Magazin Strip Blog 4.

TUŠ
HLADAN
STRIPOVSKE
DEL
PASKVALE
VEKIO
STRIP BLOG
JUL 2018
ČOVEK SE NALAZI U
ZENITU
POPULARNOST STRIPA OPADA,
ZATO JE SVE OKRENUTIJI
KOLEKCIONARIMA
SATIRE
80 GODINA
SUPERMENA
KULTURNE
INSTITUCIJE NISU
NAKLONJENE
STRIPU
GORAN LAKIĆEVIĆ
KOSTROVIĆ
STRIPBLOGGER.BLOGSPOT.COM

TUŠ
HLADAN
STRIPOVSKE
DEL
PASKVALE
VEKIO
STRIP BLOG
JUL 2018
ČOVEK SE NALAZI U
ZENITU
POPULARNOST STRIPA OPADA,
ZATO JE SVE OKRENUTIJI
KOLEKCIONARIMA
SATIRE
80 GODINA
SUPERMENA
KULTURNE
INSTITUCIJE NISU
NAKLONJENE
STRIPU
GORAN LAKIĆEVIĆ
KOSTROVIĆ
STRIPBLOGGER.BLOGSPOT.COM

VIŠE OD
15.000
POSETA NA
STRIP
BLOGU!
HVALA NA
POVERENJU
!
www.facebook.com/stripblogger/
5
PENZIONISANI
SUPERHEROJI U
SLUŽBI GRAĐANA
Prikaz stripa Marka
Vejda i Aleksa Rosa
“Carstvo tvoje” u
izdanju Darkvuda
9
GORAN LAKIĆEVIĆ
KOSTROVIĆ
Kulturne institucije
nisu naklonjene
stripu
26
ITALIJANSKI CRTAČ
STRIPOVA
PASKVALE DEL
VEKIO
Del Vekio: Popularnost
stripa opada, zato je sve
okrenutiji
kolekcionarima

Buratini: Zagor će proći
kroz Srbiju, u jednoj od
narednih epizoda
Kada je pre godinu dana italijanski strip crtač
Valter Venturi, gostujući na beogradskom
strip festivalu "Tras!", najavio mogući dolazak
Zagora u Srbiju to je zainteresovalo
stripovsku, ali i širu javnost.
Venturi je najavio mogućnost da se radnja
jedne epizode, najpopularnijeg strip junaka u
bivšoj Jugoslaviji odvija u Srbiji. Na
neposredno pitanje novinara dnevnog lista
Danas "da li će Zagor uskoro posetiti Srbiju",
Venturi je odgovorio kako misli da je to
"Morenu već palo na pamet".
Glavni urednik Zagora u izdavačkoj kući
"Serđro Boneli Editore" Moreno Buratini je u
razgovoru sa autorom ovog bloga delimično
potvrdio Zagorov dolazak.
- Zagor se priprema za putovanje u Evropu,
ali to cé biti prilično kratak put, predodređen
za zaključivanje saga o vampirima Rakosi.
On se iskrcava u London i potom ide u
Transilvaniju, zemlju vampira. Na ovom putu
on cé proći kroz Srbiju.
Odlučili smo da posvetimo neke stranice ovom
području (znam koliko Balkanski čitaoci vole
Zagora), ali, nažalost, to necé biti duga
avantura među Srbima, istakao je Buratini.
Buratini navodi da postoji potreba da se
Zagor što pre vrati u Darkvud zato što
italijanska publika uvek preferiraju avanture
iz Darkvuda i ne ceni dalja putovanja, van
granica tradicionalne šume gde naš junak ima
svoju kucícu.
-Međutim, pokušacémo da damo prostor
Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj,
zaključio je Buratini.
Ovu novost vam donosi urednik Strip Bloga

80 godina
SUPERMENA

Penzionisani
superheroji u
službi građana
PRIKAZ STRIPA MARKA
VEJDA I ALEKSA ROSA
“CARSTVO TVOJE” U
IZDANJU DARKVUDA
Čitajući knjige možemo da uvidimo da su ljudi i
te 1938. godine maštali o tome kako će nekada
prelaziti velike prostore u trenutku. Ljudi su
sanjarili o letećim automobilima, moćima da
čitaju jedni drugima misli i tome kako se mogu
stvoriti ispred nekoga ili na nekom mestu na
sasvim drugom kraju planete od onog gde su
tada bili oni. Verovali su da će generacije
posle njih da postanu superljudi. Možda jedan
od prvih takvih koji skaču sa odrazom od
nekoliko metara, korača preko planina
metaforički može da bude sam Frankenštajn
stvoren u glavi Meri Šeli 1818. godine.

Međutim, danas se vreme promenilo, za
veoma kratko vreme tehnologija je
napredovala toliko da bi se sada ljudi iz 1938.
godine sablaznili kada bi videli da mi možemo
putem naših pametnih telefona da prošetamo
ulicama Rima ili Kambere, bez ikakvih
problema možemo da vidimo kako je bilo na
karnevalu u Rio de Ženeiru ili Veneciji, kako je
prošao Exit (ako smo bili sprečeni da idemo na
njega).Uz minimalno poznavanje nekoliko
jednostavnih komandi koje savlađuje dete pre
vrtića možemo da se vidimo sa rođacima iz
dalekih zemalja ili da pomognemo jednim
klikom telefona deci u našoj državi bez
odlaska u banku, poštu ili slično. Zar mi onda
nismo superljudi? Svako od nas je pomalo
Supermen.
Baš te 1938. godine u junu pojavio se prvi
strip, primerak Action comics-a u kojem se
pojavio novinar Klark Kent, vanzemaljac od
čelika sa planete Kripton, Kal El ili popularni
Supermen. Tada kad se pojavio supermen je
mogao sve. Nije sumnjao u svoje sposobnosti i
bio je zaštitnik potlačenih i poniženih. Stvorili
su ga crtač Džozef “Džo” Šuster i scenarista
Džeri Sigel.
U našoj zemlji ovaj jubilej od 80 godina od
rađanja do sada najpopularnijeg DC-evog i
uopšte superheroja Supermena obeležen je
stripom Marka Vejda i Aleksa Rosa “Carstvo
tvoje” u izdanju Darkvuda.
U ovom ostvarenju Supermen je povučen i
pokolebljiv, ni nalik na onoga koji se šepurio
svojim stravičnim pogledom i svojom snagom
od koje su prezali i najjači.
Za vreme odsustva superheroja, nadljudi i
bogova ljudski svet se našao pred teškim
pitanjem, kako opstati? Pojavila se nova vrsta
nadljudi, ne zaštitnika, već običmnih
sebičnjaka večito spremni da unište sve one
koji ih ne podržavaju.
Svet se našao pred otelovljenjem scena
opisanih u Otrivenju Jovanovom. Jedan
pastor, izvučen iz sigurnosti svojih misa prati
događaje kao svedok svojih vizija i prenosi
nam stravične scene odbrane planete od
pomahnitalih hordi nadljudskih ratnika.
Ponovo se postavlja pitanje prijateljstva ili
neprijateljstva između Supermena i Betmena
(na kraju postaju čak i kumovi).

19
Čitava plejada
superheroja okupila se u
ovom ostvarenju i
ostvarila svoju misiju.
Dve naizgled nemoguće misije postavile su se
pred Kal Ela, pridobiti Betmenovu pomoć i
obuzdati kapetana Marvela zavedenog
parazitima koji mu uništavaju mozak.
Sedi i oslabeli Supermen uhvatio se u koštac
sa dve crte njegove ličnosti, pre svega
Kripton više nije zračio i davao snagu
supermenu kao nekada, a drugo je da se
povukao iz života ljudi, a bio je uzor svim
drugim superherojima, pa su tako i oni sledeći
njegova dela poleteli zajedno sa njim u
izgnanstvo ili penziju.
Devedesete godine kada su nastajale table
“Carstva tvojega” obeležili su sukobi širom
planete. Velike sile su nastojale da se ovi
sukobi reše mirnim putem, da se izbegnu
žrtve, a ujedno su raspirivali sukobe i
naoružavali snage. Ovakva retorika i ovakvi
potezi su oslikani u ovom ostvarenju, kao i
scene zatvaranja superljudi u veliki “gulag”
nastojeći da ih superheroji na čelu sa
Supermenom prevaspitaju. Može se naslutiti
kako je gulag simbol jednog bloka nepogodnih
zemalja za zapad, a učenje i prevaspitavanje
odlika drugih nepoželjnih.
Čitava plejada superheroja okupila se u ovom
ostvarenju i ostvarila svoju misiju.
Crtež je realističan, tipičan za savremene
stripove koji nam dolaze iz DC ili Marvel
produkcije. Stiče se dojam da gledamo
sekvence filma koliko su pojedini crteži dobro
urađeni. Umesto žute površine unutar svog
znaka, Supermen sada ima crnu, što i
primećuje Betmen prilikom njihovog prvog
susreta.
Aleks Ros završio je ilustraciju na Američkoj
akademiji lepih umetnosti u Čikagu. Radio je na
mini serijalima “Čudesni”, zatim za DC komiks
strip “Kingdom Come”. Radio je za Marvel
“Zemlja X”, “Univerzum x” i druge, takođe je
uradio i uvodnu špicu za film “Spajdermen 2”.
Mark Vejd je scenarista koji je radio na mnogim
ostvarenjima kao što su “Dardaneli”, “Dedpul” i
“Spiderman”.
Prvi prikaz Supermena prodat za 3.2 miliona
dolara
Prvi broj Action comics-a iz juna 1938. godine u
kojem je prvi put objavljena priča o Supermenu
prodat je za cenu od 3.2 miliona dolara.
Kako prenose mediji, ovaj odlično očuvani
primerak Supermenovog debija otišao je
Stivenu Fišleru i Vinsent Zurzolou vlasnicima
kuće koja trguje stripovima "ComicConnecta".

KULTURNE
INSTITUCIJE NISU
NAKLONJENE STRIPU
Izdavačka kuća Besna kobila osnovana je 2010.
godine sa namerom da čitalačku publiku,
pažljivim odabirom autora i naslova, učvrsti u
veri da je strip istinska deveta umetnost.
Urednik i jedan od osnivača izdavačke kuće
Goran Lakićević Kostrović kaže da je on pesnik,
prevodilac sa francuskog i izdavač.
– Zavisi kako kad, kako u koje doba godine i
kako se potrefi. Pre svega sam izdavač.
Prevodim stripove za Darkvud, Makondo,
Komiko, a pesnik sam nekada bio. Ideja
osnivanju Besne kobile 2010. godine pripada
drugom suosnivaču Predragu Mladenoviću, koji
je još pre petnaestak godina insistirao na tome,
kaže za Danas urednik izdavačke kuće Besna
kobila Goran Lakićević Kostrović dodajući da
zašto oni, pošto su odrastali u Francuskoj i bili u
tom okruženju gde je strip sastavno deo
kulture, ne bi osnovali izdavačku kuću.
* Prvo što upada u oči kad se uđe na vaš sajt
jesu reči ispisane velikim slovima „STRIPČINE i
NINČINA“, možete li to da prokomentarišete?
– Mislio sam da ćete mi reći da je problem u
vizuelnom izgledu sajta, mada sam ja to sve
radio. „Stripčine“ je ideja kako da nam se zove
prva edicija, a suština Besne kobile je bila da
smo Predrag i ja želeli da objavljujemo stripove
koje bismo mi voleli da čitamo, po svaku cenu.
Došlo je do tih „Stripčina“ i ne možemo da
kažemo da smo obrukali tu rubriku, jer sve što
je objavljeno u njoj i jesu stripčine, a Ninčina se
nekako nadovezala na stripčine pa to sada
dobro zvuči.
* Napisali ste na sajtu da pažljivo birate autore i
naslove za strip, šta spada u to, a šta ne
spada?

– Možete naravno da
objavljujete recimo
romane, odete na toplistu
recimo Amazon,
vidite šta se najbolje
prodaje, pokušate da
kupite prava koja obično
koštaju prilične pare. Ili
možete da idete drugom
linijom da nešto što je
izvanredno, što je
umetnički i autorski strip,
da idete tom linijom, a mi
objavljujemo stripove koji
su dobri i kvalitetni.
* Zašto postoji ta fama o
stripovima da su, kako
ste naveli, „petparačka
zabava“ i da li postoji
danas na našem,
domaćem tržištu?
– Ta petparačka zabava
mi je pala na pamet, kada
stari ljudi pogledaju cene
stripova pa kažu: „e u
naše vreme su stripovi
koštali jedan dinar“.
Postojalo je do pojave
više izdavača do 2010. ili
2009. kada su se pojavili
Darkvud, Komiko, Besna
kobila pa Makondo, taj
autorski strip je bio skoro
pa ne zastupljen, Beli put
jeste radio neke naslove.
Trebali su postojati
izdavači koji će se time
baviti. Prošle godine sam
predložio Predragu da
radimo dva nema stripa,
kao neki izazov publici.
Probali smo i mogu da
kažem da su rezultati vrlo
dobri.
To su stripovi „Malo drveta i gvožđa“ i
„Okean ljubavi“, prosto smo godinu
okrenuli da bude tematska. Sada je
ponovo izašlo izdanje bez teksta
posvećeno književnosti – to je
„Slobodan pad“ Vladimira Veljaševića,
to je priča o dadaizmu, zenitizmu i
LJubomiru Miciću, to je zanimljiv strip
za naše uslove malo čudan.
SLOBODAN
PAD

* Kakvi stripovi kod nas
prolaze?
– Tu imate nekoliko kategorija
stripova. Dosta dobro prolaze
superheroji, opet recimo
zanimljivo je da pretežan deo
naše publike, više od pola čine
žene. Ne mislim samo na našu
izdavačku kuću. Vidi se da se
ženska publika zanima za strip,
određene autore, to sam
primetio svih ovih godina. Na
sajmu knjiga više od pola
kupaca koji dolaze na naše
štandove su žene.
* Kako gledate na strip scenu u
Srbiji, na izdavaštvo, izdanja,
da li ovo doba liči na „zlatno
doba jugoslovenskog stripa“?
– Sećam se jednog teksta u
kojem je bilo istaknuto, to je
bilo pre dva-tri sajma, gde sam
rekao da ako ovo nije zlatno
doba, onda je srebrno. Imamo
dosta izdavača, imamo dosta
autora, ali oni rade za strane
izdavače. Tu je jedan veliki
problem zato što domaći
izdavači, mi smo pokušali, ali
teško je platiti domaćeg autora
stvarno koliko je potrebno za
izradu jednog stripa, uopšte
malo ko je spreman i kadar da
se poduhvati pravljenja
ozbiljnog stripa od sto tabli. Za
to je potrebna dobra priča,
dobar scenarista ili da je autor
kompletna ličnost.
Ono što bih želeo da
naglasim, voleo bih da
domaći izdavači više
objavljuju domaće autore.
Ima još jedna stvar,
autori ako napišu strip,
oni očekuju da to odmah
bude objavljeno bez
ikakve korekcije, autori
nemaju taj uvid u to šta bi
išlo i šta je zanimljivo.
Sama prodaja, ideje koje
bi publici bile zanimljive, a
mi urednici i izdavači
bolje vidimo od njih šta bi
se tražilo.
* Moto izdavačke kuće
Besna kobila je „strip po
svaku cenu, ali za kupca
najpovoljniju“, a uz to ste
dodali da Vam je važan
kvalitet, a ne zarada. Da
li je to slučaj sa svim
izdavačima stripova i po
čemu se vi razlikujete?
– Iskreno rečeno, malo
se razlikujemo od drugih
u tom smislu što su cene
stripova u Srbiji po
najnižoj mogućoj. Na
Zapadu taj strip, makar i
lošije urađen košta duplo
više. Ovde je tržište još
neregulisano. Troškovi su
znatno veći nego kod
običnog romana.
* Šta najviše fali stripu u
Srbiji, šta mu nedostaje?
– Mogu da kažem šta ne volim kod
mnogih naših stripova, to je jedan
pretežan vid amaterizma. Posvećenosti
koju sam i u poeziji video. Vi pišete pa
šta bude. Ima dosta stvari koje su u
našem pogledu na strip zastarele,
načini crtanja, kadriranja, priče kako
teče. Drugo je vreme i ne može da se
crta danas kako se crtalo
sedamdesetih. Ima stripova iz
sedamdesetih koji su izvanredni, ali to
su izvanredni stripovi, ali ako crtate
kao tada…
Naše društvo koje je bilo sklono stripu,
ono je i sada, ali kulturne institucije nisu
sklone da strip dobije veću pažnju.
Kada bi dobio veću pažnju, imali bi i
veće autore i kompletne autore.
Poredio sam ono što znam iz ličnog
iskustva jer sam u Francuskoj išao u
školu i video sam koliko su posvećeni
kroz školu i gimnaziju stripu, on je
inkorporiran u književnost.
* Kada je u pitanju beletristika, koja su
to strana dela beletristike koja kod nas
nisu najbolje predstavljena?
– Prvi autor kojeg smo objavili bio je
Šinići Hoši zbirka priča „Divno nebesko
telo“, meni je trebala drugačija vrsta
distribucije nego što sam imao sa
stripom. To je japanski autor koji je
ranije pre dvadeset trideset godina
objavljivan u Galaksiji, Politikinom
zabavniku, bilo nam je zanimljivo zato
što se niko nije dosetio da napravi, ovo
je prvi takav izbor njegovih priča,
napravili smo izbor od tridesetak. On
slovi za jednog od najvećih japanskih
pisaca naučne fantastike.

* U kojim piscima leži
budućnost naše
književnosti?
– U svakom slučaju,
mislimo na Dejana
Atanackovića, od prvog
časa kada smo počeli da
radimo sa njim mi smo
verovali da je napisao
roman za sva vremena,
nismo verovali u nagradu
ali eto. Ovde su teme
izakane, stil pisanja,
postoje jedne određenje
škole pisanja.
* Koliko je uticala Ninova
nagrada, koju je dobio
roman „Luzitanija“ Dejana
Atanackovića u vašem
izdanju, na vašu
izdavačku kuću i u kom
smeru je išao taj uticaj?
– To je još uvek teško reći.
Sam uticaj će se videti. Mi
ne nameravamo da se zbog
toga bacimo u objavljivanje
svega i svačega. Želimo da
ostanemo na onoj liniji gde
smo bili pre Ninove nagrade.
* Da li je nakon svega ovoga
što je rečeno, urednik Besne
kobile, pobesneo?
– (smeh) Moram da priznam,
pobesneo sam, stvarno
mislim da bi ljudi iz
ministarstva, mada tako je
na svim poljima. Ne vidim da
je loše što ja zahtevam više
za stip. Uz male korekcije bi
moglo mnogo toga dobro da
se uradi. Treba pokazati više
dobre volje, nisu više ni pare
u pitanju.
IZDAVAČKA KUĆA BESNA
KOBILA POMAŽE
TEKSTOVE AUTORA

TEKSOVA BORBA
ZA SLOBODU
STAROSEDELAC
A JUŽNE
AMERIKE
PRIKAZ STRIPA VELIKI TEKS –
PATAGONIJA MAURA BOZELIJA I
PASKVALA FRIZENDE U IZDANJU
VESELOG ČETVRTKA
Teks Viler retko napušta
zemlju Navahoa, plemena čijeg
je poglavica. Nisu tako česti
slučajevi kada ga važni zadaci
odvedu daleko od Arizone.
Međutim, borba za opstanak i
jednakost starosedelaca
američkog kontinenta je
svakako jedan od poziva koji
se ne odbija, bar ne za Teksa.
Na poziv oficira Mendoze,
Teksovog prijatelja iz
Argentine za mirovnu misiju u
indijanske zemlje te države,
Viler sa svojim sinom Kitom
dolazi na tle Južne Amerike i
biva postavljen za komandanta
izviđačkih odreda. Priča koju
su ostvarili scenarista Mauro
Bozeli i crtač Paskvale
Frisenda za kuću Serđo Boneli
Editore, početkom ove godine
objaviljena je u ediciji Veliki
Teks izdavačke kuće iz
Beograda Veseli četvrtak.
Izdanje dolazi u dve varijante
naslovnica i mnogo dodatnih
priča.
Priča je zasnovana na istinitom
događaju, istrebljenja i
proterivanja ogromnog broja
starosedelaca sa područja
pampe i Patagonije u
Argentini. Da nije bilo lako
pronaći prave podatke za
realizaciju priče o ovom
događaju svedoči scenarista
Bozeli.

- Međutim, tih godina je i u samoj prestonici Buenos Ajresu, bilo
nemoguće doći do dokumentarne građe o ovoj dalekoj i pomalo
tabuiziranoj istorijskoj epizodi. Boneli je uradio sve što je mogao da
svojoj redakciji donese dve knjige i nekoliko časopisa, navodi Bozeli u
tekstu prenetom u izdanju Veselog četvrtka.
Kako su zemlje Južne Amerike jedan za drugom osvajale nezavisnost
počeli su međusobni ratovi. Takvi sukobi ispostavili su se neodrživi za
Argentinu koja je počela razvijati poljoprivredne, a prvenstveno
stočarske grane proizvdonje tako da joj je trebala zemlja za obradu.
Desierto Austral, odnosno Južna pustinja predstavljaja je prostor
bespregledne trave za uzgoj stoke. Trebalo je oduzeti zemlju od
domorodaca i ubirati plodove za prodaju evropskim zemljama,
prvenstveno vune. Zemlja plemena je bila izolovana sa rovom dugim
800 kilometara. To Indiosi nisu prihvatili i pojedine agresivnije
zajednice pod vođstvom Kalfukture i njegovog sina Namunkure činili su
upade u teritorije belaca, pljačkali, palili i zarobljavali stanovništvo.
Baš u taj okvir Bozeli i Frisenda smestili su Teksa i Kita Vilera.
Major Rikardo Mendoza okupio je vojsku i krenuo u mirovnu ekspediciju
sa Teksom i njegovim sinom. Međutim, nakon dobro obavljenog posla u
prvim fazama akcije, promene u vlasti i vojnom vrhu dovele su do toga
da se krene u istrebljenje plemena, a reč majora Mendoze data
poglavicama plemena pogažena je bez njegove dozvole.
Ubijanje nedužnih civila, “cevi koje grme” (indijanski izraz za
topove) i očigledno očajanje, ali i Mendozina zbunjenost
dovodi Vilera u situaciju da otkaže poslušnost Argentinskoj
vojsci i kao poglavica jednog indijanskog plemena pođe u
njihovu odbranu.
Istorija Južne Amerike po mnogo čemu je slična sa njenom
severnom imenjakinjom kada je reč o domorodačkim
narodima. Naravno, postoje i određene razlike, a to je da su
narodi i nacije u Južnoj Americi nastajali mešanjem pridošlih
osvajača i starosedelaca. Kada se desi takav spoj, počne
da se razmišlja o nezavisnosti, a nakon toga o sticanju
kapitala, što povlači odmazdu prema onima koji drže zemlju,
a nisu se potčinili. Teks Viler je branio na prostorima
Patagonije u ovoj epizodi te što su bili nepokolebljivi u
svojoj ideji o slobodnom životu i njihovoj borbi protiv
države.

Crtač “Patagonije” Paskvale Frisenda svoj rad
započeo je u strip časopisu Kiborg koji
objavljuje njegov prvi crtački rad, fantastičnu
priču “Tama”. Svoj profesionalni rad kali na
serijalu Ken Parker i horor vestern serijalu
“Magični vetar”.
-Paskvale Frisenda počeo je da se bavi
grafičkim izlgedom projekta, potpuno uronivši
u potragu za retkim filmovima, stripovima i
ilustrovanim knjigamao zaboravljenoj Južnoj
granici. Serđo i ja smo samo jednom prilikom
morali da ga pozovemo i zatražimo korekcije,
piše Bozeli u svom tekstu, dodajući kada je u
prologu, u zanosu epskog entuzijazma, klimavu
predstaržu sa krivim stubovima sa jedne
fotografije nacrtao kao veličanstvenu i
nesavladivu tvrđavu.
Kada se pogledaju table crtene Frisendinim
perom izgubi se osećaj prostora za jedan
crtež. Struktura Bonelijevskog stripa u formi
svezaka je takva da su crteži uredno poređani
na table jedan do drugoga, tako je i sa
Patagonijom, međutim crteži konjanika sa
kopljima i konjice vojske Republike Argentine
sežu u nedogled. Detaljan prikaz seljenja
starosedeljačkih naroda preko Anda
predvođenih Kitom Vilerom i topovski udari na
kanjon “Kondorovo gnezdo” oživljavaju u
načelu statične slike.
-Ne mogu poreći da sam iz filmova kao što su:
“Duboki san”, “Malteški soko”, “Beg”,”Ubice”,
“Iz prošlosti”, “Lice sa ožiljkom”, “Dvostruka
obmana”, ali i iz gotskih primera “Ljudi mačke”
i “Spiralne stepenice” pokupio brojne sugestije
o podešavanju odnosa svetla i senke, kako bih
ilustrovao kompleksnost pojedinih gradskih i
seoskih pejzaša i kadrirao prizore na određen
način, odgovara Frizenda na pitanje novinara
o igri svetla i senke i ljubavi prema noaru
(krimi filmovi) u intervjuu iz izdanja Veselog
četvrtka.
Mauro Bozeli rođen je u Milanu 1953. i već
trideset godina je prisutan u svetu stripa.
Urednik je časopisa Pilot i Orijent Ekspres
svoju prvu priču o Teksu napisao je sa Đanluiđi
Bonelijem “Tragedija ‘Šangaj ledi’” kod nas
objavljene u Zlatnoj seriji ubrojevima 957-958
“Četiri smrtne presude/Genije zla”. Bozeli je
napisao više od trideset hiljada stranica stripa
i primio nekoliko značajnih nagrada.

" C R N E M I S L I " A N D R E A
F R A N K E N A U I Z D A N J U
D A R K V U D A
Hladan tuš
stripovske
satire
Kao što „bestežinsko stanje nije isto što i
bestežinsko sra*e“ tako nije isto biti
satiričar i ispasti smešan.
Andrea Frankena smatraju najvećim strip
umetnikom na svetu jer, iako mu je
najpoznatiji serijal „Gaša šeprtlja“, sa
pričama iz strip integrala „Crne misli“ on
pogađa poentu satire. Kratko, jasno i
pravo u metu. Serijom sa mnoštvom
različitih pričica smeštenim na jednu,
najviše dve strane (malo je takvih)
Franken prati i ismeva događaje koji ga
okružuju, ruga se budućnosti i objašnjava
zapravo smešnu stranu surove prošlosti.
Franken pokazuje kako je to biti halapljiv,
kako prolaze potlačeni i oni koji tlače. On
je ponekad levičar, ponekad ismeva
modernizaciju, a najviše malograđanštinu.
Franken je pokušao da bude drugačiji, ali
je jasno opisao u jednoj od svojih priča šta
zapravo znači biti drugačiji. U tom
kratkom odlomku, na kraju, ljuti
čovečuljak viče na Frankenov potpis:
„Koji si ti paranoik! Mnogi se toga nikada
ne bi setili!“
Čovekova prirodna osobina je sebičnost.
Ljudi uvek žele još, u strahu da će im ono
što imaju zafaliti. I kada nestane sveta,
tačnije kada ga ljudi unište, oni malobrojni
preživeli, makar to bili jedan muškarac i
jedna žena, potrudiće se da pronađu
oružje kako bi ga ponovo uništili.

Tragajući po beskraju univerzuma, ljudska vrsta
ipak nalazi kutak za sebe, bez drugih. „To ti je
život! Znam da će se loše završiti, ali se ipak
nadam da u dotad i u ovakvom svemiru pronaći
neki kutak za sebe!“
„Crne misli“ obiluju igrom crne i bele boje, senke i
senčenja. Karikaturalni crtež maestralno
uklopljen u crno-belu formu prenosi
izvitoperenost društva. Društvo proizvodi bombe,
ljudoždere, zatvorenike, giljotine i oštrače. Baš
tako, giljotinom, zaklonjena prilika u jednoj od
kratkih epizoda noseći sečivo na plećima bude
primljena preko reda kod oštrača noževa: „Ohoho!
Da li biste bili ljubazni da propustite
gospodina? Vas ću prvog primiti, gos’n ministre
pravde.“
Kako bi francuski strip umetnik Marcel
Gotlib zaključio svoje kratko izlaganje o
Frankenu na početnim stranicama
Darkvudovog integrala: „Franken
veličanstveni. Franken zasenjujući.
Franken brilijantni. Franken umilni.“
Andre Franken pored Gaše poznat je i po
Marsupilamiju, Spiru i Fantaziu, grofu od
Šampinjaka i veverici Spip. Posmatrajući
Frankenove crteže i moć da u malo tuša
iskaže suštinu, on bi i ovaj tekst nekom
giljotinom za pola skratio.
Franken je veliki šaljivdžija i sa onima koji se
zaodevaju u krzno životinja, ubijaju i smeli su da
pokažu svoju drskost noseći oderana krzna na
svom telu kao ukras. Otvoreno stoji protiv
uništavanja i zagađivanja čovekove životne
sredine. Sanjari i konzervativci u svojoj
odlučnosti da ne pristaju na kompromise u
Frankenovim crtežima ili ostanu bez glave ili
upadnu u vodu zagledani u zvezde.
S obzirom na to da je zakon takav da će onome
ko oduzme drugome život biti odrubljena glava,
stvori se čitav red dželata koji jedan drugog
skraćuju za glavu. Takav je zakon.

Čovek se nalazi u
zenitu
"SLOBODAN PAD" VLADIMIRA VELJAŠEVIĆA U IZDANJU BESNE KOBILE
Čovek je izgubljen i tako, teško nalazeći sebe, ulazi u zenit želja, strahova, nada i
izgubljenosti. Gde je zapravo taj čovek, čemu teži? Ima li uopšte među nama čoveka.
Dat je oglas. Davno je dat. Traži se čovek!
Piktogramski roman Vladimira Veljaševića
„Slobodan pad“ u izdanju Besne kobile donosi priču
o pesniku i umetniku, osnivaču časopisa Zenit,
Ljubomiru Miciću. Roman predstavlja odgovor na
davno dat oglas i donosi novinu u čitalačkom
iskustvu domaćih ljubitelja devete umetnosti. On
prati Micićev život na veoma interesantan način –
putem figura sa jednostavnim simbolima i crtama.
„Slobodan pad“ predstavlja pravi simbolistički
kutak u stripu. Kako je urednik izdavačke kuće
Besna kobila Goran Lakićević Kostrović rekao,
knjiga je doživela uspeh i dopala se publici.
– Želeli smo da objavimo ovaj strip i dopao
se publici. Za piktogramski roman
„Slobodan pad“ Vladimira Veljaševića
potrebno je vreme – objašnjava on,
dodajući da je to knjiga čiji će se značaj tek
videti.
Sam simbol reči zenit proteže se kroz boje
pozadine na kojoj se radnja odvija. Kako
radnja odmiče, kako se sve više približava
poenti, a to je ono davno postavljeno
pitanje, boje se prelivaju od crvene, ka
narandžastoj, žutoj i jarko žutoj. Završava
se Suncem. Zracima. Zracima nade, sna,
zracima čoveka.

U 7. broju časopisa Micić
piše: „U ekvatoru negde
stoji čovek… i svojom
glavom dotiče oblake i
nosi Sunce na temenu…
Micić je u početku sledio
teme ekspresionizma, sve
do juna 1921. godine kada
zajedno sa Ivanom Golom
i Boškom Tokinom
objavljuje „Manifest
zenitizma“.
Veljašević kroz knjigu
provlači sve važne
momente života
Ljubomira Micića. Od
njegovog mobilisanja i
same scene rata koja je
zanimljivo opisana. Scene
Prvog i Drugog svetskog
rata predstavljene su
simbolima bombi koje
padaju. Tu je i scena
Micićevog izbegavanja
streljanja tokom Prvog
rata, dok glumi ludilo.
Scene izbegavanja i
izrugivanja ratnim
užasima dočarane su
slikama sa cvetom u
čuvenom austrijskom
šlemu sa šiljkom na vrhu i
cvetom u pušci.
Osnivanje pozorišta,
pisanje pesama,
štampanje časopisa i
Micićeva prva ljubav
uhvaćeni su
Veljaševićevim
piktogramima.
Micićev život je pratio
paradoks, dobro
predstavljen i oslikan u
romanu „Slobodan pad“.
Neobično se okončao i
njegov život. Izgubio je
svest na dan
pedesetogodišnjice
objavljivanja „Manifesta
zenitizma“ i dva dana
kasnije preminuo u domu
za stare, jer ga nisu
primili u bolnicu, pošto
nije imao zdravstvenu
knjižicu.
Ovaj „nemi“ roman,
pored slika i opisa života
umetnika, daje prostora
za razvijanje čitalačke
imaginacije.
Autor romana Vladimir
Veljašević rođen je 1969.
godine, dve godine pre
smrti junaka njegove
priče. Diplomirao je na
Grafičkom odseku
Fakulteta likovnih
umetnosti u Beogradu, na
kojem je profesor. Bavi se
ilustracijom, stripom i
stalni je saradnik Diplo
fondacije.
O Ljubomiru Miciću nemi
strip „Slobodan pad“
govori bez reči, samo
ostaje jedno, a to je
oglas, više puta i kroz
istoriju i kroz tekst
postavljan – Traži se
čovek!

Sudija sa ožiljkom od
vešala
Legenda divljeg zapada,
sudija Roj Bin
U zemlji punog liberalizma, gde svako može
nesmetano da nosi oružje potreban je bio
zakon. Kada u Teksasu upadnu lopovi u banku
sa nadom da će izvesti oružanu pljačku,
nekoliko klijenata umesto da legnu na pod,
slušaju pljačkaše i paralisani od straha ostanu
nepomični, oni izvade svoje revolvere i najure
protuve. Ko bi u takvim uslovima mogao, u
jednoj od najnaseljenijih država SAD-a da
zavede takav zakon, ako ne sudija Roj Bin.
Nedavno pokrenut novi talas Zlatne serije,
ovog puta u režiji izdavačke kuće Veseli
četvrtak podsetio je čitaoce (a mnoge i po prvi
put upoznao) na legendu Divljeg zapada, Roja
Bina. U epizodi “Bes Apača” samostalno se
pojavljuje legendarni sudija “Zakon zapadno od
Pekosa” boreći se sa pobesnelim plemenom
Apača. Roj Bin je stojički i hrabro organizovao
odbranu gradića, iznemoglih vojnika i
spašavanje njihovog zapovednika.
Kada se Roj Bin kao najmlađi (rođen 1825.)
u svojoj porodici izmorio od putovanja,
silnih bojeva i ratova odlučio je da se
nastani na zemlji gde su dolazili radnici,
gde se gradila pruga, tamo gde se radilo i
izgrađivalo. Taj bivši konfederalni vojnik
napravio je salun u kojem je prodavao
hladno pivo i viski i uvidevši da nigde u
Teksasu zapadno od reke Pekos nema
pravde odlučio je da napravi svoju knjigu
zakona i po njoj da sudi za prestupe. U
okolnostima takvog bezakonja prostor je
vapio za poštenim sudijom i deliocem
pravde. Iako ga filmovi kao što je onaj iz
1972. godine Džona Hjustona “Sudija za
vešanje”, baš tako i predstavljaju, Bin i nije
bio toliko surov. Za vreme pravosudne
karijere svega dvojicu džentlmena je
osudio na kaznu smrti vešanjem, ali je
jedan pobegao pre izvršenja kazne. Mada,
sudija nije bio cvećka u svom ranijem životu
što se može videti u scenama kada gostuje
kod Teks Vilera i krije ožiljak od konopca na
vratu imaramo.

Ili kod Taličnog Toma gde sama priča
počinje njegovim vešanjem gde on
nakon pucanja konopca kaže “Sreća pa
su me obesili na konopac koji sam im ja
prodao!”
Roj Bin je preživeo vešala i
doživeo da mu jedan od
dva osuđenika na vešanje,
poput njega pobegne.
U epizodi objavljenoj u 3. i 4. broju nove
Zlatne serije sudija Roj Bin je
predstavljen dosta drugačije nego kod
Taličnog Toma ili Teks Vilera. Crtač
Serđo Tarkvinio predstavio ga je kao
gospodina srednjih godina sa spojenim
zulufima i brkovima, frakom i prslukom,
ni nalik na onog Roja Bina kakav je
zaista bio. U stripu se na uvodnu priču
oslikava i slika Binovog Saluna iz 1900.
godine dok je tokom suđenja sedeo za
stolom na buretu. Tako je i u ovom
ostvarenju, samo što je sudiji izmenjen
lik.
Moris je dao svom Taličnom Tomu zadatak da odvede stoku preko zemlje bezakonja bez ijednog
grla gubitka. Međutim i Tom se našao na Binovom sudu. Najbolje vizuelno predstavljen sudija u
stripu Taličnog Toma “Sudija Roj Bin” opakog i prekog pogleda. Čovek bez morala i skrupula dovodi
Toma na sudi i tu počinje zaplet. Izvitoperena i iskrivljena radnja ove priče, ironičnog opusa
predstavlja realnu sliku zapada tog doba. Roj Bin se puškom, kartama i lukavošću bori protiv Bada
Tiketa koji mu je želeo preoteti posao i postati “novi zakon zapadno od Pekosa”.
Teks Viler nailazi na veoma korumpiranog sudiju Roja Bina, dosta dobro predstavljenog, ali ne baš
onakvog kakav je bio. Roj Bin je pijanica koji se svega plaši. Donosi odluke na osnovu revolvera koji
mu prete, a ne na osnovu svoje knjige zakona. Ne zadržava se dugo kod Teksa, samo onoliko koliko
mu je trebalo da osudi Karsona za krađu konja. Priča o njemu se proteže u stripovima stare Zlatne
serije “Zakon Roja Bina”, “Afera Spenser” i “Zakon kolta”.
Roj Bin je kod Teksa sam bez pomoćnika, dok je kod Tarkvinija i scenariste Gvida Nolite sa svojim
pomoćnikom debelim Semom i rođakom, a kod Taličnog Toma se nalazi u društvu medveda. Sem
može da bude i figura jedno od njegove braće sa kojim je jedno vreme živeo u Meksiku i borio se u
američko-meksičkim bitkama.
Danas je njegov salun restauriran i čuva se u sećanje na sudiju koji je uveo zakon u zemlji gde
policija ne mora da dolazi kada je pljačka banke u toku, već sami građani čiste i rešavaju stvar.
Sudija je umro 16. marta 1903. godine u svojoj postelji. Roj Bin je preživeo vešala i doživeo da mu
jedan od dva osuđenika na vešanje, poput njega pobegne.

Prikaz stripa Džejsona
Arona i r.m. Guere “Prokleti
- Pre poplave” u izdanju
Sistem komiksa
Kainovo iskupljenje u borbi za
smrt
Božije prokletstvo i biblijske priče nepresušan su
izvor inspiracije ne samo za stripove. Filmovi,
animirana ostvarenja, mnoge knjige zasnovane su na
različitim tajnama Svetog pisma, ali svako na svoj
način tumači te delove draocenog štiva. Tako su
nastajale religijske sekte, pretvarale se u
denominacije, spaljivani su i ubijani ljudi. Svi koji su
mislili drugačije su bili smaknuti na ovaj ili onaj način,
čak i kada nisu pozivali na ubistva, mržnju,
netrpeljivost, istrebljenje, čak i kada su racionalno
promišljali religiju “bavili su se veštičarenjem”. U ime
religije počinjeni su mnogi zločini jer su se verski
poglavari borili za prevlast. Šta je onda sve ovo
rečeno ako ne dokaz da mi nismo božiji naslednici
nego da smo običan “Kainov soj”.
“Prokleti - Pre poplave”, još jedno ostvarenje scenariste Džejsona Arona i Rajka Miloševića Gere
na našim prostorima u izdanju Sistem komiksa, donosi nam priču smeštenu u period pre potopa.
Radnja se razvija u vreme izgradnje Nojeve barke gde izmučeni Kain, čovek koji je izmislio ubistvo,
luta po svetu tražeći nekoga neljudskog roda da mu skrati muke i ubije ga. Kain traži nekoga ko će
da mu skine božju kletvu na večan život, večne muke. Zašto ako ga bog daje, zašto je onda život
muka? Ovo pitanje se otvara na mnogim mestima pa i u ovom Aronovom i Gerinom ostvarenju.
Priča je dinamična, bez velike razrade i dubinskih dijaloga. Scene su krvave, pune borbe i smrti.
Priča daje jednu važnu poruku, a to je da se život bez razloga za obitavanje u njemu ne računa u
važne stvari. Tako Kain koji se trudi da izgubi glavu, uleće u nemoguće situacije iz kojih izlazi kao
pobednik, rane mu same zaceljuju i udovi sami izrastaju, pronalazi razlog za život. Pronašao je
ponovo porodicu koju je davno svojom krivicom izgubio kada je na božje oči ubio brata Avelja.
Mada, mora se priznati da je knjiga koliko god patetično izgledala na prvi pogled, zapravo lišena
jeftinih emocija i veoma racionalno uklopljena u surovi krajolik koji je okružuje.
Svet pre potopa polako prolazi kroz proces nestanka. Nema više šuma, nema pijaće vode. Ljudi
postaju obične životinje što se vidi po scenama kada decu sa lanca puštaju na Kaina kao pse. Ljudi
se hrane drugim ljudima, bebe su im omiljene poslastice, a opštenje sa životinjama najveće
zadovoljstvo. Nije ovo jednistven slučaj u literaturi da se predsavljaju kanibalističke scene i opisuju
takvi nagoni ljudi. Ceo srednji vek, podređen veri u Evropi doneo je mnoštvo nerazjašnjenih smrti
ljudi koji se u tami nađu na lošem mestu. Sutradan od njih ne ostane ni uspomena i ostatak mesta u
kojem je nestala osoba zaboravi da su, da ne bi umrli od gladi sinoć pojeli čoveka. I danas postoje
ljudožderska plemena i iznova se pronalaze (uglavnom su sva socijalizovana, ali vuku korene od
kanibala).

PEONY • 4
Važno je osvrnuti se na prikaz Noja, mnogo
drugačijeg nego što ga poznajemo. Noje je
bogougodan čovek koji je dobio blagoslov od
boga da napravi barku na kojoj će spasiti sve
vrste životinja, insekata i svega što živi pa i
čoveka. U ovom ostvarenju scene sa Nojem su
zaista hrabro oslikane gde njega ne vidimo kao
nekog skrušenog bogougodnika, već kao
čoveka, pravu zver koja nastoji da uništi sve
što mu unišava svet, pravu sliku i priliku
sveštenstva u nasledstvu.
Ono što nije jasno u svemu ovome jeste
razlog za štampanje crno – belih tabli
stripa umesto u boji kao što je u originalu.
Tako se gubi stvaran dojam scena i prikazi
postaju nejasni bez mogućnosti da se
dokuči šta je na crtežu prikazano sve dok
se ne vidi originalno izdanje.
Džejson Aron i r.m. Guera su dobro poznati
našoj publici i po stripu Skalpirani
objavljenom kod nas prošle jeseni.

Erik Krik (Amsterdam, 1966) poznat je u Holandiji pre svega po
stripu bez teksta o avanturama antiheroja Gutsmana i Tigre,
njegove devojke u kostimu tigra, te brojnim ilustracijama u
novinama. Godine 2008. dobio je jednu od najznačajnijih nagrada
koja se dodeljuje strip autorima u Holandiji – Stripschapsprijs za
celokupno delo.
PRIKAZ STRIPA ERIKA KRIKA “MEĐU BOROVIMA – 5 BALADA O
ZLOČINIMA” U IZDANJU BESNE KOBILE
BALADE O ZLOČINIMA
PRIPITOMLJENOG ZAPADA
Nezaobilazna isnipiracija, ali ne piscima, već čitaocima jesu zločini, počinjeni ili izmišljeni, ili u mašti
kreirani. Pisci neminovno pronalaze put u razrešenje svojih egzistencijalnih problema trivijalnim
opisivanjem nečije nesreće ili nečijeg nesrećnog izbora, mentalnog ubilačkog zaostatka. Uz malo
talenta i volje stvore se i najstvarnije priče o ubistvu iz mržnje, psihopatama koje pripremaju svoje
delo mesecima i godinama, nedostatku snage da se pređe ponos. Tako se lako dolazi do publike
kojoj su tuđe nevolje važnije od svojih. Samo neka se priča.
U grafičkom romanu holandskog strip umetnika Erika Krika "Među borovima - 5 balada o zločinima"
na jedinstven način vizuelno su predstavljene priče o zločinima na malo pitomijem zapadu nego što
ga poznajemo. Krik je opisao pet zločina opisanih u specifičnom žanru američke muzike. Naravno,
zločini nisu samo činjeni u Americi, niti su bili inspiracija samo muzičarima iz Sjedinjenih Država.
Zločini su činjeni svuda i na svakom mestu, naročito u Evropi koja je slanjem zatvorenika u Ameriku
kako bi se napunio novi svet, zločinački talenat preselila na još jedan kontinent.
Balade o zločinima, poznati album Nika Kejva, sa pesmom
opisanom u ovom romanu, "Tamo gde rastu divlje ruže", malo
drugačije je predstavljeno u Krikovim očima nego u samoj pesni.
Spot pesme smirujući deluje, kao i sam ritam i način pevanja, dok
su same radnje u pesmi i stripu malo drugačije, ambijent je u
potpunosti promenjen. Devojka je neuhvatljiva i spremna na
sukob, kamen je ne ubija nego joj izbacuje pištolj i na kraju tu gde
se obračun odigrao uglavnom se "nikada ništa ne dešava".
Pesmu "Lepa Poli" interpretiralo je mnoštvo muzičara neulazeći u
dubinu zločinačkog uma koji kopa rupu pre čina ubistva, nameren
da uništi nečiji život. Vili "surovi brodski tesar" zavija posadu
broda u nepovratni veo, jer po verovanju kletva prati brod na
kojem je ubica.
Tu se nalaze još priče "Dugački crni veo", priča "Tonitaun" priča o
večitoj netrpeljivosti belih stanovnika SAD i njihovih tamnih
prijatelja koji imaju isto prava na tu zemlju jer su doseljeni kad i
prvi. "Kejleb Mejer" još jedna priča u nizu, još jedna pesma o
čoveku koji je drugome gori od vuka.
Morbidni crteži, bez trunke kompromisa opisuju srž svakog zločina
od pet nabrojanih. Kroz tamne i neizdrživo neizvesne scene
možemo da proniknemo jasno u svest ubice i nameravanog
zločina.

Del Vekio: Popularnost
stripa opada, zato je sve
okrenutiji kolekcionarima
ITALIJANSKI CRTAČ STRIPOVA PASKVALE DEL
VEKIO
Nakon sedamdeset godina opstajanja na svetskoj strip
sceni Teks Viler ulazi u istoriju najdugovečnijih stip
junaka, koji i danas izlazi i redovno se crtaju i pišu
nove epizode ovog arizonskog rendžera. Prva epizoda
Noćnog orla (indijansko ime za Teksa) objavljena je 30.
septembra 1948. godine od autora scenariste Đan
Luiđi Bonelija i Aurelija Galepinija.
-To je događaj od izuzetne važnosti
s obzirom na to da svedoči o
uspešnom trajanju slavnog junaka iz
stripa, govori o sedmoj deceniji
Teksa crtač Paskvale del Vekio, koji
je ovog vikenda bio gost drugog po
redu beogradskog strip festivala
“Tras!”.
Možete li nam reći šta da li se
planira nešto novo u serijalu Teks
Viler (nove edicije, kako će se
proslaviti jubilej)?
Biće različitih načina obeležavanja
godišnjice. Sigurno će biti
objavljeni prigodni 'gedžeti', a radi
se i tzv. spin-off serijal na kojem i
ja sarađujem, ali o tome još ne
mogu da iznosim detalje.
Koliko je zapravo Teks Viler važan
za italijansku strip scenu?
Teks je od izuzetne važnosti na
italijanskoj strip sceni. On je jedan
od najdugovečnijih likova u strip
izdavaštvu, i karakteriše ga
konstantan uspeh.
Svojim neprekidnim prisustvom na
kioscima uspeva da privuče i stare i
nove generacije čitalaca.Šta je
glavni razlog opstanka jednog
stripa celih sedam decenija?
Tajna Teksovog uspeha je zaista
tajna, poseban recept koji su mnogi
pokušali da prouče, ali on treba da
bude otkriven javnosti.
Da li strip da li i dalje postoji kao
popkultura i u kom pravcu se
razvija?
Popularnost stripa opada, zato je
on sve okrenutiji „kolekcionarskoj
publici“, koja je značajno zahtevnija
od „redovne publike“.
Kako se prema Vašem viđenju
institucije (ministarstvo) u Italiji
odnose preama strip uet nosti?
Godinama su italijanske institucije
smatrale strip kulturnim proizvodom
niže vrste.
Tek poslednjih godina postoji veće
interesovanje za ovakav način
izražavanja
Šta mislite o srpskoj strip sceni?
Strip izdavaštvo u Srbiji mi deluje
veoma živo. Lepo je iznenađenje
upoznati mlade izdavače sa
inicijativom i hrabrošću, koji
objavljuju brižljivo pripremljena
zanimljiva izdanja.
Koje su prema Vašem mišljenju
sličnosti između srpske i italijanske
škole stripa?
To je neosporno entuzijazam i
ljudska toplina. Veoma sam se lepo
osećao zahvaljujući toplom prijemu
publike.

stripblogger.blogspot.com