ДомИНо 43

domucenikajagodina

Часопис Дома ученика у Јагодини

ДРУГИ меморијални турнир

„Јован Мијатовић“

Други по реду меморијални турнир у шаху и

стоном тенису „Јован Мијатовић“ ове године је одржан у

периоду од 22 - 24.јануара. Такмичари су се надметали

у стоном тенису 22. док се такмичење у шаху одвијало и

23. и 24. јануара због начина такмичења у шаху

(швајцарски систем). Ове године имали смо већи одзив и

заинтересованост за учешће на турниру.

Са сетом и носталгијом сећамо се свих лепих

прошлих дана са Јованом у спорту и дружењу. Био нам

је омиљени друг, пријатељ, ученик увек спреман за

сарадњу, помоћ,

да прихвати и

саслуша, да уважи

савете својих професора да насмеје, да помири, да развесели. Наша је

обавеза и задовољство да чувамо сећање на Јована као вредног и

посвећеног спортисту. . Сам циљ турнира је сећање на Јована, такмичење,

позитивна атмосфера, задовољство. Сви такмичари су победници.

Турнир је отворио и учеснике поздравио директор Дома Марко

Маљковић.

Такмичење у шаху је било појединачног типа. Није било мушке и

женске конкуренције већ су сви учесници ушли у заједнички жреб. Укупно

је било 34 такмичара и то: из техничке школе „Никола тесла“ њих

осморо, из ШК „Каблови“ Јагодина 7 такмичара и то чланови омладинског

састава клуба и 19 такмичара из нашег Дома. Главни судија тунира је био

Бобан Милојевић.

Играло се 7 кола, првог и трећег дана по два, другог дана три кола.

После трећег дана такмичења, добијен је победник турнира за ову

сезону. То је, као и претходне године био наш Никола Миклић, члан

шаховске секције и репрезентације дома и члан НШК „Јагодина“ са 6 поена. Друго место је освојио Николић

Јанко члан ШК „Каблови“ Јагодина који је освојио 5 ½ поена, док је треће место заузео Рашић Ђорђе ученик ЕГШ

„Н.Тесла“ из Јагодине са 5 поена.

Такмичење у стоном тенису је било појединачно у мушкој и женској конкуренцији. Пријављено је 30-ак

такмичара: ученици нашег Дома, студенти Факултета педагошких наука, као и ученици ЕГШ „Никола Тесла“ из

Јагодине.

3


Прво место у мушкој конкуренцији освојио је Јован Гајић ученик ЕГШ

„Никола Тесла“, друго место освојио је ученик нашег дома Лука

Милосављевић, а треће je освојио ученик ЕГШ „Никола Тесла“ Илић Јован. У

женској конкуренцији прво место освојила је Анастасија Марковић- ученица

нашег Дома, друго место такође ученица нашег Дома Јовић Милица, треће

место Јевтић Јелена

Освајачи прва 3 места као награду за пласман су добили пехаре, медаље

и дипломе, а сви остали учесници турнира захвалнице као сећање на овај

хумани догађај. Комплетан догађај је пропраћен од стране локалних медија

града Јагодине.

васпитачи Горан Станимировић, Ирена Митреканић

10. хемијада у ДУСШ „Крагујевац“

На ДЕСЕТОЈ ХЕМИЈАДИ одржаној

1.марта 2019. у ДУСШ Крагујевац - наш

Дом представљале су Анђела

Јевремовић, Андријана Димитријевић

и Меланија Иванишевић са

васпитачицом Тамаром Панић.

Сваке године се ово такмичење

унапређује и доноси новине. Ове године

је занимљив био сусрет васпитачице са

својим бившим професором са

факултета - академиком, Проф. др

Иваном Гутманом, који је предавао

предмет физичка хемија. Професор је

на популаран начин представио периодни систем елемената, а потом су учесници посетили институт за хемију при

ПМФ-у, где су им представљени интересантни огледи ( да ли у зеро кока коли има шећера, доказивање протеина у

млеку). На крају су посетили чувени Акваријум који обилује воденим врстама са разних територијалних простора. Ове

године награде су додељене у Скупштини града, где их је примио члан градског већа задужен за просвету.

Све у свему још једна лепа прилика за дружење ученика, али и проверу знања.

васпитачица Тамара Панић

„Кажњени, а ни сами не знамо због чега“

Већ традиционално у нашем часопису представљамо ученике како би се боље

упознали, дружили и сачували успомену на њих. Сваки ученик је посебан и има своју

причу. Сада вам причамо причу о Андрији Милутиновићу

Андрију можете видети како често седи испред васпитачке канцеларије, како са

Цецом и осталим друштвом шета по Дому, онда до летњиковца, како помаже око

уређења трпезарије за домске активности и свега што треба. При вечерњем обиласку и

провери, нарочито са Срђаном Милосављевићем, десна је рука васпитачима, нарочито

ДК..

Можете га видети како се смеје и како је расположен да прича и са друговима и

васпитачима. Прија му живот у дому. Види се и осећа то. Зато је и пријатно седети у

његовом друштву.

А није тако било кад је пре три године дошао у Дом.

- Кажу да после сваког краја иде нови почетак. Нисмо веровали у то кад смо са 15 година оставили један део

живота и започели други. Кад сам дошао у Дом, осећао сам се као да сам кажњен, а ни сам не знам због чега. Мој брат је

био овде и плашио ме је разним причама шта раде старији ученици млађим. Причао ми је о мердевинама на вратима, о

хватању мрака итд. о разним другим дечијим глупостима, а мени се ништа од тога није десило.

4


Нисмо знали шта ова „зграда“ заправо значи. Помешана осећања љутње и страха су нас терала да се запитамо

зашто смо ми овде. Свакакве мисли су нам пролазиле кроз главу: „Недостаје ми кућа. Не могу ја више овде. Није ово за

мене?“

Онда смо почели да се окупљамо по собама и да причамо о оном што нас мучи. Били смо из различитих места са

истим бригама прве године у Дому. Договарали смо се како да се испишемо. На срећу те наше замисли већина

родитеља није подржала, тако да је време учинило своје. Сме мање смо причали о одласку из Дома, почели смо и са

старијима да се дружимо и да мењамо теме разговора. Старији су нам причали о лепшим странама живота овде, о

дружењу, Домијадама.

Андрија ове године коначно игра фолклор за Дом. После три године, успео је. У првој и другој години није

могао због операције, а онда у трећој, како каже „Решио сам да догурам до краја. Ред је да играм јер толико волим. На

сваком весељу, чим почне музика ја устајем да играм. Волим наше игре и традицију. Волим фолклор.“

О Андрији сви васпитачи имају лепо мишљење, јер је културан младић, а за поштовање и дивљење је његова

упорност коју потврђује васпитачица Тамара која води фолклор:

- Он је од оних ретких ученика који упорношћу могу све да надокнаде и постигну. Увек ми је тражио флешку са

наснимљеном музиком за наступ и одлазио у салу да двадесетак минута пре

пробе секције вежба.

- Видео сам да мени иде теже него осталим играчима. Зато сам звао

Анђелу Јевремовић да вежба са мном. А вежбао сам и сам.

Андрија поред игре воли и куварство. На смеру је за кулинарског

техничара. Одувек воли да кува и експериментише.

- Нисам хтео никог да питам, него сам сам смишљао рецепте. Хтео сам

да видим како ће ми успети. А првих 10-15 пута нормално да ми није

успело, али то ме никад не обесхрабри. Напротив, појача ми жељу да

пробам, поново и поново док не успем. Највише волим да правим торте, јер

волим да их украшавам.

Андрија је схватио да кување може бити игра и креативна уметност.

Зато су га из одељења изабрали да кува са популарним лепим Брком. Од 4 -

11. новембра на сајму намештаја који је предузеће „Јела“ организовало за

своје сараднике. Кувао је у отвореној кухињи пред гостима, који су могли

да гледају како се јела спремају и учио од лепог Брке

- Брка је као сваки успешан човек врло пријатан и трудио се да нам што

више покаже и објасни. Спремали смо пачетину са пиреом од цвекле и

кромпира са карамелизованим луком, крушкама и јабукама.

Питали смо Андријину другарицу Цецу да нам каже нешто о њему:

- Андрија је искрен. Сурово искрен. Кад хистеришем он ме заустави, кад бринем без потребе он ми одржи дужу

лекцију, објасни ми и помогне да ствари сагледам из другог угла. Буди ме, да се дружимо, да не преспавам све

слободно време, критикује ме што ноћу не спавам. Увек ме утеши, и пуно ме засмејава.

За крај смо питали Андрију како је успео овде тако да се промени.

- Гледао сам друге како се понашају. Код многих сам препознао своје понашање и схватио да ми се не свиђа такво

понашање. Видео сам да је често врло лоше оно за шта мислимо да је добро и да смо „фаце“.Схватио сам да је то лоше

и мењао се. Ово ново понашање ми се више свиђа.

Најсређеније собе за месец јануар - фебруар:

109 и 408. Слатке пакете добили: Кадић Саша, Киров

Александар и Рајић Ђорђе; Милосављевић Катарина, Костић

Сандра, Симић Тијана и Милутиновић Милица.

Припреме за Домијаду из ВЕЉКОВОГ

угла

Нешто више од две недеље до културно-уметничке домијаде у Пожаревцу. Kао за рат да се припремамо, а

противници су нам добро знани, домови из Крагујевца, Пожаревца, Рековца, Свилајнца, као и наш

“архинепријатељ” са којим бијемо битке од кад знамо за Домијаде. Ми сами.

5


Домијаде су најлепше чудо за нас ученике који живимо у дому; радујемо им се три, четири месеца све

негде до половине фебруара, кад интензивно крећу пробе - сваког дана. Тад почињемо да се нервирамо, све нам

иде на живце, а онда на дан домијаде - еуфорија.

Ове године се припремамо за Пожаревац, да још једном надмашимо сами себе. Заиста није битно колико

првих, других и трећих места освојимо; ми ћемо се провести незаборавно, стећи много нових пријатеља и на

крају дана, или можда већ на почетку новог, након журке док будемо улазили у аутобус запеваћемо добро

познату Цецину песму срећни што се вредан труд исплатио.

Понедељак: 11.март (Седамнаест дана до Домијаде) :

Стање? Kрајње алармантно!

Данас немам драмску и имам слободно вече, решио сам да га проведем са другарима и кренем да

зврндам по дому. Улазим у (301) тамо се Тања, "колегиница" са драмске, спрема да иде негде. На моје питање

где то иде одговара само са - "секција". Препаднем се и помислим да сам нешто погрешно схватио и да

вечерас имамо драмску, међутим Тања ми објасни да иде на хип-хоп, који имају после фолклора у сали са

огледалима. Одахнуо сам, али сам схватио да нема смисла да идем касније код Марије у (303), јер је она на

фолклору. После (301) свратим у (307) да видим шта ради Ема. И она није у соби. Има музичку.

Силазим у трпезарију.

Из сале са огледалима чује се коло и оштро: "Јен', два, једн', два, три..." инструктора за фолклор.

Из учионице допире поп музика песме коју Емилија пева на

овогодишњем наступу.

Испред су столови за стони тенис. И они се спремају - за спортску

домијаду. Не иде им лоше, ено и професорка Kиклићка се ухватила рекета...

Она игра са Kолетом, сарадником за ст.тенис; боље него да је победе ученици

њене садашње групе Саша, Михајло и Новак или Алекса и Никола из њене

прошлогодишње групе.

Уђем у учионицу и изненадим се као и сваки пут. Сигурно сте се и ви

запитали где Емилија у својих 158 цм сакрије тај моћни глас који затресе цео

дом. Седам до професорке Јелене и почињемо да се шалимо и причамо о

домијади. У једном тренутку професорка пита клавијатуристу Пејића да ли би

хтео да научи неку класичну композицију и да наступа, јер су се само још два дома пријавила за калсичну

музику и онда сигурно имамо бар треће место. Пејић не жели. Почиње убеђивање. Сетим се да мој цимер Бојан

Вакуловић такође свира клавијатуру. Испричам то, а професорка ме пошаље да га доведем. Да скратим дугу

причу: Боки ће нас представљати на културно-уметничкој домијади у Пожаревцу у категорији класичне музике.

Остављам их да вежбају, а ја идем у собу да се спремим за спавање. Заморио сам се од оволиког зујања по

дому .

Уторак 12. март: Шеснаест дана до Домијаде

Стање? Kако ћемо да преживимо, видећемо...

Јако уморан долазим из школе, брзо вечерам и журим да се

пресвучем јер ме већ од осам сати чека нова проба драмске. Kао и увек

неко касни. Добри смо, скупили смо се са само 15 минута закашњења.

Kреће проба.

Прст сам прикљештио на мердевинама у пола сцене па нисам

могао да вриштим; мислим да ми је леви палац поплавио. Марија се сва

изгребала кад је пала на колена, Лазар се три пута бацио са мердевина,

Александра је једно пет пута поновила: "Ово овде...". Улетела нека буба

настала вриска, дрека, скочи професорка Виолета згази бубу и каже нам да

наставимо: “Неће ваљда нека буба сцену да нам упропасти.”

Мало, мало, а неко заборави текст; као да га нисмо ми писали...

А најгора су враћања. Неки од нас понове исту реплику и по шест или седам пута, жив човек па се збуни, али

професорка Виолета никад. Јесте да побрка како се ко од нас зове, али увек зна где ко треба да стоји и шта

свако од нас треба да ради. Ту је наравно и Буња да нам помогне својим саветима и хумором.

6


После драмске иде хип-хоп секција. Они су неке огромне картонске кутије набавили, чујем биће

барбике. Штета, све девојке, фали им неки Kен, али неће момци да играју.

Испред, у трпезарији фолклор, опет грува коло и момци и девојке се спремају за наступ, а овде у сали

са огледалима на хип-хоп секцији крећу са загревањем. Дефинитивно су

барбике. Искакаће из кутија, а иде и препознатљива песма о

најпознатијој лутки на свету. Kренула је провера, ја морам у собу, а

хип-хоп секција остаје да се даље припрема.

Среда 13. март: (Петнаест дана до Домијаде)

Стање? Веома радно.

Данас су ме звали да идем са музичком на снимање спота за

њихову секцију, али нисам могао да идем; сетио сам се да морам некад

и у школу.

Имам драмску тек од пола десет. Пре нас је фолклор, а ево сад

ми је Дијана рекла да има ликовну секцију од 20:15. У реду изгледа да и музичари имају пробу вечерас: Е то

стварно нисам знао. Свратио сам часком до Тање да ми пребаци снимак са драмске од синоћ, снимали смо се док

смо се шалили пре пробе, па се брзо спустим на музичку.

Испред учионице, стонотенисери и даље вредни.

Улазим у учионицу, а професорка Јелена ми одмах показује снимак и

каже: "Снимање је протекло овако!" ... Схватих шта сам све пропустио док

сам био у школи : Андрија и Тамара су се до центра за културу, где се спот

снимао, возили у гепеку, Kарић је носио беретку професора Бојана, а

сестричина професорке Јелене такође је учествовала у снимању спота.

Емилијина цимерка Јелена улази у учионицу и каже да се Ема чак до капије

чује. Остављам музичку да настави да вежба, а ја се пењем у (315) на

састанак ликовне секције.

Узимају мере за лутку, која упркос дугогодишњем радном стажу код

нас у дом нема име, и спремају се да јој сашију цветну хаљину од завесе.

Ликовна секција по мени некако увек ради иза

кулиса, пролази незапажено и не обраћа се много пажње на њу; драмска, музичка и

фолклор у центру су пажње, међутим сваког пута ликовна секција освоји неку вредну

награду и прво место. Девојке овде вредно раде и пуне су креативних идеја. Дијана

ће сашити хаљину, а након тога девојке ће вредно прионути на њено украшавање,

сваког дана по мало, све док хаљина не буде готова и спремна за свој наступ на

домијади.

При одласку у посету фолклорној секцији срећем професорку Kиклић:

„Пишеш ли Вељко? Пишеш?“ - пита ме она. „Пишем, професорка, пишем“. „Е мој

Вељко, штета да се не запише све ово. Ко није спремао Домијаду, не зна шта су

слатке муке.“ „Само професорка, за ово што ја пишем треба да ми дате цео

ДомИНо.“ „Само ти Вељко пиши, добићеш у ДомИНу места колико ти треба. Ма не

један, три броја ћеш добити. Е колико би добра серија могла да се напише о нашој

Кући младих - серија дужа од „Срећних људи“ и „Бољег живота“ заједно. Серија у 1000 наставака.“ „Могли би и

„Малу невесту“ да премашимо по броју наставака.“ - додајем ја. „Да, а то само ти Вељко можеш. Јесам ли ти

већ рекла да си геније?“ - пита ме професорка, а ја се смејем. То ми каже сваки пут кад је одушеви нека идеја.

Док ми завршисмо разговор, заврши се и фолклор, као и музичка, шта ћу за данас да запишем (?)...

Но нема много одмора, кроз који минут почиње драмска. Наравно опет каснимо са почетком. Пењемо се Јована

и ја на мердевине, а она ме као и увек хвата за руку, јер је страх од висине, чак иако смо само на првом стубу

мердевина. Певамо и играмо и вежбамо и све то кроз напоран рад. Око десет смо добили паузу од пет минута и

максимално смо је искористили за играње по сали и смех. У 23:20 смо завршили са драмском. Сви смо

исцрпљени и сад само да се истуширамо и у кревет. Ваљда нису кабине закључане.

Четвртак: 14. март (Четрнаест дана до Домијаде)

Стање? Можда и нисмо толико лоши.

7


Још на доручку, на коме сам био заједно са Миленом и Нином, приђе нам професорка Виолета да нас

подсети да имамо пробу вечерас од пола десет и да нам каже да ће мало да касни због представе у којој игра са

својим позориштем, те да се ми сами окупимо и почнемо пробу. Излазим из трпезарије и видим испред да је

професорка Kиклић окачила мотивациони говор о Домијадама. Поручује нам да ИЗДОМИНИРАМО. „ Хоћемо

професорка, само прво пробе да преживимо.“

На ручку ми Ема каже да жури да се среди за наставак снимања спота за музичку, а ја журим у школу.

Сви журимо. Губим шести час и као и сваки средњошколац пресрећан због тога опет журим у дом. Мучи ме

једино што не знам шта има за вечеру. Таман стигнем на пола пута, сретнем Ему. Кренула на наставак снимања

спота за музичку. Помислим: "Вељко немој! Вељко иди у дом на вечеру. Вељко издржи.“

Петнаест минута касније ево ме заједно са њом и професорком Јеленом у

Центру за културу на снимању. Журимо да што пре снимимо: јер овде од 21:00

играју представу. Уз малу помоћ професорке Виолете снимили смо остатак видеа и

да вам право кажем: „ Ема би се јако добро снашла и као глумица.“ Да, имали смо

проблема са светлом код задњег снимка, па сам ја морао мојим телефоном да

осветљавам Ему. Kаже професорка: "Овај последњи снимак ми се највише свиђа.",

а ја добацим: "Е ако је тако професорка, љубим вам рефлектор."

Вратимо се ми у дом, а тамо у учионици шахисти, а у сали са огледалима

хип-хоп секција. Напокон вечерам, морам некад и ја да једем: каква год да је

била , тек овако охлађена није нешто, али мени слатка, да је нема боље.

Пожурим и поједем у сласт па одем у салу са огледалима да видим шта раде девојке. Међутим тамо ме нису

пустили... изгледа да је девојкама потребна потпуна концентрација за вежбање. Да прекратим време до драмске

секције, сео сам да гледам фудбал, ту је и професор Влада заједно са неким члановима фудбалске секције.

Фудбалска секција се за сада припрема теоријски - гледа се Лига шампиона. После Домијаде у културноуметничком

стваралаштву примениће у пракси оно што су гледали .

Пратимо савремене научне трендове: психичка припрема и

визуелизација су врло важни данас.

Почели смо пробу без професорке Виолете, вежбамо плес.

Благи распад система на први поглед, али заправо смо добри. Ту су

били и наши другари који нису чланови драмске и бодрили нас.

Kренули смо са још напорнијим радом по доласку Буње и професорке.

Нина је морала да вежба да правилно вришти, Лазар и Тања гађали су

је чеповима. Ова сцена ће подсетити нашу публику на Акцију "Чеп за

хендикеп". Пола сата пре поноћи завршили смо са секцијом и веома

уморни отишли у наше собе да веровали или не ОДМАХ спавамо.

Понедељак 18. март (Десет дана до Домијаде):

Стање? Преживели смо викенд.

Прошла су три дана одмора, викенд је некима прошао радно, а некима у забављању. Неки сте излазили,

а неки смо и учили. Вечерас се од осам одржавају хип-хоп и музичка

секција, а након тога следи и драмска. На музичкој постављају звучнике

и спремају се за пробу, а Бојан пуном паром припрема наступ класичне

музике. Марко Миленковић је намонтирао видео спот који је сада

спреман за приказивање и морам вам рећи да је и више него одличан.

Морао сам да прођем поред вредних стонотенисера у трпезарији да бих

стигао до „Барбика“. Такође сам сазнао да се пре хип-хоп секције

одржала и поетска секција коју нажалост нисам стигао да посетим. Наше

Барбике: Анђела, Анастасија, Андријана, Тања, Јана и друга Анђела веома су вредне и раде на преправљању и

8


усавршавању кореографије. Имао сам прилику да по први пут погледам цео

наступ и запрепашћен сам. Људи моји ове године се не зна са којом секцијом пре

идемо на републичку... можда и са свим. Kао и на драмској секцији и овде има

доста понављања. Инструкторка хип-хопа опомиње Анђелу да слободно опусти

руке током једног покрета, каже да је некако сигурна да јој рука неће отпасти и

да може слободно да маше њоме. У трпезарији су склонили столове, спрема се

почетак фолклора. На музичкој се Марта, са новом фризуром у њеном стилу,

припрема за етно тако да је и тамо све у духу традиције.

Са професорком Јеленом

ишао сам до студентског дома да

тражимо хармонику за Марту.

Нажалост потрага је за сад

неуспешна, али професорка

Јелена никад не одустаје. Не

одустаје ни професорка Виолета да нас враћа да понављамо

сцене. Било је веома напорно, а још напорнији рад нас чека у

току следећих пар дана.

Уторак 19.март (Девет дана до Домијаде)

Стање? Уморни од понедељка.

Негде око четири срео сам Јасмину и Дијану из ликовне секције; кажу ми иду да раде декупаж у градској

библиотеци. Знам, знам: „ шта је декупаж?“ То сам се и ја запитао, рекле су ми да ће ми показати кад се врате.

На вечери су ми показале прелепе сатове које су направиле на радионици. Музичка секција је, управо, набавила

хармонику. И сутра ће кренути

са вежбама. Фудбалска секција

отишла је на први тренинг, а

нама са драмске је професорка

Виолета поделила костиме за

представу. Пре хип-хопа у

сали са огледалима одржала

се поетско-сценска секција.

Миленино емотивно излагање

својим покретима употпуниле

су Милица и Александра као и

веома сентиментална музика. А

након нежне музике поетско-сценске секције у сали је кренула хип-хоп музика управо те секције. Барбике су

спремне за плес. Испред, у трпезарији померају столове, да направе простора за играње фолклора.

Имали смо прву пробу драмске секције са костимима. Морао сам да облачим хеланке, рецимо само:

јако непријатно искуство. На срећу не морам да их облачим и у представи одустали смо од тога. Осим мањих

проблема са бананом, биће вам јасније кад погледате представу, и стандардних враћања није било много

проблема и све је ишло по плану. Иде нам.

Среда 20. Март (Осам дана до Домијаде)

Стање? Велика гужва.

Драмска је кренула у осам сати, када и музичка. Иако нисмо били у пуном саставу, фалила нам је Нина,

прешли смо једном целу представу, а професорка Kиклићка и професорка Тамара посматрале су наш рад. Свиђа

им се. Смех на почетку, замениле су сузе на крају. „Е Виолета где ме нађе. Како се сети да у представу убациш

песму моје младости - „У име свих нас из педесет и неке“? - Киклићка са сузама пита Виолету, а ова се само

смешка. Након тога добили смо паузу од 5 минута. Кад смо се вратили врата су била закључана (?). У нашу салу

9


упали други да за музичку секцију досниме завршну

сцену за спот. Професорка Јелена стоји испред врата и

не да ником да уђе, док Емилија не заврши.

Професорка Виолета „одустаје“ од борбе за салу пошто

се Јелена правда: „Нисмо имали где. У учионици је

шах.“ Тако сви заједно стојимо испред врата.

Професорка Киклићка се сад смеје: „Што волим ову

атмосферу пред домијаду. Ову гужву, енергију,

расположење.Бележи Вељко, бележи све ово .“

„Бележим професорка, бележим.“ „Вељко, јесам ли ти

рекла да си геније?“- смеје се професорка. „Јесте, али

можете слободно сваки пут кад ме видите то да

поновите. Не љутим се.“ „А да. Ти патиш од

скромности.“ - док се нас петнаестак смеје и гура око

врата, схватимо да сметамо стонотенисерима и да они од нас не могу да играју. Коначно нас је Јелена пустила

да уђемо да наставимо пробу, а Ема је завршила снимање, тако да и стонотенисери могу да играју. Видимо и

Марту у пуном костиму и са хармоником са којом ће наступати на такимчењу за етно музику. После драмске по

распореду, у салу улази фолклор. Доста су јадни померали столове и вежбали у трпезарији. Сад столове помера

хип-хоп секција.

Први јавни наступ Барбика окупио је много Kенова. Момци су заборавили на пријатељску утакмицу

репрезентације и сву пажњу усмерили на наступ хип-хоп секције. Нажалост све што је лепо кратко траје, па

тако је провера отерала Kенове у собе, а Барбике су остале да вежбају.

Четвртак 21. март (Седам дана до Домијаде)

Стање? Чекај, како то још само седам дана до домијаде?

Окачено обавештење: следеће недеље у уторак имамо генералну

пробу. Срећно нам било, а требаће нам мало среће. Вечерас се одржава

прва проба поетско-сценске секције у костимима, биће занимљиво. Од

осам је кренула драмска. Веома је весело и слушамо музику док чекамо

да проба почне. Вечерас нема ни фолклора, а ни хип-хоп секције тако

да имамо више времна на располагању. Буња се труди да сваког од нас

што више упути у улогу. Иначе драмска је место на ком схватиш да не

знаш како треба правилно да седиш, стојиш, држиш главу итд. итд.

шалу на страну савети професорке и Буње, иако напорни, веома на

значе. Имали смо мале проблеме пошто професорка Виолета никако да

се снађе са музиком, али ту смо да помогнемо једни другима. Након

драмске кренула је провера, а Тања је остала да са својом сестром усаврши

њен наступ на хип-хопу. И спортисти се припремају: Тимот и Воја се

кондиционо припремају тако што један другога носе од првог до четвртог

спрата. Да ли тренирају или су само нашли мало тежи, али добар начин да и

после провере оду до четвртог спрата - то ће остати тајна .

Недеља 24.март - (Четири дана до Домијаде)

Стање? Зар и недељом?

Да, да и недељом имамо припреме за драмску. Викенд је многима од

нас деловао кратко, јер је већина имала радне суботе. Ја на срећу нисам био

те среће и провео сам викенд кући. У недељу увече стигао сам у дом. У пола

10


девет кренула је проба драмске секције са само једним задатком: да научимо плес са краја представе како

ваља. Нећу лагати ја сам вероватно и најслабија карика, када је то у питању. Шта ћу, не можемо сви све, тако

ја немам слуха и имам проблема са праћењем ритма. Но све се то превазиђе уз помоћ пријатеља и савете

професорке Виолете. Не, не питајте ме да ли смо добро савладали плес, видећемо на премијери.

Понедељак 25.март (Три дана до Домијаде)

Стање? Сутра је генерална.

Имао сам блок информатике, па сам дан провео опуштено и без великих обавеза. Мислим да сам

сигурно три сата лутао по дому све док случајно нисам налетео на Тању. Она

се у учионици и спремала са професорком Kиклић за литерарну секцију. Да,

Тања ће на три секције: драмску, хип-хоп и литерарну. Чули смо музику из

сале са огледалина и одлучили да уђемо, а унутра... музичка наступа у свом

пуном сјају. Прелепа краљевско плава хаљина сјајно се сложила са Емином

бојом гласа, а код осталих готово и да нема грешака, вредно раде на

довођењу наступа до савршенства. Наравно и Марта спрема свој етно наступ,

певаће изузетно емотивну песму из филма "Заспанка за војнике“. Музичка се

пребацила у учионицу, а у сали са огледалима кренула је секција хип-хопа,

док се фолклор игра у трпезарији. Нажалост сазнао сам да је Милена у

болници. Наступ поетско-сценске секције се одлаже, али то је сада мање

битно. Сви се надамо брзом опоравку наше Милене. У трпезарији сам пратио

утакмицу репрезентације Србије све до почетка драмске. Завршили смо око

пола дванаест, сутра је генерална проба.

Уторак 26.март ГЕНЕРАЛНА

Од силног узбуђења ништа нисам

записао, али су зато професорка Киклић и

Катарина све сликале, па погледајте албум на

фб. Много смо добри.

Среда 27.март (само дан до Домијаде)

Стање? Сутра!

Ахх, дан одмора пред главни наступ...

НЕ! Вечерас су се одржале и музичка и фолклор

и хип-хоп секција! Не бих много да замарам

тиме, сви смо у мислима већ у Пожаревцу.

Четвратак 28.март (Дан Домијаде!)

Стање? ДОМИЈАДА!!!

Неки су још у шест ујутро устали како би се средили за полазак, ја нисам

међу њима и устао сам око двадесет до седам. Брзо се спремио и сишао на доручак. Полако су почели да

пристижу и сви остали учесници. Сви разговори се воде само о једном. Домијади. Окупили смо се испред

канцеларије и сви по два пута проверавају да ли су понели све што им треба. Улазак у аутобус и паковање

ствари потрајали су, али сад кад смо се сви сместили можемо да кренемо. Ваљда смо све понели (Заправо

нисмо. Заборавили смо постоље са ког је Ема требало да пева, делимичну кривицу у тома заборављању имам и

ја. Професорка Јелена и мајстор Дане неколико месеци су смишљали постоље које ће бити лако за ношење, а

када ме је професорка задужила да постоље пренесем у аутобус ја сам кренуо да тражим још неког да ми у

томе помогне, успут су ме занеле друге обавезе и постоља смо се поново сетили тек у Пожаревцу на

11


генералној. Али ми не би били ми да се нисмо снашли.).

Наравно пре покрета имали смо прозивку, а пре тога сликали

смо пар селфија за професорку Kиклић, која је нашла кад да

се разболи. Помоћу једног селфи штапа, успели смо тамо

негде из четвртог покушаја да усликамо једну добру слику, јер

никако нисмо могли сви да се смиримо и мирно седимо на

својим местима. Прозивка је протекла у реду и сви смо ту,

можда имамо и неки вишак, али то нам не смета уопште. За

мало више од сат стигли смо у Пожаревац и ушли у центар за

културу. Техиничку пробу смо прошли упркос потешкоћама,

сад чекамо наступ музичке у пола дванаест. Хип-хоп секција

се окупила испред Дома културе и изгледа да им техничка

проба није била довољна, па сад вежбају овде. Иначе, пришла

ми је једа девојка и другог дома коју сам упознао на некој од ранијих домијада и поздравила се са мном,

међутим заборавио сам јој име, а пошто нисам хтео да будем некултуран решио сам да опробам срећу и онако

успут у разговору назовем је Kристина... девојка се иначе зове Ружица, тако да сам се још на почетку дана

испалио и то баш. Ема се мало унервозила пред наступ и каже: "Људи, хајде нешто да певамо да се мало

распевам.", а Тамара гледа у Лазара и почиње да пева: "Боб је мајстор, најбољи...".

У сали чекамо отварање Домијаде. Наступи наше музичке секције одузели су дах публике. Емилија је

одушевила, а Бојан и Марта били су у рангу са њом. Након тога шетали смо градом и упознали се мало са

Пожаревцом. Сада смо у свлачионици и чекамо наш ред за наступ. Наравно трема нас дрма, но на крају смо

били фантастични! Популарна музика је освојила прво место и пласирала се на републичку! Невена је такође

прошла на републичку захваљујући свом литерарном раду, а даље иде и изложба са хаљином која је

одушевила жири. Били смо до дома где смо ручали и стекли пар нових пријатеља, али и обновили нека стара

пријатељства.

Фолклор и хип-хоп припремају се за свој наступ, а ми јуримо да видимо што више наступа осталих

домова. После кратке пауза наступа хип-хоп . Наше Барбике пробиле су лед. Биле су сјајне. Сазнали смо

резултате драмске секције... трећи смо. Мало је рећи да смо разочарани... не, можда је ипак грешка наша

заиста смо очекивали превише. Након модерног уследио је и традиционални плес. Момци и девојке добили су

нашу пуну подршку и сјајно одиграли. Аутобус нас је након напорног дана такмичења одвезао до клуба у коме

се одржава журка. Вељко Симић је заједно са Тањом Милојевић понео и кутију са сендвичима које су нам

послали, али многи нису хтели да једу, вероватно због треме и узбуђења. На

крају је њима остало око тридесет

сендвича (те сендвиче смо иначе и после

два дана јели по дому, а Вељко је био

најистрајнији у нуђењу.). Журка је

завршена у једанаест када су и додељене

награде, мада су нам резултати већ били

познати. Kада је музика престала и када

смо стали са играњем окупили смо се сви

у једном крају просторије. "Хвала Богу да

се завршило... кхм... не могу више да

вичем и да се дерем грло ме боли..." кажем кад је музика престала, а

Марија ми добацује: "Тек ћеш да вичеш!". И викао сам, и био међу

најгласнијима. Најгласније смо викали када је Еми додељена награда за

освојено прво место. Сви смо били поносни. Приликом доделе награда

сви остали домови поносно су узвикивали имена својих домова, а ми

једини смо уз скандирање "Сретен Аџић!" придодали и имена наших

пријатеља Еме, Бокија, Невене и осталих.

12


Повратак је протекао без превелике буке и певања у аутобусу, сви смо били преуморни за тако нешто. И

на крају дана, тачније већ на почетку новог преостаје ми само да закључим да смо се прелепо провели на

домијади, сјајно наступали и можда, по мишљењу неких, нисмо били најбољи у појединим категоријама, али

свакако смо показали шта заправо значи пријатељство, посвећеност, искрено другарство, пожртвованост,

домишљатост, труд, рад и права подршка, е због тога смо ми Најбољи.

Петак 29.март (Дан после домијаде) - Стање? Једва причамо.

Јутрос сам сишао до трпезарије да заједно са Невеном дам интервју за РТС о исхрани у дому, а после

тога смо сели и причали о јучерашњем дану, сазнао сам како је она примила вест да је освојила прво место на

литерарној секцији. Гледала је један од драмских приказа када је професорка Тамара позвала на мобилни,

пошто није могла да се јави одбила је позива, а од професорке јој је стигла порука: "Треба да частиш.", она

испрва није разумела о чему се ради, али кад је показала поруке другарицама, Анђели и Милици, ове су

почеле да се радују срећне јер је наша Невена освојила прво место. Нешто касније попео сам се код Еме и од

ње чуо причу о томе како су њој јавили да је била најбоља на наступима популарне музике. Било је то пар

тренутака пре почетка нашег драмског приказа, чекала је да представа почне када је у публици видела Милана

правника који јој је показао кажипрст и показао јој да ћути, она га није разумела, па је он поновио тај покрет

и Емилија је схватила да је освојила прво место, а радовање је почело свуда у публици где су наши домци

чекали да се подигне завеса. Kренуо сам до Тање и нашао је у соби њене сестре где је хватала интернет, узео

сам од ње фотоапарат и пребацио снимке са домијаде код себе. На ручку сам срео Андријану пуну ентузијазма

и жеље да поново напишемо сценарио за представу и да и догодине будемо Најбољи. Видећемо, ко зна...

Вељко Милановић

Награђене собе за март: 102 и 301: 102: Васиљевић Јован и Симић Андрија

301: Александра Трифуновић, Тања Милојевић, Ана Стефановић и Анђела Ивановић

ДОМИЈАДА У КУЛТУРНО - УМЕТНИЧКОМ СТВАРАЛАШТВУ -

Пожаревац 28. март

ДРАМСКИ ПРИКАЗ - Ријалити „ДОМ“ - текст ученици

Марија, Андријана, Александра, Тања, по идеји и замисли

Вељка Милановића. - ТРЕЋЕ МЕСТО

Наступали: Александра Трифуновић, Јована Јовић, Maрија

Јовановић, Николина Барјактаревић, Тања Милојевић,

Андријана Димитријевић, Вељко Милановић, Лазар Јеремић

ПОЕТСКИ ПРИКАЗ - „Сама“ - текст Ана Келер - Милена

Милић, пратња Александра Андрејић, Милица Јовић. Нажалост због изненадне операције Милена

није могла да рецитује, а били смо стварноооо добри, ма одлични. -

Драмски приказ и поетски је осмислила васпитачица Виолета

Пешић, музику преснимио и све што треба приредио васпитач Бојан

Новчић, а стручну подршку као увек пружио највећи јагодинаски комичар, а

и шире, Буњевац Драган..

ФОЛКЛОР - ЧЕТВРТО МЕСТО - васпитачица Тамара Панић

„Игре из Белице“ - кореограф Далибор Здравковић

Играли: Иванишевић Меланија, Симић Милица, Јевремовић Анђела,

Јовановић Марија, Антић Катарина, Стефановић Ана, Васиљевић Јован, Мушановић Жељко,

Тимотијевић Михајло и Милош, Милутиновић Андрија, Симић Вељко.

Можемо да се похвалимо да у нашем фолклору играју два рођена брата: Милош и Михајло

„родила их мајка“

13


МОДЕРНИ ПЛЕС - ДРУГО МЕСТО -

васпитачица Лидија Марић

„Барбике“ - Милојевић Тања, Бошковић

Анђела, Милојевић Анастасија, Ристић

Андријана, Ђорђевић Анђела, Станимировић

Јана

ИЗДАВАЧКА

ДЕЛАТНОСТ и

ЛИТЕРАРНО

СТВАРАЛАШТВО -

ПРВО МЕСТО -

васпитачица Драгана Киклић

Дом су представљале: Милица Ђорђевић, Тања Милојевић и Невена Радосављевић која је

освојила ПРВО место.

КАТЕГОРИЈА МУЗИКА - васпитачица Јелена Мартиновић и стручни сарадник Александар

Милутиновић

ДРУГО МЕСТО - свирао: Вакулови Бојан, Ludwig Van Beethoven -

FUR ELISE

ЕТНО - „Најдужа ноћ“ - Кристина Ковач

Наступали: Марта Филиповић, Емилија Вучковић, Анђела

Марјановић, Тамара Радојковић, Дамјан Пејић, Марко Степановић

ПОПУЛАРНА МУЗИКА ПРВА У РЕГИОНУ И РЕПУБЛИЦИ у

Лесковцу 12-14. априла 2019.

Cristina Aguilera - Hurt - ЕМИЛИЈА ВУЧКОВИЋ

ПРВО место освојили: Тамара Радојковић, Дамјан Пејић,

Лазар Карић, Марко Степановић.

ЛИКОВНО СТВАРАЛАШТВО, ИЗЛОЖБА васпитачица

Драгана Игњатовић

Такмичиле се: Тодоровић Јелена, Ибрахимовић Анђела,

Томић Адријана

Уметничка фотографија ДРУГО МЕСТО Јован Мирковић.

ПРИМЕЊЕНА УМЕТНОСТ - Хаљина - ПРВООО МЕСТО

Хаљину радиле: Илић Дијана, Марјановић Јасмина,

Пештерац Сара, Милосављевић

Кристина.

Не ходај испред мене можда те

нећу следити, не ходај иза мене,

можда те нећу водити. Само буди уз

мене и буди ми пријатељ.

Загрљај је прекрасан дар: једна

величина одговара свима.

14


РЕПУБЛИЧКА ДОМИЈАДА 12 - 14. април 2019. Лесковац

Петак 15. април РЕПУБЛИЧKА! Око девет смо се сви окупили: Емилија, Тамара, Kарић, Дамјан, Марта и

Анђела са музичке, Невена, потом Јасмина испред ликовне секције и ја, што су мене тачно повели није баш

најјасније... (шалим се). Као представник новинарске секције дома пошао

сам на републичку како бих прибележио све о успесима наших домаца.

Током целе ове недеље музичка је напорно радила и припремала се за

свој наступ. Пре поласка смо се већ традиционално, испред дома сликали

са професоркама које нас воде Тамаром, Јеленом, Виолетом и Драганом.

Мада видећемо кад стигнемо тамо ко кога води и којим путем. Пре

поласка професорка Виолета нам је поделила мајце са ознакама дома

које ћемо поносно носити на домијади. Да се види одакле долазимо. Док

смо се паковали у мини-бус Невена је штитила своју свеже опеглану косу

од кише кишобраном, стао сам поред ње и питао Kарића: " 'Оћеш и ти са

нама под кишобран?", а Невена ће на то: "Ма бежи види он колики је, он

може да буде кишобран!".

Ево нас на ауто-путу и полако се приближавамо Лесковцу. Стигли

смо и после уобичајене гужве око смештаја кренули смо да обилазимо

дом. Сви смо у мајицама, добро скоро сви; Пејић не носи мајицу, а то

види професорка Јелена па га пита:" Пејићу, где ти је мајица што носиш

дукс?", а Дамјан ће: "Па професорка хладно ми!". Стигли смо пола сата

пре наше пробе и сели да гледамо остале учеснике и чекамо наш ред.

Професорка Виолета изашла је да помогне у припреми сцене за поетскосценски

наступ неког другог дома, а ми смо почели са скандирањем:

"Вики! Вики!" и тиме насмејали присутне. Након пробе пошли смо назад за

дом, али смо успут свратили на пљескавице. Пејићу није било само

„ладно“, сад је био и много гладан, па је заборавио лап-топ. Но, на сву срећу професорка Јелена се сетила и

покупила га. Током шетње назад ухватила нас је киша, е то је једна посебна прича која се не

може баш најбоље описати, али са сигурношћу вам могу рећи да сам уживао у шетњи по киши.

Ишли смо до продавнице и купили грицкалице и слаткише, пошто смо се договорили да

вече проведемо заједно. До два сата у ноћ у нашој соби смо причали о свему и свачему, боље

смо упознали једни друге и свашта сазнали и открили. Са нама су наравно биле и професорке.

Смејали смо се и забављали све док нисмо одлучили да је време да одемо на спавање и да смо већ превише

уморни.

Једва смо устали. Свима се још спавало, али морали смо на ноге лагане.

Представе и поетски прикази били су веома занимљиви, а поједини изузетно емотивни, толико да сам чак и

ја у једном тренутку заплакао. И то не мало, плакао сам толико да је професорка Драгана добацила професорки

Виолети: "Јој Виолета пропаде нам дете. За наступ наше музичке секције задужили су ме да управљам једним

рефлектором и уз њега сам преседео наступе популарне музике. Емилија је издоминирала и одушевила публику.

Музичка секција отишла је да се поздрави са Kарићем који нас је раније напустио због екскурзије, а ми остали

смо остали да гледамо хип-хоп и фолклор. Пренели су ми да је опроштај био веома емотиван. Са нестрпљењем

смо дочекали проглашење победника, Невени се у једном тренутку слошило од вишесатног чекања и изузетно јој

је лакнуло када су саопштили да није освојила ни једно место. Помислио сам да се више обрадовала него онај

дечко који је освојио прво место! Што се тиче наш музичке секције и наше Емилије... Шта сте друго очекивали

ПРВИ СМО!!!

ДОБРЕ КОЛЕГИНИЦЕ

Васпитачица Виолета се јавља ДК из Лесковца, да не буде тужна што није пошла на Домијаду.

- Спавамо у шестокреветној соби, као сардинице. Скроз смо покисли. Све ми ноге мокре. Још смо залутали

- три пута смо ишли истим путем.

15


- Еееее, што се нисте сликали за домИНо! - пита је ДК.

- Сутра ћемо, ако пада киша, сад смо суви.

Уместо слике ДК је добила нешто боље. Васпитачица Јелена је по највећем пљуску

укључила телефон и све снимила „ Само за ДК Ејприл о Нил уживо са канала 5“.

И поред кише све је пратило добро расположење и смех. И киша у добром друштву може бити забавна.

ДОМИЈАДА СПОРТ - Крагујевац 17. април

стони тенис, стрељаштво, кошарка

КОШАРКА - васпитач Владан Новаковић- играли: Милосављевић Срђан

Николић Александар, Тимотијевић А. Милош,

Сталетовић Филип,Поповић Војислав, Кадић

Саша

Мушановић Жељко, Алексић Алекса,

СТОНИ ТЕНИС васпитачица Ирена Митреканић,

стручни сарадник Костић Ненад

ПРВО МЕСТО - стони тенис - Анастасија

Марковић

ТРЕЋЕ МЕСТО појединачно Алекса

Милојевић

СТОНИ ТЕНИС - ДЕВОЈЧИЦЕ ТРЕЋЕ МЕСТО

ЕКИПНО

Николић Ана,Јовић Милица, Марковић Анастасија,Ђомлија

Аница

ДЕЧАЦИ : Милојевић Алекса, Милетић Никола, Тимотијевић

Михајло, Љутић Новак

СТРЕЉАШТВО - ТРЕЋИ ЕКИПНО ДЕЧАЦИ и ДЕВОЈЧИЦЕ -

васпитачица Тамара Панић

Јеремић Лазар, Николић Вељко, Лукић Далибор,

Максимовић Јован

Иванишевић Меланија, Димитријевић Андријана, Маринковић

Невена

НАШЕ ДВОРИШТЕ И ЦВЕЋЕ

Наша Кућа младих поноси се својим ученицима, својим прелепим парком и цвећем које га краси у

холу и око зграде. 20.4.2019. баш кад треба, дан пре „Цветих“ посађено је ново цвеће у жардињере -

чувајмо га сви да нам буде лепо. Нарочито је ред да нам дом буде леп да дочека госте, јер смо

23.априла, ми домаћини спортске домијаде ( шах, одбојка, фудбал).

Хвала Богдановић Мирјани МИРИ и Стојановић Марици МАЦИ које су најзаслужније за ово цвеће.

Оне већ годинама саде цвеће, заливају га и брину о њему. Данас им је помагао и портир Раде. Да

нам свима буде лепо, да сви уживамо у простору у коме се налазимо и тренутно живимо.

О травњаку брину Зоки и Иван. Зокија смо затекли на свом радном задатку, а Ивана ћемо фотографисати

неком другом приликом, кад га видимо.

16


Ове године напуштају нас следећи МАТУРАНТИ и крећу у свет

одраслих:

МЛАДИЋИ:Станковић Стефан, Милановић Жељко, Мирковић Јован, Вујчић

Данијел, Миленковић Марко, Карић Лазар, Васић Филип, Милетић Никола,

Поповић Војислав, Стојановић Стефан, Андрејић Филип, Степановић Марко,

Радојевић Петар, Јеремић Никола, Милојевић Алекса, .Јаковљевић Ђорђе,

Тимотијевић Милош, Алексоски Богдан, Благојевић Јанко.

ДЕВОЈКЕ: Николић Ана, Милојевић Б.Анастасија, Милошевић Анита,

Младеновић Јована, Гицић Марија, Гвозденовић Милица, Радосављевић Невена, Марјановић Јасмина,

Миладиновић Анђела, Милојевић Д.Анастасија, Алексић Анђела, Филиповић Марта, Јевтић Јелена, Николић

Марија, Милојевић Александра, Антонијевић Бојана, Ђорђевић Милица.

СРЕЋНО ВАМ БИЛО ДРАГИ НАШИ - ПОСЕТИТЕ НАС ПОНЕКАД ДА СЕ СЕТИМО

ЛЕПИХ УСПОМЕНА

РЕГИОНАЛНА ДОМИЈАДА ЈАГОДИНА 23.април 2019.одбојка, шах, фудбал

На Регионалној домијади која се одржавала у нашем граду представљали су нас:

ОДБОЈКА МУШКАРЦИ

1. Александар Николић 2. Тимотијевић Милош 3. Тимотијевић Михајло 4.. Мушановић Жељко 5. Милутиновић

Андрија 6. Обрадовић Лазар 7. Маринковић Слађан 8. Иван

Стевановић - васпитач Бојан Новчић

ОДБОЈКА-ДЕВОЈКЕ

1.Миладиновић Анђела 2.Марјановић Јасмина 3. Марјановић Анђела

4. Радојковић Тамара 5. Павловић Ђурђина 6. Јевтић Невена 7.

Филиповић Марта 8. Вучковић Емилија - васпитачица Јелена

Мартиновић

Девиза тима „Нисмо толико добре у одбојци, али зато јесмо у

музици.“

ФУДБАЛ ДЕВОЈКЕ четврто место - изгубиле на пенале. 1.Јовановић

Марија 2. Симић Тијана 3. Стефановић Ана 4. Обреновић

Александра 5. Илић Тамара 6. Костић Сандра 7. Андрејић Александра

8. Милосављевић Катарина

Васпитачица: ВИОЛЕТА ПЕШИЋ

17


Девиза нашег фудбалског тима: „Нисмо најбоље, али смо најлепше“.

Трудимо се ми да победимо, тренирају девојке по мраку, јуре из школског

дворишта мрзовољне комшије, омета нас киша, падају, повређују се

девојчице драге, трче на Руском гробљу да се кондиционо припреме, па кад

и поред свега изгубимо у првој утакмици на пенале (од Пожаревца), онда

нам не остаје ништа друго него да направимо лепу слику за успомену на сва

та дешавања. Уосталом резултати се заборављају, а слике остају

- Много ми добре девојчице, труде се. И саме се договориле да се

кондиционо припремају на Руском. Питају мене, да ли хоћу с њима? Ја им

кажем да хоћу, али не могу да трчим; немам кондицију. „Ја ћу да седим и

да вас гледам и чувам.“ - каже васпитачица Вики.

- Јао, а како тек мушкарци грубо играју?! Као да играју рагби. Мушки први, после 1000 пенала. Добро што ти

ниси гледала. Нисам знала да може овако напето да буде.Срце да ти искочи.

- прича Вики

Киклићки.

- Јелић одбранио три пенала - хвале се ученици Киклићки.

- Ко је Јелић?-пита она.

- Јелић је Срки Милосављевић.

- Аааа, да. Врло логично. Зашто Јелић?

- По баби.

- Мора да има нека занимљива прича о баби. Питајте га па да објавимо у ДомИНу.

- Код нас је све занимљиво. Дом нам се звао „Лабуд Ђукић“, сад се зове „Јагодина“, а сви

скандирају „Сретен Аџић“.

- Милосављевића зовемо Јелић

- Само још Дом да почну да зову „сиви дом“ због нове фасаде

ФУДБАЛ МУШКАРЦИ ПРВИИИИИИ- васпитач Владан

Новаковић

Играли ученици Алекса Милојевић, Милош Тимотијевић,

Филип Андрејић, Филип Васић, Срђан Милосављевић, Патар

Радојевић, Огњен Матић, Никола Милетић (Јанко

Благојевић) .

ШАХ МУШКАРЦИ ПРВИ - екипу чинили: Вујчић Данијел,

Вакуловић Бојан, Миклић Никола, Лукић Далибор - васпитач

Горан Станимировић и стручни сарадник Бобан Милојевић

ОМИЉЕНИК за 2019.

Карић Лазар

2. Тимотијевић Милош

3. Степановић Марко

ОМИЉЕНИЦА

за 2019. Филиповић Марта

2. Марјановић Јасмина 3. Миладиновић Анђела

18


Најсређеније собе за април: 106 и 312.

106: Живковић Урош, Јанковић Александар, Миклић Никола, Ранчић Милан

312: Пауновић Марија, Трајковић Анита, Стојановић Тамара, Танасијевић Јована

АЛБУМ ДОБРИХ ДЕЛА

Нисам ја много другачија и боља од других, само се трудим да будем добра. Знате шта, волим и ја да

оговарам, да налазим другима мане. Kажу да није то тако страшно понекад, кад није злонамерно. Буде ми мало

слатко, мало убијем време, осетим се ближа са онима са којима трачарим, али после ме нешто гризе. Зато то

све мање радим. Некако ми лепше кад о другима причам лепо. Уосталом, зар сви ми нисмо божији створови?

Свако има лепу страну, само треба умети видети је.

Ево већ неко време записујем шта ми други добро и лепо ураде. Правим албум добрих дела.

Стварно записујем. Нису то ни мале, ни велике ствари; то су животне свакодневне, људске ствари. Ево на

пример, записујем шта су ми све добро колеге урадиле; само сад имам проблем: има толико добрих ствари, да

не могу да стигнем све да запишем: треба забележити кад ми колега остави ручак, кад ме повезе да не покиснем,

помогне да завршим попис, одвезе кући кад се разболим, засмеје ме, затражи моје мишљење, сети ме се па

пошаље поруку охрабрења, уради нешто уместо мене кад сам уморна, зна шта волим, разуме шта кажем и кад не

кажем добро, јер види моје мисли, кад ме прихвати са свим мојим врлинама и манама.

И кажем им ја да то радим. И кажем да ми значи, да ми прија то што ураде. А видим и њима лепо. И њима

прија. И листам тако тај албум, да не заборавим случајно нешто, да се не огрешим према оном ко ми донео чашу

воде кад сам била жедна, поделио са мном јабуку...

Од кад сам то почела да радим, све је постало још лепше, све се променило на још боље. Они настављају

да раде добре ствари, па онда ја њима узвраћам. Тако почињемо да се такмичимо у чињењу добрих ствари.

Пређе нам у навику.

Тако ширимо доброту и лепоту. И није тешко уопште. И свима лепо. А знате са колегама смо више него са

неким члановима породице. Kолеге су нам важне и дођу као род рођени. Kад се колеге слажу, кад се шале онда

су сви на добитку; и посао се боље ради, и на посао се иде радо.

И мислиш да је свет добро место, пуно добрих људи. А свет и јесте онакав каквим га ми видимо. ДК

(мала слова)

Ученици гледали утакмицу без питања. Васпитачица

им дала да пишу изјаву. Гледа она изјаву и не може

да прочита: Шта вам ово пише три... један?

Хтели смо да гледамо утакмицу јер су играла три

Србина и један Хрват. - објашњава један ученик.

- Јао сад видим. Ово је МАЛО "Србина" и "Хрвата". Страшно.

- Није страшно. Добро

је. Није мало четири

играча. То је немачка

лига. - не сачека

други да васпитачица

заврши реченицу.

Кад се заврши ручак за ученике и студенте, радници

понекад имају привилегију да их услужи ЛИЧНО, шеф

службе исхране, Максимовић Драган. Тај ручак највише прија,

јер ми смо једна велика сложна породица .

19


РЕПУБЛИЧКА ДОМИЈАДА за спорт одржана је у Врању од 10 - 12 мај. Наша

Марковић Анастасија освојила је ТРЕЋ Е МЕСТО у стоном тенису.

Пет векова после Колумба - Америка - из српског угла

Решио син Петар, од тате Мирољуба, а синче

од мајке Љубице да иде у свет,(а где друго него преко

баре, у Америку).

То је она размена студената,( а он апсолвент

Факултета педагошких наука у Јагодини), кад се

добија радна виза на пет месеци: четири да се као

спасилац на базену ради и зарађује, а пети месец да

се не ради, него троши све оно што се заради.

ПАМЕТНО!.

Од септембра сакупљао документацију,

преводио, одлазио на разговоре, интервјуе, провере,

све до априла.

Кад прошло шест месеци, пита ме он: „Мирољубе, ја

сутра идем у амбасаду САД на разговор за визу и ако

прођем имаш ли ти НЕКЕ паре да ми их одмах

поштом пошаљеш за Београд? Треба да платим визу и

повратну авионску карту.“

Слушам ја, гледам и питам:“Како то тако одједном?“

„Није одједном.“ - виче мајка. „Синче се мучи за то од септембра.“

„Дабоме“ - вичу ћерка Јована и зет Владан са другог краја дворишта.

„Аууу.“ - а ја немам појма шта се шест месеци ради у мојој кући. Необавештен сам скроз. Додуше беше ми мало

лакше кад погледах унука Ђорђа од десетак месеци. Нисам сам у незнању, мислим. Ма, кад боље погледам, седи он у

колицима и смеје се; гугуче. „Зна и он гарантовано, само не зна да каже.“

Видим ја да сам физикалац у породици. Шта ћу? Питам, које су то НЕКЕ паре? За мене су то 3 - 4000 дин.

„100 000дин. 20 000дин виза, 80 000дин авионска карта.“

Заболе ме желудац моментално.

На крају, снађемо се ми ( као сви Срби). Ако буде све добро, шаљемо новац. И БИ ДОБРО.

Отпутовао татин син и мамино синче 13.маја 2014. у 7:30 ујутру. БИ ШТА БИ.

Тамо се снашао као и сваки Србин. Уместо пет месеци, остао пет година. У међувремену се зажелео родитеља.

Инсистира да дођемо у посету пар месеци.

Све трошкове сносио и бакшиш нам дао.

Долетесмо ми у Њујорк ЕР Србијом - лепо,

фино. Два оброка за 9,5 сати лета, само нисмо знали

за пиће. Кад смо летели изнад Ирске, од страха,

помислимо: дај да нешто попијемо, па нек кошта

колко кошта. А оно не кошта ништа. Све урачунато у

цену карте.

Од Њујорка до Чикага још три сата и

стигосмо у стан. Кренули у 7:30 ујутру, а исто вече

око 21:00 окупио се неки народ, напуни стан, као да

смо у Табане. Поздрављамо се, грлимо и љубимо, а

никог не познајемо, а ни они нас. Једино нам

заједничко што смо сви Срби. А где су Срби ту ти је

једење и пијење, до ко зна кад.

И тако ми почесмо да живимо у Чикагу.

Жељни тамошњи Срби нових лица из Србије; не

можемо остати сами са сином ни сат времена

дневно. Ишли смо на крстарење језером Мичиген (

55% површине Јадранског мора); посетили манастир

српску Грачаницу, како каже Владика Лонгин: близнакиња Грачанице са Косова, музеј олтајмера ( слика аута у коме су

изрешетани Бони и Клајд у оригиналу); вечерали у Хенкоку на 97.спрату ( е ту сам појео и супругину вечеру, јер је она

20


од страха од висине изгубила апетит). Додуше, пила је, највероватније, исто из страха од висине .

Сваки излаз пиће. Свака тура по 100$. Пљуште стотке, ко ништа. Гледам ја, а све ми мука: шта би ја за те паре

могао у Јагодини да купим. У кладионицу да одем. У Чикагу, свега у изобиљу, само кладионице немају.

Тих дана беше Петру рођендан. Одосмо једног поподнева да прославимо поред језера. Лепа шумица, ливадица,

столови и клупе; роштиљ смо понели и тако. Кад сунце

поче да залази, они почеше да се пакују. „Шта би?“ - питамо

жена и ја.

- Е чика Мирољубе, овде је забрањено дружење

после сутона и заласка сунца.

Тако одосмо у стан да наставимо славље, а ја нешто

мислим:

- Е моји ви? Немате ви појма како изгледају

дружења младих на „Руском“ целе ноћи, изнад Дома.

***

Одвео нас једном син у велики тржни центар да

купимо шта нам се свиђа за понети кући.

Одгура супруга колица за куповину на једну страну, ја на другу. Шетамо тако свако за себе. Гледам ја, има

свашта и много, али гледам и цене.

После 1,5 сата нађемо се ... а колица нам празна.

„Одох час да видим још нешто“ - каже она, а ја онако изморен и нервозан викнем: „А шта си радила до сада?“ ма

нисам јој рекао ни пола од оног што сам хтео, а неко ме куцну по рамену. Ја мислим син, окренем се, а оно црнац

190цм висок, преко 100кг тежак - обезбеђење. „Проблем?“ - пита, а ја пребледим. Схватим колико је сати и моментално

проговорим енглески: „Но проблем.“ Понављам „но проблем“ и показујем бурму на својој руци и узимам женину руку

да покажем исту бурму. Као, ми смо муж и жена, а то код нас нормално да муж виче на жену. На срећу црнац се насмеја,

пусти ме и оде.

Бурма ми је у животу највише значила два пута: кад сам је стављао на венчању и сада када сам је показивао

обезбеђењу.

Једном син успео да нас изведе на ручак без друштва. Уђемо у омиљени, познати

јапански ресторан и узмемо јеловник. Све на енглеском. Петар наручи морске плодове, супруга

нормално као син, а ја гледам. Ништа не разумем текст, ал се у цифре добро разумем. Њихова

порција 25$. Много, мислим се, па гледам шта је јефтиније. Нађем: суши : 5,5$.

Ау, сине, мислим се - никада нисам јео. Сада па ко зна када. Вероватно никада.

„Мирољубе, да ли ти то сигурно хоћеш? - пита ме син.

„Да“ - самоуверено одговарам.

„Добро.“ - наручи он за све.

За десетак минута стиже мени тањир: два реда по 6 комада нечега величине

стонотениске лоптице. Ролна сирове рибе а у средини неки пиринач, сир и нешто слично.

Гледам, пробам, ништа ни са чим. За пет минута готово.

За њих донесе конобар пар судова, укључи грејну таблу испред њих, стави на њу морске плодове, поврће. Баца

неке тигање из којих излази пламен, пева нешто на јапанском, као мађионичар. Мирише лепо. Сервира им у огромне

тањире ( један довољан за двоје). Једу они, ја гледам. Нуди ме жена, али ја нећу. Из ината - себи. Очи ми једу, а

желудац се чује. Једва дочеках да дођемо кући да отворим фрижидер. Смислим план: када будемо шетали навешћу

шетњу у том правцу да изведем жену на ручак. Увек имам по 20$ у џепу, почастићу жену сушијем. Кад је не изводим у

кафане у Јагодини, да је почастим бар у Чикагу. Ни она никад није јела суши.

Срећом, сутра уз кафицу поведосмо разговор о јучерашњем ручку.

„Је ли Мирољубе, што наручи ону скупу храну јуче? Зар се нисмо договорили да наручујемо што јефтиније због

сина који све то плаћа?“ - поче она.

„Како скупо?“ - питам ја љутито - „твоја порција 25$, а моја 5,5$?“

„Да, душо“ - каже ми жена. То „душо“ чува за специјалне прилике: „Али 5,5$ је само један кружић.“

„Јао, катастрофа! А било 12 кружића!“ - опет ме заболе желудац.

Помислим, шта би било да сам је повео на ручак, а да ми ово није рекла? Вероватно би прали судове у

јапанској кухињи, а читаоци ДомИНа не би имали овакав текст.

И ОПЕТ БИ ДОБРО: нисмо прали судове, а читаоци имају овај текст .

***

Мало по мало дође време за повратак. Домаћин инсистира на српским обичајима: пред идење, опет иде једење

и пијење. Издржасмо и то.

21


Сутрадан седимо на аеродрому у Њујорку , причамо неке празне приче, стисла нас нека туга, супрузи сузе иду

саме; ја гледам: пустио би и ја неку (поштено), али како кад сам разгласио по целој Америци да мушкарци у Србији

вичу на жене, а не плачу са њима. Гутам, гутам и ћутим. И БИ ДОБРО још један пут.

Стигосмо без проблема. На Сурчину одбор за дочек ћерка, зет и унучићи. Кад нас угледа унук Ђорђе, провуче се

испод траке за забрану уласка, потрча и викну:“Дедааа.“ Загрлисмо се, а ја у тренутку помислих:

- Живео сам амерички сан, а најлепши тренутак, уз први сусрет са сином после неколико година, доживех по

повратку кући.

Напокон проговори и моја супруга:

- Хајмо Мирољубе кући да се слатко одморимо!

И дођосмо у Јагодину некако приснији него икад.

Мирољуб Бандука

лагано да прича:

РЕД око тебе, РЕД у теби.

Наше вредне теткице труде се да нам сваког дана буде чисто и лепо.

Потрудимо се и ми да имају мање посла. То су добре и вредне жене. Поздрав

за њих све. Овога пута затекли смо Душанку, следећи пут сликамо неку другу.

ПРИЧА: ИСПОД ДРВЕТА

Стари професор је дуго ћутао. Пун љубави гледао је у своје ђаке, а онда поче

- Иза нас је леп посао, прешли смо диван пут, Kакав ће пут даље бити зависи од вас. Много смо причали за ове

четири године, а опет желим да вам кажем још нешто: кад ускоро изађете из ове

школе, волео бих да понекад свратите.

Ученици који су га увек пажљиво слушали, замислише се, а онда један упита:

- Али професоре Ви нећете тада бити овде. Зашто би свраћали? Тада ће овде

бити нови ученици, други професори. Зашто би долазили? Ни они нама ни ми

њима нећемо ништа значити, јер се нећемо познавати.

- Драго ми је што си питао. Увек сам вам говорио да све што вам није јасно

питате. Питањем си избегао могући неспоразум. Не желим да се овде вратите

због туђих непознатих људи. Неки други, нови људи већ ће ући у ваш живот тако

да вам ови неће бити неопходни. Желим да се вратите због нечег свог. Да се

подсетите нечег свог

- Али професоре, шта то овде после много године може бити наше?

- Ваше ће увек бити ово дрво које смо заједно посадили.

- Дааа. – обрадоваше се ученици. – можемо доћи да видимо како напредује, колико је порасло.

- А шта ако га неко поломи, ако се осуши – питаше други.

- И то је разлог да дођете. Увек ће бити оних који руше, ломе, руже... то је њихов избор, њихов пут. Ваш избор

је мудрији и срећнији, пут стварања, сађења, улепшавања света. Зато овде дођите. Да се тога подсетите. Много

људи ћете срести у животу, много ствари видети, догађаја доживети, све вас то може затрпати и завести да

заборавите свој прави избор, своју дужност. Стално се треба подсећати, а нема бољег места за подсећање од овог

где смо засадили дрво. Ма колико пута неко рушио и ружио свет не одустајте да га изградите и улепшате. Ако

дрво стоји велико, снажно и лепо, ви посадите још једно, а ако овог дрвета не буде било овде, посадите још

два, било где.

- Ако дрво буде велико видећемо га издалека, зашто морамо долазити баш до њега. – опет упиташе.

- Ха, није исто, велика је разлика гледати га издалека и сести испод њега. У својој крошњи чува оно много

тога.Kад седнете испод њега срешћете се са свим својим сновима, жељама, идеалима, сетићете се свега што сте

желели да будете, шта сте маштали да урадите и постигнете. Сетићете се и поново осетити сва лепа осећања

која красе младост. Ту испод дрвета суочићете се са собом, сетити одакле сте пошли, а где сте сада.

Подсетићете се да ли сте и даље на свом путу, да ли сте своји, или сте се можда мало изгубили и скренули са

пута, издали себе.

- Kоја корист од тог сазнања? Шта ако нас то заболи, шта ако будемо стари?

22


- Увек више боли бежање; ма колико се заваравали, увек смо свесни да смо одустали. Сва лепа сећања буде

снагу да се вратимо на прави пут. Човек никад није толико стар да не може да уради бар једну добру ствар. А

добра ствар сама по себи не може бити мала; понос и задовољство које осетимо док чинимо добру ствар је

довољна награда. То је пут ка срећи. Зар то није наш циљ?

- Професоре, зашто причати о томе? Ми верујемо да ћемо остварити наше снове; носимо толико лепих

успомена, толико љубави да имамо довољно снаге за све што нас чека у животу. – живнуше ученици

- Знао сам. Само сам то хтео да чујем. То су моји ученици. А сад хајдемо да залијемо наше дрво; дуго нас неће

бити . ДК

Јасмина прилази цимеркама: "Хоћу нешто да вас питам".

"Кога ћеш бре ти да васпиташ?" - скочи Анђела.

"Ма, не. Хтела сам само да вас питам." - правда се Јасмина.

Уз осмех, музику и лепо расположење сваке године у ликовну секцију уводим нове младе

наде. Идеје, како бисмо на најбољи начин презентовали наш дом, се преплићу, допуњују.

Усавршавамо се заједно, они мене и ја њих. Негујемо одговорност, посвећеност и жељу да из себе

извуку најбоље. Надам се да је управо та позитивна енергија разлог нашег пласмана на "Домијади

2019".Дивно је гледати вредне девојке са којима на креативан начин уткамо љубав и нежност у сваку

нит хаљине, у латицу цвета који направе... Примењена уметност је постала наш заштитни знак. ❤-

рекла нам је васпитачица Драгана Игњатовић о својој секцији и припремама за домијаду.

БРИГА О ДРУГОМЕ = БРИГА О СЕБИ -Да се нико не осети

усамљеним и напуштеним - ГОЛУБ СИМБОЛ СРЕЋЕ И НАДЕ

До сада смо сакупили преко 47 500дин за хуманитарну помоћ болесној деци. Идемо даље.

Чим смо чули, прикључили смо се акцији да Миланче из Секурича који живи сам у

трошној кући дође до нормалне куће за становање.

Малу скромну помоћ коју смо до сада сакупљали, јер настављамо даље,(3700 дин и

ситнице) Миланчету је лично однела Милица Јовић.

Милица нам је испричала:

1000 пута се захвалио - СРЦЕ МУ ЈЕ ВЕЛИКО КАО КУЋА коју

машта једног дана да има.

Миланова прича је кренула када је код њега долетео непознати

ГОЛУБ. Када је голуба вратио власници, његов живот се променио на

боље, јер је жена истог тренутка покренула акцију да му се помогне.

Голуб је постао симбол наде и среће. Милан верује да му је голуб донео

срећу и нада се да ће коначно добити кућу и шансу за бољи и лепши

живот.

Милана знам из детињства, причали су да је у тешкој животној

ситуацији, али се по њему никад то није видело; увек је био весео и

расположен.

Mиланче је скупио до сада 4 000 евра за куповину куће (треба му

8000 евра).

Надамо се да ће успети захваљујући људима са великим

срцем


„Кад бих могао остао бих још једну годину“ - матуранти кажу:

Ђорђе Јаковљевић – прошле године сам желео да будем са братом у стану, али мајка је била против. Сад

видим да је била у праву. Кајао бих се да ову четврту годину нисам провео овде јер ми је сад било најлепше

друштво, атмосфера, све. Опустио сам се и задовољнији сам много.

Никола Милетић – Кад бих могао остао бих још једну годину. Највише памтим друштво и Домијаде. На

почетку ми се није свиђала храна. Био сам био ћутљив – 2-3 месеца – онда ме друштво променило и сад сам

самоуверенији и опуштенији.А што се тиче васпитача, њихово присуство је значило, јер би били много гори без

њих.

Јанко Благојевић – нисам хтео да ме упамтите по томе што сам спавао. То је за мене било и лоше и добро

искуство. Није ми пријало да устајем, јер сам желео још мало да спавам, али инсистирање васпитача на

Кућном реду и радним навикама је на крају утицало добро: завршио сам школу на време и не морам у последњем

тренутку да бринем за оцене. Трудим се да будем одговорнији. Сад не спавам толико – схватио сам да кад

устанем раније дан траје дуже и 300 послова могу да завршим. Онај ко устане рано је много испред оног ко

устане у 12:00.Желим да студирам и да тамо имају праву, бољу, слику о мени – желим од октобра да се

променим из корена. Дође време да се размишља. Временом сазримо.

Филип Андрејић - Најлепши период живота провео сам у дому.У почетку ми је било тешко да се привикнем,а

после је све било океј.Другарство,домијаде,доживљаје из дома памтићу целог живота.То

заједништво,другарство,били смо као породица.Увек ћу памтити дом и обећавам да ћу га посећивати у

будућности.

Петар Радојевић -Сваки почетак је тежак,па тако је и мени био,али друштво и живот у дому ми је скроз

променио мишљење да сам успео да заборавим на сву негативну енергију док сам био овде. Тај заједнички живот

у касним сатима после провере и бежање по ходницима ће ми остати у сећању, тај страх који смо сви прошли..

Јевтић Јелена - захвална сам дому што ми је помогао да се осамосталим, променио ми је поглед на свет.

Васпитачи су били коректни, али никад нисам била особа која је волела живот у дому. Дом сам више сматрала

као неку установу у којој морам да живим по некој „казни“.

Никад нисам много волела дом, једино што сам у њему заволела јесу неки мени посебни људи, за које се надам

да ћу им остати у лепом сећању.

Јована Младеновић -Дом је мене научио да ујутру сама наместим кревет и да смирим свој темперамент.

У дому сам стекла пријатеље које верујем да ћу памтити цео свој живот и са којима ћу остати у контакту; са

којима ћу градити пријатељство.

Анастасија Милојевић –Дом ме је научио многим важним животним стварима.Пре свега да испуним своје радне

обавезе и будем савесна. Научио ме да сама бринем о себи и другима; како да своја осећања умирим и како да

се опходим према другима.

Анита Милошевић - Захваљујући дому, стекла сам радне навике и захваљујући томе ја данас могу све да

урадим шта год пожелим. Срећна сам што сам сада боља особа, јер сам упознала јако квалитетне људе у њему.

Радо ћу се сећати свих лепих тренутака проведених овде и када год сам у прилици радо ћу се њему враћати.

Лазар Карић – Од прве до четврте године сам гледао како Дом расте, а да притом нисам схватио да сам са њим

на неки начин одрастао и ја, научио ме је да самостално доносим одлуке и на неки начин бринем о себи. У њему

сам стекао неке од најбољих другова и другарица, стекао неке од најлепших успомена што ми је у првој години

било незамисливо.

НЕ ТУГУЈ ШТО СЕ ЗАВРШИЛО, ВЕЋ СЕ РАДУЈ ШТО СЕ ДОГОДИЛО.

24


Aкцију „Чеп за хендикеп" подржавају и наше комшије. Из ОШ „Бошко

Ђуричић“ добили смо ТРИ џака да пошаљемо за Зрењанин СИСрбије. Бивша

ученица Бранкица Марјановић донела је пуну кесу пластичних затварача:

"Већ годинама нисам бацила ниједан чеп - навикла сам да сакупљам и

доносим овде." - каже Бранкица. „ Навикли су

и моји познаници да скупљају. Акција се

шири.“

Пластичне чепове донеле су нам

Андријанина мајка и сестра, наша бивша

ученица Милица Думитровић..

МОЖЕМО ДА СЕ ПОХВАЛИМО да нас

посећују бивши ученици. Недавно нас је

посетила Данијела Милановић. Баш смо

срећни због тога.

Недеља - диван сунчани дан баш за

учење у летњиковцу . Анђела и Милица -

лепо окружење,, чист ваздух, мирис пролећа,

флашица воде, воље увек има и физика и

историја се очас посла науче.

Учионица, омиљено место за

вечерње заједничко учење: Сара, Андрија

и Аница.

ПОХВАЛА - Васпитачица Лидија жели да се захвали колеги Бојану

зато што јој је и ове године урадио декорацију за Мартин рођендан.

Прво место на Регионалној домијади за наше шахисте

Ове године наш Дом је био домаћин у три спортске дисциплине на Регионалној „Домијади“. У Јагодини су се

23.4.2019. такмичили фудбалери, одбојкаши и шахисти.

Такмичење у шаху је било масовно и врло квалитетно.

Учешће су узеле екипе три дома у женској конкуренцији: екипа

дома ученика „Крагујевац“ из Крагујевца , дома ученика „Сестре

Нинковић“- Крагујевац и дома ученика „Срећно“ Ћуприја. На такмичење

нису дошле женске екипе дома ученика Пожаревац и дома ученика

Рековац иако су при жребању биле пријављене и ушле у жреб. Тако су

жребом који су прихватиле екипе сва три дома из Крагујевца одмах

играле полуфинале у коме је успешнија била екипа медицинске школе.

„Сестре“ су славиле победу од 3:0 над „Аретмом“. По жребу екипа

„Срећно“ Ћуприја се директно пласирала у финале и у њему сачекала

дом „Сестре Нинковић“. Резултат женског финала у екипној конкуренцији био је 2:1 за дом ученика „Срећно“

Ћуприја.Тако су девојке ћуприског дома стекле право да нас представљају на Републичкој домијади која је одржана у

Врању 10.-12.5.2019.године.

25


Код мушкараца конкуренција је била знатно јача. Учешће је узело 7 домова: дом ученика Пожаревац, дом

ученика Рековац, дом ученика Свилајнац, дом ученика Ћуприја, дом ученика „Артем“ Крагујевац дом ученика „Костолац“

и дом ученика „Јагодина“. Парови првог кола тј. четвртфинала су били: 1. „Јагодина „ - „Пожаревац , 2. „Рековац“ -

„Свилајнац“ и 3. „Ћуприја“ - „Костолац“, док је у четвртфиналу екипа „Артема“ била слободна због жреба. Екипа дома

ученика „Јагодина“ је добила „Пожаревац“ резултатом 3:0 , екипа „Свилјнца“ је добила „Рековац“ са 2:1, док је екипа

„Ћуприје“ добила екипу „Костолца“ такође са 2:1. У четвртфиналу Јагодинци су играли на 1. и 3. табли белим фигурама.

У полуфиналу копља су укрстиле екипе „Јагодине“ и „Свилајнца“. Сада су наши момци игртали на 1. и 3. табли црним

фигурама и имали тежи задатак (Вакуловић , Вујчић, док је Миклић на 2. табли имао беле фигуре). Други полуфинални

пар биле су екипе дома „Срећно“ Ћуприја и дома ученика „Артем“ Крагујевац. Резултат првог полуфиналног пара био је

у корист дома ученика „Јагодина“ који је славио са 2:1 против дома ученика „Свилајнац“. У другом полуфиналном мечу

дом ученик „Ћуприја и дом ученика „Артем“ Крагујевац су поделили бодове (1½ :1 ½), али је дом ученика „Ћуприја“ био

победик на 1. табли и отишао у финале у коме се срео са домаћином турнира , екипом дома ученика „Јагодина“. У

финалу су такмичари нашег дома имали беле фигуре на 1. и 3. табли (према костуру жреба). Екипа дома ученика

„Јагодина“ је после исцрпљујуће борбе нарочито на 2. табли славила резултатом 2 ½ : ½. Тако су наши момци

остварили право да представљају наш регион екипно на републичком такмичењу у Врању заједно са шахисткињама из

дома „Срећно“ Ћуприја.

Такође је одржано и појединачно такмичење у

женској и мушкој конкуренцији. 1. место у женској

конкуренцији остварила је Тамара Ђорђевић из дома

ученика „Срећно“ Ћуприја, 2. место је освојила Кристина

Обрадовић из дома „Сестре Нинковић“ Крагујевац док је

трећа била такмичерка Ивана Николић из дома ученика

„Рековац“. У мушкој конкуренцији 1. место је освојио

Предраг Стаменковић из дома ученика „Артем“ Крагујевац

2. место је освојио Младен Милутиновић из дома ученика

„Рековац“ док је 3. био Давид Јаношевић из дома ученика

„Костолац“

Такмичење је протекло у фер и коректној атмосфери. Меч су судили интернационални судија Бобан Милојевић

и републички судија Милан Николић. Обе екипе победника као и друго и трећепласиране екипе су добиле пехаре које

је обезбедио домаћин такмичења док су у обе појединачне конкуренције за сва три места такмичари добили медаље

(златну,сребрну и бронзану) као и дипломе у обе конкуренције.

Наши шахисти четврти у Србији

Наши шахисти су 10. маја отишли пут Врања да бране боје нашег Дома као и читавог нашег региона

(Шумадија, Поморавље, Браничево). Сачекани су лепо смештени а онда сутрадан , у суботу 11. 5. отварање

републичке „Домијаде“ а потом такмичења која су почела у 10 сати на свим борилиштима.

Наши момци у саставу: Вакуловић Бојан, Миклић Никола, Вујчић Данијел имали су најтежи жреб.

Играли су у претколу са екипом дома ученика „Петар Радовановић“ из Ужица у саставу: Лазовић Лука, Мујановић

Мехмед и Баждаревић Рахим, који су представљали регион западне Србије. Други пар представљале су екипе

дома ученика „Ниш“ и дома ученика „Београд“ (заједница домова). Наша екипа је имала црне фигуре на 1. и 3.

Табли, али и срећу. Наиме такмичар дома „Ужице“ Лазовић Лука,који је требало да игра на 1. табли са

Вакуловић Бојаном, није се појавио па је после 10 мин. протеклог времена меча, судија прогласио победу на 1.

табли.Тако је наш Дом повео (испоставиће се) са 1:0 што је пресудило до краја меча. На 3. табли играо је

Вујчић црним фигурама са Баждаревић Рахимом. Меч је био неизвестан до самог краја (око 5-6 мин пред крај по

шах сату ) када је Вујчић направио пар превида у пешачкој завршници и од егала дошао у изгубљену позицију,

што се и десило. Остао је Миклић на 2. табли са белим фигурама у врло чврстом мечу са Мујановић Мехмедом.

Притисак је све време био пребачен на екипу „Ужица“ али су се ова два такмичара лавовски борили и без обзира

на хендикеп екипе били равноправан такмац на својим таблама.

26


Притиску победе на 1. табли није могао да одоли Мујановић па је у

завршници у којој је био у цајтноту направио неколико брзих превида

због којих је изгубио краљицу и пар пешака те му је позиција изгледала

безнадежно. Предао је партију Миклићу. У другом мечу „Београд“ је

добио „Ниш“ са 3:0 и пласирао се према жребу директно у финале.

У полуфиналу које су играли наши момци као бели сусрели су се

са екипом дома ученика „Бранково коло“ из Новог Сада. У саставу:

1.Купусовић Јован, 2.Шипек Михаел,3.Петељ Петар. Купусовић је добио

нашег Вакуловића на 1. табли после 20-ак минута игре као црни

показавши доминацију у игри, док је Данијел Вујчић добио као бели

Петељ Петра врло стабилном игром у којој је дао врло ефикасан мат.

Копље се преломило на 2. табли на којој је Миклић у завршници био у

цајтноту што се испоставило као погубно. Брзина игре коју је морао да

оствари проузроковала је пар превида који су Шипек Михаелу донели

материјалну предност у виду краљице и топа које је промовисао те тако

пред истека свог времена, матирао нашег Миклића.Тиме је наш дом

изгубио у 2. колу са 2:1.

У даљем току такмичења Дом „Београд“ је у финалу победио дом „Бранково коло“ Нови Сад, те је тако

дом ученика „Ниш“ без победе освојио 3. место, а наш дом са једном победом и једним поразом био 4. Како

налажу правила такмичења на домијадама.

Остаје жал за пропуштеним 2. или 3. местом али се мора рећи да је наша екипа дала максимум залагања

и да је остварени резултат изузетно добар ако се узме у обзир да у овој дисциплини учешће у такмичењу узима

64 дома на територији наше земље. Из тога произилази да бити 4. у држави није уопште лоше.

васпитач Станимировић Горан

Привилегија је у животу бити оно што јеси - Вакуловић Бојан

Постоје ученици које мало ко добро познаје, о којима се мало зна, све док се не деси нешто, па све

преокрене. Нарочито кад се деси нешто несвакидашње, неочекивано, а лепо и за поштовање.

Да би боље упознали Вакуловић Бојана, требало је да нам се деси Домијада. Требало је да засвира

клавир на Домијади па да га сви ученици упознају и да га

васпитачи још више цене.

И пре и после Домијаде Бојан је исти, само сад сви више

знамо о њему.

Сваког дана тачно на време за учење, Бојан долази у

учионицу и вредно учи. Тако ради од прве године. Сматра да

је „најбоље учење у учионици“.

Свако вече тачно на време Бојан иде на спавање, ујутру на

време устаје, ниједном није записан да спава, крајем школске

године кад има мање обавеза, иде на Руско гробље да трчи.

Како каже, практикује законе здравља, када лећи, када устати,

како бити здрав психофизички. Тај стил живота наследио је

од родитеља који су како каже „ хвала Богу здрави“. Једино што од оца није наследио љубав према

фудбалу .

У основној школи је 4 године тренирао аикидо и стигао до трећег нивоа и зеленог појаса. Нажалост

клуб се у Свилајнцу расформирао због мало чланова.

- Тренер ме је често овлашћивао да га мењам кад није ту. Био сам му десна рука, јер имам већа

знања од тог појаса. Позивали су ме и на семинаре где иду они са црним и браон појасом, али нисам

могао да идем због обавеза. За аикидо узор ми је Стивен Сигал.

27


Од прве године Бојан је и члан шах секције и редовно уторком и четвртком похађа школу шаха.

Шах играм од прве године средње школе. Кренуо сам на секцију на захтев професора Горана, са

жељом да научим, јер сам до тад знао само да поређам фигуре. Нисам знао баш ништа, али сам сваке

наредне партије напредовао, тако да сам већ другу, трећу добио. На крају прве године могао сам

сваког да победим осим инструктора Бобана. Ове године сам успео и њега да победим, тако да могу да

кажем да сам незванично мајсторски кандидат.Иначе сам носилац друге категорије, фали ми једна

категорија да бих био мајсторски кандидат.

- Највећи успех за сада ми је што сам на

интернету играо нерешено са велемајстором, али увек

мислим да је то било случајно и да морам још много

да учим. Често сам други ( и на овогодишњем

новогодишњем турниру сам био други и на пролећном

исто ). Прошле године на Републичкој домијади

направио сам превид, пожурио мислећи да немам

довољно времена и изгубили смо треће место. Било

ми је криво, али није смак света.

Ипак оно чиме нас је Бојан заинтересовао није ни

аикидо, ни шах, већ музика. Ту следи врло

занимљива и невероватна прича:

- Волим шах, али више музику. Моја љубав потиче

од малих ногу; кад сам имао 4-5 година тетка ми је купила хармонику која и сад вреди. Права

дечија. Пробао сам сам, није звучало нешто. Нико ми није помогао, није било стручних учитеља, а

родитељи нису знали где да ме усмере. И поред тога жеља је увек била ту.

Захваљујући цимеру Стевићу и његовој клавијатури у другој години, пробао сам да свирам и тад сам

помислио да ангажујем професора да ми покаже. Свирао сам повремено, чак сам научио мало и гитару

да свирам, али ме више привлачи клавир. Био сам задовољан како свирам, тако да сам у трећој

години, тачније пре три месеца купио клавир. Клавир сам наручио сам преко сајта. Стигао ми је из

Београда брзом поштом. Био ми је то поклон од родитељи као награда за одличан успех.

Сваки викенд идем кући и свирам. Значи укупно свирам пола месеца

на Стевићевој клавијатури и викендима ова 3 месеца од кад сам купио

клавир. Научо сам 14 композиција страних и то осредње тежине. Изазов

ми да учим тешке . Учим сам, за сада преко интернета, има програм на

компјутеру спуштају се као неке линије на дирке и ја то поновим.

Једном кад видим могу брзо да поновим, још и кад чујем, не морам

више да гледам, полако стварам све већи и бољи осећај. Код куће за

викенд свирам од 2-3 сата без паузе и поново са паузама још. Волим

филмску музику (Пирати са Кариба, Requiem for a dream). Узор ми је

Jarrod Radnich виртуоз на клавиру.

- Кад ме цимер Вељко позвао на музичку секцију питао сам се да ли

могу за две недеље да научим неку композицију да идем на Домијаду. Изабрао сам „За Елизу“ од

Бетовена и задовољан сам како сам извео. То уопште није лака композиција, јер је Бетовен мајстор

варијације. И ту сам био други . За идућу Домијаду већ знам и спремам шта ћу да свирам.

За дивно чудо нисам имао трему, имао сам благу напетост. Кад увежбам композицију нема шансе да

погрешим. Нисам видео ни публику ни жири док сам свирао. Кад ми се много свиђа оно што свирам и

кад сам опуштен свирам затворених очију.

Професор Аца ми је пренео похвалу од жирија који нису веровали да не идем у музичку школу.

28


Волео бих кад би дом набавио клавинолу да овде одржим неки концерт. Волео бих и у Свилајнцу да

орджим хуманитарни концерт.

Од како сам почео да свирам клавир приметио сам и да лакше памтим, тако да ми музика много

помаже у учењу.

Бојан је одличан ђак у ЕТШ“Славка Ђурђевић“ смер правни техничар.

- Обожавам тај смер. Волим да се залажем за људска права. Можда изаберем да студирам

криминалистику.

Бојан воли да чита.

- Имам кући крими романе и историјске књиге. Књиге сам нарочито почео да купујем од кад сам

овде; учланио сам се у „Лагуну“ - За ове две године сам купио 20-ак књига; раније ми је тетка доста

куповала.

Бојан воли и психологију и да проучава личност.

За почетак боравка у дому каже да му није било тешко: -Било ми је краће време необично, али сам

се брзо прилагодио. Био сам свестан где сам дошао, који ми је циљ. Не сећам се шта ми је сметало,

а много ствари ми се свиђа: имам секције за напредовање, имам другаре за

комуникацију - постао сам самосталнији . Захваљујући Стевићу и овом дому

остварио сам свој сан из детињства да се бавим музиком и имам циљ да бар у

свом месту постанем познат.

Можда баш због свих ствари које га занимају, Бојан нема фб (своје време

троши на своја интересовања и потребе, а не на гледање других)..

Мисао коју воли: „Привилегија је у животу бити оно што јеси.“

П.С. На Регионалној домијади Бојан је имао значајан допринос за

освајање ПРВОГ места и пласмана на Републичку домијаду. Тамо су

заузели 4.место (оставили преко 60 домова иза себе).

Овде се стално нешто дешава. Без дома ће ми бити чудно, нарочито

без цимерки. - (ученице собе 309 изблиза)

Ближи се крај још једне школске године, а са њим и

одлазак наших матураната. Неки од нас их знају већ више

година, а неки тек пар месеци, али свима су нам подједнако

драги. Сви смо тужни због њихових одлазака, но то није

разлог да забави и времену које проводимо са њима дође крај.

Зато сам одлучио да урадим интервју са, мени најдражим,

матуранткињама. То су моје другарице из собе 309: Јасмина

Марјановић из Ћовдина, Анастасија Милојевић и Анђела

Миладиновић из Стубице. Требало нам је неко време да би се

договорили када ћемо и како да радимо интервју, али када смо се коначно нашли, потрајало је и више него сат и

по. Забавили смо се и силно насмејали уз нудле, а њих три су се присетиле бројних успомена везаних за домски

живот. Ево како је текао интервју.

Питање: Од кад сте вас три цимерке? Kоја вам је била прва соба и од кад сте у овој соби?

Све три заједно: 402 нам је била прва соба, а у овој соби (309) смо од друге године.

Анастасија: А собу не мењамо од друге године да би биле близу доцимерки из 308. Имали смо понуду да

добијемо собу са терасом, али нисмо због њих хтеле да идемо одавде.

Питање: Да ли се сећате како сте се упознале?

29


Анастасија: Анђела и ја се знамо још од предшколског, а Јасмину како смо упознале хмм... Првог дана када

смо дошле у дом, ја сам дошла прва и нашла собу. Мој отац је остао у соби, а ја сам отишла да тражим групну

васпитачицу и кад сам се вратила до собе затекла сам Јасмину како стоји испред врата и питала ме јел то њена

соба, ја само јој рекла да јесте и онда је било оно: „Ћао ја сам Анастасија.“, „А ја сам Јасмина из Ћовдина.“. И

тако.

Јасмина: Нисам то рекла!

Анастасија: Јеси. Углавном, Јасмина је била дивна, носила је протезу и откачено се смејала, док сам ја са

друге стране плакала.

Питање: Плакале сте кад сте дошле у дом?

Анђела: Сваки дан, цело прво полугодиште Анастасија и ја.

Анастасија: А пошто нисам знала Јасмину, нисам хтела да плачем пред њом, него сам плакала кад се туширам

или док идемо Анђела и ја до “Роде”.

Анђела: Или до Педагошког, сваког дана смо плакале.

Анастасија: Да, тако ноћу кад легнемо да спавамо, ја само чујем да неко плаче и почињем и ја да плачем.

Јасмина: А ја сам била тако дивна цимерка да нисам приметила да оне плачу, а нису хтеле да ми кажу.

Анастасија: Па нисмо хтеле, јер си ти причала како ти је баш лепо овде и како ти се баш свиђа и да ти се не

иде кући... Мислиле смо да ниси нормална.

Питање: Да ли ћете плакати и кад будете одлазиле?

Анђела и Анастасија: Да!

Јасмина: Не знам...

Анђела: Јасмина!!!

Јасмина: Добро, хоћу...

Питање: А кад сте схватиле колико значите једне другима и кад сте се „сконтале“?

Јасмина: Одмах првог дана.

Анастасија: Последњег дана прве године.

Анђела: Нисмо уопште... (Смех)

Анастасија: Последњег дана прве године, јер је Јасмина хтела да нас остави и да буде цимерка са девојкама

које су сад у 308, али смо схватиле да смо у ствари кликнуле и колико значимо једне другима и није нас

оставила.

Анђела: А првог дана смо ишле заједно у Ветрењачу, на лимунаду која је била ужасно кисела.

Анастасија: Првог дана, прве године ја сам први пут у животу пила кафу... стомак ме ужасно болео хтела сам

да умрем... Сећам се да сам у првој години била прва клупа у школи и стално сам плакала, онако гледам у таблу

и заплачем се, а Јасмина је била поред мене и никад није видела да плачем.

Јасмина: Стварно, никад је нисам приметила да плаче; она седи поред мене, а ја ништа!

Питање: Kо вам је била четврта цимерка?

Јасмина: Љиља.

Анђела: Да, у почетку је била Љиља, а сад је Дијана.

Питање: Нешто о Дијани?

Анђела: Стварно је много фина, мислим ја јесам добра особа, али она...

Анастасија: Од кад сам њена цимерка схватила сам колико је лепо бити у дому.

Јасмина: Даа! Некако имам осећај као да нам је цимерка од почетка.

Анђела: Никад ти не да да плачеш, то је исто важно.

Питање: Шта вам је још оставило успомене из прве године, осим првог дана?

Јасмина: Па цела година је била онако баш за памћење.

Анастасија: Анђелин дечко.

Анђела: Не! Нећемо о томе! Имамо правило да не причамо о момцима!

Анастасија: Доброо, нећемо о томе. Прва година је можда и била најбоља. Најбоље је било недељом кад тек

дођемо у дом, па се скупимо у некој соби и увек смо остајале у соби до три или четири ујутро.

Јасмина: Једном сам тако ја остала кући у недељу, требало је да дођем у понедељак. Оне су одлучиле да ме

зову са скривеног броја, први пут кад су ме звале ја сам се јавила иако је био скривени број и оне су тако

налупале свакакве глупости, а следећи пут кад су ме звале заборавиле су да сакрију број. Онда кад сам ја рекла:

30


„Анастасија, нисте сакриле број.“...

Анастасија: Ја сам само прекинула везу! Али било је лепо, играле смо карте тако увече, истину или изазов и

тако те игре.

Питање: Причајте ми мало о секцијама у којима сте учествовале од прве године.

Анастасија: У првој години сам била на фолклору и пошто смо поред играња и певале, то је било јако смешно.

Јасмина: Иначе, за две вечери су спремили наступ.

Анастасија: Имали смо по пет проба на дан, нисмо у школу ишле.

Анђела: Да, тад сам први пут ставила вештачке трепавице... углавном лоше смо прошле на домијади, а да ишле

смо и на кошарку, ту смо се тек обрукале. Ја сам ишла и на одбојку пошто тренирам одбојку иначе и тако.

Питање: Да ли сте некад биле на републичкој?

Јасмина: Не, нажалост.

Питање: Kоја вам је омиљена домијада?

Анастасија: Можда Рековац.

Питање: Шта би рекле о својим цимеркама, односно шта би сте рекле за друге две девојке које су сад овде?

Јасмина хоћеш прва, али онако најискреније.

Јасмина: Најискреније? Много ми је драго што су ми оне цимерке, баш сам кликнула на њих што би се рекло.

Анђела ме у првој години нервирала јер је покушавала тако да ме убеђује у неке ствари, покушава она и дан

данас, али јој не успева. А са Анастасијом се брзо посвађам, али се још брже помирим. Волим их пуно, највише

на свету. Да и још нешто, шта све оне трпе од мене, свака им част!

Анастасија: Ово је најлепши период у мом животу и ви сте ми најдраже особе стварно. Јасмина само мало мање

да причаш и немој да ме питаш глупа питања као на пример кад устанем у три ујутро да идем до wц-а, а ти ме

питаш: “Куда ћеш”... У првој години су много спавале. Анђела, стварно си дивна и не знам како бих ово

прегурала без тебе.

Анђела: Драго ми је што ми се нису смејале кад сам имала глупе падове и што су ме подржавале кад год сам

имала повреде и помогле ми да истрајем у тренинзима и што ми нису замерале што сам ове године само једном

очистила собу...

Јасмина: Молим!?

Анђела: И много их волим и много су ми драге! Са Јасмином су викенди били најбољи, а Анастасија ми замера

што ја не подносим тишину. И да, Анастасија ми је увек била партнер у јелу.

Питање: Kо највише чисти собу?

Јасмина: Анастасија и ја.

Анђела: Ја не, ја сам само кад смо чистиле због

пакетића.

Питање: Физички изглед дома сад у односу на прву

годину?

Анђела: Угојила сам се.

Анастасија: Не твој изглед, него изглед дома!

Анђела: А то! Доста је боље него кад смо ми биле

прва година стварно!

Питање: Нешто о професорима?

Анастасија: Па добри су, нама никад нису дали да

пишемо изјаву зато што смо углавном добре, мада смо

понекад заслужиле изјаву.

Јасмина: Да, и хвала неким професорима који су увек били ту да нас саслушају.

Анастасија: И да нам помогну када је то било потребно.

Питање: Kоје су вам прве асоцијације на дом?

Анђела: Плакање, цимерке, институција, и доцимерка.

Анастасија: Дружење, спавање, учење и нудле.

Јасмина: Друштво, цимерке и “Руско”.

Питање: Шта бисте волели да урадите у дому, а никад нисте? Или шта би промениле?

Анастасија: Никад нисмо писали изјаву, волела бих да видим како је то.

31


Јасмина: Ја бих променила то што сам на почетку веровала погрешним људима и понекад прекасно схватила ко

су ми прави пријатељи, а ко не.

Анђела: Сишла бих на журку кад је био филмски фестивал.

Питање: Kоја је најважнија лекција коју вас је научио дом?

Анђела: Џабе плачеш, сузе неће да ти помогну.

Анастасија: Џабе штедиш, све ћеш да поједеш.

Јасмина: Да водим више рачуна о томе са ким се дружим и коме се поверавам.

Питање: Шта би сте поручили онима који тек долазе у дом?

Јасмина: Па да у дому није уопште толико лоше како то звучи.

Анђела: Да је дом за сваког и да је овде стварно лепо и ко каже да не може да се привикне овде тај лаже и

друге и себе.

Питање: Највећа предност дома?

Анђела: Упознаш много људи и онда научиш да предрасуде не постоје овде има око 250 људи и свако је

другачији, а ти се са скоро свима дружиш, схватиш да нема предрасуда.

Јасмина: Kад играш занимљиву географију увек знаш село, зато што знаш пуно њих из дома који су са села.

Питање: Kако ћете без дома?

Анђела: Kако се мора.

Јасмина: Јако тешко!

Анастасија: Ухх, тешко. Ја више волим да сам овде него кући, некако се

овде увек нешто дешава.

Јасмина: Даа, и мени. Овде се сваког дана нешто дешава, а без дома ће ми

бити чудно. Нарочито без цимерки.

Анђела: У суштини неће бити лако.

Јасмина: Да, волим дом.

Анђела: Јаој, како ћу да плачем кад будем паковала ствари!

Анастасија: Ја некако имам осећај да нисам рекла све. Не може четири

године да стане у сат времена! А волим вас, волим и дом, то је нешто

најлепше што ми се десило у животу.

Анђела и Јасмина: И ми тебее! (Загрљај)

Јасмина: У дому сретнеш пријатеље за цео живот.

Анастасија: Имале смо среће што смо цимрке.

Анђела: Да стварно смо имале пуно среће.

Анастасија: Ајде да не тугујемо зато што се завршило, него да будемо

срећни што се десило, знате како се каже!

Анђела: Ухх, баш ће то да ме утеши док будем плакала за вама и домом...

Вељко Милановић

МАТУРАНТСКА ЖУРКА, ЖУРКА ЗА СВЕ УЧЕНИКЕ, ПОСВЕЋЕНА МАТУРАНТИМА

Традиционална матурантска журка, на којој су млађе генерације имале прилику да се поздраве и још

једном друже са матурантима је одржана 08.маја. Ово вече је колико лепо, толико и мало сетно јер се растајемо

са још једном генерацијом младих који су 4 године провели са нама, у нашем дому, које смо 4 године гледали

како расту, сазревају и постају људи. Као и свакој претходној и овој генерацији смо пожелели здравље, срећу,

упис на жељене факултете, одговарајући посао и оно што ми, као васпитачи, највише волимо, да нам се

повремено враћају и посете нас кад год пролазе кроз Јагодину.

На почетку журке су матурантима, већ традиционално, подељене мајице са логом и именом дома да их

сећају на један леп период њихове младости коју су овде провели. Такође су омиљеник и омиљеница, Лазар и

Марта-које су изабрали ученици тајним гласањем, добили посебне поклоне.

Њихово вече је употпунио ди-џеј музиком коју су сами изабрали. Било је весело тако да су и матуранти и

остали ученици провели још једно забавно вече у нашем простору.

32


ДОМСКА МАТУРА

Друга домска матура, вече посвећено само матурантима, одржана је 17.маја. Ово је тек друга година како

организујемо ово вече и надамо се да ће и она постати традиционална као и журка за матуранте.

Ово вече је посебно за нашу одлазећу генерацију јер је то последња прилика да се сами провеселе,

испричају,фотографишу и забаве пред коначан одлазак

из дома. За ову прилику је сала била посебно

декорисана у црвено-беж-белој варијанти и нашој

трпезарији је дала утисак префињеног простора.

Украшавање сале је радила професионална декоратерка.

За мени и декорацију шведског стола је, као и увек, био

задужен наш кувар Игор, музика уживо је била из

Параћина а фотографисање и израду истих је радио

фото Влада.

Наши матуранти су целе вечери били весели, играли,

певали, наручивали песме и пристојно се понашали због чега их

јавно похваљујемо.

Пред почетак забавног дела имали смо прилику да видимо

филм о дому и изјаве матураната о њиховом боравку овде као и

неке карактеристичне приче и утиске које носе из Дома после 4

године проведене у њему. Око поноћи је исечена торта, са

натписом“ миленијумска генерација“ јер су ученици углавном

2000.годиште, и зачињена ватрометом и шампањцем.

Све у свему још један диван догађај у нашем Дому о коме ће се

још причати и кога ће се наша „миленијумска генерација“ надамо

се увек сећати.

васпитачица Тамара Панић

33


УЧЕНИЦА ГЕНЕРАЦИЈЕ - АНЂЕЛА

МИЛАДИНОВИЋ

Планирам да упишем Факултет безбедности у Београду,

смер менаџмент људских и социјалних ресурса, јер верујем да би

ми то ишло од руке и јер ми се свиђа политика факултета и

предмети на истом.

За успех у школи могу рећи да сам се увек трудила да

будем одлична; најслабији успех ми је био у првој години 4.73,

док сам у трећој и четвртој била и јесам 5.00. Поред свега тога

сам имала и времена за неке друге активности и занимације и

искрено у Дому сам упознала доста тога новог, нешто ми се

свидело док нешто још увек нисам прихватила, али свакако је

све то мени било занимљиво

Што се тиче домских секција нисам се баш прославила, али

сам давала све од себе да у што бољем светлу прикажем Дом

кроз своју секцију. Било је доста нервирања, али и смеха и лепих тренутака. Најзанимљивија секција

ми је била кошаркашка, можда због девојака из тима, док сам највише волела одбојкашку, а

најопуштенија ми је била фолклорна.

И да, мој тим ОК“Јагодина“ и ја после много година освојили смо злато на турниру (26.маја),

што је још један мој допринос Јагодини, јер са секцијама у Дому нисам имала превише успеха.

Извините .

Поздрав за све моје другаре из Дома, а професорима ХВАЛА за све.

АНАСТАСИЈА МАРКОВИЋ-

ТРЕЋА У РЕПУБЛИЦИ У

СТОНОМ ТЕНИСУ

Дом је предивно место где можемо

пронаћи безброј пријатеља. Осим доброг

друштва и љубазности професора, ту су и

различите секције. Свако је могао да се определи за оно што највише воли. Ја

сам се определила за стони тенис, посветила сам

се том спорту и остварила своје жеље.

Тренинзи су редовни и ефикасни.

У том спорту сам нашла себе и играла сам га с љубављу.

Прву победу сам остварила 2017. И то ми је дало још већу жељу да

наставим даље.

Домијада која ми је оставила најлепши утисак је управо завршена републичка

у спорту у Врању.

Сви домови Србије су се окупили на једном месту, упознала сам многе људе и

остаће ми у прелепом сећању.

Није битно да ли смо први, трећи или двадесети, важно је учествовати, дати

све од себе и дружити се.

Веома сам поносна на себе и свој Дом. Ипак је велика ствар да наш мали дом, наш мали град оствари леп

резултат.

34


ПРВОООООО место на Републичкој домијади у Лесковцу

Марко Степановић - Музичка секција је

била једна од најбољих ствари за бег од

свакодневних „проблема“ овде, исто тако је

била добра ствар за упознавање са добрим

људима. Заправо је била нешто најбоље

последње три године колико сам њен члан.

Углавном, помогла ми је да побољшам свој

таленат кога нисам био ни свестан. Са сваком

наредном пробом били смо бољи и бољи јер

је свако давао свој максимум. Моје очекивање

од рада музичке секције није било велико,

али се то мишљење јако брзо променило. Ако

било ко од вас мисли да је способан за било

шта везано за музику, нека проба, када је Карић

успео да научи, можете и ви. Да се није неким случајем нашао са мном у соби, можда никад не би свирао

гитару.

Марта Филиповић - Као и сваки незрели клинац, у првој години, не познајући никога, нисам била

заинтересована за домске активности. У другој години је било изразито другачије. Вратила сам се спорту и

музици. Иако сам итекако лења особа, а талентована. Захвална сам својој драгој васпитачици Јелени, јер

ме је заиста заинтересовала, тако сам се и трудила. Заволела сам дом, упознала доста људи и доста њих

заволела. Заједно смо пролазили кроз успоне и падове. Плакали и смејали се. Схватили шта су праве

вредности. Толико различитих личности, а толико уклапања, створили смо нашу малу породицу. Срећна сам

због свега што сам овде доживела, захваљујем се свима који су ми улепшали овај период живота. Такође

сам и тужна јер је све ово брзо прошло. Волела бих да све будуће генерације осветле образ нашег дома, јер

смо се сви трудили и надам се да ће из године у годину бити све боље.

Лазар Карић - Музичка секција је можда једна од најбољих ствари која ми се десила за ове четири

године школовања. Тек при крају сам схватио да поента секција није у томе да се победи на домијади, већ

да се стекну неке успомене, да се изгради

карактер, побегне од свакодневице и ради

на себи. Поврх свега културноуметничке

домијаде су најбоље од свих. Успомене,

осећања и пријатељства које сам стекао на

секцији и домијадама су нешто што ћу

заувек носити са собом. Догађаји који се

дешавају унутар секције су на неки начин

тотално одвојени од дома, однос који се

гради са друштвом и професорима на

вишедневним гостовањима је нешто што ћу

заувек ценити.

35


Емилија Вучковић - Музику волим од кад знам за себе. У секцији сам од

своје прве године. Захваљујући њој, љубав према музици је из дана у дан све

више расла, као и моја жеља да напредујем. Интересовање и жеље у вези ње не

би биле толико очигледне без људи који су самом својом појавом сваку нашу

пробу чинили незаборавном и другачијом. Проба никада није била само обична

проба која би се састојала од увежбавања одређених песама. Њу су красиле

друге, лепше и важније ствари. Учионица би увек била испуњена позитивом,

смехом и узајамном љубављу коју смо делили међу собом. Без тога, све оно што

смо одрадили не би имало толико смисла. Захваљујући тој љубави успели смо

да остваримо оно чему смо се најмање надали. Наш диван однос нас је спојио у

једно и показао нам да осим вежбања и онога што смо постигли, имамо оно

најбитније, а то је пријатељство. Када човек у животу поседује тако нешто, ни

сам није свестан колико је заправо срећан. Ја јесам, и захвална сам што

поседујем овакву једну породицу. Поред њих схватила сам много ствари и напредовала пре свега као

особа. Свако од њих поседује таленат који је само плус на оно што они заправо јесу, због чега их толико

волим. Такође, драго ми је што на челу саме секције стоји дивна особа која је увек веровала у нас и

подсећала нас на оне најбитније ствари. Захваљујући професорки Јелени која је увек била наш стуб, никада

нисмо губили себе и увек се трудили да извучемо само оно најбоље. Тамара, Анђела, Дамјан и Бојан су

нови ове године. Дивим се њиховом успеху за овако кратко

време као и вољом за самим радом који ће сигурно обележити

успехе секције на даље. Ту су и они који нас напуштају ове

године... Без њих неће бити исто. Временом се сви навикнемо на

неке особе. Постану наша свакодневица, због чега је тешко

помирити се са чињеницом да више неће бити ту. Недостајаће

ми звук Карићеве и Степкове гитаре, као и непроцењив Мартин

глас који бих чула у ходнику или купатилу током дана.

Недостајаће ми време проведено са њима, пуно смеха и

разумевања. Као и све остало, све је пролазно у животу. На нама

је да ли ћемо сачувати, памтити, волети одређене ствари,

тренутке, људе... За себе знам да сам пресрећна што имам овакве

особе поред себе које ће ми увек бити драге, првенствено јер су

ми се ушуњале у срце и улепшале један од најлепших периода

живота.

Анђела Марјановић - Ја сам тек годину дана у музичкој секцији, али мој утисак за то време је да

је музичка секција најбоља секција од свих. Ту се не ради само о музици, већ и о нама, што је јако битно.

Причамо о животу и професорка Јелена нас упућује на неке ситуације које ће нам се десити у животу и

како да пребродимо то. Свака проба је била доста забавна, увек се нешто деси па се препричава на музичкој.

Некако, знамо сви да смо увек ту једни за друге иако су неки четврта година. У суштини, једна мала

породица! Ја бих хтела да кажем хвала Марти и Емилији које су ме наговориле да се придружим музичкој,

јер да нису, тек сад видим колико бих пропустила. Музичка нас је некако још више спријатељила и баш ће

ми бити жао када оду неки од другара из секције.

Вакуловић Бојан - Постојање музичке секције у дому је значајно због усавршавања способности

свирања на неком инструменту, али наравно треба да постоје праве особе у секцији које ће на адекватан

начин да раде са вама, као што их ми имамо. Музика је врло инспиративна, изузетна и пружа велике

36


могућности у даљем животу.

Тамара Радојковић - У музичкој секцији сам од скоро и све је почело тако безазлено а завршило се

на најбољи могући начин. Екипи музичке секције сам се прикључила како бих покушала да им помогнем и

како бих научила нешто ново. Кренуле су прве пробе и у почетку сам мислила да је то немогуће али је на

крају све испало како треба. Поред тога што сам научила нешто ново, стекла сам и доста пријатеља.

Временом наше пробе су се претвориле у такозване сеансе како смо их на крају прозвали, а моје мишљење

о музичкој секцији се доста променило. У почетку сам мислила да ће те пробе бити усмерене само на

вежбање, али су се претвориле у препричавање дана у школи и међусобно помагање пред тест из

математике или решавање проблема. Почела сам да се осећам као да припадам некој новој породици, а не

само једној секцији у дому. Дошла је и регионална домијада на коју смо отишли са мањком самопоуздања

и нисмо очекивали ни 3. место а успели смо да победимо. Спаковали смо се и кренули за Лесковац на

Републичку Домијаду, али не у пуном саставу. Поред тога што нису сви кренули, успели смо да узмемо то

дуго чекано прво место коме се нисмо надали. Било је суза, осмеха и изненађења на нашим лицима.

Вратили смо се и покушавали да схватимо шта смо урадили, чега ни дан данас нисмо у потпуности свесни.

Музичка секција представља једно велико искуство за мене, али и другу породицу у дому којој могу да се

пожалим и све да кажем. Променила ме је у потпуности и са поносом могу да кажем да ћу бити њен члан

све док будем била у дому. Захвалила бих се Еми која ме је довела на пробу секције, професорки Јелени

која је увек била ту за нас и увек нам говорила да можемо да успемо али и делила савете како оне које нам

сада служе тако и оне који ће нам служити даље у животу, као и осталим члановима секције јер сви смо ми

заједно једна породица, један тим, тим који побеђује!

Дамјан Пејић - Моја прва Домијада. Био је то један незабораван доживљај који ћу заувек памтити.

Сваке године се одржавају такмичења између Домова ученика средњих школа. Никада ме то није

интересовало нити привлачило. Свирам клавијатуру још од малих ногу и увек сам себи постављао питање

"Зашто и због чега ово радим?". Одувек сам сам учио и савладавао ствари које ме занимају, не осећајући

потребу за друштвом и колегама. Сада сам схватио да је то сасвим погрешно. Придружио сам се музичкој

секцији због молбе другара из детињства, Степановић Марка. Упознао нове људе и пријатеље за цео живот.

Вежбали смо и имали пробе често, јер смо једноставно волели проводити време заједно. Тензија и

узбуђење након победе на републичком такмичењу били су неописиви како за нас тако и за професорку

Јелену. Добар састав екипе, напоран рад и труд који смо уложили гарантовао је и сјајан резултат. Све ово

чини једну занимљиву причу коју бих свима препоручио.

Јелена Мартиновић васпитачица - Из године у годину све више се усавршавам када је музичка

секција у питању, погађате, мислим на каблове, инструменте,

музичке фразе (бриџ, меин мастер, Ф7 кроз 5... поздрав за Ацу

нашег стручног сарадника без кога би све ово за мене било

шпанско село). Међутим има нешто у музици што ми неда

мира, много је волим, а нисам неки таленат. Ипак је љубав

према ономе што радите пресудна. Још кад на све то додам и

посао који волим онда је то добитна комбинација. Све наше

најчистије, најискреније и најдубље емоције су уткане у

наше изведбе. Марта је са Емом, Анђелом и Пејићем извела

песму "Најдужа ноћ" која никог није оставила равнодушним, свирала је на хармоници после 7 година. Бојан

је на клавиру одсвирао "За Елизу" композицију великог Бетовена, ако напоменем да свира мање од годину

дана, да је научио да свира од цимера и данас свира затворених очију, можда можете да наслутите о каквом

се таленту и човеку ради? Ема је са Тамаром, Карићем, Степановићем и Пејићем отпевала песму "Hurt"

37


Cristine Aguilere прво на Регионалној, а потом и на Републичкој Домијади и оба пута су били ПРВИ.

Ееееххххх ми Јагодинци први? Ми који учимо да свирамо од цимера и другова, ми који учимо да певамо

на међу спратовима, ми који не знамо ноте, ми који ни дана музичке школе немамо пре него што дођемо у

Дом. Али ловим их често, такве ученике не пропуштам и не напуштам олако, захтевам од сваког да пре него

што оде из Дома нађе себи наследника да научи млађег друга или другарицу да свира или пева. Тако

негујемо културу захвалности једни према другима и према секцији. Моји ученици музичке секције ове

године нису само републички прваци они су: радни, вредни, тачни (нећемо о Пејићу). Њима нисам морала

да пишем обавештења кад имамо и да ли имамо секцију довољна је била порука "Исто место, исто време".

Долазили су по кључеве да монтирају опрему и пре музичке (највише Карић). Кад је требало све да се

спакује сви су учествовали подједнако и дечаци и девојчице и увек смо певали, ништа није било тешко.

Брига о инструментима је била максимална. На крају смо остајали да причамо, те разговоре смо из шале

назвали "сеанса". Теме су биле различите породичне, љубавне, вршњачке, шалили смо се доста, хумор је

постао наш заштитни знак. Ето нисмо ми само први у Републици ми смо пре свега квалитетни људи, добри

људи, па онда све остало. Кад кажем ми мислим на ученике, на Ацу и на себе, створили смо такву климу где

се поштовало туђе

мишљење, где се

уважавао свачији

предлог. А некако се и ја

градим заједно с њима.

Оплемењују моју душу

искреношћу, радошћу и

лепим успоменама.

Надам се да сам и ја

њима поклонила мноштво

истих.

Насловна и стране у боји – васпитач Бојан Новчић

Издавач: ДУСШ“Јагодина“

редакција: директор Марко Маљковић; припремила

и уредила васпитачица Драгана Киклић

сарадници: шеф васпитне службе Тамара Панић,

васпитачи Јелена Мартиновић, Горан Станимировић,

Виолета Пешић, Ирена Митреканић, Драгана

Игњатовић, Мирољуб Бандука; ученици: Вељко

Милановић, Анђела Миладиновић, Анастасија

Марковић, Милица Јовић, , чланови музичке секције

* Фотографије: фото секција Дома и са са ФБ- а

ученика;

Штампа: „Златна књига“- Јагодина, Тираж 200, кум

часописа Ранковић Лазар – први број новембар 2005.

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

371.87(497.11)

ДОМИНО / главни и одговорни уредник

Марко Маљковић. . - 2005, бр. 1- . - Јагодина

: Дом ученика средњих школа "Јагодина",

2005- (Јагодина : Златна књига). - 28 cm

ISSN 2466-3174 = Домино (Јагодина)

COBISS.SR-ID 219281932

38

Similar magazines