Freska_Istorija 1 SS

cepesh76

1.

УЏБЕНИК

Немања Вујчић

Историја

Уџбеник са одабраним историјским

изворима за први разред гимназијe

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Немања Вујчић

ИСТОРИЈА

Уџбеник са одабраним историјским изворима

за први разред гимназије

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Немања Вујчић

ИСТО РИ ЈА

Уџбеник са одабраним историјским изворима за први разред гимназије

Рецензенти

проф. др Снежана Ферјанчић, ванредни професор на Филозофском факултету у Београду

Снежана Шкрбић, професор историје у гимназији „Жарко Зрењанин”, Врбас

Миланко Стефановић, професор историје у Првој крагујевачкој гимназији, Крагујевац

Лектура у коректура: Тијана Цветковић

Графичко обликовање: ABRAKA DABRA, Нови Сад

Обликовање корица: Total Idea, Нови Сад

Израда карата: Иван Матејић

Фотографије: Getty Images, Shutterstock Images

Из да вач ка ку ћа „Фре ска” д.о.о., Бе о град

Маршала Бирјузова 3–5, Београд

Тел.: 011/4056-164

office@freska.rs, www.freska.rs

За из да ва ча: Гордана Кнежевић Орлић

Главни уредник: Александар Рајковић

Руководилац пројекта: Горан Колашинац

Штам па:

Тираж:

ISBN

© Фреска, 2019.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


САДРЖАЈ

Предговор. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4

I УВОД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

1. Историја као наука . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6

2. Историјски извори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12

3. Историјско истраживање . . . . . . . . . . . . . . . 17

4. Употреба и злоупотреба историје . . . . . . . 22

5. Праисторија човечанства . . . . . . . . . . . . . . . 27

Одломци из историјских извора и историјске

литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35

II ДРЖАВЕ, ПОЛИТИКА И ПРАВО У

АНТИЧКОМ СВЕТУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

1. Географски оквир античке историје . . . . . 38

2. Државе и облици владавине на Старом

истоку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47

3. Државне форме у старој Грчкој . . . . . . . . . . 54

4. Атинска држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62

5. Рим под краљевима и у доба

републике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

6. Римско царство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80

Одломци из историјских извора и историјске

литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92

III РАТОВИ И ВОЈСКЕ У СТАРОМ ВЕКУ. . . . . . . 97

1. Ратови, освајања и царства на Старом

истоку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98

2. Рат и мир у старој Грчкој . . . . . . . . . . . . . . . 109

3. Успон Македоније и настанак

хеленистичких држава . . . . . . . . . . . . . . . . . 122

4. Римска војска и освајања у доба

републике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133

5. Победе и порази Римског царства. . . . . . 144

Одломци из историјских извора и историјске

литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

154

IV ДРУШТВЕНИ И ПРИВРЕДНИ ОКВИР

АНТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159

1. Друштва Старог истока . . . . . . . . . . . . . . . . . 160

2. Друштво старе Грчке . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166

3. Друштвени односи у старом Риму . . . . . . 172

4. Привредна основа античког света. . . . . . 178

5. Миграције у далекој прошлости . . . . . . . . 184

Одломци из историјских извора и историјске

литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189

V КУЛТУРА, РЕЛИГИЈА И СВАКОДНЕВНИ

ЖИВОТ У СТАРОМ ВЕКУ . . . . . . . . . . . . . . . 195

1. Језици и писменост у антици . . . . . . . . . . . 196

2. Култура, уметност и књижевност на

Старом истоку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202

3. Културна и уметничка достигнућа грчке

цивилизације. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207

4. Допринос старих Римљана светској

култури и уметности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215

5. Филозофија и наука у антици . . . . . . . . . . . 221

6. Политеистичке религије старог света . . 229

7. Јудаизам и хришћанство . . . . . . . . . . . . . . . 236

8. Свакодневни живот у антици . . . . . . . . . . . 243

Одломци из историјских извора и историјске

литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 250

VI НАСЛЕЂЕ АНТИЧКОГ СВЕТА . . . . . . . . . . . . 255

1. Наша земља у антици . . . . . . . . . . . . . . . . . . 256

2. Наш дуг древним људима:

античко наслеђе у савременом добу . . . 263

Одломци из историјских извора и историјске

литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 268

Речник појмова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 271

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Драги ученици,

Уџбеник који је пред вама представља најстарију историју човечанства на нов начин, различит у

односу на наставна средства која су користиле претходне генерације ученика гимназије. Уместо

ранијег, поглавито хронолошког и догађајног начина излагања, нови приступ је модернији, тематски.

Различите сфере живота у далекој прошлости издвојене су у посебне теме и лекције. Шест тематских

целина од којих је уџбеник састављен тичу се историјске науке и сродних дисциплина, питања државе

и права у антици, рата и мира, друштва и привреде, културе и религије, те присуства античког наслеђа

у савременом свету. Представљена на тај начин, дуготрајна и сложена историја древног света би

требало да постане лакша и разумљивија. Тешка и замршена питања су поједностављена, али не и

обесмишљена, и заинтересовани ученици ће на страницама уџбеника наћи много тога што је у исто

време важно и занимљиво. Изложена материја пропраћена је бројним илустрацијама, историјским

картама, лентама времена, занимљивостима и изводима из историјских извора.

Свака тематска целина завршава се радним делом, који садржи одабране одломке из историјских

извора и савремене историографске литературе. Ови текстови би требало да допуне и прошире

знање ученика о појединим догађајима, личностима или историјским појавама.

Ауто р

Велики број

корисних карата

Основни текст

Занимљиви

историјски подаци

Додатни садржаји за

проширивање знања

Питања и задаци из лекције

Објашњења непознатих речи

Систематизација лекције

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


УВОД

I

Од када о томе постоје писани трагови, људска бића су била заокупљена својом

прошлошћу. Прошлост им је давала одговоре на питање ко су, одакле потичу,

какав смисао има њихово постојање. Митске повести и приче легендарног

карактера нудиле су објашњење како је друштво настало, како је град основан или

династија утемељена, какво порекло и какав смисао има неки савремени проблем.

Примитивна свест о прошлости се ширила и развијала кроз усмено предање, али,

чим је таква вештина постала доступна, пренета је и у писану форму. Укратко, свест

о прошлости је била и остала основни елемент у одређивању идентитета човека.

Временом се развијају различити начини гледања и тумачења прошлости који

постоје упоредо. Прошлост утиче и на понашање модерног човека, ништа мање

него на људе који су живели у антици или средњем веку. Савремени људи ће радо и

са страшћу расправљати о догађајима из прошлости који их интересују. Недостатак

знања или јасне представе о предмету ретко када је препрека за такве расправе.

Прошлост је важна, колико год то неки људи порицали. Разумевање садашњице

не би било могуће без темељног познавања прошлости. Свест о прошлости утиче

на поступке појединца, али и на одлуке које доносе читава друштва и државе. Чим

је уочено да представа о прошлости има моћ да утиче на људске поступке, јавили су

се и покушаји да се она злоупотреби. У савременом свету употреба и злоупотреба

прошлости постоје напоредо једно с другим.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

1

ИСТОРИЈА КАО НАУКА

Након завршетка ове лекције моћи ћеш да:

• дефинишеш шта је то историјска наука, које задатке и циљеве има;

• наведеш мотиве за проучавање прошлости;

• разумеш најважније системе рачунања времена;

• дефинишеш појам периодизације и одредиш њен значај;

• објасниш везе и разлике између историје и археологије.

ИСТОРИЈА – ДРУШТВЕНА НАУКА

Историјска наука је друштвена наука

која проучава прошлост људског рода

кроз писане изворе. Она се понекад

представља као веома стара наука, чак једна од

најстаријих за које човечанство зна. Та тврдња је

само делимично истинита. Старо је само људско

интересовање за прошлост, њено записивање и

описивање. Научно бављење историјом је знатно

млађе и у пуном смислу се развија тек у последња

два века. Као наука, историја настоји да

реконструише прошлост путем проучавања писаних

извора. Та околност неизбежно поставља

извесна ограничења у погледу предмета и домета

историјског истраживања.

Историја не проучава она људска друштва и

културе које нису иза себе оставиле писану реч.

Најранија позната писменост јавља се на Блиском

истоку, у старом Сумеру (јужни део данашњег

Ирака) у другој половини IV миленијума

п.н.е. Од тада па до данас можемо говорити

о историјском периоду у прошлости човека.

Период пре тога називамо праисторијом.

Међутим, и много после IV миленијума п.н.е.

већи део човечанства живео је у друштвима

која нису познавала писменост. И таква

друштва означавамо као праисторијска.

Таблица са писмом из древног индијског града Харапе.

Језик ових записа је потпуно непознат.

Постоје и примери народа и култура

које су у основи историјске, али историја

ипак није у стању да их проучава. То су

културе које су имале писмо, али ми данас

(још) нисмо у стању да га читамо или је од

њих остало премало писаних извора да би

рекон струкција прошлости била могућа.

Те културе називамо протоисторијским.

Сумерска писана таблица из IV миленијума п.н.е.

6

Непознате речи

периодизација – подела прошлости на мање, јасно одређене

етапе, периоде

праисторија – период прошлости човечанства пре писаних

извора

протоисторијске културе – у којима постоје писани

извори, али су малобројни или неразумљиви

цивилизација – високоразвијена култура, коју карактеришу

достигнућа попут државне организације, уређеног

друштва и писма

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Примери таквих култура су најстарија цивилизација

реке Инд (харапанска култура) и

етрурска у данашњој Италији. Обе су за собом

оставиле мноштво записа, али индијске

не умемо да прочитамо. Етрурски натписи

користе варијанту грчког писма и стога можемо

да их читамо, али је њихово значење

нејасно, пошто је језик којим су писани

потпуно непознат.

Историја разматра прошлост из различитих

перспектива и по разним критеријумима.

Један од критеријума је простор који проучавамо.

Историја може бити светска, али и

национална, регионална или локална. Истраживач

може да се фокусира на одређен сегмент

људског живота и деловања, и да само

њега третира као предмет истраживања. На

тај начин добијамо историју политике, рата,

друштва, културе, уметности, религије и многе

друге. Важно је нагласити да су ове и сличне

поделе у крајњој линији релативне. Оне јесу

важне, али ни једна нема апсолутни значај.

ширем значењу је грчки писац Херодот, који је

живео у V веку п.н.е. Он је истражио порекло,

ток и исход ратова између Грка и Персијанаца

и резултате тог истраживања објавио у делу под

називом Историја.

У модерним језицима, укључујући и

наш, реч историја има три важнија значења.

Најпре, она означава науку која се

бави прошлошћу. Затим означава и предмет

истра живања, тј. прошлост коју можемо реконструисати

захваљујући писаним изворима.

Најзад, она се користи да обележи дело у

којем је та прошлост описана. У нашем језику

постоје и речи повест и повесница, чије

је основно значење прича, оно што се прича

или приповеда, али се често користе и као

синоними за реч историја, у свим основним

значењима.

ПОЧЕЦИ БЕЛЕЖЕЊА И

ПРОУЧАВАЊА ПРОШЛОСТИ

ПОРЕКЛО ПОЈМА ИСТОРИЈА

Реч историја долази из старогрчког

језика, где је имала првобитно значење

испитивања, истраживања. Касније она

прима и шире значење знања које се добија

таквим истраживањем, односно писаног

извештаја, текста у којем је то знање забележено.

Први човек који је реч историја користио у

Историчар Херодот из Халикарнаса

Просто бележење и описивање догађаја

из прошлости веома је стара појава,

заправо, стара је колико и употреба писма.

Готово сви писмени народи старог и

средњег века оставили су записе о великим дешавањима.

Најстарије натписе историјског карактера

срећемо доста рано на Старом истоку,

где су владари и други моћни људи величали

своје државничке, војничке и градитељске подухвате.

Тако је у XXIII веку п.н.е. акадски краљ

Нарам-Син подигао два метра високу камену

плочу са рељефом и текстом. У њему је себе

приказао као непобедивог, божанског владара

и испричао како је поразио и покорио своје непријатеље.

Сличне споменике подизали су владари

Египта, Асирије, Персије и других источних

монархија.

Поред таквих текстова, источни народи су

састављали пописе владара и листе важнијих

догађаја, организованих по хронолошком

редоследу. Такве листе и белешке су се временом

развиле у праве летописе. Летопис

или анал је текст у коме се бележе важнији

догађаји по хронолошком редоследу, годину

за годином. Летописима су врло сличне

хронике. Многи народи Старог истока,

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

7


I

ИСТОРИЈА КАО НАУКА

попут Хетита, Асираца и Вавилонаца, писали

су летописе и хронике. На Далеком истоку, у

Кини, ови историјски родови се јављају доста

касније али када су једном установљени, кинески

летописи настављају да се пишу до пада

последњег кинеског царства, 1912. године. Летописе

и хронике су састављали и стари Грци,

али они су отишли и корак даље и установили

историју као посебан књижевни род.

Донекле ближи данашњем схватању

исто ријске науке био је Херодотов млађи савременик

Тукидид. Он је написао Историју

Пелопонеског рата, дело посвећено рату

између водећих грчких држава у последњој

трећини V века п.н.е. За разлику од Херодота,

он је искључио богове и чудесно као

узроке догађаја. Његова историја се бави

искључиво стварним људима, њиховим поступцима,

мотивима и страховима. И по тону

и по садржају она је веома различита у односу

на Херодотово дело. Оба историчара имала

су снажан утицај на касније писце. Ипак, у

антици је историја била и остала књижевни

род. Зрело истраживање прошлости, које ће

водити настанку историјске науке, јавља се

тек у доба ренесансе. А тек почетком XIX

века имамо потпуно оформљену научну методологију

и прве научне историчаре.

Препис Летописа пролећа и јесени,

древних кинеских летописа

Већ смо поменули Херодота као писца

прве историје. Римски беседник и државник

Цицерон назвао је Херодота „оцем историје”.

Та похвала није неоснована. У Херодотовом

делу догађаји нису просто набрајани и

препричавани. Он је покушао да их објасни,

да размишља о дешавањима и њиховим

узро цима, да постави питање зашто и како

се нешто десило, који су мотиви навели људе

да поступе на одређени начин. Али, Херодот

није отац историје као науке у данашњем

смислу. У његовој повести се меша реално са

фантастичним. Он је веровао у богове, судбину

и чуда и дао им је одговарајуће место у свом

делу. Исход свих догађаја у људској историји,

па и ратова између Грка и Персијанаца које је

описао, за Херодота у крајњој линији зависи

од воље богова. Он није увек разликовао важно

од занимљивог. Желео је да његова књига

буде интересантан, забаван текст. Стога је

испуњена занимљивим али нереалним, понекад

и неважним причама и анегдотама.

Тукидид, грчки историчар који је описао

Пелопонески рат

Непознате речи

хроника – историјски спис сродан летопису, такође

доноси важније догађаје по хронолошком реду; хронике

су опширније и слободније од летописа, поред пуког

набрајања садрже и описе, објашњења, тумачења итд.

8

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА У

ПРОШЛОСТИ И ДАНАС

Основни елементи историјског истраживања

су простор и време. Да бисмо разумели

догађаје и појаве из прошлости,

морамо знати где и када су се одиграли,

односно колико су трајали. У прошлости су

постојали многи различити начини рачунања

времена. У старом веку је готово сваки народ

имао свој систем рачунања времена, а многи

су имали и више од једног. Проблем са овим

системима је у томе што ни почетак године не

пада свугде у исто време а имена, па и број и

трајање месеци у години се разликују. Важан

појам за разумевање овог проблема је ера. Ера

је систем рачунања времена бројањем година

од неког важног догађаја из прошлости.

На Старом истоку су коришћени многи

системи рачунања времена. Најчешћи облик

био је по годинама владавине краљева

или царева, понекад по годинама владавине

династије. На пример, асирска војска је

разорила Вавилон у 16. години владавине

цара Сенахериба (689. п.н.е.).

Сенахериб у походу на Вавилон, асирски рељеф из

VII века п.н.е.

У старој Грчкој свака држава имала је властити

систем рачунања времена, обично и

властити календар. У Атини година је добијала

име по носиоцу највишег државног

звања, епонимном архонту. Тако се Маратонска

битка (490. п.н.е.) одиграла у години

архонта Фенипа. У Спарти су сличну улогу

имали највиши чиновници – ефори. У античкој

Македонији се време рачунало по

годинама владавине краљева. Грци су познавали

и систем рачунања времена по олимпијадама

– четворогодишњим циклусима између

одржавања Олимпијских игара. Олимпијаде

су се бројале од првих (или првих

забележених) Олимпијских игара, 776. п.н.е.

Ипак, тај систем је уведен релативно касно

и користио га је само мали број грчких

писаца. У јавном и приватном животу није

коришћен уопште. У касније хеленистичко

доба јавља се и један број ера.

У раном Риму време је рачунато по годинама

владавине римских краљева. У

доба републике и царства свака година је

добијала име по пару највиших достојанственика

– конзула (на пример 44. п.н.е.

јесте година конзула Јулија Цезара и Марка

Антонија). Неки учени Римљани покушали

су да уведу систем рачунања година од

осни вања Рима (лат. ab Urbe condita), али

та ера никада није била широко прихваћена,

делимично и зато што није постојала

сагласност око тога када је тачно основан

Рим: најчешће се узимала 753. п.н.е., али

било је и других мишљења.

У савременом свету најраширенији је систем

рачунања времена који полази од наводног

рођења Исуса Христа (хришћанска

ера). Тај систем није био познат у старом веку,

створен је у Италији у VI веку од стране монаха

по имену Дионисије Мали. Он је покушао

да израчуна тачно време Исусовог рођења,

што му је само приближно пошло за руком.

Два и по века касније, овај систем је усвојен

на двору франачког краља Карла Великог.

Али чак и вековима после њега, он је био слабо

прихваћен у многим деловима Европе. У

Византијском царству преовлађивао је начин

бројања година од наводног постанка света

(1. септембра 5508. године п.н.е., по тадашњем

веровању). Упркос томе, образац који

је осмислио Дионисије Мали временом је

постао општи и користимо га и у овом уџбенику.

Када напишемо да се нешто десило 525.

године п.н.е. (пре нове ере) или 641. н.е. (нове

ере), ми се крећемо у оквирима овог система.

У исламском свету дуго је био раширен

систем рачунања који године броји од Хиџре

– преласка пророка Мухамеда из града Меке у

град Медину (622. година н.е.).

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

9


I

ИСТОРИЈА КАО НАУКА

ПЕРИОДИЗАЦИЈА

Прошлост сазнајемо захваљујући историјским

изворима, којима ћемо се бавити

у следећој лекцији. Али пре него

што то учинимо, морамо разјаснити један важан

појам – периодизацију. У начелу, објективна

стварност је јединствена и недељива. То важи и

за прошлост људског рода. У њој постоје мање

и веће промене али нема потпуних прекида или

празнина. Међутим, из практичних разлога није

могуће читаву прошлост човечанства проучавати

као једну јединствену целину. Стога историју

делимо на периоде. Периодизација јесте систем

поделе прошлости на мање или више тачно одређене

и одвојене периоде.

Периодизација може бити глобална (за

светску историју), регионална, национална

или локална. У складу са простором или темом

на коју се односи, периодизација има

већи или мањи значај. Периодизација историје

једне земље неће бити релевантна за

неку другу земљу, чак иако су у питању блиски

суседи. Датуми попут 1166. године (почетак

династије Немањића) или 1371. године (крај

династије) сматрају се изузетно важним прекретницама

у историји средњовековне Србије.

Али већ у историји суседних земаља,

попут Хрватске, Мађарске или Бугарске, ови

датуми немају посебан значај и не могу послужити

као основа периодизације.

Данас најраширенија периодизација светске

историје је она која дели прошлост човечанства

на пет основних етапа. То су праисторија,

стари век (антика, античко доба),

средњи век, нови век и савремено доба. Праисторија

обухвата прошлост човечанства

од постанка људских бића до појаве писма и

првобитне цивилизације на Блиском истоку

(око 3300. п.н.е.). Стари век захвата период

Непознате речи

хиџра – пресељење; прелазак пророка Мухамеда из Меке

у Медину (16. јул 622. године н.е.), почетак муслиманске ере

евроцентризам – схватање по којем је Европа центар

светске цивилизације и историје

епоха – дужи или краћи временски период, јасно

дефинисаних карактеристика

од уздизања најстаријих цивилизација до

пада Западног римског царства (3300. п.н.е.

–476. н.е.). Средњи век се обично узима да

траје од пада Западног римског царства до

европског открића америчког континента

(476–1492. н.е.). Нови век траје од открића

Америке до избијања Првог светског рата

(1492–1914), када почиње савремено доба.

Оно није окончано и траје и данас.

Храм цивилизације Маја у данашњем Мексику

Подела на стари и средњи век нарочито је непримерена

за културе које су постојале изван

простора Европе, Азије и Африке. У случају америчких

цивилизација пре доласка Европљана

ови изрази су сасвим неупотребљиви.

Описана периодизација није идеална и

садржи један број нелогичности и недостатака.

Она води порекло од неких идеја

из времена европске ренесансе (подела на

стари, средњи и нови период). Пун облик

је добила у делима немачког историчара

из XVII века Кристофера Келера. У својој

основи, ова периодизација је евроцентрична.

Она почива на претпоставци да догађаји

из европске историје могу послужити

као основа поделе историје читавог света.

Неки од употребљених датума су само приближни,

други су симболични, њихов стварни

значај је под знаком питања. Не може се

тврдити да су пад Западног римског царства

или откриће Америке били пресудни

догађаји који су створили нову епоху. Они

су узети као симболична замена за веће промене

и дуготрајније процесе који су увелико

деловали.

10

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

ИСТОРИЈА И ДРУГЕ НАУКЕ

Поред историје, постоје и друге науке

заинтересоване за проучавање прошлости.

Од дисциплина сродних

историји археологија има нарочито велики

значај. Археологија је друштвена наука која

проучава прошлост људског рода кроз материјалне

остатке. Историчар ће бити примарно

заинтересован за писане споменике неке културе.

Археолог ће проучавати предмете које

су припадници те културе направили, њихове

грађевине, алатке и гробове. Сарадња археолога

и историчара је неопходан услов за

успешно истраживање прошлости. Многе

културе и епохе из људске старине археолози

и историчари проучавају упоредо. Достигнућа

ових наука нису оштро одвојена једна од других.

Напротив, она се међусобно допуњују и

надограђују.

Прошлост интересује и науку о језику и

говору. Ниједан од језика старог века данас

не постоји као жив, говорни језик. Многи су

у току времена били потпуно заборављени.

Да би проучавање култура старих Сумера,

Египћана или Асираца било могуће, било је

неопходно да њихов језик и писмо поново

постану разумљиви.

У свом раду историчари се често ослањају

на резултате многих других наука, природних

и друштвених. Науке попут социологије,

психологије и антропологије изучавају

питања која су од великог значаја и за разумевање

прошлости људског рода. Стога савремени

историчар мора бити добро образована

особа, која поседује широко знање из

разних области.

Теренско археолошко истраживање у Палестини.

Археолози пажљиво ископавају тло, слој по слој,

прецизно бележећи све што нађу.

НАУЧИЛИ СМО

– Историја је друштвена наука која проучава прошлост човечанства на основу писаних извора.

– За историјско истраживање јако је важно одредити простор и време појаве или догађаја који се истражују.

– У прошлости је постојао велики број различитих система рачунања времена.

– Периодизација је систем поделе прошлости на краће, одвојене сегменте – периоде. Најшире прихваћена

периодизација светске историје је на праисторију, стари, средњи и нови век, и савремено доба.

– Археологија је друштвена наука која проучава прошлост људског рода на основу материјалних остатака.

– Ниједан од језика старог века данас не постоји као жив, говорни језик. Многи су у току времена били потпуно

заборављени.

Провери и утврди своје знање:

1. Да ли су први писмени народи били заинтересовани за бележење прошлости? Образложи зашто.

2. Објасни зашто је Херодот „отац историје”, али не и отац данашње историјске науке?

3. Наведи античког историчара који се највише приближио данашњем схватању историје као науке.

4. Објасни шта је то периодизација. Дефиниши њену сврху.

5. Одреди у чему је разлика, а у чему сродност између историје и археологије.

11

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

2

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ

Након завршетка ове лекције моћи ћеш да:

• објасниш зашто прошлост сазнајемо само делимично, кроз остатке;

• класификујеш основне врсте историјских извора;

• одредиш разлику између материјалних и нематеријалних извора;

• разумеш значај материјала за писањe у историјском истраживању;

• препознаш неке примере историјских извора.

ИСТРАЖИВАЊЕ ПРОШЛОСТИ

Људска бића живе само и искључиво у

садашњици. Као целовита, објективна

стварност, прошлост је неповратно

изгубљена. Не постоји начин да је сагледамо у

њеној некадашњој сложености и пуноћи. За разлику

од неких других научника, историчар није

у прилици да по жељи умножи и прошири предмет

свог проучавања. Он не може да просто узме

још узорака или да у лабораторији створи услове

који га занимају. Прошлост можемо упознати

само посредно, кроз остатке који су преживели

до данас. Како време пролази, њих је све мање.

Разлози за то су бројни. Међу њима су намерно

уништавање и небрига, али најчешће је у питању

прост проток времена.

Сви остаци прошлости су историјски извори.

То могу бити текстови, предмети практичне

намене, уметничка дела или грађевине. Неки

остаци прошлости чак нису ни материјални

предмети, већ обичаји или институције. Ако се

правилно испитају, и они могу да нам открију

много тога о прошлости. У претходној лекцији

смо већ истакли да историја проучава прошлост

претежно на основу писаних извора.

За истраживање последњих неколико векова

светске историје постоји велика маса

сачуваних историјских извора. Пораст становништва,

напредак привреде, науке и благостања

у последња два-три века довели су

до велике продукције свих могућих врста

извора. Зато је историју XIX, XX и XXI века

могуће проучавати до врло ситних детаља.

Остаци прошлости уступају место захтевима

садашњости: рушевине историјског села

Тинехам у јужној Енглеској

Село је препуно историјских грађевина, укључујући

и цркву из XIII века. Већина данас лежи

у рушевинама, јер нема никога да се стара о

њима. Становништво је присилно исељено током

Другог светског рата, како би сеоски атар

био искоришћен за обуку војника, у току припрема

за савезничко искрцавање у Француској.

Неки oд медија за похрањивање гласа и слике

jecу магнетофонска трака, видео-касета, аудиокасета,

компакт-диск, флеш меморија. Сваки од

ових формата био је последња реч технике у

своје време. Неки су увелико нестали из шире

употребе или управо нестају. Брза смена технологија

већ сада представља известан проблем

за истраживаче савремене историје.

12

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Појавиле су се и многе нове врсте извора.

У другој половини XIX века постало је могуће

забележити и људски глас, затим и покретну

слику. У XX веку настао је велики број све

моћнијих технологија које снимају и слику и

звук. Данас живимо у дигиталном добу, где

се готово свака људска активност бележи на

неком дигиталном медију.

У принципу, што дубље силазимо у прошлост,

број извора опада. Ипак, то није апсолутно

правило и не треба га схватити буквално.

Посебне околности историје једне земље,

као и пуки случај, играју улогу у очувању остатака

прошлости. За историју Грчке у V веку

н.е. има много мање сачуваних извора него

за историју Грчке у V веку п.н.е., иако је прва

епоха око хиљаду година млађа. О историји,

друштву и култури северног Балкана у II веку

н.е. знамо више него о истом простору у VIII

веку н.е. Сличних примера има широм света.

Херодота и Тукидида, која смо помињали. Она

су написана са намером да оставе траг о прошлости.

Текстови попут приватних писама, завештања,

докумената практичне, свакодневне

намене, представљају документарне изворе.

Они нису створени да би каснијим генерацијама

испричали нешто о прошлости, већ имају

посебну и непосредну намену.

ВРСТЕ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА

Шта све може бити историјски извор?

Остаци прошлости су тако многоструки

и разноврсни да смо принуђени да

их класификујемо у различите категорије. Једна

од основних подела историјских извора је на писане,

материјалне и нематеријалне.

Писани историјски извори су сви текстови

сачувани из прошлости. Сваки запис, свака

белешка, свако књижевно дело или натпис

може бити и јесте историјски извор. Мада сви

историјски извори нису подједнако важни,

историчари у начелу не одбацују ниједан

извор јер сви имају неку вредност. Чак и потпуно

измишљен, фиктиван текст може пажљивом

читаоцу рећи много тога о времену и средини

свог настанка, о намерама, жељама и уверењима

аутора. И писане изворе можемо поделити

на много начина, према сврси, намени, форми,

садржају итд. Једна од најчешћих подела је на

наративне и документарне изворе. Наративни

извори су текстови настали с намером да

буду сведочанство о прошлости. Стела краља

Нарам-Сина и староисточни летописи поменути

у претходној лекцији спадају у наративне

изворе. Исто важи и за дела грчких историчара

Средњовековни (византијски) рукопис са делима

Херодота и других античких писаца

Материјални историјски извори допуњују

податке које добијамо из писаних

извора. За неке културе из даље прошлости

они су и једини извори, али таквим културама

се баве искључиво археолози. Сви материјални

објекти преживели из прошлости спадају

у ову групу, било да је реч о употребним предметима,

уметничким делима или грађевинама.

Проучавањем неке грађевине, на пример,

истраживач открива много о технолошком

степену и вештини људи који су је градили.

И људски и животињски остаци служе као

извор сазнања о прошлости. Подела на писане

и материјалне изворе није оштра, јер сваки

Прстен српске краљице Теодоре, прве супруге краља

Стефана Дечанског, из раног XIV века. Овај прстен је

материјални остатак прошлости, али садржи и натпис.

13

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ

писани извор попут књиге или натписа у камену

представља и материјални остатак прошлости.

Нематеријални су сви извори сазнања о

прошлости који не постоје ни као запис ни

као материјални објекат. У ову групу извора

спада усмено предање. То су приче, митови,

легенде, поезија и друга усмена књижевност

која се преносила говором и слушањем, с

једног човека на другог и с једне генерације

на другу. Обичаји једног народа, који можда

потичу из давне прошлости, такође су нематеријални

извори. Установе попут школе,

породице или цркве садрже у себи многе

остатке прошлости и представљају значајан

извор информација за историчаре који су

у стању да их „читају”. Географски називи

својом формом и распоредом представљају

траг прошлости. Границе између држава такође.

Ако погледаш карту савремене Србије,

уочићеш мноштво топонима који не значе

ништа у модерном српском језику. Они потичу

из других језика, неки из врло давне

прошлости. Сам говорни језик са траговима

страних утицаја и историјске еволуције представља

сведочанство о прошлости.

Коришћење нематеријалних извора носи

са собом извесне опасности. Пошто ови

извори нису забележени и материјално фиксирани,

они имају тенденцију да се мењају.

Ове промене се одвијају постепено и често

неприметно, наводећи истраживача који их

није свестан на погрешан закључак. Проблем

је нарочито велики када је у питању усмено

предање. Како је људско памћење врло

ограничено а машта, напротив, безгранична,

усме но предање се драстично мења током

времена и често се не може сматрати поузданим

одразом прошлости.

МАТЕРИЈАЛИ ЗА ПИСАЊЕ

У СТАРОМ ВЕКУ

У

прошлости су људи користили најразличитије

материјале и средства за

писање. Данас у ту сврху користимо

хартију или екран компјутера, али у даљој

прошлости су постојала другачија решења.

14

У древној Месопотамији, домовини старих

Сумера, Вавилонаца и Асираца, најраширенији

материјал за писање биле су глинене

плочице. У пространим речним долинама

Еуфрата и Тигра глине има у изобиљу. Грудве

глине су се месиле и гњечиле у танке траке

и секле на парчиће погодне за унос текста.

Комадић дрвета био је довољан да се текст

унесе у меку глину. Парчићи глине би се после

пекли у пећима или сушили на сунцу. У

том процесу би очврснули и претворили се

у плочице. У Месопотамији су за писање коришћени

и кожа, тканина, листови палме и

кора дрвета. Међутим, ти материјали нису отпорни

на зуб времена и лако и брзо пропадају.

За разлику од њих, десетине хиљада глинених

плочица опстају и дан-данас.

Исписана асирска глинена таблица

Основни материјал за писање у старом

Египту био је папирус. Он се добијао прерадом

мочварне биљке папирус и имао је

карактеристике сличне данашњем папиру.

Добијање папируса била је сложена вештина

којом су се бавиле нарочите занатлије. Захваљујући

сувој пустињској клими, у Египту

је сачуван и откривен велики број папирусних

текстова. Из Египта се папирус ширио

по древном свету. Био је то најважнији материјал

за писање код старих Грка и Римљана.

Ипак, из Грчке и Италије није преживео велики

број папируса, јер клима није била погодна

за њихово очување.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Млада биљка папирус на обали реке

У антици је као материјал за писање употребљавана

и кожа. Прерађена и очишћена

животињска (најчешће говеђа) кожа назива

се пергаментом. Израз потиче од имена малоазијског

града Пергама. Неки римски писци

су делили (погрешно) уверење да је тај

материјал за писање откривен у Пергаму у

II веку п.н.е. Употреба пергамента заправо је

много старија и можемо да је пратимо све до

III миленијума п.н.е. Пергамент је као материјал

имао боље карактеристике од папируса,

али је био и много скупљи и стога ређи.

Папир је откривен у старој Кини, вероватно

тек у II веку н.е. Прошло је много векова

пре него што се овај материјал раширио изван

Далеког истока. Папир је тек у XI веку

стигао у Европу, а у општу употребу је ушао

тек од XIII века.

Папирус, пергамент и папир нису у почетку

повезивани у књиге, већ су употребљавани

као појединачни листови. Низови листова

повезани унутар дрвених или кожних корица

– сличним данашњим књигама – улазе у

ширу употребу тек од IV века н.е.

Готово сви народи старог века су писали

и урезивали текст и на тврдим материјалима,

попут камена, метала или керамике.

Лист папируса спреман за писање

Захваљујући отпорности ових материјала,

велики број натписа преживео је до данас.

Музеји света похрањују на хиљаде натписа

у камену који су урезани на Старом истоку.

Број старих грчких и латинских натписа још

је већи и броји се у стотинама хиљада. Многи

натписи и даље чекају да их открије рука археолога.

Нови старогрчки или римски натписи

у камену се откривају сваке године.

Непознате речи

папир или хартија – материјал за писање састављен од

влакана целулозе, биљног или, у новије време, синтетичког

порекла

Кинески рукопис на папиру, један од најстаријих

сачуваних, из III века н.е.

15

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ

ПРИМЕР ИСТОРИЈСКОГ ИЗВОРА – БЕХИСТУНСКИ НАТПИС

На западу данашњег Ирана, близу древног караванског пута који је водио из Вавилоније у Персију,

налази се планина Бехистун. Око 518. године п.н.е. персијски краљ Дарије I дао је да се

уклеше натпис који говори о његовом доласку на престо и његовим победама. На почетку текста,

он каже: „Ја сам Дарије, велики краљ, краљ краљева, краљ Персије, краљ свих земаља...”

У наставку он више пута понавља да му персијски престо припада по праву, да је он припадник

владајуће куће и да власт држи уз наклоност бога Ахурамазде. Даље приповеда како је

законитог краља сменио узурпатор по имену Гаумата, који је само личио на краља, и потом

тирански владао Персијом. „Нико се није усудио да иступи против Гаумате Мага, све док се ја

нисам појавио. Тада сам се молио Ахурамазди. Ахурамазда ми је послао помоћ.” Уз помоћ групе

истомишљеника, Дарије је изненадио Гаумату и убио га. Уследили су немири, побуне и грађански

рат, али Дарије је из свих сукоба изашао као победник. „Пошто сам постао краљ, водио сам

деветнаест битака у једној години. Милошћу Ахурамазде срушио сам девет краљева и претворио

их у робове”, хвалио се Дарије.

Натпис даје истину, али само делимичну, која је уз то понегде и искривљена. На срећу, постоје и

други извори који нам помажу да донекле одредимо шта је истина. Дарије је заправо припадао

бочној грани владајуће породице; његов отац и деда нису били краљеви. Он јесте постао краљ

путем атентата и јесте победио у грађанском рату, упоредо сламајући устанке побуњених народа.

Али кога је заправо убио и да ли је његов претходник био тиранин, као што се у натпису тврди? То

немамо начина да сазнамо. Прича о двојнику који је убио законитог краља и узурпирао престо

изазвала је сумњичавост многих историчара. Она не звучи апсолутно немогуће (у историји има и

чуднијих прича), али је доста необична и стога мало вероватна. Много вероватније звучи да је Дарије

убио правог краља и измислио причу о

двојнику узурпатору да би прикрио злочин.

На списку потчињених народа наведени су

и неки који нису покорени или су покорени

само делимично.

Непознате речи

атентат – убиство или покушај убиства неке истакнуте

јавне личности

НАУЧИЛИ СМО

– Историја може да проучава прошлост само кроз историјске изворе. Сви остаци прошлости су историјски

извори.

– Основна подела историјских извора је на писане, материјалне и нематеријалне.

– Нематеријални извори су сви извори сазнања о прошлости који не постоје као материјални објекти.

– Извори попут усменог предања су значајни али непоуздани, пошто немају сталан облик и мењају се током

времена.

– У прошлости су коришћени различити материјали и средства за писање. Многи од њих данас нису у широкој

употреби.

Провери и утврди своје знање:

1. Наведи шта све може бити историјски извор.

2. Размисли и закључи да ли постоје остаци прошлости који нису историјски извори.

3. Објасни зашто извора за даљу прошлост има знатно мање него за савремену историју.

4. Образложи зашто усмено предање није најпоузданија врста историјских извора.

5. Наброј античке материјале за писање који данас нису у употреби. Објасни због чега нису

у употреби.

16

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

3

ИСТОРИЈСКО ИСТРАЖИВАЊЕ

Након завршетка ове лекције моћи ћеш да:

• разумеш основне проблеме откривања и коришћења историјских извора;

• одредиш најважнија места и институције на којима истраживач може доћи до извора;

• наведеш и дефинишеш најважније помоћне историјске науке;

• разликујеш аутентичност од веродостојности једног историјског извора;

• објасниш зашто појединачне чињенице нису крајњи циљ историјског истраживања.

ПРИКУПЉАЊЕ ИЗВОРА

Прва фаза сваког историјског истраживања

јесте прикупљање извора. Упркос

ономе што смо у претходној лекцији

рекли о пропадању остатака прошлости, науци

је данас позната огромна маса историјских

извора. Њихов број је временски и географски

врло неједнако распоређен. Одређене епохе и

одређене земље оставиле су за собом огромну

количину извора. Из других је остало много

мање, у неким случајевима ништа или готово

ништа. Епохе иза којих је остало мало извора

(пропали, уништени, изгубљени на друге начине)

могу историчара да наведу на неисправан

закључак. На пример, да су биле сиромашне

садржајима, да су мало тога оставиле за собом

јер су мало тога занимљивог и важног имале.

Такво закључивање је често, али и погрешно. У

начелу, историчар би требало да разматра оно

што му извори дају, а не да доноси закључке на

основу празнина у њима.

ГДЕ ТРАЖИТИ

ИСТОРИЈСКЕ ИЗВОРЕ

Како историчари долазе до историјских

извора? Где се они налазе и чувају?

Одговор на то питање није једноставан.

Он је условљен природом извора, као и простором

и епохом из које потичу.

Природа неких извора је таква да се и

даље налазе тамо где су откривени. Сем у

нарочитим случајевима, нико неће померати

праисторијско насеље, антички храм

или велики натпис уклесан у живој стени.

Историјска здања у модерним градовима,

са свим пратећим украсима и натписима,

такође су историјски извор. Већина историчара

и археолога који испитују такве изворе

неће радити на основу личног искуства, већ

ће се ослањати на извештаје, фотографије и

преписе које су направили истраживачи на

терену.

Модерни архиви похрањују огромну количину

грађе. У случајевима већих архива говоримо о

стотинама хиљада или милионима докумената.

Лоше организован, несређен архив може

бити велики проблем за историчаре који у

њему истражују.

Већина извора се чува у специјализованим

установама. То поготову важи за писане

изворе. Свака мало сложенија модерна организација,

било да је јавна установа или приватна

корпорација, има властито одељење у

којем чува важна текућа документа. Такво

место се назива регистратуром. После извесног

времена текућа документација застарева

и више нема практичну вредност. Она се

тада или уништава или се пребацује у архив.

17

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

ИСТОРИЈСКО ИСТРАЖИВАЊЕ

Архиви су установе чији је задатак сређивање

и чување писане грађе. Они могу бити

државни, регионални или локални. Велики

део извора који занимају историчаре налази

се у архивима. То посебно важи за новију

историју. Како идемо у даљу прошлост број

архива и њихове грађе се смањује. Ипак, у

неким земљама постоје архиви који воде порекло

још из средњег века. Архиви античког

света су углавном изгубљени, али су неке

њихове делове ипак открили и за науку спасли

археолози.

Стара штампана издања и стари рукописи

траже посебне услове да би опстали. Зато

се такви текстови често чувају у библиотекама.

Народна библиотека Србије у Београду,

поред тога што поседује огроман фонд

новијих књига, садржи и неколико стотина

старих (средњовековних и нововековних)

рукописа и штампаних књига, на више језика.

Друге библиотеке у земљи и широм света

поседују сличне, у неким случајевима много

веће колекције.

предмета из свих епоха, од праисторије до

модерног доба. Међу музејским збиркама су

и антички натписи, стари рукописи и збирка

новца, медаља и печата.

Велики број историјских извора се налази

у власништву приватних лица и удружења.

Такве колекције нису увек отворене

за историчаре и археологе. Понекад велики

колекционари поклањају или завештавају

своје колекције јавним установама, или их

претварају у музеје доступне јавности и истраживачима.

Практична страна истраживачког рада

налаже да се извори често објављују. Није

сваки истраживач у могућности да лично

види натпис на зиду неког античког храма

или да посети библиотеку у којој се чува

неки стари рукопис. Многи извори се чувају

тако пажљиво да ни врхунским стручњацима

није допуштен директан приступ. Решење

за тај проблем је објављивање извора,

у књигама и научним часописима. На тај

начин неприступачни а важни текстови и

други извори стоје на располагању истраживачима

широм света. У последњих пар

деценија велики број историјских извора

је објављен на интернету. Специјализоване

интернет странице доносе слике и копије

старих и нових текстова, а често и преводе и

коментаре, чиме историјски извори постају

доступни и најширој јавности.

Народна библиотека Србије

Најзад, извори се чувају и у музејима. Музеј

је установа која чува, одржава и презентује

јавности предмете од историјског, научног,

културног или уметничког значаја. За

историјско истраживање битни су они музеји

који чувају предмете из ближе или даље

прошлости. Народни музеј Србије у Београду

чува велики број уметничких дела, али и

Народни музеј Србије

18

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

ПОМОЋНЕ ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ

Следећа фаза историјског истраживања

почиње када смо скупили све релевантне

изворе. Та фаза се назива критиком

извора. Критика извора може бити спољaшња

и унутрашња, о чему ће бити речи у наставку

лекције. За почетак потребно је да поуздано

одредимо основне информације о изворима.

Када су настали и где, ко их је створио? Да ли је

уопште реч о правим историјским изворима или

су кривотворени? Да би решила ове и сличне

проблеме у раду на конкретним врстама извора,

историјска наука позива у помоћ групу нарочитих

дисциплина. Те дисциплине обично називамо

помоћним историјским наукама. Оне

нам омогућавају да одредимо карактер изво ра,

време и место њиховог настанка, понекад врло

прецизно. Захваљујући њима, писане изворе

можемо да прочитамо и ставимо у контекст.

Утврђивање свих наведених појединости спада

у спољну критику историјских извора.

Укратко ћемо поменути најважније помоћне

историјске науке. У прошлој лекцији си

научио/научила нешто о рачунању времена,

различитим системима рачунања времена и

календарима. Хронологија је дисциплина

која проучава различите системе рачунања

времена у прошлости. Она проналази начине

превођења година и датума написаних у тим

системима у систем који ми данас користимо.

Палеографија је помоћна историјска наука

која проучава стара писма и њихов развој.

Циљ је правилно читање али и датирање старих

текстова. Папирологија је дисциплина

која проучава античке текстове записане на

меким материјалима, пре свега на папирусу.

Епиграфика је слична папирологији, али она

проучава натписе на тврдом материјалу попут

камена. Дипломатика изучава средњовековне

и нововековне повеље и сродна правна

акта. Нумизматика је дисциплина која проучава

стари новац, натписе и представе на новцу.

Сигилографија је посвећена испитивању

Непознате речи

контекст – шири текст, окружење, оно са чим посматрана

појава чини целину

Средњовековни европски новчићи.

Која помоћна историјска наука њих проучава?

печата и печатима сличних обележја. Хералдика

проучава старе грбове, њихов развој и

симболику.

Ипак, у зависности од епохе и предмета

проучавања, неке ће бити од користи а

друге неће. Дипломатика је од суштинског

значаја за проучавање средњовековне историје,

док у историји старог века нема примену.

Папирологија се не користи у историји

новог века. Нумизматика има велики

значај за историју старог и средњег века.

Константинов дар

У питању је документ из VIII века, кривотворен

по жељи папе. У њему стоји да је цар Константин

Велики, захвалан за чудесно излечење, поклонио

римској цркви власт над читавим Римским

царством. Фалсификат је доказан тек у XV веку.

На слици је фреска из XIII века, Константин даје

овоземаљску власт папи Силвестру I.

19

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

ИСТОРИЈСКО ИСТРАЖИВАЊЕ

За историју новог века известан значај нумизматике

постоји, али је ограничен.

Помоћне историјске науке нам такође

помажу да утврдимо аутентичност историјских

извора. Аутентичан је онај историјски

извор који заиста јесте оно што тврди

да јесте. Супротност аутентичном документу

или предмету је фалсификат, тј. лажни, кривотворени

остатак прошлости. О разлозима

за фалси фиковање остатака прошлости говорићемо

у наредној лекцији. Али иако смо утврдили

да је неки извор аутентичан, то и даље

не значи да је веродостојан. У том погледу су

помоћне историјске науке од мале помоћи.

Најтежа и најважнија етапа рада на изворима

долази тек после спољашње критике.

ВЕРОДОСТОЈНОСТ ИЗВОРА

Када смо једном утврдили када и где је

извор настао и када смо сигурни да је аутентичан

а не кривотворен, можемо да

пређемо на унутрашњу критику извора. Њен

циљ је да одреди веродостојност историјског

извора.

Најпростији случај представља извор који

је потпуно лажан, чији је садржај у целини

измишљен или искривљен. Такви извори, често

створени из разлога политичке и ратне

пропаганде, наравно постоје али се откривају

релативно лако. Просто поређење са знањем

које добијамо из масе других извора обично

је довољно да се утврди њихов карактер.

Ипак, и одговор на питање зашто је један

извор лажан може нам пружити помоћ у

одгонетању прошлости. Особа или група која

је осмислила дезинформације имала је мотив,

разлог зашто то ради. Откривање тих разлога

води нас право у историјски контекст

у којем је извор настао. Историчар не може

тек тако да одбаци један извор као лажан или

потпуно непоуздан. Он/она мора да објасни

зашто такав извор не треба користити.

У пракси је задатак историчара много тежи.

Он/она се среће са мноштвом извора који

Непознате речи

веродостојност – истинитост, изворност

нису ни потпуно лажни ни сасвим веродостојни,

већ се налазе негде између. Решавати

проблеме које доносе такви извори знатно је

већи изазов, јер се сасвим тачне и проверљиве

информације мешају са погрешним, искривљеним

или подметнутим. Од лажи су много

опасније полуистине. Историчар ће у таквом

случају морати добро да процени све што зна

о извору и његовом пореклу, и да на основу

тога донесе одлуку о начину на који ће га користити.

У неким случајевима, историчар ће

морати да призна пораз, да није у стању да одреди

да ли је неки извор веродостојан или не.

Сви људи су у некој мери жртве дезинформација,

гласина, лажних вести, али и властитих

предрасуда и заблуда. Аутор извора може

да запише нешто за шта је уверен да представља

голу истину, а да то ипак није случај. Један

истинољубив и искрен средњовековни калуђер

који пише да је земља равна плоча, или

да су нехришћани поклоници ђавола, ипак

пише неистине, мада ненамерно. То што је он

дубоко уверен да су у питању истине не мења

стварност. Историчар би морао бити у стању

да препозна и превазиђе такве ситуације.

Карта света из VI века н.е.

Египатски монах који је израдио карту замишљао

је свет као равну плочу. Западно од

Ирске и источно од Индије по њему је крај

света. Чињеница да је монах чврсто веровао

у истинитост својих тврдњи не значи да ће их

историчар прихватити.

Када узима информације из извора, историчар

доноси важну одлуку и преузима на

себе извесну одговорност. Историчар не сме

произвољно да узима из једног текста оно

20

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

што му се допада, а да одбацује оно што му

не одговара. Ако неку тврдњу сматра истинитом,

за то мора да постоји добар разлог.

Исто важи ако неку тврдњу одбацује.

Сви проблеми критике извора обично су

појачани стањем у којем су извори дошли до

нас. Извори су често непотпуни, оштећени,

тешко читљиви или лоше преписани, са грешкама

и накнадним уметањима. Овај проблем

је релативно мали (мада присутан) када

су у питању извори за новију историју. Он

постаје све већи како идемо у даљу прошлост.

Историчари старог и средњег века добро познају

разочарање када имају пред собом важан

текст који је само половично сачуван.

АНАЛИЗА ИЗВОРА И ПОВЕЗИВАЊЕ

ДОБИЈЕНОГ ЗНАЊА

Критиком извора историчар ће добити велики

број проверљивих чињеница. Оне

су важан елемент у откривању научне (у

овом случају историјске) истине, али узете појединачно

не значе много. Историјско истраживање

се не завршава на откривању пуких чињеница,

њихово гомилање није циљ ниједне науке.

Прави циљ укључује даљу анализу и интерпретацију

чињеница, ради повезивања у веће системе

научног знања. Везу између појединих чињеница

и шире историјске слике можемо приказати

путем следеће метафоре. Замисли да су чињенице

попут грађевинског материјала: бетонски

блокови, цигле, металне шипке. Градитељство

се не може ни замислити без њихове употребе.

А ипак сам материјал није довољан. Насумичне

гомиле бетонских блокова неће се саме од себе

претворити у небодер или мост. Потребно их је

повезати у систем и пажљиво сложити, на начин

који је смислен и логичан. Само тако, кроз дуготрајан

процес пажљиво осмишљеног рада и повезивања,

гомила материјала се претвара у функционалну

грађевину. На сличан начин историчар

третира чињенице.

Резултати историјских истраживања објављују

се у виду књига и студија у стручним часописима.

Последњих година велики број научних

историјских радова постао је доступан

и на интернету, кроз различите комерцијалне

или отворене сервисе.

Непознате речи

анализа – научни метод проучавања неког предмета или

појаве, путем рашчлањивања на мање целине

интерпретација – тумачење, давање објашњењa,

проналажење значења или смисла

НАУЧИЛИ СМО

– При раду на изворима историја се ослања на низ секундарних дисциплина које називамо помоћним

историјским наукама.

– Захваљујући помоћним историјским наукама можемо одредити да ли је неки извор аутентичан или фалсификат.

Уколико је аутентичан, оне нам помажу да одредимо време и место његовог настанка.

– Важан елемент у критици извора је утврђивање њихове веродостојности.

– За успешно историјско истраживање није довољно само прикупити појединачне чињенице. Анализа,

повезивање и тумачење добијених чињеница је од подједнако велике важности.

Провери и утврди своје знање:

1. Наброј и дефиниши најважније помоћне историјске науке.

2. Наведи примере неких места у којима се чувају историјски извори.

3. Објасни разлику између спољашње и унутрашње критике извора.

4. Образложи зашто прикупљање чињеница није крај историјског истраживања.

21

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

4

УПОТРЕБА И ЗЛОУПОТРЕБА ИСТОРИЈЕ

Након завршетка ове лекције моћи ћеш да:

• наведеш неке примере позитивне употребе историје;

• објасниш појам групног идентитета и начин на који га прошлост обликује;

• препознаш историјске фалсификате и обмане;

• разликујеш историчара од псеудоисторичара, историјску науку од псеудонауке;

• разумеш разлоге који стоје иза политичке злоупотребе историје.

ЗНАЧАЈ ПРОШЛОСТИ

Колико је прошлост важна и за савременог

човека најбоље се види из начина на који

се она употребљава и злоупотребљава.

Готово свака група и сваки појединац у

савременом друштву имају одређене ставове

и виђења прошлости. Неким виђењима

прошлости људи приписују велику важност.

Постоје уверења на којима ће они инсистирати,

због којих ће улазити у расправе и сукобе с

другим људима, понекад чак и прибегавати

насиљу. Али, то што неки људи са страшћу верују

у одређену идеју не чини ту идеју истинитом. У

данашњем свету постоји безброј делимично или

потпуно погрешних убеђења о прошлости. То

што историчари најчешће лако могу да докажу

да је неки став погрешан обично му не одузима

снагу. Многи људи бирају да верују у оно што

им је привлачно, што се слаже са њиховим

постојећим знањем и ставовима. Погрешна

уверења о прошлости могу да настану и да се

развијају спонтано. Али исто тако могу бити

створена намерно, како би помогла остварењу

одређеног циља.

ПРОШЛОСТ КАО ИЗВОР

ИНСПИРАЦИЈЕ ЗА САДАШЊИЦУ

За разлику од неких других наука, проучавање

историје нема јасну и непосредну

практичну примену. Ипак, оно обогаћује

човека на много начина. Пре свега, истраживати

прошлост значи истраживати различито. Чак и

ако говоримо о историји наше земље, одласком у

иоле даљу прошлост као да смо отишли у страну

земљу, где је много тога другачије у односу на оно

22

Прошлост као инспирација за сликара: Последњи дани

Помпеје, дело руског сликара Карла Брјулова

на шта смо навикли. Упознавање с прошлошћу

често значи упознавање с другачијом културом,

друштвом и околностима и стога има велику културну

вредност. Зато је и образовни потенцијал

проучавања прошлости изузетно велик. Оно

омогућује појединцу да изађе из оквира властитог

искуства, које је неизбежно ограничено, и да

сагледа и савременост и савремене проблеме на

нов начин.

Историја има и знатну сазнајну и научну

вредност. Истражујући прошлост добијамо

мноштво материјала које друштвене науке,

не само историја или археологија, користе у

својим истраживањима.

Својим богатством мотива, догађаја и

личности историја служи и као велика инспирација

уметницима. Огроман је број

вредних уметничких дела – књижевних, ликовних,

музичких, филмских и других – заснованих

на историјским мотивима.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

ПРОШЛОСТ КАО ОСНОВА

ИДЕНТИТЕТА

Наполеон са војском прелази Алпе у

пролеће 1800. године

Две потпуно различите обраде истог историјског

мотива. Прву слику је насликао Жак-

-Луј Давид, само годину дана после догађаја.

Наполеон је приказан као херој на коњу, непоколебљив

и одлучан. Цела композиција је инспирисана

античким представама Александра

Великог. Аутор друге слике је Пол Деларош.

Наполеон је и даље на коњу, али овде га видимо

као обичног човека који се мучи у негостољубивом

пределу. На челу је колоне која се креће

с великом тешкоћом, уз помоћ водича. Која од

слика даје историјски веродостојну представу?

Одговор је: ни једна ни друга. Обе су плод маште

уметника, мада је она коју је насликао Деларош

извесно ближа истини.

Свака група – етничка, религијска, родна

или друштвена – готово без изузетка

има изграђено виђење властите

прошлости. На тај начин прошлост помаже

изградњу идентитета те групе. Идентитет је

осећање целовитости и припадности одређеној

групи, односно поседовања скупа карактеристика

које одликују припаднике те групе.

На пример, идентитет једног народа, једне

етничке групе, створен је и обједињен кроз

гледање на властиту прошлост. Таква свест о

прошлости неизбежно је субјективна, често

доста искривљена, а у појединостима може

бити и потпуно измишљена. Припадници једног

народа имају склоност да истичу тренутке

из своје историје које сматрају великим и

славним, које њих или њихове представнике

приказују у добром светлу. Али увек постоје

и непријатни догађаји и периоди који би радије

били заборављени.

У српској националној свести огромно

место заузима легенда о Косовском боју

1389. године и издаји која је ту наводно

почињена. Мало је личности у српској

традицији које се приказују у горем светлу

од Вука Бранковића, племића који је издају

наводно починио. Ова легенда је важан

елемент националног идентитета али је врло

удаљена од историјске истине. Сам мотив

издаје је уведен како би се објаснио пораз,

који је било нарочито тешко разумети и

прихватити. Потом је нађен и лик издајника

на чија плећа је сваљена кривица за пораз.

Избор је ироничан и неправедан. Историјски

Вук Бранковић не само да није починио

издају, већ је наставио да пружа отпор још

неколико година после битке.

Сличне примере можемо лако наћи и у

многим другим групама. Припадници једне

верске заједнице могу веровати у митску

историју која је записана у њиховим светим

књигама. Таква прошлост, испуњена чудима,

божанским интервенцијама, пророцима и херојима,

нераскидиво је везана за идентитет

заједнице. Она можда не би ни могла да

опстане без таквих уверења. Али, као и у случају

легенде о издаји на Косову, уверење не

постаје истинито зато што је некоме важно.

Треба имати у виду да задатак историчара

није да намеће реалну и објективну слику

прошлости онима који не желе или не могу да

је прихвате. Али нису све заблуде безопасне

и не могу се све безбедно игнорисати.

Историјска наука је у обавези да се у јавности

бори за историјску истину и да исправља

погрешне представе.

ИСТОРИЈСКИ ФАЛСИФИКАТИ И

ОБМАНЕ

Један од начина злоупотребе прошлости

су историјски фалсификати. Овде реч

фалсификат означава објекат (рукопис,

уметничко дело, употребни предмет или

нешто друго) који је модерне израде, али се

представља као да долази из прошлости. Од

када је постојало интересовање за прошлост

23

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

УПОТРЕБА И ЗЛОУПОТРЕБА ИСТОРИЈЕ

било је и фалсификатора. У данашње време

кривотворење старих рукописа, докумената и,

нарочито, уметничких дела, достигло је размере

праве индустрије. Поставља се питање: зашто

би неко уопште кривотворио предмете из

прошлости? Разлози су многобројни. Пре свега

треба поменути мотиве комерцијалне природе.

Кривотворење уметничких дела и историјских

докумената нуди велику зараду онима који се у

то упусте. У питању је криминална делатност,

илегална у свим земљама, али примамљива јер

су профити велики. Врло је тешко направити

убедљив фалсификат, који ће преварити

стручњаке. Међутим, бројне жртве историјских

или уметничких кривотворина никада и не

потраже стручно мишљење. Фалсификатима

се прибегава и из политичких разлога. Лажан

историјски извор се може искористити за

политичку пропаганду или друге циљеве.

Такође, лична сујета или престиж могу бити

разлози који ће навести појединца да се окрене

кривотворењу. Постоје и примери научне сујете

која иде науштрб откривања фалсификата. Да би

доказали да су у праву, људи ће често прегазити

границе законитости и морала.

Најзад, и родољубље или верски занос

могу покренути људе на фалсификовање. Чувени

пример родољубивих фалсификата су

чешки Краловедворски (Краљичиног двора)

и Зеленохорски (Зелене горе) рукописи. Направио

их је 1817. године у Прагу слависта

Вацлав Ханка, уз помоћ неких пријатеља.

Кривотворине је представио као аутентичне

средњовековне рукописе (наводно из

IX, односно XI века) и назвао по местима

где их је тобоже открио. Ханка је био незадовољан

стањем чешке националне свести,

а поготову га је погађала небрига о чешком

језику, књижевности и традицији. Решење је

нашао у измишљању два поетска дела која

су приказивала далеку словенску прошлост

на идеализован начин. Стручњаци су брзо

утврдили да је у питању фалсификат и то у

целини прилично невешт. Али чешка јавност

је била просто одушевљена овим „открићем”

и игнорисала је мишљења филолога

и историчара.

У свакодневном говору често користимо

реч фалсификат да опишемо лажну тврдњу

која се представља као историјска чињеница.

Правилније је такав чин назвати историјском

обманом. Разлози за њихово смишљање су

слични разлозима за фалсификовање. У овом

случају материјална корист је ређа, али оне

се радо користе у политичке, пропагандне

или личне сврхе. За разлику од фалсификата,

искривљене идеје о историји могу настати

и спонтано, као последица грешке. У том

случају говоримо о историјској заблуди.

Али обмане су увек осмишљене с разлогом и

представљају опасно оружје у арсеналу псеудоисторичара.

Човек из Пилтдауна, наводно откривен у јужној

Енглеској почетком XX века

Енглески палеонтолог Артур Смит Вудвард

(сасвим десно на слици) био је жртва преваре:

подметнута му је комбинација лобање

модерног човека и лобање шимпанзе.

Након површног прегледа костију, Вудвард је

извео погрешан закључак да је у питању врло

рани, примитиван човек, „изгубљена карика”

између мајмуна и људских бића. Онда је похитао

да обелодани своје „откриће”. Када је

увидео грешку било је касно, енглеска јавност

је одушљевљено прихватила вест о открићу

најстаријег човековог претка, и то на домаћем

тлу. Научна сујета, страх од губитка угледа,

спречили су Вудварда да призна грешку и превару.

Наставио је да пише и држи предавања о

„човеку из Пилтдауна”, не дозвољавајући другим

научницима да погледају остатке. Прошло

је четири деценије пре него што је фалсификат

коначно разоткривен.

24

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

ПСЕУДОНАУКА И

ПСЕУДОИСТОРИЈА

Усавременом свету наука ужива знатан

престиж и моћ. Научници запослени у

важним академским установама, попут

универзитета и института, имају велики углед

и утицај. Али праве научне установе представљају

затворене системе у које је тешко ући:

потребне су године мукотрпног образовања,

велика способност и вредни резултати. Сама

научна материја је врло неприступачна за људе

који нису стручњаци: мноштво информација,

академски стил писања и сложен технички речник

отежавају разумевање. Положај научника

стога неизбежно изазива завист неких људи,

али и жељу за опонашањем. Псеудонауку је

најлакше описати као лажну науку, копију

праве науке која настоји да завара неупућене.

Псеудонаучник је особа која није научник, која

нема одговарајуће знање, компетенције и резултате,

али која се представља као научник, да

би добила поверење јавности.

Међу многим врстама псеудонаучника

налазе се и псеудоисторичари. У питању су

особе које обично немају формално образовање

историчара (мада постоје изузеци) и

које се не баве историјом на научан начин.

Међутим, они се у јавности представљају као

историчари и очекују да јавност прихвати њихове

тврдње без доказа, на реч. Сви они разлози

који покрећу фалсификаторе применљиви

су и у случају псеудонаучника. Често су

фалсификатор, творац историјских заблуда

и псеудоисторичар једна иста особа. Док је у

историјском истраживању јако битан метод,

псеудоисторичара много више занима резултат,

тј. обмана у коју настоји да убеди јавност.

Историчар ће покушати да скупи све изворе

који говоре о некој теми и настојати да непристрасно

одреди њихову вредност. Псеудоисторичар

ће просто узети тврдње које му

одговарају и игнорисати све остало.

Псеудонаучне тврдње најчешће је лако

оповргнути, али тиме њихов утицај не нестаје.

Псеудоисторичари нерадо улазе у јавну

дебату с научницима, за шта углавном немају

одговарајуће знање и способности.

Уместо тога, они се користе говорничким

триковима, личним нападима, па и увредама.

Од критике се бране завереничким теоријама.

Тврдњом да неко покушава да их

ућутка (иако често имају велику медијску

пажњу) псеудоисторичари избегавају обавезу

да образлажу и аргументују своје тврдње.

Њихове поруке и нису намењене научницима,

већ одређеним деловима јавности.

Слабије образовани људи су честе, мада не и

једине, жртве псеудоисторичара.

Плакат нацистичког пропагандног филма

Вечни Јеврејин

Филм Вечни Јеврејин снимљен је на самом почетку

Другог светског рата и премијерно приказан

1940. године. У њему се Јевреји представљају

као хиљадугодишњи непријатељи

немачког народа. На њих се пребацује одговорност

и за светски рат. Иако је у питању фикција,

препуна измишљених појединости, филм

је рекламиран и приказиван као документарно

дело. Сличним пропагандним средствима

немачка јавност је уверавана у оправданост

насилних мера против Јевреја.

25

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

УПОТРЕБА И ЗЛОУПОТРЕБА ИСТОРИЈЕ

ПОЛИТИЧКА ЗЛОУПОТРЕБА

Од многих злоупотреба историје нарочито

је опасна и раширена политичка злоупотреба.

Готово сви политички покрети

имају своје виђење прошлости, које покушавају

да објасне, одбране а понекад и наметну. Као и

појединци и читави народи, тако и политички

покрети имају потребу да прикажу своју прошлост

и своје порекло у што бољем, идеализованом

светлу. Прошлост сагледана кроз визуру

идеологије или непосредних политичких циљева

увек је у некој мери одвојена од објективне историјске

истине. У случају екстремних политичких

покрета, њихова слика прошлости може бити у

потпуности измишљена, фиктивна.

Европа је у XX веку доживела екстремне

идеологије и тоталитарне политичке системе,

попут оних у Немачкој у време Адолфа

Хитлера или у Совјетском Савезу у време

Јосифа Стаљина. Ти тоталитарни системи

пружили су и примере крајње злоупотребе

историје у политичке сврхе. Искривљена

слика прошлости, наметнута свом силом

модерних масовних медија, употребљавана

је да се придобије већинско становништво

за непосредне политичке циљеве. На основу

измишљених или преувеличаних примера

из прошлости, одређене друштвене и етничке

групе, као и политички покрети, означени

су као непријатељи и изложени насиљу.

На сличан начин су правдани потпуна контрола

друштва, полицијско насиље и гушење

грађанских слобода. Најзад, наводне историјске

неправде су употребљене као изговор

за покретање светских ратова.

Из ових и сличних примера се може

видети да прошлост није тек нешто што је

неповратно отишло, већ да може имати велики

утицај на садашњицу. У неким случајевима

злоупотреба прошлости има последице

које су катастрофалне и трагичне. Међу

злоупотребама историје нарочито су штетне

оне политичке природе. Тоталитарни политички

системи XX века дали су неке од најгорих

примера злоупотреба прошлости.

НАУЧИЛИ СМО

– Познавање прошлости је врло важно и за савременог човека. Историјски догађаји и личности представљају

право богатство мотива за садашњицу.

– Идентитет је осећање припадности групи, односно поседовања карактеристика које одликују припаднике

групе. Групни идентитет је великим делом утемељен на свести о заједничкој прошлости.

– Историјски фалсификат је предмет модерне израде који се лажно представља као да долази из прошлости.

– Историјска обмана је лажна тврдња која се представља као чињеница.

– Искривљене идеје о историји могу настати и спонтано, као последица грешке. У том случају говоримо о

историјској заблуди.

– Псеудоисторичари су људи који се лажно представљају као историчари да би придобили поверење јавности.

– Политичка злоупотреба историје веома је опасна и раширена. Већина политичких покрета има своје виђење

прошлости, које понекад покушавају и да наметну. Тоталитарни политички системи XX века дали су неке од

најгорих примера злоупотреба прошлости.

Провери и утврди своје знање:

1. Наведи разлоге због којих се и савремени људи интересују за прошлост.

2. Објасни значај прошлости за изградњу групног идентитета.

3. Раздвој историјске фалсификате од историјских обмана.

4. Објасни зашто псеудонаучници избегавају дебату с правим научницима.

5. Присети се неких примера политичких злоупотреба историје. Образложи те примере.

26

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

5

ПРАИСТОРИЈА ЧОВЕЧАНСТВА

Након завршетка ове лекције моћи ћеш да:

• сагледаш основне етапе развоја човекових предака;

• разликујеш културе старог, средњег и млађег каменог доба;

• објасниш утицај открића попут земљорадње, грнчарства и обраде метала;

• разумеш значај неолитске револуције и последица које је имала на развој човечанства;

• препознаш најважније праисторијске културе на тлу наше земље.

НАСТАНАК И РАЗВОЈ

ПРВОБИТНОГ ЧОВЕКА

Праисторија представља далеко најдужу,

а по много чему и најважнију

епоху у прошлости човечанства. Она

траје од настанка првобитног човека до открића

писма. У току праисторије људски

род је прошао кроз неколико драматичних

развојних етапа. Тада је човек научио да

прави и користи алатке, овладао вештином

говора, створио најстарија уметничка дела.

У току праисторије је откривена земљорадња

и постављени су темељи седелачког начина

живота. У овом периоду још не постоје писмо

и писана реч. Из тог разлога живот праисторијских

људи познајемо само на основу

њихових материјалних остатака.

Модеран човек је производ милиона година

биолошке еволуције. По биолошкој

класификацији, људи припадају класи сисара

и реду примата. Примати су се одвојили од

осталих сисара пре око 60 милиона година.

Пре око 15 милиона година унутар реда

примата формирала се фамилија хоминида,

којој припада и човек. Тешко је тачно одредити

границу прелаза из животиње у човека,

пошто је еволуција хоминида била врло

спор и постепен процес. Најранији предак

човека који је имао способност да прави и

кори сти ситне алатке био је аустралопитекус

(лат. Аustralopithecus africanus), који

се појавио у источној Африци пре три и по

милиона година. Пре нешто више од два милиона

година јавља се још напреднија врста

Непознате речи

неолитска револуција – прелазак људских заједница

са ловачко-скупљачког начина живота на седелачки и

земљораднички

класификација – разврставање на класе или групе, по

одређеном критеријуму

примат – биолошки ред који обухвата мајмуне, лемуре

и људска бића

хоминиди – биолошка фамилија којој припада и човек,

обухвата све врсте примата са човеколиким карактеристикама

Око 3 и по милиона

година п.н.е.

Око 12000. године п.н.е.

Око 9000. године п.н.е.

Око 5500. године п.н.е.

Око 3300. године п.н.е.

Око 1200. године п.н.е.

К А М Е Н О Д О Б А

M E T A Л Н О Д О Б А

Старије камено

доба

Средње камено

доба

Млађе камено

доба

Бакарно

доба

Бронзано

доба

Гвоздено

доба

Подела праисторије

27

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

ПРАИСТОРИЈА ЧОВЕЧАНСТВА

Homo sapiens Homo neanderthalensis

Homo erectus Australopithecus africanus Sahelanthropus tchadensis

Пре око 10.000-30.000

година

Евoлуција човека

Пре око 50.000

година

Пре око милион година Пре 2,5 милиона година Пре 6 до 7 милиона година

хоминида, Homo habilis („вешт човек”). Они

су имали 50 одсто већу мождану масу у односу

на своје претке и умели су да праве и

сложеније алатке. Ови примати и даље нису

ходали усправно и тело им је још увек било

прекривено длаком.

Пре око 1,8 милиона година појавио се

„усправан човек” (латински Homo erectus).

Ова створења су названа тако јер су ходала

усправно. Мождана маса им је била још већа

у односу на Homo habilisa. Ове одлике су се

можда развиле као последица прилагођавања

животу на широким, отвореним просторима,

док су ранији хоминиди обитавали

у заклоњеним, шумовитим стаништима.

Homo erectus је први од човекових предака

за којег поуздано знамо да је напустио Африку

и раширио се по Азији и Европи.

Временом су човекови преци постајали

све интелигентнији и способнији. Пре око

300.000 година појавио се неандерталски

човек (латински Homo neanderthalensis).

Име су добили по долини Неандер у западној

Немачкој, где су у XIX веку откривени

њихови остаци. Неандерталски људи су

имали мозак приближно исте величине као

и модеран човек. Правили су разноврсне

алатке и одећу, а постоје докази да су имали

и способност говора. Неандерталци представљају

тип човека нарочито добро прилагођен

животу у хладној клими. Живећи

у периодима изражене глацијације (ледена

доба), ови људи су умели да преживе и дођу

до хране у условима ниске температуре и

оскудице. За сада нема сигурних доказа да

су имали уметничке склоности.

28

Поред наведених, у далекој прошлости

су постојале још многе врсте примитивних

људи. Први представници данашњих људи

(латински Homo sapiens, „мудар човек”) јављају

се пре приближно 150-200.000 година.

Као и неандерталци, данашњи људи су

директни потомци Homo erectusa. Друге

врсте првобитних људи постепено нестају

и остаје само Homo sapiens. Неандерталци

су ишчезли међу последњима, пре око

40.000 година. Последње групе за које данас

знамо живеле су на југу данашње Шпаније.

Неандерталски човек, модерна реконструкција

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Ипак, током више хиљада година модерни

људи и неандерталци су делили исти простор.

У неким областима су живели заједно,

као блиски суседи. Последњих година изашли

су на видело недвосмислени докази да

је између неандерталаца и модерног човека

било укрштања. Модерни Европљани имају

у себи и гене неандерталских људи.

СТАРИЈЕ КАМЕНО ДОБА –

ПАЛЕОЛИТ

Периодизација се користи и у проучавању

праисторије. Како је праисторија трајала

јако дуго и била обележена значајним

процесима и променама, постоји потреба

да се она подели на краће временске етапе. Ми

ћемо овде користити класичну поделу на камено

и метално доба. Камено доба обухвата већи

део праисторије. Оно се даље дели на старије,

средње и млађе камено доба. Мада је општеприхваћена,

ова подела није без мана. Она се

заснива на техничком критеријуму (основни

материјал који се користио у дато време), занемарујући

остале. У науци постоје и многе друге

поделе праисторије.

Старије камено доба или палеолит почиње

од настанка материјалне културе, односно

од оног тренутка када је примитивни

човек израдио прве алатке (пре више од

три милиона година). Крај палеолита пада у

различито време у разним деловима света.

Најраније се завршава у југозападној Азији,

неких десет до девет хиљада година пре нове

ере. У другим деловима света палеолитске

културе су наставиле да постоје и дуже, негде

чак до најновијег доба. Неке од тих култура

које и данас постоје, или су постојале донедавно,

попут Абориџина у Аустралији или

домородаца у пустињама Намибије и Анголе,

омогућују нам да боље сагледамо начин живота

свих људи у далекој прошлости.

Током палеолита људи су постепено

овладали све сложенијим вештинама које су

им омогућиле да лакше дођу до хране и да се

заштите. Временом су научили да пале ватру

и да праве убојита оружја, што их је учинило

ефикаснијим ловцима. Привреда палеолита

Пећинска уметност: цртежи животиња на зиду пећине

Ласко, у јужној Француској. Ова упечатљива уметничка

дела су стара приближно 17–18.000 година.

је искључиво ловачко-сакупљачка. Људи су

преживљавали од онога што су могли да улове

или од хране која се могла наћи у природи.

Животиње су биле главни извор хране и одевања.

Људи су живели у малим групама које

су, због привремених и несигурних ловишта,

биле принуђене да се често селе. Током већег

дела палеолита групе људи су живеле на отвореном

или у природним склоништима, као

што су пећине. Тек у познијем каменом добу

они почињу да граде сопствена станишта,

што им је пружило известан степен заштите

и удобности. Пре око 50.000 година наилазимо

и на прве трагове да је човек овладао

вештином риболова.

Стечене вештине помогле су људима да

преживе изузетно тешке услове живота у

последњем глацијалном или леденом добу.

Оно је почело пре око 45.000 година и учинило

је велике делове Европе, Азије и Северне

Америке ненастањивим. Знатан део ових

континенталних маса био је прекривен глечерима,

док се јужно од сталног леда налазио

појас сурове поларне климе. У Европи људски

живот је био могућ само у неким областима

на рубовима континента. Глацијација

је била на врхунцу пре око 25.000 година,

да би пре око 14‒15.000 година почела да се

повлачи.

Непознате речи

глацијација – залеђивање, стварање ледника и других

великих залеђених површина и наслага

29

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

ПРАИСТОРИЈА ЧОВЕЧАНСТВ А

СРЕДЊЕ И МЛАЂЕ

КАМЕНО ДОБА

Уметност леденог доба

„Венера” из Вилендорфа је статуета израђена

пре готово тридесет хиљада година, откривена

почетком XX века близу сеоцета

Вилендорф, у Доњој Аустрији. Данас у Музеју

историје природе у Бечу.

У палеолиту је настала и првобитна уметност.

Најстарија позната уметничка дела јављају

се пре око 40–50.000 година – њихово

датирање јако је тешко и несигурно. Морамо

се помирити с чињеницом да већи део праисторијске

уметности није преживео, пошто

су коришћени пропадљиви материјали. Међу

уметничким делима се јављају декорације на

употребним предметима, цртежи и урези на

камењу и костима, скулптуре, слике на стенама

и зидовима пећина, као и накит и други облици

личног украса. У најстаријој уметности

срећемо фигуре људи, животиња и фантастичних,

хибридних бића, али и чисто апстрактну,

геометријску декорацију. Уметност палеолитског

човека упућује на закључак да је поседовао

одређена веровања (пре магијске него религијске

природе), као и извесну представу о животу

после смрти. Да ли је палеолитски човек

имао и усмену културу, поезију, приповедање?

То је врло интересантно питање на које, нажалост,

никада нећемо добити поуздан одговор.

Последње ледено доба окончало се пре

око 11.000 година. Клима северне полулопте

постала је много топлија и

влажнија него раније. У складу с климатским

променама драстично се изменила и природна

средина. Људске заједнице су морале да се прилагоде

или да нестану. Тада долази до открића

земљорадње, вероватно најважнијег у историји

човечанства.

Прелазни период између ловачко-сакупљачког

и седелачког начина живота називамо

средњим каменим добом или мезолитом.

У овом периоду су настала прва трајна

људска насеља. Међутим, прелазак на земљораднички

начин живота био је дуг, постепен

процес. У мезолиту он није окончан у потпуности,

лов и риболов су и даље најважнији

извори хране. Као епоха праисторије, мезолит

је трајао много краће од палеолита (свега

неколико хиљада година). На Блиском истоку

траје од почетка повлачења глацијације

до формирања првих у потпуности земљорадничких

заједница (између 9.000 и 12.000

година п.н.е.). У другим областима почиње и

завршава се касније. Мезолит није карактеристичан

за све делове света.

Млађе камено доба или неолит карактерише

живот у сталним насељима, земљорадња

или сточарство као основни извори хране и

употреба керамике. Као и раније праисторијске

епохе, неолит не почиње и не завршава се

у исто време у свим деловима света. Ране неолитске

културе јављају се на Блиском истоку

већ око 9.000 година п.н.е. (Палестина, Сирија

и источна Анадолија). Нешто касније, овај начин

живота се шири по југозападној Азији и

северној Африци. Прелазак са ловачког и номадског

на земљораднички и седелачки начин

живота обично се назива неолитском револуцијом.

Назив може навести на погрешан

закључак, пошто је у питању дуготрајан и спор

процес, а не један догађај.

Неолит је период великих техничких открића

и важног друштвеног развоја. Откриће

керамике у великој мери допуњује откриће

земљорадње. Откривени су мотика и плуг,

30

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

А т л а н т с к и

о к е а н

Дуро

Рона

Рајна

По

Вилендорф

Дунав

Солитре

Гура Бакулуј Рипицени

Ласко

Крапина Ленђел

Тартарија

Микок

Арене

Гомолава

Мустије

Бетулов

Старчево

Алтамира

Канидиде Спомдол Винча Лепенски Вир

Грималди

Бутмир

Градац

Мас д´Азил

Градешница

Црвена

Романи

Стијена Плочник Караново

Ситагрој

Дикли

Риполи

Фикиртепе

Кова Фоска

Малич Парадими Таш

Молфета

Неа

Романели Никомедија

Хаџилар

Чатал Кујук

Минатеда

Сескло

Мерсин Рас Шамра

Стентинело

Јадранско море

Извоаре

Сабатиновка

Деријевка

Ц р н о м о р е

Еуфрат

ЛЕГЕНДА

Хава Фтеах

С р е д о з е м н о м о р е

Кносос

Кирокитија

Јабурд

Палеолит

Мезолит

Прекерамичкиикерамички неолит

Неолит (млађе камено доба)

Бир ел Атер

Меримде

Фајум

Нил

Јерихо

Праисторија на тлу јужне Европе

који постају стална оруђа земљорадника. У

раном неолиту јавља се и припитомљавање

животиња. Посебно треба истаћи значај грнчарства,

мада је нека врста керамике била позната

и у каснијем палеолиту. Међутим, сада

је грнчарска вештина постала општа и знатно

унапређена. У употребу улази грнчарско коло.

Керамичке посуде и спремишта омогућили

су чување и одржавање великих количина

хране на дужи период. У мање квалитетним

спремиштима тако нешто не би било могуће.

Да није било могућности чувања произведене

хране, ни само откриће земљорадње не би

имало тако драматичне последице. Раширена

употреба керамике служи и за периодизацију

неолита на прекерамички (до око 8.000 година

п.н.е.) и керамички.

Обрада земље и припитомљавање животиња

омогућиле су драстично увећање људске

популације. То је водило настанку све већих

и сложенијих заједница. После више хиљада

година, највећа неолитска насеља претворила

су се у градске заједнице, а друштвена организација

је постала тако сложена да можемо

говорити о државама. То се најпре десило на

југу данашњег Ирака у IV миленијуму п.н.е., о

чему ћемо говорити у следећем поглављу.

Неолитско насеље Чатал Хијук у источној Анадолији, у

Турској. Чатал Хијук је једно од најстаријих и највећих

протоурбаних насеља на планети. Око 6000. године п.н.е.

имао је близу пет хиљада становника.

МЕТАЛНО ДОБА

Људи каменог доба су предмете израђивали

од камена, дрвета, животињских

костију и жила. Обраду метала открили

су доста касно, не пре шестог миленијума пре

нове ере. Изгледа да металургија није откривена

31

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

ПРАИСТОРИЈА ЧОВЕЧАНСТВА

Употребни метални предмети из бронзаног доба

на једном месту: ране трагове обраде бакра

срећемо на више места у југозападној Азији и

јужној Европи. Пошто се бакар релативно лако

открива, ископава и обрађује, он је био први

метал који су људи користили. То је био почетак

бакарног доба. Међутим, карактеристике бакра

су биле такве да његова употреба није изазвала

револуцију у животу људи. У питању је крт метал

који лако пуца ако је изложен већем притиску.

Његова употребљивост за израду оруђа и оружја

била је врло ограничена. Већина употребних

предмета, поготову алатки, и даље је израђивана

од камена, дрвета или кости. Неки археолози и

не сматрају да бакарно доба припада металном

добу, већ да представља прелазни период

између каменог и металног доба.

Откриће бронзе донело је много темељније

промене. Бронза је легура, мешавина

метала, која као таква не постоји у природи.

Она настаје мешањем бакра са малим процентом

других метала, најчешће калаја. Са

масовном употребом бронзе, материјали попут

камена и дрвета одлазе у други план. Али

и ово је био дуготрајан, спор процес. Бронзано

доба почиње на Блиском истоку око 3300.

године п.н.е. – отприлике у време уздизања

првих цивилизација. Употреба бронзе се потом

шири по Азији, Африци и Европи. Многа

праисторијска племена на овим континентима

ће овладати обрадом метала стотинама,

па и хиљадама година пре него што ће открити

писмо и државну организацију. Технолошка

револуција коју је донело бронзано доба

оста вила је трага на сваком друштву које је

дотакла. Било је неопходно овладати сложеним

рударским и металуршким вештинама.

Као последица тога, појављују се специјализована

занимања попут рудара и ковача.

Бронзане алатке су унапредиле занатство

и земљорадњу, подижући квалитет људског

живота. Бронзано оружје и оклопи учиниће

ратовање много ефикаснијим и крвавијим

него раније. У југозападној Азији и јужној Европи

бронзано доба се завршава између XII и

X века п.н.е.

Коначну фазу праисторије у Азији и Европи

представља гвоздено доба. У односу

на бакар и бронзу, гвожђе је много чвршћи

и употребљивији метал. Међутим, успешно

рударење и обрада гвожђа представљају

велики технички изазов. Морало је протећи

доста времена пре него што су људи у

потпуности овладали овим вештинама. Али

када су једном ти проблеми решени, ширење

употребе гвожђа било је брзо. Она је доста

утицала на живот праисторијских заједница

у Азији, Европи и Африци. Она племена која

су могла да дођу до великих количина гвожђа

и претворе их у оружје и оклопе била су у

огромној предности над племенима наоружаним

оружјем од бронзе, камена или дрвета.

Велики ратнички народи Европе у I миленијуму

п.н.е., попут Келта, Скита, Илира или

Трачана своју моћ су у знатној мери дуговали

гвозденом оружју.

ПРАИСТОРИЈА НА ТЛУ

НАШЕ ЗЕМЉЕ

Археолошки налази показују да је територија

данашње Србије била настањена

већ у давној прошлости. Трагови палеолитских

људи у Србији доста су ретки. Али,

већ у фази мезолита срећемо занимљиве и динамичне

праисторијске културе. Посебан значај

има култура Лепенског вира. Лепенски вир је

праисторијски локалитет у Ђердапској клисури,

откривен шездесетих година XX века. Касније

су пронађена и друга насеља ове културе, унутар

клисуре и ван ње. Најстарија од њих датирана су

око 8000. године п.н.е. Култура Лепенског вира

32

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

била је на врхунцу између 6500. и 5500. године

п.н.е. У почетку су житељи Лепенског вира живели

искључиво од лова и риболова; касније су

овладали и основним вештинама земљорадње

и припитомљавања животиња. Првобитна станишта

су имала форму примитивних шатора.

Касније су грађене колибе, троугаоне или кружне

основе. Постојало је и светилиште у средини

насеља, као и посебно место за сахрањивање

мртвих. Камене скулптуре Лепенског вира су јединствене

у праисторијској уметности Европе.

Са ширењем земљорадње као основног извора

хране, ова култура постепено губи своје посебне

одлике и нестаје. Насеље Лепенски вир

се смањује и око 5300. године п.н.е. је коначно

напуштено.

Камени идоли из Лепенског Вира. Њихова

намена није позната, али се претпоставља да

је била повезана са религијом и веровањима

праисторијских житеља.

Реконструкција колибе из Лепенског Вира

Најбољи представник раног неолита на

тлу Србије је старчевачка култура, која се

развијала између 6000. и 4500. године п.н.е.

Названа је по археолошком локалитету Старчево,

у јужном Банату. Порекло ове културе

није најјасније, њени припадници су можда

досељеници са истока (из Анадолије) или из

Средње Европе. За ове људе пољопривреда је

била основна делатност, мада је и лов био важан

извор хране. Насеља су редовно смештена

у близини воде, често заштићена воденим

површинама или мочварним земљиштем.

Старчевачки људи су израђивали керамику

високог квалитета.

Из старчевачке културе постепено се развила

винчанска култура. Названа је по локалитету

Винча (Бело брдо), у близини Београда.

Налазишта винчанске културе обухватају

велики простор – читаву данашњу Србију,

али и делове Македоније, Црне Горе и Босне.

Насеља винчанске културе заузимају слична

места као и старчевачка насеља, дакле у близини

река и других водених површина. И овде

је привредну основу чинила комбинација

обраде земље, сточарства, лова и риболова.

Људи су живели у већем броју малих, збијених

насеља, у земуницама и колибама прекривеним

трском. Неколико највећих насеља је

можда имало до две или три хиљаде становника.

Винчанска налазишта су дала велики

број уметничких дела. Мртви су сахрањивани

у самим насељима или у издвојеним некрополама,

са богатим гробним прилозима.

Непознате речи

светилиште – место поштовања неког божанства

33

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

ПРАИСТОРИЈА ЧОВЕЧАНСТВ А

Међу њима су осликане вазе и велики број

ситних фигурина, у облику животиња и људи.

У винчанској култури срећу се и почеци рударства

и обраде бакра. Ипак, Винча је и даље

неолитска култура, и велика већина предмета

је израђена од камена, дрвета или кости.

Највећи опсег винчанска култура је достигла

око 4000. године п.н.е. После 3500.

године п.н.е. њу постепено замењује вучедолска

култура. Названа је по локалитету

Вучедол, близу Вуковара у Хрватској и по

свом карактеру припада бакарном добу. Цветала

је током III миленијума п.н.е. и захватала

је велике делове данашње Хрватске, Србије,

Босне и Словеније, а пред крај свог постојања

раширила се и далеко на север, у Средњу Европу.

Становништво је живело у земуницама,

насеља су често на узвишењима и понекад су

заштићена утврђењима. У центрима насеља

обично се налазила једна већа грађевина која

није служила за становање. Мртви су покопавани

у самим насељима, а постоје и трагови

приношења животињских и људских жртава.

На тлу Србије налазимо трагове више

култура бронзаног доба. Развијено бронзано

доба у централној и северној Србији представља

ватинска култура, која се развијала

и нестала у другој половини II миленијума

п.н.е. Названа је по селу Ватину, близу

Вршца. Налазишта ове културе откривена

су и на тлу данашње Хрватске, Босне и

Румуније. Насеља ове културе налазе се на

природним узвишењима и речним терасама.

Станишта су земунице, полуземунице,

али и дрвене куће, понекад са каменим темељем.

У ватинским стаништима и гробовима

откривени су предмети израђени

у микенској Грчкој, што сведочи о трговачким

али и културним везама са медитеранским

светом у бронзано доба.

Гвоздено доба на северном Балкану почиње

око 1000. године п.н.е. О становништву

које је живело на тлу Србије у I миленијуму

п.н.е. сазнајемо на основу археолошких истраживања,

али и путем писаних извора.

Народи гвозденог доба попут Илира, Трачана

и Келта углавном нису познавали писмо.

Али зато су њихови суседи, Грци и Римљани,

оставили писана сведочанства и о њима.

НАУЧИЛИ СМО

– Модеран човек је резултат милиона година биолошке еволуције. Преци људи који су могли да праве првобитне

алатке јављају се пре око три и по милиона година.

– Данашњи човек (Homo sapiens) јавља се пре око 150-200.000 година. Модерни људи су хиљадама година

живели упоредо са другим врстама хоминида.

– Праисторија се обично дели на камено и метално доба. Камено доба се дели на старије, средње и млађе

камено доба.

– Метално доба се дели на доба бакра, доба бронзе и доба гвожђа.

– Готово све фазе развоја праисторијских култура можемо препознати и на тлу наше земље.

– На територији данашње Републике Србије настале су неке веома значајне праисторијске културе: култура

Лепенског вира, старчевачка, винчанска и ватинска култура.

Провери и утврди своје знање:

1. Објасни разлике у начину живота између палеолитских и неолитских људи.

2. Наведи када се и у ком облику јавља најстарија позната уметност?

3. Закључи зашто израз „неолитска револуција” можда није најтачнији.

4. Наброј најважније праисторијске културе на тлу данашње Србије.

5. Да ли си икада био/била на неком праисторијском локалитету? Присети се шта си тамо видео/

видела и научио/научила?

34

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Одломци из историјских

извора и историјске

литературе

Марк Блох

ШТА ЈЕ ТО ИСТОРИЈА?

„Реч 'историја' је јако стара, чак толико стара да

су људи понекад уморни од ње. Али истина је и то

да су ретко кад пожелели да је потпуно избришу из

речника. Чак су и социолози Диркхајмове школе оставили

место за њу. Додуше, то су учинили само да

би је потиснули у један бедан угао наука о човеку –

неку врсту скривене тамнице – у којем су, пошто су

за социологију одвојили све што се чини вредним за

рационалну анализу, затворили оне људске чињенице

које су осудили као у највећој мери површине и

најмање важне од свих.

Овде ћемо се напротив држати најширег тумачења

речи 'историја'. Ова реч не поставља унапред

никакве препреке на пут истраживања, на који по

жељи можемо поћи било у правцу појединца или

читавог друштва, било према тренутним ломовима

или најтрајнијим процесима развоја. Она у себи не

садржи никакву одређену веру, она нас не приморава

ни на шта до на само истраживање. Извесно је

да, од када се први пут појавила на људским уснама,

њено значење се изменило у великој мери. Таква је

судбина свих заиста живих израза у језику. Шта би

било да су научници принуђени да смисле ново име

кад год нешто ново открију! Какво мноштво крштења

би то било, и какво траћење академског времена!

На самом почетку, док настојимо да се окренемо правим

проблемима истраживања, било би беспредметно

да смислимо неку напорну и нефлексибилну дефиницију.

Који би се озбиљан делатник икада замарао таквим

стварима? Најгора претња таквих пажљивих дефиниција

је да само доносе даља ограничења...

Понекад се каже 'Историја је наука о прошлости'. По

мени, то је рђаво срочено.

Јер, да кренемо од почетка, и сама идеја да прошлост

може бити предмет науке је смешна! Како би,

без икакве припреме, један феномен, који нема заједничких

одлика изузев тога што није савремен са нама,

могао бити предмет рационалног знања? Или, да

погледамо другу страну медаље, можемо ли и да замислимо

науку која се искључиво бави стварношћу у

њеном садашњем, тренутном облику?

Сумње нема, у почецима историографије, древни

аналисти се нису оптерећивали овим појединостима.

Они су препричавали неповезане догађаје чији је једини

именилац био да су се десили приближно у исто

време: помрачења, звезде падалице, и неочекиване и

запањујуће небеске појаве, истовремено са биткама и

смрћу краљева и хероја...

Од карактера историје као људског знања долазе и

њени специфични проблеми израза. Да ли је историја

'наука' или 'уметност'? Уметност против науке, форма

против суштине: историја учености обилује сличним

тананим дискусијама.

На крају, постоји само једна наука која проучава развој

човека у времену. Она тражи од нас да повежемо

проучавање мртвих и живих људи. Како ћемо ту науку

звати? Већ сам објаснио зашто ми се древно име 'историја'

чини најбољим од свих. Оно је најшире, најмање

искључује, највише погони на деловање а садржи узбудљиво

подсећање на сличне напоре који су старији

од нашег доба. Предлажем да проширимо историју

све до саме данашњице, мада немам жеље да проширим

и постојеће претензије моје професије. Живот је

исувише кратак а наука превелика да би чак и највећи

ум могао да има тоталну представу о човечанству.

Неки људи ће се увек специјализовати за садашњицу,

као што ће се други окренути каменом добу или египтологији.

Само тражимо да се има на уму да историјско

истраживање неће трпети затварање у себе. Изоловани

имаћемо само половично разумевање, чак и у оквиру

уже области проучавања. Једина права историја,

која се може развијати само кроз заједничке напоре,

јесте светска историја.”

Марк Блох, Занат историчара, I:

Историја, човек и време

1. Како француски историчар Марк Блох види

појам историје?

2. Зашто ни један истраживач нема потпуну представу

о прошлости човечанства?

35

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


I

ХЕРОДОТ ИЗ ХАЛИКАРНАСА И ТУКИДИД

АТИЊАНИН О ЦИЉЕВИМА СВОГ ДЕЛА

У наставку су дати уводни пасуси дела двојице класичних

грчких историчара, Херодота из Халикарнаса

и Тукидида Атињанина. У њима они дају циљеве

и основне теме својих дела. Док је Херодот себи поставио

широк али слабије дефинисан циљ, Тукидид

одмах ставља фокус на оно што сматра темом правих

историчара – на политичку и ратну историју.

Херодот, Историја: „Ово је преглед историје Херодота

Халикарнашанина, који је написан ради тога

да се временом не би умањио значај онога што је човечанство

створило, те да велика и дивна дела, и она

која су створили Хелени, као и она која су створили

варвари не би била заборављена, а најзад, поред осталог

и зато да би објаснио зашто је између Хелена и

варвара долазило до ратова.”

ПРИМЕРИ ДРЕВНИХ ЛЕТОПИСА:

ВАВИЛОНСКА ЛИСТА КРАЉЕВА

Тукидид, Пелопонески рат: „Тукидид, Атињанин,

описао је рат коју су Пелопонежани и Атињани водили

једни против других. Почео је одмах, од самог почетка

рата, јер је мислио да ће рат бити велики и најзначајнији

од свих претходних. То је закључио по томе што

су обе стране у свему и у сваком погледу биле на врхунцу

својих ратних припрема и што је видео да се

остали хеленски свет сврстава на једну или другу

страну, неки одмах, а други су се спремали да то учине.

Јер, то је био највећи покрет Хелена, једног дела

варвара, а могло би се рећи и огромног дела људи

уопште. Шта је, међутим, било непосредно пре тога и у

још старија времена, немогуће је тачно испитати због

велике временске удаљености; али према чињеницама

којима бих, идући у своји истраживањима веома

далеко, могао да верујем, сматрам да није било ничег

великог, ни у погледу ратова, ни у погледу чега другог.”

1. Шта Херодот узима као главну тему свог дела,

а шта Тукидид?

2. Који су разлози навели ове историчаре да напишу

своја дела?

Вавилонски краљ Набу-насир (оснивач IX вавилонске

династије) владао је у периоду од 747. до 733. године

п.н.е. Његов наследник, Набу-недин-зери, владао је

у периоду од 733. до 729. године п.н.е. Асирски краљ

Тиглат-Пиласар III освојио је тада Вавилон, и припојио

га својој држави, али је умро свега две године касније.

Овај спис је представник најједноставнијег облика

аналистичких текстова који су постојали на Старом

истоку. Он просто бележи дужине владавина, основне

догађаје, смрт и смену владара, без икаквих детаља

или сувишних појединости.

„Четрнаест година је Набу-насир владао Вавилоном.

Тада је Набу-недин-зери, његов син, ступио на вавилонски

престо. Друге године Набу-недин-зери је

убијен у побуни. Свега две године је Набу-недин-зери

владао Вавилоном.

Набу-шума-укин (II), локални намесник и вођа побуне

је запосео престо. Свега један месец и два дана

Набу-шума-укин (II) владао је Вавилоном.

Набу-мукин-зери, од Амуканита, уклонио га је с

власти и узео престо за себе. У трећој години владавине

Набу-мукин-зерија је Тиглат-Пилесар (III) дошао

у земљу Акад, опустишио Бит-Амукану и заробио Набу-мукин-зерија.

Укупно три године је Набу-мукинзери

владао Вавилоном.

Тиглат-Пилесар (III) ступио је на престо у Вавилону.

Следеће године је Тиглат-Пилесар (III) умро, у месецу

Тебету. Осамнаест година је Тиглат-Пилeсар (III) владао

Асиријом. Током две од ових година је владао и Акадом.

На двадесет пети дан месеца Тебета Шалманасар

(V) ступио је на престо...”

Тиглат-Пилeсар III

1. На који начин летопис излаже догађаје?

2. Колико простора је посвећено појединачним

владарима?

Забрањено

36

је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

ДРЖАВЕ, ПОЛИТИКА И ПРАВО У АНТИЧКОМ СВЕТУ

II

У

овој теми почињемо да обрађујемо историју античког света. Антика,

антички свет, стари век и други називи су ознаке којима обележавамо

најстарију епоху светске историје, епоху у којој су постојале првобитне

цивилизације и државе. Њу ћемо најпре размотрити кроз проблеме облика

владавине, државне организације и права. За разлику од праисторије, овде се

крећемо кроз писмена друштва, чија се прошлост може откривати и

истраживати на основу писаних извора, не занемарујући притом ни оне

материјалне. У питању је важна и занимљива епоха светске историје. Античка

историја је динамична, узбудљива и богата вредним порукама које су

применљиве и на модерно друштво. Она обухвата већи део писане историје.

Њени почеци се поклапају са почецима писмености, око 3300. године п.н.е.

Крај античке историје је теже одредити, о томе се још увек воде расправе у

науци. У Европи и медитеранским земљама обично се узима да се античко доба

завршава падом Западног римског царства 476. године н.е. и ми ћемо користити

ту одредницу и у овом уџбенику. Говоримо, дакле, о готово четири хиљаде

година писане историје. Ипак, треба имати у виду да постоје и другачија

мишљења и други простори, где се историјски развој није одвијао на исти

начин. Пад Римског царства, ма како драматичне последице имао у историји

Европе и Средоземља, није оставио подједнако велики траг у историји западне

Азије. За прошлост Индије и Далеког истока он има врло мали значај.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

37

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

1

ГЕОГРАФСКИ ОКВИР АНТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ

Након завршетка ове лекције моћи ћеш да:

• покажеш на карти најважније области античког света;

• објасниш везу између поднебља и развоја и карактера једне цивилизације;

• препознаш највеће регије Старог истока и модерне државе којима припадају;

• одредиш географске оквире најважнијих античких култура на Средоземљу.

ПРОСТОР И ВРЕМЕ

Да бисмо разумели историју морамо

водити рачуна о простору, као и о

времену. Ако знамо када се неки догађај

одиграо, ми и даље немамо потпуну информацију.

Подједнако је важно знати и где се одиграо: у

којој земљи, у којој заједници, на којем месту.

Простор у далекој прошлости није био исти као

данас, нити су га људи видели на исти начин.

Рушевине грчког града Ефеса, на западној обали

Мале Азије

Ефес је вековима био најпрометнија лука на

полуострву Мале Азије, свакодневно су стотине

бродова долазиле да оставе и преузму

товар и путнике. Остаци многобројних велелепних

грађевина сведочанство су о богатству

и благостању овог лучког града. Али данас би

се посетилац Ефеса намучио да дође до обала

Егејског мора: остаци ефеског пристаништа

стоје на око 5 km од морске обале. Река Каистер

је непрестано наносила земљу на својем ушћу,

померајући линију обале, све док стара лука

није у потпуности затрпана речним наносима.

Већ у позној антици Ефес се нашао одсечен од

мора и осуђен на сиромаштво и пропадање.

Градови који данас не постоје били су важни

центри. Многа подручја која су данас густо

насељена у старини су лежала пуста и дивља.

Државе су имале границе које се ни у чему не

поклапају са модерним. Мреже путева које су

градили стари Персијанци, Грци и Римљани

углавном потпуно одударају од модерних траса.

О овим разликама треба водити рачуна, ако желимо

да стекнемо јасну представу о прошлости.

За тако удаљену епоху попут антике не

смемо претпостављати чак ни да је физи чка

географија била иста као данас. И заиста,

има пуно примера да није. Многе реке немају

исти ток као у антици, линије морских

и језерских обала су се промениле, чак ни

многи елементи рељефа немају исту висину.

Биљни и животињски свет је такође у

великој мери измењен. За то су делимично

одговорне климатске промене, али највећи

фактор је управо делатност човека. Људи су

пренели биљне и животињске врсте у нова

окружења. Много је врста животиња чији је

број умањен или су потпуно нестале услед

лова и ширења људских насеља и земљорадње.

С друге стране, у Азији и Африци

постоје читаве пустињске регије које су

некада биле настањена и богата земљорадничка

подручја. Велики делови Европе су у

старини били прекривени густим шумама

и тешко проходним мочварама, које су данас

углавном нестале. И клима је доживела

извесне промене од антике до данас. Из

ових разлога понекад је тешко и замислити

пејзаже које су гледали древни људи. У савременој

Европи многе мочваре су потпуно

исушене због потреба пољопривреде за

обрадивим површинама.

38

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

СТАРИ ИСТОК

Под Старим истоком подразумевамо велики

део античког света. У ужем смислу,

Стари исток обухвата простор између

источних обала Средоземног мора на западу,

источне ивице Иранске висоравни на истоку, и

од Црног мора и Каспијског језера на северу до

Црвеног мора и Индијског океана на југу. Ово одређење

Старог истока одговара модерном појму

Блиског истока (на западу се често употребљава

и термин Средњи исток) и ми ћемо га користити

и у овом уџбенику. У ширем значењу, Стари

исток обухвата све античке цивилизације које

су постојале у Азији и североисточној Африци.

У том случају он укључује и цивилизације старе

Индије и Кине и других народа на истоку Азије.

У данашњим географским појмовима те земље

представљају Далеки исток.

Јасно је да на огромном простору Старог

истока није постојала само једна цивилизација,

култура или народ. Иако се

понекад говори о „источној култури” или

„источној цивилизацији” као о једној и

јединственој, таква употреба је застарела

и неправилна.

Стари исток чине махом области суве

суптропске климе. Зиме су кратке и благе,

углавном без снега и мраза, а лета веома топла,

са малом количином падавина у току

читаве године. Велике области покривају

пустиње и полупустиње. Тамо је земљорадња

могућа само у близини природних извора

воде, попут великих река, или уз помоћ

вештачког наводњавања. На северу и западу

Старог истока постоје и области медитеранске

и континенталне климе, где је количина

падавина већа а земљорадња не зависи

од наводњавања. Поменућемо највеће и

најважније географске регије, крећући се са

запада на исток.

Најзападнији део Старог истока чини

велико полуострво Мала Азија или Анадолија

(у данашњој Турској). Пружајући се

од Азије ка Европи, оно чини природну везу

између два континента. Већи део унутрашњости

полуострва заузима Анадолска висораван.

Древни народи Хурита и Хетита,

К а в к а з

Дунав

Ц р н о м о р е

Касијско

језеро

Атина

Микена

Еејско море

Кносос

Крит

Сард

С р е о з е м н о

Родос

М А Л А А З И Ј А

м о р е

Хатуша

Кархемиш

Харан

Алепо

Библос Кадеш

Кипар

Сидон Дамаск

Тир

Мегидо

Јерусалим

У Р А Т Р У

С И Р И Ј А

Мари

Еуфра

Нинива

Ашур

М Е С О П О Т А М И Ј А

Тиар

Сипар

Ума Суза

Акад?

Вавилон Киш Лагаш

Нипур

Урук

Ур

М Е Д И Ј А

Екбатана

Е Л А М

Персеполис

Пасаргаде

ПЕРСИЈА

П е р с и ј с к и з а л и в

ЛИБИЈА

Саис

Мемфис

ЕГИПАТ

С и н а ј

Арабијска

пустиња

Ц р в е н о м о р е

Нил

Теба

Стари исток

39

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

ГЕОГРАФСКИ ОКВИР АНТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ

Фрижана и Лиђана градили су своје државе

и градове на овом полуострву. На западним

обалама Анадолије временом су се настанили

Грци. Источно од Анадолске пружа се

Јерменска висораван (или Јерменија, већи

део данас припада Турској), са свих страна

окружена планинама. Она је била домовина

народа Урарту и старих Јермена.

Југоисточно од Јерменије налази се Иранска

висораван (данашњи Иран). И она је

окружена планинама, али заузима огроман

простор, много већи од Анадолске и Јерменске

висоравни заједно. Док се на западу Иран

граничи са Јерменијом и Месопотамијом, на

истоку се приближава долини реке Инд, а

на северу се додирује са степама централне

Азије. Јужне границе Ирана чине Персијски

залив и Индијски океан. Јужни Иран је био домовина

Персијанаца, а у VI веку п.н.е. постао

је средиште великог Персијског царства.

Западно од Ирана и јужно од Јерменске

висоравни јесте Месопотамија (данашњи

Ирак), велика плодна равница кроз коју протичу

две велике реке, Еуфрат и Тигар. Низ

важних народа и култура настањивао је у

антици долину двеју река. Западно од Месопотамије,

између Средоземног мора и реке

Еуфрат, налази се Сирија. Југозападно од ње

је Палестина, у троуглу између Средоземног

мора, Сиријске пустиње и Синајског полуострва.

Пустињско Синајско полуострво

представља спону између Египта и западне

Азије. Египат је земља на крајњем североистоку

Африке, у долини реке Нил. Она је

била домовина једне од најстаријих и најутицајнијих

култура старог века. Јужно од

Палестине, Сирије и Месопотамије пружа

се огромно Арабијско полуострво (модерна

Побрђе северног Ирана. Ово поднебље на северној

ивици Старог истока се по много чему разликује од

сушних равница Месопотамије.

40

Саудијска Арабија, Јемен, Оман и друге државе),

највеће полуострво на свету. Већи део ове

копнене масе заузимају безводне пустиње.

У антици су те области Арабије биле ненастањене

или спорадично настањене малим

групама номада. Развијеније земљорадничке

заједнице постојале су на крајњем западу и

југу полуострва или у малобројним оазама

богатим водом, у унутрашњости.

Најбогатији и у старини најгушће насељен

део Старог истока често се назива Плодним

полумесецом. То је појас земљишта који се у

облику лука пружа од Египта на западу, преко

Палестине и Сирије, до Местопотамије и

Персијског залива на истоку.

Оаза окружена пустињом, на југу Арабијског

полуострва (данашњи Оман)

ДРЕВНА МЕСОПОТАМИЈА

Реч „Месопотамија” долази из старогрчког

језика и значи међуречје, земља између

река. У питању је простор између река

Еуфрата и Тигра, мада израз обично обухвата

и подручја непосредно на запад и исток од

ових река. Еуфрат, западнија од двеју река, има

ток дужине око 2800 km и представља далеко

највећу реку у југозападној Азији. Тигар је река

мањег корита и бржег тока, дужине око 1850 km.

Врло скромна количина годишњих падавина

чинила је да сва пољопривреда зависи од воде

двеју река. Простор погодан за земљорадњу био

је прошириван системом вештачких канала још

у неолиту. Ипак, изненадне кише у Кавкаским

планинама или на Јерменској висоравни, где ове

реке извиру, доводиле су до тешких поплава у

равници. Велике обрадиве површине и читави

градови Месопотамије уништавани су у непредвиђеним

изливима река.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

УРАТРУ

о

Кипар

Библос

Сидон

Тир

Јерусалим

Кархемиш

Катна

Емар

СИРИЈА

СУБАРТУ

Харан

МИТАНИ

АСИРИЈА

Еуфра

Ашур

Нинива

Тиар

А К А Д

Мари Рапикум Акад?

Суза

Сипар Киш Ума

Вавилон Лагаш

Нипур

Сиријска

пустиња

Урук

Ларса

Ур

С У М Е Р

Е Л А М

Персијски

залив

Л Е В А Н Т

Древна Месопотамија

У добрим годинама Месопотамија је производила

велике вишкове хране. Основна

житарица био је јечам. Гајене су и разне врсте

поврћа и воћа. Овде рано срећемо трагове

производње пива и вина. У граничним

областима Месопотамије становништво је

упражњавало једну врсту полуномадског

сточарства. Изузетно погодна за пољопривреду,

Месопотамија је била сиромашна другим

ресурсима. Налазишта метала готово да

нема, као ни квалитетног дрвета. Све то се

морало увозити издалека. Мало је и камена

употребљивог за градњу. Чак су и тврђаве и

градски бедеми зидани од глинених цигли.

Географски, Месопотамија има централни

положај на Старом истоку. У антици, она је

била једно од највећих жаришта цивилизације

и средиште напредних и моћних држава. Она је

домовина Сумера, Акађана, Асираца, Вавилонаца,

Аморита, Халдејаца и многих других народа.

У географском средишту јужне Месопотамије,

на месту где су две реке најближе једна

другој, налазио се у старом веку град Вавилон.

СТАРИ ЕГИПАТ

У

односу на остатак Старог истока, Египат

се налази на крајњем западу, у условима

географске изолације. Као настањено

подручје, Египат готово да се своди на долину

реке Нил, једне од највећих река на свету (дужине

од преко пет хиљада километара), у њеном

доњем току. Изузев малобројних оаза, остатак

земље покрива неплодна пустиња. Северну границу

Египта чини обала Средоземног мора, све

остале границе су пустињске. Географска изолација

Египта прерастала је и у културну изолацију

у неким периодима историје ове земље,

али и пружала извесну безбедност у односу

на суседе. Упркос томе, Египат је више пута

током старог века доживљавао спољне миграције

и непријатељске инвазије.

Египат је традиционално био подељен

на Горњи и Доњи. Горњи Египат обухвата

Непознате речи

инвазија – улазак са војском и непријатељским намерама

на туђу територију, велики напад у рату, покушај освајања

41

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

ГЕОГРАФСКИ ОКВИР АНТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ

ЛИБИЈА

Стари Египат

Буто

Аварис

Саис

ДОЊИ ЕГИПАТ

Мемфис

Хераклеополис

(Ом)

ГОРЊИ ЕГИПАТ

Абидос

Теба

Абу Симбел

Бухен

НУБИЈА

( КУШ)

Керма

Напата

Нил

долину Нила између јужне границе Египта

(код данашњег Асуана) и града Мемфиса на

северу. Доњи Египат представља Делту реке

Нил. Делта је мочварно ушће, испресецано

бројним рукавцима реке. На почетку египатске

историје Горњи и Доњи Египат су заиста

били две одвојене земље, две државе. Уједињење

је наступило око 3100. године п.н.е.

када је владар Горњег Египта освојио Делту.

Клима Египта изразито је топла и сува.

У просечним годинама мерљивих падавина

има само на крајњем северу, у Делти. Али, захваљујући

водама и наносима Нила, у антици

је Египат с правом сматран једном од најбогатијих

земаља света. У погледу производње

хране превазилазио је чак и Месопотамију,

42

Нил

Сидон

Тир

СИНАЈ

Асуан

(Сијена)

Мерое

Ц р в е н о м о р е

Обала реке Нил, близу Луксора у јужном Египту

дајући у добрим годинама вишкове који су

за античке људе били несхватљиво велики.

И овде је вештачко наводњавање примењивано

да се прошири појас обрадиве земље.

Али и Египту је недостајала квалитетна дрвна

грађа и извори неопходних метала попут

бакра и гвожђа. Најближи извори бакра

били су на Синајском полуострву.

СРЕДОЗЕМЉЕ (МЕДИТЕРАН)

Западну границу Старог истока чини

Средоземно море. Средоземље или

Медитеран је заједнички назив за све земље

које окружују Средоземно море и многобројна

острва у самом мору. Средоземље не припада

искључиво ни Европи, ни Африци, ни Азији, већ

представља огромну регију која повезује сва три

континента. Стари Грци су Средоземно море називали

просто Море или Велико море. Оно је у сваком

смислу било средиште и најважнији део њиховог

света. За Римљане је оно такође било Велико

море (Mare magnum) или Унутрашње море (Mare

internum). У доба Римског царства, које је владало

читавим Средоземљем, називали су га и „Наше

море” (Mare nostrum).

Медитеранска клима је нарочит тип климе,

који се иначе јавља само на неколико места на

планети. Карактеришу је благе, кишне зиме и

релативно сува и топла лета. Типична година

на Медитерану поседује велики број сунчаних

дана, чак и зими. Мада сувља од централне

Европе, медитеранска клима генерално

пружа погодне услове за земљорадњу. У том

погледу, међутим, постоје велике варијације

између појединих медитеранских земаља.

Европском обалом Средоземног мора доминирају

три велика полуострва. Са истока

ка западу то су: Балканско, Апенинско и Пиринејско

(Иберијско) полуострво. Сва три

полуострва су у антици била средишта напредних

и утицајних култура. Југ Балканског

полуострва домовина је старих Грка, а Апенинско

полуострво (Италија) старих Етрураца

и Римљана. Читава Северна Африка излази на

Средоземно море и представља део Медитерана.

У Северној Африци постоји појас неједнаке

ширине који има медитеранску климу.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Дуро

Пиринејско

(Иберијско)

полуострво

Ебро

Нова

Картагина

ГАЛИЈА

Рона

Балеарска о.

Масилија

Корзика

Е В Р О П А

По

Апенинско пол.

Неаполис

Сардинија

Утика

Картагина

Рим

Јаранско море

Сава

Сицилија

Сиракуза

Балканско полуострво

ГРЧКА

Дунав

Еејско

море

М а л а А з и ј а

Ефес

Атина Милет

Микена

Спарта Родос

Кносос

Крит

С р е о з е м н о м о р е

Малта

ИЛИРИЈА

Тарент

Кирена

ТРАКИЈА

Визант

Ц р н о м о р е

ЛИДИЈА

Синопа

ФРИГИЈА

Библос

Кипар

Сидон

Тир

Јеруслаим

Трапензунт

А З И Ј А

ПАЛЕСТИНА

А Ф Р И К А

ЛИБИЈА

Мемфис

ЕГИПАТ

СИНАЈ

Црвено море

Нил

Античко Средоземље (Медитеран)

Крајњи запад Блиског истока такође улази у

Средоземље. Египат је делимично и медитеранска

земља, а исто се може рећи и за Палестину,

Сирију и Анадолију.

Средоземно море је испуњено хиљадама

острва. У источном делу највећа острва су Кипар

(јужно од Мале Азије), Крит (јужно од Грчке)

и Еубеја (у Егејском мору, непосредно уз

обалу Грчке). На западном Медитерану највећа

острва су Сицилија (између Апенинског полуострва

и Северне Африке), Сардинија и

Корзика (између Апенинског и Пиринејског

полуострва). Са површином од готово 26.000

km 2 (близу једне трећине Србије) Сицилија је

највеће острво у Средоземном мору; после ње

Остаци грчког града Тауроменија, на источној обали

Сицилије (античко позориште је у првом плану,

вулканска купа Етне у даљини). Средином I миленијума

п.н.е. на острву је било преко педесет утврђених

градова, грчких и феничанских.

долазе Сардинија и Кипар. Ова острва су била

довољно велика да у антици подржавају живот

десетина напредних градова.

Ка североистоку, Средоземље има продужетак

у виду Црног мора и земаља које га

окружују. Црно море је у старини повезивало

медитеранске земље са подунавским племенима

и народима северних степа. Веза између

Средоземног и Црног мора иде преко

Мраморног мора, смештеног између Мале

Азије и Балканског полуострва.

СТАРА ГРЧКА

Историја Грчке се у великој мери развијала

под утицајем њеног географског положаја.

Она, с једне стране, представља

јужни завршетак Балканског полуострва. Преко

бројних острва Егејског мора, она има чврсту

везу са Блиским истоком. На североистоку, преко

Мраморног мора, Грчка је остваривала контакте

са црноморским земљама. На југу, егејски

морепловци су рано ступили у додир са старим

Египтом. На западу, Јонско море повезивало је

Грчку са Италијом и западним Медитераном.

Даљи фактори су специфично грчко поднебље

и рељеф.

Грчка је земља изразито медитеранске

климе. Због претежно каменитог, а често и

43

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

ГЕОГРАФСКИ ОКВИР АНТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ

И л и р и ј а

М а к е д о н и ј а

Еги

Пела

Халкидик

Тасос

Самотрака

Имброс

Лемнос

Тракија

Троада

Т е с а л и ј а

Коркира

Е п и р

Додона

М А Л А А З И Ј А

Амбракија

Пенеј

Лариса

Јолк

Фера

Троја

Еолида

Е е ј с к о м о р е

Лезбос

Ј о н с к о м о р е

Лефкада

Кефалонија

Закинт

АкарнанијаЕтолија

Итака

Елида

Олимпија

П Е Л О П О Н Е З

Алфеј

Пилос

Ахаја

Аркадија

Месенија

Делфи

Фокида

Микена

Еуроа

Тиринт

Спарта

Орхомен

Беотија

Коринт

Арголида

Лаконија

Теба

Атика

Евбеја

Атина

К и к л а д и

Делос

Парос

Хиос

Икарија

Наксос

Самос

Јонија

Хермос

Смирна

Ефес

Меанар

Милет

Дорида

Тера

Родос

Стара Грчка

К р и т

Фестос

Кносос

Гортина

Непознате речи

баријера – физичка преграда или препрека; фигуративно

сметња, тешкоћа

недовољно плодног тла, услови за узгајање

житарица су генерално слабији у односу на

друге земље Медитерана. У многим деловима

Грчке било је исплативије гајити маслине

и винову лозу. Због тога је у класично доба

своје историје Грчка морала да увози велике

количине хране.

Грчка је изразито брдска и планинска

земља. Она је испресецена бројним планинским

баријерама и стога подељена на већи

број мањих географских целина. Море че сто

повезује различите покрајине много боље

од тешко проходних копнених путева. То

је појачано постојањем неколико великих

залива који дубоко улазе у простор континенталне

Грчке. Највећи од њих, Коринтски

залив, пружа се читавих 130 km у дубину, одвајајући

Пелопонез од остатка Грчке. Већина

места у унутрашњости није удаљена од мора

више од 50 km.

Територија Грчке се састоји из континенталног

полуострва (Грчка у ужем смислу)

и бројних острва. Поменућемо најважније

области. Две покрајине на северу Грчке су

Епир и Македонија (приближно одговара

данашњој Егејској Македонији). Док је Епир

неприступачна планинска земља на крајњем

северозападу Грчке, Македонија се састоји

од низијских и планинских области. Југоисточно

од Македоније налази се велико полуострво

Халкидик. Оно је постало део Македоније

тек у IV веку п.н.е. Највећа равница

у Грчкој је Тесалија, налази се јужно од

Македоније и источно од Епира. Тесалија је

44

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

у антици била највећи произвођач хране у

Грчкој. На гласу је била и по узгајању коња,

ретким и скупоценим животињама у грчком

свету. Јужно од Тесалије је централна Грчка,

подељена на већи број мањих покрајина. Најзападније

од њих су Акарнанија и Амбракија,

даље ка истоку следе Етолија, Фокида

и Беотија. Делфи, најважније грчко пророчиште

и једно од највећих светилишта, било

је смештено у Фокиди. На крајњем истоку

средње Грчке налази се полуострво Атика,

где је смештен најважнији антички грчки

град Атина. Југ континенталне Грчке чини

велико полуострво Пелопонез. Оно је са

остатком земље у прошлости било повезано

путем уске Истамске превлаке. Крајем

XIX века кроз Истамску превлаку је прокопан

Коринтски канал, чиме је успостављена

директна поморска веза између Јонског и

Егејског мора, која у антици није постојала.

Пелопонез је домовина ратничких Спартанаца,

трговаца и бродоградитеља из Коринта,

те место где се налазило велико светилиште

Олимпија.

Највеће грчко острво, Крит, налази се

јужно од Пелопонеза. Већина грчких острва

(више хиљада њих) смештена је на истоку,

у Егејском мору. Еубеја је највеће егејско

острво, смештена уз обале средње Грчке.

Већина острва груписана је у архипелаге

Великих и Малих Киклада, и Спораде. Уз

егејску обалу Мале Азије налази се више

великих острва, попут Лемноса, Лезбоса,

Хиоса, Самоса и Родоса. Острва у Јонском

мору, западно од матичне Грчке, малобројнија

су у односу на Егејска, али у просеку

већа. Величином се истичу Коркира (Крф),

Кефалонија, Леф када, Закинтос и Итака.

У антици се на сваком већем грчком острву

налазио град, а велика острва су поседовала

и више градова (Крит више десетина).

ИТАЛИЈА У АНТИЧКО ДОБА

Данас се иза речи Италија крије земља

која је доста већа од самог Апенинског

полуострва, али је у антици реч Италија

означавала самô Апенинско полуострво.

Као северна граница Италије узимане су реке

Арно и Рубикон. Равница реке По (данашња

северна Италија) почела се сматрати делом

Италије тек крајем I века п.н.е. Апенинско

полуострво има централни положај у

Средоземном мору. Дугачко готово хиљаду

километара, завршава се на југу широким

Тарентским заливом. Полуострво лежи између

Јадранског мора на истоку, Јонског мора на југу

и Тиренског мора на западу. И за Италију су

поморске везе са суседним земљама имале већи

значај од копнених комуникација.

Острво Капри, у Напуљском заливу,

наспрам западних обала Италије

(Кампаније)

Капри су у VII веку п.н.е. населили грчки колонисти

и основали два насеља, која су се

касније стопила у мали град. У доба Римског

царства, ту је био летњиковац царева. Римски

цар Тиберије подигао је чак дванаест луксузних

вила на острву – изградња је трајала више

годинa и довршена је 27. године н.е. Највеће

од ових здања, Јупитерову вилу (Villa Jovis),

Тиберије је наменио себи. Велики делови ове

гигантске виле стоје и данас, која је првобитно

запремала простор од преко седам хиљада m 2 .

Цар је проживео последњих десет година

живота на Каприју. И други римски владари и

чланови владарских породица проводили су

време овде.

45

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

ГЕОГРАФСКИ ОКВИР АНТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ

И Италија је била подељена на више традиционалних

покрајина. На северозападу

полуострва налазила се Етрурија или Тоскана.

Ова област, домовина важне етрурске

цивилизације, простирала се од реке Арно на

северу до реке Тибар на југу. Западну границу

чинио је планински венац Апенина, који

се пружа дужином полуострва. Источно од

Етрурије, преко Апенина, дуж обала Јадрана

налазиле су се Умбрија и Пиценум. Јужно

од реке Тибар, у средишту полуострва, налазила

се покрајина Лацијум, земља старих

Латина, где је основан град Рим. Јужно од

Лација пружала се плодна и богата Кампанија.

Источно од Лацијума и Кампаније пружа

се брдовити Самнијум, дом ратничких

Самнита. Четири најјужније покрајине биле

су груписане око Тарентског залива. То су

Луканија, Брутиј (на западној страни, према

Тиренском мору), Апулија и Калабрија (на

источној страни, према Јадранском мору).

Обале ових јужних покрајина су временом

колонизовали Грци.

Арно

Ветулонија

ЕТРУРИЈА

(ТОСКАНА)

Тарквиниј

Цера

По

УМБРИЈА

Тибар

Т и р е н с к о м о р е

Лилибеј

Перузија

Аскулум

Рим

Фалериј

ЛАЦИЈУМ

Панорм

СИЦИЛИЈА

Акрагант

ПИЦЕНУМ САМНИЈУМ

КАМПАНИЈА

Капуа

Кума

Неаполис

Италија пре римских освајања

Ј а р а н с к о м о р е

АПУЛИЈА

ЛУКАНИЈА

Региј

Сиракуза

БРУТИЈ

ИЛИРИК

КАЛАБРИЈА

Метапонт

Тарент

Туриј

Локри

Кротон

Ј о н с к о м о р е

НАУЧИЛИ СМО

– Познавање простора је за разумевање прошлости важно колико и познавање временских одредница.

– Две кључне земље Старог истока јесу Месопотамија и Египат. Месопотамија има централан положај на Старом

истоку, док се Египат налази на западној ивици.

– Средоземно море је смештено између Европе, Азије и Африке. Средоземље или Медитеран обухвата све

земље у и око Средоземног мора.

– Европском обалом Средоземног мора доминирају три велика полуострва: Балканско, Апенинско и Пиринејско

(Иберијско) полуострво.

– Грчка има нарочит географски положај у односу на друге медитеранске земље, повезујући три континента:

Европу, Азију и Африку.

– Пре настанка Римског царства реч Италија означавала је само Апенинско полуострво. Италија има централни

географски положај на Медитерану.

Провери и утврди своје знање:

1. Наведи земље Старог истока које улазе у Плодни полумесец.

2. На које две географске области је био подељен стари Египат?

3. Објасни разлике између климе Месопотамије и климе Средоземља.

4. Шта повезује, а шта раздваја Пелопонез од средње Грчке?

5. Како је појам Италије био дефинисан у антици, а како данас?

46

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

2

ДРЖАВЕ И ОБЛИЦИ ВЛАДАВИНЕ

НА СТАРОМ ИСТОКУ

Након завршетка ове лекције моћи ћеш да:

• разумеш шта је то држава и који су узроци настанка првих држава;

• препознаш и разликујеш разне облике владавине и државне организације који су постојали у

античком свету;

• објасниш везу између политичке моћи и религије на Старом истоку;

• одредиш разлике између држава Месопотамије и староегипатске државе;

• наведеш важније државе које су постојале на простору Старог истока.

ПРВОБИТНЕ ДРЖАВЕ

Једна од кључних разлика између праисторијских

и историјских друштава је

постојање држава. Око 3000. године п.н.е.

ране заједнице Сумера и Египта већ су имале

форму државних организација. Али шта

је уопште држава? Држава је политичка организација

која има монопол власти и силе

над одређеном заједницом, у циљу заштите

те заједнице и одржања постојећег поретка.

Печат краљице Пуаби, око 2600. године п.н.е.

Друштво древне Месопотамије било је изразито

патријархално. Велика већина краљева на

Старом истоку били су мушкарци. Ипак, срећемо

и неке истакнуте жене-владаре, које су понекад

успевале да владају самостално. На слици је

печат краљице Пуаби из града Ура, израђен око

2600. године п.н.е. Пуаби је један од најранијих

примера утицајних жена на владарском престолу.

Она је била жена семитског порекла која

је некако (вероватно путем династичког брака)

постала краљица у сумерском Уру.

То је много ефикаснији облик организације у

односу на племенске заједнице које јој претходе.

Државе су у неком облику присутне у

историји света од почетака цивилизације до

данас.

Најстарије државе које историја познаје

настале су на Старом истоку крајем IV миленијума

п.н.е. Оне су формиране у Сумеру

(крајњи југ древне Месопотамије), а пар

векова касније (око 3100. п.н.е.) и у Египту.

Под утицајем ова два средишта, државна

организацијa се шири током III миленијума

п.н.е. и на друге земље Старог истока (северна

Месопотамија, Иран, Сирија, Мала

Азија). Државе су се јавиле као израз потребе

да се организују, заштите и уреде све

многобројније и сложеније заједнице. Паралелно

са најранијим државама јавља се и

процес урбанизације – настанка и ширења

градског живота. Када су нека сумерска

села достигла величину од више хиљада житеља,

јавила се неопходност да се она боље

организују, ради заштите од непријатеља,

али и унутрашње стабилности и сигурности.

Прелазни облик између племенске и

државне организације јесте поглаварство.

Поглаварство је политичка заједница која

обухвата више села или номадских заједница

и која се налази под лабавом контролом

поглавара (поглавице). Поглавара подржава

група старијих припадника тих заједница,

с којима је обично у сродству. Стабилна

поглаварства током историјског развоја

често прерастају у монархије.

47

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

ДРЖАВЕ И ОБЛИЦИ ВЛАДАВИНЕ НА СТАРОМ ИСТОКУ

ДРЖАВЕ МЕСОПОТАМИЈЕ

Рушевине сумерског града Ура, једног од најстаријих

градова у историји

Прве сумерске државе о којима имамо писане

податке су монархије. У ствари, готово

све развијеније државе на Старом истоку

биле су апсолутне монархије. То је облик

владавине у коме власт припада једном човеку,

који има право да власт пренесе на свог

наследника, с којим је обично у крвном сродству.

Владари су били окружени разрађеним

церемонијалом и имали нарочита знамења и

обележја. Она су укључивала нарочиту одећу,

огртач, круну и жезло. Владари на Старом

истоку су у начелу били свемоћни. Владар је

представљао живи закон и доносио одлуке о

животу и смрти својих поданика. Али у пракси

ни најмоћнији владар није могао да добије

баш све што је желео. Власт једног староисточног

монарха могла је бити ограничена на

разне начине. Он је могао бити слаб, под утицајем

моћних појединаца или под притиском

незадовољног становништва. Успешан владар

је добро знао да процени границе своје моћи,

као и границе стрпљења својих поданика. Чак

ни у врло малој држави владар није лично могао

да издаје сва наређења и да надгледа све

послове. Зато се краљевска власт ослањала на

разне групе службеника и чиновника. Такође,

свака власт на Старом истоку веровала је да

има божанско порекло, да има посебну везу

и заштиту божанских сила. Источни краљеви

су по правилу били и првосвештеници, а у неким

случајевима су сматрани и боговима.

Величина и трајност појединих држава

су такође знатно варирале. Неки краљеви су

владали малим градовима-државама, други

пространим краљевствима, а неки су чак држали

огромна царства.

Од најранијег времена државе Месопотамије

биле су бирократизоване

монархије. Свака од њих је упошљавала

велики број управника, надзорника, писара

и других чиновника. Чиновници су пажљиво

бележили одлуке владара и достојанственика,

и састављали пописе имовине, прихода, хране и

радне снаге. Већ из раног Сумера сачуване су на

хиљаде спискова учесника у градитељским подухватима,

њихових плата, трошкова и утрошеног

материјала. Краљ у Сумеру је носио титулу

лугала, док је потчињени краљ или постављени

намесник био енси. Краљ је владао државом из

палате, која је била и центар управе и привреде.

Владари древне Месопотамије били су и

световне вође и религијски поглавари. Рани сумерски

краљеви сматрани су божанствима. Али

ово схватање није потрајало дуже од пар векова.

Каснији владари били су нека врста врховних

свештеника, највиших посредника између богова

и људи. Да имају посебну везу са божанским

бићима, тврдили су и потоњи акадски, асирски и

вавилонски краљеви. Али они се, сем неких значајних

изузетака, нису проглашавали за богове.

Чак ни моћни асирски цареви нису себи приписивали

божански статус.

Асирски владар у лову на лавове. Владари Старог

истока често су приказивани у улогама које подвлаче

њихову способност, храброст или физичку снагу.

Непознате речи

бирократија – систем управе заснован на власти

чиновништва; бирократизована држава – она држава у

којој постоји бројно и моћно чиновништво

достојанственик – носилац достојанства, високог

државног положаја или почасти

48

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Поред тога што су били првосвештеници,

владари Месопотамије су били и законодавци,

највећи поседници, судије и војсковође.

Од њих се очекивало да буду покровитељи

и заштитници храмова, да осигурају

правду и безбедност обичним људима, те да

оружјем штите мир и постојећи поредак од

спољних непријатеља и унутрашњих незадовољника.

У раном Сумеру срећемо и неке врсте

градских већа и скупштина. Није јасно ко

је улазио у ова тела и које су функције имала.

Краљ се, изгледа, саветовао са њима, али она

су рано нестала. Покушаји да се на Старом

истоку пронађу корени демократије и колективног

владања досада нису били успешни.

Рану Месопотамију карактеришу мали

градови-државе. Највећи градови су имали

20-30.000 житеља. Изгледа да је мањи део

становништва живео изван градских бедема.

Временом настају све пространије државе.

Фактори њиховог ширења и пропадања били

су ратови и освајања. У XXIV веку п.н.е. створено

је Акадско царство, које је накратко владало

читавом Месопотамијом. У XVIII веку

п.н.е. до сличне моћи је дошло Вавилонско

царство, са центром у граду Вавилону. Асирско

царство, чије средиште се налази на североистоку

Месопотамије, било је највећа и

најмоћнија држава западне Азије између IX

и VII века п.н.е. На свом врхунцу, у VII веку

п.н.е., обухватало је читав простор Плодног

полумесеца, укључујући и Египат, као и делове

Анадолије и Ирана.

СТАРОЕГИПАТСКА ДРЖАВА

По много чему, Египат је пошао властитим

путем у односу на друге земље Старог

истока. За разлику од Месопотамије, где

је у почетку створен велики број мањих држава,

Египат је врло рано дошао до јединственог царства,

где је један моћан владар управљао читавом

земљом. Из каснијих извора знамо за постојање

две египатске државе, Горњег и Доњег Египта.

Доњи Египат је обухватио саму Делту. Горњи је

држао простор јужно од Делте, све до првог сужења

(катаракте) Нила. Око 3100. године п.н.е.

владар Горњег Египта Менес је освојио Делту и

Камена палета фараона Нармера (вероватно друго

име за Менеса). Владар је приказ као ујединитељ

Египта, у натприродној величини, која наглашава

његов божански статус. У десној руци држи буздован

којим се спрема да докрајчи побеђеног непријатеља.

створио јединствено царство. Египатске владаре

данас називамо фараонима, мада је ова титула

ушла у употребу тек у II миленијуму п.н.е., у време

XVIII династије. За разлику од Месопотамије,

фараон је заиста сматран живим божанством,

представником осталих богова на земљи.

Египћани су прошлост своје државе делили

на периоде владавине појединих породица,

династија. Неке династије су владале

читавом земљом, друге само једним делом.

Стандардна периодизација египатске историје

прихвата поделу на династије, али пре

свега узима у обзир циклусе уједињавања и

распадања државе. Три основна периода су

Старо, Средње и Ново царство, са међупериодима

када није било јединствене власти у

читавом Египту. Периодизација староегипатске

историје изложена је у следећој табели.

Непознате речи

династија – владарска породица

49

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

ДРЖАВЕ И ОБЛИЦИ ВЛАДАВИНЕ НА СТАРОМ ИСТОКУ

Период:

Ранодинастички (I и II династија)

Старо царство (династије III–VI)

Први међупериод (династије VII–X)

Средње царство (династије XI–XIII)

Други међупериод (династије XIV–XVII)

Ново царство (династије XVIII–XX)

Трећи међупериод (династије XXI–XXV)

Саиско царство (XXVI династија)

Позни период (династије XXVII–XXX)

Египат је пример централизоване монархије.

Држава је временом развила бројан и

разгранат чиновнички апарат, који је спроводио

њену вољу. Централна власт је одлучивала

о постављању чиновника у свим деловима

државе и надзирала је њихов рад. Тај разгранат

државни апарат је издржаван на терет

становништва, бројним дажбинама. Државна

територија била је подељена на већи број малих

територијалних јединица, које називамо

номама. Номе су заједнице старије од египатске

државе, чији се корени губе у праисторији.

Египатска држава их је успешно ставила под

своју контролу и претворила у инструмент

локалне управе. Број нома је варирао током

египатске историје; углавном их је било око

четрдесет. Области које су фараони освојили

ван Египта имале су другачију управу, која је

укључивала елементе војне окупације.

Хронолошки оквир

око 3100–2686. п.н.е.

2686–2181. п.н.е.

2181–2055. п.н.е.

2055–око 1650. п.н.е.

око 1650–1550. п.н.е.

око 1550–1069. п.н.е.

1069–664. п.н.е.

664–525. п.н.е.

525–332. п.н.е.

ДРУГЕ ДРЖАВЕ СТАРОГ ИСТОКА

Дуготрајна историја Старог истока

сведочила је бројним државама. Многе

од њих су биле мање централизоване од

Египта. Неке су чак биле подељене на велики

број мањих, зависних држава. Примери су

држава Хетита у Малој Азији или краљевство

Митани на Еуфрату. Локални владари су

доводили своје трупе у војску врховног краља;

иначе су имали слободу да се баве својим

пословима. Краљевство Митани је средином

II миленијума п.н.е. владало знатним делом

Сирије и северне Месопотамије. Хетити су

у исто време доминирали Малом Азијом, а

касније су се проширили и на северну Сирију.

Обе државе су биле велики противници Египта

у периоду Новог царства.

На подручју Сирије и Палестине (Леванта)

настао је рано велики број држава. За ову

област су нарочито карактеристична мала

краљевства и градови-државе. Они су трпели

притисак моћнијих суседа попут Египћана,

Хетита или Асираца, а цветали су у тренуцима

слабости великих сила. На обали Сирије

настали су феничански градови-државе, који

су имали огромну улогу у историји привреде

и културе Средоземља. Јужно од њих Јевреји

Гробница у облику степенасте пирамиде фараона

Џосера, из времена III династије. Поред тога што је

израз египатских веровања, монументална грађевина

представља сведочанство способности и економске

моћи египатске државе у време Старог царства.

Непознате речи

окупација – запоседање и држање туђе територије

оружаном силом

50

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

су почетком гвозденог доба образовали

краљевство Израел. По свом облику владавине

и организацији оно се мало разликовало

од суседних држава Леванта. Као и његови

суседи, Израел је трпео притисак моћнијих

држава. Након кратког периода јединства,

краљевство се у X веку п.н.е. поделило на

две државе, Израел (северну) и Јудеју (јужну).

Ове две монархије, иако истог порекла, често

су биле у непријатељским односима. На крају

су обе пале као жртве Асираца односно Вавилонаца.

Али простор Израела био је подручје

на којем је настао јудаизам, прва права монотеистичка

религија у историји света.

Стела фараона Мернептаха

На овом споменику фараон набраја своје

победе против разних непријатеља Египта.

Међу побеђеним народима наводи се и Израл,

што је први помен те земље и народа у историјским

изворима. „Израел је опустошен и

његово семе је затрто”, хвалио се ратоборни

фараон.

Иранска висораван такође је подручје на

коме рано откривамо формирану државну

организацију. Око 2700. године п.н.е. на подручју

југозападног Ирана настаје краљевство

Елам. Ова држава је, с прекидима, опстала

преко две хиљаде година и била је један од

најважнијих фактора у историји Месопотамије,

као савезник, трговачки партнер или

непријатељ. Око 1000. године п.н.е. иранска

племена постепено насељавају земљу која ће

бити названа по њима. У VIII веку п.н.е. у западном

Ирану настаје краљевство иранског

народа Међана. Оно ће постепено заменити

Елам као водећу силу овог простора. Моћ

Међана окончали су њихови рођаци Персијанци,

настањени у јужном Ирану. Персијско

царство, које је постојало између VI и IV

века п.н.е., било је највећа државна творевина

у историји Старог истока. Обухватало је читаву

Азију од Егејског мора до реке Инд, као

и Египат. Током три деценије владало је и делом

југоисточне Европе.

Ране државе на тлу данашње Индије настале

су средином III миленијума п.н.е. У питању

је низ градова-држава, од којих су неки били

веома велики. Ову културу обично називамо

цивилизацијом Инда (по реци око које је

настала) или харапанском цивилизацијом

(по граду Харапи, једном од највећих центара).

Мало тога се може рећи о облику владавине

и уређењу ових држава, јер њихово

писмо није одгонетнуто. Првобитне државе

Инда су постепено нестајале и коначно престају

да постоје око 1900. године п.н.е. Средином

II миленијума п.н.е. јавља се нова култура

у северној Индији коју називамо ведском.

Ово доба (до средине I миленијума п.н.е.)

названо је по ведама, епским песмама које су

преношене усменим путем и које представљају

практично једини историјски извор.

Ведске заједнице су првобитно биле племена

и поглаварства. Током I миленијума п.н.е. оне

прерастају у права краљевства. Између VI и II

века п.н.е. Индија је доживела више спољних

најезда, од стране Персијанаца и Македонаца.

У овом периоду (од краја IV века п.н.е.)

формирана је и прва заиста велика индијска

држава, Мауријско царство, које је накратко

обухватало већи део Индије.

51

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

ДРЖАВЕ И ОБЛИЦИ ВЛАДАВИНЕ НА СТАРОМ ИСТОКУ

Прве државе на крајњем истоку Азије

на стале су средином II миленијума п.н.е.

Најстарија од њих је краљевство династије

Шанг (или Јин), које је постојало на доњем

току реке Хоангхо (Жута река), на североистоку

данашње Кине. Каснија кинеска традиција

говори о још ранијим државама, али

оне нису археолошки потврђене. Краљевство

Шанг представља бронзано доба у кинеској

историји. Оно је пало у XI веку п.н.е. и било

замењено династијом Чоу. По својој култури,

религији и организацији ова рана краљевства

су се знатно разликовала од потоње класичне

кинеске цивилизације. Краљевство Чоу се

распало у току V века п.н.е. Квин Ши Хуанг

је потчинио подељена кинеска краљевства до

221. године п.н.е. и основао Прво кинеско

царство. Његова династија је само кратко

надживела његову смрт. Квинове је победила

кућа Хан, која је као владајућа династија владала

Кином око четири века (са прекидима).

Армија од печене глине

Први кинески цар Квин Ши Хуанг умро је 210.

године п.н.е., после владавине испуњене непрестаним

освајањима и планским напорима

на стварању велике и централизоване државе.

Деценијама пре смрти, цар је започео изградњу

велелепног маузолеја у којем ће бити

сахрањен. После смрти, положен је у гробницу

заједно са преко осам хиљада глинених војника,

у природној величини, као и неколико

стотина фигура коња и коњаника. Поред војника,

ту су и слуге, робови, забављачи и писари.

Гигантски гробни комплекс у централној

Кини откривен је случајно 1974. године.

52

СТАРОИСТОЧНА ЗАКОНОДАВНА

ТРАДИЦИЈА

Уређено друштво одликују строга и

јасно дефинисана правила. Настанак

и развој све сложенијих заједница на

Старом истоку наметао је потребу за стварањем

правних норми. Новостворене државе

и њихове установе тражиле су начин да се

трајно организују и избегну произвољност

у дељењу правде. Старински обичаји, који

су одржавани путем усмене традиције, нису

више били погодни за тако нешто. Стога није

чудо да Месопотамија, као земља најстарије

државности, уједно представља и језгро у

коме се развило најстарије забележено право.

Правна традиција Месопотамије и суседних

земаља се понекад назива и клинописном

правном традицијом, по писму уз помоћ

којег су законици записани.

Најстарије законике, законе и одредбе

писали су стари Сумери. Од њиховог права

је мало тога сачувано, али оно је извршило

велики утицај на друге народе Месопотамије.

Око 2350. године п.н.е. Урукагина, владар

града Лагаша, објавио је законик. Као

разлог за овај чин, краљ је навео неправде

које су загосподариле друштвом и које законик

треба да исправи. „Он (Урукагина) је

ослободио људе Лагаша од... глади, лоповлука,

убиства и отимачине... Обновио је

слободу. Удовица и сироче више нису плен

моћника.” Тешко је данас рећи колико има

истине у овим тврдњама, пошто текст самог

законика није сачуван. Из периода XXI–XIX

века п.н.е. постоје три законика који су делимично

сачувани, као и један број појединачних

закона и краљевских уредаба.

Ур-Наму (десно, на престолу), сумерски краљ-

-законодавац, поставља једног локалног владара

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Хамурабијев законик се често помиње

као први законик у историји, иако одавно

знамо да то није тако. Он је дело вавилонског

краља Хамурабија, потиче из XVIII века

п.н.е. и не спада у старије примере законодавства

Месопотамије – позната су бар четири

старија законика. Ипак, он је од изузетне

важности, како због свог обима, детаљности,

тако и због утицаја који је вршио. Уклесан је

на стели од вулканског камена, високој преко

2 m, мада постоје и друге копије. Сачуван је

готово у целини и има 282 члана (пет чланова

није читљиво). На почетку Хамураби истиче

себе као праведног владара, који је штитио

слабе и кажњавао неправду. „Када ми је Мардук

дао власт над земљом, да штитим оно што

је право у земљи, ја сам поступао по праву и

правди... и постарао се за добробит оних који

су трпели.” Законик је регулисао питања склапања

уговора, имовине и трговине, али и кривичног

и приватног права. Дух и форма законика

сасвим су другачији од данашњих законских

аката. Уместо да пружи што детаљнија

и прецизнија правила, Хамурабијев законик

даје низ примера и преседана, који показују

како треба судити у сличним случајевима. Из

каснијег времена је сачувано више хетитских

и асирских законика. На њима се види снажан

утицај сумерског и вавилонског права.

Као и у другим стварима, египатско

искуство је донекле било посебно. За разлику

од владара Месопотамије, Египћани нису

састављали опсежне законике. Уопште је

сачуван мали број египатских правних текстова.

Египатско схватање правде било је

засновано на појму који су звали маат. Ова

реч се може превести као истина, поредак,

хармонија или равнотежа, али и као правда,

закон или моралност. Очекивало се од свих

људи да поштују овај принцип. Заштитник

закона, права и поретка, борац против неправде

био је сам фараон, који је по потреби

био и највиши судија. Насупрот добру којe

представља маат стоји исфет – неправда,

хаос, насиље или зло. Постојала је и богиња

Маат која је била оличење овог принципа.

Непознате речи

cтела – уздигнута плоча или стуб од камена, обично са

рељефом, сликом или натписом

НАУЧИЛИ СМО

– Прве државе у историји су настале крајем IV миленијума п.н.е. у Сумеру, на југу Месопотамије.

– Велика већина држава на Старом истоку биле су апсолутне монархије.

– У Месопотамији је током античке историје постојало више значајних држава. Државотворна традиција ове

земље је снажно утицала на остатак Старог истока.

– Египат је био велика и централизована бирократска држава. Ипак, у египатској историји постоје периоди

нестабилности и распадања јединствене државе.

– Стари исток је био домовина најстаријег законодавства и правне традиције која се развијала током више

хиљада година.

– Хамурабијев законик се често помиње као први законик у историји, иако одавно знамо да то није тако. Данас

су позната бар четири старија законика од њега.

Провери и утврди своје знање:

1. Наведи облике друштвене организације који претходе држави.

2. Да ли је владар био свемоћан на Старом истоку? Образложи одговор.

3. Протумачи везу између владарске моћи и религије на Старом истоку.

4. Објасни основну периодизацију староегипатске историје.

5. Наведи неке примере великих источних држава, изван Месопотамије и Египта.

53

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

3

ДРЖАВНЕ ФОРМЕ У СТАРОЈ ГРЧКОЈ

Након завршетка ове лекције моћи ћеш да:

• објасниш зашто најстарије државе Европе настају баш на тлу данашње Грчке;

• наведеш новине које је грчки полис донео у односу на раније државе;

• разликујеш државне форме које су постојале у старој Грчкој;

• одредиш место хеленистичких држава у светској историји;

• разумеш историјски значај грчког права.

ПОЧЕТАК ЕВРОПСКЕ

ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Настанак првобитне цивилизације и

првих држава у Европи каснио је за

Старим истоком више од једног миленијума.

Док су се на истоку развијали градски

живот, писменост и државна организација,

Европа је и даље живела у праисторији. На

већем делу континента такво стање ће се наставити

још хиљадама годинама. На југу, и поготову

југоистоку Европе већ у III миленијуму п.н.е.

видимо помаке који ће довести до настанка

раних држава. Није случајност да градови и државе

настају најпре на простору данашње Грчке,

европске земље најближе Блиском истоку. Већ

у овом периоду постоје недвосмислени докази

о везама егејских земаља са Малом Азијом

и Левантом. Утицаји и примери развијенијих

источних култура су благотворно деловали на

развој државности на егејском тлу.

Непознате речи

минојска култура или цивилизација – прегрчка култура

Крита у бронзано доба

Као и у случају старог Египта, и античка

грчка историја има сопствену периодизацију

која нам помаже да се лакше изборимо

са великим временским распоном који она

обухвата.

НАЈРАНИЈЕ ДРЖАВЕ У ЕВРОПИ

Најстарије познате државе на европском

тлу настале су на острву Крит. Почетке

градског живота на Криту срећемо већ

у другој половини III миленијума п.н.е. Око 2000.

године п.н.е. на више места на острву постојали

су пространи градови, у чијим су центрима

биле палате. Највећи од њих био је Кносос, у самом

средишту острва. У Кнососу је крајем XIX

века откривена и највећа палата на острву. По

Миносу, митском краљу Крита, ове државице и

њихову културу називамо минојском. У остацима

критских палата нађено је више писаних докумената,

чак је у употреби било и више типова

писма. Али њихов језик и писмо су и даље потпуно

неразумљиви. Стога не знамо много о облику

владавине, државном уређењу или друштву минојског

Крита.

Назив епохе

Хронолошки оквир

Минојска (прегрчка) цивилизација

XX–XV век п.н.е.

Микенско доба

XVI–XII век п.н.е.

Хомерско („мрачно”) доба

XII–VIII век п.н.е.

Архајско доба

око 750. до око 500. п.н.е.

Класично доба

500–338. п.н.е.

Хеленистичко доба

338–30. п.н.е.

Римско („царско”) доба, грчке земље под римском влашћу од 30. п.н.е.

54

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

МИКЕНСКА КРАЉЕВСТВА

Корени грчког народа и језика леже дубоко

у праисторији и о њима мало тога можемо

поуздано рећи. Најраније грчке државе

имају форму сличну државама Старог истока. Оне

су постојале у периоду од XVI до XII века п.н.е. Тај

период називамо микенским, по Микени, граду

на Пелопонезу и највећем центру Грчке у ово

доба. Микенске државе су савремене египатском

Новом царству и држави Хетита у Малој Азији.

Остаци минојске краљевске палате у Кнососу

Нема сумње да су и минојске државе биле

монархије. То, између осталог, закључујемо

на основу великих палата које су ископали

археолози, које садрже престоне дворане.

Могуће је да је до око 1700. године п.н.е.

дошло до уједињења читавог острва, под

централном влашћу Кнососа. Чини се да је

у ово време Крит био стабилно и напредно

друштво, безбедно од спољних претњи.

Упркос величини и богатству неких насеља,

трагови војних утврђења и бедема су

изузетно ретки.

Минојске државе су биле у интензивном

контакту са спољним светом. О томе

сведоче рукотворине са Старог истока,

нађене у минојским гробовима и остацима

насеља, као и предмети критске израде

пронађени у Египту, Малој Азији и на

Леванту. Али нарочито велико присуство

критских предмета откривено је у континенталној

Грчкој. Најранија грчка култура,

а несумњиво и државна организација,

развијала се под врло снажним минојским

утицајем. Он, заправо, није престао ни са

падом минојског Крита.

Средином XV века п.н.е. већина минојских

палата је уништена. Она највећа, у

Кнососу, опстала је и даље, али сада је њом

владала једна грчка династија. Освајање

острва од стране Грка означава крај самосталног

развоја минојске цивилизације. Грчки

језик постаје основни и у документима

из Кнососа.

Златна погребна маска из унутрашњег круга

гробова у Микени (XVI век п.н.е.)

Краљевске гробнице и палату у Микени открио

је немачки археолог-аматер Хајнрих

Шлиман, данас углавном познат по својим

ископавањима Троје. Њега је у Микену довео

Хомер, односно страствено уверење да је у

хомерским еповима записана најранија грчка

историја. Године 1876. Шлиман је ископавао

у Микени и открио гробнице микенских

краљева, њихове пратње и чланова породица.

Између осталог, нашао је и златну погребну

маску изванредне лепоте. „Видео сам

Агамемнонов лик!” телеграфисао је одмах узбуђени

Шлиман, уверен да је открио гроб легендарног

краља Агамемнона, освајача Троје.

У ствари, маска је из XVI века п.н.е. – неколико

векова старија од времена у које грчко предање

смешта Агамемнона и Тројански рат. Али

покојник који је носио маску вероватно јесте

био микенски краљ.

Непознате речи

микенска култура, цивилизација или период –

најстарији период грчке историје, приближно од XVI до

XII века п.н.е.

55

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

ДРЖАВНЕ ФОРМЕ У СТАРОЈ ГРЧКОЈ

Да су у питању заиста грчке државе сазнајемо

захваљујућим писаним документима из овог

периода, који користе један рани дијалекат

грчког језика. На хиљаде текстова писаних

на глиненим таблицама нађено је у свега три

града – Кнососу, Пилосу и Теби. Ова насеља

су истраживали археолози током XX и XXI

века. У Микени и осталим градовима је досада

откривен мали број писаних извора.

Микенске државе биле су краљевства,

монархије у којима је краљ био и судија и

врховни свештеник. Краљевске палате су

биле средишта управе, религије и привреде.

Оне су контролисале велики део обрадивог

земљишта, огромна крда стоке, као и рудна

богатства. Изгледа да су имале и монопол на

трговину. Читав државни апарат је, заправо,

представљао продужетак и изданак краљевског

дома. Из докумената сазнајемо о великом

броју чиновника, надзорника и писара,

као и војника, радника и занатлија – сви су

били у служби палате. У изворима се срећу две

владарске титуле ванакс („господар”) и лавагетас

(„вођа народа”, можда „вођа војске”),

али веза између њих није најјаснија. Ванакс

је свакако био старији и моћнији. Постоји

могућност да су микенска краљевства била

повезана у централну државу, којом је владао

један врховни краљ. Његово седиште је вероватно

било у Микени.

Микенска краљевства су пропала током

XII века п.н.е. Тачни узроци њиховог нестанка

нису јасни. Чињеница је да су градови и

палате освајани и уништавани један за другим.

Идентитет нападача је и даље предмет

полемике међу научницима. Касније грчко

предање пад Микене приписује Дорцима,

грчком племену је у I миленијуму п.н.е. насељавало

Пелопонез и оближња острва. По

предању, Дорци су дошли са крајњег севера

Грчке, уништавајући градове који су им се

нашли на путу. То је било време општих немира,

сеоба и ратова на читавом источном

Средоземљу. Хетитско краљевство је такође

пало, као и низ држава у Малој Азији и на

Леванту. Египат је доживео спољне нападе,

које је одбио с великом муком. У овим условима

су нестале и микенске државе, њихово

друштво и писменост.

Следећих неколико векова у Грчкој не

срећемо употребу писма и писане изворе.

Зато овај период (приближно од XII до VIII

века п.н.е.) називамо мрачним добом грчке

историје. Државна организација је нестала.

Читава Грчка се привремено вратила

на примитивније друштвене форме. Изнова

срећемо племенске заједнице и поглаварства.

Други назив за овај период је хомерско

доба, по митском песнику Хомеру. Грчки

епови, Илијада и Одисеја, приписани

Хомеру, настали су на самом крају ове епохе,

и представљају ретке изворе за њену историју.

Облик владавине који видимо из ових

поетских дела је патријархална монархија.

Непознате речи

ванакс – „господар”, највиша владарска титула у микенској

Грчкој

лавагетас – „вођа народа”, једно од владарских звања у

микенској Грчкој

Ваза израђена крајем хомерског доба (око 800. године

п.н.е.). Богате уметничке израђевине микенског

периода замењене су једноставним посудама,

геометријске декорације.

56

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Краљ (грчки базилеус) пре свега је имао

улогу војсковође. У мирно доба није имао

посебна овлашћења. Обичаји и традиционална

права припадника заједнице ограничавају

моћ хомерских краљева. Од VIII века

п.н.е. наступа постепена, али временом све

бржа обнова грчког друштва и културе. Тада

срећемо сасвим другачији тип државе у односу

на микенско и хомерско доба.

КЛАСИЧНА ГРЧКА ДРЖАВА – ПОЛИС

Период у којем се формирала класична

грчка цивилизација коју данас познајемо

назива се архајским (старим) добом.

Оно траје од средине VIII до почетка V

века п.н.е. У овом периоду је формиран и класичан

тип грчке државе – полис. Грчка цивилизација

и полиси као државна форма били су

на свом врхунцу током класичног доба грчке

историје. Оно траје од почетка грчких ратова са

Персијанцима, па до успостављања македонске

превласти над Грчком (500/499–338. п.н.е.).

Облик државне организације који је доминирао

грчким светом између VIII и IV века

п.н.е. јесте полис. Настанак полиса је тесно

повезан за убрзаном урбанизацијом, која

почиње од VIII века п.н.е. Основно значење

речи полис просто је град или градско насеље.

Друго значење је самоуправна политичка

заједница, град-држава. Ова два значења су

тесно повезана. Није сваки град у Грчкој био

полис, али сваки полис обавезно је обухватао

градски центар и околну територију. Полиса

је било свих величина, од минијатурних

заједница, једва већих од обичног села, до

великих градова-држава попут Атине. Становништво

Атине је у V веку п.н.е. достигло

бројку од око 150.000 људи, док је још толико

људи живело у бројним селима на градској

територији. Грчки град је имао тенденцију да

буде независан или бар аутономан у односу

на друге државе. Имао је властите законе,

грађанско право, границе, имовину и приходе,

оружане снаге, спољну политику, а често

би ковао и сопствени новац.

У случају полиса, јако је тешко одвојити

друштво од државе и друштвене установе

од државних. Полис је пре свега заједница

људи, грађана. За ту заједницу грчки извори

често користе назив демос (народ, грађани).

Демос никада не означава читаво становништво

једног полиса, пошто оно укључује и

грађане и неграђане. Неграђани су пре свега

били странци, мада су постојале и друге

групе. Досељавањем у нови град човек није

аутоматски добијао грађански статус у том

граду. Грађанско право се стицало само нарочитом

одлуком највиших државних тела

(народне скупштине у случају демократских

градова) и давано је врло ретко и нерадо.

Породице досељеника су могле живети деценијама

и вековима у статусу странаца, без

политичких права. У свим грчким државама

постојали су робови, као и други облици

зависних и полузависних људи. Ослобођени

робови чинили су посебну групу, слободну,

али опет без политичких права. Жене које

су припадале демосу су уживале привилегован

статус у односу на странце и робове, али

нису имале политичка права.

За разлику од Старог истока, у грчким

државама срећемо разноврсне облике владавине.

Већ смо нешто рекли о патријархалним

монархијама хомерског доба. Краљевска

власт је ретко где преживела настанак полиса.

Рушевине древног града Коринта, на североистоку

Пелопонеза. Коринт је био један од раних центара

грчког поморства, трговине и колонизације.

Непознате речи

базилеус – назив за монарха у класичном грчком језику;

краљ или цар

полис – на старогрчком језику град или градско насеље;

специфично грчки тип политичке заједнице, самоуправног

града-државе

демос – народ или грађани у старој Грчкој

57

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

ДРЖАВНЕ ФОРМЕ У СТАРОЈ ГРЧКОЈ

Велика већина полиса били су републике, облик

владавине у којима власт држи колектив,

а не монарх. Ипак, многи полиси су током

своје историје доживели узурпацију власти од

стране једног човека. То је могло бити последица

државног удара, политичке манипулације

или унутрашње кризе. Такве људе грчки

писци називају тиранима, апсолутним владарима

који су своју власт стекли бесправно.

Неки тирани су покушали да власт пренесу

на своје потомке, да тиранију претворе у неку

врсту монархије. У томе су имали мало успеха.

Многе тираније су у почетку биле умерени

режими, да би касније биле оборене у крви.

Првобитно су све грчке републике биле

аристократије (на грчком „владавина најбољих”).

То је облик владавине у коме политичку

моћ имају припадници племства,

групе породица нарочитог порекла. Сродна

аристократији, али не идентична, је олигархија

(„владавина малог броја”). И у олигархији

пуна политичка права има мали број

људи, али они се бирају на основу своје имовине,

свог богатства. Што је човек богатији,

он потенцијално има већа права у таквом

систему. Грчки писци су понекад олигархију

погрдно називали плутократијом („владавина

богатих”). У већини олигархијских држава

постојала је у неком облику и народна

скупштина. Њена моћ је у таквим државама

била ограничена – понегде је сведена на

тело које прима на знање одлуке олигархије

– или је ограничен приступ у њу. У тим случајевима

је само мањи део народа, обично

биран по критеријуму богатства, улазио у

скупштину.

Убиство атинског тиранина Хипарха, ваза из V века п.н.е.

Непознате речи

тиранин – апсолутни владар у старој Грчкој; за разлику

од архонта или монарха тиранин власт није стекао ни

избором, нити има наследно право

аристократија – на старогрчком „владавина најбољих”,

владавина племства, људи које своје друштвене

привилегије држе захваљујући пореклу; уопште, племство

као друштвена група, сталеж

олигархија – облик владавине у којем само мала група

грађана има политичка права

Уздигнута говорница (бема) на брду Пникс у

Атини, месту одржавања народних скупштина

Из очигледних практичних разлога, народне

скупштине у старој Грчкој углавном су се одржавале

на отвореном простору. У демократским

државама сви одрасли мушкарци који су

имали грађанско право могли су да учествују у

раду скупштине. У случају Атине пред почетак

Пелопонеског рата, то је значило и до 60.000

људи. У пракси ниједна скупштина не би окупила

све грађане. На редовне скупштине на

Пниксу би обично долазило шест до десет

хиљада грађана. Уколико се гласало о нечему

нарочито важном, број учесника је могао бити

и много већи, па је скупштина понекад одржавана

и на другим локацијама, где је било више

места.

58

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Најзад, пре краја VI века срећемо и такве

градове-државе у којима је на власти демократија.

То је облик владавине у којем читав

народ (демос) има политичка права, активна

и пасивна. Централни орган таквих држава

је народна скупштина, у коју улазе сви

одрасли грађани мушког пола. Скупштина

би доносила и обарала законе, расписивала

порезе и дажбине, бирала заповеднике и

службенике, склапала међудржавне уговоре,

објављивала рат и склапала мир. При оцени

античке демократије, треба водити рачуна

о томе како су стари Грци видели појам

демоса, као и патријархалну природу грчког

друштва. Жене из грађанских породица

су сматране делом демоса, али ни оне нису

имале политичка права, већ су мушкарци

доносили одлуке уместо њих. Чак и са тим

ограничењима, пре модерног доба у свету

није било политичких система са већим

учешћем народа у власти од грчких демократија.

Попут држава Старог истока, и грчки полиси

су у помоћ позивали религију. Сваки

грчки град поседовао је велики број светилишта.

Централни храм у граду био је посвећен

божанству-заштитнику града. Сви

државни послови обављани су уз пратњу

одговарајућих ритуала. Сви јавни празници

били су култне природе. Грчки краљеви

су имали и функцију највишег свештеника

у државном култу. Са нестанком краљева,

ове функције преузимају одговарајући јавни

службеници.

Полис и савези полиса никако нису једине

грчке државне форме у овом периоду.

Постојале су и племенске државе, у областима

где градски живот није био довољно

развијен. Територијалне монархије, сличне

државама хомерског времена, опстале су на

периферијама грчког света, у северној Грчкој

и на острву Кипар. Једна од тих монархија,

Македонија, донеће велике промене и окренути

историју Грчке у новом правцу. Али

полис је био средина у којој је створено оно

што називамо класичном грчком цивилизацијом.

Као државна форма, полис и савези

полиса су имали и највећи утицај на каснију

европску политичку теорију и праксу.

САВЕЗИ ПОЛИСА

Већ до класичног доба било је на стотине

грчких полиса, у самој Грчкој и широм

Средоземља. Већина су били врло мале

државе. Малобројно становништво и ограничени

привредни ресурси значили су да мали град

може лако постати плен већег суседа. Многи

полиси су своје постојање и окончали на тај

начин, покорени и сведени на ниво села или

чак расељени. Други су наставили да постоје,

прихватајући власт или превласт моћнијих

градова. Али неки су нашли решење у удруживању.

Више полиса је могло да се окупи у ширу

политичку заједницу, коју називамо савезом,

лигом или федерацијом. Улазак у ове заједнице

могао је бити добровољан или принудан.

Одлука атинске народне скупштине у част

становника острва Самоса

Самљани су остали верни савезници Атињана

и у последњим, трагичним годинама

Пелопонеског рата. На рељефу су представљене

богиња Хера (заштитница Самоса, на левој

страни) и богиња Атена (заштитница Атине),

како се рукују.

Непознате речи

демократија – облик владавине у којем сви грађани имају

политичка права

ритуал – религијски чин, обред, церемонија

култ – религиозно обожавање, поштовање неког

божанства, светог човека или предмета

федерација (савез, лига) – савезна држава састављена

од више мањих држава са одређеним степеном

самосталности; у старој Грчкој: савезна држава састављена

од више градова-држава или мањих савеза

59

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

ДРЖАВНЕ ФОРМЕ У СТАРОЈ ГРЧКОЈ

У њима град жртвује своју независност или њен

део (обично у спољнополитичкој сфери) ради

веће заштите и сигурности. Ипак, и уласком у

федерацију полис је задржавао свој идентитет

и бар део своје самоуправе.

Најранији савези грчких градова образовани

су око великих светилишта, ради заштите

и управљања светилиштем. У VI веку п.н.е.

настају први војно-политички савези. Два

најистакнутија су Спартански (Пелопонески)

савез у јужној Грчкој, и Тебански (Беотски)

савез у средњој. Они су примери хегемонистичких

савеза. У њима је постојао један

град хегемон (на грчком вођа, у овим случајевима

Спарта и Теба), који је предводио савез.

Постоје примери хегемонистичких савеза где

је потчињеним градовима одузета сва слобода

одлучивања, где град хегемон искључиво

доноси одлуке у име свих. Спартански савез је

до краја VI века обухватио већи део полуострва

Пелопонез, као и неке градове изван њега.

Захваљујући овом савезу, у који је улазило на

десетине градова, Спарта је постала водећа

копнена сила у Грчкој. Тај савез је био језгро

око којег је организован грчки отпор великој

персијској инвазији 480–479. године п.н.е.

Чедо потоње грчке победе над Персијанцима

био је Атински савез (или Атински поморски

савез, или Делски савез). Многе грчке

државе су тражиле наставак успешно започетог

рата са Персијом. Желеле су да се Персијанци

потпуно истерају из Европе и да се

борба пренесе на азијско тло. Дотадашњи вођа,

Спарта, није била заинтересована за такве подухвате.

Зато је хегемон новог савеза постала

Атина, тада највећа грчка поморска сила.

Његово седиште је првобитно било на Делосу,

светом острву јонских Грка, да би касније

било пренето у Атину. Захваљујући овом савезу,

Атина је постала водећа сила Грчке у V веку

п.н.е. Атина је инсистирала на опстанку савеза

и узимању пореза од савезника, чак и после

склапања мира са Персијом. Незадовољство

савезника је гушено брутално, војном силом.

Непознате речи

хегемонистички савез (федерација) – у старој Грчкој

савез градова-држава на чијем је челу град хегемон (вођа),

који има већа права од осталих чланица

Атински рељеф из времена Пелопонеског рата, који

приказује веслаче на ратном броду. Атина је одржавала

свој поморски савез на окупу захваљујући надмоћној

поморској сили.

Зато су савременици почели да оптужују

Атину да је град-тиранин, а да је савез претворила

у Атинску империју. Држање Атине

према њеним савезницима један је од узрока

великог Пелопонеског рата који је избио 431.

године п.н.е. После пораза Атине у овом рату

савез је распуштен, али је био обновљен у IV

веку п.н.е., у нешто скромнијем обиму.

ХЕЛЕНИСТИЧКЕ ДРЖАВЕ

Године 338. п.н.е., у бици код Херонеје у

Беотији, македонски краљ Филип поразио

је савез грчких градова-држава, који су

предводили Атина и Теба. Победник је постао

хегемон већег дела старе Грчке. Хеленски

(Коринтски) савез који је Филип основао био је

сличан ранијим хегемонистичким савезима, али

сада је на његовом челу био не град, већ један

човек, македонски краљ. Његов син и наследник

Александар (познатији као Александар Велики)

покренуо је 334. године п.н.е. велики поход против

Персијског царства. У току неколико година,

македонски краљ је ишао из победе у победу,

да би на крају сасвим уништио персијску државу

и заменио је новим царством. Последица

Александрових освајања био је настанак новог

типа државе, који је постао доминантан у грчком

свету, хеленистичке монархије.

Хеленистичка монархија је облик апсолутне

монархије. Она је у себи преузела елементе

некадашње македонске и персијске

државе, али их је проширила новим схватањима

и праксама. То је пре свега војничка

60

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

монархија, у којој је прва дужност краља да

буде ратник и заповедник војске. Професионална

војска је најважнији елемент краљевске

власти, важнији од чиновништва, свештенства

или градског становништва. Карактеристика

хеленистичких држава је употреба

грчког језика као основног у државној

управи и војсци, чак и у оним случајевима где

династија није била грчког порекла. Већина

хеленистичких држава је основана на освојеном

тлу у Азији или Африци, и стога су

владајући Грци обично били мањина у односу

на многобројно домаће становништво.

Хеленистички краљ је схватан као неприкосновена

личност, чија власт није ничим

ограничена. У ствари, већ је Александар отишао

и даље од тога и захтевао је од грчких

градова да га поштују као божанство. Хеленистичко

схватање државе и личности владара

снажно је утицало на Рим, државу која

ће у свом напредовању окончати постојање

већег броја хеленистичких држава.

Полиси настављају да постоје, па чак и да

цветају у хеленистичко доба. Градови које су

оснивали хеленистички владари (укључујући

и самог Александра), имали су форму грчког

полиса. Међутим, већина грчких градова-држава

сада је потчињена великим монархијама.

Они углавном и даље имају висок степен

аутономије, али своје поступке морају да

прилагођавају жељма хеленистичких краљева.

Ипак, постоји и један број заиста независних

градова.

Као и у класично доба, безбедност се

најлакше постизала удруживањем у савезе.

Хеленистички савези су различити у односу

на оне класичног доба. Пре свега, они немају

хегемона. Њихова седишта су симболичног

значаја (углавном су у питању светилишта) и

сви градови-чланице су, бар у начелу, једнаки.

Водећи савези овог доба су Етолски савез,

у централној Грчкој, и Ахајски савез, на

Пелопонезу. Оба су се проширила и развила

као велики противници македонске превласти

у Грчкој, против које су водили борбу

политичким и војним средствима.

Александар Велики у боју, рељеф на

ранохеленистичком саркофагу

НАУЧИЛИ СМО

– Најраније државе изван Старог истока настале су на острву Крит.

– У микенско доба основни тип грчке државе је бирократска апсолутна монархија, слична оновременим

државама Старог истока.

– Класична форма античке грчке државе био је полис, град-држава са републиканским уређењем и високим

степеном самоуправе.

– Појединачни градови имали су тенденцију да се удружују у савезе или федерације. Класичним добом грчке

историје доминирају хегемонистичке федерације, на чијем челу су стајали велики градови попут Спарте,

Атине или Тебе.

– Освајањима Александра Великог у IV веку п.н.е. створена је хеленистичка монархија, нови тип апсолутне

монархије. Хеленистичка схватања владара и државе извршиће снажан утицај на Рим.

Провери и утврди своје знање:

1. Објасни по чему су микенске државе биле сличне државама Старог истока.

2. Наброј облике владавине које срећемо у старој Грчкој.

3. Наведи значења садржана у речи полис.

4. Издвој неки од разлога који су наводили полисе да се удружују у савезе.

61

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II.

4

АТИНСКА ДРЖАВА

Након завршетка ове лекције моћи ћеш да:

• разумеш основне правце развоја атинске државе;

• наведеш социјалне и економске разлоге који су наметали реформу атинског државног уређења;

• растумачиш околности настанка атинске демократије;

• наведеш најважније државне институције у класичној Атини;

• објасниш место народа и народне скупштине у демократској Атини V и IV века п.н.е.

АТИНСКА ДРЖАВА ДО КРАЈА

VI ВЕКА П.Н.Е.

У

класично доба Атина је била водећи политички,

али и културни центар читаве

Грчке. Бројни истакнути писци и мислиоци

су живели у Атини, ту су се школовали, многи

су били и Атињани по рођењу. Због тога на

примеру Атине можемо да сагледамо различите

фазе политичког развоја једног грчког полиса.

Античка историја Атине веома је дуга и може се

пратити током две хиљаде година, од почетака

у бронзано доба до позне антике. Археолошки

налази показују да је Атина била један од центара

Грчке већ у микенско доба. Касније грчко

предање смешта једно од микенских краљевстава

у Атику. Атини је временом пошло за руком

да уједини читаву Атику, сводећи разне атичке

градове на статус потчињених села.

И Атина је у почетку била краљевина, али у

њој се краљевска власт окончала доста рано,

можда већ око XI века п.н.е. Кодро, последњи

атински краљ, погинуо је у борби са Дорцима,

а аристократија је одлучила да не прихвати

његове наследнике као краљеве. Уместо

тога, Атина је постала република којом је

владала аристократија, еупатриди („они који

су од добрих очева”). Еупатриди су били мала

група најмоћнијих породица, међу којима су

били и припадници некадашње краљевске

куће. Своје право да владају су заснивали на

пореклу, традицији, религији и неписаним

обичајима. Економска основа њихове моћи

били су велики земљишни поседи, смештени

у најплоднијим деловима полуострва Атика.

Извршна власт некадашњих краљева пренета

је на тројицу високих службеника, архоната.

62

Керамичке посуде из микенског периода,

Археолошки музеј у Атини

Реч архонт значи вођа, предводник или владар.

Први је био архонт епоним (или просто архонт)

и он је преузео административне дужности

краља. Архонт полемарх је узео на

себе улогу заповедника војске. Архонт басилеус

(„краљ”) наследио je свештеничке функције

ранијих краљева. Сва тројица су имала и

судска овлашћења. Касније је број проширен

на девет, додавањем шесторице архоната

тесмотета („законодаваца”, „чувара закона”).

Деветорица архоната чинила су тело које је

владало Атином. У почетку су архонти бирани

доживотно. Касније је мандат скраћен на десет

година, а од VII века п.н.е. трајао је свега годину

дана. И по завршетку мандата некадашњи

архонти су настављали да утичу на политички

живот Атине. Они су се окупљали у посебно

тело - ареопаг, названо по узвишењу истог

имена („Арејев брег”), у центру града. Ареопаг

је имао велику моћ и углед у Атини: надзирао

је државне службенике и вршио функцију

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

највишег суда. Већ у ово доба постоји и народна

скупштина, али њена овлашћења се своде

на примање одлука архоната и ареопага.

Еупатриди су релативно успешно управљали

државом неколико векова. У VII веку п.н.е.

Атина је доживела велике друштвене и економске

промене. Стари облик владавине није

се показао дораслим новим изазовима. Јавила

се нова класа богатих људи, занатлија, трговаца

и бродовласника, који нису припадали

еупатридима. Они нису имали политичку моћ

и нису били задовољни начином на који се управљало

државом. Истовремено, обичан свет

трпео је економске тешкоће. Како често нису

могли да преживе од свог рада и својих приноса,

мали земљопоседници су се задуживали

код богатијих суграђана. Временом је проблем

презадужености захватио велики део становништва

и почео озбиљно да притиска државу.

Многи од дужника, пошто су изгубили своје

имање, нису имали избора до да се предају у

дужничко ропство. Велики број грађана који

су претворени у робове или били на путу да

то постану довео је Атину у стање непрестане

несигурности. Претње немира, државних удара

и грађанског рата биле су стално присутне.

Године 632. п.н.е. племић по имену Килон, славан

по својој победи на Олимпијским играма,

покушао је да изврши преврат и да постане

тиранин у Атини. Покушај је осујећен у крви,

учесници завере су убијени, али претња по

државни поредак је остала. Многи грађани су

били спремни да прихвате тиранина, ако је то

значило да неће бити претворени у робове.

ДРАКОНОВИ ЗАКОНИ

Један од првих уступака еупатрида народним

жељама био је доношење писаних закона.

До тада је право у Атини било засновано

на обичајима и преношено усменим путем.

У пракси, то је значило да права и обавезе

грађана нису биле јасно и прецизно дефинисане,

Непознате речи

кодификација – сређивање, бележење, систематизација

правних прописа

Атински Акропољ (Горњи град), садашње стање

што је отварало простор за произвољност и

разне злоупотребе. У ту сврху, 621. године

п.н.е. одабран је законодавац који ће написати

најстарије атинске законе. Био је то Дракон.

Драконово законодавство је оставило значајан

траг у историји Атине, иако је велики део тих

закона ставио ван снаге већ Солон, непуне три

деценије касније. Позније античко предање

приказује Драконове законе као изузетно

сурове и нехумане – говорило се да су исписани

крвљу. О њима је данас тешко донети суд,

пошто је мало тога сачувано. Изгледа да је

Дракон просто забележио или кодификовао

раније усмено, обичајно право. Међутим, ови

закони нису решили кризу атинске државе и

унутрашњи сукоби су настављени.

СОЛОНОВЕ РЕФОРМЕ

Године 594. п.н.е. за архонта је изабран

Солон који је добио задатак да реформише

политички систем и састави нове законе.

Он је ово учинио са великим успехом. Спровео

је опсежне реформе које су захватале све аспекте

атинске државе и друштва. Политичка моћ

више није зависила од порекла већ од имовине.

Сви грађани су подељени у четири имовинска

разреда, према висини годишњих прихода.

Како монетарна привреда још није заживела у

Атини у то време, приходи нису обрачунавани

у новцу већ у пољопривредним производима.

Народна скупштина је добила већа овлашћења

и у њу су улазили сви пунолетни грађани

мушког пола. Солон је основао и Веће четири

стотине као помоћно тело народне скупштине.

63

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

АТИНСКА ДРЖАВА

Утицај ареопага и других старих аристократских

установа је смањен, али је и даље био значајан.

Солоновим реформама ропство за дуг је

укинуто, а постојећи дугови су поништени.

Већ ове мере су уклониле опасност од социјалних

немира и грађанског рата. Новим законима

уклоњене су бројне злоупотребе у питањима

преноса имовине, мираза и наслеђивања.

Општи тон ових мера био је заштита

слабих и сиромашних грађана. Другим мерама

је покренут раст трговине и побољшање

пољопривредних приноса.

Солон је на савременике оставио утисак

човека наклоњеног компромису, умереног

политичара који је покушао да пронађе решења

која би задовољила што већи број људи.

Одбио је да конфискује поседе богатих и подели

их сиромашнима, као што је одбио и да

употреби силу против незадовољних грађана.

Део Солонових присталица био је разочаран

тиме што он није потпуно срушио постојећи

поредак. Захваљујући свом утицају и популарности,

он је био у позицији да се наметне

Атињанима као тиранин. Али тако нешто је

било неспојиво са његовим схватањима правде,

политике и друштва. По завршетку реформи,

он је на дуже време напустио Атину, како

би избегао мешање у политички поредак који

је створио. Међутим, Атина је ипак пала под

власт једног човека, свега три деценије после

Солонових реформи.

Атински херој Тезеј убија Минотаура,

сликана представа на атинској амфори

из VI века п.н.е.

Осим што поседују вредност као уметничка

дела, атинске осликане посуде су сведочанство

о економској снази овог грчког града.

Захваљујући снази атинског поморства и трговине,

оне су извожене у најудаљеније крајеве

Средоземља.

Непознате речи

Солон, биста из Археолошког музеја у Напуљу

конфисковање, конфискација – одузимање нечије

имовине од стране државе

64

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

ПИЗИСТРАТОВА ТИРАНИЈА

Мада су представљали велики напредак,

Солонови закони нису значили

прелазак на демократију, нити су

решили све друштвене и политичке проблеме.

По повлачењу Солона, Атина је искусила

неколико деценија оштре политичке борбе.

Те околности је искористио Пизистрат,

амбициозни припадник племства и демагог.

Пизистрат је извршио државни удар и око

560. године п.н.е. постао тиранин у Атини.

Успостављање тираније није прошло без

снажног отпора, Пизистрат је два пута морао да

бежи из града и да своју власт обнавља оружјем.

Ипак владавина тиранина и његових потомака

опстала је неколико деценија. Пизистрат је

настојао да задобије поверење Атињана кроз

популарне мере којима је олакшаван положај

сиротиње. Покушао је и успео да придобије за

себе и део аристократије. С друге стране, упорни

политички противници су морали да оду у

изгнанство а њихова имовина је конфискована.

После Пизистратове смрти, 527. године п.н.е.,

власт над Атином су преузели његови синови.

Они су били мање успешни од оца, а њихов

положај мање сигуран. Када је Хипарх, један од

Пизистратових синова, убијен у атентату, његов

брат Хипија завео је страховладу. Његове мере

су изазвале огромно незадовољство грађана и

у суштини само убрзале пад тираније. Она је

оборена 510. године п.н.е., уз помоћ Спартанаца.

НАСТАНАК АТИНСКЕ

ДЕМОКРАТИЈЕ

Римска копија грчке бронзане композиције

која приказује атинске тираноубице

Током већег дела друге половине VI века

п.н.е. Атина је била под влашћу тиранина

Пизистрата, а после његове смрти под влашћу

његових синова. Двојица људи чије

ликове видимо, Хармодије и Аристогитон,

покушали су да убију Пизистратове синове.

У нападу је убијен само млађи од тирана,

Хипарх. Хармодије је убијен у току атентата,

а Аристогитон је ухваћен, мучен и убијен. У

стварности, атентатори нису деловали из мржње

према тиранији као политичком систему,

нити их је уопште водила нека политичка

идеја: њихови мотиви за убиство тирана били

су чисто лични. Међутим, каснија античка

традиција их је претворила у велике борце за

слободу, који су јуначки дали своје животе за

опште добро.

После пада тирана Атина је ушла у

нови циклус политичке борбе, овај

пут између присталица олигархије и

присталица демократије. Убрзо је постало јасно

да демократска групација, на челу са Клистеном,

има много ширу подршку. Противничка

странка, коју је предводио Исагора, покушала

је да одржи власт уз помоћ спартанске војске,

али тиме су само одложили неизбежно. Борба

је завршена већ 508. године п.н.е., победом

демократске групације.

Попут Солона, и Клистен је извршио опсежне

реформе. Оне су довеле до претварања

Атине у демократску државу. У центру државне

управе сада се нашла народна скупштина.

Солоново Веће четири стотине је укинуто

и замењено новим Већем пет стотина.

Непознате речи

демагог – „вођа народа”, политичар који се служи

ласкањем и лажним обећањима да би придобио народ за

остварење својих циљева

65

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

АТИНСКА ДРЖАВА

У њега су могли да буду бирани сви грађани.

Ово тело је било организовано као помоћни

орган скупштине: предлози намењени Народној

скупштини су најпре разматрани у

Већу.

Саставни део реформи била је нова административна

подела читаве атинске државе.

Старим сеоским општинама, демама, Клистен

је дао нову улогу и учинио их важним елементом

новог државног система. Сви грађани

су били распоређивани у једну од десет фила

(„племена”). Филе су биле организоване по територијалном

принципу, али нису чиниле једну

географску целину. Свака фила је обухватала

део града Атине, област у приморју Атике и

област у унутрашњости полуострва. На тај начин,

Клистен је покушао да учврсти јединство

атинске државе, да разбије регионалне поделе

и отежа локално политичко организовање.

Клистен је створио и остракизам. Овај

обичај је назван по комадићима керамике

(грчки остракон, множина острака) који су

коришћени при гласању. Уколико би најмање

шест хиљада грађана гласало, човек чије је име

уписано највише пута морао је да оде у часно

изгнанство, на десет година.

За разлику од плаћених војника, на које

су се ослањали тирани, оружане снаге демократске

Атине имале су форму народне армије.

У новој атинској војсци учешће су узели

сви слободни људи (не само грађани). Уместо

старих заповедника војскe, уведена су десеторица

стратега („војсковођа” на грчком).

Они су бирани на годину дана, са задатком да

заповедају копненим и поморским снагама

атинске државе. У почетку чисто војна, функција

стратега је временом све више добијала

и политички значај. Готово сви истакнути

атински државници V и IV века п.н.е. редовно

су бирани за стратеге. Своју способност

нова армија је показала већ 506. године п.н.е.,

када је с успехом одбијен напад Тебанаца и

Халкиђана на Атику.

Непознате речи

дема – село или сеоска општа у старој Грчкој

фила – племе, део народа, група људи повезаних крвним

сродством; у Атини и другим грчким градовима грађанско

тело је било подељено на филе

66

Остракони са именима атинских државника из

прве половине V века п.н.е.

Остракизам је уведен у атински политички систем

крајем VI века п.н.е., као сигурносна мера

против повратка тираније. Народна скупштина

је једном годишње имала могућност да се изјасни

о остракизму. Особа, чије би име највећи

број грађана навео као опасност по демократију,

морала је да оде у часно изгнанство на десет

година. Гласање је било тајно, уписивањем

имена потенцијалног тиранина на комадиће керамике.

Није никакво чудо да је ова идеја убрзо

била злоупотребљена. Политички делатници

су подстицали своје присталице да гласају за

прогонство њихових противника, иако никакве

сумње у обнову тираније није било. Готово

све истакнуте атинске државнике овог доба

срећемо на комадићима керамике намењеним

остракизму.

Од времена Клистенових реформи можемо

говорити о Атини као демократској држави.

Али атинска држава крајем VI века п.н.е.

била је само умерена демократија. У току

V века п.н.е. демократски развој атинског

друштва и државе настављен је са великим

успехом. Атински државници попут Темистокла,

Ефијалта и Перикла подстицали су јачање

власти народа науштрб аристократских

елемената. Резултат је био политички систем

који називамо развијеном, крајњом или

радикалном демократијом.

РАЗВИЈЕНА ДЕМОКРАТИЈА

У АТИНИ

Законом који је предложио демократски

државник Ефијалт 462. године п.н.е.

ареопагу су одузета сва овлашћења, изузев

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

судских, и пренета на Народну скупштину и

Веће. После Ефијалтовог убиства, вођство над

демократском групацијом и читавом државом

преузео је Перикле, који ће бити водећи

атински државник током више од три деценије.

Демократија је заокружена 457. године п.н.е.,

када су и припадници најнижих солоновских

класа добили право да буду бирани на највише

јавне функције.

У развијеној атинској демократији далеко

најважнији орган била је Народна скупштина.

У њу су улазили сви грађани мушког пола

старији од двадесет година. Сваки грађанин

је имао право да говори у скупштини и да

подноси предлоге, без икаквих ограничења.

Скупштина своја овлашћења није преносила

ни на кога, већ су одлуке доношене непосредно.

Уобичајен начин гласања био је јавно

гласање, подизањем руку. У нарочитим случајевима,

као што је остракизам, примењивано

је и тајно гласање. Скупштина је доносила,

мењала и обарала законе, бирала, смењивала

и кажњавала државне службенике. Одлучивала

је о трошењу новца, склапању уговора са

другим државама, о миру и рату.

С обзиром на то да скупштина није одговарала

никоме, било је и случајева непромишљених,

брзоплетих одлука.

Рад скупштине је помагало Веће пет стотина,

у које су такође могли бити бирани сви

грађани. Од средине V века п.н.е. атински већници

су примали и плату. То је био начин да се

и сиромашни грађани привуку да учествују у

управљању државом. Већници, а и многе друге

јавне службе у Атини биране су жребом. Веровало

се да такве службе могу да врше сви

грађани, а да жреб елиминише субјективност

и корупцију при избору. Нека од највиших

звања су директно бирана у скупштини, међу

њима и десеторица стратега. Водећи политичари

су обично бирани за стратеге, иако је то

у почетку била чисто војничка функција. Велики

државници Атине класичног доба, попут

Темистокла, Кимона и Перикла, носили су,

сваки у своје време, звање стратега.

Непознате речи

жреб – поступак бирања кроз насумично извлачење

једног предмета, попут коцке или листа, како би се

осигурао случајан избор, на срећу

Атина је била демократска држава током

већег дела класичног и хеленистичког доба.

За време Пелопонеског рата у Атини је извршен

државни удар и уведена је олигархија,

али ово стање није потрајало. После пораза

у рату, Атини је наметнут екстремни облик

олигархије, назван „Тиранија тридесеторице”

(по групи од тридесет људи на које је пренета

власт), под покровитељством Спарте. У питању

је био насилан и опресиван режим који је

кратко владао (404–403. године п.н.е.). Ипак, и

за то кратко време многи Атињани су лишени

слободе, имовине, па чак и живота. Тиранија

тридесеторице је пала у грађанском рату, после

чега је уследила обнова демократије.

Aтински Акропољ средином V века п.н.е.,

модерна реконструкција

ПРАВО У АНТИЧКОЈ ГРЧКОЈ

Стара Грчка је развила властита правна

схватања, по много чему различита у

односу на она на Старом истоку. Грчки

писци спомињу више истакнутих законодаваца,

попут Дракона и Солона, о којима смо већ

говорили. Али целокупни грчки законици

углавном нису сачувани. Делимично је сачуван

само Гортински законик, из града Гортине на

Криту, уклесан на зиду једне јавне грађевине

средином V века п.н.е. Срећом, на натписима

у камену имамо већи број појединачних закона

и других правних текстова, из готово свих

области грчког света. Најстарији од њих је

уставни закон из града Дрера на Криту, из

средине VII века п.н.е. Овај закон регулише

обавезе и границе овлашћења највиших јавних

службеника. У Египту је откривен и велики број

грчких правних докумената на папирусу.

67

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

АТИНСКА ДРЖАВА

Остаци критског града Гортине, у којима је пронађен

чувени законик

Једина грчка држава чији правни систем

познајемо до детаља је Атина. Централна судска

установа у Атини био је народни суд, хелијеја.

У основи, хелијеја је била одбор Народне

скупштине посвећен судским питањима.

Имала је чак шест хиљада чланова, бираних

жребом, који су за свој труд примали плату.

Грчки градови нису поседовали јавне тужиоце,

већ је сваком грађанину била отворена

могућност да поднесе тужбу, било да

се радило о приватном или јавном спору.

Нису постојали ни правни заступници. Сматрало

се да сваки грађанин треба да буде способан

да се брани и да говори пред судом. У

пракси је било професионалних говорника и

познавалаца права, који су грађанима могли

да напишу говоре и припреме их за излазак

на суд. Жене нису имале право да се бране

пред судом, већ би их заступао неко од ближих

сродника. Слична ограничења су погађала

и слободне људе који нису имали грађанско

право. Робови нису могли ни да туже ни

да буду тужени. На суду би се појављивали

само у својству сведока. Исказе су често давали

под мукама или претњом мучењем.

У односу на грчку уметност или филозофију,

грчко право је имало скромнији утицај

на каснија друштва. Грчко законодавство је

оставило известан, мада доста ограничен

траг у римском праву. Али, у поређењу са Римљанима,

Грци су били много мање заинтересовани

за правну теорију или развој права

ради њега самог.

Непознате речи

хелијеја – народни суд у античкој Атини

НАУЧИЛИ СМО

– Атина спада у најстарије и најдуготрајније грчке државе. Од свих грчких држава о њој имамо највише сачуваних

извора.

– Током своје историје, Атина је проживела многе облике владавине и типове државног уређења. Била је

краљевство, аристократија, олигархија и демократија. У једном периоду чак је била и под влашћу тирана.

– Солонове реформе, почетком VI века п.н.е., донеле су решење многих политичких и социјалних проблема и

окренуле развој атинског друштва у новом правцу.

– Атина постаје демократска држава крајем VI века п.н.е., после реформи државника Клистена.

– Највиши носилац извршне, законодавне, али и судске власти у демократској Атини била је Народна скупштина.

Све друге установе и сви носиоци јавних функција били су подређени Народној скупштини.

Провери и утврди своје знање:

1. Наведи разлоге због којих је прошлост Атине познатија од прошлости других грчких држава.

2. Израчунај колико векова је протекло од пада краљева до доношења Драконових закона.

3. Објасни у чему је био значај Солонових мера, шта је спречено њиховим доношењем.

4. Наброј најважније Клистенове реформе.

5. Наведи када је атинска демократија дошла до свог врхунца. Образложи зашто.

68

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II.

5

РИМ ПОД КРАЉЕВИМА И У

ДОБА РЕПУБЛИКЕ

Након завршетка ове лекције моћи ћеш да:

• раздвојиш легендарно од стварног у раној римској историји;

• објасниш узроке и ток борбе између патриција и плебејаца;

• препознаш сличности и разлике између грчких градова-држава и античког Рима;

• набројиш најважније институције римске државе и одредиш њихова овлашћења;

• наведеш узроке кризе Римске републике и настанка Римског царства.

ПОЧЕЦИ РИМА

Римска држава је једна од најдуготрајнијих

и најутицајнијих државних творевина у

историји света. Од оснивања града, вероватно

негде у VIII веку п.н.е., па до пада Западног

римског царства у V веку н.е., протекло је више

од 1200 година. Мада су непријатељске војске

упадале на римску територију и, у ретким приликама,

пљачкале и главни град, римска држава

није имала прекиде у свом постојању током овог

периода. Непрестано се ширећи вековима, она

је постала највећа државна творевина старог

века. Римске државне установе и право наставиће

да врше утицај на европске државе много

после пада царства. Њихов траг је видљив и на

модерним државама и правним системима.

Понт ду Гар, римски аквадукт (водовод) близу града

Нима у јужној Француској.

У I миленијуму п.н.е. Апенинско полуострво

настањивала су бројна племена и

народи, различити по језику, култури и обичајима.

Најбројнију групу чинили су Италици

или италска племена, по којима је полуострво

и добило име. Римљани су у антици

били део италског племена Латина, које је

настањивало западни део Италије. Језик Латина

постаће и службени језик римске државе.

Римска историја одвијала се под снажним

утицајем двеју високоразвијених култура

које су постојале на тлу Италије: етрурске

и старогрчке. У најранијим етапама римске

исто рије етрурски утицај био је снажнији, да

би касније уступио место грчком.

Време и околности оснивања града Рима

припадају свету мита и легенди. Разни антички

писци дају различите верзије ових

догађаја, често међусобно опречне. Међу

оснивачима града се помињу тројански херој

Енеја, латински хероји Ромул и Рем и италско

божанство Квирин. По веровању неких

грчких писаца, Римљани су потомци Тројанаца,

које је после уништења њиховог града

војсковођа Енеја довео у Италију. Енеји

се приписивало и оснивање Рима. Домаћа,

римска традиција за осниваче је сматрала

браћу близанце Ромула и Рема. Временом су

начињени покушаји да се различите верзије

измире и споје у јединствену причу. По тој

верзији, Енеја је довео Тројанце у Италију и у

почетку ратовао са домаћим племеном Аборигина.

Онда је склопио мир са аборигинским

краљем Латином и оженио се краљевом

кћерком Лавинијом. Из споја Тројанаца и

Аборигина настали су Латини.

69

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

РИМ ПОД КРАЉЕВИМА И У ДОБА РЕПУБЛИКЕ

Рим је основан дванаест генерација касније.

Тада је латински краљ Нумитор збачен и

заточен од стране свог брата, Амулија. Страхујући

од Нумиторових потомака, Амулије

је наредио да Нумиторова кћи Реа Силвија

постане свештеница богиње Весте. Весталке,

Вестине свештенице, биле су обавезне

да живе у целибату. Али Реа Силвија ипак је

остала у другом стању и родила близанце Ромула

и Рема. Говорило се да је отац деце нико

други до бог рата Марс. Амулије је наредио

убиство близанаца, али они су спашени и

једно време су преживљавали у дивљини: наводно

их је одгајила вучица. Када су одрасли,

Ромул и Рем су убили Амулија и вратили престо

свом деди Нумитору. За себе су почели

да граде нов град и ново краљевство. У току

изградње дошло је до свађе између браће, у

којој је Ромул убио Рема. Ромул је довршио

изградњу града који је назвао по себи – Рим

(латински Roma).

Такозвана „Капитолинска вучица”. По римском

предању, Ромула и Рема је спасла и одгајила вучица.

Међутим, ова скулптура је првобитно приказивала

само вучицу, дечаци су додати у време ренесансе.

У античкој традицији срећемо више датума

за које се веровало да обележавају оснивање

града Рима. Већина њих је смештена у VIII

век п.н.е., мада неки извори говоре и о IX, па

чак и о XII веку п.н.е. У модерној историографији

је најшире прихваћен датум 753. година

п.н.е., који је у I веку п.н.е. заступао учени

Непознате речи

целибат – безбрачност, забрана ступања у сексуалне

односе и склапања брака

Марко Теренције Варон (тзв. „варонска ера”).

Археолошка истраживања показују да је VIII

век п.н.е. као време оснивања града приближно

тачно, мада су мања насеља на месту Рима

постојала и вековима раније. Изгледа да је Рим

настао спајањем више малих заједница, које су

уз то биле различитог етничког порекла.

РИМ У ДОБА КРАЉЕВА

У

првим вековима своје историје Рим је

био само још један од многих градовадржава

Италије. Градом су у почетку владали

краљеви. По легенди, први римски краљ

био је сам Ромул, који извесно није историјска

личност. Укупно је било седам римских краљева

(осам, ако се рачуна и Ромулов савладар, краљ

Сабињана Тит Тације). Каснији римски писци

бележе доста података о римским краљевима

и њиховом времену, али мало веродостојних.

Догађаји о којима читамо код ових писаца садрже

много легенди а мало историје.

По традицији, први римски краљеви били

су изборни монарси. Њих је бирала народна

скупштина а потврђивао Сенат. По избору,

владали су градом до краја живота, али

нису смели да власт пренесу на своје крвне

сроднике. То траје до тренутка када је Римом

завладала етрурска династија Тарквинија, негде

у VI веку п.н.е. Мада римско предање не

даје јасна обавештења о томе, долазак Етрураца

на чело Рима вероватно је био последица

спољног притиска, можда чак и освајања.

Монархија у Риму је нестала због поступака

последњег краља. То је био Луције Тарквиније,

касније прозван Тарквиније Охоли (на

латинском Superbus). Он је дошао на престо

тако што је убио свог претходника. Према

предању, Тарквиније Охоли упорно је кршио

права и слободе на које су Римљани навикли.

Његови лоши поступци су достигли врхунац

када је отео и злостављао своју рођаку Лукрецију.

Она је потом извршила самоубиство,

што је био повод да група истакнутих Римљана

организује преврат у којем је краљ збачен,

508. године п.н.е. Тарквиније је ипак сачувао

свој живот; умро је у изгнанству, у Етрурији.

70

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Прелазак са монархије на републику био

је тежак и дуготрајан процес. Нова република

имала је велике проблеме, унутрашње и

спољне, с којимa у почетку није умела да се

носи. Извршна власт краљева пренета је на

двојицу изборних чиновника – конзула. Они

су бирани на годину дана и имали су подједнака

овлашћења. Временским ограничењем

мандата, као и чињеницом да су постојала

два а не један носилац највише моћи, избегнута

је могућност да конзул узурпира власт.

Први пар римских конзула попунила су два

човека најзаслужнија за обарање монархије

– Луције Тарквиније Колатин и Луције Јуније

Брут. Ипак, Римљани су сумњали на Колатина,

који је био близак рођак прогнаног

краља и који је носио исто породично име.

Да умири њихове страхове, Колатин је после

неколико месеци напустио положај конзула.

Краљ је ускоро покушао оружјем да се врати,

уз помоћ Етрураца. Напад је одбијен, али

су многи грађани изгубили животе у борби

са нападачима. Међу погинулима био је и

конзул Брут.

РАНА РЕПУБЛИКА И

БОРБА СТАЛЕЖА

Републику су од самог почетка мучиле

друштвене поделе. Римско друштво је у

почетку било подељено на два сталежа

која се нису мешала. Власт је била у рукама

патриција, док су већину становништва чинили

плебејци, који нису имали политичка права.

Порекло ове поделе није јасно, она је старија

од писане историје. Патрицији и плебејци

су били одвојени у свим питањима, укључујући

и ствари које су се тицале религије и култа.

Практиковали су различите ритуале, славили

празнике одвојено, чак је и склапање брака између

њих било строго забрањено.

Унутрашњу историју римске државе у V

и IV веку п.н.е. великим делом чини борба

плебејаца да освоје и задрже политичка права.

Они у почетку нису имали никаква средства

легалне борбе на располагању. Уместо

тога служили су се штрајковима и одбијањем

да прихвате наређења државних чиновника.

Најефектнији облик борбе била је сецесија

или војни штрајк, повлачење плебејаца из

града и одбијање да служе као војници, уколико

се њихови захтеви не испуне. Како су

чинили већину становништва и војске, ово је

била врло делотворна мера. Плебејски захтеви

били су многобројни и мењали су се током

времена. Неки су били чисто политички –

право плебејаца да учествују у раду народних

скупштина, да буду бирани за конзуле и друге

државне функције. Други су били правни

– да се закони запишу и да се стандардизује

судска процедура. Плебејци су тражили укидање

ропства за дуг, брисање дугова или

бар камата на дуг, право да и они добију део

земље стечене освајањима итд. Међутим, непослушност

плебејаца ретко кад је добијала

насилне облике и овај спор никада није прерастао

у грађански рат.

Непознате речи

Луције Јуније Брут, први конзул у историји републике

и један од њених оснивача

патрицији – буквално они који припадају очевима,

племићи; привилеговани део римског друштва у доба

краљева и ране републике

плебејци – буквално маса, мноштво, обичан свет. Већина

становништва римске државе у доба ране републике,

првобитно без политичких права

71

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

РИМ ПОД КРАЉЕВИМА И У ДОБА РЕПУБЛИКЕ

72

Први испад плебејаца десио се 494. године

п.н.е. Тада су плебејци одбили да оду у рат

против три италска племена; уместо тога,

повукли су се на Свето брдо (Mons Sacer),

изван граница града Рима. Плебејци су тражили

увођење јавне функције која би штитила

њихова права. Патрицији су попустили и

тада је настала дужност народних трибуна.

Борба патриција и плебејаца се наставила, са

прекидима, све до 287. године п.н.е. Плебејци

су се укупно пет пута одлучивали на војни

штрајк, као меру политичке борбе.

Средином V века п.н.е. борба сталежа се

усредсредила на питање записивања закона.

Попут Атине два века раније, непостојање

писаних, прецизно дефинисаних закона било

је велики проблем за плебејце, који су трпели

услед произвољног и пристрасног тумачења

обичајног права. Патрицији су попустили и

451. године п.н.е. изабрана је комисија са задатком

да напише законе. Показало се да је то

тежак задатак, који је привела крају тек друга

комисија, наредне године. Закони су урезани

на десет (вероватно бронзаних) таблица,

којима су 449. године п.н.е. додате још две. То

су чувени Закони дванаест таблица, који

представљају основу читавог римског права.

Изворни текст таблица није сачуван, али

је њихов садржај великим делом познат на

основу сведочанстава каснијих писаца.

Плебејци су временом освајали све већа

права. Њихове скупштине су првобитно биле

неформална окупљања, непризната од стране

државе и њених представника. Али плебејци

су рано постигли да патрицији признају ове

скупштине и да им се препусти право бирања

народних трибуна. Потом су плебејци добили

право да буду бирани на неке јавне функције.

Борба да буду бирани за конзуле трајала је

много дуже. Године 366. п.н.е., после још једне

плебејске побуне, они су добили могућност да

један од конзула буде биран из њихових редова.

Патрицији су значај овог уступка умањили

тиме што су део конзулских овлашћења пренели

на новоосноване чиновнике, који су морали

бити бирани међу патрицијима. Једним

законом из 326. године п.н.е. у Риму је укинуто

ропство за дуг. Борба између патриција и плебејаца

окончана је 287. године п.н.е. Хортензијевим

законом, којим су одлуке плебејских

скупштина добиле снагу закона, без потребе

да их потврђује Сенат.

Прва сецесија плебејаца, модерна реконструкција

Дуготрајна борба између два сталежа довела

је до нестанка правних разлика унутар

римског грађанског тела. У каснијој римској

држави постоји само једна категорија грађана

(cives Romani). Подела на патриције и плебејце

се очувала само у траговима, у случају неких

специфичних установа. Примери су трибунат,

који је припадао искључиво плебејцима,

и положај врховног свештеника, на који су

могли бити бирани само патрицији. Међутим,

социјалне и економске поделе нису нестале.

Преостали патрицији и богатији плебејци временом

су се измешали, образујући нови владајући

слој.

ДРЖАВНЕ УСТАНОВЕ У ДОБА

РЕПУБЛИКЕ

Римска република била је изразито аристократска

по свом карактеру. За разлику од

грчких градова-држава, учешће обичних

људи у власти увек је било ограничено. Мада су

у римском државном систему постојали народни,

демократски елементи, они су били релативно

слаби. Рим у антици није био демократска

држава, нити је икада био на путу да то постане.

Обични грађани су углавном били спремни

да препусте управљање најбогатијем делу

становништва, докле год су њихови социјални

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

интереси били заштићени. На више јавне

положаје (магистратуре) бирани су искључиво

представници највиших друштвених слојева.

Централна установа Римске републике

био је Сенат. Чланови Сената нису бирани

од стране народа, у њега су улазили људи који

су претходно носили највиша звања, попут

бивших конзула, претора и квестора. По слову

закона Сенат је био само саветодавно тело,

чије одлуке нису биле обавезујуће за државне

службенике (магистрате). У пракси мало који

државни службеник би се усудио да се оглуши

о одлуку Сената, и оне су извршаване као

да су у питању наређења. Сенат је надзирао

рад чиновника, контролисао ред и поредак

у држави, водио спољну политику и ратове,

управљао државним финансијама, а имао је

и одлучујућу реч у религијским питањима.

У питању је била врло затворена установа, у

коју су приступ имали само малобројни припадници

неколико најмоћнијих родова и породица.

Жеље народа су донекле имале свој одраз

у народним скупштинама. Мада се то често

чини, погрешно је говорити о римској народној

скупштини као о једној установи. Римска

држава познавала је више типова скупштина,

које су се разликовале по овлашћењима, начину

сазивања и гласања и врсти одлука које

су доносиле.

За разлику од грчких скупштина, обични

грађани у Риму нису имали могућност да

износе предлоге и говоре пред скупштинама.

То право је било резервисано за високе

државне службенике и сенаторе. На њима је

била и одлука о сазивању самих скупштина.

Начин гласања у римским скупштинама био

је тако устројен да је фаворизовао припаднике

највиших слојева.

Конзули су били двојица највиших редовних

магистрата који су функцију вршили на

годину дана. Давали су име текућој години.

Двојица конзула су у свему били равноправни.

Поседовали су највишу власт у рату и миру и

командовали римском војском. У III и II веку

п.н.е., у периоду интензивног ратовања, све

ређе је био случај да се конзули баве цивилним

пословима, које су препуштали другим

магистратима. Испред конзула су ишли ликтори,

јавни службеници који су имали улогу

телохранитеља, али који су уједно симболично

наглашавали значај особе којој служе. Ликтори

су носили фасце, свежњеве прућа. Уколико

су пратили магистрате изван Рима, носили су

секире, које су симболизовале ратно стање.

После конзула, највиши ранг у римској

држави имао је претор. Уведен је 366. године

п.н.е. са задатком да преузме на себе судске

функције конзула у граду. И претори су имали

овлашћења да командују војском, што су

често и чинили, у одсуству конзула. Како је

терет државних и војних послова растао,

тако се увећавао и број претора.

Римски Форум у доба раног царства, модерна

реконструкција

Непознате речи

магистратура – јавна функција или звање у старом Риму

73

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

РИМ ПОД КРАЉЕВИМА И У ДОБА РЕПУБЛИКЕ

Храм богиње Весте на Форуму. У храму је непрестано

горела света Вестина ватра. Римљани су веровали

да би гашење свете ватре значило велику несрећу за

читаву државу.

Од средине V века п.н.е. у Риму постоје

двојица цензора са мандатом од пет година.

Они су вршили попис грађана, а касније им

је препуштен и надзор над јавним моралом и

састављање спискова сенатора. Недостојне и

проблематичне појединце цензори су могли

да искључе из Сената.

У римској држави веома важну улогу имали

су народни трибуни. Они су уведени у раној

фази борбе између патриција и плебејаца.

У почетку су били неформалне вође плебејаца,

којима је касније признат званичан статус.

Не зна се колико их је било у почетку, касније

срећемо десеторицу трибуна. Трибуни

су имали право да ставе забрану на било коју

одлуку магистрата (лат. Veto – забрањујем),

уколико су мислили да она није у складу са

интересима народа. Од трибунског вета били

су изузети само цензори и диктатор. У доба

грађанских ратова често је долазило до злоупотребе

трибунских овлашћења ради политичке

борбе.

За управљање државним финансијама били

су задужени квестори. Имали су и извесна

судска овлашћења, а пратили су и војсковође

у рату. О реду у граду Риму, снабдевању града

Непознате речи

диктатор – највиша ванредна магистратура у старом

Риму; данас, у свакодневном говору и политичкој теорији:

неограничени владар, који власт држи бесправно

храном и организацији свечаности бринули

су се едили.

Звање диктатора представља ванредну

магистратуру. Диктатор је биран само у нарочито

тешким ситуацијама по државу. Процедура

његовог избора била је сложена, али

најважнији елемент била је одлука Сената.

Он је имао апсолутна овлашћења и, за разлику

од конзула, владао је сам. Функција је била

ограничена временски (највише до шест месеци),

док других ограничења није било. Сви

магистрати су примали наређења од њега, а

народни трибун није имао право вета на одлуке

диктатора. Како је римска држава јачала

у односу на своје непријатеље, тако је било

све мање потребе за избором диктатора. Последњи

законити диктатор је изaбран 202.

године п.н.е. Титуле диктатора које су носили

неки учесници грађанских ратова у I веку

п.н.е. биле су нелегалне.

ПОЧЕЦИ КРИЗЕ РЕПУБЛИКЕ И

БРАЋА ГРАХ

Стабилизована окончањем борбе патриција

и плебејаца, Римска република

била је у стању да се посвети спољним

изазовима. Током прве половине III века

п.н.е. Рим је од регионалне силе у централној

Италији постао господар читавог Апенинског

полуострва. До краја века, Рим је већ био једна

од великих сила античког Средоземља, а

у II веку п.н.е. постао је и највећа, доминантна

сила. Велике територије изван Италије су

дошле под римску контролу, низ медитеранских

држава је пао у зависан однос према Риму.

Изван Италије, освојене области су организоване

као провинције. Реч провинција првобитно

је означавала подручје одговорности

додељено неком римску магистрату, обично

оном који је командовао војском. Од средине

III века п.н.е. свака област изван Италије формално

припојена римској држави постајала је

провинција. Прва провинција била је Сицилија,

која испрва није обухватала читаво острво;

за њом следе Сардинија и Корзика. До краја

II века п.н.е. велики део Средоземља био је

прекривен римским провинцијама.

74

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Тамугади или Тимгад у северној Африци, римска

колонија основана почетком II века н.е. У свом

ширењу, Римљани су уништавали градове али и

изградили на стотине нових.

За спољне посматраче, римска држава је у II

веку п.н.е. деловала неодољиво и непобедиво.

Ипак, победе и освајање имали су своју цену

на унутрашњем плану. Дошло је до великих

социјалних и економских промена које ће уздрмати

стабилност римске државе. Ратови су

довели до невиђеног богаћења горњих слојева

друштва, напоредо са осиромашењем великих

маса становништва. Мали земљишни посед

је нестајао, немоћан да издржи конкуренцију

велепоседника. Римски земљорадници су сиромашили

и продавали или на други начин губили

своја породична имања. Они су у масама

долазили у Рим и друге велике градове, где су

беспосличили, изложени сиромаштву, гладовању

и криминалу. Криза је захватала и провинције.

Корумпирани римски намесници (бивши

конзули и претори) лоше су управљали провинцијама,

а у неким случајевима су их и директно

пљачкали. Таква пракса је подривала поверење

у римску власт и храбрила римске непријатеље.

Социјална криза убрзо је прерасла у политичку.

Број грађана који су могли да служе у

римској војсци нагло је опао, као и квалитет

преостале војске. Ова појава се крајем II века

п.н.е. одразила на способност Рима да води

успешне ратове и задржи освојене територије.

Мноштво незадовољне сиротиње, спремне

на побуну, знатно је порасло. Упркос томе,

већина сенатора одбијала је да препозна проблем

и државом се управљало као да он не

постоји. Ипак, учињен је озбиљан покушај да

се криза реши политичким средствима. Њега

је покренуо Тиберије Семпроније Грах, који

је изабран за народног трибуна за 133. годину

п.н.е. Он је предложио нови аграрни закон,

по којем би се земља одузела од највећих велепоседника

и поделила сиромашним грађанима.

Предвиђено је било да свакоме ко има

више од 500 југера (око 125 хектара) земље тај

вишак одузме. Тако добијен земљишни фонд

би се поделио на парцеле од по 30 југера (око

7,5 хектара), које би биле дате најсиромашнијим

породицама. Људи који би добили земљу имали

су право да је оставе у наслеђе својој деци,

али не да је поклоне или продају странцима.

Када је закон стављен на гласање, народни

трибун Октавијан, и сам један од крупних

земљопоседника, уложио је вето. Тиберије

Грах је на то изнео пред скупштину предлог да

се трибун Октавије смени, јер делује против

интереса народа. Смењивање сумњивих и

неуспешних званичника било је уобичајена

пракса у грчким градовима, али у Риму

тако нешто је било ново и нечувено. На следећем

гласању закон је прошао и образована

је трочлана комисија са циљем да га спроведе.

Грахове мере су наишле на велики отпор

већине сенатора. Спровођење закона се одужило

и он је поставио своју кандидатуру за

народног трибуна и за следећу годину. Сенатори

су оптужили Граха да је поновни избор

трибуна незаконит и тражили његово повлачење.

Грах је сазвао скупштину са циљем

изгласавања новог закона који би изменио

начин избора трибуна, али његови противници

су силом спречили њено одржавање.

Непознате речи

аграрни закон – закон који се односи на питања

власништва над обрадивом земљом

Фреска из Помпеја који приказује плодове који се

беру крајем лета: јабуке, грожђе и нар

75

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

РИМ ПОД КРАЉЕВИМА И У ДОБА РЕПУБЛИКЕ

У нередима који су уследили Тиберије Грах је

убијен, заједно са три стотине својих присталица.

Десет година касније Тиберијев млађи

брат, Гај Семпроније Грах покушао је да настави

његове реформе али у много ширем

облику. И млађи Грах био је народни трибун,

изабран узастопно за 123. и 122. годину п.н.е.

Он је тежио свеобухватној промени римског

друштва, путем низа законодавних мера.

Предложио је више закона и постигао да буду

изгласани, мада многи од њих нису спроведени

у дело. И он је покушао да реши земљишно

питање, али и да реформише судство, да

прошири овлашћења народних скупштина и

да умањи моћ Сената. Као и једну деценију

раније, сенаторска већина пружила је енергичан

отпор Граховим плановима. Грах није изабран

за народног трибуна за 121. годину п.н.е.

Предаја краља Југурте Сули, представа на

римском новцу

Један од највећих проблема римске државе

крајем II века п.н.е. био је Југурта, краљ

Нумиђана (Нумидија се налазила у Северној

Африци, у данашњем Алжиру и Тунису). Иако

је Југуртино краљевство деловало незнатно

у поређењу са другим противницима, које

су Римљани већ победили, попут Картагине

или хеленистичких краљевина, он је дуго и

успешно деловао против римских интереса,

успевајући да избегне одмазду. Тајна његовог

привременог успеха била је у унутрашњој кризи

и нестабилности римске државе. Југурта се

ослањао на корумпираност и поткупљивост

римских званичника. Наводно је описао Рим

„као град на продају и зрео за пропаст, само

ако му се купац нађе”. Али, на крају, против

њега су упућене најбоље римске војсковође,

Гај Марије и Корнелије Сула. Југурта је ухваћен,

захваљујући издаји, вођен као заробљеник у

Маријевом тријумфу, и бачен у римску тамницу,

где је умро од глади.

Појавила се гласина да се и њему спрема

убиство по истеку мандата. Ради безбедности,

он се преселио у сиромашан део града и окружио

својим присталицама. Почеле су да круже

приче да наоружава сиромашне грађане и

робове и да спрема преврат. У међувремену,

Грахови противници су настојали да опозову

његове законе.

У тим околностима је дошло до физичких

сукоба између Гајевих присталица и њихових

противника. Избило је насиље у којем је убијен

један од ликтора. Сенат је изгласао ванредна

овлашћења конзулима и захтевао да се Грах

појави пред судом, што је он одбио да учини.

После неуспешних преговора дошло је до масовних

сукоба. Конзул Квинт Фабије Максим

повео је наоружане одреде против Гајевих

присталица. Конзул и његови људи су извршили

масакр: око три хиљаде људи је убијено

на улицама Рима; њихова тела су бачена у реку

Тибар. Бежећи пред крвницима, Гај Грах је уз

помоћ роба извршио самоубиство. Опозиција

Сенату је скршена, али је за то плаћена висока

цена. Социјални и политички проблеми нису

нестали, већ су се погоршали. Каснији антички

писци су у обрачуну са браћом Грах видели

почетак римских грађанских ратова.

УНУТРАШЊА КРИЗА И

ПАД РЕПУБЛИКЕ

Утоку последњег века њеног постојања,

Римску републику су притискале бројне

унутрашње поделе. Неке су решене

компромисом, друге су довеле до ограниченог

конфликта, а неке су изазвале праве грађанске

ратове. Две групе доминирају животом римске

државе, римски писци их помињу као оптимате

и популаре. Оптимати су примарно били група

конзервативних сенатора која је настојала

да римску државу очува у оном облику који је

Непознате речи

оптимати – буквално најбољи; политичка групација коју

су предводили најконзервативнији сентори

популари – буквално они који припадају народу или они

који делују у корист народа; политичка групација у доба

позне републике која се ослањала на народне скупштине

и грађанске масе

76

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

имала пре браће Грах. Популари су своје циљеве

настојали да остваре уз подршку обичних

грађана и народних скупштина. Међутим, предводници

обе групе долазили су из најмоћнијих

друштвених група. Ослањање на подршку маса

сиромашних грађана за многе римске политичаре

било је само средство освајања моћи, а не

израз искреног политичког убеђења.

Један од кључних проблема било је стање

оружаних снага. У другој половини II века п.н.е.

квалитет римске војске приметно је опао, као

и број грађана из чијих је редова могла бити

регрутована. Оба проблема су делимично решена

професионализацијом војске. До промене

је великим делом дошло захваљујући сенатору

и војсковођи Гају Марију, који је крајем

II века п.н.е. био вођа популара. Стари идеал

грађанске војске, која се окупља по потреби и

распушта када дође мир, више није одговарао

савременим потребама. Марије уводи професионалну

војску састављену од војника по занату.

Сада у римску војску улазе и грађани без

имовине – војсковођа или држава ће им обезбедити

опрему, оружје и обуку. Служба професионалног

војника трајала је 16 година. Он је за

њу био плаћен, а после службе очекивао је да

добије земљу од које ће живети.

У историографији се настанак професионалне

римске војске обично назива Маријевом

војном реформом. Из перспективе римске

државе, та реформа је била непотпуна. Професионална

војска је створена, али сенат није

обезбедио политичке и финансијске услове за

њено одржање. Није обезбеђен сталан фонд из

којих су плаћани војници и купована земља,

нити су њихова права јасно одређена законом.

Због несигурности свог положаја, војска

је чешће била упућена на своје заповеднике

него на Сенат. Успешан војсковођа је одржавао

верност војника обећањима да ће им бити

исплаћен новац и да ће добити земљу. У тренуцима

сукоба, војници су пре следили свог заповедника

него представнике римске државе.

Сенат је постепено губио контролу над оружаним

снагама и држава је склизнула у грађанске

ратове.

Непознате речи

професионализација – прелазак на професионализам, са

аматерског на професионалaн или стручан рад

Први прави грађански рат, Савезнички

рат, вођен је између 91. и 88. године п.н.е.

У питању је била борба већинског становништва

Италије против обесправљености у

римској држави. Ови људи су имали статус

римских савезника и давали су велики број

војника за римске ратове. Њихове обавезе су

биле велике, а права скромна. Године 91. п.н.е.

у својој кући убијен је народни трибун Марко

Ливије Друз, који се борио да савезници добију

грађанска права. Његова смрт послужила

је као окидач за устанак савезника у којем

је римска држава готово срушена. Читава

Италија се поделила на два зараћена табора,

приближно једнаке снаге. Савезнички рат је

једини од грађанских ратова који је решен

компромисом, а не победом једне од страна.

Рим је прихватио да додели грађанско право

оним становницима Италије који би положили

оружје и окончали непријатељства. Али одмах

затим избио је следећи рат.

Године 88. п.н.е. конзул Луције Корнелије

Сула одбио је да прихвати одлуку којом му је

одузета команда у предстојећем рату у Азији.

Уместо тога, Сула је своје војнике повео на Рим

и заузео град, уз велико крвопролиће. Борба

између Суле и његових непријатеља потрајала

је више година, упоредо са тешким спољним

ратовима. Он је велики број својих противника

убио или прогнао, а њихову имовину поделио

својим присталицама. Посебним, али неуставним

законом добио је моћи диктатора без временског

ограничења. Пред крај живота Сула се

одрекао ванредних моћи и повукао у приватан

живот. Али грађански рат није био завршен ни

у време његове смрти, 78. године п.н.е.

После Сулине смрти Сенат је накратко

поново био најмоћније тело у држави. Ни то

стање није потрајало. У Италији и провинцијама

избијале су побуне, у Риму су против власти

организоване завере. Године 60. п.н.е три

моћна човека удружила су се ради постизања

највише политичке моћи. То су били Марко

Крас, изузетно богат велепоседник и утицајан

сенатор, Гај Јулије Цезар, вођа популара,

и Гнеј Помпеј, војсковођа, који се управо вратио

из Азије. Овај савез моћних људи се у римској

традицији назива Први тријумвират.

77

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

РИМ ПОД КРАЉЕВИМА И У ДОБА РЕПУБЛИКЕ

Човек који је могао бити први римски цар:

Марко Антоније

Гај Јулије Цезар

Ослањајући се на свој утицај, новац и подршку

Помпејевих војника, тријумвири су разбили

сву опозицију и завладали римском државом.

Тријумвират је обезбедио свега неколико

година мира. Када је Крас погинуо у походу

против Парта, односи Цезара и Помпеја су

се заоштрили. Помпеј је имао јаку подршку у

Риму, али Цезар је имао верност своје војске,

с којом је успешно ратовао на северозападу

Европе. Ослањајући се на војску, Цезар је одбио

да прихвати одлуку Сената о својој смени.

Уместо да преда овлашћења и команду, повео

је војнике на Рим и неколико година водио

крваве грађанске ратове, док није поразио све

противнике и загосподарио читавом државом.

Али и његов тријумф био је краткотрајан.

Мада је потицао из једне од богатијих и угледнијих

римских породица, Марко Антоније (83–

30. п.н.е.) одрастао је у несређеним околностима,

без одговарајућег васпитања и редовног

образовања. Већ у раној младости дошао

је на лош глас због необузданог начина живота,

склоности ка пићу и коцки. Брзо је потрошио

породично богатство и нагомилао дугове.

Да би поправио свој положај, Антоније се

као младић од двадесет и пет година окренуо

војној слу жби, у којој се показао изненађујуће

способним. Временом је стекао завидну репутацију

као војни заповедник, и постао је један

од најближих сарадника Јулија Цезара. После

Цезареве смрти себе је видео као диктаторовог

наследника, а многи савременици, укључујући

и Цицерона, сматрали су Антонија највећом

претњом по будућност републике. Касније је

био савезник и ривал Цезаровог усвојеног сина

Октавијана, и љубавник краљице Клеопатре,

са којом је намеравао да створи велико царство

на Истоку. Поражен у рату с Октавијаном,

Антоније је извршио самоубиство.

78

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Гласине да намерава да се прогласи за краља

и пренесе престоницу на исток (у Троју или

Александрију), навеле су део римске аристократије

да се окрене против њега. На њега је

извршен атентат, 15. марта 44. године п.н.е.

Цезарова смрт довела је до новог циклуса

грађанских ратова. Они су у почетку вођени

између Цезарових присталица и његових убица

и непријатеља. Цезаров усвојени син, Гај

Јулије Цезар Октавијан, и двојица Цезарових

старих официра, Марко Антоније и Емилије

Лепид, склопили су политички савез познат

као Други тријумвират. Они су овладали Римом

захваљујући насиљу и политици терора.

Потукли су своје противнике у рату, да би се

убрзо окренули једни против других. Најзад,

Октавијан је 31. године п.н.е поразио Антонија

и његовог савезника (и љубавницу), египатску

краљицу Клеопатру. После тог тријумфа,

Октавијан остаје једини господар римског

света. На тај начин је принцип владавине

једног човека однео дефинитивну победу над

колективном владом аристократије. После готово

пола миленијума постојања, република је

уступила место царству.

Клеопатра VII, последња од Птолемеида

Љубавница Јулија Цезара и, касније, Марка

Антонија, Клеопатра је покушала да обнови

моћ своје краљевине путем ослањања на добру

вољу моћних Римљана. Уплитање у римске

грађанске ратове довело до је њене смрти

и пада краљевине.

НАУЧИЛИ СМО

– Рани период римске прошлости слабо је познат. Антички писци бележе мноштво митова и легенди, док

веродостојних појединости има мало.

– Римска држава почела је свој живот као монархија, да би крајем VI века п.н.е. постала република.

– Унутрашњом историјом Рима у V и IV веку п.н.е. доминира борба између патриција и плебејаца. Плебејци су

тежили да стекну пуна грађанска права, што им је пошло за руком после пуна два века борбе.

– Римска република била је изразито аристократска држава, у којој су обични грађани имали ограничен утицај

на доношење одлука. Централна државна институција био је аристократски Сенат.

– Промене које су донела римска освајања у III и II веку п.н.е. биле су погубне по стабилност римске државе.

Дошло је до социјалне кризе и губитка сенатске контроле над војском, што је за последицу имало грађанске

ратове и пад републике.

Провери и утврди своје знање:

1. Опиши како римско предање види почетак и крај краљевства у Риму. Оцени да ли у тим причама

можда има историјске истине.

2. Објасни основне захтеве плебејаца у борби за равноправност. Покушај да дочараш какав је био

положај плебејаца без тих права.

3. Наброј најважније установе Римске републике. Издвој ону установу која је имала највећу моћ и

утицај.

4. Образложи у чему су се састојале намере и циљеви браће Грах.

5. Наведи основне узроке грађанских ратова и пропасти републике.

79

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

6

РИМСКО ЦАРСТВО

ПРАИСТОРИЈА

Након завршетка ове лекције моћи ћеш да:

• разумеш величину и историјски значај Римског царства;

• уочиш одлике које принципат чине посебним типом монархије;

• наведеш и објасниш основне проблеме Римског царства у доба принципата;

• издвојиш и образложиш разлике између принципата и домината;

• набројиш промене које је Римско царство доживело у позној антици.

ПРИНЦИПАТ И ЊЕГОВ КАРАКТЕР

По свом трајању, утицају и простору који је

заузимало, Римско царство представља

највећу државу античког света. Током

пола миленијума оно је обухватало читав простор

Средоземља, од Атлантског океана на западу, до

реке Еуфрат на истоку. Велики део ове територије

уживао је мир и стабилност током више векова. То

је омогућило економски развој и пораст становништва

какви су раније били непознати. Упркос

томе, Римско царство се борило са проблемима

које није могло у потпуности да реши. Резултат

су биле повремене кризе, а затим и прави ратови

између претендената на царски престо.

После победе над Антонијем и Клеопатром,

Октавијан је владао читавом римском државом

без икакве опозиције. Међутим, његова

власт била је по својој суштини војна диктатура:

стечена је силом оружја и почивала на

верности војника. У односу на римске обичаје

и схватања она је била потпуно незаконита.

Цезар је био у сличној позицији деценију и

по раније и није успео да својој владавини да

трајан облик. Пре него што је нашао решење

он је убијен, а грађански ратови су се вратили

у пуној жестини. Октавијан је био решен

да избегне Цезарову судбину. Хтео је да легализује

своју моћ, а римској држави обезбеди

дуготрајан мир.

Непознате речи

принципат – облик владавине типичан за рано Римско

царство, фаза у историји римске државе између

Августа и Диоклецијана; монархија која је маскирана

републиканским институцијама и звањима

80

Август као војсковођа, статуа из Прима Порте, данас у

Ватиканском музеју

Октавијан је одлучио да званично не

проглашава монархију. Није узео краљевску

или неку сличну титулу. Међу Римљанима

идеја монархије је и даље била крајње неомиљена.

Сваки римски грађанин је слушао

приче о старим краљевима, о злочинима

Тарквинија Охолог и начину на који је свргнута

монархија. Страх да ће Цезар узети

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

краљевско звање био је један од повода његовог

убиства. Уместо рушења старих републиканских

установа, Октавијан је одлучио

да их искористи и подреди себи. Из ових

разлога, спољашња форма Римског царства

била је необична, другачија у односу на

остале монархије античког света. Мада их

ми данас називамо „царевима”, Октавијан

и његови наследници нису носили царске

титуле нити су наглашавали своје наследно

право. Титула императора, коју данас често

преводимо речју „цар”, заправо је једно

од почасних звања из доба републике. То је

магистрат који је имао империјум, највиши

облик власти. Октавијан је чак 27. године

п.н.е. прогласио враћање свих овлашћења

Сенату и обнову републике. Захвални Сенат

доделио је Октавијану титулу Августа, која у

преводу значи „Узвишени”. Ово звање је дошло

из религијске сфере и раније није имало

политичко значење. Под овим именом први

римски цар је познат и данас.

Модерни историчари римску монархију

у прва три века н.е. називају принципатом.

Назив је изведен од титуле принцепс сенатус,

први у Сенату. У доба републике, то је

био најстарији сенатор по рангу, онај коме је

припадала част да председава седницама Сената

и да саставља дневни ред за њих. Сада

та почаст и овлашћења припадају Августу,

Сенат се састаје кад он жели и расправља

о темама које он одобри. У антици термин

принципат се није користио. За облик владавине

који је Август створио није ни било

посебног назива. Он је своју власт даље легализовао

тако што је преузео низ јавних звања

и овлашћења, која никада раније није држала

иста особа. Имао је овлашћења конзула, али

без ранијих ограничења. За разлику од конзула,

он је имао неограничену власт и у самом

Риму и у свим провинцијама. Добио је

и овлашћења народних трибуна и цензора.

Имао је првенство у Сенату. У пракси, Август

се мешао и у многа питања за која није имао

формална овлашћења. Границе његове моћи

никада нису биле прецизно одређене. Многима

је морало бити јасно да се иза републиканске

фасаде крије власт једног човека.

Август одевен као сенатор. Упореди овај и претходни

портрет првог римског цара. Оба лика су приказана

без назнака монархијске власти.

Јулијева Курија на римском форуму. Подизање ове

грађевине је започео Јулије Цезар, а довршио Октавијан.

У време царства на том месту је заседао сенат.

Непознате речи

император – у почетку сваки магистрат, односно високи

јавни службеник републике, који поседује империјум,

највишу власт (диктатор, конзул, претор); касније, једна

од титула римских царева; у данашњем говору: цар

81

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

РИМСКО ЦАРСТВО

Сенат, некада водећа институција републике,

постоји и даље и још увек ужива знатан

углед. Стварна моћ Сената је, међутим,

доживела велика ограничења. Сенат сада

игра улогу највишег саветодавног тела, које

понекад преузима на себе и друге државне

или судске послове, али искључиво по жељи

принцепса. Мада је већина царева поштовала

Сенат као прастару државну установу,

било је и таквих који су државом управљали

мимо Сената. Неки цареви нису оклевали да

осуђују, прогоне па чак и да убијају сенаторе,

за које су сумњали да представљају претњу

њиховој власти. Али Сенат је повремено

долазио до изражаја у тренуцима кризе власти.

Све провинције царства су се делиле на

царске и сенатске. У првима је била трајно

смештена војска и намесника је постављао

цар. У сенатским провинцијама то је чинио

сенат. У пракси, царска реч је била одлучујућа

у избору свих намесника.

За разлику од Сената, народне скупштине

губе сваки значај. Оне никада нису формално

укинуте или забрањене, али већ под

Августом се све ређе сазивају. Под његовим

наследницима оне потпуно нестају.

Већина републиканских магистратура је

постојала и под принципатом. Конзули, претори

и квестори бирани су и под царевима,

али сада о њиховом избору одлучује највиша

власт. Упоредо са њима, постојао је и нови

царски административни апарат који временом

постаје све већи и има све значајнију

улогу у управљању државом.

У почетку је само мали део становништва

имао римско грађанско право и оно се сматрало

великом привилегијом. Временом, цареви

су га додељивали све већем броју становника

провинција. Коначно, цар Каракала

(211–217), син цара Септимија Севера, издао

је око 212. године н.е. едикт у којем је целокупно

слободно становништво царства добило

статус римских грађана. Тиме је избрисана

раније оштра линија између Римљана и

римских поданика.

Непознате речи

едикт – проглас, указ или наредба; у Римском царству,

закон који проглашава цар

ПРОБЛЕМИ ЦАРСТВА:

НАСЛЕЂИВАЊЕ И ВОЈСКА

Стабилност и мир које је обезбедило

Римско царство били су без преседана

у античкој историји. У наредна два-три

века после Августа, многе области царства нису

знале за ратове или ванредна стања. Ратови, када

их је било, вођени су далеко од Средоземног

мора, на границама царства на Рајни, Дунаву

или Еуфрату. У благостању и сигурности нису

уживали само житељи Рима и Италије, већ и

провинцијско становништво. Август је окончао

лоше понашање провинцијских намесника,

које је било карактеристично за последњи

век републике. Намесници у провинцијама

сада су строже надзирани. Уколико би се

локално становништво жалило на насиље или

злоупотребе, они би били изведени пред цара и

Сенат да им суде.

Помпеји у близини Напуља, а у позадини се

види планина Везув

Помпеји су били један од напреднијих и богатијих

градова Италије у време Римског

царства, са вишевековном историјом. Крај у

коме се град налазио био је познат по лепоти

природе, благој клими и изванредној плодности

земљишта. Али Помпеји су били подигнути

у подножју вулканске планине Везув.

Несагледива катастрофа догодила се у јесен

79. године н.е. У току ноћи, док је град спавао,

вулканска купа експлодирала. Облак усијаног

гаса који је куљао из вулкана током дана

је достигао висину од преко 30 km. Модерне

процене говоре да је вулкан избацивао између

једне и две тоне усијане материје у секунди.

Помпеји су уништени у року од свега

неколико сати, затрпани испод готово 25 m

вулканских наслага.

82

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Међутим, систем који је створио Август

садржао је у себи елементе који ће временом

изазвати конфликте и довести до кризе државе.

Пре свега, Римско царство никада није решило

проблем наслеђивања престола. Август

је заступао начело да цара не треба да наследи

његов син, већ најбољи и најспособнији од његових

сарадника. Како то начело нису пратила

јасна правила, оно је често било извор кризе а

временом је довело до нових грађанских ратова.

Да би превазишли овај проблем, неки цареви

би за живота одабрали наследника, коме би

дали велика овлашћења и почасти, а понекад

би га и усвојили. Већину царева у I и II веку н.е.

наслеђивали су људи који им нису били синови,

а често нису били ни у крвном сродству.

Други проблем била је контрола војске. Тај

проблем је довео до пада републике и чинило

се да га је Август трајно решио, али то је био

само привид. За време првих неколико царева,

војска је била верна владарима и покоравала

се њиховим жељама. Временом је постало

јасно да је војска најмоћнији фактор у држави,

од које зависе и сами цареви. Као и у доба републике,

истакнуте и амбициозне војсковође

биле су највећа претња по мир. Из њихових

редова дошло је више претендената на царски

престо. У тренуцима кризе око наслеђивања

престола, када се није знало коме припада

власт, пресудну улогу имала је реч војске.

Римски војници (преторијанска гарда) проглашавају

Клаудија за цара, модерна реконструкција. Према

римском историчару Тациту, војници су убили царатиранина

Калигулу а његов рођак Клаудије се сакрио

иза завесе, мислећи да долазе да убију и њега.

Када се разне римске армије нису могле сложити

око кандидата, резултат је био грађански

рат.

Мањих побуна било је и раније, али 68. године

н.е. избио је прави грађански рат. Тада се

за нешто више од годину дана променило пет

царева. Победник је био војсковођа Флавије

Веспазијан (69–79), који је заповедао армијама

на истоку. Он је покушао да створи праву

династију и престо остави својим синовима.

Овај покушај није био успешан, а нова династија

је владала кратко. Окончала се већ

96. године н.е. убиством Веспазијановог сина

Домицијана. Током II века н.е. преовладале

су стабилне околности, под влашћу низа

способних и енергичних царева. Али крајем

истог века избио је још један грађански рат,

након убиства цара Комода (180–192). После

неколико година борби, царством је овладао

војсковођа Септимије Север (193–211). Он

је вратио принцип директног наслеђивања и

престо је оставио својим синовима. Ова промена

је донела нове сукобе. Један од Северових

синова убио је другог, да би неколико година

касније и сам изгубио живот у атентату.

Сукоби у оквиру династије били су најава још

већих проблема.

ВОЈНИЧКИ ЦАРЕВИ И КРИЗА

ЦАРСТВА У III ВЕКУ Н.Е.

У

првој половини III века н.е. важност војске

је толико порасла да је засенила све

остале чиниоце у држави. Уместо да држе

војнике под контролом, цареви су настојали да

очувају њихову наклоност путем награда и привилегија.

Трошкови за војску су вртоглаво порасли,

док су војничка дисциплина и способност

опали. Свесни своје важности, римски војници

су се често на властитој земљи понашали попут

освајача. Злостављали су становништво и силом

узимали све што желе. Цареви који би сузбијали

обест војника ризиковали су побуну и пад са власти.

Године 235. н.е. војска на Рајни се побунила.

Последњи члан династије Севера Александар

Север убијен је од стране војника, заједно са

својом мајком. Војници су за цара поставили

једног од својих заповедника, Максимина.

83

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

РИМСКО ЦАРСТВО

Његов избор је значио почетак хаоса и нестабилности

који су мучили римску државу током

пола века.

Овај период у римској историји обично се

назива епохом војничких царева или кризом

III века. Војска је обарала и постављала

цареве по жељи. Први од војничких царева,

Максимин звани Трачанин (235–238), владао

је једва три године, али та кратка владавина

чак спада у дуже. Многи од војничких царева

владали су свега неколико месеци. Готово

сви су окончали живот у борби или као

жртве завере и убиства. Како су различите

армије проглашавале своје кандидате, обично

је било више царева у исто време. Непрестани

ратови и насиље војника изазвали

су проблеме у свим сферама живота. Новац

је изгубио вредност, а трговина је сведена

на делић промета који је постојао у II веку

п.н.е. Пољопривредна производња је драстично

опала. Сиромаштво и несигурност

су притискали велики део становништва.

Насупрот томе, безакоње, разбојништво и

активност пирата на мору почели су да цветају.

Римски непријатељи су уочили кризу

римске државе и почели упорније да делују

против ње. По први пут после неколико векова,

Римско царство је губило територије

под налетом спољних нападача. Многим савременицима

чинило се да је пропаст царства

близу.

Ипак римска држава је нашла снаге да се

поврати из ове кризе. У другој половини III

века н.е. јавили су се цареви који су имали

способности и воље да постепено преокрену

ситуацију. И сами из редова војника, они

су успели да успоставе извесну контролу над

војском, да савладају друге војсковође-цареве

и да одбију спољне нападе. Последњи од њих

био је Диоклецијан, војни заповедник пореклом

из сиромашне породице у провинцији

Далмацији. Њему је пошло за руком да порази

све непријатеље унутар државе и да стабилизује

спољне границе царства. С његовим

успесима окончава се педесетогодишња анархија

војничких царева. Али велика штета већ

је била начињена. Царство је било ослабљено,

државна управа и привреда биле су у нереду, а

читаве области опустошене непрекидним ратовањем.

Римском друштву била је неопходна

промена и темељна реорганизација.

ДОМИНАТ

Карактер римске монархије мења се од

краја III века н.е. Творац новог облика

владавине био је цар Диоклецијан

(284–305). За разлику од ранијег принципата,

овај облик владавине историчари називају доминатом

(од латинске речи dominus – господар).

Диоклецијан је одбацио републиканску маску

карактеристичну за принципат. Уместо ње дошла

је апсолутна и нескривена владавина цара. У

овом процесу је известан утицај вршио пример

ранијих хеленистичких држава, као и обновљене

персијске државе, која је настала у III веку н.е.

Цар је сада и званично био свемоћан, у позицији

да постави или укине било који закон, да уздигне

до моћи и богатства или осуди на смрт било

ког човека. Диоклецијан и његови савременици

су чак отишли и корак даље и прогласили се божанствима.

Пре тога је било допуштено поштовати

римске цареве као богове у провинцијама,

али не и у самом Риму. Сада су цареви и у Риму

имали своје храмове, култне статуе и свештенике.

Римски новац са ликом Александра Севера.

Александар је имао непуних 15 година када је постао

цар и непуних 28 када је убијен. Његова владавина је

последњи период релативног мира и стабилности пре

анархије војничких царева.

84

Непознате речи

доминат – облик владавине Римског царства у позној

антици, од Диоклецијана надаље; нескривена и ничим

ограничена апсолутна монархија

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Постојеће велике провинције подељене су на

више мањих. Италија више није имала посебан

положај у царству, сада је и она подељена

на провинције. Уведене су нове велике управне

јединице, дијецезе и префектуре, које су

обухватале више малих провинција. Измењени

су порески и новчани систем, с циљем

осигуравања редовних државних прихода.

Реконструкција Диоклецијанове палате

у Сплиту, данашња Хрватска

Пореклом из Далмације, Диоклецијан се по

напуштању престола повукао у палату коју је

саградио у данашњем Сплиту, где је провео

последње године живота. Иако су га позивали

више пута, одбијао је да се врати на политичку

позорницу и умеша у спорове који су у међувремену

избили.

Диоклецијан и његови наследници реформисали

су готово све аспекте државе. Њихови

циљеви били су да стабилизују царство и

повећају државне приходе, да ојачају посрнулу

војску и осигурају њену верност. У овим напорима

имали су успеха, али само делимично.

Проблеми који су мучили Римско царство

у III веку н.е. ублажени су, али нису нестали.

Са Диоклецијаном и његовим реформама почиње

период позне антике који траје до почетка

средњег века.

Реформама Диоклецијана у потпуности

је преображена управа у Римском царству.

Уведена ја оштра подела на цивилна и војна

звања. Рим је сада постао бирократска држава,

са великим чиновничким апаратом који

је све надзирао. Некада самоуправни градови

царства стављени су под контролу државног

апарата и претворени у обичне административне

јединице. Диоклецијан и његови сарадници

накратко су обновили ред и мир, али

сада је становништво царства трпело већи

порески терет него у претходним вековима.

Непознате речи

позна антика – завршни период античке историје; обично

се узима да траје од III до VI века н.е.

Едикт о ценама

Диоклецијан је у својим реформама покушао

да регулише и контролише привредни живот

царства. Између осталог, донео је едикт којим

су одређене највише допуштене цене основних

врста робе у царству. Ова мера није била

успешна и само је поспешила илегалну трговину,

скривену од очију државе.

85

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

РИМСКО ЦАРСТВО

Једна од Диоклецијанових идеја која није

била успешна јесте преношење највише власти

с једног човека на групу владара. Антички

писци овај систем владавине називају

тетрархијом, односно „владавином четворице”.

Најпре је Диоклецијан изабрао Максимијана,

једног од својих сабораца и сарадника,

пореклом из Паноније, и прогласио га

за цара. Касније су оба цара изабрала себи

по једног савладара. Тиме се број владара

повећао на четири, али нису сви били истог

ранга. Најстарији је био сам Диоклецијан,

а двојица нових савладара имала су нижи

ранг и другачије титуле у односу на њега и

Максимијана. Постојала је нада да ће већи

број владара лакше изаћи на крај с бројним

проблемима и обавезама које су притискале

римску државу. Сваки од царева је имао своју

територију и део границе царства који је морао

да брани. Очекивало се да цареве неће

наследити њихови синови, већ најспособнији

међу њиховим сарадницима, људи доказаних

способности.

Очекивања која је Диколецијан имао у

погледу тетрархије нису се испунила. Убрзо

пошто су он и Максимијан напустили престо,

305. године н.е., дошло је до тешкоћа и

сукоба. Војска је тешко прихватала систем

тетрархије, њoj је династички принцип био

много ближи. Војници су синове ранијих

царева проглашавали за владаре. Када је један

од царева, по имену Констанције, изненада

умро у Британији, војска је игнорисала

тетрахијски принцип и прогласила његовог

сина Константина за цара. На сличан начин

су поступале и друге армије. Наредних

осамнаест година изнова су вођени ратови

између разних царева-претендената. Константину

је пошло за руком да победи све

противнике и остане једини цар. Тетрархија

је коначно напуштена у корист династичког

принципа.

ОПАДАЊЕ И ПАД

РИМСКОГ ЦАРСТВА

Константин I (306–337) или Константин

Велики је уз Диоклецијана најважнија

владарска фигура позног Римског царства.

Он је наставио многе од Диоклецијанових

реформи. Решења ове двојице владара преплићу

се у толикој мери да је данас тешко рећи

тачно ко је шта урадио. Победник у грађанским

ратовима и над спољним непријатељима, он је

накратко повратио јединство читавог царства.

Али већ по Константиновој смрти његови синови

ће поделити царство између себе. Мада је

оно у принципу и даље било јединствено, сваки

цар је имао своју територију, престоницу и

двор. До краја IV века н.е. римска држава се

неколико пута изнова делила и уједињавала.

Ове промене су биле праћене новим ратовима

између царева.

Мермерна глава Константина Великог, део некадашње

колосалне статуе цара

86

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Италија и Рим су већ увелико изгубили ранији

значај. Већина војника и извора прихода

долазила је из других делова царства. Мада

је Рим и даље имао статус престонице, цареви

су у њему ретко боравили. Могле су проћи

године пре него што владар или један од владара

посети Рим. Тетрарси су својим деловима

царства управљали из других градова,

попут Августе Треверорума (данашњи Трир у

Немачкој), Медиоланума (Милано), Сирмијума

(Сремска Митровица) или Никомедије

(на северозападу Мале Азије, седиште самог

Диоклецијана). Ови градови су били ближи

границама царства и стога подеснији да се

из њих управља одбраном. Константин је подигао

нову престоницу која је по свом рангу

била потпуно равноправна старој. Нови град

је саграђен на Босфору, између Мраморног

и Црног мора, на месту древног грчког града

Бизанта. Изградња је почела 324. године н.е.,

одмах по окончању грађанских ратова. Град је

добио име Константинопољ (Константинов

град, словенски Цариград, данашњи Истанбул)

и освећен је 330. године н.е. Прошло је неколико

деценија пре него што је амбициозан

градитељски план довршен; Константин није

дочекао да га види. Док је Рим током IV и V

века н.е. трпео економске тешкоће и губио

становништво, Константинопољ је растао и

развијао се великом брзином. Ипак, био је

потребан читав век да нова престоница по

величини достигне стару.

Остаци зидина Константинопоља. Константинов град

је имао изванредан одбрамбени положај, јер је са

остале три стране био окружен морем.

Мапа Константинопоља

87

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

РИМСКО ЦАРСТВО

У IV веку се постепено мења идеолошка

основа читавог царства. Нова религија,

хришћанство, јача међу градском популацијом,

нарочито у источном делу царства.

Константин је окончао прогоне хришћана,

које су спроводили тетрарси, и постепено давао

хришћанској цркви све веће привилегије.

Његови синови су били хришћани, а две генерације

после њега хришћанство постаје званична

религија римске државе. Али тиме није

сасвим напуштена идеја о божанском цару, на

коју се ослањао Диоклецијан и други цареви.

Цар је сада постао представник Бога на земљи,

човек који стоји изнад свих осталих људи. Он

је био позван да буде заштитник и бранитељ

хришћанске вере и цркве. Ова идеја ће имати

велику будућност и у знатној мери ће утицати

на схватање владара у средњем веку.

Ни прихватање хришћанства није решило

основне проблеме римске државе. Бирократски

државни апарат обезбедио је бољу контролу,

али сам је био врло скуп и неефикасан.

Војска је такође постала већа и скупља него

раније. Упркос повећању оружаних снага,

римска држава је имала све већих тешкоћа у

одбрани од спољних непријатеља. У Азији су

то били Персијанци, у Европи пре свега германска

племена. Германи су постепено овладали

римским ратним вештинама и постали

су им достојни противници. Као нов проблем

крајем IV века н.е. појављују се Хуни,

моћан ратнички народ из источних степа.

Притиснута глађу, ратовима и појавом Хуна,

германска племена су прелазила границе

царства у покушају да нађу нову и безбеднију

домовину. Римско царство није било у стању

ни да их војнички порази нити да нађе образац

мирног суживота с њима.

Цар Теодосије I (379–395) поново је ујединио

Римско царство 392. године н.е., после вишегодишњег

ратовања. Свега три године касније,

на самрти, одлучио је да то није одрживо

решење и поново га је поделио. Свом старијем

сину Аркадију оставио је источни део царства.

Западни је препустио млађем сину Хонорију,

који је у том тренутку још био дете. Мада то

није била Теодосијева намера, ова подела је

остала трајна. Источно римско царство је доживљавало

кризе и спољне нападе, али је успело

да преживи. Постојало је још преко хиљаду

година и било је једна од најзначајнијих држава

у историји средњег века. Данас ту државу

називамо Византијским царством. Западно

римско царство није било те среће. Под слабим

владарима и регентима, оно је непрестано

трпело спољне ударе и губило територије.

Већ средином V века н.е. било је сведено на

саму Италију и неке околне области. Покушаји

да се изгубљене земље поврате били су

или неуспешни или краткотрајни. Германска

племена су два пута опљачкала и сам Рим.

Римски новац са ликом цара Аркадија

Иако су у њега полагане велике наде, Аркадије

је имао свега осамнаест година када је сео на

престо. Показао се као слаб и неодлучан владар,

невешт у говору и јавном животу. Владао

је под снажним утицајем дворских саветника,

представника цркве и своје енергичне супруге

Еудоксије. Околности су, међутим, биле јако

тешкe по Источно римско царство и тражиле

су способно вођство, које Аркадије није могао

да пружи. На почетку своје владавине нашао се

усред навале Гота, с којом није знао да изађе

на крај. Неосвојиви бедеми Константинопоља

и окретање нападача према Западном царству

спасли су Аркадија и његову државу.

88

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

Чак је и очување римске власти у самој Италији

све више зависило од армија страних

плаћеника. Заповедници плаћеника су све

чешће смењивали и постављали и саме цареве.

Један од њих по имену Одоакар свргао

је цара у Риму, Ромула Августа (у традицији

погрдно званог Augustulus – „мали Август”)

476. године н.е. Одоакар није поставио свог

кандидата за цара нити је сам ступио на царски

престо. Уместо тога је узео звање краља

и успоставио нову државу са седиштем у Равени.

Она је трајала мање од две деценије:

Италију су освојили германски Остроготи и

њихов краљ Теодорих. Година 476. н.е. обично

се узима као датум пада Западног римског

царства.

О узроцима пропасти Западног римског

царства расправљали су већ савременици.

То је био шокантан, за многе необјашњив догађај.

Како је држава, толико велика и моћна,

тако богата и густо насељена, наизглед тако

добро организована, могла да нестане у року

од неколико деценија? Исто питање разматрају

данашњи историчари и не успевају да

га реше до краја. У прошлости је било покушаја

да се пад Рима објасни једним јединим

узроком, на пример да је становништво царства

постало неборбено а војска слаба, или

да су пољопривредна производња и приходи

опали. Прави одговор је сигурно много

сложенији. На делу су били разни фактори:

политички, војни, друштвени, економски и

религијски. Њихов међусобни утицај и значај

данас није лако открити и раздвојити. Пад

Римског царства није био један догађај, већ

дуготрајан процес који је трајао више деценија,

а можда и више векова.

Пљачка Рима од стране Визигота,

модерна реконструкција

РИМСКО ПРАВО

Међу највреднијим заоставштинама

римске цивилизације налази се римско

право. Оно се развило из примитивних

корена. Под римским краљевима

није било писаних закона, а краљевску власт

су ограничавали неписани обичаји. Рана правна

схватања нису била одвојена од религије и

култне праксе. На њима се уочава снажан утицај

Етрураца и етрурске културе. Слична ситуација

је трајала и у првих пола века постојања

републике. Одсуство писаних закона било је

проблем за велики део становништва и постало

један од захтева плебејаца у њиховој борби

за права. Године 451. п.н.е. патрицији су попустили

и образована је комисија са циљем да

најважније обичаје претвори у писане законе.

Рад је завршен под другом комисијом 450. године

п.н.е. и био је праћен оштрим политичким

сукобима. Резултат су били Закони дванаест

таблица. Тачан текст ових закона данас није сачуван.

Изгледа да није био у питању један уређен

законик у данашњем смислу. Радило се о низу

појединачних уредаба, које нису увек имале

89

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

РИМСКО ЦАРСТВО

много везе међу собом, и којима је исправљено

и надограђивано постојеће обичајно право.

Упркос својој примитивности, Закони дванаест

таблица су основа на којој је постепено изграђено

класично римско право. Њима почиње ера

раног или цивилног римског права, која траје

до краја III века п.н.е.

Марко Тулије Цицерон, велики римски беседник,

политичар, правник и адвокат из I века п.н.е. Јавном

борбом, блиставим говорништвом али и политичким

компромисима, Цицерон је покушао да сачува

посрнулу републику.

Стари Грци и источни народи нису познавали

посебну правну теорију нити су имали

стручњаке који би се специфично бавили тумачењем

права. За разлику од њих, у Риму су

се временом јавили професионални правни

стручњаци (јуристи), који су се правом бавили

и с теоријске и практичне стране. Првим

римским јуристом сматра се Гнеј Флавије,

едил и секретар конзула Апија Клаудија.

Крајем IV века п.н.е. Флавије је објавио преглед

грађанског права и правних процедура.

Прекласични или период хонорарног

права обухвата II и I век п.н.е., до настанка

90

Римског царства. Ово је период сазревања

римског права и напуштања формализма

који га је карактерисао у претходним вековима.

Право раскида ранију везу са религијском

праксом и ритуалом. Оно постаје флексибилније,

а јуристи почињу да воде рачуна о

одлукама јавних службеника, магистрата (хонорарно

право) које су у пракси постале један

од извора права. Познавање закона и њихово

исправно тумачење добило је велики углед

и постало вештина коју је морао да поседује

сваки државник.

Класични период у историји римског

права траје од Августа до средине III века

н.е. Ово је период великих и утицајних јуриста,

који су тумачили раније право, али

и утицали на развој и обликовање новог.

Истакнути правници често су били саветници

јавних службеника, па и самих царева. Закони

и уредбе су обликовани уз помоћ њиховог

мишљења. Непрестано се усавршавајући

и проширујући, римско право је временом

достигло изузетно висок степен сложености,

превазилазећи све друге правне системе који

су постојали у антици.

Од средине III века н.е. римско право улази

у посткласични или позни период. Под

апсолутном монархијом позне антике, када

је цар настојао да што чвршће контролише

све аспекте живота, околности за развој права

и правне науке више нису били повољни.

Број знаменитих правних стручњака у овом

периоду је мали, док квалитет њихових дела

опада. Сложеност и бројност римских закона

и њихових тумачења постао је проблем сам

по себи. Мало који чиновник или судија имао

је на располагању текстове свих релевантних

закона и дела истакнутих правника, јер би ти

текстови заједно чинили читаву библиотеку.

Уместо тога, правници су се ослањали на

мањи број стандардних дела.

Пошто римско право у принципу није застаревало

(закон је био на снази док га други

закон изричито не укине), правна традиција

била је пуна старинских закона који нису

Непознате речи

јурист – стручњак за правне науке, правник

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

одговарали потребама времена или су били

тешко разумљиви. Због тога су неки цареви

образовали комисије правника са циљем прикупљања

и издавања зборника актуелних правних

текстова. Године 438. источни цар Теодосије

II (408–450) објавио је правни зборник

(познат као Теодосијев кодекс), на коме је група

истакнутих правника радила читаву деценију.

У VI веку цар Јустинијан I (527–565) наредио

је састављање још амбициознијег правног

зборника, познатог као Зборник грађанског

права (латински Corpus Iuris Civilis). Зборник

се састојао из три дела (којима је неколико

година касније додат и четврти) и циљ му је

био да замени све раније законе и правне текстове.

Било је забрањено користити законе и

тумачења који су издати пре Зборника, чак и

када су у питању били текстови на којима се

он заснивао. Комисија која га је саставила морала

је да прочита преко две хиљаде дела ранијих

римских правника.

Историја римског права се никако не завршава

падом Западног римског царства.

Римско право наставило је да буде основа државног

поретка у Источном римском царству.

Од VII века н.е. тамо је званични језик био грчки,

па су закони и правни зборници превођени

с латинског на грчки. Поједини германски

краљеви на западу су издавали властите зборнике

закона, у којима су покушали да помире

обичајно право својих народа са римским

правом. Утицај римског права на законодавство

широм света траје до данас.

Такозвана Дела божанског Августа. Текст у коме први

римски цар подноси римском народу својеврстан

извештај о својим делима и постигнућима.

НАУЧИЛИ СМО

– Римско царство је постојало током више од пола миленијума. Источни део Римског царства надживео је пад

Западног и постојао још око хиљаду година.

– Творац Римског царства и принципата као облика владавине је Октавијан Август, усвојени син Гаја Јулија

Цезара.

– Две основне фазе у историји Римског царства јесу принципат (од I до друге половине III века н.е.) и доминат

(од краја III века н.е. надаље).

– Несређен систем наслеђивања царске власти и тешкоће у погледу контроле војске били су основни проблеми

принципата. Доминат је ове проблеме ублажио, али их није у потпуности решио.

– У позној антици Римско царство доживљава све веће социјалне, економске и административне тешкоће. Оне

су се временом одразиле на способност оружаних снага и допринеле паду царства.

– Римска правна традиција била је пуна старинских закона који нису одговарали потребама времена.

Провери и утврди своје знање:

1. Наброј најважније одлике принципата.

2. Образложи стање старих републиканских институција у време Римског царства.

3. Издвој и објасни основне проблеме који су погађали Римско царство у првим вековима његовог

постојања.

4. Наведи владара који се сматра творцем домината. Објасни разлике између принципата и

домината.

5. Наведи највећу промену коју је доживело Римско царство у позној антици.

91

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

Одломци из историјских

извора и историјске

литературе

ХАМУРАБИЈЕВ ЗАКОНИК

Хамурабијев законик је најважнији сачувани правни

споменик Старог истока. У њему се виде трагови

и утицаји ранијих законика и уопште правне традиције

Месопотамије. Састављен у XVIII веку п.н.е., законик

је уклесан на вулканској стени висине преко

2m, имајући укупно 282 члана. Рељеф на врху стеле

приказује краља Хамурабија како прима текст законика

из руку бога Сунца Шамаша. У даљем тексту је

део заглавља, завршетка и неких чланова законика.

„Кад су вишњи бог, краљ Анунаки-а, и Бел, господар

неба и земље, који одређује судбину света,

Мардуку, првенцу Еа, дали највишу власт над свима

људима и прославили његово име међу Игигима; кад

су Вавилон назвали његовим славним именом и на

земљи учинили га великим; кад су у овој вароши за

овог бога успоставили вечно краљевство, чији су темељи

постојани као небо и земља, – тада ме Еа и Бел

позваше по моме имену, мене Хамбурабија, великог

кнеза, који се боји богова, да унапредим благостање

људи, да прибавим важност праву у овој земљи,

да истребим поквареног и неваљалог, да спречим

моћнога да не угњетава слабога, да обасјам земљу,

Хамураби, пастир кога је Бел изабрао, ја лично, ја

који нагомилавам богатство и изобиље... моћни син

Син-му-балит-а, краљевски потомак вечности, моћни

краљ, сунце Вавилона, који даје светлост земљи

Сумер и Акад, краљ коме се покоравају четири стране

света, љубимац Ниние је сам. – Кад ме Мардук

послао да владам људима, да земљи објавим право,

у уста људи ставио сам право и правду, створио сам

благостање поданика. А сада:

1. Ако неко обеди другог и обеђење искаже пред

судом, али га не може да докаже, ко је обедио да

се убије.

2. Ако неко другоме пребаци враџбине, али то не

може да докаже, и онај, коме је враџбина пребачена,

оде на реку, скочи у реку: ако га река узме,

ко га је окривио узеће његову кућу. Али ако река

покаже да је невин и он плива, онај који му је

пребацио враджбине да се убије, онај који је

скочио у реку узеће кућу свога обедиоца.

3. Ако неко у процесу сведочи на терет окривљенога,

па оно што је рекао не докаже: ако се у

процесу ради о животу, сведок да се убије...

6. Ако неко украде божије или дворске ствари, из

храма или двора, да се убије; и онај који је од њега

украдено примио да се убије...

16. Ако неко прими у своју кућу одбеглог роба или

робињу, дворског или неког мушкину, па их на јаван

позив чиновника не изведе, да се убије.

17. Ако неко одбеглог роба или робињу ухвати у

пољу, одведе га његовом господару, господар

роба да му да два секела сребра.

18. Ако тај роб не именује господара, треба да га

одведе у двор; тамо ће се извидити како стоји с

њим и он ће се вратити своме господару...

48. Ако неко дугује дуг са интересом и временска

непогода опустоши његово поље, или уништи

жетву, или услед оскудице у води жито не расте:

у тој години неће дати жито повериоцу, (своју

таблицу умочиће у воду) и неће дати интерес за

ту годину...

53. Ако је неко сувише лењ да одржава своју брану

и не одржава је у стању: ако се тада на његовој

брани направи отвор и вода преплави поље,

онај, у чијој је брани постао отвор, да накнади

жито које је уништио...

109. Ако крчмарица, кад се у њеној кући скупе завереници,

не ухвати их и не преда двору, да се

убије...

128. Ако неко узме жену, али с њом не направи уговор,

та жена није супруга...

195. Ако син бије свога оца, да му се одсеку руке.

196. Ако неко другоме уништи око, да се уништи његово

око.

197. Ако неко другоме сломи кост, да му се сломи

кост...

265. Ако пастир, коме су дата говеда и овце да их напаса,

лажно представи стање принова и за сребро

их прода, извешће се пред суд и десетоструко ће

накнадити сопственику украдена говеда и овце...

Убудуће, за увек, нека сваки краљ ове земље чува

речи правде, које сам урезао на мој споменик, нека

не мења закон земље, који сам дао, одлуке које сам

учинио, нека не оштети мој споменик. Ако је тај кнез

мудар и ако хоће да одржи ред у земљи, нека се држи

речи које сам урезао на мојој плочи, нека га тај натпис

научи путу, правилу, закону куји сам дао земљи, одлукама

које сам ту учинио, по томе нека влада својим

поданицима, нека им дели правду, расправља спорове,

из своје земље истреби рђаве и злочинце, својим

поданицима створи благостање.”

1. Ко је био Хамураби?

2. Због чега је донео Законик?

3. Какви су били ти закони у односу на данашње?

92

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


КАКО СУ АНТИЧКИ ЉУДИ

ВИДЕЛИ ПОЗНАТИ СВЕТ

Географија грчког писца Страбона из Амасије представља

највеће дело те врсте које нам је сачувано из

антике. Покривајући готово читав Грцима познат свет,

Страбон говори много о географији свих области, али

и о њиховом становништву и историји. У другој књизи

Географијe он даје општи опис познатог света, у чијем

средишту се налази Средоземно море. За Страбона,

као и за друге старе Грке, море је најважнији елемент

географије.

„Као што сам већ рекао, облик познатог света понешто

подсећа на хламиду (плашт правоугаоног

облика) који је најшири дуж линије која ида паралелно

са током Нила... Његова дужина се може представити

линијом која сече претходну под правим углом, и која

се пружа од запада, од Хераклових стубова (Гибралтар)

и Сицилијских теснаца до Родоса и Залива Иса,

па даље прати планински венац Таура који опасује читаву

Азију, и завршава се код Источног мора између

Индије и земље оних Скита који живе иза Бактрије. У

складу с тим, морамо замислити паралелограм унутар

кога је уписана фигура у виду хламиде на такав начин

да се највећа дужина хламиде поклапа са највећом

дужином паралелограма, као и њена највећа ширина

и ширина паралелограма. Сада, ова фигура у

облику хламиде је настањени свет и њена ширина је,

као што сам рекао, омеђана ивицама паралелограма,

који приказују оне крајеве што раздвајају насељене и

ненасељене земље у оба правца...

Из свега реченог је јасно у којој мери су источни и западни

крајеви насељеног света ограничени морем које

их окружује... Море је то што, више него ишта друго, одређује

границе земље и даје јој њен облик образујући

заливе, отворена мора, мореузе, а тако и превлаке, полуострва

и ртове. Али и реке и планине помажу мору

у томе. Кроз такве природне одлике ми добијамо јасну

представу о континентима, народима, повољном положају

за градове, и о свим другим разноликим детаљима

који испуњавају наше географске карте. А међу тим детаљима

је и мноштво острва раштрканих и по отвореном

мору и дуж читаве обале. А пошто различита места

показују разноразне добре и лоше одлике, као и све

могуће предности и тешкоће које произилазе из њих,

од којих су неки дело природе а други последица људских

одлука, географ би пре свега требало да помене

оне који долазе од природе. Јер само су оне вечне, док

су друге одлике подложне променама.”

1. Ко је био Страбон?

2. Због чега је важно његово дело?

Страбон, Географија

ПОУКЕ ФАРАОНА АМЕНЕМХЕТА I

УПУЋЕНЕ СИНУ (СЕНУСРЕТУ I)

Текст потиче из времена египатске XII династије,

чији је први владар био Аменемхет I (1985–1956 п.н.е.).

Мада способан и успешан, фараонов положај није

био сигуран, пошто није био потомак ранијих владара

(био је чиновник под претходном династијом). У овим

поукама Аменемхет даје сину савете како да успешно

влада.

„Прими к срцу оно што ти говорим, да би могао

бити краљ на земљи, да би могао бити господар земаља,

да би могао увећати оно што је добро.

Отуђи се од свих који су ти потчињени. Људи ће

слушати онога ко им задаје страх. Никада не буди

сам с њима. Не пуштај ни брата у срце своје, немој

знати за пријатеља, нити бити близак ни са ким, јер

то се добро завршити неће. Када спаваш сам чувај

своје срце, јер када наступи зао час човек се не

може ослонити на друге.

Ја сам давао просјаку, хранио сам сирочиће, подједнако

сам примао незнатне као и онога од великог угледа.

Али баш је онај који је јео храну са мог стола подигао

побуну. Онај, коме сам пружио руку, ми је задао

страх. Они који су обукли мој најбољи лан гледали су

ме као убице. Они који су се намазали мојим мирисом,

учинили су ми зло...

Беше то после вечерњег оброка, ноћ кад је дошла,

и када сам се један час одмарао. Лежећи на мом кревету

сам се опустио, моје срце је почело да тоне у сан.

И гле, оружје је засијало! Завера је склопљена против

мене. Био сам попут змије у пустињи. Пробудио сам се

и водио борбу, сасвим сам. Чим сам брзо узео оружје у

своје руке, ударио сам на бестиднике...

Гледај! Ужас се догодио док сам био без твоје помоћи.

Док двор још није сазнао да сам ти препустио

краљевство. Док још нисам сео да разговарам с тобом,

и подучим те владању. Јер ја им не задајем страх, нити

мислим на њих. Моје срце не трпи немар слугу.”

1. Ко је био Аменехмет I?

2. Које су његове поуке?

93

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


II

ПОРЕКЛО РИМСКИХ

УСТАНОВА

Као што су Грци спартанске установе приписивали

легендарним државницима-реформаторима,

попут Ликурга, тако су и Римљани своје особене институције

замишљали као творевину раних римских

краљева, пре свега Ромула. Текст који следи преузет

је из дела римског историчара Тита Ливија, који је

живео читавих седам векова после оснивања Рима.

Из његовог дела се види како су Римљани Августовог

доба гледали на почетке своје државе.

„Кад је тако уредио религијске ствари, он (Ромул,

оснивач Рима и први краљ) сазва народ у скупштину

и даде законске уредбе пошто један народ ништа сем

закона не може ујединити у једно политичко тело.

Сматрајући да ће у једном још неразвијеном народу

бити сматрано за свето ако себе јасним знацима

власти учини достојним поштовања, узвишеним се

показа посебним држањем и узе дванаест ликтора.

Неми сматрају да је тиме следио број птица које су

му при посматрању знамења најавиле краљевску

власт. Ја пак нисам несклон да мислим као они који

Споменик посвећен Ромулу и Рему

сматрају да служба ове врсте, као и курулни престо и

пурпурна тога, потичу од суседних Етрураца. Изгледа

да су тај број увели Етрурци, и то стога што је код њих

дванаест народа бирало краља, а сваки од народа је

бирао једног ликтора.

У међувремену је град растао, опасујући својим бедемима

једно место за другим, и то више у нади у будућу

величину него због потребе да се заштити постојеће

становништво. Да град не би остао ненасељен, Римљани

су затим ради повећања становништва прибегли

начину који су и раније користили оснивачи градова:

окупљали су људе мрачног и ниског порекла, представљајући

ствар као да им је то потомство из постојбине.

На месту где је почињао успон на брег, у огради између

два луга, отворише азил. Тада су нагрнуле свакакве гомиле

из суседних народа, без разлике да ли су робове

или слободни људи жељни нових доживљаја. То је било

прво појачање за величину коју је Ромул замислио. Пошто

је био задовољан бројем људи, одлучио је да даде

уређење тој маси. Створио је Сенат од 100 људи, било

зато што је тај број био довољан, било стога што није

било више од стотину људи који су могли бити сенатори.

Очевима су сигурно названи из почасти, а њихови

потомци су добили назив патрицији.”

Тит Ливије, Историја Рима од оснивања града

Препис Ливијеве Историје Рима од оснивања града

из 1714. године

1. Ко је први међу Римљанима сазвао народ у

скупштину?

2. Колико је Сенат првобитно имао људи?

94

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


РИМСКО ЦАРСТВО

ЗНАЧАЈ СЕНАТА У

РИМСКОЈ ДРЖАВИ

Централна политичка установа римске републике

био је Сенат. Сенатори су имали велики утицај на дешавања

у држави и друштву, а њихова моћ је само

делимично долазила од формалних овлашћења. Док

је република била стабилна, мало који римски званичник

или грађанин би се усудио да се оглуши о

жеље Сената, без обзира на то каква су била законска

права у датом случају. У овом тексту приказује

се место Сената у римској држави из перспективе

једног грчког писца, историчара Полибија. Текст је

писан средином II века п.н.е.

„Сенат, као прво, управља државном благајном и

контролише државне приходе и расходе. Без сенатске

одлуке квестори никоме не могу да исплаћују

новац за било коју потребу, изузев конзулима. Такође,

Сенат управља далеко најважнијим и највећим

државним расходом, тј. новцем који сваке пете године

цензори утроше за поправку и изградњу јавних

грађевина; да би из државне благајне добили одговарајућу

суму, потребна им је одлука Сената. Затим,

Сенат се брине и за злочине почињене на тлу Италије

који захтевају државну истрагу, а то су издаје,

завере, тровања и убиства. Осим тога, ако неком

приватном лицу или граду у Италији затреба посредовање

ради окончања сукоба, ако заслужи укор,

затражи помоћ или римску посаду, за то се стара

Сенат. Ако треба упутити посланство у неку земљу

ван Италије да посредује у помирењу, дâ неки савет,

нареди нешто, прими предају града или земље или

објави рат, Сенат и о томе води рачуна. Такође, Сенат

управља свим пословима око посланстава која

стижу у Рим, јер он одлучује како их треба примити и

како им треба одговорити. Народ у свим поменутим

случајевима нема никаквог утицаја на доношење одлука.

Због свега овог, ако би неко случајно дошао у

Рим када су конзули одсутни, стекао би утисак да је

римски устав сасвим аристократски. У то многи Хелени

и краљеви заиста и верују, јер Сенат одлучује о

скоро свим питањима везаним за њих...

Исто тако, и народ зависи од Сената и дужан је да

га и јавно и приватно поштује. По читавој Италији

цензори дају под закуп подизање и обнављање многих

јавних грађевина (тешко би их било и набројати),

право на рибарење у рекама, наплаћивање царине

у лукама, скупљање пореза на баште, руднике

и државну земљу, укратко, на све што потпада под

власт римске државе... Једни од цензора купују уговоре

о најму, други се појављују као њихови партнери,

трећи као гаранти, а четврти као залог предају

Савремени споменик Полибију

своје имовине државној благајни. У свим поменутим

пословима одлучује Сенат... Уопште, има пуно ствари у

којима Сенат може бити и од велике штете и од велике

користи онима који управљају државним финансијама

зашто што о свему сам одлучује. Још је важније то што

се из редова сенатора бирају судије за већину јавних

и приватних парница у којима се ради о већим прекршајима.

Како су на тај начин сви препуштени Сенату на

милост и немилост, па се плаше да ће им можда бити

потребна њихова помоћ, чувају се ометања и супротстављања

његовим одлукама.”

Полибије, Историје

1. Која је била улога Сената у римској држави

према овом тексту?

2. Како су се звали људи који су давали под закуп

подизање и обнављање јавних грађевина?

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

95