ДомИНо 43

Сутрадан седимо на аеродрому у Њујорку , причамо неке празне приче, стисла нас нека туга, супрузи сузе иду
саме; ја гледам: пустио би и ја неку (поштено), али како кад сам разгласио по целој Америци да мушкарци у Србији
вичу на жене, а не плачу са њима. Гутам, гутам и ћутим. И БИ ДОБРО још један пут.
Стигосмо без проблема. На Сурчину одбор за дочек ћерка, зет и унучићи. Кад нас угледа унук Ђорђе, провуче се
испод траке за забрану уласка, потрча и викну:“Дедааа.“ Загрлисмо се, а ја у тренутку помислих:
- Живео сам амерички сан, а најлепши тренутак, уз први сусрет са сином после неколико година, доживех по
повратку кући.
Напокон проговори и моја супруга:
- Хајмо Мирољубе кући да се слатко одморимо!
И дођосмо у Јагодину некако приснији него икад.
Мирољуб Бандука
лагано да прича:
РЕД око тебе, РЕД у теби.
Наше вредне теткице труде се да нам сваког дана буде чисто и лепо.
Потрудимо се и ми да имају мање посла. То су добре и вредне жене. Поздрав
за њих све. Овога пута затекли смо Душанку, следећи пут сликамо неку другу.
ПРИЧА: ИСПОД ДРВЕТА
Стари професор је дуго ћутао. Пун љубави гледао је у своје ђаке, а онда поче
- Иза нас је леп посао, прешли смо диван пут, Kакав ће пут даље бити зависи од вас. Много смо причали за ове
четири године, а опет желим да вам кажем још нешто: кад ускоро изађете из ове
школе, волео бих да понекад свратите.
Ученици који су га увек пажљиво слушали, замислише се, а онда један упита:
- Али професоре Ви нећете тада бити овде. Зашто би свраћали? Тада ће овде
бити нови ученици, други професори. Зашто би долазили? Ни они нама ни ми
њима нећемо ништа значити, јер се нећемо познавати.
- Драго ми је што си питао. Увек сам вам говорио да све што вам није јасно
питате. Питањем си избегао могући неспоразум. Не желим да се овде вратите
због туђих непознатих људи. Неки други, нови људи већ ће ући у ваш живот тако
да вам ови неће бити неопходни. Желим да се вратите због нечег свог. Да се
подсетите нечег свог
- Али професоре, шта то овде после много године може бити наше?
- Ваше ће увек бити ово дрво које смо заједно посадили.
- Дааа. – обрадоваше се ученици. – можемо доћи да видимо како напредује, колико је порасло.
- А шта ако га неко поломи, ако се осуши – питаше други.
- И то је разлог да дођете. Увек ће бити оних који руше, ломе, руже... то је њихов избор, њихов пут. Ваш избор
је мудрији и срећнији, пут стварања, сађења, улепшавања света. Зато овде дођите. Да се тога подсетите. Много
људи ћете срести у животу, много ствари видети, догађаја доживети, све вас то може затрпати и завести да
заборавите свој прави избор, своју дужност. Стално се треба подсећати, а нема бољег места за подсећање од овог
где смо засадили дрво. Ма колико пута неко рушио и ружио свет не одустајте да га изградите и улепшате. Ако
дрво стоји велико, снажно и лепо, ви посадите још једно, а ако овог дрвета не буде било овде, посадите још
два, било где.
- Ако дрво буде велико видећемо га издалека, зашто морамо долазити баш до њега. – опет упиташе.
- Ха, није исто, велика је разлика гледати га издалека и сести испод њега. У својој крошњи чува оно много
тога.Kад седнете испод њега срешћете се са свим својим сновима, жељама, идеалима, сетићете се свега што сте
желели да будете, шта сте маштали да урадите и постигнете. Сетићете се и поново осетити сва лепа осећања
која красе младост. Ту испод дрвета суочићете се са собом, сетити одакле сте пошли, а где сте сада.
Подсетићете се да ли сте и даље на свом путу, да ли сте своји, или сте се можда мало изгубили и скренули са
пута, издали себе.
- Kоја корист од тог сазнања? Шта ако нас то заболи, шта ако будемо стари?
22