Knjiga PODGORICA.Nemojte mi vise biti prijatelji ne mogu izdrzati.2017. A.Markusa

Бранко, управо, говори о пријатељима као непријатељима
и непријатељима као пријатељима (а таквих је примјера
много): „Спасиоци су наставили да откопавају затрпане, који су
нажалост, сви били мртви. Тако су откопали четири или пет кћери,
супругу и сина Андрије Ђурашевића, који је, на његову велику
несрећу, преживио трагедију своје породице. Њихова тијела
поређана су на великом столу у њиховој кући у Улици Новака
Милошева. Било је то страшно за гледање. Несрећни Андрија
стајао је поред своје погинуле породице и, како је већ наступио
шести мај, а тога дана је била његова слава Ђурђевдан, на сав
глас викао је: ’Народе, данас ми је крсна слава, ајте код мене!’
Био је то крик потпуно изгубљеног човјека. Страшно! Ужасно!
Да се памти до краја живота! Камен да проплаче. Са тим призором
пред очима живим цио живот. Носим га као крст. Страшно.“
Даље наставља Бранко: „Мене су у болницу довели
Њемци...“, „Зашто крити да су у тим тренуцима Њемци многима
помогли да дођу до љекара? И то је једина истина коју треба саопштити.
Зашто не признати да су у тим тренуцима били крајње
хумани према цијелом становништву настрадалом од бомбардовања
савезничких авиона? Чинили су све да нам помогну и
олакшају болове, а и да нас заштите од даљих последица. Ја то
памтим, то је истина, и не могу је, јер ми морал не дозвољава,
прећутати. Наравно, тиме о Њемцима као окупатору ништа не
говорим, већ само истичем ту чињеницу која је на мене оставила
веома импресиван утисак“ (К. Ч.).
Тада малишан Дарко Тупоња (кад је додао још коју годину)
доживљава испомоћ од Њемаца, од којих је један сусрет са
њима био и ново избављење: „Навалио ја да пумпам, ручица од
пумпе иде горе-доље, али воде нема. Малена ми снага (имао сам
свега десет година), па пумпа не избаца воду. Наиђе један Њемац.
Бјеше риђ и пјегав. Таче ме руком по глави и „бапа, бапа“
напуни ми бокал водом. Колико сам био слободан са Италијанима,
толико сам од Њемаца увијек зазирао, али ето послије ће ми
47