ДомИНо 43

„Кад бих могао остао бих још једну годину“ - матуранти кажу:
Ђорђе Јаковљевић – прошле године сам желео да будем са братом у стану, али мајка је била против. Сад
видим да је била у праву. Кајао бих се да ову четврту годину нисам провео овде јер ми је сад било најлепше
друштво, атмосфера, све. Опустио сам се и задовољнији сам много.
Никола Милетић – Кад бих могао остао бих још једну годину. Највише памтим друштво и Домијаде. На
почетку ми се није свиђала храна. Био сам био ћутљив – 2-3 месеца – онда ме друштво променило и сад сам
самоуверенији и опуштенији.А што се тиче васпитача, њихово присуство је значило, јер би били много гори без
њих.
Јанко Благојевић – нисам хтео да ме упамтите по томе што сам спавао. То је за мене било и лоше и добро
искуство. Није ми пријало да устајем, јер сам желео још мало да спавам, али инсистирање васпитача на
Кућном реду и радним навикама је на крају утицало добро: завршио сам школу на време и не морам у последњем
тренутку да бринем за оцене. Трудим се да будем одговорнији. Сад не спавам толико – схватио сам да кад
устанем раније дан траје дуже и 300 послова могу да завршим. Онај ко устане рано је много испред оног ко
устане у 12:00.Желим да студирам и да тамо имају праву, бољу, слику о мени – желим од октобра да се
променим из корена. Дође време да се размишља. Временом сазримо.
Филип Андрејић - Најлепши период живота провео сам у дому.У почетку ми је било тешко да се привикнем,а
после је све било океј.Другарство,домијаде,доживљаје из дома памтићу целог живота.То
заједништво,другарство,били смо као породица.Увек ћу памтити дом и обећавам да ћу га посећивати у
будућности.
Петар Радојевић -Сваки почетак је тежак,па тако је и мени био,али друштво и живот у дому ми је скроз
променио мишљење да сам успео да заборавим на сву негативну енергију док сам био овде. Тај заједнички живот
у касним сатима после провере и бежање по ходницима ће ми остати у сећању, тај страх који смо сви прошли..
Јевтић Јелена - захвална сам дому што ми је помогао да се осамосталим, променио ми је поглед на свет.
Васпитачи су били коректни, али никад нисам била особа која је волела живот у дому. Дом сам више сматрала
као неку установу у којој морам да живим по некој „казни“.
Никад нисам много волела дом, једино што сам у њему заволела јесу неки мени посебни људи, за које се надам
да ћу им остати у лепом сећању.
Јована Младеновић -Дом је мене научио да ујутру сама наместим кревет и да смирим свој темперамент.
У дому сам стекла пријатеље које верујем да ћу памтити цео свој живот и са којима ћу остати у контакту; са
којима ћу градити пријатељство.
Анастасија Милојевић –Дом ме је научио многим важним животним стварима.Пре свега да испуним своје радне
обавезе и будем савесна. Научио ме да сама бринем о себи и другима; како да своја осећања умирим и како да
се опходим према другима.
Анита Милошевић - Захваљујући дому, стекла сам радне навике и захваљујући томе ја данас могу све да
урадим шта год пожелим. Срећна сам што сам сада боља особа, јер сам упознала јако квалитетне људе у њему.
Радо ћу се сећати свих лепих тренутака проведених овде и када год сам у прилици радо ћу се њему враћати.
Лазар Карић – Од прве до четврте године сам гледао како Дом расте, а да притом нисам схватио да сам са њим
на неки начин одрастао и ја, научио ме је да самостално доносим одлуке и на неки начин бринем о себи. У њему
сам стекао неке од најбољих другова и другарица, стекао неке од најлепших успомена што ми је у првој години
било незамисливо.
НЕ ТУГУЈ ШТО СЕ ЗАВРШИЛО, ВЕЋ СЕ РАДУЈ ШТО СЕ ДОГОДИЛО.
24