наставак фељтона.............................................................................22

Бацали „налив-пера“ да обрадују

Бр.4 наставак фељтона.............................................................................26

Њемци без губитака.................................................................................29

Радуновић погинуо док је орао

Бр.5 наставак фељтона.............................................................................31

Спас тражили под пећинама

Бр.6 наставак фељтона.............................................................................34

219


Спасила их мурва

Бр.7 фељтона.............................................................................................38

Ћилим полетио

Бр.8 наставак фељтона.............................................................................46

Сусрет небеских и земаљских путева

Бр.9 наставак фељтона.............................................................................49

Плетенице и груди женске......................................................................53

Жито у ногавицама...............................................................................,...55

Сјећање трогодишњака............................................................................60

Прекрупно да би се сакрило...................................................................67

Тито: Главном штабу НОВ и ПВ Србије поводом бомбардовања......69

У кући саборца Гоца Делчева.................................................................62

Снимци из авиона.....................................................................................70

Пут од Тита, који је наручио бомбардовање,

до Титовог пријатеља у Етиопији...........................................................78

Изградисмо споменик онима што су нас

смишљено бомбардовали........................................................................80

Бомбе су копале гробове за оне које ће потом убити...........................82

Помен (пјесма)..........................................................................................82

Споменик жртвама бомбардовања Подгорице......................................87

Одломак из књиге – поеме „Да частим“................................................88

Из књиге – поеме „Исток није на Западу“

Пријатељи.................................................................................................92

II БОМБАРДОВАЊЕ „МИЛОСРДНИМ АНЂЕЛОМ“

ИЗ ХУМАНИТАРНИХ РАЗЛОГА 1999..............................................105

НАТО 1999. руши Мост у Мурину са дјецом на њему......................107

Пољупци калемљених снова.................................................................107

Мост........................................................................................................107

Споменик откривен па покривен.

Саши Стојићу погинулом од НАТО бомбардовања 1999..................108

Европа у „трансформацији“.

Дјевојчици Милици Ракић страдалој

од НАТО бомбардовања 1999...............................................................112

Бронзани Пушкин је рецитовао.

На 206. Пушкинов рођендан 6.6.2005..................................................114

220


Једини ми.

Поводом годишњице НАТО бомбардовања........................................116

Мало морген.

На 217. Пушкинов рођендан 6.6.2016..................................................118

Дан пунољетства малољетности.

На 18 година од НАТО бомбардовања................................................120

III МОСТОВИ СПАЈАЊА И РАСТАВЉАЊА..................................121

Чувај се младих умрлих мостова..........................................................123

Чуном и керепом у боље сјутра............................................................127

Први послијератни мост – „Војни мост“..............................................130

Стари Везиров мост...............................................................................135

Умиру и мостови и имена.....................................................................146

Мост бигамист........................................................................................147

Прво асфалтирање улица у Подгорици................................................154

Бицикло њемачког полицајца из Другог свјетског рата.....................156

Осовина сила Осовине...........................................................................158

IV НЕПРИЈАТЕЉИ У НАМА САМИМ.............................................161

Букагије...................................................................................................163

Некад.......................................................................................................164

Град који нестаје.

Бр.1 фељтона „Дана“............................................................................. 167

Људи и зграде у надимцима.

Бр.2 наставак фељтона...........................................................................173

Авион „Подгорица“ крстила га Нешовица.

Бр.3 наставак фељтона.......................................................................... 180

Сахат кула остала без висине.

Бр.4 наставак фељтона...........................................................................185

Под кишобраном....................................................................................187

Кућа у којој је Владика Данило висио о конопац.

Бр.5 и 6 наставак фељтона.....................................................................189

Зграда кривих спољњих, а правих унутрашњих зидова.

Бр.7 наставак фељтона...........................................................................194

Улична капија није пустила љубав да прође.

Бр.8 наставак фељтона...........................................................................198

Кућа Риста Стијовића, као да је споменик бомбардовању

221


Бр.9 наставак фељтона...........................................................................202

„Јусовача“ надживјела себе и бомбардовање.

Бр.10 наставак фељтона.........................................................................206

Од зграде траже да се помјери док прођу.

Бр.11 наставак фељтона.........................................................................209

Чудна хортикултура. Стогодишња лоза са три рода..........................213

Нерегуларни грађевински бизнис.........................................................216

Биљешка о аутору..................................................................................217

222


223


CIP - Kaталогизација у публикацији

Национална библиотека Црне Горе, Цетиње

ISBN 978-9940-695-10-1

COBISS.CG-ID 33453840

224

More magazines by this user
Similar magazines