Knjiga PODGORICA.Nemojte mi vise biti prijatelji ne mogu izdrzati.2017. A.Markusa

нама скројено. Кад будемо већи, оно ће бити комотније. До тада
да још мало видимо како је прије било међу сложним људима,
сложним без обзира на различита занимања, вјероисповијести и
друго:
„Кусо Касап био је месар, увијек с ножем за појасом.
Рума Кокотуша се кокотила при ходу, а мала ’ни од педе ни од
ромаче’. Ђоко Долар је био у Америци и донио долара, а и вриједност
и љепоту је једнако упоређивао с доларом. Ајдар Криви
је ишао на штаке, а био је добар хармоникаш. Сељман Скакавац
је поскакивао кад иде, или је тако изгледало. Илија Метар је био
ниског раста, не много виши од метра“(Б.М.).
Ајдар је знао гдје иде, правац да не изгуби, за разлику
од нас ни кривих (ни дужних) запућених у Европу у жељи да сви
будемо Ђоко Долар, не знајући да ћемо за Европу овакви бити
само Илија Метар.
„Митар Љуљука је био веома висок, погнут, а клатио се
при ходу, па је изгледало као да хоће да иде испред себе, те је
личио на косијер“(Б.М.).
Надимке дате људима, пратили су и одговарајући називи
„слике и прилике“ староварошких улица, као што су „Крива
киш-махала“ и „Права киш-махала“, гдје је и ова друга била крива,
само мање.
Садашњи простор скоро потпуно порушене Старе вароши
наметнуо је, изградњом колективних зграда и нестанком интимних
простора, сусједске односе без односа. Људи су остали
једни без других, те немају коме из комшилука (никог не познајући)
да дају надимак. У таквој ситуацији, надимке дају зградама,
у које једино могу да гледају, као што су некад гледали у
драге комшије, које су обиљежили сваку стопу Старе вароши,
обиљежили у лијепим сјећањима и, нажалост, избрисаним кућама.
Зграду сиромашних радника на Забјелу, изграђену из
Фонда солидарности назвали су је у једнопартијском периоду
177