Uspomene iz Oratorija - novo izdanje

Naslov izvornika:
Gio van ni Bos co: Me mo rie del l’O ra to rio
di San Fran ces co di Sa les dal 1815 al 1855
Nakladnik i copyright za hrvatsko izdanje:
© 2018 by SALESIANA d.o.o.
Omiška 8, Zagreb
salesiana@salesiana.hr
www.salesiana.hr
Za nakladnika: Mihovil Kurkut
Prijevod: Rudi Paloš
Lektura: Vjeročka Ban
Grafičko oblikovanje korica: Marin Škarica
Grafička priprema: Salesiana d.o.o.
Tisak: Denona« d.o.o., Zagreb
ISBN 978-953-205-166-7

IVAN BOSCO
Uspomene
iz Oratorija
svetog Franje Saleškoga
od 1815. do 1855.
Salesiana Zagreb, 2018.

PREDGOVOR
Knjižicu koju držiš u ruci napisao je svetac Katoličke
Crkve, otac velike duhovne obitelji, jedan od onih velikana
koji imaju važno mjesto ne samo u crkvenoj nego
i općoj povijesti. Sveti Ivan Bosco (1815. – 1888.) utemeljitelj
je redovničkih družbi, otac siromaha, odgojitelj,
čudotvorac, vizionar i neumorni organizator.
Uspomene iz Oratorija svetog Franje Saleškoga od 1815.
do 1855., kako glasi puni naslov ovog spisa, autorovo su
čitanje povijesti Oratorija, najdražeg i najvažnijeg djela
koje je ustanovio torinski svetac. Tekst je napisan, kako
sâm autor kaže, »po zapovijedi koju on nije mogao
odbiti«, naime papa Pio IX. nastojao je stalno da don
Bosco ostavi zapisan osvrt na početke svoga djelovanja.
Zasigurno je papa, kao i sâm don Bosco, bio svjestan da
sâm Bog djeluje u životu siromašnoga torinskog svećenika.
Stoga će Ivan Bosco cijelim spisom izraziti vlastito
uvjerenje da je oratorij ustanova koju je sâm Gospodin
želio za spasenje mladeži.
Autor je ovo djelo pisao između 1873. do 1875., u
trenutku kad se borio za priznanje i neovisnost vlastite
družbe i kad je shvatio da treba formirati i animirati
mladu redovničku zajednicu u nastajanju. Zanimljivo je
da je don Bosco ovaj tekst namijenio isključivo svojim
5

sinovima uz zabranu ikakvog objavljivanja za vrijeme
svog života i nakon vlastite smrti. Tu zabranu salezijanci
će prekršiti 1946. godine i tako ovaj biser darovati
cijelom svijetu. Proučavatelji salezijanske povijesti s
pravom napominju da se ovdje radi o najosobnijem
i najiskrenijem don Boscovu djelu. Kroza nj možemo
upoznati um, srce i dušu neumornog apostola mladih
koji je vjerovao da svaki njegov korak, pa i najveće kušnje,
rane i poteškoće nisu bili drugo nego put kojim ga
je Providnost vodila.
Uspomene prvenstveno nisu ni povijesno niti autobiografsko
štivo nego se više radi, kako kaže don Pietro
Braido, o »pedagoškoj raspravi« usmjerenoj onima koji
će njegovo djelo nastaviti. Don Boscu, kao i u prijašnjim
izdavačkim pothvatima, važnija je poruka nego sama
povijest, on je prije svega bio vrstan pripovjedač koji je
na srcu imao uvijek i samo spas dušâ. Stoga su Uspomene
prvenstveno teološka i pedagoška povijest oratorija.
Ovo djelo najpotpunije govori o preventivnom sustavu,
salezijanskoj duhovnosti i radu s mladima. U skladu s
time svaki put kad Ivan Bosco govori o sebi, nakana mu
je posvjedočiti što je Gospodin u njegovu životu činio.
On je zapravo svjedok i evangelizator mladih jer bez
ikakve zadrške i dvojbe svjedoči milost i blagoslov koji
su ga je cijeloga života pratili.
Nema boljega i preciznijeg teksta za upoznavanje srca
jednog Božjeg miljenika, koji svaki korak u životu čini iz
ljubavi prema mladima, poglavito najsiromašnijima, s
jedinom željom da ih vidi sretne sada i u vječnosti. Neumorni
borac za njihovu vremenitost i vječnost pravi je
primjer za nas roditelje i odgojitelje današnjega doba.
Čitajući ove stranice, nemoj se zadržavati na šturim
činjenicama, čudesnim događajima i lijepim pričama,
nego razmatraj i ti koliko Gospodin kroz nas malene i
6

krhke ljude umije raditi čuda. Don Bosco i salezijansko
djelo pravi su primjer kako Providnost u trenutku kad
se milost i naša sloboda sastanu može i »brda premještati«.
Crkvena povijest je prepuna takvih primjera, a mi
vjerujemo da Bog ni danas među nama nije zašutio.
Ovo džepno izdanje donosimo bez velikog uvoda i
kritičkog aparata kako bi tekst bio jednostavniji i pristupačniji
široj publici. Ukoliko te zanima povijest ovog
spisa i kritički osvrt, potičem te svakako da pročitaš naše
prošireno izdanje.
Nadamo se da će ova knjižica pomoći i u tvome hodu
i poslanju!
Urednik
7

USPOMENE
IZ ORATORIJA
1815. – 1835. 1
Us po me ne iz Ora to ri ja od 1815. do 1825.
is ključivo za čla no ve sa le zi jan ce

Us PO mE ne za Ora tO Rij
i Sa lE zi jan sku družbu
Više su me pu ta po ti ca li da za pišem us po me ne u vezi
s Ora to ri jem sv. Fra nje Sa leško ga, i prem da mi je bi lo
teško op ri je ti se au to ri te tu ono ga tko mi je to sav je tovao,
ipak se ni sam ni ka da mo gao od lučiti da se po seb no
prih va tim to ga pos la, po go to vo sto ga što je to značilo
da tre bam prečesto go vo ri ti o sebi sa mo me. 2 Sa da se
to me prid ružio na log oso be naj višeg au to ri te ta ko ji ne
do pušta odu gov lačenje 3 te se sto ga prih vaćam iz la ga nja
onih pov jer lji vih po je di nos ti ko je mo gu os vi jet li ti po vijest
Ora to ri ja ili ko ris ti ti toj us ta no vi ko ju je božan ska
pro vid nost pov je ri la Družbi sv. Fra nje Sa leško ga. Pri je
sve ga, mo ram nag la si ti da pišem za svo je pred ra ge sinove
sa le zi jan ce, ali zab ra nju jem da se to ob ja vi bi lo pri je bi lo
pos li je mo je smr ti. 4
Čemu bi dak le mo gao pos lužiti ovaj spis? Služit će
kao pou ka za nad vla davanje bu dućih po teškoća, uz pomoć
prim je ra iz prošlos ti; pos lužit će i za to da se ob zna ni
ka ko je sâm Bog uvi jek bio naš vo dič; pos lužit će mo jim
si no vi ma da se za ba ve čita jući o do gađaji ma u ko ji ma
je sud je lo vao nji hov otac, a čitat će ih tim ra di je ka da,
na kon što me Bog po zo ve da po ložim račune o svom
dje lo va nju, više ne bu dem među nji ma.
11

Do go di li se da doživ lja je iz ložim možda pre više samo
za do volj no ili hva li sa vo, op ros ti te mi. Ri ječ je o ocu
ko je mu je dra go o svom živo tu go vo ri ti svo jim dra gim
si no vi ma, ko ji ma je ta kođer dra go doz na ti ma le životne
zgo de ono ga ko ji ih je to li ko lju bio te je i u ma lim i
u ve li kim stva ri ma uvi jek nas to jao dje lo va ti na nji ho vu
du hov nu i ma te ri jal nu ko rist.
Ove us po me ne iz lažem po di je lje ne u raz dob lja od
de set go di na, jer se u sva kom tak vom raz dob lju do godio
spo me na vri je dan i značajan po mak u raz vo ju naše
us ta no ve.
Ka da vi, sin ci mo ji, bu de te čita li ove us po me ne nakon
mo je smr ti, sje ti te se da ste ima li oca ko ji vam je bio
pri vržen; oca ko ji je pri je ne go li će na pus ti ti ovaj svi jet
os ta vio ove us po me ne kao za log očinske nak lo nos ti. S
ti me na umu, mo li te Bo ga za vječni po koj mo je duše.
DE set GO Di na djE tinj stva – Očeva smrt –
Obi telj ska nei mašti na – Maj ka UDO Vi ca
Rodio sam se 1815. go di ne 5 , na dan pos većen Ma ri ji
Uz ne se noj na ne bo, u Mo rial du, za seo ku Cas tel nuo va
d’As ti. 6 Mo ja maj ka je Mar ga re ta Oc chie na iz Cap rig li ja 7 ,
a ime mog oca je Fra njo. 8 Bi ja hu oni se lja ci, ko ji su ra dom
i šted ljivošću pošte no stje ca li za život. Moj je dob ri otac
go to vo je di no svo jim zno jem iz državao mo ju se dam de seto
go dišnju ba ku 9 , ko ju su mučile raz ne sta račke bo les ti,
za tim tro je dje ce – od ko jih je naj sta ri ji bio An tun, sin
iz nje go va pr vo ga bra ka 10 , dru gi Jo sip 11 i naj mlađi Ivan,
a to sam ja 12 , te još dvo ji cu polj skih rad ni ka.
Ni sam još na vršio ni dvi je go di ne kad nas je mi losrdni
Bog po go dio teškom nes rećom. Um ro mi je vo ljeni
otac. Bio je pun sna ge i u naj bo ljoj život noj do bi, te
oso bi to brižan za kršćan ski od goj svo je dje ce. Jed no ga
12

je da na, vra tivši se kući s pos la, sav u zno ju neop rez no
sišao u hlad ni pod rum. Uvečer se po ja vi la vi so ka og njica
i is pre ki da no di sa nje, pred zna ci teške bo les ti. Sva ka
je po moć bi la uza lud na, i za ne ko li ko je da na bio na
sam r ti. Opskr bljen sve tim sak ra men ti ma, pre po ručio
je maj ci da se uz da u Bo ga i um ro u muževnoj do bi od
34 go di ne, 12. svib nja 1817.
Ne znam ka ko sam se ja po našao u toj tužnoj pri go di.
Sjećam se sa mo, i to je pr vo čega se u živo tu sjećam, da
sam dok su svi iz la zili iz po koj ni ko ve so be, ja sva ka ko
htio on dje os ta ti. – »Dođi, Iva ne, dođi sa mnom«, ponav
lja la je mo ja uc vi lje na maj ka. – »Ako ne ide ta ta, ne
želim ni ja«, od go vo rih. – »Jad ni si ne«, od go vo ri la je
maj ka, »dođi sa mnom, ti više ne maš oca.« – Re kavši to,
briz nu la je u plač, uze la me za ru ku i iz ve la iz so be. Ja
sam pla kao jer je ona pla ka la. U toj do bi sva ka ko ni sam
mo gao shva ti ti ko li ko je gu bi tak oca ve li ka nes reća.
Taj je do gađaj do nio ne vo lje čita voj obi te lji. Va lja lo je
iz država ti pe te ro lju di. Lje ti na, naše je di no bla go, te je
go di ne pro pa la zbog stra ho vi te suše. Ci je na hra ne vr tog
la vo je po ras la. Žito se plaćalo do 25 fra na ka po emi ni 13 ,
a ku ku ruz ili si rak 16 fra na ka. Lju di ko ji su živ je li u to
do ba uv je ra va ju me da su pros ja ci mo li li ba rem ma lo
me kinja ka ko bi ih sku ha li za je lo za jed no sa sla nut kom
ili gra hom. Po li va da ma su na la zi li mr tva ce s us ti ma punim
tra ve ko jom su po kušava li utažiti sil nu glad.
Maj ka mi je više pu ta pri po vi je da la ka ko je hra ni la
obi telj sve dok je bi lo hra ne. Za tim je da la nešto nov ca
sus je du Ber nar du Ca va lu da pođe u pot ra gu za hra nom.
Taj je pri ja telj obišao raz ne tržni ce, ali ni je mo gao ništa
na ba vi ti, čak ni po vi so koj ci je ni. Na kon dva da na vratio
se pred večer, a mi smo ga želj no iščeki va li. Na vi jest
da sa so bom ne no si ništa osim nov ca sve nas je obu zela
stra va. Bu dući da to ga da na go to vo ništa nis mo je li,
13

o ja li smo se teških pos lje di ca gla di te noći. Maj ka je
od važno obišla sus je de ne bi li po su di la nešto hra ne, ali
ni je našla ni ko ga tko bi joj mo gao po moći. – »Moj mi
je muž«, rek la je, »umi rući pre po ručio da se uz dam u
Bo ga. Dođite, dak le, klek ni mo i mo li mo.« Na kon krat ke
mo lit ve us ta la je i rek la: »U kraj njim slučaje vi ma va lja
upot ri je bi ti kraj nja sred stva.« Za tim je pošla u sta ju te
je uz po moć već spo me nu to ga Ca vala zak la la te le i ta ko
je, na br zi nu sku havši je dan dio, utažila glad iz ne mog le
obi te lji. Slje dećih je da na po sku poj ci je ni ku po va la žito
ko je se do bav lja lo iz da le kih ze ma lja.
Svat ko može za mis li ti ko li ko je mo ra la tr pje ti i mučiti
se mo ja maj ka te strašne go di ne. Ipak smo neu mor nim
ra dom i stal nom šted njom i u naj ma njim sit ni ca ma te
uz po ne ku uis ti nu pro vi do nos nu po moć us pje li preb rodi
ti kri zu. O to me mi je maj ka često pričala, a pot vr di li
su mi to i rođaci i pri ja te lji.
Na kon što je prošla ta strašna nes tašica, a kućna se
si tua ci ja po boljšala, mo joj je maj ci po nuđena vr lo povolj
na uda ja, 14 ali je ona od mah od go vo ri la: »Bog mi
je dao jed no ga muža i Bog mi ga je uzeo. S nje go vom
smrću Gos po din mi je pov je rio bri gu o tro je dje ce i ja
bih bi la ok rut na ma jka kad bih ih na pus ti la u tre nut ku
kad sam im naj pot reb ni ja.« Go vo ri li su joj da će nje zi na
dje ca bi ti pov je re na dob ru skr bni ku, ko ji će se za njih
va lja no bri nu ti. – »Skr bnik im može bi ti pri ja telj«, odgo
vo ri la je ta ve li ko dušna žena, »a ja sam maj ka svo je
dje ce. Ni kad ih neću na pus ti ti, ma kar mi se po nu di lo i
sve bla go ovo ga svi je ta.«
Nje zi na je naj veća bri ga bi la da svo ju dje cu pouči u
vje ri, učini pos lušni ma i za pos li u skla du s nji ho vom dobi.
Dok još bi jah sas vim ma len, ona me je sa ma nauči la
mo lit ve. Čim sam se bio u sta nju prid ružiti svo joj braći,
ujut ro i uvečer bis mo klečeći za jed no iz mo li li mo lit ve i
14

trećinu kru ni ce. Sjećam se da me je ona sa ma prip re mi la
na pr vu is po vi jed i ot pra ti la u cr kvu. Pr vo se sa ma is pov
je di la i pre po ručila me is pov jed ni ku, a za tim mi je pomog
la pri zah va li. Nas ta vi la me je ta ko pra ti ti sve dok me
ni je držala spo sob nim da se sam dos toj no ispov je dim.
U međuv re me nu sam na pu nio de vet go di na. Maj ka
me je želje la pos la ti u ško lu, ali je ve li ka ne vo lja bi la
uda lje nost jer je do Castel nuo va bi lo pet ki lo me ta ra.
Pro tiv mog od las ka u ko le gij bio je brat An tun. 15 Do nese
na je kom pro mis na od lu ka. Zi mi sam po hađao ško lu
u ob ližnjem Cap rig li ju, gdje sam mo gao naučiti os no ve
čita nja i pi sa nja. Učitelj mi je bio vr lo po božni svećenik
Jo sip Lacqua, ko ji je pre ma me ni bio vr lo pažljiv i dra ge
se vo lje bri nuo za mo je ob ra zo va nje, a još više za moj
kršćan ski od goj. Lje ti sam međutim, udo vo ljivši svom
bra tu, ra dio u po lju.
San
U toj sam do bi us nuo san ko ji mi se du bo ko us je kao
u sjećanje za čitav život. U snu mi se učini lo da sam blizu
kuće u vr lo pros tra nu dvo rištu, gdje se u ig ri oku pi lo
mnoštvo dječaka. Jed ni su se smi ja li, dru gi ig ra li, ne ri jetki
su pso va li. Čuvši te psov ke, od mah sam se ba cio među
njih služeći se šaka ma i ri ječima ne bih li ih ušutkao. U
tom se tre nut ku po ja vio dos to jan stven muška rac muževne
do bi u sjaj noj od jeći. No sio je bi je li plašt, a li ce mu
je bi lo ta ko sjaj no da ga ni sam mo gao gle da ti. On me je
zov nuo ime nom i na re dio mi da se pos ta vim na čelo tih
dječaka re kavši mi:
– »Ne udar ci ma, ne go bla gošću i lju baz nošću mo rat
ćeš pri do bi ti te svo je pri ja te lje. Počni ih dak le od mah
poučava ti o ru go bi gri je ha i lje po ti kre pos ti.«
Zbu njen i pres trašen, od vra tio sam da sam si ro mašan
i neuk dječak nes po so ban go vo ri ti o vje ri tim dječaci ma.
15

sadržaj
Predgovor ............................................................................................................................................................. 5
Uspomene iz oratorija: 1815. – 1835. .............................................................. 9
Prva dekada: 1825. – 1835. ....................................................................................................... 19
Druga dekada: 1835. – 1845. ............................................................................................... 63
Treća dekada: 1846. – 1855. ................................................................................................. 127
Bilješke ........................................................................................................................................................................ 187
207