Knjiga PODGORICA.Nemojte mi vise biti prijatelji ne mogu izdrzati.2017. A.Markusa

ки авиони су се спуштали ниско, а Подгоричани, који нијесу били
затрпани, или негдје безбједно склоњени, понегдје летјели су
и к небу... На телефонским жицама између два стуба остао је,
примјер, да виси леш професора подгоричке гимназије, а у дворишта
долетјели су лешеви ко зна одакле којег Подгоричанина,
или неког што је управо тада дошао у Подгорицу. Тако: „... на
’кревету’ њихове лозе лежало је мртво мушко тијело, без и једне
ране на њему. Било је то тијело трговца Луковског, чешког Јевреја,
кога је ваздушни притисак бацио стотинак метара од мјеста
у коме се налазио, здравши са њега одјећу и обућу“. Те примјере
(по ка зивањима Подгоричана) биљежи Коста Чакић. Биљежи
и ријечи Рајка Кековића о ноћном бомбардовању: „Убрзо,
близу нас тресну бомба и моју мајку, као да је перце, ваздушни
притисак подиже увис и тридесетак метара од мјеста гдје смо се
затекли тресну о земљу. Све до своје смрти, прије десетак година,
у прсима је осјећала тегобе од снажног удара ваздушног
притиска.“
А само до који минут прије, груди су јој се надимале од
пријатне помисли на западну демократију и слободу, која је до
ње стизала са Радија „Лондон“. Стизала је до ње и у сновима о
лету до тих земаља, што је бомбардовањем сведено на „лет“ од
тридесет метара и бол у грудима, касније и уз нова радија –
„Глас Америке“ и „ Слободна Европа“. Летио је и остали народ,
„летио“ 1999-е избјегличким путевима без повратка.
Тек што мало стаде (док су се авиони окретали, да зло
дах ухвати, између два таласа бомбардовања), Ђоко и Михаило
побјегоше под пећине дубоког корита Рибнице, одмах уз ограду
дворишта њихове куће... Некад, можда, не би бјежали, али су тада
осјећали да су на нишану.
Који минут послије, бомба, која је пала на велику зграду
Монопола дувана са друге стране ријеке, удаљеног око 200
метара, подигла је у ваздух огромни камен – приближно 100 килограма,
који је под притиском долетио тачно на ров гдје су се
били претходно склонили, потпуно га затрпавши земљом.
19