Views
4 months ago

Vesti broj 3590

Užičke Vesti

ИНТЕРВЈУ

ИНТЕРВЈУ Поводом тридесет година рада на позоришним сценама широм Србије, редитељ и редовни професор Педагошког факултета Бранко Поповић одлучио је да адаптира и режира „Коштану“ Боре Станковића у ужичком Народном позоришту. Тим поводом, уочи премијере која се изводи на дан рођења Боре Станковића, разговарали смо о његовим редитељским почецима, савременом позоришним тендецијама, омиљеним драмским писцима, закону о позоришту... На почетку разговора за „Вести“ питали смо га шта подразумева његова адаптација „Коштане“. Комад је синтеза више варијанти „Коштане“ која је први пут написана још 1899. године, а изведена 1900. у Народном позоришту у Београду. Од тада је имала више верзија, неке од њих је писао и сам писац, а неке су стваране током рада у као шекспировско огледало показују какви смо то ми, заправо. Овакве представе би многи желели да имају на репертоару али не могу, јер немају поделу. Квалитет овог позоришта је управо у томе што је у могућности да то својој верној публици приушти. „Коштану“ режирате у знаку јубилеја. Пре тридесет година на ужичкој сцени режирали сте Мрожекове „Емигранте“ и Бекетов комад „Чекајући Годоа“. Да ли бисте их данас радили на исти начин, с обзиром на то да им је ових тридесет година за нама више додало него одузело на актуелности? Тачно, то сте добро приметили. Ово је право време за њихово извођење. Погледајте само колико је расељених душа по целом свету, колико је тих XX i YY ili NN особа које тумарају и траже спасење. Међу тим несрећницима су и целе државе, чак и потконтинент, рецимо тај (глупи израз) Дипломирали сте 1986. године на сцени ужичког Народног позоришта са представом „Комунистички рај“ Александра Поповића. Хроничари позоришног живота памте да се стручна и друштвено-политичка јавност нису слагале у оцени представе. Зашто? Дипломирао сам 1988. године на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Борјане Продановић и Светозара Рапајића, на одсеку Позоришна и радио режија. Поменуту дипломску представу урадио сам у децембру 1986, а онда сам након премијере отишао у војску и по повратку из војске добио диплому. Тако да сам факултет завршио за три године, у чему ми је много помогао овај театар. У тој представи су гостовали и сјајни глумци као што је Михаило Викторовић и Бранко Платиша из Београда, као и Милија Вуковић Ходајући метар изнад пода МР БРАНКО ПОПОВИЋ, ПОЗОРИШНИ РЕДИТЕЉ Пре свега, „Коштана“ преиспитује однос према Другоме, оном другачије коже, оном маргинализованом, а тај може некад бити и велики уметник као што су и Коштана и Митке, који нам као шекспировско огледало показују какви смо то ми, заправо позоришту. Многе су се погубиле и до данас је целовита сачувана она из 1924. године. Мање је позната и Борина варијанта из 1905. године објављена у Бранковом колу, која је готово потпуно језички измештена из Врања и написана без дијалекта али са новим ликом Задом. Спојио сам те две варијанте и додао неке текстове и записе из народне мистике, „оживео“ Борине дидаскалије из самог комада, вратио све у дијалект и покушао да Бору и Миткета, односно, њихове туробне животе повежем с овом представом и покажем колико је Бора и данас савремен писац, а не само оријенталан и фолклоран. Овај комад, пре свега, преиспитује однос према Другоме, оном другачије коже, оном маргинализованом, а тај може некад бити и велики уметник као што су и Коштана и Митке, који нам 10 | УЖИЦЕ, 5. АПРИЛ 2018. Западни Балкан или Северна Африка. Међу њима смо и ми, на силу измештени из свог вековног географског, историјског, природног окружења и расути од Новог Зеланда и Аустралије, па све до Сибира и Кине. И сви негде чекамо свога Бога. То је тај Годо који никада не долази. „Емигранти“ су већ међу нама. Могли бисмо их поставити и аутентично са неким од бројних људи из Сирије или Авганистана који су на „пропутовању“ кроз нашу земљу. Сигуран сам да међу њима има и глумаца који би радо приказали своје судбине, своје трагедије кроз ове Мрожекове ликове. Ми смо „Емигранте“ играли у депоу, а до њих смо долазили кроз катакомбе Народног позоришта. Било је то веома изненађујуће и шокантно суочавање наше публике са судбинама ликова из Мрожековог комада које их је подсетило на трагичну судбину бројних Срба који су већ тада почели да тумарају по свету. из Крушевца. Представа је учествовала и на „Јоакиму Вујићу“ у Зајечару и била сјајно примљена од публике и грозно од неких критичара који су писали „ни рај ни крај“ или „како црвено Титово Ужице може да игра овакав антикомунистички текст“. Због тог фестивала у Зајечару, добио сам викенд у војсци, па сам из сомборске касарне стигао право у Зајечар. Због болести глумца Јездимира Томића морао сам да ускочим у његову улогу и спасим представу. Ипресиван је ваш редитељски избор из драмске литературе: од

Аристофана, Шекспира и Молијера до Бекета и Кољаде, од Симовића, Јована Христића и Боре Ћосића до Басаре. Шта би била црвена нит тог и таквог избора? Увек сам желео да радим комаде који имају добру причу. Неки комади који се данас изводе, било страни или домаћи, су толико идејно и садржајно сиромашни да им је потребна нека претходна прича, неко објашњење „ шта је песник хтео да каже“ или неки политички скандал да би уопште некоме скренули пажњу. Често, такав комад, нема снагу једне сцене, рецимо, садашње драме коју радим, „Коштане“ Боре Станковића или једне еписодије Аристофана, Есхила, Христића... Те комаде који су на нивоу јефтине досетке, политичког памфлета или уличарске дисквалификације не могу ни да гледам, а камоли да режирам. Да парафразирам Љубу Симовића, који једном приликом записа, самим тим што је позоришна сцена један метар од пода, „Коштану“ би многи желели да имају на репертоару али не могу, јер немају поделу. Квалитет овог позоришта је управо у томе што је у могућности да то својој верној публици приушти. она је и идејно и тематски изнад свакодневице и тривијалности, а то неки још нису схватили. Зато и сада имамо веома мало комада за које бисмо рекли да су нека „Нова класика“. У којој мери се променила редитељска парадигма за ових тридесет и више година? Мењала се често и некада непотребно код редитеља помодара, а њих није мало. Многи редитељи и позоришни критичари су слепо трчали за неким испразним новотаријама, па су на крају заборавили и одакле су и где кренули и што је најгоре, публика им је окренула леђа и сада брже-боље траже излаз у класичним драмским делима, у доброј причи, поново су им потребни, до скоро, превазиђени, а добри и заборављени писци. Сећам се, једном, давно, као студент сам питао професора Мирослава Беловића, зашто режира комад „Прича о коњу“ у Позоришту на Теразијама кад су сви редитељи тада навалили на неке сумњиве националне и националистичке драме. Професор рече: „Па, баш зато, та поплава ће да прође, смеће ће да се покупи, а ово ће да остане.“ И тако је и било, више се нико и не сећа тих испразних комада, а у том театру су недавно обележили годишњицу од премијере „Приче о коњу“. Наравно, корисни су и, театру веома потребни, креативни уметници који померају границе али не заборављајући стубове театра, попут Јана Фабра који је својом представом „Олимп“ од 24 сата, са добрим глумцима, певачима, играчима, текстовима Есхила, Софокла, Еурипида позориште подигао у небеса и још једном рекао да нема граница за добра уметничка дела. Од бројних најава закона о позоришту данас је можда једино извесна позоришна комедија о закону. Шта вам као бившем управнику позоришта и редитељу највише недостаје у постојећој законској регулативи? Највише недостаје непоштовање оних закона које имамо. Све се лепо напише, усвоји, а онда радимо како падне, како се некој локалној, пролазној власти свиди. Увек се сетим речи некадашњег директора ужичког позоришта Александра Милосављевића који једном рече: „Таман ишколујем једног председника општине, објасним му чиме се ми бавимо, он дође до четвртог разреда и побегне ми са наставе, смене га или доведу новог.“ И опет из почетка, објашњавате зашто вам требају глумци, костимографи, зашто не носе стара одела која су једном сашили, него требају увек друга, што нису смешнији, и коме то, уопште треба кад неко нема ни хлеба да једе... Па, баш зато и због тога што су сви такви какви су, зато нам и позориште и култура требају више него икад, више од хлеба. О закону о позоришту не треба више ни трошити речи, ионако су сада и ови суспендовани. Ако вам умре глумац, оде у друго позориште, сада не можете другог да запослите и онда скидате представу с репертоара иако сте уложили и труд и новац. Залагао сам се годинама, током протеклог века, да не кажем миленијума, да нам треба закон о позоришту у коме ће се јасно нагласити улога оснивача, његова обавеза, структура и међусобни односи позоришта, а не да неко прима плату у једном позоришту, а ради у другом без надокнаде матичној кући. Наш град има срећу и традицију доброг позоришта и мора се борити да га сачува и унапреди, јер је оно постало део свих нас. Шта за вас представља ужичка позоришна традиција? Ужичка позоришна традиција су пре свега сећања, сећања на неке само нама знане успомене због којих смо исконски везани за овај театар. Колективна сећања и записи о представама „ Театралног друштва“ из 1856. године, када се скупљао новац од представа да би се купиле књиге за Читалиште, сећања на гостовања путујућих трупа у хотелу „Париз“, представе у Филкином биоскопу, старом позоришту, изнад данашње продавнице „Кадињача“, сећање на отварање најлепшег позоришта у тадашњој земљи, у Ужицу ( које је данас зрело за реновирање), дивне глумце, Милутина Чолића, Дару Чаленић, Реихана Демирџића, Фредија Фазловског, гостовања, путовања, дружења, рецимо с Ацом Доганџићем, расправе и фестивали, среће и патње. Ја се увек радо сећам Ане Крижанец, сјајне глумице која ме увела у свет театра радећи с децом из ОШ „ Андрија Ђуровић“ представу „Кекец“. Сећам се мириса из шминкернице, из гардеробе, нажалост и одласка неких дивних људи који су животе уградили у зидове овог театра. Традиција овог театра се гради и даље и на њу могу да буду поносни сви који у театру раде и они који у њега улазе. Ви сте идејни творац и један од оснивача Југословенског позоришног фестивала. Колико сте задовољни селекцијом, концептом, пратећим програмом, на крају, одјеком који тај фестивал има на мапи југословенског културног простора? Југословенски позоришни фестивал сам почео да стварам када се све распадало око нас, када се Југославија распадала, када је била хиперинфлација, када су сви трендови били негативни. Позвао сам многе своје пријатеље из окружења да ме подрже, да напишемо један заједнички предлог Управном одбору, градској влади,Министарству културе и бројним спонзорима да помогну у оснивању једног оваквог фестивала. Направио сам и концепт који је био близак овом данашњем, унапређеном и садржајнијем, са једном- једином жељом да оно што је читав век зближавало народе на овом простору југоисточне Европе, а не неког далеког и туђег Балкана, остане као чврста спона и симбол нашег заједништва и живота. Морам истаћи да сам наишао на подршку тадашње министарке културе Наде Поповић Перишић и председника општине Душана Увек сам желео да радим комаде који имају добру причу. Неки комади који се данас изводе, било страни или домаћи, толико су идејно и садржајно сиромашни да им је потребна нека претходна прича, неко објашњење „шта је песник хтео да каже“ или неки политички скандал да би уопште некоме скренули пажњу. Недељковића као и ужичких привредника, тако да је Фестивал убрзо настао и то са незаборавним представама као што је „Буре барута“, па „ У Потпалубљу“ итд. Поносан сам на све успехе које тај Фестивал постиже, упркос свим недаћама. Наравно, он зависи од добре продукције у региону али и од средстава с којим располаже, па и од селектора који умеју да буду лични и понекад на ЈПФ доведу неку представу која то не заслужује. Ипак, оно чега овде нема, а то је веома важно, нема закулисних радњи и „кухиња“ које су обавезни пратилац скоро свих наших фестивала. Зоран Јеремић УЖИЦЕ, 5. АПРИЛ 2018. | 11

NEDELJNE TABOO VESTI - BROJ 50 (.pdf)
sotsial-ny-e-vesti-8-16-dekabr-2014_onlajn1
Pročitaj ovaj broj - Mobil
Casopis Sic – Prvi broj
GODINA XVII. BROJ 2. / VelJAčA 2013. NIJe ZA PRODAJU
28. broj 15. srpnja 2010.
49. broj 6. prosinca 2012.
25. broj 27. lipnja 2013.
33. broj 16. kolovoza 2012.
31. broj 8. kolovoza 2013.
32. broj 12. kolovoza 2010.
45. broj 05. studenoga 2009.
19. broj 10. svibnja 2012.
26. broj 30. lipnja 2011.
41. broj 8. listopada 2009.
Sedmi broj - Panevropski univerzitet Apeiron
ALO-Sprint-broj-3@30-nov-2017
10. broj 8. ožujka 2012.