48 ARHITEKTONSKIH DJELA ZA POSEBNU ZAŠTITU, 2017, Andrija Markuš

ПОСЕБНА ЗАШТИТА НАСЉЕЂА КУЛТУРЕ 

XX ВИЈЕКА У ЦРНОЈ ГОРИ – први дио 

48 АРХИТЕКТОНСКИХ ДЈЕЛА 

1

Библиотека НАУКА И УМЈЕТНОСТ 




Андрија Маркуш 

Издавач 

АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица 

За издавача Андрија МАРКУШ, извршни директор 

Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ 

Штампа „АП ПРИНТ“ 

Тираж 21 

ISBN 978-9940-695-16-3 

2





Преузела Управа за заштиту 

културних добара 2012 

Децембар 2017. 

3

4

УПРАВИ ЗА ЗАШТИТУ КУЛТУРНИХ ДОБАРА ЦРНЕ ГОРЕ 

Ц Е Т И Њ Е 

ПРЕДМЕТ 

И н и ц и ј а т и в а 

За заштиту 48 дјела архитектуре XX вијека Црне Горе 

На основу Закона о заштити културних добара („Сл. лист ЦГ“ бр. 49/10) 

подносимо Иницијативу за заштиту 48 изузетно вриједних дјела архитектуре 

XX вијека Црне Горе, у којем циљу достављамо елаборат са свим 

подацима, под називом: 

ПОСЕБНA ЗАШТИТA НАСЉЕЂА КУЛТУРЕ 



Прилог – 1 

Удружење архитеката АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ 

Бр. 87/97, Подгорица, 8.5.2012. год. 

Аутор обраде и оцјене дјела 


Извршни директор 


5

АНДРИЈА МАРКУШ 

УДРУЖЕЊЕ АРХИТЕКАТА „АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ“ 

(ПРВИ ДИО) 


ЗА 

ПОСЕБНУ ЗАШТИТУ 

КАО ВРИЈЕДНО НАСЉЕЂЕ ЦРНОГОРСКЕ 

КУЛТУРЕ XX вијека 

Андрија Маркуш упутио је Влади Црне Горе предлог за мијењање ставова 

– да се XX вијек не сматра празним ходом у култури Црне Горе за архитектуру. 

Предложио је да се, као свугдје у свијету, уважи значај архитектуре, 

по основу које смо за ранији период, за одређена дјела и урбанистичке 

цјелине, добили статус свјетске баштине културе. Заштита је првенствено 

потребна од стихијске градње, пред којом ове вриједности нестају. 

Биро за комуникације са грађанима Владе Црне Горе, 17.2.2011. обавијестио 

је: да је предлог прослијеђен на даљи поступак Министарству културе, 

а оно Републичком заводу за заштиту споменика културе, послије чега 

је Министарство закључило да је потребно остварити заштиту ових дјела. 

Потом, по реорганизацији, преузимајући послове Републичког завода, 

Управа за заштиту културних добара, 10.2.2012. године обавјештава Андрију 

Маркуша да је прихваћена његова иницијатива, с обзиром, како се 

навиди, да до сада архитектонска дјела XX вијека није валоризована. Послије 

тога на Цетињу организован је „округли сто“, гдје је закључено да се 

одмах почне са предлозима за заштиту дјела која ће се конкретно навести. 

Резултат тих активности је овај предлог – „48 АРХИТЕКТОНСКИХ ДЈЕЛА 

за посебну заштиту као вриједно насљеђе црногорске културе XX вијека“, 

који је настао на основу дугогодишњег рада на овој проблематици, посебно 

штампањем књига и објављивањем чланака у гласилима струке. 

Међу предложеним нема дјела из посљедње 23 године, а најстарије је 83 

године. Бројне позитивне оцјене у том периоду у публикацијама и гласилима 

струке, доказују да су ова дјела издржала суд времена, те заслужују 

потпуну заштиту. За сваки објекат наведено је да је, који је од њих заступљен 

у најужем избору од 10 аутора са простора Црне Горе у књизи 

,,Идентитет архитектуре и људи“, 2001, у издању „Стручне књиге“, Београд 

и ИТП Унирекса, Подгорица, аутора Андрије Маркуша, са рецензентима 

академиком Војиславом Кораћем, др арх. Зораном Маневићем и академиком 

Слободаном Калезићем. Сва ова дјела, сем два, заступљена су у 

књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008, А. Маркуша у издању Архитектонског 

форума, Подгорица, са рецензентом др арх. Зораном Маневићем. Комплет 

48 представљених дјела заступљена су у Лексикону неимара, 2008, 

за простор Србије и Црне Горе, у издању Грађевинске књиге, Београд, 

6

2008. Одређени аутори заступљени су у одабиру Ивана Штрауса у „Архитектура 

Југославије 1945–1990“, „Свјетлост“, Сарајево, 1991. 

Овдје нема дјела грађених послије 1989. године, јер за та дјела тек предстоји 

стабилизација и сазрелих оцјена вредности, са потребне дистанце, 

растерећено од увијек актуелног помодарства. За сва та дјела, као и она у 

настајању потребно је доследније примјењивати Закон о ауторским и 

сродним правима, како би се и она, потпуније но досад обухватила заштитом. 

За ова дјела из посебног режима заштите претпоставља се већа брига 

кроз изучавање, одржавање и презентацију, јер су у стању да им је потребна 

помоћ, прије свега спречавањем њиховог рушење. 

Заштита не подрезумијева одржавање и оног што је на појединим објектима 

недозвољено и неизучено измијењено, већ планско враћање у првобитно 

стање. 

Предлог са 48 дјела односи се на највише изучена дјела. А сљедећи 

предлози формираће ће се зависно од могућности, укључивањем свих потенцијала. 

Овдје, међу предложеним, сем Блока 5 у Подгорици, нема других 

градских језгара, као ни комплетних неких веома интересантних села 

(Сеоце, Срзентићи, Сотонићи, Бољевићи, Крстац, Тудуровићи и др.), што 

предстоји да се обухвати. 

Све што поводом ове заштите предузима није знатног обима, за разлику 

од неких држава које су кроз историју очувале велике градске комплексе, 

чије одржавање захтијева комплекснију организованост, кроз рентабилно 

текуће коришћење објекта. Велика архитектонска вриједност ових објеката 

није оптерећење њиховим власницима, које их неће спријечити, но помоћи 

ће им за разноврсније коришћење у особеној понуди. 

Одабир и вредновање ових дјела лимитиран је, као свугдје, оним што 

имамо, растерећено упоређења са другим државама. Чувају се свједочанства 

нашег живота и времена. Избор је истовремено и по категоријама и 

ван категорија кад се ради о већим вриједностима. Потребно је заступити: 

стамбене, здравствене, школске, предшколске, административне, индустријске 

и др. објекте. А за ријетке најистакнутије ауторе, потребно је све 

сачувати што је са њиховим потписом, као случај са потписом Лубарде, 

Милуновића и других великана (овдје – Вујадина Поповића, Радмила 

Здравковића, Перише Вукотића, Вукоте Тупе Вукотића, Светлане Кане 

Радевић и др.). 

На примјеру највећег нашег града – Подгорице, видимо да је ријетко који 

објекат из периода прије Другог свјетског рата сачуван од бомбардовања 

и од рушења посљедњих 10 година од нерегуларног крупног грађевинског 

бизниса, те је посљедње вријеме да се то мало што је остало сачува... 

Архитектура је једно од седам свјетских чуда, која профилише и усмјерава 

начин живота. 

7

Заштитом ових одабраних дјела, развија се свијест и опрез и према другим 

вриједним архитектонским дјелима, која се могу уклопити, наспрам 

стихије у похлепи за профитом. Повећаће се интересовање за ово насљеђе 

културе, као недјељивог дијела историје, попут актуелне заинтересованости 

и акције која за обновом „Локанде“ на Цетињу. 

Наши градови нијесу велики, нити су са толико концентрисаним објектима, 

те се могу избјећи свака рушења. Темељитим изучавањем свих случајева, 

могуће је уз ове објекте градити за какву надопуну. Могуће је на мањем 

простору, са већом спратношћу, уклапати програмске потребе инвеститора. 

Међутим, не може се прихватити да се од свега вреднује само локација 

– да се објекат руши или скрнави за градњу ко зна чега. За квалификоване 

и људе добре намјере, сваки досад случај било је могуће ријешити 

на опште задовољство. Ако погледамо квалификациону структуру, и степен 

образовања многих актера ових догађања, те њихове архитекте сараднике, 

као недоказане и немјерљиве са великанима наше архитектуре 

чија дјела искомплексирано руше, добијају се одговори на сва питања: од 

кога пријети опасност за вриједно насљеђе наше културе. 

Док постоји толико незапослених и толико сиротиње, потребно је забранити 

свако рушење мало већег објекта, не само ових, упућујући на градњу на 

блиским и слободним локацијама, избјегавајући у централним дјеловима 

града стварање саобраћајног колапса, са бројним компликованим подземним 

и надземним гаражама. А ради се о веома малим одстојањима, која 

се у градовима других држава савлађују пјешице, поготову бициклом. Тешко 

се одричемо навика, те немамо ни бициклистичких стаза. У Подгорици 

је исти доживљај прећи ријеку Морачу преко моста од 140 метара, као у 

Београду прећи Саву или Дунав. Ми то не можемо урадити без аутомобила, 

потом дуго тражећи паркинг, за које се руши Нова варош (Миркова варош), 

коју је било потребно комплет сачувати, као изузетно насљеђе – прво 

градитељство послије ослобођења 1978. године. 

Од 28 аутора овдје заступљених, 18 нијесу у животу, један аутор је у седмој 

деценији живота, а остали девет у осмој деценији. Два аутора су коаутори 

– брачни пар Данило и Радмила Милошевић. 

Заступљено је 48 дјела, од којих су, закључно са овом 2012. годином : 

– 2 објекта стара 23 – 25 год. 

– 10 објеката 28 – 34 год. 



– 2 објекта 46 – 50 год. 





8

Постоји бојазан да достављени предлог убрза рушење ових и других вриједних 

дјела, на начин што ће моћници, својим испробаним каналима, 

успорити одлучивање по овом, а убрзати рушење. 

АУТОР ОБРАДЕ И ОЦЈЕНЕ ДЈЕЛА 



Бр. 87/97, Подгорица, 8.5.2012. год 

Извршни директор 


9

(ПРВИ ДИО) 


ЗА 

СПЕЦИЈАЛНУ ЗАШТИТУ 


КУЛТУРЕ XX вијека: 

1… Бојовић Милете (1941, Жабљак): 

– Блок 5, Подгорица (1977-83) 

2… Вукајловић Слободана (1934, Никшић – 2006, Никшић): 

– Мотел „Јастреб“, Никшић (1976) 

3... Вукотић Тупе Вукоте (1932, Цетиње – 2002, Подгорица): 

– Детаљни урбанистички план Блока 5, Подгорица (1976) 

– Лабуд-плажа, Подгорица (1960) 

– Капела „Чепурци“, Подгорица (1960) 

4... Вукотић Милорада (1932, Никшић – 1978, Подгорица): 

–Служба друштвеног књиговодства, Подгорица (1981) 

5... Вукотић Перише (1899, Чево, Цетиње – 1988, Подгорица): 

– Духовни центар (сада Богословија), Цетиње (1939) 

– Мушка занатска школа (сада Музичка школа), 

Подгорица (1941) 

6... Вукчевић Глигорија (1888, Лијешње, Љешанска нахија, 

Подгорица – 1968, Подгорица): 

– Царинарница (сада Привредни суд), Подгорица (1928) 

7... Грузинов Јура (1927, Улцињ – 1973, Подгорица): 

– Основна школа „Радојица Перовић“ 

(сада Машинска школа), Подгорица (1963) 

8... Дмитровић Предрага (1937, Сарајево): 

– Спортски центар „Морача“, Подгорица (1975-82) 

9... Здравковић Радмила (1912, Крагујевац – 1992, Приштина): 

– Извршно вијеће (сада Предсједник РЦГ и друге службе), 


– Стамбено-пословна зграда у Улици Слободе (до Поште 1), 


10

10... Зековић Радосава (1930, Андријевица – 2010, Београд): 

– Хотел „Бјеласица“ (сада Хотел „Бјанка“), 

Колашин (1977-79) 

– Зграда раније Владе – друштвено-политичких 

организација, Подгорица (1978-79) 

– Хотел „Локве“, Беране (1980-86) 

11... Јањић Живка (1938, Билећа): 

– Дворана „Парк“, Херцег Нови (1987) 

12... Кнежевић Василија (1941, Подгорица – 2000, Подгорица): 

– „Скалине“, Подгорица (1971) 

13... Мијовић Батрића (1932, Бар – 2012, Бар): 

– Робна кућа, Бар (1984) 

14... Милошевић Данила (1934, Пећ – 2008, Бар) и 

Радмиле 1939, Бијељина): 

– Дом револуције, Бар (1983) 

– Дом културе, Бар (1972) 

15... Милошевић–Јовица Јована (1929, Котор): 

– Стамбена зграда у Булевара Светог Петра Цетињског, 


16... Мињевић Ђорђија (1924, Бијело Поље – 2013, Београд): 

– Хотел „Планинка“, Жабљак (1984) 

– Хотел „Жабљак“, Жабљак (1969) 

– Хотел „Језера“, Жабљак (1978) 

– Дом културе, Никшић (1969) 

17... Мирковић Баја (1917, Пљевља – 1982, Београд): 

– Хотел „Пљевља“, Пљевља (1970) 

18... Пламенац Владислава (1934, Бољевићи, Бар): 

– Хотел „Могрен“ у Будви изграђен (1983) 

– Хотел „Палас“ у Петровцу (1983) 

19... Полексић Бранислава (1932, Штип, Македоније – 1992, 

Подгорица): 

– Дјечји вртић на Конику, Подгорица (1973) 

11

20... Поповић Велише (1984, Веље брдо, Подгорица – 1974, 


– Зграда Општине, Подгорица (1929-31) 

– Зграда Коморе, Подгорица (1928) 

21... Поповић Вујадина (1912, Подгорица – 1999, Мелбурн): 

– Хотел „Црна Гора“, Подгорица (1949-53) 

– Пошта 1, Подгорица (1948) 

– Стамбена зграда на углу улица Слободе и Новака 

Милошева, Подгорица (1953) 

22... Поповић Милана (1934, Подгорица – 1985, Подгорица): 

– Хотел „Корали“, Сутоморе (1968) 

– Основна школа „Максим Горки“, Подгорица (1965) 

23... Поповић Павла (1938, Подгорица): 

– Пословна зграда, Жабљак (1964) 

– Управна зграда Алуминијског комбината, 


24... Радевић Кане Светлане (1937, Даниловград – 2000, 


– Хотел „Подгорица“, Подгорица (1967) 

– Хотел „Мојковац“, Мојковац (1968-74) 

– Лексикографски завод, Подгорица (1984-89) 

– Пословни центар „Крушевац“, Подгорица (1984-89) 

25... Ресулбеговић Селима (1952, Улцињ): 

– Вила Никци, Улцињ (1989) 

26... Тројановић Мијата (1902, Београд – 1984, Београд): 

– Мост на Тари (1938-40) 

27... Шћепановић Илије (1931, Загарач, Даниловград – 1993, 

Београд): 

– Зграда дневног листа „Побједа“, Подгорица (1974) 

– Зграда РЗУП-а, Подгорица (1969) 

– Хотел „Зета“, Даниловград (1975) 

12

13

14

1. 

ПРЕДЛОГ ЗА СПЕЦИЈАЛНУ ЗАШТИТУ 


КУЛТУРЕ XX вијека, дјело 

Бојовић Милете: 

Блок 5, Подгорица (1977–83) 

Тешко је игдје и ван Црне Горе наћи такав примјер обимне градње – 

читаве мјесне заједнице од једног аутора, са типским садржајима, који 

се комбинују, а да нема монотоније и уз то оствари се врхунски 

домет у архитектури. 

Без његовог дјела не може се писати права историја архитектуре Црне 

Горе. Ово дјело му је заступљено у одабиру Ивана Штрауса у „Архитектура 

Југославије 1945–1990“, „Свјетлост“, Сарајево, 1991. Заступљено 

је и у најужем избору од 10 аутора са простора Црне Горе у 

књизи ,,Идентитет архитектуре и људи“, 2001, у издању „Стручне 

књиге“, Београд и ИТП Унирекса, Подгорица, аутора Андрије Маркуша, 

са рецензентима академиком Војиславом Кораћем, др арх. Зораном 

Маневићем и академиком Слободаном Калезићем. Заступљено је 

и у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у издању Архитектонског 

форума, Подгорица, са рецензентом др арх. Зораном Маневићем. 

Он је заступљен и у Лексикону неимара, 2008, за простор 

Србије и Црне Горе, у издању Грађевинске књиге, Београд. 

Према изложеном, његово дјело доживјело је у струци потпуну верификацију, 

то јест издржало је суд великог протока времена, као 

довољно за прихватање заштите. 

БОЈОВИЋ Милета 

(1941, Жабљак) 

15

Студирао у Београду (дипл. 1966). Стручна усавршавања у Паризу и Нансиу (1964– 

69) у атељеу проф. Jean Faugeron-а, проф. Henri Lefebvre-a и Института за урбанизам, 

Париз (1975–78). Запослен у Републичком заводу за урбанизам и пројектовање, 

Подгорица (1969–1994) и сопственом „Urba projeкt“-у, Подгорица (1994 гдје и сада ради). 

Његову архитектуру карактеришу изучене форме које се намећу у глобалној 

поставци, без накнадних битних дотјеривања, што је иначе, била тежња 

времена кад је он стварао своја најбоља дјела. Пројектовао је све 

зграде на простору Детаљног урбанистичког плана Блока V у Подгорици, 

које је његово најбоље остварење. ДУП је израдио арх. Вукота Тупа Вукотић 

1976. године, који је и данас, непревазиђен у области урбанизма у Црној 

Гори. Објекти су изведени практично одједном до 1983, те је план неуобичајено 

до тада заживио без измјена. Инвеститор је до пројекта ових 

зграда дошао на конкурсу, што је арх. Милети Бојовићу дало прилику, коју 

је искористио, да створи дјело за историју градње црногорских простора. 

На стартне снажно иницијалне урбанистичке поставке, Бојовић се очекивано 

надовезао разуђеним објектима у све три димензије. 

Основе ових зграда асоцирају, у међусобној комбинацији, на недешифровано 

писмо са словима у облику „I“ , „L“ до различито обликованог и постављеног 

„ П“. Зграде садрже од 7 до 12 улаза. У принципу, усвајањем истих 

рјешења станова за читав објекат, поготову за већи број објеката на једном 

простору, знатно појефтињује радове, али изазива монотонију и отуђеност, 

поготову кад је од истог пројектанта. Овдје је то другачији случај, 

чиме су остварена два тешко спојива циља, што је посебна вриједност. 

М. Бојовић, Блок V, Подгорица 1977–83 

16

М. Бојовић, Блок V, Подгорица 1977–83 

Први пут на овом простору, попречно постављањеним конструктивних зидовима 

на распону од 580 см, са армиранобетонском плочом преко, обезбијеђена 

је максимална флексибилност, јер су станови без подјела унутрашњим 

носећим зидовима. Истовремено отворене су додатне могућности 

за обликовање, јер је попречним постављањем конструктивних зидова 

ослобођена фасада за игру различитих препуста (од неколико метара), са 

могућношћу статичких висина конзола колико је и спрат. 

Системом зграде Habitat у Монтреалу Mashe Safdie, скривеним конзола, 

ненавикнутом грађанину ствoрен је посебан ефекат у постепеном откривању 

начина опстајања у простору. Од најистуренијих тачака препуста, из 

спрата у спрат врши се поступно степенасто враћање на почетну фасадну 

раван, а потом се у истој величини залази у унутрашњост засијецањем. 

Разлика између ова два хода је велика, што је оставило траг на основној 

контури објекта, чинећи је (у цен тралној пројекцији) интересантно изломљеном, 

а при брзом кретању– нестатичном, равномјерно промјенљивом. 

Исти случај је и са испустима на нижим нивоима. 

Утисак би био још интересантнији да je поштован пројекат аутора о бојама 

фасада – да сјенке препричају интересантне форме у пластици фасаде. 

17

Сада су код неких објеката површи јако контрастно обојене, те је поремећена 

очекивана изразита игра тамног и свијетлог. Али, и то није угушило 

постигнуте ефекте. Посебан квалитет нађен је у одустајању од уобичајеног, 

усвајањем да фасадни зидови не дијеле судбину својих темеља. Са 

њима је направљен прави плес – кораком напријед, кораком назад – у чистим 

и прегледним волуменима. Додатна особеност је окрупњавање и обједињавање 

елемената, „тјерањем“ прозорских отвора у углове, који су и 

по форми, и по томе што су једнокрилни, у складу са традицијом. Исти 

принцип поједностављења и обједињавања примијењен је и на другим садржајима. 

Коначан ефекат је асоцијација на сликање уљем – шпахтлом, 

гдје се јасно види почетак и крај свих диференцираних и нијансираних потеза. 

М. Бојовић, Стамбено-пословна зграда, Плужине 1986 

18

Остала дјела: Генерални урбанистички планoви Херцег Новог (1969 – 

70); Плужина (1984 –89); Жабљака (1984 –89); детаљни урбанистички 

планов: Туристичког насеља Пржно, Тиват (1970); Грудске Махале, Никшић 

(1981–82); Плужина (1984–89); Жабљака (1984–89), Робна кућа, Жабљак 

(1973–75); Градска капела, Жабљак (1976); Зграда Централне банке, 

Скупштине општине, МУП-а, Жабљак (1975 –89); резиденцијални 

објекат МУП-а „Јелика“, Жабљак (1980); Интернат, Жабљак (1980, у изградњи!); 

Насеље „Градска Махала“, објекти 4 и 5, Никшић (1981 – 

82);Блок V, Подгорица (1977 -83); Стамбено-пословни објекат, Плужине 

(1986); Детаљни урбанистички план градског центра „Нова варош“, 

Подгорица (1990 –93); „Крушевца“, Подгорица (1990 –93); Гимназија, Никшић 

(1993 –94); адаптација објекта Републике Црне Горе на Дедињу 

(1994), Стамбено-пословни објекат у Београдској улици, Подгорица 

(1996); адаптација објекта Предсједника републике Црне Горе, Подгорица 

(1996); Дјеч ји вртић, Жабљак (2004, у ре ализацији); Трг, Жабљак 

(2004, реализована прва фаза); Тржни центар, Жабљак (2004, у реализацији). 


КАО ВРИЈЕДНО НАСЉЕЂЕ ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРЕ ДАЛИ 



19

2. 



КУЛТУРЕ XX вијека дјело 

Вукајловић Слободана: 

Мотел „Јастреб“, Никшић (1976) 

Први је доктор наука и први универзитетски професор у Црној Гори у 

области архитектуре, са особеним прилазом у пројектовању, већином 

у хексагоналној мрежи. Архитекти, као што је он био, још добар 

сликар, били су подстицај млађим, нарочито у малом граду као што 

је Никшић. 

Без његовог дјела, нарочито за Никшић, не може се писати права 

историја архитектуре Црне Горе. Дјело му је заступљено у књизи „50 

неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у издању Архитектонског форума, 

Подгорица, са рецензентом др арх. Зораном Маневићем. Он је 

заступљен и у Лексикону неимара, 2008, за простор Србије и Црне 

Горе, у издању Грађевинске књиге, Београд. 




ВУКАЈЛОВИЋ Слободан 

(1934, Никшић – 2006, Никшић) 

20

Студирао у Београду (дипл. 1961). Докторирао у Кракову, Пољска (1978). Запослен у 

Одјељењу за комуналне послове Општине Никшић (1961–63), Заводу за урбанизам и 

пројектовање, Никшић (1963–74), Бироу за пројектовање и технолошки развој Г.П. 

„Црна Гора“ (1974–78), Универзитету Црне Горе на Филозофском факултету и Грађевинском 

факултету (1978 до пензионисања). 

У поезији – сонету, десетерцу и др. пјесници полазе од задатих карактера, 

које су изабрали да их прате у стваралачком чину. Тако је и Слободан 

полазио од хексагоналне мреже и у архитектури и у животу, коју је, потом, 

пробраним инспирацијама преиспитивао, адаптирајући се изграђеном вјештином 

и вољом. Упорно је нудио та рјешења и у случајевима кад их инвеститори 

нијесу тражили, кад су га упућивали на ортогоналну мрежу, у 

којим случајевима је, преусмјерен од њих, трагове хексагона невољно задржао 

само на споредним садржајима и секундарној архитектури. Трудио 

се да тај ДНК-а бар у најмањој мјери заступи. Али, било је и других случајева 

– да се хексагон, кад је успјешно употријебљен, појачано тражи, у којим 

примјерима може, као и свака добра роба, да се извезе. 

Вјероватно да је Слободан Вукајловић био први архитекта у оној Југославији 

који је „извезао“, и то у Италију, као брушен дијамант, обрађен хексагон 

и још шта уз њега са свог Мотела „Jастреб“, изведеног на брду Требјеса 

у Никшићу. Послије прве кафе у том мотелу, италијански индустријалац, 

произвођач приколица за теретна возила, више се није могао одвојити 

од њега. Рачунао је да у Италији има све, сем то. Вукајловић је за њега 

пројектовао Мотел „Grotta Regina“(1974.), који је изведен на обали мора у 

Барију. У Барију је по његовом пројекту изведен и Водоторањ са баром. 

С. Вукајловић, Мотел „Јастреб“, Никшић, 1976 

21

Он је био везан за хексагон, на којем је докторирао, као што је Илијa Шћепановића 

највише употребљавао квадрат. Ствараоци таквог опредјељења 

у томе налазе додатан изазов, а посебно дисциплиновање правца пружања 

зидних платна, комуникација, конструкције и др, са, рекло би се, у знатном 

виду редуцираним простором и изборима за обликовање, што они, по 

навици кретања у тим релацијама, тако не доживљавају. Иначе, ту се, као 

код гимнастичара на тежем саставу, добија више поена, које се у доследној 

и успјешној примјени доживљава као постигнути циљ, а не старт. Доживљава 

се као циљ који је имплементиран у остале карактере, заокружено 

језгровитим изразом. Слободан Вукајловић је и у научноистраживачком 

радовима полазио од тога да је хексагон рационалнији и искоришћенији 

од других облика – пригоднији за човјека. Примјере заснованости тог облика 

налазио је како у живом тако и у неживом што нас окружује. За све 

који су тада пројектовали над хексагоналном мрежом то је добрим дијелом 

било као рани облик дозвољеног бунта против тада владајућег често 

бездушног конструктивизма. 

Хексагон је чистотом својом, по истом принципу, морао бити урачунат у 

дисциплиноване, али не увијек и у одабиране. Хексагон је са собом носио 

разуђену фасаду, као последицу, а не додатак. То је била формула за мјесто 

у дугом реду, из којег је требало изаћи. Вукајловић је показивао и талент 

за сликање. Почетком седамдесетих година, боравећи пословно у 

Дубровнику, он је у ресторану Старог града, док је сједио за столом са пословним 

партнерима, затражио од келнера већи број тањира, на које је 

фломастером веома брзо исцртао портрете свих ту присутних , као и помоћног 

особља. Одмах је од поређаних исцртаних тањира направљена изложба. 

То је била прва његова изложба у иностранству, која је до краја живота 

остала једина и у земљи, и иностранству. 

У себи је носио друге слике, које су му, сплетом наметнутих околности, 

отежавале рад и живот. Он је примјер како тешки догађаји у дјетинству могу 

да утичу на дјело и живот ствараоца. Њемци су 27. децембра 1943. године 

у Фармацима, код Подгорице, као одмазду за убиство њиховог официра, 

стријаљали велики број талаца, а међу њима и његову мајку. Њемци 

су прије тога прихватили да мајка као таоца замијени сина Љуба, старијег 

Слобовог брата. Раније остао је без оца. Нико му, ни у том терету од раних 

дана, није био сличнији од Илије Шћепановића, архитекте, скулптора и 

сликара, који је преминуо у 63. години живота. Они нијесу могли да нађу 

угао да се склоне, сем оне углове: у четвороуглу и шестоуглу. Мотел „Јастреб“ 

на Требјеси (1971.) уисти ну асоцира на птицу снажно замахнутих 

крила, фиксираног погледа очима датим у назнакама, у поступку који је 

изведен без банализација, са дистанцом идентитета. Можда је на формирање 

асоцијације на птицу и њена крила утицало и то што је био члан Падобранског 

клуба, који је умјесто да са овог брда лети у ваздух, полетио у 

архитектуру. Мотел се, полазећи од хексагоналне основе, правим плесом 

кровних равни, ритмички своди у једну тачку. Све се то са прве преводи на 

22

другу исто толико снажну асоцијацију, у којој кров подсјећа на врхове околних 

брда. То је остварено продуховљеном стилизацијом, гдје засебним путањама 

а прихваћеним редом, према истом циљу иду и мале, и велике 

кровне површи, које, рекло би се, полазе са земље – као да је све поткровље, 

у чему је дата мјера – да то не буде то. Овај објекат, на тако истакнутом 

мјесту, са потпуно искоришћеном приликом у обликовању, одмах по 

изградњи постао је један од знакова препознавања града, којег туристи 

нијесу заобилазили. 

Добитник је: Прве награде за стан Југословена, Осијек (1969); На граде 

„18. септембар Скупштина Општине Никшић (1969); Републичке Борбине 

награде за архитектуру за 1971; Дипломе Народне технике Југославије 

(1971); Признања Народне технике Црне Горе (1977). Докторирао 1978. у 

Кракову на теми „Хексагонални системи у архитектури“ , послије чега је 

наставио каријеру као професор на Универзитету Црне Горе. 

С. Вукајловић, Водоторањ са баром, Бари, 1974 

23

Значајнија дјела: Споменик палим борцима на Капином пољу (1969); Капела 

на гробљу у Никшићу (1969.); Стадион малих спортова (1970); Мотел 

„Јастреб“, Никшић (1976); Дјеч ји вртић, Никшић (1971.), за ко ји је 

добио републичку Борбину награду за архитектуру; Стамбена зграда у 

Улици Сердара Шћепана, Никшић (1 972); Католичка црква, Никшић 

(1973.);Мотел „Grotta Regina“, Бари (1974);Водоторањ са баром, Бари 

(1974) Инвестициона банка, Никшић (1974); Спо мен дом, Богетићи 

(1990). 

Хексагонални систем у архитектури, „Универзитетска ријеч“, Никшић 

(1984), 1–194 





24

3. 



КУЛТУРЕ дјела 

Вукотић Тупе Вукоте: 

Детаљни урбанистички план Блока 5, Подгорица (1976) 

Лабуд-плажа, Подгорица (1960) 

Капела „Чепурци“, Подгорица (1960) 

Овај аутор једини је из Црне Горе који је, по избору часописа „Архитектура“ 

и Клуба архитеката у Београду, ушао је у сталну поставку 

класика архитектуре са простора Србије и Црне Горе. Може се и сматрати 

најистакнутијим архитектом свих времена Црне Горе. 


Горе. Дјело му је заступљено у најужем избору од 10 аутора са 

простора Црне Горе у књизи ,,Идентитет архитектуре и људи“, 2001, у 

издању „Стручне књиге“, Београд и ИТП Унирекса, Подгорица, аутора 

Андрије Маркуша, са рецензентима академиком Војиславом Кораћем, 

др арх. Зораном Маневићем и академиком Слободаном Калезићем. 

Заступљено је и у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуша 

у издању Архитектонског форума, Подгорица, са рецензентом 

др арх. Зораном Маневићем. Вујадин Поповић на великим простором 

заступљен је и у Лексикону неимара, 2008. Србије и Црне Горе, у издању 

Грађевинске књиге, Београд. 




ВУКОТИЋ Вукота – Тупа 

(1932, Цетиње – 2002, Подгорица) 

25

Студирао у Београду (дипл. 1957). За послен у Скупштини општини Подгорица 

(1957–58), Опште грађевинском предузећу, Подгорица (1958 –62), Архитектонском 

факултету у Београду (1962–64), Републичком заводу за урбанизам и пројектовање 

(1964 до пензионисања 1997). 

Највећи успјех забиљежио је објектом Лабуд–плажа на Морачи, Капелом 

на гробљу Чепурци и Детаљним урбанистичким планом Блока V у Подгорици, 

којим је заузео најистакнутије мјесто у архитектури на простору Црне 

Горе. За објекат Лабуд–плажа добио је Повељу савеза архитеката Југославије 

за успјешно архитектонско дјело у 1960. години. Ови објекти, изведени 

истовремено, са почетка су његове каријере, а већ је њима дотакао 

врхове да га могу представити у најбољем виду. Тада је, 1962. године, 

примљен на рад у настави Архитектонског факултета у Београду у атељеу 

професора Богдана Богдановића. Ријетко се гдје могу срести објекти тако 

мале величине са тако оствареним дометом, који су у овој средини значили 

скок без узора, са архитектуром која не блиједи кроз сва ова времена и 

искушења. 

Вукота Тупа Вукотић, Лабуд-плажа, Подгорица, 1960 

Објекат Лабуд–плажа је комбинација отворених и затворених, наткритих и 

ненаткритих простора, третираних у натур-бетону и облози облуцима којима 

је прекивена плажа. Први пут успјешно примијењен као обложни материјал, 

морачки облутак је тим преспајањем објекта и амбијента, као са 

одскочне даске, просто експлодирао максималном примјеном – и у ексте- 

26

ријеру, и ентеријеру веома успјелог рјешења Хотела „Подгорица“ Радевић 

Светлане – Кане. На том објекту морачки облутак први пут се срео са кулијером 

као сродним у особеној композицији за кују је Кана добила савезну 

Борбину награду. Лабуд–плажа као организам са мноштвом избалансираних 

садржаја прати терен без усиљености, са утиском потпуног пријањања 

и срастања. Објекат се уградио у структуру корита Мораче, гдје 

као брод ледоломац савлађује препреке – поломљене пећине. Као и код 

апстрактно обрађеног портрета, и овдје је нос – прамац брода – бочно постављен 

као двије зашиљене терасе које су се уклопиле у терен, од којих 

се једна баш као прамац брода насукала на стијену – са асоцијацијом на 

Рајтову „Кућу на водопаду.“ Контуром попут лебдеће траке доминира армиранобетонска 

кровна конструкција, која је у већем дијелу хоризонтална 

– смирујућа, као водене површине, док је у сјеверном дијелу у динамичном 

положају, одужујући се форми околних стијена. Објекат је наслоњен 

на страну корита ријеке, те се за такву уграђеност у терен може говорити о 

заједничкој контури објекта и терена. Хоризонтална трака усклађује ритмички 

поређане слободне просторе и низ зидних елемената, које се креће 

од дискретног подвајања простора чипкастим третманом зида (од шупљих 

блокова) до пуних преграда од натур-бетона и оних са облуцима. 

Вукота Тупа Вукотић, Капела „Чепурци“, Подгорица, 1960 

Најинтересантније дјело Тупе Вукотића је Капела на Чепурцима, која садржи 

три просторије издуженог хексагона у низу. Предња прилазна страна, 

због заступљености хексагоналне мреже, зупчастог је облика као 

27

стартна математичка (геометријска) датост, које доживљава пр ефињену 

надградњу. Таласање фасадног зида настављено је по истој амплитуди и 

на кровним површинама подударањем грбина двоводних кровова са преломним 

ивицама фасаде. Тиме се формирају још наглашенија гибања 

контуре у промјени положаја посматрача. Фасадни зид је настављен у започетом 

ритму и ван границе затвореног простора у величини једне стране 

хексагона, формирајући мале лође троугласте основе, које ефектом 

снажног ритма у пластици укривају хексагон као подлогу, чему доприноси 

и изненадан (на том дијелу) раван завршетак објекта на контури. Ту је у 

односу на основни зид остварен покрет ка слободном спољњем простору, 

док је покрет ка унутрашњем остварен утискивањем – поптискивањем 

прозора (прозорчића – јединог на објекту) у зидну масу. Потиснут је у зид у 

намјерно недоследној форми, добијајући посебне ефекте: са једне стране 

је формиран као прозор, а са друге као „згужвани“ дио фасаде, којег је 

прозор повукао ка унутрашњости, чему је дат посебан значај. 

Без узора у негдје виђеним облицима, постигнут је утисак апстрактно (пикасовски) 

постављеног једнооког организма сломљених крила у покушају 

да полети, што, као изабран став у симболици, одговара намјени објекта. 

Ако бисмо тражили упоришта по сродности, колико-толико неки пројектантски 

поступци упутили би нас на Ле Корбизијеову Цркву у Роншаму. 

Детаљни урбанистички план Блока V изграђен је 1976. године, а објекти у 

периоду до 1983. То је прва стамбена заједница у Црној Гори изведена 

практично одједном, те није било прилике да се уобичајено одступи од 

плана. 

Вукота Тупа Вукотић, ДУП Блока 5, Подгорица, 1976 

(Архитектура Милета Бојовић) 

28

Посебна вриједност је опредјељење инвеститора да се до пројекта свих 

објеката дође одједном на конкурсту и што је арх. Милета Бојовић, као побједник, 

истовремено остварио најбоље своје дјело, које не може заобићи 

историја архитектуре ових простора. Вукотић Вукота ја са овим ДУП-ом 

постигао што досад није забиљежено у Црној Гори. Унутрашњи интимни 

простор Блока наслоњен је на велики борови парк, а транзитни саобраћај 

усмјерен на подужни сјеверни спољњи дио, са којег се Блок слијепим улицама 

напаја, обезбјеђујући мирно кретање најмлађег нараштаја ка школи 

и вртићу који су у централном дијелу. 

На објекте различите основе, положаја и спратности, у ритмичком уздизању 

и спуштању, Бојовић се надовезао и разуђеним фасадним странама 

објеката. Основе објеката у међусобној комбинацији асоцирају на недешифровано 

писмо са словима у облику „I“ , „L“ до различито обликованог и 

постављеног „ П“. Објекти садрже од 7 до 12 улаза, код којих се не осјећа 

уобичајена монотонија од толико типских рјешења станова датих од истог 

аутора. Искоришћена је добра оријентација и заштита од јаких вјетрова. 

Важнија дјела: Лабуд-плажа, на Морачи Подгорица (1960, Повеља Савеза 

архитеката Југославије); Капела „Чепурци“, Подгорица ( 1960); ДУП 

Блока 5, Подгорица (1976); Просторни планови Цетиња (1986) и Парка 

Скадарско језеро (1999), ге нерални урбанистички планови Мојковца 

(1961), Рожаја (1965) и Це тиња (1967 и 1987), де таљни урбанистички 

планови Туристичког комплекса „Јаз“, Будва (1969), Центра Врњачке Бање 

(1971), Туристичке зоне Врњачке Бање (1971), Ратац, Бар (1975), Галеријски 

комплекс Крушевац, Подгорица (1988) и Драч, Ста ра варош, 

Подгорица (1993), урбанистички пројекти ревитализације старих градских 

језгара Улциња (1983) и Цетиња (1984). 





29

4. 




Вукотић Милорада: 

Служба друштвеног књиговодства, Подгорица (1981) 

Овај аутор је био високе ликовне културе, које је показивао у сваком 

потезу, крајње изученом. Нарочито умијеће показао је кад је требало 

да се уклопи у наслијеђену дотичну градску структуру. А исто тако 

кад је требало да на слободном простору крене са ничим омеђеном 

инспирацијом. Он је класичан примјер градитеља који не руши дотадашње. 

Није у конфликту с тим, већ га унапређује сложно егзистирајући 

с њим, за разлику од данашњих, често максимално осионих рушитеља. 









др арх. Зораном Маневићем. Вукотић Милорад је на великом простору 

заступљен и у Лексикону неимара, 2008. Србије и Црне Горе, у издању 





ВУКОТИЋ Милорад 

(1932, Никшић – 1978, Подгорица) 

30

Студирао у Београду (дипл. 1957). Запослен у Опште грађевинском предузећу, Подгорица 

(1957–63); Републичком заводу за урбанизам и пројектовање (1963 до краја 

живота). 

Карактеришу га чисти, снажни и изучени потези. Показао је изузетан смисао 

уклапања у амбијент, а посебво и затечено стање сусједних објеката у 

граду, складно настављајући својим изразом. Зграда Службе друштвеног 

књиговодства П+3, Подгорица (1981) улази у најужи избор најбољих дјела 

црногорске архитектуре друге половине двадесетог вијека. Она са три 

стране затвара мали блок којем је, као последица, средишни простор у 

форми атријума. Зграда се наставља на старе објекте поштовањем 

наслијеђених карактера, без плаћене цијене, то јест без умањења 

могућности посебног израза. Аутор је знао да се све, поступајући 

другачије, враће као бумеранг, јер, нијесу један поред другог само објекти 

различитих стилова и аутора, него и различитих времена која су 

изњедрила свој израз као свој ход кроз историју развоја града. Нови 

објекат сустиже старе, као ријеч – ријеч у складном реченичном склопу, 

што се чини са различитих дистанци, али истих одредишта, препоручени 

бојом времена. Аутор је осјетио пулсирање форми изразом очуваног и 

дограђеног идентитета, без баналног подржавања. 

М. Вукотић, Служба друштвеног књиговодства, Подгорица, 1981 

31

За разлику од Рајтовог примјер код Гугенхајмовог музеја у Њујорку, гдје су 

усаглашене супротности, овдје је примијењен рискантнији пут: пут сличности, 

то јест хода дуж оштрице, кад је успјех двоструко вреднији. Пошто је 

одужио дуг сусједу, аутор је наставио своју засебну причу поступно удаљавајући 

се од њега у континуитету. Два времена и два идентитета спојио 

је у трећи – заједничи, не умањујући иднивидуалност. Са сусједне зграде 

преузео је наглашено традиционални прозор какарктеристичних односа и 

величина стилизованих ивица. И да не би остао заробљен у времену, врши 

груписање прозора „на додир“ што му омогућава армирани бетон. Низове 

монтажних армиранобетонских прозорских отвора разбија групацијама. 

На дијелу објекта који се боковима не наслања на сусједе, на половини 

фасаде, као додатно, извршена је различита обрада по нивоима са интересантном 

диспропорцијом скокова. Снажан израз крунисан је моћним полуобличастим 

завршецима степенишних простора, за које имамо осјећај 

да носе спратове као да се „не могу“ наслонити на застакљено приземље. 

И практични, и теоријски рад посветио је валоризацији и заштити животне 

средине и очувању насљађа културе, гдје се није задовољавао само пројектовањем 

но и допунским комуникацијама: цртежима, акварелима и фотографијама. 

Учесник је на бројним конкурсима. Добитник је републичке 

Борбине награде за архитектуру (за 1969) за објекат са којим је побиједио 

на конкурсу, Ордена рада са сребрним вијенцем (1963), Повеље почасног 

члана Савеза инжењера и техничара Црне Горе (1972). 

. 

М. Вукотић, Хотел „Белви“, Бечићи, 1969 

32

Остала значајнија дјела: Стамбено-пословна зграда у Булевару Петра 

Првог, наспрам МУП-а, Подгорица (1961); Стамбена зграда уз Метереолошку 

станицу, десна обала Рибнице, Подгорица (1964 –65); Генерални 

урбанистички план Улциња (1964); Стамбена зграда насеља „Аеродром“, 

Цетиње (1967); Генерални план Будве из програма УН-а Јужни Јадран, 

касније назван Јадран 1, за Црну Гору (1968–70), као руководилац радне 

групе у сарадњи са иностраним експертима; Хотели „Белви 1 и 2“, Бечићи 

(1969), за који је добио републичку Борбину награду; Стамбена зграда, 

Улица Његошева, наспрам Банских станова, Цетиње (1970 –74); 

Адаптација за музеј зграде Владин дом, Цетиње (1973); Детаљни урбанистички 

план блокова 18 и 19, Подгорица (1874); Солитер, Улица Слободе 

(1975–78); урбанистичко архитектонско рјешење Трга Ивана Милутиновића, 

Подгорица (1972, М.Ву котић, В. Ђуровић, С. Словинић), као 

побједа на конкурсу; Пројект заштите човјекове средине Јадран 3, Ријека, 

Хрватска (1975–77), као сарадник у групи. Служба друштвеног књиговодства, 

Подгорица (1981). 





33

5. 



КУЛТУРЕ XX вијека дјела 

Вукотић Перише: 

Духовни центар (сада Богословија), Цетиње (1939) 

Мушка занатска школа (сада музичка школа), Подгорица (1941) 

Вукотић Периша био је изразито најспособнији архитекта непосредно 

пред Други свјетски рат, чија су дјела антологијске вриједности за 

Црну Гору, са изузетним смислом за композицију и детаљ. Не само 

да је значајан као пројектант него и као наставник многим генерацијама 

градитеља, члан бројних комисија и жирија. Његово изнијето 

мишљење о градњи било је са највишим поштовањем од млађих 

градитеља. Све што је везано за њега потребно је чувати, без ограничења 

на предложене објекте. 


Горе. Дјело му је заступљено у књизи „50 неимара Црне Горе“, 

2008. А. Маркуша у издању Архитектонског форума, Подгорица, са 

рецензентом др арх. Зораном Маневићем. Он је заступљен и у Лексикону 

неимара, 2008, за простор Србије и Црне Горе, у издању Грађевинске 

књиге, Београд. 




ВУКОТИЋ Петар - Периша 

(1899, Чево, Цетиње – 1988, Подгорица) 

34

Студирао у Београду (дипл.1931). За послен у Министарству грађевина, Београд, 

Техничко одјељење управе Зетске бановине, Цетиње (1931 –41), на почетку рата 

11 дана Предсједник Општине Цетиње (06.04.1941 – 17.04.1941), Министарству 

грађевина Црне Горе, Цетиње (1945– 51), то јест у његовој надлежности: у Грађевинском 

предузећу, Подгорица (1946) као први његов директор, Пројектантском заводу, 

Подгорица (1947), Предузећу за пројектовање НРЦГ (1948), као директор, грађевински 

инспектор Министарства (1951), Предузећу за изградњу Подгорице (1951), 

Грађевинском предузећу, Подгорица (1951), Опште грађевинском предузећу, Подгорица 

(1952), као технички д иректор постављен од Савјета за индустрију НРЦГ, 

Предузећу за пројектовање НРЦГ, Подгорица (1952) као ди ректор, Среском народном 

одбору, Цетиње (1952), При вредном савјету НРЦГ (1952), Пред узећу за пројектовање 

НРЦГ (1952 –60), Опште грађевинском предузећу, Подгорица (1960 –66 кад 

одлази у пензију ). 

Петар Периша Вукотић је послије Другог свјетског рата до смрти био узор 

грађења у Црној Гори од почетка тридесетих године. Он и његов нешто 

старији колега Велиша Поповић били су незамјенљиви у обнови порушених 

црногорских градова, са истовременим задужењима на многим пословима, 

те је сада тешко навести гдје су у континуитету остварили читав 

радни стаж. Распоређивани су од Министарства грађевина у предузећа 

која су, без изузетка, била у државној својини. 

Петар и Велиша, у недостатку кадрова, често су паралелно обављали послове 

пројектанта, извођача, републичког инспектора, члана ревизионих 

комисија и комисија за полагање државних испита, наставника у Грађевинско 

техничкој школи и друго. Били су изузетно принципијелни и омиљени 

међу колегама и осталим. Интересантно је да је Петар, као први градитељ 

у Цетињу, постао његов предсједник и то баш 6. априла 1941, кад почиње 

ратни вихор, гдје је остао до 17. априла, кад у град улази окупатор. У кратком 

року био је у истом граду и затваран. Сачувана је из 1924 потврда да 

је са 16 година био добровољац за одбрану земље у Првом свјетском рату. 

Његово стваралаштво карактерише сигурно владање пропорцијама на 

које се, вођено инспирацијама, сигурно настављају остали садржаји – од 

глобалних поставки до детаља. 

Сваки његов објекат је посебан прилаз, а не ослањање на стандарде и 

којекакве помодне неуклопљене асортимане. Традицију користи као везивно 

ткиво. Најинтересантнији његови објекти су Духовни суд, данас Богословија, 

Цетиње (1939) и Му шка занатска школа, сада Музичка школа, 

Подгорица (прије 1945). На Музичкој школи, која је риједак вриједан објекат 

што је остао у Подгорици послије бомбардовања, уназад неколико година 

несхватљиво кров је преобликован и активиран. 

35

П. Вукотић, Духовни суд (сада Богословија), Цетиње, 1939 

Лучни дио свих прозора приземља и спрата Духовног суда је (у ритму 

2+3+2) са широким, истог облика, истуреним паспартуом, који се као вал 

наставља, да би се у доњем свом дијелу пренио на хоризонталну прозорску 

подјелу, одвајајући лучни од осталог дијела прозора. Тиме се прозорски 

отвори пријатно уклапају у зидну масу, да би изнад њих као рефлекс, 

као одбјегли елементи, централно врхуниле три кружне форме, које су додатни 

интегративни елементи пуног и празног на фасадној равни. Њима, 

као равнотежа у доњем дијелу, парирају кружни отвори враћајући дуг. 

36

П. Вукотић, Мушка занатска школа (сада Музичка), Подгорица 1941 

Код свих објеката спроводи принцип да им је доњи дио од камена, као 

мјесто највећег руинирања, на којем на Музичкој школи уводи додатну раван 

на прозорским оквирима, које, за истицање и правдање тог поступка, 

разуђује. Фасадни дио овог објекта је са два по хоризонтали различито 

третирана повезана нивоа, на које је пренио устаљену борбу разбијања 

већих фасадних равни, што је реализовано пријатним застојима у акцентираним 

детаљима. Да ништа, и мимо тог, не остане недорађено, масивни 

стубови портала, у негацији своје масивности, сведени су на „шиљке“ 

попут штикле. 

На овим објектима се, као у партији шаха, све тачно надовезује на први 

потез, без промашаја којим би се изгубила партија. Ако бисмо у замисли 

покушали да нешто уклонимо, брзо би нам се наметнуло да то вратимо, 

да не расплетемо што је сигурно повезано. Кад прихватимо као небитне 

технолошке могућности, то јест разлике примијењених материјала овакве 

архитектуре тридесетих година XX вијека од данашње архитектуре, тада 

ћемо, изједначених позиција и принципа поступања, доћи до закључка да 

је старо као ново – да је преживјело вријеме. Архитект увијек остаје савремен 

ако је прави, какав је био Петар Вукотић, отац Вукоте Тупе Вукоти- 

37

ћа, који је за простор Црне Горе један од најбољих архитеката свих времена. 

Петар Вукотић је добитник Ордена Светог Саве петог реда (1938), Ордена 

рада са златним вијенцем (1955) и Ордена заслуга за народ са сребрним 

зрацима (1972). 

Значајнија дјела: Основна школа „Његош“, Цетиње (1934); Гим назија, 

Цетиње (1935); Духовни суд (сада Богословија), Цетиње (1939); Осмо годишња 

школа, Колашин (прије 1941); Мушка занатска школа (сада Музичка), 

Подгорица (1941);Осмогодишња школа, Бијело Поље (прије 1941); 

Бановски хотел, то јест Хотел „Јадран“, Улцињ (1939); Соколски дом, 

Цетиње и Зеленика (при је 1941); тип зграде среског начелства (при је 

1941); кућа Ћуфке и кућа Мартиновића, Цетиње (прије 1941); низ пројеката 

за четвороразредне основне школе (прије 1941); Стамбена зграда 

на сјеверозападном углу Херцеговачке и Карађорђеве улице, Подгорица 

(1955); Стамбена зграда на југоисточном углу улица Његошеве и Херцеговачке, 

Подгорица (око 1955); Стамбена зграда на сјевероисточном 

углу улица Херцеговачке и Слободе, Подгорица (око 1960); три стамбене 

зграде за просвјетене раднике на сјеверозападном углу улица Васа 

Раичковића и Светозара Марковића, Подгорица (1970). 

ПРЕДЛОГ ЗА СПЕЦИЈАЛНУ ЗАШТИТИУ 




38

6. 




Вукчевић Глигорија: 

Царинарница (сада Привредни суд), Подгорица (1928) 

Те вриједности, као што је зграда Царинарнице, ни приближно није 

се могла 1929. године видјети у Подгорици, те је овај објекат од изузетног 

значаја, уз то са потпуно успостављеним правилним односима 

примијењених форми и материјала у беспрекорној композицији, са 

занатски савршено изведеним детаљима, што је значајно у том, са 

занатима оскудном времену. 


Горе. Дјело му је заступљено у књизи „50 неимара Црне Горе“, 








ВУКЧЕВИЋ Глигорије 

(1888, Лијешње, Љешанска Нахија, Подгорица – 1968, Београд) 

Студирао у Београду (дипл. на Грађевинском одсјеку Техничког факултета). Запослен 

у Општини, Београд, послије у свом предузећу „Раде Неимар“, пројектујући и 

градећи истовремено и у Београду и Црној Гори (тада Зетској Бановини). Без осталих 

ближих података. 

39

Прије Другог свјетског рата Глигорије Вукчевић је био веома заслужни градитељ 

на простору Црне Горе, гдје је рођен, и у Београду, гдје је живио и 

умро. Иако је завршио студије на Грађевинском, а не на Архитектонском 

одсјеку Техничког факултета, он је успјешно пројектовао – у рангу најбољих 

тада објеката у Црној Гори. Интересантно је да је и његов савременик 

са истих простора Велиша Поповић, такође грађевински инжењер, доказан 

у том времену на пројектовању. Глигорије је био успјешан и као власник 

грађевинског предузећа „Раде Неимар“. Био је власник острва „Свети 

Никола“ код Будве, које му је једнопартијски систем послије рата одузео, 

као и његову кућу у Подгорици, гдје је за једно вријеме становао предсједник 

Републике Црне Горе, јер је била мало боља од осталих. Код толико 

свога, без чега је остао, сахрањен је у гроб стрица његове супруге, у гроб 

некад министра војног Милоша Васића на Новом Гробљу. На конкурсу је 

добио да изведе зграду Монопола дувана у Подгорици, која је са зградом 

Гимназије била највећа у граду. Не само за ову зграду, но и за многе друге 

није јасно, што остаје да се испита, гдје је Глигорије био у улози пројектанта, 

пројектанта конструкције и извођача, или све истовремено. Зна се за 

неколико објеката у Београду које је пројектовао, али се сада нећемо упуштати 

у навођење до подробнијег испитивања колико их има још. 

Г. Вукчевић, Царинарница (сада Привредни суд), Подгорица,1928 

40

Зграда Царинарнице (1928), која је послије рата служила за РТВ Црне Горе, 

а сада за Привредни суд, је највредније његово дјело у Подгорици. 

Она је риједак примјер зграде те величине која је у Подгорици остала непорушена 

послије савезничког бомбардовања. На овом објекту Глигорије 

је показао богатство форми и њихових односа, растерећено обавезе 

стриктног понављања нивоа, не желећи да на уштрб идеје до краја повлађује 

конструкцији. У то вријеме, у тако сиромашној средини, без довољно 

стручне радне снаге, тешко градећи, плијени таква слобода и загледаност 

у оно што долази, што је имао прилике да види у Паризу гдје је боравио. 

За разлику од често употребљаваних прозора, који су слободни у носећем 

зиду, он у приземљу на два краја објекта поставља по један прозор састављен 

од три прозора, или другачије речено, у једном оквиру групише три 

прозора, који су без зидне масе између, јер на тим мјестима поставља 

стубове. Осјећајући се сигурним не само да не налази за сходно да тај тип 

прозора више понавља него ни портале не рјешава на исти начин. Један 

тип је са три концентрична степенасто повучена лука, а други са асоцијацијом 

на традиционални двоводни кров, који је уклопљен у балкон изнад 

Дјела: Царинарница (сада Привр едни суд), Подгорица (1928).Тек пред - 

стоји рад да се у његовом веома обимном стваралаштву утврди шта је 

све пројектовао. 





41

7. 




Грузинов Јура: 

Основна школа „Радојица Перовић“ (сада Машинска школа), 


То је прва послије Другог свјетског рата савремена школа у Црној Гори, 

уз то са складном примјеном материјала у изученој композицији. 

Ово дјело веома је значајно за историјат градње школских зграда у 

Црној Гори. Јер и по категоријама (овдје школског система) потребно 

је представити архитектуру на простору Црне Горе. Ово дјело је заступљено 

у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у издању 

Архитектонског форума, Подгорица, са рецензентом др арх. Зораном 

Маневићем. Он је заступљен и у Лексикону неимара, 2008, за 

простор Србије и Црне Горе, у издању Грађевинске књиге, Београд. 




ГРУЗИНОВ Јуре 

(1927, Улцињ – 1973, Подгорица) 

Студирао у Загребу (дипл. 1954). Запослен у Предузећу за пројектовање НРЦГ, потом 

у Грађевинском школском центру „инж. Марко Радевић“, Подгорица (1954 до 

смрти). 

42

Грузинов је пројектовао прву модерну основну школу у Подгорици, Основну 

школу „Радојица Перовић“, која је послије употријебљена за Машинску 

школу, Ул. Васа Раичковића (1963). Одликује се снажним и сигурним поставкама, 

без ичега изгубљеног послије толико времена. Примјеном различитих 

материјала и обрада у хармоничном односу, камен је, прожимањем 

по вертикали и хоризонтали, добио истакнуту интегративну функцију, 

у чијем су залеђу, наспрам његове рустике, различите а у саглашене интерпретације. 

Од камена као репара, у једном дијелу наставља се слободни 

простор за прилаз улазу и степенице, а са друге стране прво чиста па 

чипкаста зидна површ, као комбинација бетонских блокова, која се даље 

прелива на обједињене парапете и стаклене стијене у којима се остварује 

имагинарни и стварни одсјај камена. 

Ј. Грузинов, Основна школа „Радојица Перовић“ 

(сада Машинска школа), Подгорица, 1963 

На овом дијелу истовремено се добија и тежиште композиције и интима 

улаза, које је ријешено на прелому фасадне равни, гдје се истиче одмјереност 

и изученост поступака. То је мјесто пријатних укрштања и прелаза, 

учешћем отворених, наткритих и затворених простора, којим аутор казује 

свој став у увијек изазовном рјешавању оваквих питања. Јуре Грузинов је 

43

велики дио свог радног вијека провео у Грађевинском школском центру у 

школовању генерација техничара архитектуре, кад у Црној Гори за наставак 

школовања није било факултета. 

Значајнија дјела: Стамбена зграда, Ул. Ивана Црнојевића, бр. 121 и 123, 

Подгорица (1955); Основна школа „Радојица Перовић“ (сада Машинска 

школа), Подгорица, 1963 Основна школа „Вуко Јововић“, Даниловград 

(1965). 





44

8. 




Дмитровић Предрага: 

Спортски центар „Морача“, Подгорица (1975-82) 

Као покривени спортски објекат овај је остао је данас најзначајнији у 

Црној Гори, са којим је аутор побиједио на конкурсу . Пројекат конструкције 

радио је академик Ђорђе Злоковић. Основна његова карактеристика 

је (иако се ради о великом објекту) његова ненаметљивост 

– уклопљеност у терен, с обзиром на се до трибина долази са 

нивоа горњег редова сједишта, што значи да је објекат укопан у терен. 

Без његовог дјела не може се, за спортске објекте, писати права 

историја архитектуре Црне Горе. Дјело му је заступљено у књизи „50 

неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у издању Архитектонског форума, 

Подгорица, са рецензентом др арх. Зораном Маневићем. Он је 

заступљен и у Лексикону неимара, 2008, за простор Србије и Црне 

Горе, у издању Грађевинске књиге, Београд. 




ДМИТРОВИЋ Предраг 

(1937, Сарајево) 

Студирао у Загребу и Београду (дилп. у Београду 1965). Запослен у Пројектном бироу 

ОГП, Подгорица (1965 –82), Скупштини општине, Подгорица (1982 –85), Пројектном 

бироу „Горица“ (1985 –92), Предузећу „Будућност инжењеринг“, Подгорица 

(1992–2001), Општини Подгорица (2001 –03), Градилишту Стадиона, Подгорица 

(2003–07). 

45

Стваралаштво Предрага Мишка Дмитровића је у великом распону по заузетим 

смјерницама. Креће се од најсложенијих објеката по којима се град 

препознаје до оних који су по вољи инвеститора без амбиција, најчешће 

колективних стамбених зграда у наглашеном конструктиизму и функционализму, 

без додатака. Од његових објеката нарочито се истиче Спортски 

центар „Морача“, Подгорица (1975 –1982.) са 15000 м2, са којим је освојио 

побједу на конкурсу и републичку Борбину награду. Он је на комплексу од 

пет хектара. Садржи главну халу за мале спортове, основе у облику стилизоване 

елипсе, димензија 60/70 метара са мјестом за 4500 гледалаца и 

халу 50/60 елипсасте основе са базеном 21/33 и мјестом за 2300 гледалаца. 

Уз базенску халу постављен је отворени базен 21/50 са трибинама за 

2500 гледалаца. 

П. Дмитровић, Спортски центар „Морача“, Подгорица, 1975–82 

Између двије хале је везни дио, који интегрише двије различите, 

али усаглашене форме. Пројектант конструкције базенске и веома интересантне 

главне хале (крововима са ланчаницама и преднапрегнутим бетоном) 

је академик проф. др Ђорђије Злоковић, а везног дијела мр Радивоје 

Мрдак. Објекат је изузетно уклопљен у терен, што је веома ријетко за ову 

46

врсту грађевине. Остварујући посебну интимност, прионуо је као да је дијелом 

у снијег потонуо. А све као последица што је под хале шест метара 

нижи од терена, тако да се трибинама прилази са равни горњег реда сједишта. 

Општи утисак пријањања и пријатног тоњења, наглашен је прилеглим 

на ланчаницама кровним (шаторастим) равнима, које попут надуваних 

наспрамних једара, изузетно дјелују у ентеријеру. Уз то платна су су 

са наглашеном својеврсном текстуром, са утиском живог ткива, које лебди 

попут балона, пркосећи логици ослањања. Утисаку да је кров окачен и набубрен 

као да ће да падне, а не да је као свод ивицом ослоњен да виси, 

додате су за око лаика (и не само њега) скривене могућности ланчанице и 

преднапрегнутог бетона, који нијесу тако брзо препознати у навици армираног 

бетона. Збир тих вриједности, обликовани у ефектном потезу, даје 

максимум, који није остварен само на том дијелу. Главна хала је премоштена 

по већем распону (од 70 ме тара) са двије основне ланчанице на 

међусобном одстојању од 12 метара, издигнуте изнад пода у најнижем дијелу 

21 метар. На крајевима, ослањају се на моћне пилоне, да би се посредством 

косих затега укотвиле у армиранобетонске обличасте анкере, 

који иду 20 метара у дубину. Управо на главне ланчанице, на одстојању од 

150 сантиметара паралелно, постављене су секундарне ланчанице, које 

прекривају читаву халу. Оне са попречном ребрима (са подеоном арматуром) 

чине квадратна поља 150/150 испуњена монтажним армиранобетонском 

елементима, који су са три сантиметра дебелом плочом, ојачаном 

ребрима висине 12 сантименара. Све то са видно искоришћеним трагом у 

ентеријеру. 

47

П. Дмитровић, Спортски центар „Морача“, Подгорица, 1975–82 

У тренутку уласка у објекат, посјетилац је доведен у стање максималне 

затечености изненадном експлозијом простора, који је сакривен вјешто 

конципираном пријатном забуном. Затечен је забуном у адекватном 

одсликавању екстеријера у ентеријер. Додатни ефекат је утисак да се човјек 

без пењања попео у односу на под хале, улазећи у ниво задњег реда 

гледалишта. Систем двије хале са пратећим, постављен је управно на водоток 

Мораче, уклапајући се у њену обалу непосредним наслањањем и 

спуштањем низ дубоко корито, а потом скретањем базенске хале као да 

тече изливеном водом Мораче. Ресторан на води „Калимеро“ (1972.) на 

Порт-Милени, Улцињ, изграђен попут сојенице на шиповима од дрвета. 

Доживљен је као пријатно изненађење и освјежење – као знак препознавања 

амбијента и аутора, са утиском да му се нема што додати. 

П. Дмитровић, Ресторан „Калимеро“, на Порт-Милени, Улцињ, 1972 

Са овим објектом, човјек је враћен најљепшим постулатима природе 

којој припада, растерећен градитељских намета свакодневнице. Привлачи 

размишљање о миленијумском распону кроз срећну реинкарнацију 

давних времена, која су попут листова увезана у једну књигу имена „Калимерио“; 

плијени размишљање о оствареној градитељској машти, која се 

исконски чисто отеловила и прионула при води попут локвања. На помен 

имена Порт-Милена, бљесне „Калимеро“, којим су на најљепши начин једним 

гласом проговорили: вода, дрво и човјек. „Калимеро“ је кружне основе 

пречника 40 метара, смјештен на платформи 150 сантиметара изнад воде 

48

на шиповима. Спојен је стазом са обалом, као конопцем усидрен брод. 

Кров је торусног облика (попут прилеглог саврдака), који као лептир полураширених 

крила лебди над мирном површином. Кров се пење са висине 

од три метра од платформе (почев од фасадне равни) до 12 метара у тјемену, 

које подупире централни стуб. 

Остала значајнија дјела: Стамбене објекте: А–13, А–16, Ц–28; Блок 16; 

Блок 18–19; Солитере у Момишићима, Побрежју, Забјелу, Улици Слободе 

(1966–75); Мотел „Шас“на Шаском језеру, Улцињ (1972.); Ресторан „Калимеро“, 

на Порт-Милени, Улцињ (1972.); Хотел „Палма“, Тиват (1975.); 

Ресторан „Рибница“на обали Рибнице, Подгорица (1981.);Спортски центар 

„Морача“, Подгорица (1975 –8); Хотели „Лењинград 1000“, Љењинград 

(1987.), Хотел „Јереван“, Јереван (1988.); Градски стадион, Подгорица 

(1981– 2007, конструкција источне трибине академик Ђ. Злоковић, 

а јужне Р. Мрдак). 





49

9. 




Здравковић Радмила: 

Извршно вијеће (сада Предсједник РЦГ и друге службе), 


Стамбено-пословна зграда у Улици Слободе (до Поште 1), 


Зграда раније Извршног вијећа право је ремек-дјело наше градње послије 

Другог свјетског рата. Та зграда најбољи је настављач идеје Вујадина 

Поповића започете Хотелом „Црна Гора“, са којим чини оквир 

низа успјелих објеката, формирајући за овај град препознатљиви карактер, 

стабилних поставки, која чистоћом плијени, пред којом су нови 

градитељи (као и пред зградама Вујадина Поповића) полагали испит 

зрелости, са обавезом да се та рационална и здрава полазишта 

не забораве. То је могао да пројектује човјек (као и Вујадин Поповић) 

са културом у више области умјетности. Без његовог дјела не може 

се писати права историја архитектуре Црне Горе. Дјело му је заступљено 

у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у издању 

Архитектонског форума, Подгорица, са рецензентом др арх. Зораном 

Маневићем. Он је заступљен и у Лексикону неимара, 2008, за простор 

Србије и Црне Горе, у издању Грађевинске књиге, Београд. 




ЗДРАВКОВИЋ Радмило 

(1912, Крагујевац – 1992, Приштина) 

50

Студирао у Београду (дипл. 1937). За послен као инжењер Тимочке дивизије (1938 – 

41), у њемачком заробљеништву (1941–42), Архитектонском одсјеку Техничког факултета 

у Софији (1943–46), Електроистоку, Београд (1946–49), Пројектном бироу 

Народне Републике Србије, Београд (1949–51), Пројектантском заводу НР Црне Горе, 

Подгорица (1951–62), Југословенском грађевинском центру, Београд (1963–77). 

Послије Вујадина Поповића, пионира архитектуре црногорских простора 

са почетка друге половине XX вијека, аутора препознатљивог лика Подгорице, 

који је емигрирао за Аустралију 1953. године, у Црну Гору долази да 

настави започето Радмило Здравковић. Вујадин и Радмило су за првих 15 

година послије Другог свјетског рата симболи архитектуре Подгорице, а са 

тим успјехом и Црне Горе. У порушеној Подгорици од савезничког бомбардовања, 

са десеткованим становништвом, сведеним на пет хиљада, Вујадин 

Поповић, што је важно за Радмилов наставак, даје неизбрисив карактер 

граду, уводећи Булевар Лењина са визионарских 90 метара ширине, 

на чему не стаје но у њему гради своје објекте антологијске вриједности за 

Црну Гору. Гради на његовом почетку, на углу са Улицом Слободе, Хотел 

„Црна Гора“(1953) и Зграду Поште (1948), који су, што је значајније, постали 

неписана норма. Радмило то поштује на начин што истом мирноћом и 

монументалношћу усаглашених односа и висина гради уз Пошту у Улици 

Слободе Стамбено пословну зграду (1953), која је истовремено и угаоно 

рјешење за сусједну Карађорђеву улицу. 

Р. Здравковић, Извршно вијеће (сада Зграда предсједника), 

Булевар Светог Петра Цетињског, Подгорица, 1958 

51

Зграда Извршног вијећа (1958) на углу Бу левара Петра Првог и Улице 

Станка Драгојевића уз лијеву обалу Мораче је најбоље дјело Радмила 

Здравковића, којим се дуж Булевара на најљепши начин завршава ред 

зграда од Хотела до Мораче. Тај концепт булевара са тим зградама, колико 

год се град буде мијењао, остаје његов основни потпис. Овај склоп са 

толико широким булеваром дао је Подгорици још више свјетлости, којег су 

се каснији пројектанти тешко одрицали. 

На овим дјелима Радмила Здравковића видимо да има сигурну теоријску 

подлогу како принципијелно рјешавати објекат на углу. Угаони завршетак 

је формиран у отимању да се класично заврши као пресјет пресјек сучељених 

равни. Он је формирао угао до угла да би удвојени створили очекивани 

на имагинарном мјесту, што прати диференцијацијом по вертикали 

до завршетка објекта. 

На згради Извршног вијећа хоризонталне и вертикалне линије мирно теку 

наспрам жустрог водотока Мораче. Чисто геометријско утемељење са истакнутом 

монументалношћу, осјећајем да је пут без алтернативе на изабраном 

опредјељењу, чини да објекат, као вриједан допринос, траје кроз 

сва ова времена. Изнад свега ту је његова савршена улога у оркестру којег 

је програмски поставио Вујадин Поповић. А да Здравковић није далеко 

од оркестра, и то правог, казује да је, као и овдје, био прва виолина оркестра 

Радија Црне Горе, а једном приликом и шеф оркестра. 

Свирајући и клавир, хармонику, контрабас и саксофон, рекли бисмо да је 

на згради Извршног вијећа користио харфу. То је урадио асоцијацијом на 

западној фасади, стилизацијом претварајући харфин троугласти у правоугаони 

облик, задржавајући правило да харфа има оријентационо од 30 до 

47 жица. На овом дијелу његовог објекта има их 31 са затегама. Вријеме и 

на овај начин похвално суди од Здравковићу, као је и он, поред свега чиме 

се бавио, судио као фудбалски и ватерполо судија. 

Поред великих градитеља професора Мијата Тројановића и Ђорђа Лазаревића 

и он је био у њемачком заробљеништву. Мијат је тамо, колико је 

могао олакшавао себи ситуацију држећи затвореницима предавања о новим 

могућностима градње, а Радмило је, тврдећи да је рођен у Македонији, 

која је била под Бугарском окупацијом, успио да се ослободи, али је 

морао да држи предавања на Архитектонском факултету у Софији. 

52

Р. Здравковић, Стамбено-послобна зграда, 

Улица Слободе до Поште 1, Подгорица,1953 

Остала значајнија дјела: Објекте војног карактера Тимочке дивизијске 

области, као Зграду дивизије, Војну болницу, магацине и друго, укупно пет 

објеката, Зајечар, Параћин, Књажевац (1938–41); жељезничка станица у Самену, 

Биоскоп у Софији, неколико ресторана и барова у Софији, укупно девет 

објеката (1943–46); запослен у Електроистоку, Београд, пројектовао стамбене 

зграде и друге објекте, укупно седам, Београд, Нови Сад и др. (1946 – 

49); у Пројектном бироу завода НР Србије пројектовао стамбене и привредне 

објекте – фабрике, Ниш, Скопље, Пријепоље, Младеновац, Подгорица, Зрењанин 

(1949 –51); Стамбено-послобнас зграда, Улица Слобове до Поште 1, 

Подгорица (1953); Извршно вијеће (сада Зграда предсјдника), Булевар Светог 

Петра Цетињског, Подгорица, 1958); у Црној Гори око 37 објеката у Подгорици, 

Цетињу, Никшићу, Андријевици, Херцег Новом, Будви, од тога Зграду 

Електропривреде, касније Уставног суда, Булевар Петра I, Подгорица 

(1959); двије стамбене зграде у њеној близини наспрам Споменика Јовану Томашевићу, 

Подгорица; Управну зграду Поште, уз Мост браће Златичана, 

Стара варош, Подгорица, Зграду поште, Будва (1951–62). 





53

10. 




Зековић Радосава: 

Хотел „Бјеласица“ (сада Хотел „Бјанка“), Колашин (1977-79) 

Зграда раније Владе – друштвено-политичких организација, Подгорица 

(1978-79) 

Хотел „Локве“, Беране (1980-86) 

Сва предложена дјела овог аутора особена су, без узора у којим на 

овим просторима виђеним дјелима, настали ослањањем на сопствене 

доживљај датог простора и задатка, код високе ликовне културе 

аутора. Ова дјела су понајвише изведена у сјеверном дијелу Црне 

Горе, која су врхунски домет. Зграда друштвено-политичких организација 

у Подгорици казује шта значи Зековић и и на осталим просторима. 

Са тим пројектом, он је побиједио на конкурсу, остваривши 

дјело које је снажан замах нових кретања архитектури ширих простора, 

у толикој мјери да је у то вријеме стручна јавност била затечена – 

какав став да заузме. Брзо, за све добијен је одговор у општем напуштању 

претјераних ограничења у обликовању простора. 


Горе. Дјело му је заступљено у одабиру Ивана Штрауса у „Архитектура 

Југославије 1945–1990“, „Свјетлост“, Сарајево, 1991. Заступљено 

је и у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у издању 

Архитектонског форума, Подгорица, са рецензентом др арх. 

Зораном Маневићем. Он је заступљен и у Лексикону неимара, 2008, за 





ЗЕКОВИЋ Радосав 

(1930, Андријевица – 2010, Београд) 

54

удирао у Сарајеву (1956 –60). Запослен у Заводу за урбанизам, Иванград (1960 –68), 

Републичком заводу за урбанизам и пројектовање, Подгорица (1968–69), Пројектном 

бироу Индустрија импорт, Београд (1969 –88), Бироу „Каблар инжењеринг“, Београд 

(1988–95, кад одлази у пензију). 

Објекти који својом намјеном и програмским захтјевима дају веће слободе 

изражавања, потпуно су искоришћени у стваралачком поступку арх. Радосава 

Зековића – у његовим до перфекције сигурним и утемељеним поставкама 

надахнуте архитектуре широког дијапазона, која сем у инспирацијама 

својом трасом, не тражи оквире у виђеном. 

Р. Зековић, Хотел „Бјеласица“(сада Хотел „Bianca“), Колашин, 1977–79 

За разлику од великог броја архитеката, који те резултате постижу често 

уклапајући се мање или више у засебне скулптуралне форме, Зековићева 

догађања остварују се чисто на архитектонском простору, не што не би 

могло другачије. Скулпторално даје у меморијалима. То је посебна драж, 

драж у величању архитектуре саме себи и животу довољне, ослобођене 

посуђивања из паралелних просторних умјетности. Зековић је тиме остао 

55

на изворишту доказаних вриједности, за које се у дефинитивном облику 

изборила његова генерација. Ово се првенствено односи на Хотел „Бјеласица“, 

Колашин (1977 – 79), а ту су, да издвојимо, и Хотел „Локве“, Иванград 

(1980) и Зграда Владе, раније – друштвених организација, Подгорица 

(1988 – 89). 

Снажни искорак у једној области умјетности, често вуче за собом други 

паралелни искорак, који се у Зековићевом случају показао на успјешном 

књижевном стваралаштву, које за трагично голооточко вријеме улази у 

најбоље што је написано. Много се бавио и споменичком архитектуром, 

што је широко залетиште за комплетан задатак архитекте. Посматрајући 

наведена три објекта, лако је закључити да аутор, у великом избору путева, 

ни дјелимично не користи неке своје заједничке унапријед припремљене 

правце и калупе, већ наново покреће свој емотивни свијет маштањем у 

просторној причи са засебним епилогом. 

Креће од потпуно динамичких форми (случај Хотела „Бјеласица“) до потпуно 

мирних (слу чај Зграде Владе). Покренуте цјелине ритмички усаглашава, 

а мирним даје свечани карактер, да би се потом филигранским обрадама 

вратио нервним завршецима, које третира као рефлекс бљеска 

читаве композиције. 

Са овако великом дубином објекта Хотел „Бјеласица“, која се на средини 

изједначава са дужином, добија се компактна и сразмјерна маса погодна 

за концепцију организованог пирамидалног свођења ка имагинарном 

сљемену. Ту се аутор пријатно поиграо са очекивањима, на начин што се 

мјестимично отимао свођењу објекта враћањем уназад, да би тај поступак 

одмах потом компензовао знатним скоком – окретањем на маршуту, као 

планинар који нема алтернативу за врх којему стреми. 

Аутор се потрудио да, баш, све не буде како је суђено, кад се крају – врху 

зграде приближавамо. Потрудио се да се тај крај мало помјери, да се 

њиме поигра, да у опирањима и негацијама нађе свој израз, да се исцрта 

живот, а не обиљежи крај. Зековић иде даље од врха, остајући на њему. 

Продужава „у небо“ једну кровну раван, да би је брзо, попут сломљеног 

крила, вратио, у спознаји да се од тога – од краја објекта и нашег краја – 

љепота може направити само у стваралачком надахнућу. 

56

Р. Зековић, Зграда друштвених организација, Подгорица, 1978–79, 

побједа на конкурсу 1965 

Зграда Владе је најава нових догађања у архитектури у Подгорици, за коју 

арх. Зоран Маневић каже да је: „...најбољи примјер модерног функционализма 

у српској архитектури, уз нескривени литерарни подтекст: укупни корпус 

подсјећа на традиционални црногорски „товар“, са теретом подједнако распоређеним 

са обе стране. Централна композиција разуђеног волумена 

обезбеђује утисак контролисане и хуманизоване монументалности.“ 

Р. Зековић, Хотел „Локве“, Беране, 1986 

57

Поред републичке Борбине награде за архитектуру, добитник је Награде 

„21 јули“, Беране, 1966; Награде „15 октобар“, Рожаје, 1970; Награде 

20 сптембар“ Колашин, 1980 и Плакете Субнора Југославије за спомен 

обиљежја. 

Значајнија дјела: Хотел „Беране“, Беране (1962); Пристанишна зграда 

аеродрома, Беране (1963); Хотел „Санџк“, Бијело Поље (1967 ); Стамб е- 

но-пословни комплекс, Беране (1966); Хотел „Рожаје“, Рожаје (1971); Куће 

у низу, Бијеле Воде, Београд (1972);Банка, Беране (1974);Хотел „Бјеласица“(сада 

Хотел „Bianca“), Коллашин(1977–79); Зграда Владе, раније 

Зграда друштвених организација, Подгорица (1978 –79, побједа на конкурсу 

1965); Хотел „Комови“, Андријевица, (1981); Управна зграда „Велетрговине“, 

Колашин (1983); Хотел „Петњица“, Беране (1986); Хотел 

„Локве“, Беране (1986); Стамбено -пословни комплекс у центру Бијелог 

Поља ((1982 –88); Стамбено-пословни центар, Улица Тршова, Бијело 

Поље (1982–88); Национални ресторан, на обали Црног језера, Жабљак 

(1988); Стамбено-пословни комплекс, Вишеград (1986 –89); Ресторан 

„Скала“, Земун (1992). 

Библ.: регионални просторни план Јужног Јадрана, Архитектура урбанизам, 

бр. 68–69, Београд 1972, 11–24; Гробља на Главици (1998), Ђ а- 

воље вријеме (2000, хроника догађања на Голом отоку). 

Салон, 1977, 44; салон, 1978, 102–103; Салон, 1979, 76-77; Култерман, 

1985, 220–222; Млађеновић, 1989/5, 45–48; Човјек и простор, бр 7–8, 

1980, 7; Штраус, 1991, 144–145; А. Маркуш, Архитектура, бр. 90, 2005, 

15. 





58

11. 




Јањић Живка: 

Дворана „Парк“, Херцег Нови (1987) 

Настанак овог дјела, за који је Живко Јањић добио републичку Борбину 

награду, прави је догађај у архитектури Херцег Новог. На овом, 

по програму специфичном објекту, гдје се намећу крупни волумени, 

он је истовремено показао и снагу и њежност у обликовању. Полазиште 

природног прелива детаља и обрада поставио је у глобалном, 

да би у континуитету све природно текло до посљедњих „нервних“ 

завршетака. Читавим тим ходом показао је велику умјешност стварања 

вриједне композиције. 

Без његовог дјела не може се писати права историја архитектуре тог 

дијела Црне Горе. Дјело му је заступљено у књизи „50 неимара Црне 

Горе“, 2008. А. Маркуша у издању Архитектонског форума, Подгорица, 

са рецензентом др арх. Зораном Маневићем. Он је заступљен и у 

Лексикону неимара, 2008. за простор Србије и Црне Горе, у издању 





ЈАЊИЋ Живко 

(1938, Билећа) 

59

Студирао у Сарајеву (дип. 1965). Запослен у Општини Билећа (1965–67), Стамбено-комунално, 

Билећа (1967–1969), ГРО „Дубац“, Дубровник (1969–70), Биро за изградњу, 

Дубровник (1 970–71), Завод за пројектовање и урбанизам , Херцег Нови (1971 –90, 

кад одлази у пензију). 

Поред архитектуре, бави се сликарством, музиком и књижевношћу. 

Најбоље његово дјело је позоришна зграда звана Дворана „Парк“, 

Херцег Нови (1987), за коју је добио републичку Борбину награду. Грађена је 

осјећајем за амбијент, те је лако прихваћена попут интимних старих градских 

језгара, као да је ту одувијек била. 

Захтјеви овог мјеста били су велики, те се постигнута сигурност највише 

истиче. То је остварено облицима и односима који нијесу карактеристични 

за тај простор, успостављајући другачију релацију са традиционалним. 

Традиција је као дух присутна у другачијој интерпретацији, што све чини 

интересантнијим. 

Живко Јањић, Дворана „Парк“, 

Херцег Нови, 1987 

Композицијиом доминира форма у облику призме над квадратом као 

основом, али не да се наметне но смири и обједини друге садржаје, да би потом 

сви „текли“ у истом правцу. 

Пратећи елементи враћају дуг доминанти „утопљавајући је“ као пчеле 

матицу, да би се „руку под руку“ обједињено спуштали низ падину. 

Дуг према амбијенту заједнички одужују, између осталог, и прамцем 

брода, који су формирали, којим су се запутили ка пучини. Оваквим постављем 

објекта максимално се чувају визуре према мору, гледано са партера 

ових и околних простора. 

Наведена доминанта није постављена као безпоговорна датос, којој 

све треба да се приклони, што се види и по усвојеном статусу да је, иако неједнака, 

„једнака међу једнаким“, по начину како је свој покрет исказала. По- 

60

крет је представљен у доњем дијелу, гдје се обично очекује брзи спој са темељима. 

Ту је дошло до издвајања дијела масе која наставља да се креће до 

контуре, која, као коса линија, симболизује динамику. 

Засијецањима по косој линији неких елемената на првој линији према 

мору, умјереном у назнакама динамиком, једноставноставним рјешењем „подржано“ 

је свођење црногорских брда ка обали. Представљен је траг тог вала 

који је прешао преко њега; збиљежен је као веома битан у простору, као његова 

карактеристика, ехо у музици, којом се, иначе, аутор бави. 

Бочна страна према мору више није бочна, јер је по неким ефектима 

постала репрезентативна. Нагибом, монументалношћу – стаменошћу, горњом 

ивицом као неким парапетом, асоцира на бедем тврђаве приморских 

градова. Бедем који сада не одваја но спаја. 

Он се не руководи уобичајеном инерцијом пројектаната, којима је 

зграда толико већа колико има више квадрата, да често у Приморју дјелују 

као несразмјерно велик насукан брод. 

Он свој објекат представља у групацијама, хватајући корак којим толико 

дуго вријеме корача овим простором, доводећи димензије на мјерљиве величине, 

мјерљиве истим метром којим су и наши стари мјерили. 

На објекту су присутна прожимања и по хоризонтали и по вертикали, 

прожимања материјала и обрада, да формирани организам буде организам 

без сувишности, који иде на својим ногама, да му их ми у мислима додајемо 

Ж. Јањић, Пошта, Тиват, 1977 

61

Значајнија дјела: Урбанистички план „Златиште“у Билећи (1969); Детаљни 

урбанистички план Бијеле (1972); ДУП Игала (1972); Урбанистички план 

Топола I (1974); Пошта, Тиват (1977); Пошта, Никшић )1978); Зграда МУП-а 

, Херцег Нови (1978); Ре конструкција РВИ, Игало (1979); ДУП Ра дановића 

(1980); ДУП Рисна (1981); Стам бено-пословни комплекс, Рисан (1982); Ва - 

трогасни дом, Херцег Нови (1983); Дворана „Парк“, Херцег Нови, 1987; ДУП 

Петровца (1989); Дом пензионера у Билећи (1998). 

Живко Јањић, „Гнијездо“, 

уље на платну 90/100 

Библ.: „Земља Херцегова“, Град писаца, Херцег Нови (1994), 1 –349; 

„Влашићи“, Социјална мисао, Београд (1997), 1 – 237; „Црна удовица“, Унирекс, 

Подгорица (1998), 1–233; „Недовршен храм“, Задужбина „Петар Кочић“, 

Бања Лука (2003), 1–138. 





62

12. 




Кнежевић Василија: 

„Скалине“, Подгорица (1971) 

Ријетко који објекат у Подгорици да је тако брзо, одмах по извођењу, 

добро прихваћен, да су људи, као да до тада нијесу знали за Рибницу 

и Морачу, почели да силазе до њих. А то – како млађи тако и старијки 

грађани. Кад, као овдје, појединачни примјери пређу у организоване 

форме окупљања, то је потпун успјех. Привлачност „Скалина“, 

састоји се у интимности, којом су испоштоване ријеке, као њихова 

надопуна. Овај објекат тада је био и остао право освјежење по програмским 

садржајима у вријеме кад се таквим идејама није поклањала 

пажња. Кнежевић је тим примјером све опоменуо да се загледају у 

своје прелијепе ријеке, послије чега су многи отишли његовим путем. 

То је истовремено и објекат и прича, која се дограђује. Без овог дјела 

не може се за ову врсту објеката писати права историја архитектуре 

Црне Горе. Дјело му је заступљено у књизи „50 неимара Црне Горе“, 








КНЕЖЕВИЋ Василије 

(1941, Подгорица – 2000, Подгорица) 

63

Студирао у Београду (дипл.1966). Запослен у Заводу за заштиту споменика, Цетиње 

(1967 – 1971), Заводу за изградњу Подгорице (1971 – 1975), Предузећу за изградњу 

Спортског центра „Морача“ (1975 – 1981), Републичком заводу за урбанизам и 

пројектовање (1981 – 1982), Музејима града Подгорице (1982 до смрти). 

Најбоље његово дјело, његов знак препознавања, као и тог дијела Подгорице, 

је веома успјело уређење обала на ушћу Рибнице у Морачу испод 

зидина Немањиног града, популарно названо – Скалине. Дубоко а прелијепо 

корито ових ријека до тада већином неискоришћено, сем за риболовце 

и најупорније, који су мјестимичним пролазима, често само козјим стазама 

ишли дуж обале, и то само дању. Кнежевић је посебним осјећајем за 

овај амбијент, које је показао и на Момишићкој плажи, сабрао вредности 

природе и доброг пројекта, те није чудно да су се грађани понашали као 

да су тек тада добили Морачу и Рибницу, што за употребљивост ових ријека 

и јесте случај. 

Природи није потребно дотјеравање, сем у мјери да се задовољи основни 

стандард за њену употребу. Аутор се њежно провлачио између пећина да 

их не повриједи, крећући се изохипсама, да би на појединим мјестима, за 

разбијање монотоније, вршио груписање потпуних обрада и недирнутих 

простора, дајући завршну ријеч природи. Подгорица му дугује за ријетко 

успјело обиљежје града и што је дио догађања, посебно окупљања младих, 

спустио на обале ријека. То је остварено као да је ријеч о коауторском 

дјелу природе и човјека, гдје су се убрзо усталиле једном годишње 

манифестације „Прољећни уранак“, „Пионирски походи“ и једнодневне изложбе. 

Осјећајем за једноставан и потпун израз, њему у свом опредјељењу нијесу 

биле потребне веће инвестиције и већи простори да искаже замисли. Као 

да је све желио у минијатури – да кроки потезм, којим је илустровао дјечје 

новине, и овдје покаже лапидарност. 

Био је велики заљубљеник насљеђа у архитектури, чије је детаље радо 

исцртавао ван обавезне форме, те је трагом тих склоности највише радио 

у Музејима града и другим институцијама које се баве чувањем баштине 

културе. Између осталог, радио је на пресељењу Пивског манастира и рестаурацији 

многих манастира, којим је активностима додао и своју споменичку 

архитектуру. Добитник је Децембарске награде Подгорице (1971), 

Ордена са сребрним вијенцем (1982), Сре брне плакете Удружења Гарибалдинаца 

(1986). 

64

В. Кнежевић, горе: Споменик стријељаним таоцима, Фармаци, Подгорица, 1983. 

доље: Споменик палим дивизије Гарибалди, Пљевља, 1983 

65

В. Кнежевић, „Скалине„, ушће Рибнице у Морачу, Подгорица, 1971 

66

В. Кнежевић, „Скалине„, ушће Рибнице у Морачу, Подгорица, 1971 

Важнија дјела: „Скалине„, ушће Рибнице у Морачу, Подгорица (1971); 

Споменик стријељаним таоцима, Фармаци, Подгорица (1983). Споменик 

палим дивизије Гарибалди, Пљевља (1983), Спо меник жртвама бомбардовања 

Подгорице (1994). 





67

13. 




Мијовић Батрића: 

Робна кућа, Бар (1984) 

Овај његов објекат је знак препознавања Бара, без којеg би сасвим 

другачије, без координата, изгледао. Иако се ради о масивној форми, 

без доминантних отвора, овај објекат није се отуђено наметнуо, већ 

упутио да тече у терен благим нагибима и симетричним формама, 

смирујући околну наметнуту ортогоналност. 


Горе, нарочито за приморски дио. Дјело му је заступљено у најужем 

избору од 10 аутора са простора Црне Горе у књизи ,,Идентитет 

архитектуре и људи“, 2001, у издању „Стручне књиге“, Београд и ИТП 

Унирекса, Подгорица, аутора Андрије Маркуша, са рецензентима 

академиком Војиславом Кораћем, др арх. Зораном Маневићем и академиком 

Слободаном Калезићем. Заступљено је и у књизи „50 неимара 

Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у издању Архитектонског форума, 

Подгорица, са рецензентом др арх. Зораном Маневићем. Заступљен 

је и у Лексикону неимара, 2008, за простор Србије и Црне Горе, у издању 





МИЈОВИЋ Батрић 

(1932, Бар – 2012, Бар) 

Студирао у Београду (дипл. 1963). За послен у Скупштини општине Бар (1962 –65), 

Угоститељском предузећу, Бар (1965 –66), „Замтесу“, Београд у Либији (1965 –70), 

Заводу за изградњу Бара (1970–98, кад се пензионисао). 

68

69

Изузимајући пет година које је као пројектант провео у Либији, Мијовић је 

читаво стваралаштво везао за јужни дио Црне Горе, првенствено Приморје, 

гдје живи. Посебним осјећајем за тај амбијент, којег карактеришу рембрантовски 

музицирани контрасти, он наставља у истом правцу до мјере 

да је објектом Робне куће у Бару (1984) остварио антологијску вриједност 

за црногорске просторе. Робна кућа улази у најужи круг дјела која су обиљежила 

архитектуру овог простора друге половине двадесетог вијека. 

Сваком архитекти је више него довољан један објекат да се снажно забиљежи, 

као што је био довољан Мост на Тари проф. Мијату Тројановићу, и 

да ништа друго није пројектовао. Сваки мало већи распон у конструкцији, 

као и код овог објекта, Мијовић промовише на фасадном дијелу, извлачи 

га као усмјерену комуникацију ка околним брдима у сплету гдје море има 

доминанту. Равним изразито обједињеним и усмјереним површинама, као 

назнакама да је у сусједству мора које подржава, Робна кућа, нарочито за 

петом фасадом, асоцира на морску пјену. 

Полазећи од пирамида Кеопса, Кеферна и Микерина, у асоцијацији овај 

објекат се завршава пирамидом Зосера, с тим што се у Бару изведена само 

два степеника. Сваким понирањем у прошлост, поштовањем провјерених 

принципа, уз надоградњу препознатљивим потезом аутора, што је овдје 

случај, дубљи су коријени и дуже је трајање – за задовољење укуса генерација. 

А тај укус, поред промјенљивог, има и стандардни дио који чине 

дубоко уграђена компаративна искуства доспјела посредством насљеђа у 

култури... Лијепо је кад, као овдје, подсјећања – асоцијације навиру као валови. 

Искоришћеним могућностима армираног бетона преднапрезањем, 

монтажним рамовима ријешена је конструкција објекта, задржавајући релативно 

мали број мјеста за ослањање, што ствара утисак лебдења падобрана 

у приземљењу или мјесечевог модула на крхким ножицама. 

Б. Мијовић, Хотел „Созина“, Сутоморе, 1983 

70

Б. Мијовић, Путнички терминал, Бар, 1984–94 

Остала значајнија дјела: Хотел Чањ, Бар (1972–75), Хотел „Созина“, 

Сутоморе (1983), Робна кућа у Бару (1984); Пут нички терминал, Бар 

(1984–94), санација и реконструкција (1981–86): Сркве „Св. Никола“, Стари 

Бар, Омербахине џамије, Стари Бар, Скањевића џамије, Стари Бар, 

Манастира Доњи Брчели, Манастира Горњи Брчели, Манастира Морачник, 

Скадарско језеро. 





71

14. 




Милошевић Данила и Радмиле: 

Дом револуције, Бар (1983) 

Дом културе, Бар (1972) 

Овај брачни пар коаутора дао је неизбрисив снажан печат архитектури 

претежно у Барској општини, са великим осјећајем за приморски 

амбијент. А пошто су њихова дјела у великом броју, снага њиховог 

израза толико јаче доминира простором. Почев од глобалних поставки 

до детаља – до ограда попут „вињета“, на којима су аутори „одмарали“ 

руку, показана је завидна ликовна култура. На највећем броју 

њихових објеката присутне су закривљене слободне линије, које другују 

са ту присутним морским таласима, што је првоа и у тој мјери 

форма на овом простору пред посмодерном, када у том погледу неће 

бити ограничења. 

Без њиховог дјела не може се писати права историја архитектуре јужног 

дијела Црне Горе. Дјело им је заступљено у књизи „50 неимара 

Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у издању Архитектонског форума, Подгорица, 

са рецензентом др арх. Зораном Маневићем. Они су заступљени 

и у Лексикону неимара, 2008, за простор Србије и Црне Горе, у 

издању Грађевинске књиге, Београд. 

Према изложеном, њихово дјело доживјело је у струци потпуну верификацију, 

то јест издржало је суд великог протока времена, као довољно 

за прихватање заштите. 

МИЛОШЕВИЋ 

Милошевић Данило (1934, Пећ – Бар, 2008) 

Милошевић Радмила (1939, Бијељина) 

72

Данило студирао у Београду (дипл. 1961). Запослен у Рударско -енергетскоо хемијском 

комбинату у Обилићу, Приштина (1962–1967). Радмила студирала у Београду 

(дипл. 1962). Запослена у Покрајинском заводу за урбан изам и пројектовање, Приштина 

(1962– 967). Брачни пар потом заједно раде у „Јадранпројекту“, Бар (1967 – 

1972), Заводу за изградњу Бара (1972 –1988), ДП урбанизам и пројектовање Бар 

(1988–1994) и Бироу за пројектовање „ДМ“, Бар (1994 до пензионисања 2002). 

Архитектонско стваралаштво брачног пара Данила и Радмиле Милошевић, 

веома је обимно и значајно за општину Бар, у којој је, сем малих изузетака, 

и реализовало. Изузимајући Стамбено-пословни комплекс ,,Авала“ 

у Приштини (1965 – 1968), изведен по Даниловом пројекту и Стамбенопословни 

објекат у Липљану по Радмилином пројекту, све остале објекте 

пројектовали су заједно – коауторски. 

Без помена њихових имена, не може се говорити о цјеловитом архитектонском 

стваралаштву на том простору од почетка седамдесетих година 

прошлог вијека до данас. На тим објектима, који су различитих намјена и 

који заузимају велике просторе и вриједне локације, они су, у складу са актуелним 

догађањима у архитектури, дали свој допринос. 

Међу првим, осјетили су нове захтјеве времена, постепено приступајући 

ванстандардним интерпретацијама, потискујући конвенционално. У томе 

се увијек није могло истрајати (поготову доследно максималистички на читавој 

инвестицији), због честих ограничавајућих и конзервативних ставова 

инвститора, потпомогнутих ,,чуварима актуелног стила“, који су у архитектури 

таворили на старим позицијама. То је био случај и на другим просторима 

тадашње Југославије, кад су општи ставови, чак, уграђивани у аутоцензуру 

као спутавајући фактор у старту, који је нестајао смањењем отпора 

– отварањем пута. А тај пут, мало по мало, крчили су најчешће појединци 

на конкурсима, гдје жири, по пропозицијама, није могао да буде локални, 

што је давало већу слободу. Бавећи се и сликарством, Данило и 

Радмила су себи својственим обликовањем – дизајном одабраних елемената 

– најчешће секундарне архитектуре, који не изискују већа средства 

(кад већих могућности није било), налазили кутак да се својим потписом 

забиљеже, премошћујући у тим случајевима скулптурално са архитектонским, 

макар и у симболичном обиму. 

Праве прилике су нешто друго. По окончаној глобалној дистрибуцији простора, 

у ходу ка ,,нервним“ завршецима који испливавају на фасади, аутори 

су, поред других уобичајених поступака, најчешће усмјеравали инерцију 

унутрашњих догађања продужавајући зидове даље – испред фасадне 

равни, а тако и кровове код нижих зграда (кад су сагледљиви) настављајући 

их послије мјеста сучељавања. Тако настали продужеци – репрезенти, 

као органски природни наставци (који се даље обрађују), помажу лакшем 

поимању комплетног концепта зграде без скривалица, значајно доприно- 

73

сећи убједљивости објекта, што, као принцип, кад је квалитетно остварен 

(у комбинацији са другим поступцима), има добру прођу у свим градитељским 

временима. Изразити примјери су објекти Дом културе (1972 – 1974), 

Дом револуције (1982 – 1983) , Галерија ,,Велиша Лековић“ (1983) у Бару и 

Дјечји вртић (1985) у Сутомору. Највећи испади у односу на фасадну раван 

(испади од неколико метара), који су потом уобличени засебном расцвјеталом 

скулптуралном формом, остварени су код објеката Дома културе 

и Дјечјег вртића. 

Аутори посебну пажњу посвећују балконским и степенишним оградама, које 

су (гдје је могуће) обично снажно разуђене, са дијаметрално различитим 

обрадама у насталим сегментима. То најчешће остварују системом ,,пуно 

– ,празно“: бетонска и жељезна ограда, понајвише без јединственог холендера, 

какав је случај код Дома културе и породичне куће аутора. Међутим, 

рјешења су сасвим другачија кад постоје захтјеви уједначених, компактних 

– чистих – у једном материјалу форми, какав је примјер на систему хотела 

у Чању (1973 – 1983) или интересантној Вили Петровића у Бару (1995). 

Данило и Радмила Милошевић, Дом културе, Бар, 1972–74 

74

Дом културе је конципиран досљедним одступањем од ортогоналне мреже, 

тако да доминирају слободне форме од благо повијених зидова, који у 

екстеријеру, послије обављања функције затварања простора, настављају 

од углова даље, као да су сами себи довољни. Утврђеним ритмом, платна 

се повијају као бродска једра под вјетром, да би се, примјер, на једном 

мјесту платно увило у ролну. Потом, сви завршеци налазе мјесто ритмички 

истурени на контури. 

Данило и Радмила Милошевић, Дом револуције, Бар, 1983 

Галерија ,,Велиша Лековић“ П+1, обликована је истим поступцима као и 

Дом културе. Код овог објекта посебно је интересантан улазни дио, којем 

се прилази под углом у односу на фасадне равни, и то одмах уз ивични 

дио зграде, који је обликован као прамац брода продужен у ,,сјечиво“, што 

је остварено поменутим поступком слободног настављања зида. Десна 

страна у односу на ,,прамац“ је попут класичне оплате брода, а лијева са 

истим статусом, али другачијом интерпретацијом: са перфорацијама у два 

нивоа истих вриједности (улаз + лођа изнад). Туристичко насеље са хотелима, 

депандансима и камповима у Чању I (1973 – 1983) заузима простор 

од 22 хектара. Објекти имају 52.000 метара бруто површине. У склопу 

истог су хотели ,,Ниш“ (1981) са 150 лежајева и ,,Златибор“ (1986) са 200 

лежајева. Полукружне форме на фасадама у вријеме изградње изгледале 

75

су китњасто, али нова догађања у архитектури, којим се постепено напуштао 

претјерани функционализам, доказала су да је ово била најава да 

треба и другачије размишљати. 

Д. Милошевић и Р. Милошевић , горе: Дјечји вртић, Сутоморе, 1985, 

доље: Болница, Бар, 1970 

76

Остала значајнија дјела: Основна школа, Вирпазар (1969), По словни 

објекат ,,Избор“, Вирпазар (1969.), Основнa школа, Острос (1969 –1970), 

Болница – хируршки блок у Бару (1970), детаљни урбанистички планови: 

Чањ I, Чањ II, Тополица I, Бар (1972.), Нови Пристан, Бар (1975), Тополица 

II, Бар (1978 –1979) и Спортски центр Маџарица, Бар (1981.),Дом 

културе (1972 –74);Дом револуције, Бар (1982 – 83), пословни објекти 

,,Потковице“ уз обалу, Бар (1985), Стамбено-пословни објекат Б10, П+7 

у Улици Јована Томашевића, Бар (1977.), Пословни објекат (са пијацом) 

,,13 јул“, Бар (1977.), архитектонско рјешење објеката и уређење терена 

Блока Тополица II са 1000 станова, Бар (1978 – 1990), Амбуланта, 

Вирпазар (1980), архитектонско рјешење објеката Тополица – Бјелиши, 

са 220 станова, Бар (1981), Стамбено-пословни објекти Е5 и Е6, П+6 до 

П+8, Бар (1981), Стамбена зграда Б2, П+6 до П+7 (1982) у Улици Јована 

Томашевића; Туристичко насеље са хотелима и депадансима од 

52.000м2 на 22 хектара, Чањ I, бар (1973 –83) Стамбено-пословни објекат 

Б1, П+4, Улица Маршала Тита, Бар (1985), Завод за суптропске културе, 

Бар (1985), Ресторан ,,Златни нар“, Сутоморе (1986), Пошта, Сутоморе 

(1986), Управна зграда Завода за изградњу Бара (1988.), Пословни 

објекат ,,Дрина“, улица Маршала Тита, Бар (1988 – 1989), Хотел 

,,Свети Никола“, Сутоморе (1994), Стамбено-пословни објекат Д5, Тополица 

I, П+6, Бар (2001). 





77

15. 



КУЛТУРЕ дјело 

Милошевић –Јовица Јована: 

Стамбена зграда у Булевара Светог Петра Цетињског, Подгорица 

(1962) 

Милошевић је са овим објектом снажна претеча активне примјене секундарне 

архитектуре у Црној Гори, моћно одгурнувши конструктивистичке 

поставке. Као нигдје до тада, овдје су примијењене снажно 

усталасане зидне масе, са невиђено великим препустима, које је касније 

примијенио и Милета Бојовић на Блоку 5. Ова зграда је као ненаметљив 

букет цвијећа, која се за то изборила у вријеме које није 

погодовало за то. 


Горе. Дјело му је заступљено у најужем избору од 10 аутора са простора 

Црне Горе у књизи ,,Идентитет архитектуре и људи“, 2001, у издању 

„Стручне књиге“, Београд и ИТП Унирекса, Подгорица, аутора 



Заступљено је и у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у 

издању Архитектонског форума, Подгорица, са рецензентом др арх. 

Зораном Маневићем. Заступљен је и у Лексикону неимара, 2008, за 





МИЛОШЕВИЋ Јован – Јовица 

(1929, Котор – 2015, Марибор) 

78

Студирао у Љубљани (дипл. 1956). Запослен у Жељезничко транспортном предузећу, 

Сарајево (1956–57), Одјељењу за урбанизам Општине Подгорица (1957–58), Пројектном 

бироу Опште грађевинског предузећа, Подгорица (1959 –65), Републичком 

заводу за урбанизам и пројектовање, Подгорица (1965–71), Заводу за урбанизам, Котор 

(1971 –75), Пројектном бироу Грађевинског предузећа „Ставбар“, Марибор 

(1975–78), Инжењеринг-бироу, Марибор (1978 –79), Пројектном бироу Грађевинског 

предузећа „Ставбар“, Марибор (1979–90 кад одлази у пензију). 

Његова Стамбена зграда, Булевар Св. Петра Цетињског, Подгорица 

(1962) улази у најужи круг најбољих архитектонских дјела на простору Црне 

Горе друге половине XX вијека. Ријетко кад у граду – било којем – да по 

архитектури не можемо препознати вријеме кад су зграде грађене. За ову 

зграду, за послијератни период градње није могуће одредити то вријеме. 

Јер тада се на овом простору овако није градило. Кад би се гдје појавио 

овакав искорак, могао је да буде прихваћен као личан – изолован став ван 

уходаних норми, са убјеђењем да ће га ход архитектуре оставити по страни, 

што нико није желио свом објекту. Линијом лакшег отпора, поштовала 

су се важећа правила. То је било вријеме диктата функције и конструкције 

објекта, које је претјерано занемарило ванфизички, то јест интелектуални 

ток, који је регуларнa потреба. 

Ј. Милошевић, Стамбена зграда, Булевар Светог Петра Цетињског, 

Подгорица, 1962 

79

Ова стамбена зграда је са пет спратова и три улаза, код које је приземље 

издигнуто колико да се формирају уобичајено мали прозори подрума. На 

приземљу нема испада из равни фасаде, јер би се, за постављене урбанистичке 

услове, ометало кретање тротоаром који је одмах уз објекат. 

Гледајући по дужини објекта, прва четири спрата су препуштена у ширини 

половине одстојања између улаза, то јест за 380 сантиметара, што је за то 

вријеме било изузетно. Пети – задњи спрат комплетно је препуштен 85 

сантиметара. На почетној позицији остало само приземље. 

Овај концепт са снажним препшустима, као и прилаз рјешавању детаља, 

утицао је у глобалној поставци 21 годину касније (1983) на веома успјелу 

архитектуру Блока V, арх. Милете Бојовића, која је за антологију ових простора. 

У оба случаја заступљени су доминантно чисти и једноставни потези, 

као од сликарске шпахтле поређани са сличним третманом односа величина 

једнокрилних прозора, примијењених групација маса, статуса жардињера 

и ограда. Ово се наводи иако се зна да све то није прво настало у 

Подгорици. 

Три поменуте цјелине, које су у препусту, претходно су себи, као слика на 

зиду, обезбиједиле санажан паспарту и оквир, који нијесу пасивног статуса, 

јер различитим дубинама лођа рефлектују претходну динамику . Доминира 

пријатан утисак од већег броја фасадних равни, поређаних једних 

иза других у јединству различитости. 

Избјегнуто је њихово потпуно преклапање, то јест заклањање. Оне су као 

развучене карте у игри – да свака дође до изражаја. Остварен је утисак 

иницијалног назирања. Све те фасадне равни у помјерању налазе своје 

мјесто у препусту од 380 сантиметара са скоковити разликама одстојања, 

почев од стартног са 85 сантиметара. Тиме се у игру уводе различите дистанце 

сагледавања, ритмом посебних идентитета, али истих усмјерења. 

Својим Стамбено-пословним објеком „Лент“ уз Драву, учествовао је у обнови 

старог градског језгра Марибора, за које је са учесницима, то јест 

ауторима урбанистичког и другог концепта добио за Словенију републичку 

Борбину награду (1986, B. Reichenberg, Игор Рецер, М. Коцмут, Ј. Милошевић). 

Значајнија дјела: Стамбена зграда, Булевар Светог Петра Цетињског, 

Подгорица (1962.); Стам берна зграда Ул. Ивана Милутиновића, 

Подгорица (1963); Стамбена зграда у Ул. Светозара Марковића, Подгорица 

(1963); Стам бена зграда у Ул. Светозара Марковића, Подгорица 

(1964); Стамбени објекат, Даниловград (1964); Стамбени објекат „Уједињене 

нације“, Котор (1964); виле за функционере Републике Црне Горе, 

Београдска улица, Подгорица (1964); учешће у међународном пројекту 

„Јужни јадран“, Будва (1968–70); Хотел „Монтенегро“, Бечићи (1969); 

Студентски дом, Котор (1971); Монтажна електро станица, Словенија 

(1976); Вила „Рибић“, Вараждин (1976); Стам бена зграда „Марибор југ“, 

80

Марибор (1980); Стамбено-пословна зграда „Ленарт“, Словенија (1981); 

Стамбено-пословни објекат „Лент“ уз Драву у старом градском језгру 

Марибора (1986). 





81

16. 




Мињевић Ђорђија: 

Хотел „Планинка“, Жабљак (1984) 

Хотел „Жабљак“, Жабљак (1969) 

Хотел „Језера“, Жабљак (1978) 

Дом културе, Никшић (1969) 

Хотели овог аутора, на простору Жабљака, који се по својој величини 

намећу осталим објектима у тако малом граду, као да су изазовно 

постављени да им јединио могу правити друштво заталасани терен и 

снажни обрис планине. Аутор је то изузтно осјетио и беспрекорно, и 

особено пренио на своје дјело. Ово су ријетки објекти уопште у архитектури 

којима је доминантан карактер контура, недјељива од амбијента 

у толикој мјери да би требало у свим наставама на архитектонским 

факултетима да се показује студентима. Контура није формална 

– као терет, него као крила птице, са којима ће да полети. Та контура 

је попут мјењача који преводи у другу брзину, да испод „крила“ 

аутор покаже богатство свог израза са којим је дошао на планину. 

Без његовог дјела не може се писати права историја архитектуре сјеверног 

дијела Црне Горе. Дјело му је заступљено у књизи „50 неимара 

Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у издању Архитектонског форума, 

Подгорица, са рецензентом др арх. Зораном Маневићем. Он је заступљен 

и у Лексикону неимара, 2008, за простор Србије и Црне Горе, у 

издању Грађевинске књиге, Београд. 




МИЊЕВИЋ Ђорђије 

(1924, Бијело Поље – 2013, Београд) 

82

Студирао у Загребу (дипл.1953). За послен у Грађевинском предузећу „Црне Гора“, 

Никшић (1953–56), Заводу за урбанизам Општине Никшић (1956–60), Пројектном бироу 

ГП „Црна Гора“, Никшић (1960–62), Републичком заводу за урбанизам и пројектовање, 

Подгорица (1962 –73), Заводу за урбанизам и комуналне дјелатности Србије 

(1973–77), Савјету за човјекову средину и просторно уређење Савезног извршног вијећа, 

Београд (1977–89). 

Незаобилазан је у историји архитектуре простора Црне Горе друге половине 

двадесетог вијека. Његови објекти су дали препознатљив карактер 

граду, понајвише Никшићу и Жабљаку, гдје је претежно градио. Од случаја 

до случаја употребљава једноставне форме које у лапидарном изразу 

произилазе из функције до сложених и различитих, а усаглашеним издвојених 

цјелина. Хирушко-гиниколошка болница, Никшић (1960) одг овара 

првом опредјељењу, а Дом културе, Никшић (1962) другом. На Дому културе, 

искуством интернационалног стила, без дуга окружењу доводи то 

окружење да му дугује оплемењујући га, без традиционалног, које увијек и 

не мора да присуствује кад аутора понесу инспирације. 

Ђ. Мињевић, Дом културе, Никшић, 1962 

83

А да је то само ствар ширег дијапазона, доказ су његови хотели на Жабљаку, 

посебно Хотел „Жабљак“ (1969), гдје је водиљу препустио прелијепом 

амбијенту којим доминирају брда. Овај објекат је риједак школски 

примјер да контура објекта чини више од 50 посто карактера и вриједности 

објекта, те је погодан за угледање у едукацији кадрова. Линија контуре 

креће се између очекиваног и неочекиваног са коначно изабраним правим 

мјестом, формирајући облик неправилног трапеза, који није самосталан, 

но се као снажан вал прелива у мање којим се умирује према обали језера, 

која и не мора да је у том правцу, јер валови егзистирају самостално. 

Остварен је својеврсни ЕКГ - графикон, којег подупиру чисте вертикале 

као жице на виолини чији се звук види. То је дуги говор са малим бројем 

ријечи, који не остаје уобичајено ствар првог тренутка, но и накнадног 

размишљања у наметнуто одложеној дегустацији. Објекат којем нема шта 

да се дода лако подноси суд времена и недирнут опстаје у свим стиловима 

које генерације доносе. Добитник је Ордена рада са златним вијенцем 

(1972); Повеље заслужног члана Друштва инжењера и техничара Црне 

Горе (1972); Дипломе Савеза урбаниста Југославије (1973); Златне плакете 

Југословенског савеза за заштиту човјекове средине(1986). 

Ђ. Мињевић, Хотел „Жабљак“, Жабљак, 1969 

84

Ђ. Мињевић, Хотел „Језера“, Жабљак, 1978 

Ђ. Мињевић, Хотел „Планинка“, Жабљак, 1984 

85

Остала значајнија дјела: Гимназија, Никшић (1957), Фабрика „Вунарски 

комбинат“, Бијело Поље (1959); Ре конструкција Римског моста на Моштаници 

из III вијека, Никшић (1960); Основ на школа „Ратко Жарић“, 

Никшић (1961); Згра да Општине Никшић (1962); Дом културе, Никшић 

(1962); Педагошка академија, Никшић (1962); Генерални планови Улциња 

и Бара из програма УН-а Јужни Јадран, касније назван Јадран 1, за Црну 

Гору (1968), као руководилац радне групе у сарадњи са иностраним експертима; 

Комплетан пројекат Јадран 1, са четири генерална, четири 

детаљна и два регионална плана (1968–70), као директор РЗУП-а координатор 

између иностраних експерта, радних тимова и Владе; Хотел 

„Жабљак“, Жабљак 1969); Генерални план Папренице, Доњи Милановац 

(1975); Хотел „Језера“, Жабљак (1978); Хо тел „Планинка“, Жабљак 

(1984). 

Библ.: „Мињевићи – хроника братства“ 2004, 1–147; Уређење простора 

Националног парка Дурмитор, Зборник Економског института Црне 

Горе 1981. 





86

17. 




Мирковић Баја: 

Хотел „Пљевља“, Пљевља (1970) 

Бајо Мирковић је био прави Божји дар сјеверном дијелу Црне Горе, 

малим Пљевљима, са питањем како га тада који већи југословенски 

град није „отео“. Док су сви стварали у интернационалистичком стилу, 

он је ослушкујући претходна времена грађења на овом простору, 

извлачио бит којег је интерполовао у свој објекат, дајући предност 

искуству ручних над индустријским израдама. Израстали су, а не додавани 

садржаји, које називамо секундарном архитектуром, који су 

овдје са статусом акцената, а не окачених ђинђува. Тај хотел је као 

украшена невјеста на свадби. Без његовог дјела не може се писати 

права историја архитектуре Црне Горе, нарочито за сјеверни дио. 

Дјело му је заступљено у најужем избору од 10 аутора са простора 


„Стручне књиге“, Београд и ИТП Унирекса, Подгорица, аутора Андрије 

Маркуша, са рецензентима академиком Војиславом Кораћем, др 

арх. Зораном Маневићем и академиком Слободаном Калезићем. Заступљено 

је и у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у 

издању Архитектонског форума, Подгорица, са рецензентом др арх. 

Зораном Маневићем. Вујадин Поповић је са великим простором заступљен 

и у Лексикону неимара, 2008, за простор Србије и Црне Горе, 

у издању Грађевинске књиге, Београд. 




МИРКОВИЋ Бајо 

(1917, Пљевља – 1982, Београд) 

87

Студирао у Београду (дипл. 1945). Запослен у разним државним органима (1945–54); 

Народном одбору Општине Пљевља (1954–60), Општинском одбору за стамбену изградњу, 

Пљевља (1960–65), Стамбеном предузећу, Пљевља (1966–73). 

Био је поборник традиционалног у савременом изразу, какав му је Хотел 

„Пљевља“ у Пљевљима (1970), за који је добио Тринаестојулску награду. 

Њиме је, уз поштовање амбијента, остварен особен израз – печат своје и 

у уопште архитектуре Пљеваља. Овај објекат улази у ужи избор најбољих 

архитектонских дјела друге половине XX вијека на простору Црне Горе. Он 

одводи пажњу од представе града чађавих објеката Термоелектране, и, 

реко би се, као је увијек кад архитектура лијепо зрачи, да је код њега и 

зрак чистији, иначе еколошки угрожених Пљеваља. 

Највише плијени умјешност преспајања времена различитих градитељских 

искустава са тог терена, умјесто, често, отуђене конфекције са ко зна 

којих простора. Аутор користи једноставне форме, понајвише двоводне 

кровове са калканима налик на војвођански низ, да би, уважавајући насљеђе 

архитектуре, све пропустио кроз густи филтер. У вријеме архитектуре 

строго проистекле из функције и конструкције, паралелно су на овим 

просторима у одређеној мјери опстајали китњасти детаљи преузети из 

оријенталне архитектуре, који су, иако најчешће примјењивани од неуких 

кадрова, тражили више простора у име традиционалног и увијек драгог 

подсјећања на прошлост . 

Неосмишљеном рационализму недостајали су витамини у секундарним 

склоповима као нужна помоћ већ исцрпљеној архитектури. Мирковић је 

био са широким образовање. Недостајао му је само дипломски рад да заврши 

студије и на историји умјетности. Са тих позиција осјетио је иницијалне 

дамаре архитектуре свог града које је вјешто артикулисао. За оне који 

нијесу познавали Баја, потребно је рећи да је ово архитектонско дјело 

очекивани израз занесењачке природе, љубави, топлине и увијек богате 

ријечи за обликовање простора, које је стално испољавао. 

Над правоугаоном основом постављени су два двоводна крова исте величине 

и трећи знатно већи, са разликом од четири спрата, којима су, као 

птица крилима, захваћени сви спратови. Кровови се надовезују као валови 

са утиском кретања од великог ка мањем – до смираја на крају. Ова три 

крова, три вала, три седла, три линије екг-графикона чине глобалну поставку 

од које се природно наставља на детаље. Кровне равни се преламају 

да би се оснажили за висине у очекивању да распрсну као валови. 

Попут ријеке која брзаком наилази на стијене, које заобилази, тако и овдје 

кровне равни наилазе на испусте. Централно постављена кула која је заробљена 

овим равнима има статус драгуља на прстену. 

88

Б. Мирковић, Хотел „Пљевља“, Пљевља, 1970 

89

Остала значајнија дјела: Хотел „Пљевља“, Пљевља (1970); Згра да 

Електо-дистрибуције на Јали, Пљевља (1968); Роб на кућа „Прољеће“, 

Пљевља (1968); Бло кови 1, 2 и 3, Пљевља (1970); Стам бено-пословна 

зграда „Корзо“, Пљевља (1966); Урбанистички програм Пљеваља (1971– 

72); Болница, Пљевља (1967); Тре ћа основна школа, Пљевља (1970); 

Стамбено-пословни објекти Лук 1 и 2, Пљевља (1966); Кућа браће Боровић, 

Пљевља (1970); Ку ћа Вукићевића, Пљевља (1969); Ба ња, Прибој 

(1953). 





90

18. 




Пламенац Владислава: 

– Хотел „Могрен“ у Будви изграђен (1983) 

– Хотел „Палас“ у Петровац (1983) 

Владислав Пламенац је добитник републичке Борбине награде за архитектуру 

и добитник Тринаестојулске награде, чија су најзначајнија дјела, у 

масовној хистерији нерегуларног грађевинског бизниса, скоро потпуно 

уништена. Са уништавањем дјела, уништава се и аутор, а са таквим вриједностима 

и значајан дио нашег насљеђа културе у архитектури Црне Горе. 

Владислав Пламенац користи рационално изражавање. Додајмо томе 

и његов наставак у оплемењеној форми на традиционалне елементе 

градње у Црној Гори, интимно по мјери човјека, додамо његове претежно 

правоугаоне усправно постављене прозорске отворе и разбијање волумена 

са тенденцијом довођења у склад са величинама наших кућа – сложност 

у разлици, и кажимо да је велика корист што је скоро читав свој 

радни вијек провео на нашем приморју, гдје је такав прилаз у крајње 

осјерљивим структурама био најпотребнији. Тиме је са другим колегама 

из те генерације (за разлику од садашњих) допринио очувању нашег н а- 

сљеђа културе у архитектури, што је нарочито значајно за локалитете одмах 

поред 

Старог града. Управо због тога и њега самог, као запаженог архитекте, 

потребно је од његових дјела, која немилосрдно нестају од класичних 

силеџија, сачувати Хотел „Могрен“. Генерације које слиједе неће 

опростити ако се уз рушење овог хотела још, уз саме зидине Старог граде, 

изграде колоси који ће прогутати најљепше што Будва има – Стари град. 

Сад је Стари град практично у наручју овог хотела, те не дозволимо да изгуби 

тај статус предајући га рушитељима. И да нема овдје овако значајног 

овјекта, већ да је то само празан простор, требало би га сачувати да се у 

њега ђаво не усели који ће Будву да прогута. Нека овај објекат буде чувар 

тог простора и чувар успомена на овог значајног градитеља, којему се 

осма деценија живота претворила у пакао борбе да у животу одржи своју 

дјецу – хотеле које је подарио овом простору. Ако не схватамо значај овог 

дјела (сада намијењеног рушењу), схватимо значај Тринаестојулске награде 

дате за њега, да и њу с њим не газимо. Исто образложење за једнаку 

заштиту односи се и на Хотел „Палас“ у Петровцу (1983). 

Његова дјела доживјела су у струци потпуну верификацију, то јест издржала 

су суд великог протока времена, као довољно за прихватање 

заштите. 

91

ПЛАМЕНАЦ Владислав 

(1934, Бољевићи, Бар) 

Студирао је у Београду (дипл. 1959). Запослен у Урбанистичком одјељаењу СО Будва 

м1959 -68), Групи ,,Ц,, пројекта ,,Јужни Јадран,, (1968 – 71), РЗУП Подгорица и Служби 

за развој ХТО ,,Монтенегротурист,, у Будви (1971 - 92), Одјељење за уребанизам СО 

Будва (1992 – 93) и као самостални аутор (1993 – 98) , кад одлази у пензију. 

Владислав Пламенац, Хотел „Могрен“, Будва, 1983 

92

Владислав Пламенац, Хотел „Могрен“, Будва 1983 

Владислав Пламенац, Хотел „Палас“, Петровац, 1983 

93

Владислав Пламенац, Хотел ,,Палас,, Петровац, 1983 

Значајнија дјела: Хотел ,,Олива,, у Петровцу на мору (1965, са М. Поповићем); 

Хотел ,,Београд,, у Бечићима; Хотел ,,Палас,, у Петровцу на 

мору; Хотелски комплекс ,,Авала – Могрен,, у Будви (1983); више стамбених 

објеката и вила. 





94

19. 



КУЛТУРЕ XX вијека дјело: 

Полексић Бранислава: 

Дјечји вртић на Конику, Подгорица (1973) 

Он је пројектант првих послијератних савремених дјечјих вртића у 

Црној Гори , уз то добро ријешених. Аутор формира интимне просторе 

и у екстеријеру, да дјелују топло и ненаметљиво, како је и потребно 

за објекте предшколске намјене. У представљању архитектуре 

Црне Горе потребни су избори и за објекте предшколског васпитања. 

Овај објекат је прави избор за то. 

Поменуто дјело, у савременој организацији прво те је те врсте у Црној 

Гори и још успјело. Заступљено је у књизи „50 неимара Црне Горе“, 

2008. А. Маркуша у издању Архитектонског форума, Подгорица, 

са рецензентом др арх. Зораном Маневићем. Заступљен је и у Лексикону 






ПОЛЕКСИЋ Бранислав 

(1932, Штип, Македонија – 1992, Подгорица) 

Студирао у Београду (дипл. 1957). Запослен у Опште грађевинском предузећу, Подгорица 

(1 958), Грађевинском школском центру „инж. Марко Радевић“, Подгорица 

(1958–92). 

95

Паралелно се бавио наставним радом у Грађевинском школском центру 

„Инж. Марко Радевић“ и пројектовањем у бироу те школе. Усавршавао се 

у Паризу (1960–61 и 1967–68). Значајан је за историјат градње школских 

зграда у Црној Гори по питању дјечјих вртића, којима се највише бавио. 

Они су први савремено грађени у Црној Гори. Вјешто је користио потребу 

да су ови објекти са приземљем у разуђеном облику по хоризонтали и 

вертикали, на које упућују већи заједнички, и мањи пратећи садржаји. То је 

искористио да постигне интимност у екстеријеру. Често је потковичастом 

обликом објекта, полу-атријумом, око улаза стварао ефекат постепеног 

прелаза из спољњег у унутрашњи простор – за пријатнији осјећај најнижег 

узраста. 

Б. Полексић, Дјечји вртић „Јелена Ћетковић“, Коник, Подгорица, 1973 

У његове вртиће дјеца долазе да се одморе од околних великих стамбених 

зграда, да се одморе од отуђених форми, које се међусобно разликују 

само што су мало веће или мање призме. Полексић је полазио од тога да 

вртић, колико год да је велик, изгледа мал, што је остварио разбијањем 

већих простора, формирањем структура налик на индивидуалне стамбене 

зграде, чије се контуре каскадно надовезују. Све је то постигао једноставним 

облицима, говорећи да ничим, поготову скупим, не треба зарад било 

96

чега правити насиље над психом дјетета. Данас се, супротно његовом 

примјеру, често троше већа средства без оствареног помака, уз једино да 

разлика буде само због разлике, негацијом сврсисходности архитектуре. 

Значајнија дјела: Дјечји вртић „Љубица Поповић“, Булевар Св. Петра 

Цетињског, Подгорица (1970); типски пројекти индивидуалних стамбених 

зграда (1970–92); Дјечји вртић „Јелена Ћетковић“, Коник, Подгорица 

(1973); Дјечји вртић „Вукосава Ивановић – Машановић“, Тополица, Бар 

(1974); Мотел на Трси, Плужине (1976); До градња и адаптација Школе 

„Сергеје Станић“, Подгорица (1979, Б. Полексић, А. Жарковић); Доградња 

и адаптација Дома културе, Голубовци, Подгорица (1981); Дјечји вртић 

„Пчелица“, Момишићи, Подгорица (1983); Дјеч ји вртић „Бубамара“, 

Херцеговачка, Подгорица (1985). 





97

20. 




Поповић Велише: 

Зграда Општине, Подгорица (1929-31) 

Зграда Коморе, Подгорица (1928) 

Поповић Велиша са Перишом Вукотићем, још у предратном периоду, 

посебно одмах послије Дргог свјетског рата, прави су стубови нашег 

грађевинарства и у пројектовању, и у извођењу, и у школовању првих 

наших кадрова, и у изради нормативистике грађења, као и у учешћу 

у разним оцјењивачким тијелима. Додајмо томе и висок архитектонски 

ниво њихових дјела. Без дјела Велише Поповића (поготову и 

без Перише Вукотића) наше грађевинарство није представљено за 

дуги период грађења. Дјела Велише Поповића одишу чистотом рјешења, 

без давања већег значаја секундарној архитектури. Дјело му је 

заступљено у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у издању 


Зораном Маневићем. Он је затупљен и у Лексикону неимара, 2008, за 





ПОПОВИЋ Велиша 

(1894, Веље Брдо, Подгорица – 1974, Подгорица) 

98

Студирао у Београду (дипл. 1923 као грађ. инжењер). Запослен у Централној дирекцији 

Југословенских жељезница, Београд (1923), Министарству грађевина, Београд 

(1923), Грађевинској секцији Министарства грађевина, Подгорица (1923–24), Грађевинској 

секцији, Цетиње (1924–25), Грађевинској секцији, Подгорица (1925– 27), Грађевинској 

секцији, Никшић (1927 –28); Грађевинској секцији, Цетиње (1928 –29), Општини 

Подгорица (1929 –41) као хонорарни инжењер, Војном подручју, Подгорица 

(1945), Министарству грађевина, Цетиње (1945 –46), Пројектантском заводу Црне 

Горе, Херцег Нови (1946–47) као први директор, генерални грађевински инспектор, 

члан републичке ревизионе комисије и комисије за полагање државних испита инжењера 

и техничара, хонорарни наставник у Грађевинско техничкој школи (1947 –52), 

Грађевинско техничкој школи (1952–63, кад одлази у пензију). 

Иако је на Техничком факултету у Београду завршио студије на Грађевинском, 

а не на Архитектонском одсјеку, он је, као и Глигорије Вукчевић, такође 

грађевински инжењер, пројектовао запажена архитектонска дјела. 

Одмах послије Другог свјетског рата Велиша је са Петром Перишом Вукотићем 

био веома активан у обнови поруших црногорских градова, нарочито 

Подгорице. 

У недостатку кадрова, они су испред Министарстава грађевина истовремено 

обављали више послова, поред осталог и републичког инспектори, 

члана ревизионих комисија и комисија за полагање државних испита, наставника 

у Грађевинско техничкој школи и друго. Пред Други свјетски рат 

Велиша Поповић, отац арх. Павла Поповића, био је афирмисани извођач 

грађевинских радова. 

Водио је 1925. надзор над обновом Његошеве капеле, што је урађено по 

пројекту руског академика Николе Краснова, за које је добио Орден Светог 

Саве. Из тог периода, што је важно за нека каснија спорења, записана су 

његова сјећања да је Капела озидана од истог камена Цркве Светог Петра 

Цетињског, коју су у Првом свјетском рату 1916. године срушили Аустријанци. 

Озидана је над истим темељима. Најинтересантнији објекти које је 

пројектовао и извео, су Општински дом, који је и сада главна зграда Општине 

Подгорица (1929–31) и зграда Коморе, данас зграда Синдиката и 

књижаре „Учила“, Подгорица (1928). 

99

Велиша Поповић, Зграда Општине Подгорица, 1929-31 

Зграда Општине је послије Другог свјетског рата дограђена један спрат, 

што није довело до битних промјена, јер је задржана иста каскадна контура. 

Објекат карактерише, посебно за вријеме кад је грађен, једноставно 

рјешење, растерећено тада честих „украса ради украса“. Грађен је као 

слободан, без наслањања на друге, што је био ријетко у Подгорици за то 

вријеме, чиме се и истакла намјена и значај објекта. У тим условима, 

аутор је добрим пропорцијама и одмјереном симетријом остварио интимност 

и наглашеност која се и сада тражи за ову врсту објекта. Уз благо 

диференцирање фасаде у двије равни, редуцирањем броја прозорских 

крила на отворима идући према крајевима објекта, као да се ради о закривљеност, 

издиже се средина објекта. Све то прате балкони изразито различитих 

дужина, који интегришу садржаје фасадног плетива у пријатној 

форми. 

100

Велиша Поповић, Зграда Коморе, 

данас зграда Синдиката и књижаре „Учила“, Подгорица, 1928 

Објекат је 1966. дограђен по пројекту арх. Милана Поповића 

Зграда Коморе није ништа изгубила од далеког времена кад је грађена. До 

у најмањи детаљ примијењена су беспрекорна рјешењима за потпуно 

различите а усаглашене нивое. Дијелом у неочекиваном а искоришћеном 

редоследу третирани су прозорски отвори и велики угаоно постављени 

балкон. Објекат је 1966. дограђен по пројекту арх. Милана Поповића, а у 

продужетку истог 1981. идеално се наставила зграда Службе друштвеног 

књиговодства, арх. Милорада Вукотића. За многе објекте у Подгорици и 

ван ње, гдје је код појединих и Поповић учествовао, није међу сарадницима 

пројектантима, пројектантима конструкције и извођачима радова, потпуно 

утврђено шта је ко радио, што је задатак да се накнадно утврди. 

У Другом свјетском рату интерниран је у Албанију (1941). Поред Ордена 

Светог Саве, добио је Орден рада II реда (1952), Повељу Друштва инжењера 

и техничара Југославије као заслужни члан. 

101

Значајнија дјела: Путеви за Куче и Пипере (1923 –25);надзор над обновом 

Његошеве капеле (1925); реконструкција путева Никшић–Даниловград–Подгорица 

и Никшић–Шавник (1927–28); пројектовање и извођење 

Месаре, Подгорица (1928); извођење Војног магацина, Подгорица (1928), 

пројектовање и извођење уличне канализације Његошеве и Балшића 

улице (1928);Зграда Комопре, данас зграда Синдиката и књижаре „Уч и- 

ла„, Подгорица (1928);Зграда Општине Подгорица (1929-31); Официрски 

дом, данас Библиотека „Радосав Љумовић“, Подгорица (1938); извођење 

тунела на путу Његуши–Котор, мостова и објекта на путу од Бара до 

Дебелог бријега (1945); учествује у извођењу Ланчаног (војног) моста на 

Морачи, Подгорица (1945); пројектује и изводи водовод за Подгорицу и 

Колашин (1947). 





102

21. 




Поповић Вујадина: 

Хотел „Црна Гора“, Подгорица (1949-53) 

Пошта 1, Подгорица (1948) 

Стамбена зграда – угао улица Слободе и Новака Милошева, Подгорица (1953) 

Његов дјело је немјерљиво вриједно за Црну Гору, као стартни замајац 

савремене архитектуре код нас, а уз то и високи домет, који је 

утицао на све градитеље Црне Горе до данас. У урбанистичким поставкама 

то су права предсказања и отварање видика, са виђењем 

града више од сто година унапријед, дајући му никад обрисани знак 

препознатљивости. Све што је везано за њега потребно је чувати, без 

ограничења на предложене објекте. 









др арх. Зораном Маневићем. Вујадин Поповић је на великом простору 

заступљен и у Лексикону неимара, 2008, Србије и Црне Горе, у издању 





ПОПОВИЋ Вијадин 

(1912, Подгорица – 1999, Мелбурн) 

103

Студирао у Београду (дипл. 1938). Запослен у заводу за изградњу Подгорице (1945– 

53, кад је емигрирао за Аустралију), радио у државној служби у Мелбурну (од 1953). 

Вујадин Поповић је обиљежио архитектуру Црне Горе педесетих година у 

тој мјери да се без његовог дјела о њој не може говорити. У кратком времену 

рада , пред емиграцију у Аустралију, својим објектима и урбанистичким 

поставкама дао је иницијалне карактеристике Подгорице, које су прихваћене 

као правило даље градње. Основне карактеристике су: интимност, 

препознавање поднебља, амбијента и градитељског насљеђа кроз 

савремену интерпретацију својим изразом. Колико год да се Подгорица 

буде ширила, увијек ће се центар осјећати на мјесту које је он обољежио. 

То је реализовао преко два укрштена правца: Улице слободе, са једне 

стране, и Булевара Перта Првог, са друге стране. Од објеката које је ту 

пројектовао највише се истичу Хотел „Црна Гора” (1949–53) и Пошта бр. 1 

(1948), код којих се у сваком дијелу препознаје мајстор одмјерених и изучених 

потеза, широке ликовне културе. Та два објекта су истовремено капија 

Улице слободе. Кад говоримо о Хотелу „Црне Гора” имајмо на уму да 

је то 1949. година, кад савремена архитектура у Подгорици, растерећена 

свих балста, почиње овим објектом, а тако и зградом Поште. 

В. Поповић, Хотел „Црна Гора“, Подгорица, 1949–53 

104

Хотел је био први објекат у Подгорици таквог захвата, погодне локације, 

погодне намјене, у право вријеме, које је искористио надарен аутор с визијом. 

Познато је да се активно бавио скулптуром и сликарством, које је 

дало резултате. Смисао за лијепо и оригинално уочљив је из сваког потеза, 

нарочито посматрајући детаље – архитектуру у малом, којим је посветио 

пуну пажњу не као нечем споредном. Све му је са полазиштем у инспирацијама, 

а не у виђеним и конфекцијским облицима. 

В. Поповић, Хотел „Црна Гора“, Подгорица, 1949–53 

Једноставност за њега не носи ризик, но успјех – да мало буде велико, и 

због тога још више. Посматрање са ове дистанце тражи разумијевање 

растертерећено накнадне опште засићености и подржавања. Кад се планинар 

домогне врха планине нама поред екрана не изгледа баш тешко постављање 

заставе. Хотел се успјешно наставља на сусједне објекте са често 

различитим рјешавањем узастопних етажа. Смјелост је различитост 

гдје се не очекује, што је потврда сигурности. Етажи су, иако различити, 

обједињени као природни слојеви. Главни дио објекта у тада малом граду 

винуо се до П+5 са управним постављањем на улицу. Уз то сви ти спратови 

су препушени, а потом ослоњени на крхке стубове, што је било необично 

за то вријеме, које истовремено постаје снажна поента за низ зграда из 

правца Моста Блажа Јовановића. Зграда Поше 1, која је са друге стране, 

својим карактеристикама пријатно је диктирала архитектуру комплетном 

низу друштвених зграда у Булевару Петра Првог - зградама Банке, Скупштине 

и згради ранијег Извршног вијећа, чиме је граду дат препознатљив 

карактер. На овом примјеру, одржана је лекција данас задуженим за урбанизам 

овог града како се поступа усаглашено, умјесто, како се чини, изнова 

супротно – хаотично. Арх. Поповић осјетио је значај објекта на углу, који 

није доживио као крај блока гдје престаје обавеза, него као мјесто да се 

задржи поштујући га, ако не као доминацију, оно као мјесто за измјену корака. 

При скретању на углу, смањује се брзина, те је проток мањи, што 

захтијева проширење да би се задржала иста пропусна моћ. А и прегледност 

се смањује. Тај утисак остаје у психолошком дијелу и кад се даље од 

105

угла зграде обезбиједи већи комуникацијски простор, јер се у навици очекује 

интервенција – скраћење и на углу. Арх. Поповић уклања тај угао (замјењујући 

га нешто даље са два угла мањег значаја), чиме ослобађајућа 

дио простора за интимност улаза. Сви прозорски низови различито су обликовани. 

У задњем реду употријебљени су прозори са традиционалним 

односом величина, то јест са наглашеном висином, какав је на црногорској 

кући. Такво рјешење примијењено је на читавом потезу поменутих зграда. 

Већи простор фасадне равни Поште, ослобођен је од прозорских отвора 

за рељеф обнажене дјевојке расплетене косе, која је у снажном балетске 

фигуре покрету „само што не полети“. То је, такође, дјело арх. Вујадина 

Поповића. 

В. Поповић, Пошта бр. 1, Подгорица, 1948, са рељефом на зиду 

Лако је утврдити да је аутор код пројектовања Поште, и не само ње, пошао 

од рељефа обнажене дјевојке. Он формира својеврсни паспарту за 

овај рељеф да му ништа од осталог не конкурише. Додајмо да на фасади 

није употријебио било какав испад, чак ни надстрешницу изнад улаза. 

Ишао је са грешком да не би направио грешку. Тек сада неко је израдио 

надстрешницу! Уз то, Вујадин Поповић је овдје употријебио крајње једноставну 

контуру објекта – попут оквира слике, оквир за рељеф обнажене 

дјевојке. Рељеф је био иницијални да осмисли све остале поступке који 

су се пренијели на цитав град – прво на поменути низ зграда до Моста 

Блажа Јовановића, а потом даље. Тако можемо рећи да је фигура жене у 

покрету покренула и обиљежила град. Формирањем тим правцем Булевара 

Петра Првог ширине 90 метара показао се изузетним визионаром за 

град који је из Другог свјетског рата, послије бомбардовања од савезника, 

106

изашао са 5.000 становника. Неуобичајено је да се почне фигуром, а заврши 

са физиономијом града, умјесто обрнуто. Из тог разлога, да не рачунамо 

значај арх. Вујадина Поповића, пионира црногорске архитектуре, 

овај рељеф заслужује да уђе у амблем града. 

В. Поповић, Стамбено-пословна зграда П+3 у на углу Улице слободе 

наспрам Робне куће „Београд“, раније „НАМА“ 

В. Поповић, скулптура 

107

Послије Другог свјетског рата до почетка шездесетих у једнопартијском систему 

није био дозвољен слободан одлазак у иностранство. Арх. Вујадин 

Поповић је 1953. године емигрирао у Аустралију, остајући тамо до краја 

живота. Долазио је у Подгорицу 1989. и 1990. године. Умро је 22.04.1999. 

године у Мелбурну, гдје је сахрањен. Остаће нам непознато, до контакта 

са његовом породицом у Аустралији, шта је тамо пројектовао. 

Значајнија дјела: Урбанистичка поставка Подгорице (1945 –53); Хотел 

„Црна Гора“, Подгорица (1949 –53); Пошта бр. 1 (1948); Стамбено-пословна 

зграда П+3 у на углу Улице Слободе наспрам Робне куће „Београд“, 

раније „НАМА“, Подгорица (око 1953); Стамбена зграда у Новака 

Милошева улици, која са претходном чини „Г“ облик, која је у истом стилу 

са претходном, по чему једино закључујемо да је његово дјело (око 

1953); Стамбена зграда у Карађорђевој улици наспрам зграде Извршног 

вијећа (око 1952); Хотел „Оногошт“ , Никшић (1952–54); пројектовао је и 

за Будву и Тирану; немамо податак шта је пројектовао у Аустралији од 

1953 до 1999, али се зна да су то већином библиотеке у Мелбурну. 





108

22. 




Поповић Милана: 

Хотел „Корали“, Сутоморе (1968) 

Основна школа „Максим Горки“, Подгорица (1965) 

У историји грађења на овом простору није забиљежен случај да је 

неко за толико времена колико је он живио пројектовао толико објеката, 

а уз то и изузетних вриједности, да је за 51 годину живота добитник 

пет републичких Борбиних награда. Сви његови објекти одишу 

изученошћу рјешења дисциплинованих поставки, потписом 

умјетника, који је побјеђивао на многим конкурсима, по брзини пројектовања 

називан „машином за пројектовање“. Без његовог дјела не 

може се писати права историја архитектуре Црне Горе. Дјело му је 

заступљено у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у издању 


Зораном Маневићем. Он је заступљен и у Лексикону неимара, 2008, за 





ПОПОВИЋ Милан 

(1934, Подгорица – 1985, Подгорица) 

Студирао у Београду (дипл. 1959). За послен у Пројектантском атељеу, Београд 

(1959 – 60), Опште грађевинском предузећу, Подгорица (1960 – 61), Предузећу за 

пројектовање које се потом трансформише у Републички завод за урбанизам и пројектовање, 

Подгорица (1969 до смрти). 

109

Вјероватно да је он једини у тада Југославији добитник толико, укупно седам 

републичких Борбиних награда за архитектуру, гдје можемо да замислимо 

шта би још томе додао да није само 51 годину живио. Једна улица у 

Подгорици носи његово име. Добитник је Децембарске награде Подгорице 

за 1965. годину. Много је пројектовао, на које су упућивале потребе тог 

највећег бироа у Црној Гори, чему су погодовали и добри сарадници – техничари, 

којима је на модуларној мрежи постављао рјешења за разраду, 

прелазећи потом на друге пројекте, због чега је у том бироу и назван машином 

за пројектовање. А да то није била само брзина, но и квалитет доказ 

су толика признања и побједе на конкурсима, које је излишно све наводити. 

Журио је, као да је знао да води и животну трку. Успјеси и домети су 

релативни у оцјени, али није релативан закључак да би са више времена 

и он постигао боље резултате. Веома погодан за сарадњу коауторски је 

пројектовао Хотел „Олива“(1965), Петровац са арх. Владиславом Пламенцем, 

Клинички болнички центар (1973) са арх. Божидаром Милићем и зграду 

Техничких факултета (1975) у Подгорици са арх. Павлом Поповићем. 

М. Поповић, Хотел „Корали“, Сутоморе, 1968 

110

У архитектури тог времена, растерећеној сувишних детаља као накнадних 

„украса“, Поповић је зналачки интерпретирао дух сврсисходно формираног 

простора, који је тек тада давао право аутору да још нешто, руку под 

руку са претходним, каже, боље рећи заврши епилогом – као својим од 

почетка вођеним изразом. Без падова у нивоу, његова рјешења одишу 

сигурношћу школованих потеза у низу, да је код оних који су познавали 

његову архитектуру стварао навику да ће у сваком сљедећем примјеру успјети. 

Ишчитавање дјела оваквих аутора је као у доброј партији шаха: 

успјела провјера и потврда сљедећих потеза, идентификацијом: „И ја бих 

тако одиграо“, којим путем се прихвата и омиљена музика која нас поступно 

уводи у свој ритам. А кад се, као овдје, од случаја до случаја музика 

само наслућује и расплиће у размишљањима – то је нешто више. У задњем 

периоду, у вријеме нових, често и хаотичних догађања на архитектонској 

сцени, он се у неким случајевима, као облик истраживања, много 

удаљио од својих основних опредјељења. Тада, како обично бива у првим 

покушајима, није забиљежио претходни резултат, у чему га, да би се то 

развило, спречава прерана смрт. 

М. Поповић, Основна школа „Максим Горки“, Подгорица, 1965 

111

М. Поповић, Основна школа „Максим Горки“, Подгорица, 1965 

112

М. Поповић, Хотел у Ираку, 1978. 

Остала важнија дјела: Правни и Економски факултет (1962), Основна 

школа „Максим Горки“, Подгорица (1965), Згра да „Зетафилма“, Будва 

(1965), Хотел „Корали“, Сутоморе (1968), Хо тел „Монтенегро“, Бечићи 

(1970), Дом помораца, Котор (1971), Хо тел „Плави хоризонти“, Тиват 

(1972), Нови студентски дом са рестораном (1977), три хотела у Ираку 

(1978), Хотел „Кастел Ластва“, Петровац (1975), Стам бено насеље 

„Нервин“, Петровац (1975), Хотел „Милочер“, Милочер (1978). 





113

23. 




Поповић Павла: 

Пословна зграда, Жабљак (1964) 

Управна зграда Алуминијског комбината, Подгорица (1974) 

Он улази у ред оних са највише пројектованих објеката, и великим учешћем 

на конкурсима. Како је и приличило његовој генерацији, он је прво 

испуњавао основне захтјеве инвеститора за рационалном градњом, што 

је наметало ортогонални систем, током којег поступка, усаглашено је 

провлачио своје форме израза, са ефектним, лапидарним завршетком 

на секундарној архитектури. За све његове објекте у свим срединама 

гдје су грађени, важи исто – добро уклапање у наслијеђене структуре, 

што је данас риједак случај. Тиме је свугдје дао допринос очувању насљеђа 

културе – у архитектури. Вриједност његове архитектуре је у чистоти 

форми, које нијесу форма ради форме, но природни завршеци поступка 

обликовања. Он је репрезентовао дуги период градитељства на 

овом простору, те му је мјесто у историји архитектуре на простору Црне 

Горе. Добитник је двије републичке Борбине награде за архитектуру. 

Дјело му је заступљено у одабиру Ивана Штрауса у „Архитектура Југославије 

1945–1990“, „Свјетлост“, Сарајево, 1991. Заступљено је и у књизи 

„50 неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у издању Архитектонског 

форума, Подгорица, са рецензентом др арх. Зораном Маневићем. Он је 

заступљен и у Лексикону неимара, 2008. за простор Србије и Црне Горе, 





ПОПОВИЋ Павле 

(1938, Подгорица) 

114

Студирао у Београду (1957–1963). Запослен у републичком заводу за урб . и пројектовање, 

Подгорица (1964–83), Пројектном бироу „Гокор“, Рогашка Слатина (11983– 

87), „Аркус-прокекту“, Подгорица (1987–94), сопственом Пројектном бироу „Коринт“, 

Подгорица (1994 гдје и сада ради). 

Син је заслужног црногорског градитеља између два рата и двије декаде 

послије инжењера Велише Поповића. Наставља очеву традицију, да је 

тешко наћи неког у Црној Гори, послије Милана Поповића, да је толико 

објеката пројектовао. Добитник је двије републичке Борбине награде за 

архитектуру од којих једну као коаутор са Миланом Поповићем. Може се 

рећи да је скоро редовни учесник на конкурсима, гдје је добитник бројних 

награда. Према карактеру његовог дипломског рада, очекивало се да ће 

се у пракси везати за крајње слободне форме, што није било. Рјешавајући 

у дипломском раду ревитализацију млинова и пратећег у кориту ријеке 

Рибнице, гаудијевским поступцима, скоро без и једне праве линије, меко и 

адаптабилно пратио је водоток. Потом нашао је други пут. Са конструкцијом 

и функцијом као доминантама, користи крајње одмјерене и изучене 

рационалне поступке. Њему је довољан мали детаљ да покаже своју 

присутност, да за више не треба трошити средства, чиме су, кроз та отежања, 

и успјеси већи. Он је за израз без провокација које се често помодно 

примјењују. Пројектује објекте који могу да изнесу терет вријемена. 

Његове објекте грађани прихватају топло и природно, јер су са мјером – 

помирљиви са амбијентом било какав да је. Тамо гдје се прије њега одступило 

у односу на окружење, он својим објектом враћа ствари у колосјек, 

а тамо гдје је све како треба, мирно се придружује ритму. 

П. Поповић, Пословни објекат на Жабљаку, 1964 

115

Иако мале величине и са почетка његове каријере, Пословни објекат на 

Жабљаку, (1964.) најоригиналније је и највредније његово дјело са сигурним 

мјестом у историји архитектуре црногорског простора. Толико се 

објекат сродио са амбијентом да на њему осјећамо снијег и кад га нема. 

Пред њим се налазимо у пријатном сплету несвакидашњих комбинација 

форми и асоцијација. Ту смо пред утиском пузања попут гусјенице уз звук 

развучене хармонике, понајвише пред неким стилизованим апстрактно 

схваћеним слијепим мишом, који спремљеним крилима, ваздухом подбијеним 

под крила, вреба прилику да полети. 

П. Поповић, Стамбено-пословни објекат, 

Крушевац „I“, Подгорица, 1999 

Стамбено-пословним објектом у блоку Крушевац I, Подгорица (1999.), 

П+6+М са 15.000 м2, аутор уводи у свој репертоар нове категорије. Он више 

не прави границу у начину обраде и примјени различитих материјала 

строго по хоризонтали (по спратовима) или по вертикали, већ примјењује 

вишеструко прожимање у свим правцима. Примјењује диференцирање 

116

фасадних равни, уз комбинацију зид-завјесе и армиранобетонских елемената 

правилне геометрије са завршним интимним низом у поткровљу. 

Складан сплет различитих обрада обједињује ивично постављеном кулом, 

којом истовремено наглашава зграду која је по локацији на углу од 45 степени. 

П. Поповић, Управна зграда Комбината алуминијума у Подгорици, 1974 

117

Значајнија дјела: Пословни објекат на Жабљаку (1964).Генерални урбанистички 

планови Боке которске (1968.) и Тивта (1971.), детаљне урбанистичке 

планове универзитетског комплекса (1973.), Загорича (1974.) 

и Горице ,,Ц“ (1974.), Под горица, Урбанистичко рјешење ,,Аутокампа“, 

Велика плажа, Улцињ (1968 .), Урбанистички план туристичког насеља 

,,Монтенегро“ (ко ауторски са арх. Васком Ђуровићем), Бечићи (1972.), 

Школа за рехабилитацију инвалидних лица (1973.), Дјечји вртић у Никшић 

(1975) за који је добио републичку Бор бину награду, Управна зграда 

Комбината алуминијума у Подгорици (1974.), По словна зграда Социјалног 

осигурања, Подгорица (1974.), Основна школа, Спуж (1975.), Згра да 

Техничких факултета, од 20.000 м2, Подгорица (1977) за коју је са арх. 

Миланом Поповићем добио републичку Борбину награду, Стамбенопословна 

зграда у Улици братства и јединства, у Подгорици, популарно 

названа Шаргарепа (1979.). У тим ском раду, учествовао је на изради 

Просторног плана Црне Горе (1975 – 1980.). Пројектовао је Трговачкозанатски 

центар, Нова варош, Подгорица (1981.), стамбене зграде ,,1“, 

,,2“ и ,,3“ П+4 и П+5, Грудска махала, Никшић (1982.), Стамбена зграда 

П+4 до П+6 код Католичке цркве, Цетиње (1983.), Ауто буску станицу, 

Будва (1985.), Ресторан, Батајница (1985.), Стамбено насеље од десет 

индивидуалних стамбених зграда у низу – ламеле 18 и 19, Забјело, Подгорица 

(1988.), Стам бено-пословни објекат ,,Војна зграда“, ,,АБ“, Блок 

VII, Стара варош, Подгорица (1989.), Стам бена зграда нафтне индустрије 

Србије, Забјело–Зеленика, Подгорица (1994 – 1995.), доградња 

Економског и Правног факултета, Подгорица (1997.), Виле-бунгалови 

изнад Будве (1998.), Стамбено-пословни објекат ,,Ц“, Мало брдо, Подгорица 

(1999.), Стамбено -пословни објекат, Крушевац „I“, Подгорица,(1999); 

Доградња Библиотеке „Радосав Љумовић“, Подгорица (2006 у 

току је градња), Градски парламент у Подгорици (2006, у току је градња). 





118

24. 




Радевић Кане Светлане: 

Хотел „Подгорица“, Подгорица (1967) 

Хотел „Мојковац“, Мојковац (1968-74) 

Лексикографски завод, Подгорица (1984-89) 

Пословни центар „Крушевац“, Подгорица (1984-89) 

Она је једини у Црној Гори добитник савезне Борбине награде за архитектуру, 

чије је дјело познато на ширим европским просторима, а на Балкану 

сваком иоле информисаном градитељу. Њено дјело одише изузетном 

снагом, смјелошћу и сигурношћу потеза, са питањем гдје је то могло да 

нађе мјеста у њеној њежности? На њено дјело не треба трошити ријечи, 

као свима познато. Без њеног дјела не може се писати права историја архитектуре 

Црне Горе. Дјело јој је заступљено у одабиру Ивана Штрауса у 

„Архитектура Југославије 1945–1990“, „Свјетлост“, Сарајево, 1991. Заступљено 

је у најужем избору од 10 аутора са простора Црне Горе у књизи 

,,Идентитет архитектуре и људи“, 2001, у издању „Стручне књиге“, Београд 

и ИТП Унирекса, Подгорица, аутора Андрије Маркуша, са рецензентима 

академиком Војиславом Кораћем, др арх. Зораном Маневићем и 

академиком Слободаном Калезићем. Заступљено је и у књизи „50 неимара 

Црне Горе“, 2008. А. Маркуша у издању Архитектонског форума, Подгорица, 

са рецензентом др арх. Зораном Маневићем. Она је са великим 

простором заступљена и у Лексикону неимара, 2008. Србије и Црне Горе, 


Према изложеном, њено дјело доживјело је у струци потпуну верификацију, 

то јест издржало је суд великог протока времена, као довољно за 

прихватање заштите. 

РАДЕВИЋ Светлана, Кана 

(1937, Даниловград – 2000, Подгорица) 

119

Студирала у Београду (1955–1963). Запослена у: Предузећу за пројектовање (1963– 

74), Подгорица, као слободни умјетник (1974 –83), Инвест–инжењерингу (1983 –90), 

Подгорица, сопственом Архитектонском атељеу „АРС 21“ (1990 –1994), слободни 

умјетник (1994–2000) . За стручна усавршавања била је Паризу а потом у САД (1972 

– 1973.), гдје је на Универзитету у Пенсилванији магистрирала у класи Луиса Кахна 

и Јапану (1987. пола године) у атељеу Киша Курокаве. Боравила је и у Москви, бавећи 

се пројектовањем (1995 – 1997.). Али треба рећи да је Светлана најбоља своја 

дјела пројектовала прије тих путовања. 

Члан је Руске академије за архитектуру и грађевинске науке од 22. априла 

1994, гдје је примљена истовремено кад и Кензо Танге. Добитник је савезне 

Борбине награде за архитектуру за Хотел „Подгорицу“ за 1967. годину, 

што је остала једина таква награда додијељена аутору у Црној Гори. Добитник 

је Тринајестојулске награде 1968. године, Награде ослобођења 

Подгорице за 1991–1992. за Пословни центар „Крушевац“, Подгорица (као 

кооаутор са сестром Љиљаном Радевић). 

С. Радевић, Хотел „Подгорица“, Подгорица, 1967 

120

С. Радевић, Хотел „Подгорица“, Подгорица, 1967 

Најбоља своја дјела остварила је управо побједама на позивним и општејугословенским 

конкурсима: Хотел „Подгорица“, Хотел „Златибор“ у Ужицу, 

зграда Лексикографског завода (сада објекат Владе Црне Горе) и Пословни 

центар у зони „А“ блока „Крушевац“ у Подгорици. Све ове објекте карактерише, 

у вријеме кад су грађени, особен прилаз форми, материјалу и амбијенту, 

и то без најмањег угледања на окружење. Иноваторски је прилазила, 

као режисер сцени драмским ефектима – изненађењима, као да је 

све са посебном бојом однекуд незнано, а не правим путем, дошло – увијек 

сигурним и снажним потезом. 

Тај рајтовски однос према амбијенту, примијењен на Гугенхајмовом 

музеју, сличност у разлици, изразито сложних а различитих комшија, 

она је на Хотелу „Подгорица“ довела до свог врхунства у толикој мјери да 

121

би у теоријским расправама, као принцип заснован на искуству, требало 

да се изучава на архитектонским факултетима. 

Поред облика који на овом објекту судјелују у поменутом утиску, ту је и додатни 

веома значајни ефекат примијењеног материјала, камена облутка 

као облоге и у екстеријеру и у ентеријеру. Доследна употреба овог материјала 

на сваком мјесту (са кулијером као млађим братом по гранулацији) 

није довела до „очекиваног“ неуспјеха због претјеривања, већ напротив, 

створен је посебан ужитак који се ријетко сријеће, да се човјек налази у 

пријатној дилеми: да ли је то увијек дјело руку или природе, да ли је станиште 

облутка у објекту, или ријеци Морачи, одакле је узет, на чијој је обали 

(ивици корита) Хотел изграђен...“ 

Хотел „Подгорицу“, као и сва друга Светланина дјела, карактерише „искуство 

конкурса“ – висок ниво: слободне форме, савремени материјали, или 

стари у осмишљеној улози да су новији од нових кроз увијек поновно доживљавање 

простора, не водећи рачуна да се то пошто-пото свакоме 

свиди. Хотел је са два нивоа, изграђен на ивици корита Мораче које је у 

оштром паду. Он прати тај терена спуштајући се једним нивоом, формирајући 

ниско и високо приземље, потом се каскадном терасом спушта још један 

ниво. 

У другом правцу објекат је наглашено издуженог облика – паралелно водотоку, 

оправдано подржавајући хоризонталу, са утиском комбинованог 

жустрог и релативно мирног течења са валовитим наборима, препричавајући 

Морачу на најбољи начин. Благом закривљеношћу затвара круг уклапања 

у амбијент – у сасвим довољној мјери. Али, овдје се ишло даље. По 

добро осмишљеном графикону, поређани су прво – релативно мали елементи 

на смјештајном дијелу, мали „за опкорачити“, „за дотаћи их горе руком“, 

који су мирноћом увертира – залетиште до изузетно снажних поставки 

на дијелу са кафаном, рестораном и рецепцијом, који сада обрнуто – 

они доминирају над човјеком – изнад њега окамењеним скоком. А све у 

објекту који читав чини скок у архитектури овог поднебља. 

Објекат је буквално свугдје – изнутра и споља – обложен каменом, поново 

са скоковитим прелазом (сада у обрадама) од кулиера до обложног облутка. 

Уопште, на свим објектима арх. Светлане Радевић, прелази, преломи 

и испади су у наглашено снажној и за обликовање искоришћеној форми. 

Арх. Светлана Радевић је доказ да кад треба повући снажно, не треба рећи 

„повући мушки“, јер је она 1967. повукла јаче од свих, код чињенице да 

је то на папиру још теже: подићи, и повући потез снажно. 

Богат вокабулар савремене архитектуре, природно, није ни овај објекат 

оставио без утицаја укомпонованим гласовима времена, претежно утица- 

122

јем јапанске архитектуре и Ле Корбизијеовог свођења масе. Али, од свих 

утицаја највише је утицао амбијент. 

Тешко је наћи негдје у свијету тако сјајну употребу облутка као обложног 

материјала, што је права свечаност за око. Сва архитектонска дјела доживљавају 

се, поред осталог, са позиције времена и општег достигнутог нивоа 

– са неким у тим елементима постављеним реперима и распонима, 

али, кад је, као овдје, ријеч о новој, неуобичајеној и још веома успјелој 

примјени материјала – репери не постоје, него се траже, са утиском затечености 

у дефинисању доживљаја. 

Облутак као материјал за облагање први пут је успјешно примијењен на 

оближњем, антологијске вриједности објекту Лабуд-плажи арх. Вукоте Тупе 

Вукотића; тамо се родио, а овдје проходао потпуно искоришћеним кораком. 

Морача као станиште облутка, и ова два њена вриједна објекта, 

као промотери заслужују да се ова облога назове „морачки слог“. 

С. Радевић, Хотел „Мојковац“, 1968–1974 

123

Хотел „Мојковац“ (1968 –1974.), Мојковац, такође је примјер добро уклопљеног 

објекта у окружење стрмих кровних равни (због сњежних падавина) 

и конфигурације планинског залеђа. Оплемењеним хитрим свођењем 

објекта у врх традицијом саврдака и искуством градње пирамида, дата је 

пресудна копча за преспајање са ближом и широм околином, које је урађено 

без опонашања. Објекат је замишљен као девет симетрично постављених 

плоча у форми једнакокраких троуглова неједнаких величина, на чијим 

су крацима равни двоводних кровова. 

Доминира централни дио на који се лијево и десно наслањају по четири 

еламента као у шпилу карата. Каскадним спуштањем као да тону, пружена 

је рука интимусу партера. А у разлици величина (као ис под качкете што 

очи провирују), постављен је низ прозорских отвора, који је у необичном 

правцу: по дијагонали, а не вертикали. Прозори су у измицању (без напуштања 

једних других), чиме је учињен снажан заокрет у односу на стереотип 

вертикалног низа – баналне рефлексије конструкције објекта. Посматрајући 

објекат из друга два правца, имамо пред собом једнако усмјерене 

равни двоводних кровова, које су као поређани каишеви, што је (са ути - 

ском из другог правца) активна смирујућа пауза у започетом такту мелодичних 

заокрета. 

124

Хотел „Златибор“ (1981.), Ужице, солитерског је типа са анексом у форми 

његовог проширеног ослонца. То се остварује пирамидалним свођењем 

проширеног приземља на карактеристичну основу соилитера, што је налик 

на крилца ракете спремне за лансирање. И управо, уз солитер се пење издвојени 

дио, који је неколико спратова нижи, као држач ракете свемирског 

брода, сијамски прилијепљен. Прозорски отвори, организовани су у обједињеним 

вертикалним низовима, који су попут канелура без икаквих испада, 

за утисак великих брзина летења. У стилу основног карактера архитектуре 

Светлане Радевић, и овдје импонује изразита снага у женским умјешним 

рукама. 

Лексикографски завод (1984 – 1989.), П+3, Подгорица, угаоно је рјешење – 

Његошевом улицом са једне и Улицом Немањина обала са друге стране. 

На том мјесту премошћују се три времена градње: период прије Другог 

свјетског рата (објекат у Његошевој улици), период са почетка педесетих 

година (објекти у Улици Немањина обала, које је поставио Вујадин Поповић, 

пионир црногорске архитектуре) и садашње вријеме, које је са овим 

објектом потпуно и на прави начин присутно. Увијек је интересантно како 

ријешити захтјеве које поставља локација на углу, који су сами по себи 

комплексни, поготову кад је објекат овако са додатном обавезом: да носити 

свој терет и терет сусједа. 

Аутор се није бавио дилемама – помирљиве средине са асоцијативним 

елементима једне и друге стране и верзије преузимања карактера с једног 

краја, транспонујући га прерађено у погодан облик на другом крају. Примијењен 

је ефекат осмишљене паузе, попут паспартуа између слике и 

оквира, који нема амбиција према сусједима, али има према себи. Сасвим 

је природно да је архитекта са овако великим дометима истовремено и добар 

ентеријериста. Светлана Радевић била је предсједник Удружења примијењених 

умјетника Црне Горе. 

На ентеријерима су материјали финије обраде, са елементима индустријског 

дизајна, који најчешће не могу да се примијене и напољу, због атмосферских 

падавина. Хотел „Подгорица“, риједак је случај који у знатном дијелу 

одудара од тога, јер је камен облутак, као зидна облога, употријебљен 

доследно свугдје – и у ентеријеру, што чини посебну драж. Драж је у 

утиску природног настајања, које не прави разлику између спољњег и унутрашњег. 

Ентеријер Кафића „Студио 5“ (1989.) сасвим је други случај. Како 

је Хотелом „Подгорица“ направљена ода камену облутку, тако је Кафићем 

направљена ода огледалу као материјалу. Скоро комплетан Кафић – пулт 

и зидови (изузимајући површина које композиција захтијева) су у огледалу 

– у комбинацији већих и мањих, дијагонално, управно и паралелно према 

ивицама постављеним фугама. Њихов одсјај допуњују поникловани елементи, 

међу којима су и лустери. 

125

Аутор је пошао од осмишљене дематеријализације простора, 

игром стварних и лажних дистанци, гдје симетралне равни (равни огледала) 

пресријећу поглед плетивом различитих подјела и детаља. 

Спомен-комплекс, Барутана, Лексикографски завод, 

Подгорица, 1980 Подгорица, 198–89 

Споменичком архитектуром, поготову Спомен-комплексом (1980.) 

на Барутани, Подгорица, Светлана Радевић по тематици заокружује свој 

опус просторне умјетности. Овај меморијал посвећен је свим палим у 

ослободилачким ратовима почев од Првог балканског до Другог свјетског 

рата, што је симболизовано појединим организованим цјелинама. 

С. Радевић, Љ. Радевић, Пословни центар „Кришевац“, Подгорица, 1991 

126

Разуђеном доминантом и групацијама обличастих вертикално постављених, 

различите величине елемената, симболизују се, с једне стране 

високо достигнуте, а с друге – сасјечене висине: достигнуте у смисаоном, 

а сасјечене у животном. 

У тренутку кад је Светлана Радевић дипломирала на архитектури, 

апсолвирала је не Историји умјетности, студирајући оба факултета истовремено. 

Тиме је, уз богату пројектантску праксу, била упућена на теорију 

и публицистику у архитектури, чиме се бавила. 

Значајнија дјела: Хотел „Подгорица“, Подгорица(1967); Стамбено-пословна 

зграда (1969.), Мојковац, Аутобуска станица (1968.), Подгорица, 

Стамбено-пословна зграда (1968.), Петровац, Спомен-обиљежје (1972.) 

у Дуванском комбинату, Подгорица, Хотел „Мојковац“, Мојковац (1968 - 

74); Парк „Златица“ (1974.),Спомен -комплекс на Барутани, Подгорица(1980);Хотел 

„Златибор“, Ужице (1981); Дјечји вртић (1988.), Цетиње, 

Ентеријер Кафића „Студио 5“, Подгорица (1989); Лексикографски завод, 

Подгорица (1984 -89); Пословни центар „Кришевац“, подгорица (1991.С. 

Радевиц, Љ. Радевић), Архитектонско-урбанистичко рјешење источног 

дијела Блока „Крушевац 2“(2000.), Подгорица, идејне пројекте једног броја 

објеката центра насеља Јаз, Будва, у склопу пројекта „Јужни Јадран“, 

Програма за развој УН, објекте у Москви. 





127

25. 




Ресулбеговић Селима: 

Вила Никци, Улцињ (1989) 

Вила Никци, Улцињ (1989) је необичан и велики искорак у архитектури 

на простору Улциња. Као да су се валови успели на објекат и ту за 

трајно оставили пјену, која доминира контуром у преспајању са небеским 

плаветнилом. 

Дјело му је заступљено у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008. А. 

Маркуша у издању Архитектонског форума, Подгорица, са рецензентом 

др арх. Зораном Маневићем. Он је заступљен и у Лексикону неимара, 

2008, за простор Србије и Црне Горе, у издању Грађевинске 


Према изложеном, његово дјело доживјело је у струци верификацију, 

са протока времена, као довољно за прихватање заштите. 

РЕСУЛБЕГОВИЋ Селим 

(1952 – Улцињ) 

Студирао у Сарајеву (1970 –77). Запослен у СИЗ за стамбене и комуналне послове 

Улцињ (1977–78), Скупштини општине Улцињ (1978–79), Радној организацији за обнову 

и изградњу општине Улцињ (1979 –88), сопственом биро Ваш дом, Улцињ 

(1988–92), Архитектонском студију Giuseppe Cirillo, Напуљ (1992 –99), сопственом 

бироу Ital Desind Д.О.О, Улцињ (1999 гдје је и сада ради). 

128

Пратећи најновија догађања у архитектури, радећи и у иностранству, Ресулбеговић 

не заборавља традиционалну архитектуру, поготову потребе 

уклапања у приобални појас. Избор изражајних форми зависи од карактеристика 

окружења и програмских захтјева, гдје користи сваку могућност, из 

чега произилазе различите форме, без унапријед зацртаних праваца. Распон 

прилаза је велик почев од чистих форми у ортогоналној шеми, примијењених 

на друштвеним објектима до слободних на Вили Никци, Улцињ 

(1989), гдје се приближава скулптури. Доста је пројектовао са коауторима, 

као што је пројекат Џамијског комплекса у Бару (2000, гдје је градња у току), 

којег је израдио са Фуадом Маврићем. Поред доминанти које чине два 

минарета са стилизованим завршецима ту је у секундарној архитектури 

искоришћено у прилагођеној форми насљеђе исламске архитектурете, понајвише 

посредством специфичних отвора и орнаментике у ортогоналној 

поставци. Али ништа није омело да мјесто нађе и личан израз у слободнијим 

формама које нијесу ортогоналне, у циљу да старо и ново сложно опстану. 

129

130

С. Ресулбеговић, Вила Никци, Улцињ, 1989 

Значајнија дјела: Основна школа Маршал Тито, Улцињ (1980), Згра да 

правосудних органа, Улцињ (1985),Вила Никци, Улцињ (1989); Ре сторан 

Баракуда (1999), Ресторан Калампер, Добре Воде (2000), Вила Омерагића, 

Бар (2004), Вила Irishkin, Улцињ (2004) 





131

26. 




Тројановић Мијата: 

Мост на Тари (1938-40) 

Мост на Тари, кад је изведен, као вијест својом прелијепом силуетом и карактеристикама 

обишао је свијет, чија љепота ни данас не блиједи. Уз то неизмијењено 

добро служи, код неупоредиво већег транзита. Аутор је осјетио 

потребу да се у тој нетакнутој природи размахне рукама и да линијом, коју 

врхови прсти, пружени према кањону, испишу, повуче линију моста – слободно, 

као да су обале само свједоци, а не услов да се по најкраћем распону 

преспоје. Мост креће са једне обале благим заокретом као да ће да избјегне 

другу обалу. Такво уклапање путних праваца, као да се гради за „формулу 

1“, могла је да правда само формула доброг инжињера, какав је био Мијат 

Тројановић, чувени професор Универзитета у Београду. Без његовог дјела не 

може се писати права историја архитектуре Црне Горе. Дјело му је заступљено 

у најужем избору од 10 аутора са простора Црне Горе у књизи ,,Идентитет 

архитектуре и људи“, 2001, у издању „Стручне књиге“, Београд и ИТП Унирекса, 

Подгорица, аутора Андрије Маркуша, са рецензентима академиком Војиславом 

Кораћем, др арх. Зораном Маневићем и академиком Слободаном 

Калезићем. Заступљено је и у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008. А. Маркуша 

у издању Архитектонског форума, Подгорица, са рецензентом др арх. Зораном 

Маневићем. Заступљен и у Лексикону неимара, 2008, за простор Србије 

и Црне Горе, у издању Грађевинске књиге, Београд. 


то јест издржало је суд великог протока времена, као довољно за 

прихватање заштите. 

ТРОЈАНОВИЋ Мијат 

(1902, Београд – 1984, Београд) 

132

Студирао у Београду на Техничком факултету, Грађевински одсјек (дипл. 1925). Усавршавао 

се на „Technische Hohschule“ у Бечу (шест мје сеци) и на „Ecole Nationale 

des Ponts et Chaussees“ у Паризу (10 мјесеци). Запослен у „Grands Travaux de Marseille“ 

у Паризу (1926 – 1928), Техничком бироу градилишта „Земунског моста“ (1930 – 

1935), у сопственом бироу (од 1935 до почетка Другог свјетског рата). Послије заробљеништва 

(1941 – 1945) ангажован на пословима Министарства грађевина и 

Министарства саобраћаја, да би каријеру наставио као професор Грађевинског факултета 

у Београду (1947 – 1973). Почасни доктор наука Универзитета у Београду. 

Добитник Ордена рада са црвеном заставом и Ордена заслуга за народ са златном 

звијездом. 

Његовим најбољим дјелом Мостом на Тари (1938 – 40) врхунски је опјевана 

– упјесмљена Тара. Мост је својеврсна друга ријека у истом кориту – 

транспонована да скоковито лети са једним великим (од 116 м) и четири 

мала вала (лука), којима, као и Тара, рефлектује природан осјећај за терен 

по којем тече. То је надреално које врхуни у реално – ријека изнад ријеке 

са обрнуто (симетрично) постављеним садржајима. Са доње стране према 

терену су јој својеврсни валови, а горе је равна, како, можда, и теку Божје 

ријеке. То је организам који није рођен сијамски, али је поистовјећен пристао 

тако да живи са Таром. То је витка мост-ријека која је дошла из руке 

пројектанта Мијата Тројановића, и у благом луку ухватила правац да тече 

Таром, величанствено се интегришући с кањоном. Његови студенти на 

Грађевинскјом факултету у Београду једнако су учили из уџбеника које им 

је написао о бетонским мостовима и мостовима од преднапрегнутог бетона 

и гледајући „живи мост“ на Тари, који је у недирнуту природу тихо ушао 

најављујући ново вријеме и нове потребе у саобраћају. У ишчитавању 

страница које су овим мостом исписане, примјећујемо како је Мијат издигао 

Тару без подизања бране којом неки садашњи одрођени градитељи 

мисле да је убију. Мост је више но дио амбијента, тиме што је, посматрано 

са површине ријеке, пропињањем у недоглед направљен помирљив прелаз 

од терена к небу – као одбјегли зов уз ехо са те стране. 

То је грађевина која се споља види изнутра, која се прозирношћу мијеша 

са облацима. Овим мостом надограђени су и теорија, и пјеснички исказ, 

који се уобичајено опробавају на мостовима. Отеловљеном маштом која је 

овдје на дохват руке, многи ће видјети шта су још заборавили да кажу о 

мостовима. Растајући се од моста нама се сплетом његових карактера, успут 

и даље отварају додатне слике, којим се више види но што отворене 

очи могу одмах да приме. Мост је изграђен на надморској висини од 806 

до 811 м, дужине 370 м, ширине 7 м, са коловозном на 150 м изнад средњег 

водостаја ријеке. Мијат Тројановић је своје искуство у науци и пракси 

једнако зналачки преносио на слушаоце предавања као путоказ по свим 

сегментима градње мостова, којима се навише бавио. Претежно побједама 

на међународним конкурсима изборио се за њихову изградњу. Мост на 

Тари, такође изграђен послије побједе на конкурсу, служио је као путоказ 

мултидисциплинарног прилаза. Једнаким значајем интегрисао је пројекто- 

133

вање конструикције, технику грађења, рационалност, трајност и сигурност, 

са естетиком као неизоставном пратиљом. А све укорак са посљедњим 

достигнућима у овој области. Резултати провјера које се данас врше под 

новим условима саобраћаја и оптерећења, са толиким, до 1940. гледањем 

унапријед, задивљују. Мост је прилика, која не би требало само да се 

заврши мостом, но и нечим од свих нас, које као свој дио никад не заборављамо, 

што је Мијат знао и остварио у савршеном и узбудљивом односу 

сигурности, смјелости и естетике, због чега је био изузетно цијењен у свијету 

у реду конструктора. 

134

Значајнија дјела: Мост на тари (1938 -40); Мост од преднапрегнутог 

бетона изведен на ријеци Еуфрат, Ирак (1962 –67), на путу Багдат– 

Дамаск–Бејрут, послије побједе на међународном конкурсу тима Тројановић–Даријевић–Гојковић; 

Мост на ријеци Усора од 87,9м (1939); Уч е- 

ствује у рјешавању проблематике санације Старог моста на Неретви, 

Мостар (1960–70). Поред више армирано-бетонских мостова средњег и 

великог распона које је пројектовао свих система (гредни, лучни), пр о- 

јектује и друге врсте консктрукција, као што су зграда Државне штампарије, 

Београд, армирано-бетонски резервоари и тако даље. Посебно 

признање добија за увођење и испитивање армирано-бетонских прагова 

жељезничке поруге разорених послије Другог свјетског рата. 

Библ.: Књиге Бетонски Мостови I (1960); Бетонски мостови II (1964), 

која је цјелина са претходном, Мостови од армираног и преднапрегнутог 

бетона до 1960 (бетонски мостови у свијету од 1870 до 1960), 

штампана 1968; Савремени мостови од армираног и преднапрегнутог 

бетона, као наставак треће са најзначајнијим бетонским мостовима у 

свијету од 1960 до 1968, у част стогодишњице њиховог постојања, 

штампана 1974. Објавио је више од 25 научних радова и учествовао на 

бројним домаћим и страним конгресима и симпозијумима 





135

27. 




Шћепановић Илије: 

Зграда дневног листа „Побједа“, Подгорица (1974) 

Зграда РЗУП-а , Подгорица (1969) 

Хотел „Зета“, Даниловград (1975) 

До његове појаве, ни послије , Црна Гора није имала таквог архитекту 

опсједнутог крајње рационалном градњом, из које, логиком правог 

избора, као истина, долази награда у формама топло примљеним 

својом логиком. 


Горе. Дјело му је заступљено у најужи избор од 10 аутора са простора 


„Стручне књиге“, Београд и ИТП Унирекса, Подгорица, аутора 





др арх. Зораном Маневићем. Заступљен и у Лексикону неимара, 2008, 

за простор Србије и Црне Горе, у издању Грађевинске књиге, Београд. 




ШЋЕПАНОВИЋ Илија 

(1931,, Загарач, Даниловград – 1993, Београд) 

136

Студирао у Загребу (дипл. 1959). Запослен у Електропривреди Црне Горе (до 1964), 

републичком заводу за урб. и пројектовање, Подгорица (1964 –66), Бенгази, Либија 

(1966–68), слободан умјетник (1968–82), Секретаријату за урбанизам Општине Подгорица 

(1982 до смрти). 

Шћепановић је незаобилазно име архитектуре Црне Горе друге половине 

XX вијека. Имао је широку ликовну културу, бавио се истовремено архитектуром, 

сликарством и вајарством. За своја спомен-обиљежја, за скулптуре 

и рељефе на њима није, како су други чинили, то препуштао скулпторима, 

нити је некоме правио скице, но је својим рукама мијесио глину, вајао 

и изливао гипсане одливке. 

Његова архитектура је заснована на провјереним принципима старих градитеља, 

који омогућавају да архитектура опстане кроз сва времена која 

слиједе – помирљиво, као рационална, логична и присна – архитектура по 

мјери човјека. Сасвим је сигурно да ће се она памтити на простору Црне 

Горе као најдоследнији репрезент оваквог прилаза у времену пуном свакојаких 

искушења. Аутор је одолио помодарству као непромишљеном покушају 

да се праве брзи помаци засновани на претјераном негирању дотадашњег. 

Знао је да се ништа не може урадити негирањем уходаног односа човјека 

и простора, нарушавањем сврсисходности – неприродним покушајима 

премошћавања архитектуре и скулптуре, то јест знатним запостављањем 

функције и рационалности. 

Грубих нарушавања, нажалост, на овим просторима било је много да се 

тежиште помјери ка ирационалном, да бројни неталенти и рутинери створе 

себи привид шансе: да ће пројектујући што компликованије и невиђеније 

објекте, скупе и нефункционалне, егзибиционостички изаћи и опстати на 

позорници. У оваквим градитељским вибрацијама, Шћепановић је пројектовао 

другачије – мисвандеројски, пречишћеном и изученом функцијом, 

конструкцијом и естетиком. 

Ништа сувишно на његовом објекту није могло да опстане – што „краси“ а 

не значи, што своје мјесто у простору још нечим није изборило. Ту се истиче 

зграда Побједе, Подгорица (1974), гдје је, као код многих објеката, 

употријебио принцип да габарит објекта буде што приближнији квадрату, 

чиме се за ортогонални систем постиже максимална рационалност остварујући 

велику дубину објекта. Смањена изложеност, са најмање спољњих 

површина, нарочито је повољно за подручје претјераних врућина какво је 

ово, чему се не посвећује довољна пажња. 

137

И. Шћепановић, Зграда дневног листа „Побједа“, Подгорица, 1974 

Шћепановић, Зграда Републичког завода за урбанизам и пројектовање, 

Подгорица, 1969 

138

И. Шћепановић, Хотел „Зета“, Даниловград, 1975 

Објекат је у три нивоа: сутерен, приземље и спрат. Потпуна искоришћеност 

основе је до спрата кад се у средишном простору формира свјетларник. 

Објекат посједује префињен однос зидних маса, прозорских отвора и 

архитектонских детаља. Интерпретација се мијења из нивоа у ниво. На 

спрату преовладавају зидне масе искључивањем једног броја прозора и 

груписањем преосталих у паровима око удвојених стубова. У приземљу је 

беспрекоран низ квадратног облика прозора као својеврсни постамент – 

увод у саопштење, најава снажних промјена изнад. Једноставним облицима 

и поступцима насталим из дубине објекта казати толико, много је наспрам 

често „направљених па поправљених“ објеката, свакојаким фереџама 

прекривеним. Побједник је великог конкурсног надметања за зграду 

Техничког факултета , Подгорица (1962), која није изведена. 

139

Спомен-обиљежје урачунато и рељеф , 

Матагужи, Подгорица, 1977 

Остала значајнија дјела: Стамбена зграда у Ул. Новака Милошева, 

Подгорица (1961); Објекти у Либији (1966–68); Зграда Републичког завода 

за урб. и пројектовање, Подгорица (1969), које је побједа на конкурсу; 

Зграда Основног суда, Даниловград ( 1963); Биста Марка Радевића, Подгорица 

(1970); Споменик борцима ослободилачких ратова, Брскут (1971); 

Биста споменика Мирку Вешовићу, Подгорица (1974); Зграда „Побједе“, 

Подгорица (1974); Дом здравља, Доњи Загарач, Даниловград (1975); Хотел 

„Зета“, Даниловград (1975); Рељеф Спасић и Машера, Дом студената, 

Котор (1976); Би ста споменика Милуну Божовићу, Подгорица 

(1977);Спомен-обиљежје урачунато и рељеф , Матагужи, Подгорица 

(1977); Завод за суптропске културе, Бар (1980, побједа на конкурсу, није 

изведен). 





140

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у 

Подгорици, гдје и сада живи. 

www.andrijamarkus.com 

andrijamarkus@t-com.me 

До 2017. године објавио је сљедеће књиге, које су на сајту: 

www.andrijamarkus.com 

ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми; 

ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ ЗЕМАЉА, 1991 – хумористичко-сатирични 

коментари; 

ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема; 

ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема; 

ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996 – поема; 

ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу нама/, 1997 – збирка пјесама; 

МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 – хумористичко-сатирични коментари; 

ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема; 

ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема; 

ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001– есеји о архитектури; 

АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми; 

ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема; 

КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури; 

АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008; 

50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји о архитектури; 

ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I, 2010; 

ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– збирка пјесама; 

ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША 

ЕНГЛЕСКИЊА, 2013-14 – поема; 

СВЕТИЊЕ, 2014 – есеји; 

БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – збирка пјесама; 

ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема; 

ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема; 

НЕКАД ЖЕНЕ, А ТЕК ЉУДИ, 2014 – афоризми; 

О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2013 – 2014. електронски, а 2015. штампано; 

ГРАНИЦА ДОЗВОЉЕНЕ СЛИЧНОСТИ, 2016 – пјесме, есеји, архитектура, перформанс; 

ВЛАДИМИРОВ МИЛЕНИЈУМСКИ ВИЈЕК, 2016 – пјесме, есеји; 

НА ГОЛГОТИ ИСПОД ГОЛГОТЕ, 2016, пјесме и есеј; 

ПУШКИН, 2016 – поема; 

КАНА / Светлана Радевић, 2016. прво изд. 2017. друго изд – есеји о архитектури; 

ВУЈАДИН. Прах симбола, 2017 – есеји о архитектури; 

ПУШКИНОВ РОЂЕНДАН, 2017– поема; 

СВЈЕДОЧЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ, 2017 – есеји; 

ОБИЉЕЖЈА, 2017 – есеји; 

ОТОМАНСКО ГРАЂЕЊЕ И УТИЦАЈИ, 2017 – есеји; 

141

СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ НОВОМУЧЕНИКА 

МОМИШИЋКИХ“ (књига – сијамкиња од књига „Камен 

к небу заплакао“ Андрије Маркуша и „Душе Христовидне“ Слободана М. Чуровића 

Аписа), 2017 – поеме; 

МЕЂАШИ, 2017 – збирка пјесама; 

Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ ЗНАТЕ ШТО ЧИНИТЕ, 

2011, зборник пјесама и РАДЕНКОВ ХАЈДУК МИЛУНКА САВИЋ (2013 -14, 

електронски) 2016. штампано – зборник пјесама. 

142

САДРЖАЈ 

Писмо Управи за заштиту културних добара..................................................5 

Прилог уз писмо – 48 архитектонских дјела...................................................6 

Писмо А. Маркушу Владе ЦГ – Бироа за комуникације са грађанима 

поводом његове иницијативе за заштиту добара културе XX вијека..........13 

Писмо Управе за заштиту културних добара Министарству културе 

и А. Маркушу поводом иницијативе о заштити.............................................14 

Бојовић Милетa...............................................................................................15 

Вукајловић Слободан......................................................................................20 

Вукотић–Тупa Вукотa.......................................................................................25 

Вукотић Милорад.............................................................................................30 

Вукотић Перишa..............................................................................................34 

Вукчевић Глигоријe..........................................................................................39 

Грузинов Јуре..................................................................................................42 

Дмитровић Предраг.........................................................................................45 

Здравковић Радмилo.......................................................................................50 

Зековић Радосав.............................................................................................54 

Јањић Живкo....................................................................................................59 

143

Кнежевић Василијe..........................................................................................63 

Мијовић Батрић................................................................................... ............68 

Милошевић Данилo и Радмила......................................................................72 

Милошевић–Јовицa Јован..............................................................................78 

Мињевић Ђорђијe............................................................................................82 

Мирковић Бајо..................................................................................................87 

Пламенац Владислав......................................................................................91 

Полексић Бранислав.......................................................................................95 

Поповић Велиша.............................................................................................98 

Поповић Вујадин............................................................................................103 

Поповић Милан..............................................................................................109 

Поповић Павле..............................................................................................114 

Радевић–Кана Светлана..............................................................................119 

Ресулбеговић Селим....................................................................................128 

Тројановић Мијат...........................................................................................132 

Шћепановић Илија.........................................................................................136 

Биљешка о аутору.........................................................................................141 

144

145

Kaталогизација у публикацији 

Национална библиотека Црне 

Горе, Цетиње 

ISBN 978-9940-695-16-3 

COBISS.CG-ID 34572304. 

146

48 ARHITEKTONSKIH DJELA ZA POSEBNU ZAŠTITU, 2017, Andrija Markuš

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?