Психологија 2 - Нови Логос

cepesh76

Биљана Милојевић Апостоловић

Невенка Јовановић

ПСИХОЛОГИЈА

Уџбеник за за други разред гимназије

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Биљана Милојевић Апостоловић

Невенка Јовановић

ПСИХОЛОГИЈА

Уџбеник за други разред гимназије

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Психологија

Уџбеник за други разред гимназије

Биљана Милојевић Апостоловић, Невенка Јовановић

Извршни уредник

Љиљана Ћалић

Рецензенти

Доц. др Слободанка Антић – Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију

Универзитета у Београду

Доц. др Никола Петровић – Филозофски факултет Универзитета у Београду

Проф. др Вељко Ђурић – Факултет за правне и пословне студије „Др Лазар

Вркатић” у Новом Саду (Универзитет Унион, Београд)

Мр Биљана Николић – професор психологије у Филолошкој гимназији у Београду

Евалуатори

Катарина Пфаф Крстић – професор психологије у Дванаестој београдској

гимназији у Београду

Весна Лазовић – професор психологије у Трећој београдској гимназији у Београду

Лектура

Весна Калабић

Илустрације

Коста Миловановић, Олга Анђелковић, Миленко Стевановић,

Нино Маљевић, Александра Милошевић

Технички уредник

Теодора Петровић

Графичко обликовање

Биљана Бабић, Хелена Пољовка, Синиша Стојановић

Дизајн

Студио Логос

Фотографије

Getty images, Shutterstock images, Wikimedia comons

Издавач

Издавачка кућа „Нови Логос” д. о. о.

Маршала Бирјузова 3-5, 11 000 Београд

Тел.: 011/2636 520; факс: 011/2620 365

имејл: office@logos-edu.rs

www.logos-edu.rs

Главни уредник

Александар Рајковић

За издавача

Небојша Орлић

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


САДРЖАЈ

Кратак водич кроз уџбеник 6

ПСИХОЛОГИЈА КАО НАУКА И ПРАКСА 8

Шта проучава психологија – предмет психологије 9

Задаци психологије 10

Оснивање научне психологије 11

Које су области психологије 14

Шта је парапсихологија и зашто

није дисциплина научне психологије 17

Психологија и друге науке, култура и уметност 18

Однос психологије и културе 20

Однос психологије и уметности 21

Методе и технике психолошких истраживања 25

Психолошке методе 25

Психолошке технике 30

Фазе психолошких истраживања 33

Употреба и злоупотреба психологије 35

Резиме 38

Питања и задаци 40

ЛИЧНОСТ КАО ЈЕДИНСТВО

ПСИХОЛОШКИХ ПРОЦЕСА,

ОСОБИНА И СТАЊА 42

ЛИЧНОСТ 44

Појам и структура личности, темперамент,

идентитет 45

Шта jе личност 45

Задаци психологиjе личности 46

Особине или црте личности 47

Свест о себи и идентитет 51

Теорије личности 53

Психоаналитичка теорија 53

Бихевиористичка теорија 56

Хуманистичка теорија 57

Теориjе црта 58

Резиме 61

Питања и задаци 62

ОСОБИНЕ, ПРОЦЕСИ И СТАЊА 63

САЗНАЈНИ АСПЕКТ ЛИЧНОСТИ

Опажање и пажња 64

Шта су осећаји и опажаји 64

Како чула функционишу и стварају осете 65

Како настају опажаји 70

Пажња 73

Пажња и други психички процеси 75

Резиме 76

Питања и задаци 77

Учење 78

Шта је учење 78

Како се разликују облици учења 78

Подела учења према садржају 79

Подела учења према намери 79

Подела учења према принципима учења 80

Сензитизација и хабитуација – једноставни

облици учења 80

Класично условљавање 81

Инструментално условљавање – учење

путем покушаја и погрешака 84

Учење по моделу 88

Учење увиђањем 90

Методе успешног учења 93

Шта је трансфер учења 94

Резиме 95

Питања и задаци 96

Памћење и заборављање 97

Шта је памћење 97

Врсте памћења 98

Поузданост памћења 100

Заборављање 103

Резиме 106

Питања и задаци 107

Мишљење 108

Шта jе мишљење 108

Мишљење и говор 110

Процес мишљења 113

Врсте мишљења 114

Развој мишљења 116

Резиме 118

Питања и задаци 119

Интелигенција и стваралаштво 120

Које проблеме наука има с интелигенцијом 120

Шта је интелигенција 121

Структура интелигенциjе 121

Индивидуалне разлике у интелигенцији 124

Интелектуална надареност и ометеност

у учењу 127

Утицаj наслеђа и средине

на развоj интелигенциjе 129

Стваралаштво 130

Резиме 133

Питања и задаци 134

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ОСОБИНЕ, ПРОЦЕСИ И СТАЊА 135

ЕМОЦИОНАЛНИ АСПЕКТ ЛИЧНОСТИ: ОСЕЋАЊА

Шта су емоције и која је њихова функција 136

Физиолошке промене при емоцијама 137

Изражавање емоциjа 138

Субjективна компонента или доживљавање

емоциjе 138

Врсте емоционалних доживљаја 138

Подела према структури – основне (примарне)

и сложене (секундарне) емоције 138

Подела према интензитету и трајању 140

Подела према афективном тону – пријатне

и непријатне емоције 141

Радост 141

Љутња или бес 142

Страх 143

Туга 144

Естетска осећања 145

Љубав 145

Наклоност и ненаклоност 147

Развој емоција 148

Теориjе емоциjа 149

Џеjмс–Лангеова теориjа 149

Кенон–Бардова теориjа 150

Теориjа когнитивне процене 150

Резиме 152

Питања и задаци 152

ОСОБИНЕ, ПРОЦЕСИ И СТАЊА 153

МОТИВАЦИОНИ АСПЕКТ ЛИЧНОСТИ: ПОТРЕБЕ,

ВРЕДНОСТИ, СТАВОВИ И ИНТЕРЕСОВАЊА

Шта су мотиви и мотивација 154

Потребе, нагони, жеље,

тежње, намере, инстинкти 154

Које су врсте мотива и како се стичу 155

Органски (биолошки) мотиви 155

Психолошки мотиви – лични и социјални 156

Унутарњи и спољашњи мотиви 156

Стицање мотива 156

Хиjерархиjа мотива 157

Поjедини мотиви 158

Сексуални мотив 158

Родитељски мотив 159

Мотив постигнућа 159

Друштвени мотиви 160

Потреба за афективном (емоционалном)

везаношћу или блискошћу 161

Потребе за стимулациjом или узбуђењем 161

Потреба за когнитивним складом 162

Морална свест као мотив 162

Ставови, интересовања и вредности 163

Ставови 163

Интересовања 165

Вредности 166

Резиме 167

Питања и задаци 168

ОСОБИНЕ, ПРОЦЕСИ И СТАЊА 169

ИЗМЕЊЕНА СТАЊА СВЕСТИ

Измењена стања свести 170

Спавање и снови 171

Хипноза 172

Психоактивне супстанце 173

Резиме 175

Питања и задаци 175

РАЗВОЈ 176

Органске основе психичког живота 177

Шта су органске основе психичког живота 177

Нервни систем 178

Централни нервни систем (ЦНС) 180

Мождана кора (кортекс) 182

Периферни нервни систем (ПНС) 184

Ендокрини систем 185

Чиниоци развоја – наслеђе, лична активност и

друштвени чиниоци 187

Шта је филогенетски развој 188

Шта је онтогенетски развој 189

Развој сазнајног, емоционалног

и мотивационог аспекта личности 192

Детињство 192

Карактеристике адолесцентског периода

у развоју личности 196

Телесни и сексуални развоj 196

Социjални и емоционални развоj 197

Формирање идентитета 198

Зрела личност као циљ развоја 199

Резиме 202

Питања и задаци 203

МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ 204

Појам и значај менталног здравља 205

Фрустрације и конфликти 209

Стрес и механизми превладавања стреса 215

Траума и стрес 215

Извори стреса 216

Осетљивост на стрес 217

Стрес и здравље 218

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Негативни начини превладавања стреса 219

Позитивни начини превладавања стреса 219

Ментални поремећаји – појам, узроци,

врсте и облици помоћи 220

Лечење менталних поремећаја 228

Психолошки проблеми адолесцената 229

Анорексиjа и булимија 230

Малолетничка делинквенциjа 230

Дрога и алкохол 231

Нехемијске зависности 232

Превенција менталних поремећаја

и ресоцијализација 233

Резиме 235

Питања и задаци 237

ОСОБА У СОЦИЈАЛНОЈ

ИНТЕРАКЦИЈИ 238

СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА 240

Сoцијализација – појам, функције и фактори 241

Шта су агенси или покретачи социјализације 241

Извори социјализације – култура и друштвени

систем 243

Облици и врсте социјалног учења 244

Учење условљавањем 244

Учење по моделу 246

Учење увиђањем 246

Социјалне вештине 247

Социјални живот адолесцента 250

Просоцијално и антисоцијално понашање 254

Агресија 254

Алтруизам 256

Насиље 258

Појам и врсте насиља 258

Карактеристике насилног понашања

и особа које трпе вршњачко насиље 260

Реаговање на насиље 262

Фактори који подстичу насилно понашање 263

Резиме 264

Питања и задаци 265

Процењивање узрока понашања – процеси

атрибуције 273

Интерперсонални конфликти

и њихово решавање 274

Емпатија и асертивност 278

Емпатија 278

Асертивност 279

Резиме 282

Питања и задаци 283

ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ 284

Психологија групе 285

Шта је група и које су врсте група 285

Како се групе формирају 288

Структура групе и групне норме 288

Динамика групе – групни процеси 289

Социјална фацилитација и интерференција 289

Односи у групи 290

Конформизам 291

Одупирање групном притиску 292

Руковођење групом 293

Ефикасност групе и групно

решавање проблема 294

Предрасуде, стереотипи и дискриминација 295

Предрасуде 295

Стереотипи 296

Људи у маси 298

Гомила 298

Мноштво 299

Публика 299

Социјални покрети 299

Резиме 300

Питања и задаци 301

Речник појмова 302

Индекс имена 314

Литература 315

Препоручени линкови 317

КОМУНИКАЦИЈА 266

Вербална и невербална комуникација 268

Услови успешне комуникације 270

Социјална перцепција и грешке

у опажању особа 272

Како се формира први утисак о особи 272

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


176

КРАТАК ВОДИЧ КРОЗ УЏБЕНИК

Драги ученици,

Човек има потребу да упозна себе и објасни своју природу. Вероватно је зато психологија занимљива

многима, чак и онима који ништа о њој не знају. Тако је и многим ученицима психологија „унапред”

занимљива, па очекују, свесно или несвесно, да ће учећи психологију открити тајне људске душе, боље

упознати себе, решити неке личне проблеме, научити како да буду успешнији, задовољнији... Вероватно

ниједан предмет у школи не изазива толико личних очекивања као психологија. Но, без обзира на то

каква су очекивања, учење психологије сигурно мења поглед на свет и људе у њему.

Позивамо вас да се упознате са психологијом и откријете како њена сазнања утичу на вас.

„ Непрекидно сам се трудио да се не подсмевам, да не сажаљевам,

да не презирем људско понашање већ да га разумем.”

Бенедикт Спиноза, Политичка расправа, 1677.

Ауторке

Кратак преглед

садржаја налази се

на почетку сваке

тематске целине.

РАЗВОЈ

»Органске основе психичког живота

»Чиниоци развоја – наслеђе, лична активност и друштвени чиниоци

»Развој сазнајног, емоционалног и мотивационог аспекта личности

»Карактеристике адолесцентског периода у развоју личности

Случај повреде главе

У XIX веку један радник на изградњи железнице био је тешко повређен. Несрећа

се десила приликом минирања када се метална шипка, летећи великом брзином,

забила у његову главу. Младић jе пао, сви су помислили да jе мртав, али он се после

неколико тренутака освестио и уз помоћ других устао, почео да хода и говори, и све

то са шипком у глави! Када jе шипка извађена и рана зацелила, наставио је да живи

нормално. Међутим, након неколико месеци младићева личност почела је да се

мења. Пре повреде био је омиљен у друштву, био је вредан, паметан, добронамеран,

савестан, мирољубив, али после повреде почео је да испољава потпуно супротне

особине. Постао jе агресиван, импулсиван, почео је да краде, вара, лаже, и то без

осећања кривице. Људи су почели да га избегаваjу схватајући да он више није иста

особа. Данас се шипка и његова лобања налазе на Харвардском универзитету, а

лобању су проучавали многи научници.

На основу изучавања те повреде и њој сличних, као и на основу других научних

метода, данас се зна да су главне функциjе предњег или чеоног дела мозга планирање,

самоконтрола и разумевање шта је морално или добро понашање, а шта није. Све су

то особине по којима се човек највише разликује од животиња.

Реконструкција путање којом је шипка прошла кроз главу несрећног младића

Примери из

живота и цитати

одређених дела

мотивишу те да

сазнаш више о

одређеној теми

и помажу ти да је

боље разумеш.

ОРГАНСКЕ ОСНОВЕ ПСИХИЧКОГ

ЖИВОТА

Прочитај каква ћеш

знања и умећа стећи

након тематске

целине која следи.

Након изучавања ове области моћи ћеш да:

• објасниш шта се подразумева под органским основама психичког живота;

• објасниш улогу и значај нерног и ендокриног система за психички живот;

• објасниш у којим су деловима мозга локализоване психичке функције;

• дефинишеш развој и објасниш чиниоце развоја;

• објасниш које особине личности више зависе од наслеђа, а које од средине и активности

особе;

• наведеш које су одлике зреле личности;

• објасниш како се развија емоционална приврженост, мишљење, самосвест и самопоуздање;

• објасниш карактеристике адолесцентског периода и кризу идентитета у развоју личности.

ШТА СУ ОРГАНСКЕ ОСНОВЕ ПСИХИЧКОГ ЖИВОТА

Сви знамо колико нам је тешко да мислимо, учимо или пазимо када нас боли

зуб и колико смо тада нерасположени и безвољни. То је само један пример како

телесни процеси утичу на психичке. У првом поглављу говорили смо о повезаности

психологије и биологије, као и о физиолошкој психологији као области

која проучава органске основе психичког живота. У овом поглављу о томе ћемо

детаљније говорити иако ће се органске основе психичког живота провлачити

кроз цео уџбеник, нарочито када будемо говорили о болестима које су последица

стреса, психичким поремећајима итд.

Стари Египћани веровали су да је срце централни орган и да људи њиме мисле

и осећају. Код античких Грка ту тезу посебно је заступао Аристотел. Данас се

зна да сви психички процеси имаjу биолошку (органску) основу, а то значи да

се, док се радујемо, мислимо или маштамо, у организму дешаваjу биолошки

или физиолошки процеси коjи условљаваjу такве доживљаjе и таква понашања.

177

Уџбеник се састоји из различитих

делова којима је циљ да ти помогну у

току учења Сваки тај део је означен

одговарајућим симболом Поред

сваког симбола је назначено шта ћеш

пронаћи у том делу уџбеника

Преглед исхода

тематске целине

за самосталан

рад

Питања и задаци

за рад

у пару

за групни

рад

6

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


лектромагнетне таласе и зашто? Истражи

табелу рекордера у животињском свету

ергије. Другим речима, одреди које

ју разне врсте енергија.

68

он светлосних таласа – оне између 400 nm

ђене дужине стигне до рецептора у очима

ервне импулсе, који се преко очног нерачном

делу кортекса и тамо претварају у

ина, величина, облик). ( Види поглавље

Коjу ћемо боjу видети зависи од дужине

предмета и стигне до очиjу. На пример,

ине, коjу доживљавамо као жуто. Дакле,

ћ је субjективан доживљаj тог предмета.

ацрвени

ласи

Bидљива светлост

Стрелице те

Ултраљубичасти

таласи

упућује на

претходно

стечена знања

или садржаје x-зраци које

ћеш обрађивати

у лекцијама које

следе.

γ-зраци

Које животиње не могу да реагују на електромагнетне таласе и зашто? Истражи

друге изворе информација и направи табелу рекордера у животињском свету

по осетљивости на поједине врсте енергије. Другим речима, одреди које

животиње најбоље чују, виде и осећају разне врсте енергија.

Како видимо боjе и чујемо звукове

Наше очи региструjу само мали распон светлосних таласа – оне између 400 nm

и 750 nm. Када светлосни талас одређене дужине стигне до рецептора у очима

(штапића и че пића), они производе нервне импулсе, који се преко очног нерва

преносе до визуелне зоне у потиљачном делу кортекса и тамо претварају у

визуелне осете и опажаје (боја, светлина, величина, облик). ( Види поглавље

Органске основе психичког живота.) Коjу ћемо боjу видети зависи од дужине

светлосног таласа коjи се одбије од предмета и стигне до очиjу. На пример,

лимун одбиjа светлост одређене дужине, коjу доживљавамо као жуто. Дакле,

боjа ниjе своjство самог предмета, већ је субjективан доживљаj тог предмета.

Радио-таласи

Mикроталаси

Инфрацрвени

таласи

Ултраљубичасти

таласи

Bидљива светлост

x-зраци

γ-зраци

400 nm 750 nm

Спектар електромагнетних (светлосних) таласа које људско око може да види.

Преко вида добијамо 90% информација о спољном свету.

Звукове чујемо тако што се вибрације ваздуха у додиру с рецепторима у ушима

претварају у нервне импулсе, који се преносе сензорним нервима до аудитивне

зоне кортекса, где се трансформишу у доживљај звука. Јачина звука зависи од

амплитуде звучног таласа, а висина од фреквенције. Људи чуjу звукове чиjа се

фреквенциjа креће у распону од око 20 Hz до 20.000 Hz. Пси, делфини, слепи мишеви

и неке друге животиње чуjу ултразвуке коjи су изнад 20.000 Hz. Те животиње

производе ултразвуке коjи се одбиjаjу од предмета у околини, а на основу jачине

одбиjеног звука процењуjу удаљеност предмета и тако се крећу кроз простор.

Слепило за боjе (далтонизам)

У очима постоје рецептори за црвену, зелену и плаву

боју. Уколико су истовремено надражене две или

три врсте рецептора, тада видимо и остале боjе, на

пример наранџасту, љубичасту... Дакле, друге боjе

настају комбиновањем те три основне боjе. Када у

оку недостаjе нека врста рецептора или када они

не функционишу нормално, јавља се слепило за боjе,

које може бити потпуно или делимично. Тотални

далтонизам значи да особа уопште не распознаје

боjе, тј. да свет види црно-бело. Тотално слепило за

боје веома је ретко, за разлику од делимичног, које

750 nm

је врло често. У случаjу делимичног далтонизма особа

не види само неке боjе, наjчешће зелену и црвену.

Ишихарине таблице (тест за далтонизам). Особа која

не разликује боје на овим сликама не види бројеве.

Погледај видео који показује како функционишу различита чула. У претраживач

искуцај: Homunculus: Crash Course Psychology #6.

Мерење осетљивости чула

Психофизика, између осталог, проучава и осетљивост чула, тј. како се с променом

интензитета дражи мења интензитет доживљаја. Доњи или апсолутни

праг наjмањи jе интензитет дражи коjи људска чула региструjу. Истраживања,

рецимо, показују да већина људи може да чуjе откуцаjе сата у тихоj просториjи

на удаљености од око шест метара.

Чулна осетљивост није иста код свих људи јер зависи не само од биолошких

већ и од психолошких фактора, као што су мотивациjа, очекивање и искуство.

Мотивација утиче на то да се једнако тих звук у једном случају чује, а у другом

не. Тако мама може чути веома тих плач бебе, али не и тон телевизора исте јачине.

Захваљујући искуству, али и биолошким предиспозицијама, дегустатори

осећају наjфиниjе разлике у укусу и мирису, а музичари у звуку итд.

Осетљивост чула ограничена је на меру која одговара нашим животним потребама.

Већа или мања осетљивост сметале би нам у прилагођавању. Чула реагују

само на промене интензитета дражи. То значи да ћемо престати да осећамо

драж ако се њен интензитет дуже не мења. Та појава зове се адаптација чула. На

пример, када се облачимо, испрва осећамо додир одеће, али то траје врло кратко.

Који је биолошки смисао чулне адаптације

Чулна адаптација веома је корисна јер нам омогућује

да пажњу усмеримо на нове дражи, а да нам старе

не сметају – рецимо, док возимо, пажњу би нам лако

ометали и једнолично зујање мотора, и додир одеће,

и бука саобраћаја итд. Да нема чулне адаптације, у

глави би владао хаос од осећаја јер мозак не би

стизао да их обради. Једино чуло вида у процесу

адаптације повећава (а не смањује) осетљивост. На

пример, када се нагло нађемо у мраку, очи се постепено

адаптирају и постају осетљивије тако да

боље видимо или назиремо обрисе предмета.

Ешлин Блокер (Патерсон, Њу Џерзи) рођена је с ретким генетским поремећајем

(конгенитална неосетљивост на бол) због којег се нису развили рецептори за бол.

Зато је њен живот константно угрожен, јер њено тело не добија упозоравајуће знаке

о опасним дрaжима. Због тога није плакала као беба када је гладна, а касније је

доживљавала најразличитије телесне повреде.

психофизика– научна

дисциплина која проучава

однос између дражи и осета.

адаптација чула (сензорна

адаптација)–

промена (јачање или

слабљење) чулне

осетљивости услед

непроменљивог дејства

неке дражи.

Захваљујући чулној адаптацији, после неког времена

више не осећамо хладноћу воде.

Уколико желиш више да се информишеш о томе какве су изазове имали родитељи

Ешлин Блокер да би осигурали њену безбедност, укуцај њено име у Јутјуб претраживач

(Ashlyn Blocker) и прегледај репортаже о њој.

69

Важни појмови

истакнути су

поред текста у

ком се спомињу.

Додатне садржаје

чине занимљиви

експерименти,

необичне приче

и додатна научна

сазнања.

таласа које људско око може да види.

о спољном свету.

ваздуха у додиру с рецепторима у ушима

преносе сензорним нервима до аудитивне

На крају сваке тематске

у доживљај звука. Јачина звука зависи од

д фреквенције. Људи чуjу звукове

целине

чиjа се

налази се кратак

Hz до 20.000 Hz. Пси, делфини, слепи преглед мизвуке

коjи су изнад 20.000 Hz. Те животиње

градива.

од предмета у околини, а на основу jачине

предмета и тако се крећу кроз простор.

често. У случаjу делимичног далтонизма особа

и само неке боjе, наjчешће зелену и црвену.

харине таблице (тест за далтонизам). Особа која

азликује боје на овим На сликама крају тематске

не види бројеве.

целине налазе се

питања и задаци

који ти помажу

да провериш

стечено знање.

152

РЕЗИМЕ

• Емоција је узбуђеност изазвана ситуацијом • Иако су урођене, основне емоције појављују

или стимулусом који је особи важан. Састоји се се одређеним редоследом. Из почетног општег

од три компоненте: физиолошке, изражајне (понашајне)

и доживљајне (когнитивне). Емоције тим задовољство. Из незадовољства се диферен-

узбуђења прво се издваја незадовољство, а за-

имају адаптивну и комуникативну функцију. Физиолошка

компонента припрема организам за од-

а из задовољства се пре прве године издваја

цирају гнев, гађење и страх (до шестог месеца),

говарајуће реаговање, изражавањем се обавља одушевљење и наклоност према одраслима. До

невербална комуникација, а преко доживљаја краја друге године дете је способно да испољи

спознајемо у каквом смо стању.

љубомору и радост. Дечје емоције разликују се од

емоција одраслих по томе што се нагло јављају,

• Емоције се различито класификују, али најчешћа

је подела према структури (основне и

бурне су и краткотрајне, брзо се смењују и дете

их испољава целим телом. Могу да делују површно,

али негативна и болна осећања могу да буду

сложене) и афективном тону (пријатне и непријатне).

Основне емоције јесу урођене реакције

на одређене врсте дражи које сви људи и

интензивна.

неке животиње изражавају на исти начин. То су • Постоји више теорија о томе како настају

радост, туга, љутња, страх, изненађење и гађење. бројни и разнолики емоционални доживљаји.

Афект, расположење и сентимент јесу емоционална

стања која се разликују по интензитету живљај физиолошких промена у организму које

Према Џејмс–Лангеовој теорији, емоција је до-

и трајању, а афективни тон је доживљај пријатности

и непријатности и саставни је део сваког и покрећу одређено понашање. Према когни-

се рефлексно дешавају у одређеној ситуацији

осећања. Наклоност и ненаклоност су позитиван, тивним теоријама, емоција је резултат процене

односно негативан однос или став према некоме. смисла и значаја ситуације. Ниједна досадашња

Имају изражену емоционалну компоненту, али не теорија емоција није применљива на све људе и

толико као љубав или мржња.

све ситуације.

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Дефиниши емоцију и анализирај компоненте емоционалне реакције.

2. Дефиниши афект, расположење, сентимент и афективни тон. По чему се они разликују?

3. Зашто се основне емоциjе тако називају и зашто су остале сложене?

4. Опиши радост, тугу, страх и љутњу и објасни њихову улогу.

5. Како емоционални доживљаj настаjе према Џеjмс–Лангеовоj теориjи, а како према теорији

когнитивне процене?

6. Наведи примере коjи поткрепљуjу Џеjмс–Лангеову теориjу и теориjу когнитивне процене.

7. Коjи се закључци о томе колико можемо утицати на јављање и испољавање емоција могу

извести из физиолошке теорије емоција, а који из теориjе когнитивне процене?

8. Анализирајте редослед јављања основних емоција. Зашто се прво диференцирају негативне

емоције гнев, гађење и страх?

9. Пронађите примере у литератури, штампи, црној хроници и свом животу коjи показуjу

како особа у афекту може да буде изузетно снажна.

10. Објасните зашто су људи већином наклоњени ономе ко им је сличан.

Никола Тесла, српски

геније, који ће за

сва времена остати

упамћен по својим

проналасцима.

Фазе стваралачког

мишљења:

1. припрема

2. инкубација

3. инспирација

4. провера

130

Потпуна сличност

1,00

Коефицијенти колерације

0,90

0,80

0,70

0,60

0,50

0,40

0,30

0,20

0,10

0

Нема сличности

1 2 3 4 5

СТВАРАЛАШТВО

Функционални

графички прикази

олакшавају

разумевање градива.

Коефицијенти корелација за

интелигенције:

• једнојајчаних близанаца одраслих

заједно (стубац 1)

• једнојајчаних близанаца одраслих

одвојено (стубац 2)

• двојајчаних близанаца одраслих

заједно (стубац 3)

• браће и сестара одраслих заједно

(стубац 4)

• особа које нису у сродству (стубац 5)

Шта је стваралаштво? То је способност изналажења оригиналних идеја и решења

проблема. По томе су сви људи ствараоци јер сви сањамо, маштамо, фантазирамо

и уопште имагинативно мислимо, па можемо стварати оригиналне идеје

или мисли. Ипак, под стваралаштвом се најчешће подразумевају оригиналне

идеје које су зачетак значајних уметничких, научних и технолошких дела.

Оригиналност је главна карактеристика стваралаштва, али су критеријуми за

одређивање оригиналности различити по строгости. Према најстрожем критеријуму,

стваралаштво представљају епохална открића која су значајна за сва

времена. Примери су проналазак писма, ватре, точка итд.

Стваралачко мишљење – како се долази до оригиналне

идеје

Стваралачко мишљење као процес стварања оригиналне идеје одвија се по

одређеним правилностима. Психолози су те правилности или фазе открили из

разговора с многим ствараоцима, а и током експерименталних истраживања.

Следи опис тих фаза.

Фаза припреме – такав назив дали су јој психолози јер се тада ствараоци интензивно

разрађују своје идеје, размишљају, прикупљају информације, дефинишу

проблем, покушавају да нађу решење, али не успевају. Пошто доживе неуспех,

престају да раде и то обележава почетак следеће фазе.

Фаза инкубације или нерада (лат. incubare – зрење, мировање) јесте фаза која

може да траје неколико сати, месеци, па чак и дуже, у зависности од трајања

претходне фазе. Француски математичар Анри Поенкаре причао jе како се

једном толико уморио да је нагло прекинуо рад и отишао на неку геолошку

екскурзиjу.

Психологија и

свакодневни живот

(примери из живота

и занимљивости)

За радознале

(додатни садржај,

сазнај више)

Упућивање на

видео-записе

Упућивање на

садржаје на

интернету

Препорука

литературе

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

Објашњење

непознатих

појмова

7


ПСИХОЛОГИЈА КАО

НАУКА И ПРАКСА

»Шта проучава психологија – предмет психологије

»Психологија и друге науке, култура и уметност

»Методе и технике психолошких истраживања

»Употреба и злоупотреба психологије

Након изучавања ове области моћи ћеш да:

8

• наведеш предмет психологије као науке и њене задатке;

• разликујеш теоријске од практичних дисциплина и објасниш чиме се баве;

• примером илуструјеш везу између психологије и других наука, уметности и културе;

• разликујеш научни од лаичког приступа психолошким питањима;

• објасниш специфичност истраживања у психологији;

• на датом примеру психолошког истраживања одредиш које су методе и технике

коришћене;

• користећи информационо-комуникационе технологије (ИКТ) проналазиш примере

најпознатијих експеримената у психологији и наведеш њихове резултате;

• препознаш различите области примене психолошких сазнања и животне ситуације у

којима се људи обраћају психологу за помоћ;

• препознаш употребу и злоупотребу психологије на датим примерима;

• изразиш мишљење о одбијању људи да користе услуге психолога кад имају психолошке

тешкоће;

• самостално или у групи проналазиш примере „психолошких тестова” у часописима и

критички их разматраш.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Свет доживљаја

Иако је у основној школи био одличан ђак, Марко је у гимназији веома попустио.

У разговору са школским психологом показало се да га веома узнемирава развод

родитеља и да га то одвлачи од учења, па и дружења. Сам Марко није ни запажао

да га прилике у породици толико заокупљају и да му ремете учење и понашање. Тек

када је исказао своје мисли и бриге и ослободио се страха, туге, љутње и разочарања,

пожелео је да се посвети обавезама и пријатељима.

Марково понашање и оно што је доживљавао пример су онога што психологија

проучава. У овом поглављу говорићемо о томе шта све психологија проучава и које

методе и технике користи.

ШТА ПРОУЧАВА ПСИХОЛОГИЈА – ПРЕДМЕТ

ПСИХОЛОГИЈЕ

Ученици најчешће одговарају да психологија проучава људску психу, а психа

је, према њиховом схватању, ум, разум, свест, подсвест, мисли, осећања, жеље,

снови, машта, понашање, реаговање и сл. И заиста, психологија проучава све

те појаве. Међутим, израз психа (грч. psyche¯ – душа, дух) више се не користи

у науци јер припада давним временима када се психичке појаве нису научно

проучавале и када је та реч означавала унутарње, нематеријално биће човека.

Уместо тога научници данас користе израз психички живот, чиме истичу да

постоји мноштво психичких појава које имају биолошку основу, а на које утичу

и чиниоци средине и које је могуће научно проучавати.

психологија

психички живот

Старогрчки филозоф Аристотел сматра се оцем

психологије и других наука. У свом трактату „О

души” нагласио је значај њеног природно-научног

истраживања. Основу психологије налазио је не

само у филозофији већ и у биологији и медицини.

Аристотел

Психички живот чине психички процеси, психичке особине и стања. Психички

процеси разврставају се на когнитивне, емоционалне и мотивационе. Когнитивни

процеси омогућују сазнавање (лат. cognitio – знање, сазнање), а то су опажање

(као предуслов за остале когнитивне процесе), мишљење, учење и памћење. Емоционални

процеси су осећања и расположења, попут среће, туге, страха, љутње

итд. Мотивациони процеси покрећу и усмеравају наше понашање ка неком

циљу. Они изазивају доживљаје као што су потребе, жеље, нагони, намере и сл.

психички процеси –

когни тивни (сазнајни),

емоционални и

мотивациони; одликује

их променљивост.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

9


психичке особине –

релативна трајност.

психичка стања –

ритмичност.

понашање

субјективно искуство

(доживљаји)

Дакле, може се рећи да психологија проучава доживљаје или субјективно искуство,

али и понашање. Међутим, осим тога, психологија изучава и психичке

особине, а то су релативно трајне карактеристике појединца као што су темперамент,

карактер, интелигенција, друштвеност, одговорност, емоционална

осетљивост, одлучност, упорност итд. Психичка стања односе се на појаве будности/спавања,

одмора/умора, свесност и сл. За разлику од психичких процеса,

који се одликују променљивошћу, и психичких особина, чија је карактеристика

релативна трајност, психичка стања су ритмична (смењивање будног стања и

спавања, одморног стања и умора).

Психички процеси, особине и стања испољавају се у понашању – на основу

понашања заправо се и сазнаје о њима. Но појам понашања у психологији се

схвата веома широко. Понашање је свака активност која се може посматрати

директно, посредством чула, или индиректно, помоћу техничких уређаја. У

понашање спадају причање, ћутање, спавање, смејање, плакање, али и физиолошке

промене попут оних у раду мозга, срца итд. Ипак, психички процеси

и доживљаји не испољавају се увек, већ могу остати скривени, па се научници

често суочавају с проблемом како да их проучавају.

Дакле, психологија je наука која проучава психички живот на основу понашања

и субјективног искуства.

Врсте психичких процеса

Психички процеси

• Когнитивни (сазнајни)

• Емоционални

• Мотивациони

Примери

• опажање, мишљење, учење, памћење,

заборављање

• страх, љутња, радост, туга

• потребе, намере, нагони, мотиви

Анализирај уводни текст и пронађи делове који се односе на одређене врсте

психичких процеса и доживљаја. Подвуци и на маргини назначи (или препиши

у свеску) да ли је реч о когнитивним, емоционалним или мотивационим

процесима.

ЗАДАЦИ ПСИХОЛОГИЈЕ

теоријски задатак –

описивање, објашњавање,

предвиђање, контролисање

и мењање психичких појава

и понашања.

практични задатак –

унапређивање квалитета

живота људи применом

теоријских сазнања.

Психологија има теоријске и практичне задатке. Њен теоријски задатак је да

опише психичке појаве (процесе, особине, стања и личне доживљаје) и понашање,

а затим да их објасни, тј. утврди њихове узроке и правилности по којима

се одвијају, како би могли да се предвиде, контролишу и мењају. Практични

задаци односе се на примену теоријских сазнања у свакодневном животу како

би се људи боље разумели и били задовољнији собом и животом. Тако се, на

пример, сазнања о врстама и узроцима страхова примењују у отклањању тих

страхова, али и треме, траума, фобија; сазнања о учењу, памћењу и заборављању

могу помоћи ученицима да примене технике успешног учења.

10

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Ипак, многе психичке појаве нису до краја објашњене јер су сложене, „неопипљиве”,

и тешко је наћи начин како да се научно истраже. Зато у психологији

постоји велики број теорија. Теорија је смислено објашњење одређене појаве

које се делимично заснива на чињеницама, а делимично на претпоставкама

које су основа за постављање нових истраживачких питања. То је, дакле, научно

знање које није коначно, а тиме ни вечно. Теорија важи све док се у њу уклапају

нова научна сазнања, односно престаје да важи када се нове чињенице не могу

уклопити у њу. На пример, у психологији постоји више теорија о природи интелигенције,

о личности, о узроцима психичких поремећаја итд.

ОСНИВАЊЕ НАУЧНЕ ПСИХОЛОГИЈЕ

Све до друге половине XIX века психологија није била самостална наука, већ се

проучавала у оквиру филозофије. Годином рођења научне психологије сматра

се 1879. јер је тада немачки филозоф и психолог Вилхелм Вунт (Wilhelm Wundt,

1832–1920) у Лајпцигу основао прву психолошку лабораторију на свету.

Психологија 1879. године

постаје самостална

експериментална наука.

Вилхелм Вунт

(1832–1920)

Вунт са сарадницима у лабораторији

Проучи фотографију Вилхелма Вунта, па пробај да га пронађеш међу

сарадницима. Запази како изгледа лабораторија и шта све научници држе у

рукама. Да ли у школи постоје учионице које личе на ову лабораторију?

Академик професор др Борислав П. Стевановић (1891–1971),

оснивач је научне психологије у Србији 1928. Године.

Намеће се питање шта је психологији омогућило да прерасте у науку. Кључна

одлика сваке науке јесте коришћење научних метода. Реч метода означава

пут којим се долази до сазнања или начин на који се истражује неки проблем.

Осим тога, важно је и да се научна истраживања заснивају на већ постојећим

сазнањима. Иако су се психичке појаве одувек занимале мислиоце и филозофе,

научни метод (грч. méthodos –

истраживање, испитивање) –

систематски, објективан и

ваљан начин доласка до

тачног и недвосмисленог

одговора на постављено

питање.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

11


тек је у XIX веку код научника сазрела свест о потреби доказивања тврдњи или

претпоставки које се односе на психички живот и понашање. У XIX веку настају

све научне дисциплине у савременом смислу. Први научници психологије тежили

су да личе и да раде као научници у физици, хемији, биологији. Отуд и

лабораторија са горње слике на претходној страни највише личи на лабораторију

за физику.Управо научни приступ у истраживању разликује психолошко

проучавање психичких појава од оног примењеног не само у филозофији већ

и у књижевности, другим уметностима и свакодневном животу. Људи непрекидно

стичу сазнања о психичком животу и понашању, и то искуством, здравим

разумом и интуицијом, али су такви начини сазнавања мање ефикасни и мање

поуздани од научних метода.

Неки људи уверени су да ретко сањају, а научним методама показано је да сви сањамо

сваке ноћи, и то по неколико пута.

У следећој табели дат је упоредни преглед здраворазумских, филозофских и

научних знања.

здраворазумска знања –

општеприхваћене

истине неопходне

за функционисање у

свакодневном животу

(на основу њих знамо, на

пример, да смо рођени, да

живимо окружени људима

и различитим преметима

итд.).

филозофска знања –

знања у основи човековог

сазнавања света (настала

када је човек почео да се

пита шта лежи у основи

његовог сазнања света).

научна знања –

настала из потребе да

се постојећа знања

провере (истинитост/

неистинитост) и из потребе

за предвиђањем.

Здраворазумска

знања

Филозофска знања

Предмет појавни свет суштина

Знања

Доказ

општеприхваћена

позивање на

појединачна искуства

апстрактна, производ

дубоког промишљања

логичко извођење

Научна знања

законитости,

принципи

правилности у

појавном свету

проверљива

истраживање

Психологија је емпиријска или искуствена наука (грч. empeiria – искуство), што

значи да се закључци изводе на основу брижљивог прикупљања и проверавања

података. Ти подаци могу бити субјективни и објективни. Први се односе на

субјективна искуства, тј. на личне доживљаје (на пример, мисли, осећања), а

други на понашање, онако како смо га претходно одредили. У науци се нова

сазнања повезују са старим и тако психологија ствара системе знања.

12

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Разлика између научног и лаичког (здраворазумског, ненаучног) знања о

психолошким појавама

Научно знање

Објективност

Засновано је на тачним, потпуним и проверљивим

подацима, али је отворено за критичко преиспитивање

нових чињеница.

До знања се дошло плански, у контролисаним

условима, узимањем у обзир свих значајних података

и њиховим критичким преиспитивањем,

непристрасно, независно од личних жеља, вредности,

ставова.

Јавност, проверљивост и контрола сваког изворног

податка и саставних делова истраживачког поступка,

спремност да се знање мења или потпуно

одбаци уколико нови подаци покажу да је нетачно.

Изражено је терминима и симболима чије је значење

јасно, прецизно и разумљиво.

Лаичко, здраворазумско,

ненаучно знање

Необјективност

Нецеловито је и непотпуно, јер се свесно или несвесно

изостављају неке битне чињенице и тако

ствара искривљена слика стварности.

До знања се није дошло плански ни у контролисаним

условима, већ на основу свакодневних запажања

у којима велику улогу имају личне жеље,

вредности, ставови.

Непроверљивост података и неспремност да се

знање мења или одбаци уколико се покаже да је

нетачно.

Изрaжено је терминима и симболима чије је значење

субјективно, лично и није прецизирано у комуникацији

научника.

Поузданост

Засновано је на (емпиријским) доказима (истраживањима),

има релативну трајност, резултати истраживања

могу се проверити коришћењем исте научне

методе.

Непоузданост

Није засновано на доказима, не може се проверити

или се у поновљеним испитивањима добијају

контрадикторни (опречни) резултати.

Општост

Открива опште правилности или законитости психолошких

појава користећи апстракцију, анализу и

синтезу.

Конкретност

Открива спољашње карактеристике и везе међу

појавама.

Систематичност

Прецизни термини и дефиниције повезују се у логичну

целину (теорија).

Несистематичност

Термини не представљају логичну целину.

Прецизност

Прецизно је и ослања се на доказе.

Непрецизност

Непрецизно је и није засновано на доказима.

апстракција – издвајање битних од небитних квалитета који се опажају чулима.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

13


Принципи научног знања:

» објективност

» поузданост

» општост

» систематичност

» прецизност

Анализирајте у пару исказе о психичким појавама, разврстајте их у научне и

ненаучне (лаичке) и образложите зашто сте их тако груписали.

1) Батина је из раја изашла.

2) Што је баби мило, то јој се и снило.

3) Идентични близанци који су расли

у истој средини сличнији су по

интелигенцији него двојајчани

који су такође одрастали у истој

средини.

4) Крушка под крушку пада.

5) Прва мисао је најбоља мисао.

6) Људи су спремнији да помогну

другоме када су сами него када су

у групи.

7) Далеко од очију, далеко од срца.

8) Све велике љубави су трагичне.

9) Први утисак о човеку никад не

вара.

10) Различити људи међусобно се

више привлаче него слични.

КОЈЕ СУ ОБЛАСТИ ПСИХОЛОГИЈЕ

Иако је млада наука, психологија се брзо развија, тако да данас постоје бројне

области у којима се спроводе психолошка истраживања. Психолошке дисциплине

деле се на теоријске и примењене. Теоријске (фундаменталне) дисциплине

разликују се по предмету, методу и циљу.

Теоријске (фундаменталне) психолошке дисциплине

Општа психологиjа

Општа психологија проучава основне психичке процесе нормалног одраслог

човека као што су опажање, памћење, мишљење, учење, емоције и мотивациjа.

У тој области спроводе се тзв. базична истраживања, којима се откривају правилности

у људском доживљавању и понашању. То су експериментална истраживања

чији је циљ да открију како функционишу основни психички процеси,

као и биолошки процеси коjи су у њиховоj основи. Таква открића често се

користе у другим гранама психологиjе. На пример, сазнања у вези с мотивациjом,

учењем и памћењем примењују се у педагошкој и клиничкоj психологиjи.

( Погледај садржај уџбеника и уочићеш да највећи део чине теме које проучава

општа психологија.)

Физиолошка психологија

Физиолошка психологија проучава органске основе психичког живота, на пример

који се биохемијски процеси дешавају у мозгу када смо тужни или уплашени,

који је део мозга активан када говоримо или сањамо, како психоактивне

супстанце утичу на психичке процесе, како хормони делују на понашање, који

органи највише утичу на психички живот итд.

Развоjна психологиjа

Развоjна психологиjа проучава правилности по коjима се човек физички,

емоционално, интелектуално и социjално мења или развија током живота, на

пример како се развијају интелигенција, морал, емоционални односи, особине

14

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


личности попут самопоуздања, агресивности и сл. Осим тога, изучава и главне

одлике свих развојних периода у животу човека: детињства, адолесценције или

младости ( види речник: адолесценција), одраслог доба и старости. Многи развоjни

психолози баве се базичним истраживањима и раде на факултетима или

при научним институцијама. Добијена теоријска сазнања примењују психолози

запослени у вртићима, школама, старачким домовима, специјалним школама,

поправним домовима и сродним установама.

Психологиjа личности

Психологија личности проучава психички живот и понашање као јединствену

целину. За разлику од опште психологије, која изучава поједине врсте психичких

процеса, психологију личности занима како су они повезани и како граде

особине или црте личности као што су савесност, дружељубивост, стидљивост,

радозналост итд. Њен циљ је да открије све особине и начин на који се оне

развиjаjу и повезуjу у целину, тј. личност. Осим тога, та област проучава и карактеристике

здраве личности и природу психичких поремећаjа. Психологија

личности тесно је повезана с развојном и клиничком психологијом.

Социjална психологиjа

Социјална психологија проучава друштвено понашање људи, тј. интеракције

међу људима у групи. Другим речима, она, с једне стране, изучава како разни

друштвени чиниоци утичу на појединца, а с друге, како психички чиниоци

утичу на друштвена збивања. Посебно је занима социјализација личности, тј.

како се човек као биолошко биће укључује у друштвену заједницу и постаје

социјално биће. Та област проучава и од чега зависи да ли ће се људи међусобно

помагати или сукобљавати и бити агресивни, како присуство других

утиче на ефикасност појединца, од чега зависе наклоност и ненаклоност,

како се формирају ставови и предрасуде и сл.

На препорученом видеу др Филип Зимбардо, професор психологије на

Универзитету Станфорд, говори о социјалном експерименту који је спровео

1971. године.

(У претраживач искуцај: Филип Зимбардо (Philip Zimbardo) како обични

људи постају чудовишта... или хероји)

Психометрија

Ова теоријска психолошка дисциплина проучава законе и принципе мерења

психолошких појава. Бави се израдом психолошких мерних инструмената, пре

свега тестова, као и статистичким проблемима емпиријских истраживања.

Психологија животиња

Психологија животиња проучава психички живот и понашање животиња.

Психопатологија

Ова теоријска дисциплина проучава значајнија одступања менталног здравља

настала под утицајем социјалних и органских фактора.

Филип Зимбардо

Теоријске (фундаменталне)

психолошке дисциплине:

» општа психологија

» физиолошка психологија

» развојна психологија

» психологија личности

» социјална психологија

» психометрија

» психологија животиња

» психопатологија

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

15


Примењене психолошке дисциплине

Ове дисциплине користе знања теоријских психолошких дисциплина како би

оствариле практични задатак психологије – унапређивање квалитета живота

људи. У тексту који следи описаћемо оне најважније.

Клиничка психологија

У оквиру клиничке психологије проучавају се психички поремећаји попут депресије,

схизофреније, фобија... Клинички психолози користе стечена сазнања

да помогну људима с наведеним поремећајима да увиде суштину проблема и

промене начин доживљавања и понашања који им онемогућава да воде нормалан

живот. У клиничкој пракси психолози задају и одговарајуће тестове да би

помогли психијатрима да поставе тачну дијагнозу. У оквиру клиничке психологије

постоји област менталне хигијене или психолошке превенције. Специјалисти

за ту област баве се мерама заштите и унапређења психичког здравља.

Педагошка психологиjа

Педагошка психологија је научна дисциплина која проучава психолошке проблеме

настале у образовању и васпитању. Та област првенствено се бави школским

учењем, с циљем да се оно унапреди. Стога се нарочито истражују психички

процеси који се јављају у вези с учењем и мотивацијом. Остала истраживања

усмерена су на планирање предшколског васпитања и наставних програма, осмишљавање

система оцењивања итд.

Примењене психолошке

дисциплине:

» клиничка психологија

» педагошка психологија

» психологија рада

» војна психологија

» психологија маркетинга

» форензичка психологија

» спортска психологија

» психологија уметности

» психологија менаџмента

» здравствена психологија

итд.

Психологиjа рада

У овој области проучава се коjи су услови наjбољи за ефикасност и задовољство

у раду. Психолози коjи се баве тим проблемима запослени су у радним организациjама:

предузећима, фабрикама, заводима за рад и запошљавање и сл. Они

бирају кандидате за посао, помажу људима да изаберу најподеснију професију,

организују стручне едукације за запослене, посредују у решавању сукоба на

послу и у унапређењу међуљудских односа.

Поред наведених, постоје и друге практичне психолошке дисциплине: војна

психологија, психологија маркетинга, форензичка психологија, спортска психологија,

психологија уметности, психологија менаџмента, здравствена психологија

и др. ( О неким од наведених области психологије више ћеш сазнати

у наредним поглављима.)

Шта су когнитивне науке

Когнитивне науке проучавају појаву сазнавања. То

је интердисциплинарна област која обједињује више

подручја из природних и друштвених наука, а међу

њима су најважније когнитивна психологија, психолингвистика,

неурологија, психопатологија, вештачка

интелигенција, антропологија и др. Когнитивне

науке из своје перспективе и специфичним методама

испитују когнитивне процесе. Нека од конкретних

питања јесу како функционише мозак, како се одвијају

виши психички процеси (пажња, мишљење, памћење,

учење), на који начин примамо и обрађујемо информације

о спољашњем свету, како их претварамо у

знања и памтимо, на који се начин информације и

знања користе у решавању проблема итд.

16

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Потражи на интернету чиме се баве остале примењене психолошке дисциплине.

Зашто има много више примењених него теоријских психолошких дисциплина?

Шта психолози раде

Описујући гране психологије, већ смо добрим делом објаснили чиме се психолози

баве. Сада ћемо само систематизовати врсте послова које они обављају. У

оквиру области за коју су се специјализовали, психолози могу да се баве саветовањем,

подучавањем и истраживањем. Саветовање могу да обављају не само

клинички психолози већ и сви они који су се едуковали за то, као и за психотерапију.

Истраживања пак обављају не само психолози који се баве научним

радом него и остали који, спроводећи тзв. примењена истраживања, решавају

конкретне проблеме у свакодневном послу.

На пример, школски психолози спроводе истраживања међу ђацима и наставницима

да би сазнали колико су они задовољни организацијом или системом

оцењивања. Психолози често раде и као наставници, без обзира на то за коју су

се грану психологије специјализовали. Тако, рецимо, клинички психолог може

радити на факултету, у болници или имати приватну праксу. На тим радним

местима може да предаје, истражује и саветује.

Школски психолог

ШТА ЈЕ ПАРАПСИХОЛОГИЈА И ЗАШТО НИЈЕ

ДИСЦИПЛИНА НАУЧНЕ ПСИХОЛОГИЈЕ

Реч парапсихологија дословно значи поред психологије (грч. pará – поред), а

односи се на појаве које су психолошке природе, али чије постојање није научно

доказано.

Уочавају се две групе парапсихолошких појава:

а) појаве екстрасензорне перцепције или опажања без учешћа чула и

б) појаве телекинезе или покретања предмета снагом мисли.

У појаве екстрасензорне перцепције спадају телепатија, видовитост и прекогниција.

Телепатија је преношење мисли без говора, видовитост је опажање без

употребе чула, док је прекогниција способност предвиђања догађаја.

Упорне тврдње многих људи да такве појаве постоје подстакле су научнике да

их помно истраже. Пошто су понекад давала позитивне, а понекад негативне

резултате, истраживања се нису могла прихватити као научни докази. Ако се

једног дана докажу, те појаве више неће бити у домену парапсихологије већ

психологије.

Телекинеза је покретање

предмета снагом мисли.

предмет психологије, теоријски задатак психологије, практични задатак психологије,

теоријске психолошке дисциплине, примењене психолошке дисциплине

• Требјешанин, Ж., Речник психологије, Стубови културе, Београд, 2008.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

17


ПСИХОЛОГИЈА И ДРУГЕ НАУКЕ,

КУЛТУРА И УМЕТНОСТ

Подела наука према

извору знања:

» емпиријске

• природне науке

• друштвене науке

» формалне

Подела наука према циљу:

» теоријске

» примењене

До сада смо већ објаснили да је психологија емпиријска наука. Да бисмо одредили

њен положај међу другим наукама, морамо се позабавити проблемом

класификације наука. Иако постоје различите класификације, треба нагласити

да је свака подела науке условна и вештачка. Организација и повезаност научног

знања могу се видети на нивоу научних теорија и система и класификације

наука.

Према томе како долазе до података (извор знања), науке се деле на емпиријске

и формалне.

Емпиријске науке изучавају свет у коме живимо, а на основу подручја којим се

баве можемо их поделити на природне и друштвене. Природне науке изучавају

свет природе и у ту групу спадају физика, хемија, биологија, астрономија итд.

Друштвене науке проучавају људски свет, а тим аспектом стварности баве се

историја, социологија, антропологија, економија итд.

Код формалних дисциплина предмет проучавања независан је од искуства.

Оне се не баве стварношћу у простору и времену, али се користе у свим осталим

наукама. У формалне науке спадају логика, математика, информатика,

статистика...

Психологија је, дакле, емпиријска наука, али да ли је природна или друштвена?

На психички живот и понашање утичу биолошки и друштвени чиниоци и зато

је психологија повезана и с друштвеним и с природним наукама, с којима размењује

научна сазнања. Психологија се сврстава и у друштвене науке јер оне

проучавају природу људског друштва и његову јединку – човека. У наставку

ћемо објаснити како је психологија повезана с друштвеним, а како с природним

наукама.

На психички живот и понашање веома утичу друштвени и културни чиниоци као

што су други људи, разне групе (породица, вршњаци, држава), али и материјална

добра, наука и уметност, обичаји, политичка и економска збивања итд. Због тога

је психологија чврсто повезана с друштвеним наукама попут социологије, антропологије,

историје, археологије, економије, политикологије, демографије итд.

С друге стране, психологија је сродна и природним наукама, које проучавају

природу физичког света, а највише физици и биологији. Будући да психички

живот има органске основе, психологија је повезана и с физиологијом, генетиком,

имунологијом и медицином као примењеном биолошком дисциплином.

Уз то, у психолошким истраживањима користе се и експерименталне методе,

те математички и статистички поступци обраде података, тако да психологија

користи и сазнања формалних дисциплина. Психологија је, дакле, и природна

и друштвена наука.

Према циљу, науке се деле на теоријске (фундаменталне) и примењене.

Циљ теоријских (фундаменталних) наука јесте проналажење општих принципа

и закона стварности. У ту групу спадају теоријска физика, астрофизика и молекуларна

биологија.

18

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Циљ примењених наука јесте проналажење решења за практичне проблеме.

Такав циљ имају медицина, фармација, агрономија, архитектура, грађевинарство,

машинство итд.

До сада је већ било речи о подели психолошких дисциплина на теоријске и

примењене. Дакле, психологија спада и у теоријске и у примењене науке.

Психологија је и природна

и друштвена емпиријска

наука, а према циљу

сврстава се и у теоријске

и у примењене научне

дисциплине.

Истраживања језика различитих култура

„... Педесетих година 20. века, психолог Роџер Браун и лингвиста и неуролог Ерик

Ленеберг ...испитивали су говорнике енглеског и зуни језика и дошли до закључка да је

лакше запамтити боју за коју у матерњем језику постоји назив.

Почетком 21. века више психолога спроводило је истраживања с говорницима химба

језика. Њихова категоризација боја се због начина живота у потпуности разликује

од оне која постоји у европским језицима. Имају само четири категорије, а у свакој

од њих налази се по неколико различитих боја, по схватању Европљана. Говорници

енглеског лакше су од говорника химба језика разликовали плаве од зелених квадрата,

али су зато испитаници из Намибије врло лако разликовали различите нијансе зелене,

које у њиховом језику спадају у различите боје. Слични резултати добијени су и у

експериментима у којима су учествовали говорници енглеског и руског језика.

Боја која би се у великом броју језика назвала плавом еквивалентна је двема основним

бојама руског језика (синний и голубой), које би у енглеском, као и у српском, биле

назване светлијом и тамнијом нијансом исте боје. Међутим, у руском језику то су

потпуно различите боје, као у неком другом језику жута и црвена. По две основне боје

које бисмо назвали плавом постоје и у италијанском (blu и azzurro) и грчком језику

(μπλε и γαλάζιο). Док се превод за тамнију боју, који одговара плавој боји, лако може

пронаћи у већини језика, светлију је теже превести, али и успоставити еквиваленцију

међу бојама из руског, италијанског и грчког језика.

С друге стране, у јапанском језику дуго је постојала једна реч која означава и плаву и

зелену боју (ао). Почетком ХХ века, када у Јапан стиже први школски прибор увезен

са Запада, а у њему и бојице, где су плава и зелена увек одвојене, у јапанском језику

појављује се реч миндори, која означава зелену боју, али она се и даље схвата као

нијанса чешће него као посебна основна боја. Колико је заједнички назив за плаву

и зелену ао прихваћен, показује и чињеница да се за зелено светло на семафору

користи управо та реч, а странце понекад збуне они на којима се појави плава нијанса.”

(Извор: Национална географија)

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

19


ОДНОС ПСИХОЛОГИЈЕ И КУЛТУРЕ

култура

експлицитно –

очигледно, јасно,

недвосмислено.

имплицитно –

нешто што није изречено,

али је само по себи

разумљиво.

психологија културе

Култура представља друштвену (социјалну) творевину, тј. све оно што је човек

створио (обичаји, политичке институције, језик, уметност, власништво, религија

итд.). Култура је карактеристичан начин организовања живота одређене

заједнице и систем понашања и вредности који се формирају и мењају током

живота групе. Састоји се од експлицитне културе (спољне манифестације

живота неке заједнице: оруђа, оружја, друштвене установе итд.) и имплицитне

културе (моралне норме, вредности, сазнања и веровања). За психологију је

нарочито важна имплицитна култура, јер она одређује формирање особе под

утицајем друштвене средине (социјализацију, о којој ћеш више учити у наредним

лекцијама).

Научна психологија полазила је од претпоставке да људи у свим културама имају

потпуно исте психичке процесе. Ту претпоставку довели су у питање представници

психологије културе (психолози, антрополози, социолози и представници

других друштвених наука). Психологија културе проучава како култура у

којој појединац живи (његова традиција, језик и поглед на свет) утиче на

његове представе и психичке процесе.

У тексту на претходној страни (Истраживања језика различитих култура)

описано је како језик одређене културе утиче на психичке процесе. О којим је

процесима реч?

Наше мишљење углавном је неодвојиво од језика јер је немогуће да размишљамо

о нечему а да не употребљавамо речи. Наше мисли формирају се у језику и зато

веза између мишљења и језика није спољашња, већ унутрашња.

Постоје различите теорије о вези речи и мисли (

више о односу језика и мишљења читаћеш у поглављу

Мишљење):

1. Према Сапир–Ворфовој хипотези, језик којим

говоримо одређује наш поглед на свет или бар

омогућава да га формирамо на специфичан начин.

Дете заједно с језиком своје заједнице учи и да

мисли на начин својствен управо тој заједници.

Оно што нема свој назив у језику не постоји ни

у искуству нити га препознајемо као део

стварности.

2. Према теорији Ноама Чомског, наш ум (сви процеси

мишљења) располаже урођеном дубинском

граматиком која је истоветна код сваког човека,

а захваљујући томе и структура мишљења истоветна

је код свих људи.

Лингвисти Сапир и Ворф проучавали су језике америчких

Индијанаца желећи да утврде везу између

језика и начина живота, с једне, и мишљења, с друге

стране. Сматрају се зачетницима антрополошке

лингвистике (веза између антропологије и лингвистике).

Истражујући језик племена Хопи, утврдили су

да он нема категорију времена, тако да не постоје

изрази за прошлост, садашњост и будућност. С друге

стране, инсект, авион и пилот означавају се истом

речју, али то не прави терминолошку збрку уколико

је описана конкретна ситуација у којој се она користи.

Истражујући језик Ескима, научници су утврдили да

у њему постоји неколико речи за снег (снег који пада,

снег који је на тлу, снег који је чврст као лед, снег који

се топи). Астеци пак користе једну реч с различитим

наставцима за изразе хладно, снег и лед.

антропологија – хуманистичка наука која проучава људске сличности и разлике (порекло, обичаје,

веровања и друге друштвене и културне форме).

лингвистика – наука о језику (обухвата анализу језичке форме, језичког значења и језика у

контексту).

антрополошка лингвистика – лингвистичка дисциплина која проучава језике култура које немају

писмо.

20

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Културе се не разликују само по језику већ и по положају на оси индивидуализам–колективизам.

Западна традиција даје приоритет индивидуалности у

односу на колектив, док у источним културама (Индија, Кина, Јапан) приоритет

над појединцем има колективитет (породица, друштво, држава). Народи

источњачких култура чак више пажње посвећују социјалним ситуацијама него

народи западних култура, што доводи до разлика у тумачењу понашања људи –

припадници западних култура понашање људи тумаче особинама личности, док

припадници источних култура исто понашање сагледавају у контексту друштвене

ситуације у којој се оно одиграло. Таква усмереност не само што утиче на

процену особина других људи ( о атрибуцији особина учићеш у наредним

лекцијама) већ може имати и практичне последице. Уколико неки ученик, рецимо,

има проблем у неком предмету (на пример, математици), у западним

културама то ће се посматрати као последица његових слабијих индивидуалних

способности, док ће се у источним сагледавати у школском контексту, кроз

анализу односа наставник–ученик.

Културе се разликују.

ОДНОС ПСИХОЛОГИЈЕ И УМЕТНОСТИ

„Кад је човек болестан, снови се често одликују необичном рељефношћу, јасноћом

и изванредном сличношћу са стварношћу. Понекад се сложи чудовишна слика, али

околности и цео ток призора испадају до те мере невероватни и са тако финим

детаљима, неочекиваним, али уметнички хармоничним са читавом целином слике, да

их онај што сања ни на јави не би могао измислити, па макар био такав уметник какви

су Пушкин или Тургењев. Такви снови, болесни снови, увек се дуго памте и остављају

снажан утисак на поремећени и већ узнемирени човеков организам.”

(Фјодор Достојевски „Злочин и казна”)

Два основна облика стваралаштва јесу наука и уметност. Док наука тежи достизању

објективне истине формулисањем закона, основни циљ уметности јесте

изазивање естетског доживљаја. Иако на први поглед немају ништа заједничко,

та два вида људске делатности често решавају исте проблеме, користе исте

идеје и открића, развијају се по одређеним законитостима поштујући одређене

методе и поступке, али свака на свој начин. За обе је потребно много знања,

рада и маште.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

21


Теофраст

Теофраст, антички филозоф и књижевник, Платонов и

Аристотелов ученик, написао је дело „Карактери”, јединствено

у књижевности. У њему је представио

разноврсне карактерне мане или моралне слабости

које у себи носе и елементе комичног, што дело сврстава

у врсту хумористичке литературе.

Многи уметници имају веома развијену способност анализе унутрашњих стања

својих јунака и опажања људских особина и карактера, као и односа међу људима.

Међутим, само уметничко стварање јесте психолошки процес.

Иако је однос између психологије и уметности природан, уметност има дугу

историју, а психологија као наука кратку. Међутим, историја односа уметности

и психологије веома је дуга и може се грубо поделити на:

1. психологију у уметности и

2. уметност у психологији.

Психологије у уметности, гледано историјски, било је од самог почетка уметничког

стваралаштва, јер не само што су уметници своја искуства о сопственом

и туђем понашању уткали у своја уметничка дела већ је и сáмо стварање као

уметнички процес предмет проучавања психологије. Осим тога, психологија је

заступљена и у доживљавању уметничких дела ( више о естетским емоцијама

учићеш у наредним лекцијама). Може се чак с правом рећи да су поједини уметници

били претече одређених психолошких појмова (на пример, Достојевски

пише о несвесном пре Сигмунда Фројда, творца психоанализе и појма несвесног,

о чему ћеш учити касније).

Коју је област психичког живота описао Достојевски у тексту датом на почетку

лекције?

Уметност у психологији постоји не само због маште и стваралачког мишљења

већ и због тога што се током стварања и доживљавања уметничких дела одвијају

многи психички процеси, о којима ћеш учити током ове школске године: опажање

(перцепција), емоције, учење (мењање личности под утицајем уметности),

памћење и заборављање, мотивација, особине личности итд. Људи су од давнина

покушавали да дају психолошко објашњење уметности, о чему сведоче мишљења

великих античких филозофа, на пример Платона и Аристотела.

Платон сматра да чула опажају само „лепе ствари”, а душа „лепе идеје”.

Аристотел сматра да трагедија чисти емоције и доводи до катарзе (прочишћења душе).

Када је психологија постала експериментална наука, уметност је постала тема

интересовања психолога у области експерименталне естетике Густава Теодора

Фехнера, који је проучавао критеријуме естетске склоности према једноставним

садржајима (линије, форме и сл.), „златни пресек”, оптималне пропорције и сл.

22

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Златни пресек, божанска пропорција: a/b = (a+b)/а = φ

φ = 1,6180339887...

Овај однос две дужи примењен на предметима изазива посебно пријатан

естетски доживљај.

Леонардо да Винчи,

„Витрувијев човек” или „Закон

пропорција” – тело треба да

буде седам пута дуже од главе

С друге стране, познатија је психологија уметности, која користи примере

из уметности ради илустрација појмова у неким психолошким школама (нпр.

Едипов комплекс у психоанализи, о чему ћеш учити касније), примењује психолошка

сазнања у анализи фабуле романа, скривених мотива јунака, биографије

уметника и сл.

Данас постоји општа схема наука о уметности и психологија уметности се, у

складу с том схемом, бави изучавањем три елемента:

1. уметника (1) – карактеристике стваралаца,

2. уметничког дела (3) – карактеристике уметничког дела,

3. публике (5) – карактеристике публике,

и два смера деловања:

1. уметника на уметничко дело (2) – процес стварања уметничког дела,

2. уметничког дела на публику (4) – начин на који публика доживљава

уметничко дело.

Психологија уметности је

грана психологије која се

бави разумевањем значења

уметничког дела и естетским

доживљајем уметности.

(1) УМЕТНИК (2) (3) ДЕЛО (4) (5) ПУБЛИКА

Карактеристике уметника (1) и његово стваралаштво (2) нераскидиво су повезани

јер су његове особине и акције (уметничко стварање) јединствени ( о

томе ћеш више учити у лекцији Стваралачко мишљење). С друге стране, само

уметничко дело делује повратно на уметника, те је њихов однос увек двосмеран.

Уметник ће радити на уметничком делу све док не буде задовољан, тј. све

док дело не добије карактеристике које ће изазвати одређени естетски ефекат.

Личност уметника била је веома интересантна тема за психологе, који су проучавали

њену структуру, динамику и развој, способности ствараоца, мотивацију

и психопатологију.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

23


естетика –

грана филозофије која

испитује лепо и вредно

у уметности, суштину

уметничког стварања и

доживљаја уметничког

дела.

Анализа карактеристика уметничког дела (3) и његовог утицаја на публику (4)

у психологији је шира него у естетици – психологија предмет проучавања проширује

на појаве истог или сличног психолошког ефекта као што су, на пример,

лепоте природе (више о томе у лекцији о емоцијама – Естетска осећања).

Уметничко дело нема значаја без оних којима је намењено. Публику (5) не треба

сматрати „пасивним потрошачем” уметничког дела, попут биоскопског платна

на које се уметничко дело рефлектује. Свако опажање, а самим тим и опажање

уметничког дела, активан је процес. Отуда и публика делује на уметничко дело,

а психологија уметности проучава и ту врсту активности. Свако доживљава исто

уметничко дело на свој начин у зависности од својих претходних знања, искустава,

личности, тренутног расположења и тако придаје значење уметничком делу

које не мора бити исто као и оно које има аутор. То се посебно усложњава и тиме

што уметничко дело има једну специфичну карактеристику, а то је способност

прелажења из епохе у епоху. То омогућава уметнику да се обраћа публици различитих

покољења. Колико се то може сматрати предношћу уметничког дела,

толико у исто време носи у себи и опасност различитог тумачења и разумевања.

Свако доживљава исто уметничко дело на свој начин.

„Свим великим уметницима треба оштроумља и високих умовања о природи.”

Платон, „Федар”

формалне науке, емпиријске науке, природне науке, друштвене науке, теоријске науке,

примењене науке, уметност, експериментална естетика, психологија уметности, култура,

културна психологија

• Огњеновић, П., Психолошка теорија уметности, Институт за психологију, Београд, 1997.

• Панић, В., Психологија и уметност, Завод за уџбенике, Београд, 2012.

• Станојевић, В., Трагедија генија, Медицинска књига, Београд–Загреб, 1972.

• Ворф, Б. Л., Језик, мисао и стварност, БИГЗ, Београд, 1979.

24

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Истраживање у једној гимназији

У једној гимназији спроведено је истраживање ради утврђивања начина на који

се оцењивање ставља у службу учења и колико наставник прати напредак сваког

ученика. Аутори истраживања присуствовали су настави искусног наставника током

три недеље у два одељења истог разреда. Часови су снимани са две камере, од којих је

једна била усмерена на наставника, а друга на одељење. Након тога видео-материјали

су удружени и анализиране су врсте активности током часова, врсте интеракција

између наставника и ученика, начин презентовања садржаја и атмосфера на часовима.

Сви ти садржаји сагледавани су из перспективе наставе и оцењивања. Истраживачи

су закључили да су елементи оцењивања које је у функцији учења заступљени на

часовима, али у недовољној мери, и да је потребно развити студију која ће побољшати

праксу наставника.

МЕТОДЕ И ТЕХНИКЕ ПСИХОЛОШКИХ

ИСТРАЖИВАЊА

ПСИХОЛОШКЕ МЕТОДЕ

Као што смо раније рекли, оно што психологију (као и сваку другу науку) чини

науком јесте истраживање, тј. пажљиво прикупљање и проверавање података о

некој појави, спроведено по одређеним правилима или методама.

Метода је начин на који се организује истраживање неког проблема. Психологија

се по примени научних метода разликује од нестручног и свакодневног

бављења психичким појавама. ( Подсети се текста из претходне лекције о

оснивању научне психологије.)

метода –

општи и проверен

начин организовања

истраживања.

Експериментална метода

Главна одлика експерименталне методе jесте то што се испитивана појава

намерно изазива и подвргава утицаjима различитих чинилаца како би се

открило да ли они утичу на посматрану појаву и на који начин. Та одлика

експерименталног истраживања позната ти је из физике, хемије и других

природних наука. Експеримент (лат. experimentum – проба, оглед) jесте наjпоузданија

научна метода зато што се њиме могу утврдити узрочно-последичне

(каузалне) везе између појава.

Чиниоци коjи се у експерименту варираjу (мењају) називају се променљиве или

вариjабле. У сваком експерименту постоји:

• независна или експериментална променљива (вариjабла) – чинилац коjи се

систематски мења да би се утврдило утиче ли на појаву којa се испитује,

• зависна променљива (вариjабла) – појава која се мења у зависности од промена

у независној варијабли и

• једна или више контролних променљивих (варијабли).

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

25


ТЕРМИНОЛОГИЈА ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИХ ИСТРАЖИВАЊА

хипотеза – претпоставка (тврдња) о узроку и последици која се може тестирати;

претпостављено објашњење.

експеримент – научна метода којом се проверава хипотеза о каузалним (узрочно-последичним)

односима међу испитиваним појавама.

варијабла (променљива) – класа појава или особина које се мењају; може се

јавити у различитим ступњевима и вредностима.

независна варијабла – варијабла која представља претпостављени „узрок” и коју

експериментатор пажљиво и тачно контролише.

зависна варијабла – варијабла која представља претпостављену „последицу” и

чија вредност зависи од вредности независне варијабле.

експериментална група – група на коју делује независна варијабла, тј. претпостављени

„узрок”.

контролна група – група у којој не делује независна варијабла.

Експериментом се може испитивати ефекат jедне или више независних променљивих

(варијабли) на одређену психичку појаву (зависну варијаблу, која се

мери). Претпоставимо да се експериментално истражује да ли топлота утиче

на раздражљивост дечака од 8 година. У том случају топлота је независна променљива

јер је то чинилац који експериментатор систематски варира. Зависна

променљива је раздражљивост и та се појава намерно изазива, посматра, те мери

на основу покрета, начина опхођења и сл. Контролне променљиве су пол и узраст.

Поступак спровођења експеримента

На почетку је потребно образовати две или више група субјеката које су приближно

једнаке у погледу величине, испитиване психичке функције и неких

карактеристика које на ту функцију утичу (тзв. паралелне групе). Експериментална

група подвргава се дејству независне променљиве, док на контролну групу

независна променљива не делује. Након тога се проверава да ли су експериментални

услови утицали на испитивану особину тако што се пореде резултати

експерименталне и контролне групе – ако се појави разлика између двеју група,

она се приписује деловању независне променљиве.

ЕКСПЕРИМЕНТАЛНА ГРУПА

почетно мерење

деловање независне променљиве

финално мерење

почетно мерење

КОНТРОЛНА ГРУПА

финално мерење

26

Експеримент са паралелним групама

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Психолози желе да испитају да ли температура околине утиче на способност

решавања тестова интелигенције. Ученике средње школе поделили су у две

групе: једну су ставили у просторију где је температура износила 30 степени

Целзијуса, док је друга боравила у просторији где је било 20 степени Целзијуса.

Обе групе решавале су исти тест интелигенције.

Одреди независну и зависну варијаблу у наведеном експерименту. Уколико

би се појавила разлика у резултатима двеју група на тесту интелигенције, шта

бисмо могли да закључимо?

Иако је најпоузданији научни метод за откривање узрочно-последичних веза

међу појавама, експеримент има и нека ограничења. Пре свега, многе појаве

не могу се екпериментално испитивати због етичких разлога (када проучиш

поглавље Употреба и злоупотреба психологије, видећеш да је реч о поштовању

принципа минималног ризика). С друге стране, неке психолошке појаве квалитативно

се мењају кад испитаници знају да су учесници експеримента (на

пример, у случају испитивања емоција).

Шта је плацебо ефекат и како се испитује

Плацебо jе третман коjи нема никакво лековито

деjство, али може побољшати здравствено стање

ако пациjент веруjе да jе добио прави лек. На пример,

уколико особа има главобољу и попиjе неутрални

раствор верујући да jе то лек за главобољу, може се

десити да главобоља престане. Плацебо ефекат

обjашњава се аутосугестиjом, тј. тиме што особа

верује и очекује да ће лек позитивно утицати на

њено стање. Због тог ефекта увек се испитује колико

су лекови ефикасни сами по себи, а колико због тога

што људи веруjу да су делотворни.

Ефикасност лека испитуjе се посебном врстом експеримента

у којем учествују експериментална и

контролна група. Експериментална група је она која

се подвргава дејству лека (тј. независне варијабле),

а контролна она којој се не даје прави већ лажни

лек (нема утицаја независне варијабле). Ако побољшање

осети контролна група, то значи да лек није

ефикасан и да је посреди плацебо ефекат.

Неексперименталне методе

Методе систематског посматрања

Научно посматрање разликује се од свакодневног по томе што се унапред планира

шта ће се, зашто и у којим условима посматрати, као и како ће се регистровати

и описивати оно што се посматра. Другим речима, те методе заснивају

се на систематском посматрању, бележењу и описивању понашања и

доживљавања. Посматрањем и описивањем није могуће открити узрок појаве,

али се ипак може много сазнати о људској природи.

Методе систематског посматрања деле се на оне чији је предмет посматрања

видљиво понашање и на методе интроспекције или самопосматрања, што значи

да особа посматра сопствене доживљаје (види у наставку текста). Методе

посматрања разликују се и према томе да ли се спроводе у природним или

вештачким (лабораторијским) условима, да ли се понашање директно посматра

или се анализирају документа која садрже систематски опис понашања и

доживљавања појединаца (нпр. архивска документа) итд.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

27


Посматрање спроведено у природним условима обавља се на улици, у школи,

канцелариjи, фабрици, продавници... У таквим истраживањима важно је да

посматрано понашање буде природно и спонтано. Зато се често користе скривене

камере и једносмерна стакла како посматрачи својим присуством не би

утицали на спонтаност понашања. С друге стране, посматрачи се посебно обучавају

да би се избегла пристрасност. Ипак, недостатак ове методе је у томе што

се на испитивану појаву мора чекати да се природно јави и што постоји опасност

од субјективности посматрача и поред обуке кроз коју пролазе.

За посматрање у природним условима важно је да проучавано понашање буде

природно и спонтано.

Врсте метода посматрања и критеријуми њихове поделе

место предмета посматрања

(споља или унутра)

• споља видљиво

• интроспекција

Методе

посматрања

услови у којима се спроводи

посматрање

однос посматрача и онога што он

посматра (непосредно или посредовано)

• природни

• вештачки (лабораторија)

• непосредно

• посредовано – анализа докумената,

записника о посматрању,

записа са тестирања и сл.

Интроспекција

Као што смо рекли, интроспекција или самопосматрање такође је метода

посматрања, али оно што се посматра није споља, већ унутар онога ко

посматра. Особа посматра сопствене доживљаје и саопштава о њима слeдећи

унапред осмишљена правила – шта и како да посматра и како да закључује.

Добра страна интроспекције јесте то што открива доживљаје или субјективна

искуства људи о којима се не може сазнати на основу објективног спољашњег

28

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


посматрања. Захваљујући интроспекцији дошло се до значајних сазнања о многим

психичким процесима – мишљењу, сновима, сећањима, мотивима.

Лоша страна интроспекције јесте непоузданост, јер се често не може веровати

изјавама људи, најпре зато што понекад искривљују истину желећи да се

прикажу у најбољем светлу, али и због начина на који себе опажају, а онда и

стога што сaмо посматрање сопствених доживљаја може довести до стварања

искривљене слике чак и када су испитаници потпуно искрени. То се, на пример,

дешава кад је посреди посматрање властите среће или љутње. Уз то, поједини

доживљаји не могу се описати речима или је то тешко учинити.

Шта је метода „студија случаја” и када се користи

Студија случаја је метода посредног посматрања једне или неколико особа

које су по нечему специфичне. Она представља делимичну биографију

једне особе и укључује испитивање људи о њиховим важним доживљајима из

прошлости. То могу бити особе које су преживеле тешку повреду мозга, деца

која су стицајем несрећних околности одрасла са животињама, тј. у социјалној

изолацији, посебно надарена деца, особе које имају специфичне психичке поремећаје

и сл. Проучавање таквих случајева доноси сазнања која се због етичких

(моралних) разлога не могу стећи другим методама истраживања.

Методом случаја су, рецимо, утврђене одређене правилности у интелектуалном

развоју деце, функције извесних делова мозга, узроци неких психичких поремећаја

итд. Слаба страна те методе јесте то што се не може са сигурношћу знати

да ли открића која важе за поједине особе важе и за све људе.

Корелациона истраживања (корелациона метода)

Корелациона истраживања често се користе у психологији јер се многе психолошке

појаве не могу истраживати експериментом. Уместо утврђивању узрочно-последичних

веза, у корелационим истраживањима тежи се утврђивању

повезаности међу појавама или варијаблама (на пример, повезаност неких

особина и понашања, као што су интелигенција и школски успех). Варијабле се

прво мере на одређени начин (интелигенција се утврђује тестовима интелигенције,

а школски успех просеком оцена), а затим се користе одређени статистички

поступци којима се одређује коефицијент корелације међу њима (на слици X

и Y). Коефицијент корелације обележава се симболом r и његова вредност креће

се у распону од –1 до +1. Варијабле су у корелацији уколико је промена у једној

од њих праћена променом у другој (на пример, виша интелигенција праћена је

бољим школским успехом). Потпуна корелација међу варијаблама (r = 1 или

r = –1) ретко се добија у психолошким истраживањима. Чешћа је делимична

корелација, позитивна или негативна. Позитивна вредност корелације значи да

се варијабле мењају у истом смеру (на пример, виша интелигенција повезана је

с бољим школским успехом и обрнуто, нижа са слабијим). Негативне вредности

корелације указују да се варијабле мењају у различитом смеру (на пример, негативна

корелација између нивоа самоконтроле људи над њиховим унутрашњим

стањима и нивоа субјективно доживљеног стреса значи да је високи ниво самоконтроле

повезан с ниским нивоом доживљеног стреса, односно да је ниски

ниво самоконтроле повезан с високим нивоом доживљеног стреса). Уколико је

пак корелација једнака нули или веома близу нуле, онда корелације нема или

је врло ниска, па можемо закључити да варијабле нису повезане.

Психолошке методе:

» експериментална

» неексперименталне

• методе систематског

посмaтрања

• интроспекција

• студија случаја

• корелационо

истраживање

(корелациона метода)

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

29


Веома је важно запамтити да добијена корелација не значи узрочно-последичну

везу (виши коефицијент интелигенције није узрок бољег школског успеха).

Коефицијент корелације, уколико је висок, може нам само омогућити да боље

предвидимо другу варијаблу ако прву познајемо.

r = –0,90

r = –0,50

r = 0,00

r = 0,50

r = 0,90

r = 1,00

Y

Y

Y

Y

Y

Y

X

X

X

X

X

X

Графички приказ корелација

ПСИХОЛОШКЕ ТЕХНИКЕ

Психолошке технике су посебни поступци за прикупљање и обраду података

у истраживањима без обзира на то да ли су она експериментална или

не. Приликом обраде података користе се посебни статистички поступци. Постоји

велики број техника за прикупљање података, а у наставку ћемо описати

упитник, интервју, анкету, скале процене и тест.

Упитник, интервју и анкета

Интервју

Упитник је систем питања о доживљавању и понашању особе у разним ситуацијама,

а састављен је по одређеним правилима. Питања у упитнику могу да

буду затвореног типа (с понуђеним одговорима од којих би испитаник требало

да изабере и заокружи један који највише одговара његовој процени сопственог

понашања или доживљаја) и отвореног типа (испитаник слободно формулише

и уписује одговор).

Интервју је најстарија техника разговора психолога са испитаником која се

спроводи по одређеном плану. Циљ интервуја је прикупљање података о личности

испитаника, како би се она боље проценила, поставила дијагноза, спровело

саветовање или терапија. Када води интервју, психолог обраћа пажњу не само

на оно што особа говори већ и на њено целокупно понашање.

Анкета је техника којом се испитују ставови, уверења, вредности и мишљења

дела становништва према некој теми. Теме могу да буду разноврсне: политика,

образовање, здравство, потрошња неког производа итд. Анкетна питања морају

бити конкретна, разумљива и недвосмислена, а испитаници на њих одговарају

писмено или усмено.

Скале процене

Скала процене је техника која се користи када процењивање желимо да побољшамо

квантификацијом, тако да оно буде прецизније и објективније. Ту технику

употребљавамо за процену изражености или развијености неког својства или

30

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


појаве, на пример карактеристика личности (агресивности, друштвености, комуникативности),

за процену ставова, школског оцењивања итд. Постоје различите

поделе скала процене. Ако се узима у обзир однос процењивача и предмета процењивања,

оне се деле на скале самопроцене и скале процене (понашања) других.

Према изгледу, скале процене деле се на графичке и нумеричке. Код графичких

скала процене испитивана појава представља се визуелно, најчешће у облику

хоризонталне линије с подељцима који сугеришу да је појава која се процењује

континуирана и да је могуће разликовати степен њене изражености. Код нумеричких

скала процене појава која се процењује представљена је узлазном или

силазном серијом бројева (на пример, 1–5 или 10–1). Без обзира на то о којој је

скали процене реч (самопроцена или процена других, графичка или нумеричка

скала), процењивач мора добро да познаје карактеристике скале и процењиване

појаве, да буде мотивисан и да се труди да буде објективан у процени.

Без бола 1 2 3 4 5 6 7 8 9 Најјачи бол

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Нумеричка скала процене бола

Графичка скала процене бола

Психолошки тестови

Реч тест (енгл. test – проба, испитивање) означава проверу неке карактеристике.

Тестови се користе у разним областима (грађевинарству, медицини итд.), а када

се употребљавају да би се проверило постоји ли нека психолошка карактеристика

и колико је изражена, тада је реч о психолошким тестовима. „Психолошки

тест је стандардизовани мерни инструмент којим се изазива и посредно мери

нека способност, знање или особина личности” (Требјешанин, Ж., 2007).

Када се каже да су психолошки тестови стандардизовани, то значи да задовољавају

следеће стандарде: прецизно је одређено којој су групи намењени;

утврђена је процедура по којој се задају; постављене су норме за оцењивање

резултата, као и одређене мерне карактеристике – поузданост и валидност.

Тест је поуздан ако при поновљеном мерењу даје исти или сличан резултат, а

валидан (ваљан) уколико мери жељену карактеристику. Ако не задовољавају те

стандарде, тестови се не могу користити. Управо се по наведеним мерним карактеристикама

прави тестови разликују од оних у часописима или на интернету,

који служе само за забаву.

Врсте тестова

Према карактеристикама које изазивају и мере, психолошки тестови деле се на

тестове знања, способности и тестове личности. Тестови знања су најпознaтији

јер се користе за процену школског знања. Тестови способности деле се на

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

31


тестове моторних, сензорних и интелектуалних способности, а ови последњи

на оне који мере општу интелигенцију и оне који мере посебне интелектуалне

способности као што су памћење, сналажење у простору, брзо и прецизно опажање

итд. ( O томе ће бити више речи у поглављу Интелигенција и стваралаштво.)

Тестови сензорних способности мере осетљивост чула, на пример

оштрину вида и слуха, способност разликовања боја и сл. Тестови моторних

способности мере брзину и координацију покрета. Њима се тестирају сензомоторне

способности возача, пилота и уопште људи који управљају машинама.

Вежба прва

1 2 3 4

Вежба друга

1 2 3 4

Задатак из теста интелигенције који мери способност схватања односа у простору

Роршахов тест мрља

један је од најпознатијих

пројективних тестова

личности

Према начину на који се задају и оцењују, као и према садржају (питања, слике,

недовршене реченице и др.), тестови личности деле се на упитнике личности

и пројективне тестове. Упитници личности садрже већи број питања (некада

и више од 300) која се односе на доживљавање и понашање особе у разним

приликама. Њима се заправо описују разне животне ситуације, доживљавање

и понашање у њима, па на основу одговора психолози брзо процењују личност

тестиране особе.

Пројективни тестови састоје се од нејасних садржаја (слика, фотографија,

недовршених реченица) које особа треба да опише и протумачи. На основу тих

описа психолози који су посебно обучени за коришћење пројективних тестова

изводе закључке о одређеним карактеристикама личности.

Како је настала и како се користи ова пројективна техника можеш погледати на

интернету

У претраживач искуцај: Kako funkcioniše Roršahov test mrlja? (How does the

Rorschach inkblot test work?)

32

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Осим у истраживањима, тестови се користе и за процену личности у разним

практичним ситуацијама, на пример за откривање и утврђивање психичких поремећаја,

приликом професионалне селекције кандидата (за посао, школовање,

такмичење...) или за професионалну оријентацију.

професионална оријентација – психолошко саветовање чији је циљ да се особи помогне у

избору професије.

Психолошке технике:

» упитник

» интервју

» анкета

» скале процене

» психолошки тестови

• тестови знања

• тестови способности

• тестови личности

Попуни празна поља у схеми.

ПСИХОЛОШКЕ ТЕХНИКЕ

Упитник

Психолошки

тестови

Тестови

знања

Тестови

способности

Тестови

личности

Мере општу

интелигенцију

ФАЗЕ ПСИХОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА

Процес истраживања пролази кроз неколико фаза, које су исте за све методе

истраживања.

Прва фаза је дефинисање проблема. Проблем се наjчешће одређује у облику

питања, на пример зашто се људи емоционално везују или пак агресивно понашају,

од којих фактора зависи срећа, а од којих памћење итд. Проблем није

лако одредити, јер ако се прешироко постави, немогуће га jе истраживати, а

уколико се одреди преуско, нема теоријску или практичну вредност.

Друга фаза је формулисање хипотеза (претпоставки) о могућим решењима

проблема или резултатима истраживања. То је тврдња која се може тестирати.

На пример, претпоставља се да памћење зависи од концентрације, интересовања,

размишљања и понављања.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

33


Трећа фаза је избор методе истраживања проблема (да ли је експериментисање

могуће или није) и техника за прикупљање података.

Четврта фаза је истраживање, тј. прикупљање података.

Пета фаза је анализа резултата. У овој фази научници процењују који подаци

подржавају њихове хипотезе, а који не. Током истраживања обично се прикупи

мноштво података, који се анализираjу математичким и статистичким поступцима.

Шеста фаза је извођење закључка о томе да ли је полазна хипотеза тачна.

Уколико није, научник мора да је промени. Понекад се истраживање понавља

јер се сумња у тачност закључка. Ако резултати првог и поновљеног истраживања

нису исти, онда настаје проблем који води у постављање нових хипотеза,

те се тако процес истраживања стално наставља.

Фазе психолошких истраживања:

Дефинисање

проблема

Формулисање

хипотеза

Избор метода

истраживања

Спровођење

истраживања

Анализа

резултата

Извођење

закључка

• У којој се фази психолошких истраживања користе психолошке технике?

• Прочитај поново истраживање с почетка лекције и одреди коришћене методе

и технике, као и психолошку дисциплину којој истраживање припада.

Неекспериментална истраживања све се чешће

спроводе помоћу конструкције и постављања анкета

на интернет. Једна од добрих опција јесте Google

forms, који је погодан за истраживање већег обима,

с већим бројем питања и великим бројем испитаника.

Питања је могуће постављати у различитим формама

(питања отвореног типа, вишеструког избора или

скала процене). Потребно је линк ка упитнику послати

електронском поштом или га поставити у некој

друштвеној групи (у зависности од планираног

узорка). Одговори се аутоматски бележе у бази, која

се после завршетка истраживања може преузети.

Потражи на интернету опис психолошких експеримената. Прикажи резиме једног

од њих тако што ћеш навести циљ, хипотезе и закључке након спроведеног

истраживања.

научни метод, хипотеза, експеримент, варијабла (променљива), независна варијабла,

зависна варијабла, експериментална група, контролна група, неексперименталне методе,

метода систематског посматрања, интроспекција, студија случаја, корелациона метода,

психолошке технике, анкета, упитник, интервју, скале процене, тест, пројективне технике, фазе

психолошких истраживања

• Фајгељ, С., Методе истраживања понашања, Центар за примењену психологију,

Београд, 2005.

• Тодоровић, Д., Основи методологије психолошких истраживања, Центар за примењену

психологију, Београд, 2008.

34

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


„Све што се употребљава, укључујући и психологију, може и да се злоупотребљава.

Психолог може користити своја стручна знања како би утицао на јавност да заузме

одређени став према неком друштвеном проблему. При томе он не сме злоупотребити

ни своја стручна знања ни свој положај.

Психолог прихвата да му његова стручност у одлучивању о друштвеним питањима не

даје више права од права на један глас. Стога је дужан и да се влада у складу с тим, не

узимајући за себе већи удео у одлучивању.

Користећи своја стручна знања у јавном деловању, психолог је дужан да не

злоупотребљава психологију у политичке, идеолошке или приватне сврхе.”

Кодекс етике психолога Србије (Однос према јавности)

УПОТРЕБА И ЗЛОУПОТРЕБА

ПСИХОЛОГИЈЕ

етика – наука о моралу, део

филозофије који проучава

и процењује моралне

вредности (шта је добро или

лоше), порекло и начела

моралности.

кодекс – правилник или скуп

начела о професионалном

понашању; може бити прaвни,

етички, дипломатски, црквени

итд.

Психолози се баве проучавањем људи и животиња и због тога морају да воде рачуна

о етичким питањима која се могу појавити током истраживања. Удружење

америчких психолога (АПА) још 1990. године поставило је одређене смернице

за рад и захтевало унутрашњи надзор који би обезбеђивао одговарајуће поступање

према учесницима истраживања.

Уколико се спроводе истраживања с људима, требало би се држати следећих

принципа:

1. Минимални ризик – ризик у истраживању не сме бити већи од ризика

које људи имају у свакодневном животу. Подразумева се да се људи не

смеју телесно повређивати, али није увек јасно колико је оправдано да

трпе стрес током истраживања, иако и многе свакодневне ситуације могу

бити веома стресне.

2. Валидни (информисани) пристанак учесника истраживања – учесници

у психолошким истраживањима морају да буду унапред обавештени о свим

аспектима истраживања, а тек након тога дају добровољни пристанак да у

њему учествују, с могућношћу да одустану у било ком тренутку уколико

то пожеле. Тај принцип није лако применити у свим истраживањима, јер

поједина захтевају, због резултата, да се прећуте неки аспекти (на пример,

питања која ће бити постављана, експериментални услови и сл.). Због тога

на крају истраживања с учесницима треба детаљно дискутовати о разлозима

„прикривања” појединих аспеката, све их објаснити и разговарати о

доживљајима испитаника током истраживања (емоционално растеретити

учеснике уколико је то потребно).

3. Право на приватност – информације прикупљене током истраживања

морају да буду поверљиве односно недоступне другим особама без пристанка

учесника истраживања. Приватност учесника истраживања уобичајено

се штити тако што се лични подаци (име и презиме, националност,

вероисповест итд.) не наводе, већ се разврставају помоћу шифре и броја,

а извештава се углавном о збирним подацима.

Наведени принципи су данас обавезујући не само за психологе који спроводе

психолошка истраживања, већ и за све области рада психолога (клиничка психологија,

школска психологија, психологија рада...).

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

35


Пронађите опис експеримента о малом Алберту у поглављу Учење

(Емоционално условљавање) и Милграмовог експеримента у поглављу

Друштвене групе (Конформозам). Анализирајте експерименте са становишта

етичких принципа.

Продискутујте у групи о томе које сте све етичке прекршаје уочили.

У психологији се истраживања на животињама спроводе не само зато што

су занимљива и вредна већ и зато што могу да доведу до важних сазнања која

би нам била недоступна будући да се иста таква истраживања на људима сматрају

неетичким. Најчешће се као експерименталне животиње користе пацови,

мишеви и птице. Истраживања на животињама одиграла су кључну улогу у

разумевању и решавању проблема анксиозности, стреса, агресивности, депресије,

злоупотребе дрога, Алцхајмерове болести. Иако се расправа о етичности

истраживања на животињама и даље води, већина психолога и студената психологије

подржава употребу животиња у истраживањима уколико не укључују

поступке који су болни или штетни по њихов организам. Због тога у САД постоје

смернице које захтевају да сваки болан или за животињу штетан поступак буде

темељно оправдан увидима који ће то истраживање омогућити. У смерницама

се истиче морална обавеза истраживача да са животињама поступају хумано и

сваки могући бол или патњу сведу на минимум. Специфична правила одређују

како треба држати и третирати лабораторијске животиње.

Централно начело етичког спровођења психолошких истраживања јесте да се

учесници сматрају партнерима у испитивању. Многа истраживања о којима ћеш

учити касније спроведена су пре формулисања етичких смерница и сигурно је

да данас не би добила одобрење за спровођење.

У Кодексу етике психолога Србије дефинисана су професионална правила рада психолога

у неколико области:

1. однос према стручном и истраживачком раду,

2. однос према странки (примаоцу психолошких услуга),

3. однос према јавности,

4. однос према колегама,

5. стандарди и процедуре употребе психолошких мерних инструмената.

До сада је било речи о етичким принципима рада психолога, тј. о знању које

учесници психолошких испитивања треба да имају како би спречили евентуалну

злоупотребу психологије. Међутим, психолошка знања нису искључиво власништво

психолога. Могућности злоупотребе психолошких знања у данашње време,

које се често означава као тзв. потрошачка култура, изузетно су повећане због

употребе средстава масовних комуникација, посебно интернет мрежа. Злоупотреба

психологије састоји се из злоупотребе психолошких сазнања о човеку

као биолошком, психолошком и социјалном бићу и базира се на искоришћавању

људских потреба како би се постигао одређени циљ. У наставку ће бити

укратко наведени најчешћи облици утицаја на понашање људи, тј. психолошке

манипулације.

36

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


1. Управљање задовољењем нагонских потреба

Потребе за храном, водом, сном, сексом, чулном стимулацијом

и сл. спадају у нагонске потребе, о чему ћеш учити у наредним

лекцијама. Често се дешава да родитељи у васпитању, а касније

држава у заштити правног поретка, управљају понашањем деце/

одраслих начином задовољења тих нагонских потреба. То се постиже

уценом – омогућава се виши ниво задовољења потреба и

очекује се послушност, а ако она изостане, појединац губи стечена

права на задовољење нагонских потреба.

2. Захтевање послушности

Послушност деце је природни пратилац њихове потребе за родитељском

заштитом и љубављу. Касније се послушност преноси на

све међуљудске односе повезане с љубављу, али и на односе с ауторитетима.

Ауторитети могу очекивати да се све њихове препоруке

послушно усвајају и на тај начин утичу на понашање људи.

3. Провоцирање осетљивости

У основи инстинктивног понашања родитеља према деци лежи

осетљивост на дечје потребе, која се преноси на сва људска бића

или животиње који су беспомоћни, угрожени, рањени или због

неког разлога пате. Због тога се слике немоћне деце, жена, старих

или животиња често користе у пропагандне или рекламне сврхе.

4. Провоцирање имитирања

Потреба људи да понашањем имитирају чланове група којима

припадају посебно се појачава код оних група које имају карактеристичан

стил облачења и понашања (навијачке групе, покрети

у музици и сл.).

5. Изазивање осећања

Људи имају мање или више изражену потребу да се уживљавају у

емоционално стање друге особе (о емпатији ћеш учити у наредним

лекцијама). Изазивање осећања постиже се изразом лица и

тоном гласа и често се користи у ТВ емисијама у којима се гледаоци

позивају да се укључе у програм.

6. Охрабривање пројекције

Пројекција је механизам одбране у коме особа приписује другом

она негативна осећања која не може да толерише (о пројекцији

ћеш учити у наредним лекцијама). Да би се појачале везе између

чланова једне групе, често се проналази „жртвени јарац” у припадницима

неке друге групе којима се приписују сопствена негативна

осећања или намере. Историја људског друштва обилује

примерима пројекција – ратови, мржња према припадницима

одређеног народа или расе, између политичких противника, навијачких

група...

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

37


Поделите се у шест група Свака група нека пронађе примере за једну од врста

психолошке манипулације Анализирајте примере на часу

етички принципи, минимални ризик, валидни пристанак, право на приватност, психолошка

манипулација

• Ајзенк, Х Ј, Употреба и злоупотреба психологије, Напријед, Загреб, 1980

• Кордић, Б, Психологија, Центар за примењену психологију, Београд, 2005

• Кодекс етике психолога Србије, доступно на: http://dpsorgrs/images/kodeksEtikepdf

РЕЗИМЕ

Психологија проучава психички живот на

основу понашања и субјективног искуства Психички

живот чине психички процеси (когнитивни,

емоционални и мотивациони), психичке особине

и стања Психички живот испољава се у понашању,

а понашање је свака активност која се

може регистровати чулима или апаратима

• Теоријски задатак психологије јесте да опише

психичке појаве и објасни њихове узроке

и правилности по којима се догађају, али и да

предвиди, мења и контролише понашање и доживљавање

Практични задаци су да се теоријска

сазнања примене у свакодневном животу како би

се побољшао живот људи Многе психичке појаве

нису до краја објашњене и зато у психологији често

постоји више теорија у вези с једном појавом

Психологија је емпиријска наука, што значи

да се закључци изводе на основу брижљивог

прикупљања и проверавања података стечених

искуством Они могу бити субјективни и објективни

Први се односе на субјективна искуства,

тј личне доживљаје, а други на спољашње, видљиво

понашање

• Принципи научног знања јесу објективност,

поузданост, општост, систематичност и прецизност

Према тим принципима, научна знања о

психолошким појавама разликују се од здраворазумских

или лаичких

• Психолошке дисциплине деле се на теоријске

и примењене Теоријске (фундаменталне) дисциплине

међусобно се разликују по свом предмету,

методу и циљу

• Постоје различите класификације научних

дисциплина Према извору знања, науке се деле

на формалне и емпиријске, а према циљу на теоријске

(фундаменталне) и примењене Психологија

је и природна и друштвена емпиријска

наука, а према циљу сврстава се и у теоријске и

у примењене научне дисциплине Психологија

је веома повезана и с друштвеним наукама (социологијом,

антропологијом, историјом, археологијом,

демографијом) и с природним наукама

(биологијом, физиком, медицином) Та повезаност

огледа се у размени научних сазнања како

би се потпуније упознао предмет проучавања тих

дисциплина

• У психолошким истраживањима користе се

експерименталне и неексперименталне методе

Од неексперименталних метода најзначајније су

методе систематског посматрања, које се деле на

оне чији је предмет посматрања видљиво понашање

и методе интроспекције или самопосматрања,

које подразумевају да особа посматра сопствене

доживљаје Циљ тих метода јесте детаљан

опис појаве, али не и откривање њеног узрока

Осим метода посматрања, у неексперименталне

методе спадају и студија случаја и корелациона

38

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


метода. За разлику од неексперименталних метода,

у експериментима се посматране појаве

намерно изазивају и подвргавају утицају разних

фактора (независна варијабла) да би се открило

како они утичу на ту појаву (зависна варијабла).

Експерименталном методом може се открити узрок

појаве.

• Психолошке технике су посебни поступци за

прикупљање и обраду података у истраживањима

без обзира на то да ли су она експериментална

или не. Упитник је систем питања о доживљавању

и понашању особе у разним ситуацијама,

састављен по одређеним правилима. Интервју је

најстарија техника разговора психолога са испитаником

која се спроводи по одређеном плану,

а циљ је прикупљање података о личности испитаника,

како би се она боље проценила, поставила

дијагноза, спровело саветовање или терапија.

Анкета је техника којом се испитују ставови, уверења,

вредности и мишљења дела становништва

према некој теми. Скале процене су технике чији

је циљ да графички или нумерички процену неке

појаве учине објективнијом и прецизнијом.

• Психолошки тестови деле се на тестове личности,

способности, знања, интересовања. Да би

имали употребљиву вредност за науку и професионалну

праксу психолога, тестови морају да

буду стандардизовани.

Психологија и уметност имају дугу заједничку

историју јер су се уметници одувек занимали за

психолошке теме, а често били и претече научника

који су касније дефинисали неке психолошке

појмове. Врло брзо након оснивања психологије

као експерименталне науке уметност је и званично

постала предмет изучавања психолога. Данас

постоје психолошке дисциплине које се баве

прочавањем уметности и стваралаштва.

• Култура је карактеристичан начин организовања

живота одређене заједнице и систем понашања

и вредности који се формирају и мењају

током живота групе. Иако су психолози сматрали

да су психички процеси исти код припадника различитих

култура, интердисциплинарна истраживања

оспорила су тај став. Посебно је важан однос

између језика и мишљења. Западне и источне

културе разликују се по односу индивидуализма

и колективизма, што утиче на опажање других

особа.

• Психолог се у свом раду придржава етичких

принципа струке. У истраживањима је потребно

да се поштују принципи минималног ризика, валидног

пристанка и права на приватност учесника.

• Знања психологије о човеку као биолошком,

психолошком и социјалном бићу могу се злоупотребити.

Психолошка манипулација састоји се из

искоришћавања људских потреба како би се постигао

одређени циљ: управљањем задовољења

нагонских потреба, захтевањем послушности,

провоцирањем осетљивости и имитирања, изазивањем

осећања и охрабривањем пројекције.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

39


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Шта психологија проучава и који су њени задаци?

2. Шта значи тврдња да је психологија млада наука, а шта да је емпиријска наука?

3. По чему се разликују базична и примењена истраживања?

4. Наведи три области психологије и опиши које послове обављају за њих специјализовани

психолози.

5. Која је главна одлика експерименталне методе?

6. Наведи добре и лоше стране интроспекције.

7. У чему је разлика између интервјуа и анкете?

8. По чему се психолошки тестови разликују од тестова у часописима?

9. Сазнај шта је предмет проучавања антропологије и у каквој је он вези с предметом изучавања

психологије.

10. На основу које се методе истраживања може закључивати о каузалним везама? Образложи.

11. Пронађи новински чланак о некој психолошкој теми и одреди којој психолошкој дисциплини

она припада.

12. Анализирај садржај уџбеника и повежи теме из садржаја с одговарајућим психолошким

дисциплинама.

13. У једном истраживању људима широм света приказиване су фотографије особа с различитим

изразима лица, а од испитаника се очекивало да процене коју емоцију те особе

изражавају. Која је метода истрaживања примењена у том примеру? Образложите. Какви

се закључци могу извести из тог истраживања?

14. Својевремено је спроведено истраживање којим је утврђено да сеоска деца имају слабији

резултат на тесту интелигенције од деце из града. Наш познати психолог Борислав Стевановић

организовао је почетком прошлог века испитивање с намером да провери резултате

тог истраживања. Показао је да су узроци првобитних резултата лоше састављени задаци

у тесту интелигенције. Коју је методу истраживања користио професор Стевановић?

15. У следећим истраживањима одреди методу, технике и психолошку дисциплину у оквиру

које је истраживање спроведено. Уколико је реч о експерименталној методи, одреди независне

и зависне варијабле. Ако се појаве појмови чије ти је значење непознато, објашњење

потражи у речнику на крају уџбеника.

I Циљ рада био је да се истражи став према репродуктивном здрављу и упућеност младих

у његово очување. Коришћен је упитник „Скала ставова према примени заштитних

средстава и ризичном понашању” и тест знања о репродуктивном здрављу. У ставкама

„Скале” идентификована су четири фактора: став према контрацепцији, став према сексуалности

мушкараца, став према репродуктивном здрављу и став према сексуалности

жена. Корелациона анализа показала је да особе с позитивнијим ставом према кондомима,

репродуктивном здрављу и сексуалности жена имају више знања о заштити

репродуктивног здравља. Резултати истраживања указују на то да је у програме за

превенцију потребно укључити образовање младих о питањима родне равноправности,

јер се испоставило да млади који имају више предрасуда према мушко-женским

односима мање знају о заштити репродуктивног здравља.

II Циљ истраживања је да се испита како на радни учинак делује разлика међу групама

које се такмиче. Узорак су чинили ученици четвртог разреда основне школе.

Одељења су подељена у бројчано једнаке групе (А и Б) које су претходно изједначене

у вештини рачунања. Ученици су се такмичили у сабирању низова троцифрених

40

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


бројева. Такмичење је трајало 12 дана, а победничкој групи обећана је награда. Сваког дана

ученици су добијали измишљене податке о успеху своје групе. Према тим подацима, неке

групе су се смењивале у вођству, док је код других стално побеђивала група Б. Резултати су

показали да су групе којима се наизменично додељивала победа подједнако напредовале

у стварним резултатима на тесту знања. У групама у којима је стално побеђивала група Б

појавиле су се значајне разлике већ после петог дана. Група Б постизала је боље резултате,

али је напредовање и победничке и побеђене групе било знатно мање него код групе А.

Очигледно је да је доживљај разлике у успеху деловао и на дневне резултате група, као и

на напредак у току такмичења – доживљај мале разлике у корист неке групе повољно је

деловао на залагање, док је доживљај велике разлике у успеху слабио мотивацију и у групи

победника и у групи побеђених.

III Истраживачи спроводе истраживање чији је циљ да се утврди како изложеност стресу утиче

на телесне реакције човека. Групи А показиване су фотографије од којих су неке приказивале

непријатне и узнемирујуће садржаје, док група Б није била изложена фотографијама с

непријатним, већ само с пријатним садржајем. Обе групе су током излагања фотографијама

биле прикључене на уређаје који су регистровали телесне промене које могу да буду изазване

стресом.

IV Предмет истраживања јесте испитивање релација између особина личности и музичких

преференција младих. Музичке преференције дефинисане су као стабилан и дугорочан

однос према музици или музичким жанровима. Особине личности испитиване су Закермановим

тестом алтернативног петофакторског модела. Циљ истраживања био је да се утврди

којим се особинама личности могу описати особе које преферирају различите музичке

жанрове. Истраживање је реализовано на узорку од 198 студената Филозофског факултета.

За испитивање музичких преференција коришћен је петостепени упитник, а за испитивање

особина личности упитник тражења сензација аутора Закермана и Калмана. Као статистички

поступак изабран је Спирманов коефицијент корелације. На основу добијених резултата

могуће је закључити да испитаници који су склонији тражењу афективних узбуђења чешће

слушају хеви метал, панк, хип-хоп и реге, док они код којих је та димензија снижена чешће

слушају духовну и етно музику. Испитаници за које је карактеристична емоционална напетост,

забринутост и страшљивост чешће слушају турбо-фолк и поп музику. Они који имају

повишену димензију активитета чешће преферирају блуз, џез, фанк и класичну музику, док су

екстровертнији испитаници више склони дружењу, нетолерантни су на социјалну изолацију

и чешће слушају блуз и хеви метал.

V Извесни истраживачи покушали су да открију утискивање код деце на сасвим раном узрасту.

Салк је мислио да се утискивање може одиграти чак у пренаталном периоду живота. Истакнута

драж у то време је куцање мајчиног срца. Салк је извео два испитивања да ту идеју

провери. Његове мере утискивања биле су чудне на први поглед. У једном истраживању

као меру утискивања узео је напредовање у тежини. Експериментална група беба (102 бебе)

у прва четири дана живота слушала је звучну имитацију срчаног рада ,,луб-дуб”. Контролна

група није слушала те звучне дражи. Експериментална група више је добијала на тежини

него контролна. Логика тог поступка је следећа. Уколико је постојало утискивање на откуцаје

мајчиног срца, та драж вероватно смањује узнемиреност и анксиозност код беба, те

оне више једу и боље напредују.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

41


ЛИЧНОСТ КАО ЈЕДИНСТВО

ПСИХОЛОШКИХ ПРОЦЕСА,

ОСОБИНА И СТАЊА

42

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ЛИЧНОСТ

»Појам и структура личности, темперамент, идентитет

»Теорије личности

ОСОБИНЕ, ПРОЦЕСИ И СТАЊА

САЗНАЈНИ АСПЕКТ ЛИЧНОСТИ

»Опажање и пажња

»Учење

»Памћење и заборављање

»Мишљење

»Интелигенција и стваралаштво

ЕМОЦИОНАЛНИ АСПЕКТ ЛИЧНОСТИ: ОСЕЋАЊА

»Шта су емоције и која је њихова функција

»Врсте емоционалних доживљаја

»Развој емоција

»Теориjе емоциjа

МОТИВАЦИОНИ АСПЕКТ ЛИЧНОСТИ: ПОТРЕБЕ,

ВРЕДНОСТИ, СТАВОВИ И ИНТЕРЕСОВАЊА

»Шта су мотиви и мотивација

»Које су врсте мотива и како се стичу

»Хиjерархиjа мотива

»Поjедини мотиви

»Ставови, интересовања и вредности

ИЗМЕЊЕНА СТАЊА СВЕСТИ

»Измењена стања свести

РАЗВОЈ

»Органске основе психичког живота

»Чиниоци развоја – наслеђе, лична активност и друштвени

чиниоци

»Развој сазнајног, емоционалног и мотивационог аспекта

личности

»Карактеристике адолесцентског периода у развоју личности

МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ

»Појам и значај менталног здравља

»Стрес и механизми превладавања стреса

»Ментални поремећаји – појам, узроци, врсте и облици

помоћи

»Психолошки проблеми адолесцената

»Превенција менталних поремећаја и ресоцијализација

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

43


ЛИЧНОСТ

»Појам и структура личности, темперамент, идентитет

»Теорије личности

Након изучавања ове области моћи ћеш да:

• наведеш и објасниш дефиницију личности;

• наведеш и објасниш задатке психологије личности;

• наведеш основне карактеристике личности и објасниш разлике међу њима;

• опишеш типове темперамента и наведеш примере из окружења или литературе;

• на датом примеру (из књижевности или свакодневног живота) одредиш најважније црте

личности;

• међу наведеним особинама разликујеш црте темперамента и карактера;

• наведеш најзначајније теоријске приступе у проучавању личности и њихове представнике и

упоредиш њихове карактеристике.

44

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Ко сам ја

„Вероватно је била превише смирена и самоуверена за њих. Можда су неки од њих

сматрали да је то хладноћа и ароганција. Али био сам у стању да разазнам да се иза

те њене спољашњости крије нешто топло и рањиво. Попут детенцета које се игра

жмурке, скривајући се испод површине заправо је тражила да је неко једног дана

примети. Понекад сам то могао да приметим у њеним речима или у изразу лица.”

(Х. Мураками, „Jужно од границе, западно од сунца”)

Горњи цитат изражава једно од најчешћих поимања речи личност у свакодневном

животу, а то је да је личност оно из чега извире утисак који појединац оставља на

друге. Утисак се формира на основу особине за коју се сматра да је својствена особи,

а садржи и ноту вредновања, па се у свакодневном животу о личностима говори

као о добрим и рђавим. ( Више о томе како опажамо друге особе сазнаћеш у

лекцији Опажање особа.) Личност у психологији има више могућих значења него у

свакодневном животу. О томе ћемо говорити у овом поглављу.

Анализирај какав утисак на друге људе оставља особа о којој говори аутор.

Какав утисак иста особа оставља на самог аутора? Какав утисак на тебе

оставља? На основу чега си то закључила/закључио? Подвуци речи које указују

на то и наведи аргументе за своју тврдњу!

ПОЈАМ И СТРУКТУРА ЛИЧНОСТИ,

ТЕМПЕРАМЕНТ, ИДЕНТИТЕТ

ШТА JЕ ЛИЧНОСТ

Упознати личност неког човека значи сазнати како он размишља и емотивно

реагуjе, како се наjчешће осећа, како види себе и мисли да га други виде, шта

жели и чему тежи, како се понаша. Све су то различити видови личности, па се

поставља питање шта jе заправо личност. Личност се може дефинисати као

jединствена организациjа свих психичких процеса и особина коjа одређуjе

карактеристичан начин или стил понашања и доживљавања особе.

То jе само jеднo од многих одређења, а неки аутори сматрају да се о прецизном

дефинисању личности не може ни говорити уопштено и независно од теоријског

приступа. Одређење личности за које смо се определили наглашава три

чињенице:

• јединство личности - личност је целовита организациjа свих психичких

процеса и особина,

• индивидуалност личности - организациjа код сваке особе је jединствена, и

• доследност личности - испољава се кроз карактеристичан стил понашања

и доживљавања особе.

Дакле, поjам личности односи се на укупно психичко функционисање, коjе jе

различито код сваке особе. Зато се каже да не постоjе две исте личности на свету.

личност

Маске које су антички

глумци носили на сцени

да би истакли разне

карактере звале су се

персонa.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

45


ЗАДАЦИ ПСИХОЛОГИJЕ ЛИЧНОСТИ

Који све процеси

покрећу и усмеравају

личност и како су

међусобно повезани?

Динамика личности

један је од предмета

изучавања психологије

личности и одговара на

постављено питање

Најважније области

изучавања психологије

личности:

» структура личности

» динамика личности

» развој личности

» нормалност личности

Иако не постоjе две исте личности, личност jе могуће научно проучавати зато

што су људи не само различити него и слични. Сличност здравих личности

чине исти психички процеси и особине изражене у мањем или већем степену.

Психологиjа личности има два главна задатка:

1. да опише по чему се личности разликуjу и

2. да обjасни како настаjу те разлике.

Наjвећи проблем код првог задатка jесте утврдити особине по којима би људи

могли да се упоређују. Другим речима, проблем је открити особине које

чине личност, тј. особине које су основна јединица структуре личности.

Структура личности је релативно трајна, сложена и јединствена организација

основних јединица личности. Многи научници покушали су да одреде разлике

између личности и као резултат тога данас постоjи много разних класификациjа

и типологиjа личности.

Други задатак – објаснити како настаjу разлике између личности – вероватно

је најтежи научни проблем у психологији. Он захтева:

• објашњење развоја личности и

• објашњење како су сви психички процеси повезани и како покрећу личност

и понашање.

У наставку ћемо те проблеме детаљније објаснити.

Проучавање развоја личности заједничко је развојној психологији и психологији

личности. Кључна питања у вези с развојем личности јесу каква је интеракција

између наследних фактора и чинилаца средине у процесу развоја,

те коjе особине личности више зависе од наслеђа, а које од средине и учења.

Додатно питање је који чиниоци средине пресудно утичу на обликовање једне

личности – да ли отац или мајка, да ли њихова комуникација, да ли постојање

браће и сестара, да ли рана хоспитализација (боравак у болници на одређено

време због лечења) и сл.

Друго питање – како су сви психички процеси повезани и како покрећу

личност и понашање – веома је тежак научни проблем. То је као када се питамо

како су повезани делови неке машине, па она функционише на одређен

начин. У психологији се о томе говори као о проблему динамике личности,

који се крије иза питањa који све процеси покрећу и усмеравају личност и како

су међусобно повезани. Термин динамичка или мотивациона диспозиција

означава покретачке снаге личности као што су мотиви, емоције, ставови, воља,

намера, интересовања, вредности, црте личности. С неким динамичким диспозицијама

упознаћеш се у поглављима о мотивацији и емоцијама, а о другима

ћемо говорити у овом и наредним поглављима.

За сваку кључну област психологије личности (структура, динамика,

развој и нормалност) пронађи одређење из претходног текста и

формулиши објашњење у једној реченици

диспозиција – претпостављена релативно трајна неуропсихолошка структура која

представља основу за неко својство или делатност; спремност, тенденција, склоност

ка одређеном типу реаговања у одређеним ситуацијама.

46

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ОСОБИНЕ ИЛИ ЦРТЕ ЛИЧНОСТИ

Код особе коју дуже познајемо лако запазимо да се она у сличним ситуациjама

слично понаша и да их слично доживљава. На пример, стално касни, увек налази

начин да одложи неку обавезу, не поштује договоре. По таквом понашању

закључуjемо да jе та особа неодговорна и предвиђамо да ће се и убудуће тако

понашати. Неодговорност jе само jедна од бројних особина личности.

И у свакодневном животу, као и у психологиjи, личност се описуjе особинама

или цртама. 1

Црта личности је релативно општа и трајна диспозиција неке особе да се

у одређеним ситуацијама на одређени начин понаша и да такве ситуације

слично доживљава. Дакле, црте личности покрећу и усмеравају човека ка оним

ситуацијама које омогућују њихово изражавање. Ипак, црте личности нису потпуно

непроменљиве. На пример, могуће jе да неко ко jе у младости био неодговоран

касниjе у животу постане одговорниjи. Одређена особина је код неке особе

више развијена, код неке мање, а неко је уопште нема. Психологија личности

проучава оне особине које су у извесној мери заступљене код већине људи.

Али психолози имају различите теорије о томе које врсте особина личности постоје

и које су најважније. И као што у свакодневном животу на основу особина

личности предвиђамо понашање и доживљавање неке особе, тако и психологија

личности има циљ да придвиђа људско понашање и доживљавање. Међутим,

будући да је млада наука, психологија је још далеко од тог циља.

Велики број црта које могу описивати особу могуће је поделити на три врсте:

1) црте карактера, које говоре због чега неко нешто ради,

2) црте темперамента, које описују на који начин особа нешто ради и

3) црте способности, које показују колико добро и успешно неко нешто ради.

црта личности –

релативно трајна

диспозиција особе

која се испољава кроз

доследност у понашању

и доживљавању.

Врсте црта:

» црте карактера

» црте темперамента

» црте способности

„Поквареност је упорно и окорело брањење срамних речи и дела, а покварењак је

човек следећих особина:

Он је сваког часа спреман на заклетву, ужива зао глас, оговара моћне, бестидник је и

беспосличар, способан за сваку врсту срамних дела...

[...] Не постоји ниједно срамно занимање које ће он одбити, па је вољан да се прихвати

посла телала, ашчије и власника коцкарнице.

Он дозвољава да му мајка гладује, хватају га у крађи, и више времена проводи у

затвору него у својој кући.

Изгледа такође да је он један од демагога који око себе окупљају гомиле људи, себи их

призивају, драњем и клицањем покушавају им одржати погрдне говоре свађајући се

притом са окупљеном гомилом...

Он је окретан и у судском процесу и као оптужени и као тужитељ, а као сведок у

неким случајевима одбија сведочење заклетвом, док се други пут појављује са кутијом

исправа у џепу и са свежњем списа у обема рукама.

Одвратна је заиста ова врста људи чији је језик увек спреман за погрде и који увек

дижу тако велику галаму да од ње одзвањају трг и занатлијске радионице.”

(Теофраст, „Карактери”)

1 У нашем jезику изрази особина и црта имаjу донекле различито значење. Термин особина користи

се за доследно испољавање одређеног понашања у различитим ситуациjама, а термин црта када се то

исто понашање ретко испољава. На пример, стидљивост jе особина личности ако се испољава у већини

социjалних ситуациjа, а црта уколико се испољава само приликом jавног наступа. Неко, тако, има црту

себичности, црту непоштења, уметничку црту... У психологиjи личности изрази особина и црта јесу синоними.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

47


Карактер

карактер –

склоп моралних и вољних

особина по којима се особа

разликује од других.

Реч карактер има различита значења међу психолозима. Може да означава

битне карактеристике по којима се појединац разликује од других, доследност

у вољи и начину делања, или личност. Овде ћемо се држати одређења да карактер

представља морални и вољни аспект личности. Другим речима, карактер

је део личности који усклађује понашање с моралним нормама. Морал може

бити добар и лош, а воља слаба и jака, па се сходно томе карактер описуjе као

добар, чврст, слаб итд. На пример, особа коjа има добар и јак карактер понаша

се у складу с моралним принципима и има jаку вољу да их доследно поштује. У

карактерне особине спадаjу поштење, храброст, упорност, одговорност, савесност,

праведност, самокритичност, али и непоштење, кукавичлук, малодушност,

неодговорност, несавесност итд.

Гилфордово истраживање

Факторска анализа мотива ( види речник: факторска

анализа, мотив) коју је спровео Гилфорд

(1897-1987) показала је да се особине карактера

односе и на моралне и на вољне особине.

У његовом истраживању издвојено је неколико

фактора, које је назвао потребе у вези самоодлучивањем.

У њима долази до изражаја тежња за самосталним

одлучивањем о властитим поступцима.

Према Гилфордовом мишљењу, особине којима се

манифестују те потребе могу се сматрати карактерним

особинама. Постоје четири такве потребе:

1. Потреба за слободом испољава се у тежњи особе

да се ослободи ограничавања и укалупљивања.

2. Потреба за ослањањем на самог себе јесте

тежња особе да се уздаје у себе уместо да се

ослања на друге и буде поводљива.

3. Тежња ка конформизму ( види речник: конформизам)

манифестује се у прихватању моралних

принципа одређене културе и владајућих обичаја,

као и у несамосталном поступању. Особа са израженом

таквом тежњом настојаће да ради на

сваком послу савесно, чак и када не одобрава

сврху посла (смисао, оправданост посла).

4. Поштење се најопштије означава као избегавање

лагања и варања. Гилфордово истраживање

показало је да испитаници који нису варали при

извршавању једне врсте задатака нису варали

ни при извршавању других.

Карактер описан у тексту на претходној страни Теофраст сматра примером

моралне болести и повезује га с карактерима бестидника и непристојног

човека. Он сматра да су сви они настали из недостатка моралног осећања.

Упоредите поквареност у античко и савремено доба. Анализирајте шта се

у Теофрастово време сматрало моралним и неморалним и то упоредите

с моралним нормама које постоје у данашње време. Које су сличности и

разлике?

„Четири уморна странца дошла су у поноћ до градске капије. Врата су била затворена

и стража је спавала. Први је сео на земљу. „Немамо среће, једном у животу смо

кренули, и такав малер! Шта да се ради – јутро је далеко, још ће и киша пасти, сигуран

сам”, говорио је он кроз сузе. „Шта да чекамо, треба да разбијемо врата, и готово!”,

беснео је други, ударајући песницом о врата. „Другови, смирите се, шта то радите,

дајте да седнемо и сачекамо, летња ноћ је кратка”, умиривао је сапутнике трећи.

„Зашто да седимо и чекамо? Дајте да мало боље разгледамо врата. Видите, испод њих

је велика пукотина. Да пробамо, можда можемо да се провучемо”, узео је у своје руке

иницијативу четврти.”

Енциклопедија Човек: Психологија, Софос, Београд, 2007.

48

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Темперамент

Темперамент представља диспозицију особе за карактеристичан начин доживљавања

и реаговања на стимулусе или захтеве средине. Под начином

реаговања подразумева се брзина, интензитет, учесталост и трајање реакција.

Дакле, темперамент нам говори о томе како особа нешто ради.

Некада се темперамент доводио у везу с емоционалним или афективним реакцијама.

Тако је, на пример, психолог Гордон Олпорт сматрао да темперамент

представља „емоционалну природу” особе и брзину реаговања. ( Види

поглавље Мотивација.)

Данас се сматра да темперамент представља и друге аспекте реаговања као

што су: реактивност или брзина и интензитет реакција, активитет, тј. обим

активности које особа преузима, социјабилност или склоност ка дружењу. Иако

имају различито мишљење о аспектима реаговања, научници се углавном слажу

да је темперамент урођен и да зависи од карактеристика нервног и ендокриног

система. Зато се особине темперамента уочавају убрзо након рођења.

Према једном моделу темперамента, деца се разврставају у три типа: лако дете,

тешко дете и споро дете. „Лака деца” позитивно реагују на нове стимулусе и

лако се прилагођавају променама, изражавају умерено позитивно расположење

и имају редовне ритмове у биолошким функцијама (спавање, исхрана,

пражњење...). „Тешка деца” имају нередовне биолошке ритмове, не воле промене

и повлаче се пред новим стимулусима, снажно изражавају негативне емоције.

„Спора деца” споро се прилагођавају, мада то успевају уз одговарајућу подршку

средине.

темперамент –

диспозиција за

доживљавање и реаговање

на стимулусе или ситуације.

Хипократово схватање темперамента

Најстарију класификацију темперамената дао је старогрчки лекар Хипократ

у V веку п. н. е. Он jе сматрао да тип темперамента зависи од хумора, тј. врсте

течности коjа доминира у организму. Назив сваког темперамента потиче од

имена тих течности. То су жуч (грч. chole), крв (лат. sanguis), слуз (грч. phlégma)

и црна жуч (грч. mélanoma chole).

Колерички темперамент (жучни) одликуjу нагле, брзе и снажне реакциjе. Колерици

су импулсивни, оптимистични и склони љутњи, те стога свадљиви. Сангвинички

темперамент (срчани) карактеришу друштвеност, опуштеност и ведро

расположење. Реакциjе су брзе и умерено jаке. Брзо се прелази из негативног у

позитивно расположење. Флегматични темперамент (равнодушни) одликуjу

мирноћа, сталоженост и пажљивост. Реакциjе су споре и слабе. Флегматична

личност ретко се узбуђуjе. Меланхолични темперамент (сетни) карактеришу

повученост и потиштеност. Меланхоличне личности склоне су тузи и забринутости,

а реагуjу ретко, али снажно.

Хипократ jе сматрао да психички поремећаjи и органске болести настаjу када

се између хумора поремети равнотежа. Главне методе лечења у то време биле

су пуштање крви и повраћање.

Хипократове идеје биле су веома вредне и оригиналне ако се има у виду да тада

нису биле развијене научне методе и да се сазнање увећавало једино посматрањем

понашања. Његова теориjа је претеча савремених научних сазнања о

повезаности хормона и темперамента, као и свих класификациjа и типологиjа

личности.

Старогрчки лекар

Хипократ

(460–380 г. п. н. е.)

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

49


Темперамент и изрази лица

Хипократ је сматрао да одређени стил емоционалног

реаговања оставља трагове на лицу и да се по изразу

лица може препознати темперамент За меланхолични

темперамент карактеристичне су меке и фине црте

лица (сл 1), за колерички оштре црте и енергичан

израз лица (сл 2), за флегматични опуштен и поспан

израз лица (сл 3), а за сангвинички правилне црте

и смирен израз лица (сл 4)

Слика 1 Слика 2 Слика 3 Слика 4

Прочитај текст из Енциклопедије Човек на 48 страни и одреди ком темпераменту припада сваки

од поменутих ликова (означени су као први, други, трећи и четврти)

Одреди темпераменте и на слици испод

Слика 1 Слика 2

Слика 3 Слика 4

Црте способности

Способност је диспозиција за успешно обављање одређене активности. Способности

зависе од наслеђа, али на њихов развој утичу и друштвена средина,

вежбање и лична активност. Деле се на интелектуалне, моторне и сензорне

способности. ( О интелектуалним способностима биће речи у поглављу Интелигенција.)

Све способности мере се тестовима способности.

Однос телесних особина и особина личности

Да ли су и како повезане карактеристике грађе тела

и психичке особине? Уколико би та веза постојала,

онда би се на основу изгледа могло закључивати о

особинама личности

Стари Грци веровали су да постоји веза између

темперамента и физиономије или црта лица У XX

веку научници Кречмер (E Kretchmer) и Шелдон (W

Shaldon) покушали су да докажу постојање везе

између грађе тела (атлетско, пуначко, мршаво) и

особина личности Иако је почетним истраживањима

потврђена, повезаност је касније оспорена, али не

потпуно Све у свему, генетска веза између изгледа

и особина личности није научно доказана

Међутим, несумњиво је да на особине личности и

понашање утичу туђе и сопствено мишљење о

изгледу На пример, мишљење људи да је нека особа

лепа или ружна може утицати на њено самопоуздање,

уображеност, друштвеност, комуникативност итд

50

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Постоји једна занимљива техника: особи се да празан лист папира на коме треба

да напише, без много размишљања, десет одговора на питање ко сам ја. Делује

једноставно, али многи људи „запну” пред крај. Почетак обично буде лак. Наводе се

име и презиме, пол, узраст, породични положај (отац, мајка, син, кћерка...), професија,

социјални статус, а затим неке од карактеристичних црта, на пример оптимиста,

дружељубив, правдољубив, али и физичке карактеристике (атлета, мршавко, висок

човек). Понекад се наводе религијска и политичка опредељења. Редослед навођења

одговора је различит и много говори о особи која одговара. Зато није случајно што

су ту технику осмислили психолози. Разне варијанте одговарања на то једноставно

питање говори нам колико много делова чини наше „ја” и како је тешко пронаћи све

праве речи којима бисмо описали доживљај „то сам ја”, који се у психологији назива

идентитетом.

Покушај и ти да одговориш на питање ко сам ја. Да ли је за тебе то лак или

тежак задатак? Замоли неког од укућана да и он одговори на исто питање

и упореди своје и одговоре укућана. Шта можеш да закључиш о важности

појединих аспеката идентитета за сваког човека?

СВЕСТ О СЕБИ И ИДЕНТИТЕТ

Свест о себи или самосвест непосредан је доживљај властитог постоjања

и разликовања од других људи. Мала деца немаjу jасан доживљаj свог jа, тј.

доживљаj да постоjе као засебно биће, и зато некада о себи говоре у трећем лицу.

Она, наиме, не знаjу на шта се односи лична заменица jа.

Деца откриваjу каква су и каква би волела да буду тако што се међусобно упоређуjу

и запажају како на њих реагују родитељи, ауторитети и вршњаци, али тог

процеса развоја свести нису свесна. У адолесценциjи се јавља жеља да се освести

„ко сам и какав/каква сам”, тј. да се утврди властити идентитет. Идентитет је

доживљаj самоистоветности и континуитета властите личности током дужег

времена без обзира на њене промене у различитим периодима. Другим

речима, идентитет је доживљај да сам jа jедна иста личност иако се мењам с

временом, те да други људи то запажају. Када несрећним случаjем особа изгуби

памћење и не зна ко jе, тада јој jе поремећен идентитет.

Наше поимање сопственог идентитета обухвата неколико врста доживљаја. То

су: доживљај физичког ја, тј. доживљај сопственог тела и изгледа, доживљај

психолошког ја, или свест о својим особинама личности и ставовима, и доживљај

идеалног ја, тј. свест о особинама које бисмо желели да имамо.

Осим личног, сви имамо и социјални идентитет – свест о припадности појединим

групама, о свом положају и улогама у њима, о везаности за те групе, као и

мишљење о томе како нас други оцењују. На пример, свесни смо колико су нам

значајне групе попут породице, пријатеља, колега на послу, који положај и улоге

имамо у њима, како се чланови тих група односе према нама и сл. ( О психологији

групе више ћеш сазнати у поглављу Особа у социјалној интеракцији.)

Самосвест омогућује човеку да контролише понашање и утиче на своj развоj.

Људи се разликују по степену самосвести. Криза идентитета је конфузиjа

(збуњеност) или незнање о томе „ко сам jа” и одлика је адолесценциjе и средњих

година ( о томе ће бити више речи у поглављу Развој).

идентитет – доживљај

самоистоветности и

континуитета властите

личности, знање о томе

и сигурност да смо иста

личност у различитим

ситуацијама и периодима.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

51


Полни идентитет

Током развоја свести о себи развија се и полни

идентитет. Он се састоји из четири компоненте:

биолошки пол, идентитет рода, социјална улога пола

и сексуална оријентација.

Биолошки пол одређен је генетским, хормоналим и

анатомским карактеристикама. Генетске карактеристике

одређене су полним хромозомима (23. пар

може бити XX – женски пар или XY – мушки пар).

Хормоналне карактеристике одређене су присуством

мушких полних хормона (тестостерон) и женских

полних хормона (естроген и прогестерон). Уобичајено

је да мушкарци и жене поседују хормоне оба пола

у обрнутој сразмери - жене више естрогена и прогестерона,

а мушкарци више тестостерона. Анатомске

карактеристике пола у виду развоја репродуктивних

органа одређују генетски и хормонални фактори. У

неким случајевима биолошки пол није лако одредити

због несагласности анатомских, генетских и хормоналних

карактеристика.

Идентитет рода одређен је развојем интимног

осећања припадности свом полу. Дете је развило

родни идентитет када зна ког је пола и схвата да ће

то увек бити, што значи да је формирање родног

идентитета неповратно.

Социјална улога пола односи се на очекивања у

погледу обавеза и дужности припадника одређеног

пола. Друштвено очекивање типичног понашања

мушкараца и жена одређено је културом.

Сексуална оријентација одређена је анатомским,

хормоналним, психолошким и културним факторима.

Када су ови фактори неусаглашени, онда долази до

варијација у погледу задовољавања сексуалне потребе.

Данас се сексуална оријентација сматра слободним

опредељењем и правом на различитост.

О теми идентитета у свету филма, позоришта и књижевности сазнаћеш више у

емисији Културно-образовног програма РТС-а „Идентитет” (серијал „Ја, ми и други”).

Емисију можеш пронаћи на интернету (у претраживач искуцај: Ja, mi i drugi

– Identitet.)

Уколико те тема заинтересује, погледај филмове „Тајне и лажи” (Secrets & Lies, В.

Британија, 1996) и „Добар отац – оптужница кћерке” (Der gute Vater: Eine Tochter klagt

an, Немачка, 2003), о којима се говори у тој образовној емисији.

О вековној потрази за одговором на питање „ко сам ја” сазнај у кратком анимираном

филму који ћеш пронаћи на интернету ако у претраживач искуцаш: Amy Adkins:

Who am I? A philosophical inquiry

Које је твоје најраније сећање о себи? Покушај да освестиш најраније сећање

на свој изглед, на неко осећање, жељу или очекивање, однос с неком особом.

Одреди врсту идентитета чији зачетак означавају та рана сећања. Размени с

другарима у одељењу сећања и заједно дискутујте о њима.

личност, структура личности, развој личности, динамика личности, црте личности,

карактер, темперамент, свест о себи, идентитет

• Рот, Н., Психологија личности, Завод за издавање уџбеника НРС, Београд, 1963.

52

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ТЕОРИJЕ ЛИЧНОСТИ

Теорије личности је смислени опис и објашњење личности у целини, засновано

на чињеницама и хипотезама. Оне се разликују по томе којим методама

и с којим циљем проучавају личност. Зато се говори о различитим теориjским

приступима (школама, правцима) у проучавању личности. Сваки приступ има

више представника, односно више теориjа. Да бисте схватили услове у којима

настају најзначајније теорије личности, потребно је да стекнете мало ширу слику

о психолошким школама и правцима, јер њихове основне поставке утичу и на

теорије личности.

У почетку свог развоја, након оснивања психологије као самосталне науке, Вилхем

Вунт је по узору на хемију желео да открије „психичке атоме”, тј. структуру

најсложенијих психичких појава. Предмет психологије за њега су биле свесне

појаве и у њиховом изучавању користио је интроспекцију. Његова психологија

због тога се назива структуралистичком.

Током развоја психологије као науке неки психолози су се противили схватању

структуралиста по питању предмета психологије (за структуралисте то је била

свест), али и коришћене методе (интроспекција). Најзначајнији противници

изучавања свести био је Сигмунд Фројд, аустријски психијатар, а Џон Вотсон,

психолог из САД, противио се не само изучавању свести, већ и коришћењу интроспективне

методе сматрајући је ненаучном. Они се сматрају и зачетницима

двеју „сила у психологији”, психоанализе и бихевиоризма.

У наставку ће бити описане четири теорије личности – психоаналитичка, бихевиористичка,

хуманистичка и теорија црта. На крају лекције ће бити приказан

упоредни табеларни преглед наведених теорија.

теорија личности

психолошка правац или

психолошка школа –

најопштија психолошка

теорија која настоји да

логички и доследно опише

и објасни све психичке

појаве и која усмерава

емпиријска истраживања

у складу са својим

поставкама.

ПСИХОАНАЛИТИЧКА ТЕОРИЈА

За разлику од структурализма, који је изучавао искључиво свест, основна идеjа

психоаналитичког приступа jесте да се личност састоји не само од свесних

него и од несвесних делова. Према схватању психоаналитичара, наше доживљавање

и понашање резултат је психолошког конфликта (сукоба) између

урођених биолошких потреба и друштвених норми. На пример, агресивни и

сексуални нагони сукобљавају се с друштвеним правилима која налажу како

се треба понашати. Психолошки конфликти великим делом одређују доживљавање

и понашање иако их човек најчешће није свестан. ( О томе ћеш учити у

лекцији Сукоб (конфликт) мотива.)

Оснивач тог приступа је аустријски психијатар Сигмунд Фроjд. Он је један од

неколико најзначајнијих психолога у историји јер је први смислио целовиту

теориjу личности, затим теориjу о томе како настаjу психички поремећаjи, те

психотерапиjску методу лечења психичких поремећаjа – све познато под заједничким

именом психоанализа. Дакле, психоанализа је, с једне стране, теорија

личности, а с друге, психотерапијска метода ( види речник: психотерапија).

Психоанализа је снажно утицала не само на психологију већ и на друге науке,

уметност и културу XX века.

несвесно –

део личности који је

непознат свесном ја, а који

препознајемо на основу

његових манифестација.

Сигмунд Фројд

(1856–1939)

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

53


Фројдова теорија личности

ид –

несвесни и нагонски

део личности који

функционише по

принципу задовољства.

Фроjд jе сматрао да личност чине три дела. Дао им jе латинске називе Ид или

Оно, Его или Ја и Суперего или Над-ја.

Ид („оно”) јесте несвесни део личности. Представља њен биолошки или нагонски

аспект. Покрећу га нагони за храном, пражњењем, спавањем, избегавањем

бола, сексом, агресиjом. Ид функционише по принципу задовољства, а то

значи да му је главни циљ задовољење сопствених потреба, и то одмах, без

обзира на реалне услове и друштвена правила.

Када нас обузме слепа жеља или неиздржив порив за нечим, тада је „оно” активно.

Према Фроjдовом учењу, човек се рађа с идом и новорођенче има само

таj аспект личности. С временом се из ида развијају и остали делови (аспекти)

личности.

Фројд је ид упоређивао с коњем као извором нагонске енергије,

а его с јахачем који држи узде и рационално управља том енергијом.

его –

део личности настао из

сукоба ида и средине;

руководи се принципом

реалности.

суперего –

морални аспект

личности настао услед

идентификације с

родитељима.

Его („ја”) представља свесни и рационални део личности. Његова главна

улога јесте да задовољи потребе ида на друштвено прихватљив начин. Его се

развиjа из сукоба нагона ида и реалности. Наиме, с одрастањем дете постепено

учи да jе за задовољење потреба нужно време и да се оне не могу задовољавати

на примитиван начин, већ у складу са социjалним нормама. Рецимо, дете учи

да се суздржи и одложи потребу за пражњењем све док се не нађе ноша или тоалет.

То значи да се его руководи принципом реалности. Его jе глас разума, који

стално надгледа нагоне што долазе од ида. Када неки примитивни, забрањени

нагон почне да се пробија у свест, его га потискуjе ( види речник: потискивање).

Потискивање је несвестан механизам одбране, што значи да ни его није

сасвим свестан део личности. ( Детаљније о механизмима одбране биће речи

у поглављу Ментално здравље.)

Суперего („над-ја”) јесте морални аспект личности, који се састоји из савести

и его идеала. Тај део личности руководи се моралним принципима (нормама).

Суперего почиње да се развиjа око пете године под утицаjем родитељског васпитања.

Родитељи уче дете владаjућим друштвеним и културним нормама.

54

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


У почетку дете поштуjе културна правила само у присуству родитеља да би

избегло критику. С временом, идентификујући се с родитељима, дете усваjа

правила и она постаjу саставни део његове личности. ( Више о томе учићеш

у лекцији Учење по моделу.) То значи да оно поштуjе правила и када родитељи

нису присутни. Када прекрши правило или то само пожели, осећа грижу савести

или кривицу. Кривица производи ефекат какав jе претходно имала родитељска

забрана. С друге стране, када поступи према правилима и моралним нормама,

дете осећа понос. Главна улога суперега jесте да контролише да ли его поштуjе

моралне принципе приликом задовољавања нагона или жеља ида.

Дакле, улога ега jе врло тешка jер он посредуjе између конфликтних захтева

ида, суперега и обjективне реалности. Уколико конфликт дуго траjе, его покреће

несвесне механизме одбране. Према Фројдовом схватању, здрава личност успева

да усклади жеље, савест и реалност.

Радећи с клијентима, Фројд је запазио да они нису свесни узрока или смисла

својих психичких проблема. Сматрао је да сви људи, а не само они који имају

психичке поремећаје, теже да потисну непријатна искуства у несвесни део личности.

Закључио је да је несвесни део личности много већи од свесног и зато

је личност упоредио с леденим брегом чији врх – део изнад воде – представља

свесност. Осим свесног и несвесног дела, постоји и предсвесни (подсвесни) део.

Он садржи доживљаје којих тренутно нисмо свесни, али који се могу освестити

ако на њих усмеримо пажњу.

Према Фројдовом схватању, у процесу развоја кључна су рана искуства из првих

пет година живота. Наиме, оно што смо доживели у раном детињству одређује

наше касније психолошко функционисање. На пример, љубав и бригу ближњих

очекиваћемо и касније у животу.

Насупрот томе, деца која су одрасла у домовима, без емотивно блиских особа,

касније у животу вероватно ће имати проблема с емоционалним везивањем.

Зато је Фројд говорио да је „дете отац човека”.

Свесно

Предсвесно

Несвесно

ИД

ЕГО

СУПЕР-ЕГО

Ледени брег илуструје

Фројдово схватање

структуре личности Ид

је потпуно несвестан као

и највећи делови ега и

суперега Мали делови ега

и суперега су свесни или

се налазе у предсвесном

Ерос и Танатос

У несвесном се налазе веома јаки нагони које Фројд назива Ерос и Танатос. Ерос

је нагон живота који обухвата сексуални нагон и нагон самоодржања. Сексуални

нагон, чија енергија се назива либидо покреће нас не само на сексуално

понашање зарад репродукције, већ означава сексуалност у ширем смислу. Либидо

током развоја пролази кроз неколико стадијума, а у пубертету се завршава

развој либида.

Танатос је нагон смрти који се према другима испољава у виду агресије. Фројд

је сматрао да нас агресија покреће на деструктивно и насилничко понашање.

Објашњавао је да је потреба за агресијом својствена човеку зато што човек као и

сва органска материја тежи да се врати у стање мировања или стање неорганске,

мртве материjе, из коjе jе и настала.

Према Фројдовој теорији, кључну улогу за живот и опстанак имају сексуални

и агресивни нагон. Када его потискуjе агресивне и сексуалне нагоне, они неће

нестати, већ ће се изражавати на маскиране, често и самом појединцу нејасне

начине – кроз снове, омашке у говору или писању, неуротичне симптоме као

што су ирационални страхови, грицкање ноктију, често прање руку и сл.

Ерос –

нагон живота који обухвата

сексуални нагон и нагон

самоодржања.

Танатос –

нагон смрти који се према

другима испољава у виду

агресије.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

55


Шта су слободне асоцијације

Слободне асоцијације су психотерапијска техника

коју је Фројд користио да омогући особи (клијенту/

клијенткињи) изражавање несвесних садржаја.

Подразумева да особа говори прво што јој падне на

памет, ма колико то изгледало неважно, глупо, неповезано,

срамотно и сл. У маси изговореног аналитичар

уочава теме које се понављају и интерпретира

их. То особи помаже да стекне увид у смисао понављања

несвесних садржаја. Тако су Фројдови

пацијенти успевали да открију потиснуте непријатне

садржаје и узроке њиховог потискивања, након чега

су нестајали симптоми психичког поремећаја. Фројд

је први успео да објасни и излечи одређену врсту

психичких поремећаја који су у његово време били

мистериозни и називали се хистеријом, док се данас

зову конверзивни поремећаји.

Кауч из Фројдове куће у Бечу на којем су његови

клијенти лежали и асоцирали.

У време када је настала, Фројдова теорија изазвала је бурне реакције. Тешко се

прихватала у стручној јавности његова идеја да је човек, осим свесно и рационално,

такође и ирационално биће, којим управља несвесно.

БИХЕВИОРИСТИЧКА ТЕОРИЈА

бихевиоризам –

психолошки правац

који искључиво

проучава понашање

експерименталним

методама и методама

објективног посматрања.

Оснивач бихевиоризма је амерички психолог Џон Вотсон. Бихевиоризам је

најоштрије критиковао структурализам због изучавања свести интроспективном

методом (реакција на њен предмет и методу). Према бихевиористичком

приступу (бихевиоризму), личност је само хипотетички појам јер се не може

објективно посматрати. Стога бихевиористи проучавају понашање, по чему

је тај правац и добио име. Наиме, термин бихевиоризам потиче од енглеске

речи behaviour, што значи понашање. Основна идеја тог приступа јесте да је

човеково понашање последица утицаја средине.

Особа се у некој ситуациjи понаша на одређени начин зато што jе научила или

стекла навику да тако чини. Црте личности као што су духовитост или искреност

заправо су навике стечене учењем. На пример, ако искрено понашање доводи

до награде, онда ће се оно у истоj или сличноj ситуациjи поновити. Друга могућност

jе да jе особа искрена зато што се угледа на искрене људе у своjоj околини.

Дакле, понашање се обликуjе разним принципима учења. Навика jе основна

jединица понашања, а личност jе систем навика.

Класична бихевиористичка теорија

56

Џон Вотсон

(1887–1958)

Ову теорију развио jе амерички психолог Џон Вотсон почетком XX века. Вотсон

jе сматрао да психологиjа треба да проучава искључиво понашање зато што

се само оно може објективно посматрати и мерити. Психички процеси или

субjективни доживљаjи невидљиви су и стога не могу бити предмет научног

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


проучавања. Вотсон је заступао екстремно схватање о утицају средине на развој.

Његова изjава „даjте ми бебу и од ње ћу направити личност какву хоћете”

показуjе колико jе веровао да понашање зависи од услова средине и колико је

негирао утицаj унутрашњих фактора – генетских или психолошких (интересовања,

способности, унутарњих конфликата, црта личности итд.). ( Види

поглавље Развој.)

екстремно – прекомерно,

претерано, највише.

ХУМАНИСТИЧКА ТЕОРИЈА

Хуманистичка психологија настала је половином XX века у САД и представља

тзв. трећу силу у психологији. Најзначајнији представници су Абрахам Маслов

(1908–1970) и Карл Роџерс (1902–1987). Према хуманистичком приступу,

психологија треба да проучава субјективно искуство људи, тј. проблеме који

су значајни за живот сваког човека – идентитет, остварење личних потенцијала,

стваралаштво, доношење одлука и сл. За разлику од претходних теоријских

приступа, хуманисти човека виде као добро, свесно и креативно биће које

има слободу избора и урођену потребу да развија своје људске потенцијале.

Здрава личност није само она која је добро прилагођена и која ваљано контролише

нагоне већ надасве она која развија своје потенцијале. Главни мотиви нису

биолошки нагони, већ самоостварење и стваралаштво.

Абрахам Маслов истицао је да уз самоостварење иду и ризик и одговорност

за одлуке јер је могуће да, тражећи своj животни пут, особа начини погрешан

избор. Сматрао је да мали проценат људи успе да задовољи потребу за самоостварењем.

Маслов jе познат и по истраживању биографиjа значаjних личности,

на основу којих је закључио да постоји неколико особина личности које су важне

за самоостварење.

хуманистичка психологија –

психолошки правац који

проучава субјективно

искуство људи.

Абрахам Маслов

(1908–1970)

Резултати Масловљевих истраживања особина самоостварених или зрелих

личности

Карактеристике самоостварених личности

• објективно опажање реалности

• прихватање себе и других какви јесу

• спонтаност и аутентичност у понашању

• усредсређеност на проблем пре него на себе

• самосталност и неконвенционалност

• ангажованост за добробит друштва

• блиски односи с малим бројем људи

• креативност у свакодневним пословима

• добронамеран смисао за хумор

• врхунски доживљаји усхићености, заноса

• моралност – поштовање личности и

саосећајност

Понашања која воде у самоостварење

• доживљавати живот као дете – с пуном пажњом

и пуним плућима

• покушати радије нешто ново него се држати

познатог

• слушати радије своја осећања него глас

ауторитета и већине

• бити поштен – не претварати се и не

манипулисати

• бити спреман на одбацивање због

неконвенционалности

• преузимати одговорност за своје поступке

• вредно радити на остварењу жеља

• храбро се суочавати с механизмима одбране и

настојати да се савладају

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

57


Роџерсово схватање личности

Карл Роџерс jе на основу рада с клијентима закључио

да сваки човек има јаку потребу да се развија и

напредује као личност. Због тога је истицао да је

самоостварење личних потенцијала главни мотив

у понашању. Према његовом схватању, сваки је човек

јединствен и различит, па стога треба самостално

да доноси одлуке и усмерава свој развој.

Фактор који највише утиче на психички живот и

понашање јесте слика коју човек има о себи. На

пример, особа коjа себе доживљава као вредну,

добру и способну сасвим се друкчиjе понаша од оне

коjа себе види као безвредну, лошу и неспособну.

Уколико слика (појам) о себи исувише одступа од

онога каква особа заиста јесте или би желела да

буде, онда може доћи до незадовољства, неприлагођеног

понашања и у крајњем случају до

поремећаја.

Главни узрок несклада у личности јесте недовољно

самопоштовање, а оно је последица недовољног

поштовања или љубави према дететовој личности.

Према Роџерсовом схватању, поштовање може бити

условно и безусловно. Условно поштовање значи

да се дете воли и поштује под условом да се понаша

у складу с родитељским очекивањима. Да би добило

љубав родитеља, оно се понаша у складу с њиховим

жељама, а своје негира и с временом престаје да их

препознаје. Тако израста у несамосталну личност

која не зна шта жели и која нема самопоштовање.

С друге стране, безусловно поштовање подразумева

толерисање разлика и значи да се дететова личност

поштује и када се оно не понаша на пожељан начин.

Безусловна љубав и поштовање воде у самоостварење,

које је предуслов за психичко здравље и срећу.

Наиме, Роџерс је веровао да је самоостварење

могуће ако се особа понаша аутентично, тј. у складу

с оним што мисли, осећа и жели. Сматрао је да су

агресивно и поремећено понашање последица

осујећене жеље за самоостварењем.

ТЕОРИJЕ ЦРТА

теориjе црта

Главни циљ теориjе црта јесте да се личност опише помоћу црта или релативно

трајних диспозиција ка одређеном понашању. Главне идеjе те теорије

инспирисане су начином описивања личности у свакодневном животу. Ево основних

претпоставки и циљева теориjе црта.

• Прво, црте личности су основна градивна jединица личности, а циљ jе да се

откриjу наjважниjе jер се на основу њих може предвиђати понашање.

• Друго, црте личности неједнако су развиjене, па је циљ открити како да се

измере. За то jе, такође, пронађен узор у свакодневном животу. Наиме, често

се каже да jе неко веома паметан, страшно себичан или помало лукав.

Колико jе нека црта развиjена процењуjе се на основу упоређивања с другим

људима. Зато се црта личности представља као димензиjа дуж коjе су

распоређени различити степени изражености те црте код људи.

Захваљуjући тим теоријама данас постоjи велики броj тестова коjима се процењују

особине личности. ( Подсети се метода и техника психолошких истраживања.)

Главни представник теорије црта јесте Гордон Олпорт. Он је сматрао

да је понашање резултат jединствене комбинациjе црта, а да су црте личности

урођене и због тога траjне или бар тешко променљиве. Представници тог

теоријског приступа различито схватају коjе су црте личности наjважниjе. У

наставку ћемо описати једну савремену теорију која се зове „петофакторски

модел личности”.

58

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Петофакторски модел личности

Користећи методу факторске анализе ( види поглавље Интелигенција и стваралаштво),

аутори ове теорије Пол Коста (Paul Costa) и Роберт Макреј (Robert

McCrae) закључили су да личност чини пет великих димензиjа. Заступници тог

приступа сматраjу да се долеописане димензиjе личности стабилизуjу jош у

раном детињству и да се не мењаjу током живота.

Прва је неуротицизам, а њени супротни полови јесу емоционална стабилност

и емоционална нестабилност. Особе које на тесту добију висок резултат за ову

димензију описују се као осетљиве на стрес, напете, често нерасположене и

забринуте, несигурне, стидљиве итд. Ниски резултати указују на супротне особине,

тј. на емоционалну стабилност.

Друга димензија је екстроверзиjа/интроверзиjа. Високи резултати указују на

то да је особа екстровертирана, а то значи да је друштвена, отворена, активна,

склона узбуђењима итд. Супротно томе, интровертиране особе су недруштвене,

затворене у себе, склоне маштању и самопосматрању.

Трећа димензија је отвореност/затвореност за нова искуства. Из високих резултата

на тесту закључујемо да особа склона да проба нешто ново, да је радознала

и отвореног духа, да има уметничке склоности, а из ниских резултата

– управо супротно.

Четврта димензија је сарадљивост/несарадљивост. Високи резултати на

тесту показују да је особа сарадљива, срдачна и склона да помогне, супротно

од свадљивих људи који су „тешки за сарадњу”.

Пета димензија је савесност/несавесност. Високи резултати на тесту указују на

то да је особа одговорна, дисциплинована, поуздана, организована и ефикасна

у раду, а ниски на супротне особине.

Теорије личности:

» психоаналитичка теорија

» бихевиористичка теорија

» хуманистичка теорија

» теорије црта

Профил личности

Неуротицизам

Екстроверзија

Отвореност

Сарадљивост

Савесност

Eмоционална стабилност

Интроверзија

Затвореност

Несарадљивост

Несавесност

Профил личности добија се када се повежу различите мере ових димензија.

Опиши приказани профил личности, а затим се сети особе која је добар

пример за сваку димензију петофакторског модела. Опиши и себе преко

изражености ових димензија. Треба имати у виду да би поуздане податке имали

тек након примене стандардизованог теста.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

59


Упоредни преглед теоријских приступа личности

Теоријски

приступ

Аутор

Кључни

појмови

Структура

(основне

јединице

личности)

Динамика

(извори и

покретачи

личности)

Развој

(наследни

чиниоци

и/или

чиниоци

средине)

Психоаналитички

приступ

Сигмунд

Фројд

ид, его, суперего,

несвесно,

ерос, танатос,

психолошки

конфликт,

потискивање,

механизми одбране

ид, его,

суперего

урођени нагони,

нарочито

сексуални (ерос)

и агресивни

(танатос)

рано искуство

најважније

за будући развој

Бихевиористички

приступ

Џон Вотсон,

Барус Скинер

понашање, учење,

награда, навика

навика

урођени нагони,

стечене навике

учење најважније

за развој

Хуманистички

приступ

Абрахам

Маслов, Карл

Роџерс

свесност, хуманост,

самоостварење,

хијерархија мотива

организам

и психички

живот у целини

ниже и више

потребе у

Масловљевој

хијерархији

мотива

социјални

чиниоци

Теорије црта

Гордон

Олпорт

црта или димензија

– диспозиција

личности

црта или

димензија –

диспозиција

личности

функционална

аутономија

мотива

функционална

аутономија

мотива

функционална аутономија мотива – појава да активност која је била средство да се нешто

достигне с временом постаје сама себи циљ (нпр. у почетку млади вежбају у теретани да би

лепше физички изгледали, али временом почињу да у томе уживају и вежбање постаје само

себи циљ).

теорија личности, психоанализа, свесно, несвесно, бихевиоризам, хуманистичка психологија,

теорија црта

• Хол, К., Линдзи, Г., Психологија личности, Нолит, Београд, 1983.

• Поповић, Б., Буквар теорије личности, Друштво психолога Србије, Београд, 1998.

60

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


РЕЗИМЕ

• Личност је јединствена организација свих психичких

процеса и особина која одређује карактеристичан

стил понашања и доживљавања сваког

појединца Главни задаци психологије личности

јесу да објасни по чему се личности разликују и

утврди порекло тих разлика, тј да објасни структуру,

динамику и развој личности То су питања:

које су основне градивне јединице личности,

како личност функционише, тј које је мотивационе

диспозиције покрећу и каква је међусобна

интеракција свих процеса и особина, као и каква

је интеракција између наследних фактора и чинилаца

средине у процесу развоја личности

• Црта личности је релативно општа и трајна

диспозиција неке особе да се у одређеним ситуацијама

на одређени начин понаша и да такве

ситуације слично доживљава Црте личности

деле се на црте карактера, темперамента и способности

• Темперамент представља диспозицију особе

за карактеристичан начин доживљавања и реаговања

на стимулусе или захтеве средине Под

начином реаговања подразумева се брзина, интензитет,

учесталост и трајање реакција

• Термин карактер је вишезначан, а често означава

морални и вољни аспект личности Док је

веза између физиолошких и психичких процеса

несумњива, веза између физичких особина (изгледа)

и особина личности није доказана

• Свест о себи или самосвест јесте непосредан

доживљај свог постоjања и разликовања

од других људи Идентитет је доживљаj самоистоветности

и континуитета властите личности

током дужег времена, без обзира на њене промене

у различитим периодима Наше поимање

сопственог идентитета обухвата неколико врста

доживљаја То су: доживљај физичког ја, тј

доживљај сопственог тела и изгледа; доживљај

психолошког ја или свест о својим особинама

личности и ставовима; доживљај идеалног ја, тј

свест о особинама које бисмо желели да имамо

Осим личног, сви имамо и социјални идентитет, а

то је свест о припадности појединим групама, о

свом положају и улогама у њима, о везаности за

те групе, као и мишљење како нас други оцењују

• На основу тога шта истражују, којим методама

и с којим циљевима, у психологији личности

разликује се више теорија Овде су описане психоаналитичка,

бихевиористичка, хуманистичка

и теорија црта

• Творац психоаналитичке теорије је Сигмунд

Фројд Према том учењу, наше понашање и доживљавање

условљено је несвесним унутарњим

конфликтима између биолошких нагона и социјалних

норми понашања Его, ид и суперего три

су дела личности која представљају њен биолошки,

свесни и морални аспект Између биолошког

и моралног дела често се јављају конфликти,

које решава свесни или рационални део Када его

не може да реши конфликт, покрећу се несвесни

механизми одбране од анксиозности Главни

механизам је потискивање, тј процес којим неприхватљиви

нагони и емоције доспевају у несвесно

и постају недоступни свесном Несвесно

чини већи део (две трећине) личности

• Према бихевиористичкој теорији личност је

само хипотетички појам јер се не може објективно

посматрати Стога бихевиористи проучавају

понашање, које је заправо реакција на ситуацију

Основна јединица понашања јесте навика,

а личност је систем навика Понашање се обликује

учењем, а главни принципи учења јесу инструментално

условљавање и учење по моделу

Личност се развија социјализацијом, тј усвајањем

друштвено пожељних облика понашања

• Према хуманистичкој теорији, човек је свесно,

стваралачко и позитивно биће Психологија

треба да проучава субјективно искуство људи,

посебно проблеме у вези с идентитетом и стваралаштвом

Главни мотив је самоостварење

или потреба за развојем личних потенцијала

Осујећењем те потребе јављају се агресивност

и психички поремећаји

• У свакодневном животу, баш као и у психологији,

личност се описује цртама личности – релативно

трајним склоностима или диспозицијама

појединца, које се откривају на основу доследности

у понашању Постоји неколико теорија црта

чији представници настоје да утврде главне и

универзалне црте личности на основу којих би

се личности могле упоређивати, те описати њихове

разлике

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

61


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Наведи и образложи дефиницију личности.

2. Наведи и објасни задатке психологије личности.

3. Дефиниши појмове темперамент и карактер.

4. Шта су самосвест, идентитет и криза идентитета?

5. Шта се подразумева под структуром, а шта под динамиком личности?

6. Наведи најзначајније теоријске приступе у проучавању личности и њихове главне карактеристике.

7. Како хуманистичке теорије описују природу човека? Шта према њиховом схватању психологија

треба да проучава?

8. Како би, према Фројдовој теорији, изгледало људско друштво када би у личности постоjао

само ид?

9. Које од наведених особина спадају у карактер, а које у темперамент: доследност, повученост,

импулсивност, друштвеност, сталоженост, самопоштовање, саосећајност, марљивост?

10. Зашто на основу црте личности можемо да предвиђамо понашање особе?

11. Наведи пример који поткрепљује Фројдову тврдњу да искуства из првих пет година живота

могу утицати на особине одрасле личности.

12. Како бихевиористи аргументују тврдњу да не постоjи истинска слобода личности?

13. С којим се теоријским приступом може повезати тврдња да губимо лични идентитет ако

следимо туђе жеље? Образложи.

14. Упореди Фројдово и бихевиористичко схватање структуре, динамике и развоја личности.

15. Анализирај личност главног јунака/јунакиње из неког књижевног дела према петофакторском

моделу личности.

62

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ОСОБИНЕ, ПРОЦЕСИ И СТАЊА

САЗНАЈНИ АСПЕКТ ЛИЧНОСТИ

»Опажање и пажња

»Учење

»Памћење и заборављање

»Мишљење

»Интелигенција и стваралаштво

Након изучавања ове области моћи ћеш да:

• дефинишеш когнитивне процесе (опажање, учење, памћење, мишљење), стање пажње и

особину интелигенције и објасниш њихове карактеристике и повезаност;

• упоредиш различите облике учења по механизму промене, објасниш у чему се промена

састоји, који је њен адаптивни значај, препознаш за сваку врсту учења пример у

свакодневном животу и наведеш учешће осталих сазнајних процеса у њима;

• објасниш и упоредиш илузије и халуцинације, учење код животиња и људи, фазе

мишљења приликом решавања проблема и стваралачког процеса;

• наведеш шта је памћење и који га процеси искривљују, објасниш врсте памћења и наведеш

њихов капацитет и поузданост и анализираш чему се памћење разликује од учења;

• примењујеш најефикасније стратегије и технике успешног учења узимајући у обзир

брзину заборављања и помажеш другима да их усвоје;

• објасниш како су повезани говор и мишљење, наведеш врсте мишљења, објасниш како

се мишљење мења током развоја, осмислиш примере који активирају сваку врсту

мишљења и и на датим примерима одредиш узраст за који је карактеристично

одређено мишљење;

• објасниш како се интелигенција мери, колико зависи од наслеђа и средине, које су одлике

интелектуалне надарености и ометености у учењу, како је стваралаштво повезано

с интелигенцијом и условима живота и које су особине личности карактеристичне за

ствараоце;

• препознаш злоупотребу психологије на примерима експеримената који се у овом

поглављу наводе.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

63


САЗНАЈНИ АСПЕКТ

Хелен Келер (Helen

Keller, 1880–1968)

О којим њеним особинама

карактера закључујете на

основу уводне приче?

Прича о Хелен Келер

Ово је чудесна прича која показује колико се недостатак чула може компензовати

(надокнадити) помоћу других чула ако постоји јака воља. Хелен је с непуне две

године ослепела и оглувела после тешке болести. Са седам година почела је да учи

речи, а помагала јој је учитељица искусна у раду с глувом и слепом децом. Ево како

је изгледала метода учења: док је Хелен у jедноj руци држала предмет, учитељица јој

је на длану друге руке исписивала име тог предмета. Учење jе ишло тешко jер Хелен

ниjе могла да повеже писање по длану и дотични предмет. Но учитељица се досетила

како да јој то објасни. Ставила је Хеленину руку под текућу воду, а по длану друге

руке писала јој је „вода” све док Хелен ниjе схватила. Од тада је девојчица брзо учила.

Наjлакше jе усвајала имена конкретних предмета, коjе jе могла да додируjе, мирише или

окуси. Тешко је учила апстрактне појмове, на пример није схватала да и њена осећања

имаjу име. У десетој години Хелен jе почела да учи да говори. Средњи прст стављала је

на нос, кажипрст на усне, а палац на гркљан. Тако је опажала вибрациjе гласних жица, а

затим их понављала. Хелен је научила да говори, завршила је средњу школу и факултет.

Она и њена учитељица посветиле су се раду с глувим и слепим људима.

ОПАЖАЊЕ И ПАЖЊА

ШТА СУ ОСЕЋАЈИ И ОПАЖАЈИ

Шта значи пословица „у

страху су велике очи“?

опажање или перцепција –

сложен и активан процес

организације осета у

смисаоне целине или

опажаје.

Да ли вам се некада десило да се у полумраку уплашите од сенки на зиду јер вам

се учинило да је неко у соби? Јесте ли чули да има људи који свет виде црно-бело

јер не распознају боје, што такође важи и за псе и мачке?

Како се деси да погрешно протумачимо сенке на зиду, како то да људи и животиње

различито опажају свет и како то ми уопште стварамо слику света? Сва та

питања повезана су с начином на који функционишу наша чула. Колико су она

важна за опажање, а колико је опажање важно за наш живот показује и пример

Хелен Келер.

Опажање је психички процес који нам омогућује да спознамо како изгледа

свет око нас и шта се у њему догађа. Британски филозоф Џон Лок (John Locke,

1632–1704) сматрао jе да целокупно знање стичемо опажањем и да „у нашем

интелекту нема ничега што претходно ниjе било у чулима”. Као резултат процеса

опажања настају две врсте доживљаја – осети и опажаји. То су чулне информације

које се разликују по сложености и смислу.

Осети или осећаји јесу најпростије чулне информације, које одражавају само

једну карактеристику предмета, рецимо боjу, звук, температуру, укус итд. Њих

треба разликовати од осећања или емоција (попут туге и среће), које су сасвим

друга врста доживљаја.

64

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Опажаји се састоје од више осета и одражавају слику предмета у целини. Осећај

сам по себи нема смисао, док опажај има будући да даје целовиту слику предмета.

Опажаји се јављају када мозак повеже више осета и прида им смисао. На

пример, опажаj плаже настаjе када мозак повеже у целину боjе, мирисе, облике,

величине, просторне релације, покрете и звуке и закључи да jе то плажа.

Ми свет аутоматски доживљавамо у опажаjима и не можемо ни замислити како

би изгледало да то чинимо у осећаjима. Неки научници сматраjу да само бебе

неколико дана по рођењу доживљаваjу свет као хаос осећаjа. Научници посебно

проучавају како настају осети, а посебно како настају опажаји, иако је то природно

јединствен процес опажања. У вези с опажањем највише се истражује

коjа све чула постоје, како су грађена, како функционишу и ствараjу осете,

како мозак организуjе осете и како их тумачи тако да настају разне слике света.

осет –

најпростија чулна

информација или доживљај

само једне карактеристике

предмета који сам за себе

нема смисао.

опажај –

више чулних података

повезаних у целину која

има одређено значење.

Да поновимо још једном разлику међу терминима који су овде наведени:

Теоријски

приступ

Одређење

Пример

Осети

елементарне чулне информације које

одражавају само једну

карактеристику предмета

бело, мекано,

слатко

Наш чулни систем

заједно с нервним

системом ствара слику

света, попут фото-

-апарата или камере.

Опажаји

слика предмета у целини

која има значење

плажа

Осећања

емоционалне реакције,

подврста психичких процеса

туга, бес, срећа

КАКО ЧУЛА ФУНКЦИОНИШУ И СТВАРАЈУ ОСЕТЕ

Израз чуло има двојако значење. У ширем смислу означава чулни орган који

се састоји од рецептора, нервних путева и нервних центара, а у ужем смислу

само рецепторе (пријемнике, сензоре). У овом поглављу израз чуло користићемо

у ужем смислу. Осим чула вида, слуха, укуса, мириса и додира, постоји још

много других чула, тј. рецептора. На пример, изузев за додир, у кожи постоjе и

рецептори за топло, хладно, бол и притисак. У средњем уху налазе се пријемници

захваљујући коjима имамо осећаj за равнотежу, у бешици су рецептори

посредством којих осећамо притисак и потребу за пражњењем, у стомаку и мозгу

су сензори за глад и жеђ. У мишићима, зглобовима и тетивама смештени су кинестетички

рецептори (проприоцептори) помоћу којих примамо информације о

напетости, снази и кретању и у ком су положају делови тела и када их не видимо.

Захваљујући њима, рецимо, можемо додирнути врх носа затворених очију.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

65


Класификација чула према извору информација

Спољашњи објекти (екстероцепција)

Контактна чула

• кожа (хладно, топло, додир, површински притисак, бол)

• укус

Дистална чула

• вид

• слух

• мирис

Сопствено тело (интероцепција)

Кинестезија (проприоцептори)

• мишићи

• зглобови

Статика

• равнотежа

• оријентација

Ценестезија – висцерални органи

екстероцепција – опажање дражи из спољашње средине

дистална чула – чула која региструју дисталне дражи, дражи чији је

извор на одређеној удаљености (мирис, светлост, звук)

интероцепција – опажање дражи који долазе из висцералних органа,

респираторних органа и крвних судова.

проприоцептори – рецептори за кинестезичке осете који су смештени у

мишићима, зглобовима и лигаментима (по неким ауторима и рецептори

за осећај равнотеже, смештени у вестибуларном апарату у унутрашњем

уху)

кинестетички осети – осети напетости, снаге и кретања који долазе из

проприоцептора смештених у мишићима, зглобовима и лигаментима,

који уз остале осете (визуелне, вестибуларне, слушне и др.) дају

информацију о положају и кретању нашег тела или појединих органа.

ценестезија – дословно значи „опште осећање”; врста неуролошке

функције која врши синтезу различитих унутрашњих осета, а основа је

нашег осећања здравља или болести, опуштености или напетости.

висцерални органи – унутрашњи органи абдомена (желудац, јетра,

црева)

Иако их често загледамо, ретко

размишљамо о њиховој функцији, која је

толико важна за живот.

драж –

физичка или хемијска

енергија коју региструје

чуло и на основу које

настаје осет.

кортекс–

мождана кора или

наборана површина

великог мозга, која је

центар свести.

Улога чула jе да региструjу промене у спољном свету и у самом организму. Без

тих информациjа не можемо живети. Чула заправо региструју енергетске промене,

јер свет који нас окружује чине разноврсне физичке и хемијске енергиjе.

Неке од њих људска чула могу да региструју, а неке не могу.

Ове прве зову се дражи или стимулуси. Под деjством дражи чула производе

нервне импулсе, коjи се сензорним неуронима преносе до сензорних зона у

кортексу, где настаjу осети ( о зонама кортекса учићеш у лекцији Органске

основе психичког живота).

Свако чуло осетљиво је искључиво на одређену врсту дражи. Адекватне дражи

су дражи за које су наша чула специјализована. Чуло вида надражују светлосни

или електромагнетни таласи, чуло слуха – вибрациjе, чуло додира – притисак,

а укус и мирис – разне хемиjске супстанце. Чуло мириса, уз то, реагује само на

хемијске супстанце у гасовитом стању.

66

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Свако чуло осетљиво је искључиво на одређену врсту дражи. Адекватне дражи

су дражи за које су наша чула специјализована. Чуло вида надражују светлосни

или електромагнетни таласи, чуло слуха – вибрациjе, чуло додира – притисак,

а укус и мирис – разне хемиjске супстанце. Чуло мириса, уз то, реагује само на

хемијске супстанце у гасовитом стању.

адекватне дражи –

дражи за које су наша чула

специјализована.

Како заиста изгледа свет око нас

У свету око нас постоје енергије које не региструјемо јер немамо чула за њих.

Такве енергије зову се неадекватне дражи. За њих нам се током еволуције

нису развила чула будући да нам нису била неопходна за опстанак. Примери

неадекватних дражи јесу радиоактивна енергиjа, магнетне силе, електрицитет.

Електрицитет jе неадекватна драж зато што нас свако чуло на своj начин

информише о њему (пецкање, зујање, блескање), тако да не знамо коjи осећај

одговара правој природи електричне енергиjе.

Наша чула не само што не региструју све врсте енергија у свету око нас већ не

региструју ни све интензитете дражи јер имају ограничену осетљивост. Људи и

животиње друкчије доживљавају свет зато што су им чула различито грађена, а

самим тим и неједнако осетљива. На пример, за разлику од људи, слепи мишеви

чуjу ултразвуке, змије виде инфрацрвене таласе, а пси осећају и најтананије

мирисе. С друге стране, људи виде боје, а пси и мачке их не виде итд. Дакле,

заиста – како изгледа свет око нас?

неадекватне дражи –

дражи за које немамо

развијена чула.

Однос дражи и осета

Процеси којима чула заjедно с нервним системом претвараjу дражи у осете

називају се сензорни процеси. За њих важи следеће правило: jедна иста драж

увек изазива jедан исти осет. На пример, на светлосни талас одређене дужине

увек реагујемо тако што видимо одређену боју, а вибрациjа одређене брзине

изазива одређену висину звука итд. Да ниjе тако, спознаjа света уопште не би

била могућа. Међутим, драж и осет потпуно се разликуjу. Боjа која настаје у

нашоj глави одговара светлосном таласу одређене дужине у спољном свету, а тај

талас заправо ниjе обоjен. Другим речима, наш доживљаj света и његова обjективна

природа јесу различите појаве. Психолошка дисциплина коjа проучава

однос између дражи и осета зове се психофизика.

помоћни делови чула –

делови чулног органа који

појачавају ефекте чулних

дражи (нпр. ушна шкољка).

Настанак осета

Процес

пријем енергије

претварање

дражи у нервни

импулс

спровођење

нервног импулса

до сензорних

центара у кортексу

свесни

доживљај

Органске

структуре

помоћни делови

чула

рецептор

сензорна нервна

влакна

сензорни центри

у кортексу

Назив

појаве

Драж Надражај Нервни импулс Осет

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

67


Које животиње не могу да реагују на електромагнетне таласе и зашто? Истражи

друге изворе информација и направи табелу рекордера у животињском свету

по осетљивости на поједине врсте енергије Другим речима, одреди које

животиње најбоље чују, виде и осећају разне врсте енергија

Како видимо боjе и чујемо звукове

Наше очи региструjу само мали распон светлосних таласа – оне између 400 nm

и 750 nm. Када светлосни талас одређене дужине стигне до рецептора у очима

(штапића и че пића), они производе нервне импулсе, који се преко очног нерва

преносе до визуелне зоне у потиљачном делу кортекса и тамо претварају у

визуелне осете и опажаје (боја, светлина, величина, облик). ( Види поглавље

Органске основе психичког живота.) Коjу ћемо боjу видети зависи од дужине

светлосног таласа коjи се одбије од предмета и стигне до очиjу. На пример,

лимун одбиjа светлост одређене дужине, коjу доживљавамо као жуто. Дакле,

боjа ниjе своjство самог предмета, већ је субjективан доживљаj тог предмета.

Mикроталаси

Ултраљубичасти

таласи

γ-зраци

Радио-таласи

Инфрацрвени

таласи

x-зраци

Bидљива светлост

400 nm 750 nm

Спектар електромагнетних (светлосних) таласа које људско око може да види

Преко вида добијамо 90% информација о спољном свету

Звукове чујемо тако што се вибрације ваздуха у додиру с рецепторима у ушима

претварају у нервне импулсе, који се преносе сензорним нервима до аудитивне

зоне кортекса, где се трансформишу у доживљај звука. Јачина звука зависи од

амплитуде звучног таласа, а висина од фреквенције. Људи чуjу звукове чиjа се

фреквенциjа креће у распону од око 20 Hz до 20.000 Hz. Пси, делфини, слепи мишеви

и неке друге животиње чуjу ултразвуке коjи су изнад 20.000 Hz. Те животиње

производе ултразвуке коjи се одбиjаjу од предмета у околини, а на основу jачине

одбиjеног звука процењуjу удаљеност предмета и тако се крећу кроз простор.

Слепило за боjе (далтонизам)

У очима постоје рецептори за црвену, зелену и плаву

боју Уколико су истовремено надражене две или

три врсте рецептора, тада видимо и остале боjе, на

пример наранџасту, љубичасту Дакле, друге боjе

настају комбиновањем те три основне боjе Када у

оку недостаjе нека врста рецептора или када они

не функционишу нормално, јавља се слепило за боjе,

које може бити потпуно или делимично Тотални

далтонизам значи да особа уопште не распознаје

боjе, тј да свет види црно-бело Тотално слепило за

боје веома је ретко, за разлику од делимичног, које

је врло често У случаjу делимичног далтонизма особа

не види само неке боjе, наjчешће зелену и црвену

Ишихарине таблице (тест за далтонизам) Особа која

не разликује боје на овим сликама не види бројеве

68

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Погледај видео који показује како функционишу различита чула У претраживач

искуцај: Homunculus: Crash Course Psychology #6

Мерење осетљивости чула

Психофизика, између осталог, проучава и осетљивост чула, тј. како се с променом

интензитета дражи мења интензитет доживљаја. Доњи или апсолутни

праг наjмањи jе интензитет дражи коjи људска чула региструjу. Истраживања,

рецимо, показују да већина људи може да чуjе откуцаjе сата у тихоj просториjи

на удаљености од око шест метара.

Чулна осетљивост није иста код свих људи јер зависи не само од биолошких

већ и од психолошких фактора, као што су мотивациjа, очекивање и искуство.

Мотивација утиче на то да се једнако тих звук у једном случају чује, а у другом

не. Тако мама може чути веома тих плач бебе, али не и тон телевизора исте јачине.

Захваљујући искуству, али и биолошким предиспозицијама, дегустатори

осећају наjфиниjе разлике у укусу и мирису, а музичари у звуку итд.

Осетљивост чула ограничена је на меру која одговара нашим животним потребама.

Већа или мања осетљивост сметале би нам у прилагођавању. Чула реагују

само на промене интензитета дражи. То значи да ћемо престати да осећамо

драж ако се њен интензитет дуже не мења. Та појава зове се адаптација чула. На

пример, када се облачимо, испрва осећамо додир одеће, али то траје врло кратко.

психофизика– научна

дисциплина која проучава

однос између дражи и осета

адаптација чула (сензорна

адаптација)–

промена (јачање или

слабљење) чулне

осетљивости услед

непроменљивог дејства

неке дражи.

Који је биолошки смисао чулне адаптације

Чулна адаптација веома је корисна јер нам омогућује

да пажњу усмеримо на нове дражи, а да нам старе

не сметају – рецимо, док возимо, пажњу би нам лако

ометали и једнолично зујање мотора, и додир одеће,

и бука саобраћаја итд Да нема чулне адаптације, у

глави би владао хаос од осећаја јер мозак не би

стизао да их обради Једино чуло вида у процесу

адаптације повећава (а не смањује) осетљивост На

пример, када се нагло нађемо у мраку, очи се постепено

адаптирају и постају осетљивије тако да

боље видимо или назиремо обрисе предмета

Захваљујући чулној адаптацији, после неког времена

више не осећамо хладноћу воде

Ешлин Блокер (Патерсон, Њу Џерзи) рођена је с ретким генетским поремећајем

(конгенитална неосетљивост на бол) због којег се нису развили рецептори за бол

Зато је њен живот константно угрожен, јер њено тело не добија упозоравајуће знаке

о опасним дрaжима Због тога није плакала као беба када је гладна, а касније је

доживљавала најразличитије телесне повреде

Уколико желиш више да се информишеш о томе какве су изазове имали родитељи

Ешлин Блокер да би осигурали њену безбедност, укуцај њено име у Јутјуб претраживач

(Ashlyn Blocker) и прегледај репортаже о њој

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

69


КАКО НАСТАЈУ ОПАЖАЈИ

Опажање или перцепција јесте процес организовања осета у смисаоне целине

или опажаје. Без опажања у мозгу би владао хаос од огромног броја осета или

бесмислених чулних информација које сваког тренутка пристижу, а ми бисмо

били збуњени и не бисмо знали како да се понашамо. Сам процес опажања има

две фазе: у првој мозак организује осете у целине, а у другој им придаје смисао

(значење). Међутим, будући да се опажање одвиjа веома брзо, ми те фазе не

доживљавамо, тако да сваки осет коjи региструjемо истог тренутка добија и

одређено значење.

Први психолози коjи су уочили правилности у процесу опажања припадали су

гешталт правцу или школи (нем. gestalt – целина, форма). Почетком XX века

тај правац био је врло утицаjан у психологији. Његова кључна идеја била је да

је целина више од простог збира делова, да опажај више зависи од начина на

коjи су делови повезани него од самог збира делова. На пример, мелодиjе се

могу састоjати од истих тонова али различито звучати, као што и колачи могу

бити неједнаког укуса иако су направљени од истих састојака. Гешталтисти су

закључили да правила по којима мозак организује осете у опажаје зависе од

начина на који су спољашње дражи организоване (распоређене). Они су открили

и описали та правила и назвали их принципима перцептивне организације.

Ми нисмо свесни тих принципа, тј. можданих процеса, јер су они урођени и

аутоматски. Овде ћемо описати неке од њих.

Принцип фигуре и позадине. Ово је основни принцип опажања: када нешто

опажамо, мозак аутоматски дели опажаjно поље на фигуру и позадину. Тако,

рецимо, када читамо, речи су фигура а папир позадина, када посматрамо пролазнике,

људи су фигуре а улица позадина итд. Фигура jе све оно што jе у фокусу

пажње и јасно ограничено од позадине. Фигура и позадина спонтано се смењуjу,

тако да оно што jе било фигура након неког времена нестаје у позадини, а

из позадине искрсава нешто друго и постаје фигура. Зато се пажња не може

дуго задржати на истом предмету (о пажњи ће бити више речи у наставку овог

поглавља). Смена фигуре и позадине наизразитија је код реверзибилних слика

(сл. 1) у којима постоје две ривалске фигуре. Оне указуjу на још једну чињеницу,

а то је да се jедна иста драж (обjекат, догађаj) може опажати и тумачити на

више начина.

Принцип затварања. Мозак има тежњу да повеже елементе (дражи) који реално

нису повезани. Наиме, иако има празнина и делови недостаjу, ми ипак опажамо

целине јер их несвесно попуњавамо или затварамо, као када не приметимо да

недостаје слово у речи. На слици 2 дата је илустрација овог принципа.

70

Слика 1. Принцип фигуре и позадине. Реверзибилна

слика – ваза или два профила? Наша пажња спонтано

се премешта са једне фигуре на другу.

Слика 2. Принцип затварања. Иако се

слика састоjи од неповезаних мрља,

људи на њој препознају пса.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Принцип близине. Уочена је тежња да дражи које су близу опажамо као целину

(види слику 3).

Принцип сличности. Сличне дражи често опажамо као целину. На слици 4 због

сличности облика као целина се опажаjу вертикалне колоне, а не хоризонтални

редови.

Принцип континуитета или заjедничке судбине. Дражи које се крећу или

мењају у истом правцу или по истом обрасцу склони смо да опазимо као целину

(види слику 5). На пример, јато птица види се као целина, а не као одређен број

појединачних јединки.

Слика 3 На први поглед

виде се три пара линиjа, а

не шест засебних линиjа

Слика 4 На први поглед

уочавају се две колоне

троуглова и jедна колона

кружића између њих

Слика 5 Крива линија

уочава се као целина, а не

као низ повезаних делова

Утицај субјективних чинилаца на тумачење опажаја

До сада смо описивали како опажање зависи од објективних фактора, а то су

грађа чула (физиолошки фактори) и распоред дражи (спољни фактори). Међутим,

на опажање утичу и лични (субjективни) фактори, као што су искуство,

жеље, очекивања, емоциjе, уверења и особине личности. ( Види прву лекцију

из поглавља и илустрацију страха.) Субjективни чиниоци највише утичу на смисао,

тј. на тумачење чулних информациjа. Због њих је слика света код сваке

особе донекле различита.

Фразе „љубав jе слепа” или „у страху су велике очи” говоре о томе како емоције

утичу на опажање. Заљубљена особа не види мане вољене особе, а страх утиче

на то да се опасности уочавају и тамо где их нема, као када се уплашимо сенке

у полумраку.

Више пута експериментално је доказано да мотивациjа, тј. потребе и жеље,

утиче на опажање. У једном експерименту од испитаника се очекивало да кажу

шта виде на сликама коjе су се толико брзо смењивале да се jедва разазнавало

шта jе на њима. Притом је експериментална група била гладна, а контролна

ниjе. На сликама су, иначе, били неjасни облици коjи су личили на ваљак, круг,

правоугаоник и друга геометријска тела. Они коjи нису били гладни говорили

су да виде троугао, ваљак, круг... Гладни испитаници видели су храну: кифле,

хамбургере, пице...

На опажање веома утичу и особине личности као што су храброст, плашљивост,

поштење, интелигенциjа. Тако је сумњичава особа склона да код других види

лоше особине, а наивна само добре. Ипак, искуство има посебно важну улогу у

опажању, па ћемо о томе рећи нешто више.

Субјективни фактори

опажања:

» искуство

» жеље

» очекивања

» емоције

» потребе

» ставови, вредности,

интересовања

» особине личности

Погледај десетоминутни видео о процесу опажања У претраживач искуцај:

Sensation and Perception: Crash Course Psychology #5

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

71


Како искуство утиче на опажање

Од искуства зависи смисао опажаја. Све што опажамо тумачимо у складу са

искуством и знањем коjе смо стекли учењем. То наjбоље показуjу испитивања

од рођења слепих људи коjи су након операције први пут прогледали у зрелим

годинама. Они су све видели као фигуру на позадини, али ништа нису могли

да препознају или именују јер нису имали визуелно искуство. Међутим, сваки

предмет лако су препознавали када би га узели у руку будући да су имали богато

тактилно искуство, стечено путем додира. Да би тумачили визуелне опажаjе,

морали су учити шта они значе, а то није било нимало лако. Биле су им потребне

и до две недеље да науче да разликују, рецимо, троугао и правоугаоник посматране

под разним угловима, различито обојене, осенчене итд.

Дакле, учење и искуство неопходни су за тумачење визуелних опажаjа, али и

опажаја свих других чулних модалитета. На пример, све док не почнемо да учимо

страни језик, чујемо само мноштво звукова који за нас немају никакво значење.

Културолошки фактори, услови средине и свакодневна искуства такође утичу

на опажање. Тако људи из великих градова не запажају многе звукове у природи

које запажају они који имају више контакта с њом.

Константност опажаја и линеарна перспектива

Искуство је важно и за опажање даљине. Наиме, с

приближавањем, у оку се увећава слика предмета,

тако да jе она на даљини од 5 m два пута већа од

слике која је 10 m далеко. Захваљуjући знању, међутим,

слику коjу ствара око тумачимо као приближавање,

а не као увећавање обjекта. Сам обjекат и даље

опажамо као jеднак по величини. Та појава да објекте

опажамо као да су исти иако се њихове карактеристике

(величина, боjа или светлина) мењаjу на оку

зове се константност опажаjа. Због те појаве настаје

и линеарна перспектива. Типичан пример су железничке

шине које се у даљини спајају, али ми знамо

да су оне паралелне и зато слику коjу ствара око

тумачимо као даљину.

Отворена врата се под различитим углом и даље

опажају као правоугаона иако слика показује друкчије.

Линеарна перспектива

Експеримент с илузијом

У jедном експерименту испитаници су седели пред

екраном у мрачноj просториjи, слично као у биоскопу.

На екрану су се поjавиле две светлеће тачке.

Лева тачка почела је да се приближава десноj. Од

испитаника се очекивало да кажу шта виде. Исправно

су одговорили да се лева тачка креће ка десноj. У

другоj фази експеримента, уместо две светлеће тачке,

поjавили су се светлеће дрво и светлећи аутомобил.

Дрво jе почело да се приближава аутомобилу. На

питање шта виде, испитаници су погрешно одговорили

да виде како се аутомобил креће ка дрвету.

Тако је доказано да и искуство понекад ствара

илузију.

72

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Шта су илузиjе и халуцинациjе

Илузиjе су погрешни опажаjи, а халуцинациjе опажаjи

нечега што не постоjи. Сва чула могу створити илузиjе

и халуцинациjе. Оне су доказ да чула понекад ствараjу

погрешну слику света. На појаву илузиjа и халуцинациjа

утичу исти фактори као и на формирање

тачних опажаjа, а то су карактеристике дражи,

субјективни и физиолошки фактори. Када жедан

човек у пустињи има халуцинације, он види оазу –

због jаке жеље, али и због преламања светлости.

Халуцинациjе се наjчешће jављаjу код људи с тешким

психичким поремећаjима – схизофренијом,

паранојом, психотичном депресијом ( о томе ћеш

више учити у поглављу Психички поремећаји), а код

нормалних људи могу настати под утицаjем дроге,

алкохола, високе температуре, али и jаких емоциjа.

Тако понекад велика туга за умрлом особом изазива

халуцинацију, тј. привиђење покојника. Илузије или

перцептивне варке често се јављају услед специфичне

организације дражи. На пример, вертикалне

линиjе изгледаjу дуже од хоризонталних, сунце на

заласку изгледа веће него у зениту и сл.

Због различите оријентације стрелица,

паралелне линије једнаких дужина опажају се

као различите.

Кретање лопти на слици је оптичка илузија.

О томе на који начин оптичке илузије откривају како опажамо можеш сазнати

ако потражиш видео тако што ћеш у претраживач искуцати : Beau Lotto: Optical

illusions show how we see.

Погледај занимљив видео о утицају различитих чинилаца на опажање. У претраживач

искуцај: Perceiving is Believing: Crash Course Psychology.

ПАЖЊА

Пажња jе когнитиван процес који омогућује да се из мноштва чулних информациjа

што сваког трена стижу у мозак изаберу (селектују) оне коjе ће се даље

обрађивати, а остале занемаре. Мозак нема капацитет да истовремено прима

и обрађује све чулне информације и зато без пажње не бисмо могли да стварамо

опажај. Другим речима, ми смо у сваком тренутку свесни само малог дела

опажајног поља.

На пример, све до овог тренутка нисте били свесни да видите врх носа док читате,

нити свих звукова који допиру до вас. Дакле, пажња се може одредити

као процес селекције информација.

пажња –

когнитивни процес

селекције информација

или стање појачане

будности.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

73


„Стварна пажња се и састоји у томе што тренутно сваку ситницу претвара у нешто

значајно.”

(Јохан Волфганг Гете)

Улога пажње

флуктуација пажње –

спонтано померање пажње

на друге садржаје.

обим пажње –

број издвојених

информација које

истовремено можемо

опазити.

Осим селекциjе информациjа, пажња има и следеће функције: припрема организам

за приjем информациjа и омогућује повезивање осета у опажаје. Све

три улоге су повезане.

Информациjе се одабирају тако што се чула усмераваjу у правцу дражи, а истовремено

се у организму дешавају физиолошке промене коjе подстичу мозак

на рад и поjачаваjу осетљивост чула (срце се убрзава, дисање продубљуjе, крвни

судови у мозгу шире итд.). Ефекат тих промена jе појачана будност и спремност

за приjем и обраду информациjа. Због тога се пажња некада дефинише као

стање појачане будности.

Важна карактеристика пажње jесте то што се не задржава дуго на jедном садржаjу,

већ се спонтано помера на други. Ту појаву називамо флуктуацијом пажње.

Тако пажња омогућуjе повезивање чулних информациjа у опажаје. Двоструке

слике (види принцип фигуре и позадине) пример су чињенице да се с флуктуацијом

пажње опажаjно поље реорганизуjе тако да видимо нову слику.

Главни разлог због којег се пажња стално помера jесте њен мали обим. Обим

пажње одређује се као максималан број информација које се истовремено могу

опазити без бројања и померања очију. Истраживања показују да обим наше

пажње обухвата седам–девет информација. Због селективности и ограниченог

обима пажње мање смо ефикасни и више грешимо када радимо неколико

послова истовремено. Рецимо, особа која разговара мобилним телефоном и

вози стално премешта пажњу с вожње на разговор и обрнуто, те стога спорије

реагује на збивања у саобраћаjу.

Због ограниченог обима пажња стално флуктуира и зато смо мање ефикасни када

радимо више послова истовремено.

Kада сте због флуктуације пажње нешто пропустили или лошије урадили?

74

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Без пажње нема опажања

Многим експериментима доказано је да без пажње

можемо бити слепи чак и за оно у шта гледамо или

глуви за оно што слушамо. У jедном експерименту

испитаници су на кратком филму гледали како се

две екипе у црним и белим дресовима такмиче у

одузимању лопте. Задатак је био да изброје колико

су пута црни одузели лопту белима и обрнуто. У

једном тренутку међу играче је ушетао човек обучен

у костим гориле и остао у кадру око пет секунди.

Нико од испитаника, међутим, није приметио горилу

јер су сви били потпуно концентрисани на бројање.

Нису веровали да се костимирани човек збиља

појавио све док нису поново видели филм.

Од чега зависи на шта ћемо пазити

Пажња зависи од субјективних и објективних чинилаца. Субјективни су интересовања,

жеље, очекивања, уверења итд. Ти чиниоци изазивају намерну пажњу,

као када пратимо филм који нас занима или слушамо музику која нам се допада.

Објективни или спољни чиниоци јесу одређене карактеристике дражи које

скрећу пажњу чак и ако то не желимо. Такве дражи изазивају ненамерну пажњу.

Примери су интензитет, понављање, величина, покрет, промена, неочекиваност.

Зато сви запажамо звоно за крај часа, махање руком, јак звук, завиjање сирене,

рекламу коjа се пречесто понавља, велики оглас у новинама, саобраћаjни сигнал

коjи трепће итд. Просто, имамо урођену склоност да скрећемо пажњу на дражи

с таквим одликама.

Погледај занимљив видео о свесности и пажњи. У претраживач искуцај:

Consciousness: Crash Course Psychology #8.

ПАЖЊА И ДРУГИ ПСИХИЧКИ ПРОЦЕСИ

Пажња зависи од

субјективних и

објективних чинилаца.

Пажња не постоји само при опажању већ прати и размишљање, учење, памћење,

емоциjе и све остале психичке процесе. Тако сагледана, пажња се обично зове

концентрациjа, али су њене одлике исте. На пример, када концентрисано мислимо,

све мисли усмерене су на проблем, лако се присећамо информација,

говоримо у складу с мислима, а када нисмо концентрисани, мисли лутају, ништа

не можемо да повежемо, замуцкујемо и сл. Ипак, о пажњи се наjчешће говори

у вези с опажањем jер су ту њене функције наjочигледниjе и наjлакше их је

истраживати.

осет, опажај, опажање (перцепција), дражи, адекватне и неадекватне дражи, доњи (апсолутни)

праг дражи, принципи перцептивне организације, пажња, обим пажње, флуктуација пажње

• Здравковић, С., Перцепција, ГНБ „Жарко Зрењанин“, Зрењанин, 2012.

• Кордић, Б., Психологија – скрипта, Центар за примењену психологију,

Београд, 2014.

• Огњеновић, П., Перцепција, Савез друштава психолога Србије, Београд, 1984.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

75


РЕЗИМЕ

• Опажање је когнитиван процес у коме сазнајемо

како изгледа свет око нас и шта се у њему догађа.

То је јединствен процес који се аутоматски

и несвесно дешава, али пошто је сложен, научници

га деле у две фазе: ону у којој настају осети

и ону у којој настају опажаји. Осети и опажаји су

доживљаји (чулне информације) који се разликују

по сложености и смислу. Осет или осећај је

најпростији чулни податак који сам по себи нема

смисао јер одражава једну карактеристику предмета.

Опажај је сложен чулни доживљај који се

састоји од више осета и има смисао јер одражава

предмет у целини.

• Функција чула је да региструју енергетске промене

у свету око нас и у нама, те да их заједно с

нервним системом претворе у осећаје и опажаје.

Осећаји настају тако што чуло региструје дражи и

претвара их у нервне импулсе. Када стигну у сензорну

зону кортекса, ти импулси постају осећаји.

• Дражи или стимулуси јесу енергетске промене

које људска чула могу да региструју. Свако

чуло реагује на посебну врсту дражи и увек

једна иста драж изазива исти осет. Драж за чуло

вида јесу електромагнетни таласи, драж за слух

су вибрације, за додир је то притисак, за мирис и

укус хемијске супстанце. Чула имају ограничену

осетљивост, а она се одређује на основу доњег

прага дражи. Чулна осетљивост не зависи само

од грађе чула већ и од психолошких фактора као

што су мотивација, искуство и очекивање.

• Гешталт психолози први су објаснили да настанак

опажаја зависи од распореда дражи.

Они су открили законитости по којима се осети

организују у опажаје. То су принципи фигуре и

позадине, затварања, близине, сличности, добре

форме, континуитета. Тих урођених можданих

процеса човек није свестан.

• На опажање утичу следећи фактори: физиолошки

(грађа чула), физички (карактеристике

дражи) и субјективни, тј. лични (особине личности,

емоције, мотивација, искуство). Субјективни

фактори битни су за тумачење чулних информација.

Сви наведени чиниоци утичу и на стварање

илузија и халуцинација. Илузије су погрешни

опажаји, а халуцинације опажаји нечега што не

постоји.

• Пажња је процес селекције чулних информација

које ће се даље обрађивати у мозгу. Осим

тога што је селективна, она има и следеће одлике:

појачава будност организма, стално се премешта

(флуктуира) с једне дражи на другу и ограниченог

је обима. Пажња зависи од објективних и субјективних

фактора. Објективни фактори су одређене

карактеристике дражи које изазивају ненамерну

пажњу, тј. скрећу пажњу мимо наше воље. Субјективни

су интересовања и мотивација, који чине

вољну (намерну) пажњу.

76

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Дефиниши опажање и објасни зашто је то сазнајни процес.

2. Објасни како настаје доживљај боје, а како доживљај звука.

3. Које проблеме опажања проучава психофизика?

4. Коjе су карактеристике пажње и од којих фактора она зависи?

5. Како аргументујеш тврдњу да људи различито опажају (перципирају) свет?

6. Како поткрепљујеш тврдњу да су боја и звук субјективни доживљаји, а не објективне појаве?

7. Које карактеристике пажње долазе до изражаја када се толико удубиш у неки посао да не

примећујеш ништа око себе?

8. Допуни реченицу.

Неадекватне дражи су

што нас наводи на закључак

све што постоји у свету око нас.

9. У наведеној листи речи на један начин означи оне које се односе на осете, а на други оне

које се односе на опажаје: oштро, хладовина, зеленило, киселина, мекоћа, горко, топло,

плаво, суво.

10. Како објашњаваш податак да се у мноштву речи које се једна за другом брзо смењују најчешће

не запажају оне које су вулгарне?

11. Анализирај како на опажање особа утичу принципи перцептивне организације, а како

субјективни чиниоци опажања. Објасни на једном примеру.

,

12. За сваки гешталтистички принцип опажања нађите по један пример из живота.

13. Објасните утицај субјективних фактора на опажање. Наведите своја два примера.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

77


Сви учимо

Познати биолог Конрад Лоренц (Konrad Lorenz, 1903–1989) успео је да читаву

породицу тек излеглих пачића емоционално веже за себе. Куда год ишао, пачићи су

га пратили у стопу. Ако би се од нечега уплашили, трчали су ка Лоренцу, а када je он

одлазио, бучно су негодовали. Тако су се понашали само према њему. Како су пачићи

знали кога треба да прате? На који су начин то научили?

Конрад Лоренц

Други научник, Барус Ф. Скинер (Burrhus F. Skinner, 1904–1990), успео је да голуба

научи да игра тенис, а веверицу да лети змајем. Како животиње науче такве и

друге акробације које се могу видети у циркусима? Читајући овај текст, односно

размишљајући о њему, ти учиш. Животиње нису способне за такав начин или облик

учења. Ни мала деца не би могла да науче ову лекцију јер њихово мишљење није

довољно развијено. Дакле, из овог увода може се закључити да сви уче – људи,

животиње, деца; да има учења без мишљења; да има различитих облика учења.

учење –

процес стицања релативно

трајних промена личности

под утицајем претходног

искуства и активности.

УЧЕЊЕ

ШТА ЈЕ УЧЕЊЕ

Учење je когнитиван процес којим се стичу знања, вештине и навике. Током

учења, као и биолошког процеса сазревања ( види поглавље о развоју), настају

промене и у томе се огледа највећи значај учења. Учење се најчешће дефинише

као когнитивни процес током којег настају релативно трајне промене

личности и понашања изазване претходним искуством и активношћу. У

овој дефиницији наглашава се да је учење релативно трајна промена, а то значи

да краткотрајне промене настале услед болести, умора, алкохола итд. нису

учење, као и да се научено може после одређеног времена заборавити. Осим

тога, наведеном дефиницијом наглашава се и да је узрок промене искуство или

активност особе, а не биолошки процес сазревања. Истина, у процесу развоја

јединке тешко је одредити које су промене резултат учења а које сазревања, јер

најчешће настају интеракцијом или садејством оба чиниоца.

КАКО СЕ РАЗЛИКУЈУ ОБЛИЦИ УЧЕЊА

Према различитим критеријумима или мерилима, можемо уочити више облика

учења. Према садржају, разликујемо моторно, вербално и перцептивно учење.

У зависности од тога да ли намера да се учи постоји или не постоји, учење

може бити намерно и ненамерно. На основу принципа на којима се заснивају,

издвајају се следеће врсте учења: сензитизација, хабитуација, класично

условљавање, инструментално учење, учење увиђањем, учење по моделу. О тим

облицима учења говорићемо у наставку поглавља.

78

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Облици учења

Критеријум поделе

Према садржају који се учи

Према намери

Према принципу, механизму, схеми по којој се учи

Облици (врсте учења)

вербално, моторно, перцептивно

намерно (вољно) и ненамерно (невољно, случајно)

сензитизација, хабитуација, класично условљавање,

инструментално, учење по моделу, учење

увиђањем

ПОДЕЛА УЧЕЊА ПРЕМА САДРЖАЈУ

Према садржају учење се дели на вербално, моторно и перцептивно учење.

Вербално учење подразумева савладавање вербалних садржаја, на пример

највећи део школског градива које се учи из књига (укључујући и математику,

хемију и друге науке које своје садржаје изражавају симболима). Вербално

учење јесте усвајање вербалног градива, а заснива се на памћењу и мишљењу.

Може бити механичко, када се градиво учи напамет, тј. меморише без рамишљања.

С друге стране, може се заснивати и на разумевању градива, што је знатно

ефикасније од „бубања напамет”. С разумевањем се могу учити и садржаји који

захтевају механичко памћење, као што су песме, датуми, називи и сл.

Код моторног учења усвајају се практична умења, вештине, покрети и

слично. Усвајање вештина састоји се од три корака. Најпре узор демонстрира

вештину како би особа која учи стекла визуелну представу о радњи у целини и

по деловима. Други корак је вежбање. Вежба и понављање с временом утичу на

то да покрети постану прецизнији, опуштенији и складнији. Уз то, покрети се

све више аутоматизују, тј. изводе са све мањим учешћем пажње. Трећи услов

неопходан за стицање моторних вештина јесте добијање повратне информације,

тј. резултата.

Перцептивно учење је облик учења у коме су садржаји опажени објекти и

њихови односи у перцептивном пољу, а чији је резултат релативно трајна

промена у опажању. Помоћу овог облика учења дете од рођења постепено учи

да опажа свет око себе, а велику улогу у томе има развој говора (именовање опажених

садржаја). На перцептивном учењу почивају многе перцептивне појаве,

нпр. константност опажаја и опажање дубине (подсетите се улоге искуства у

опажању из претходне лекције).

ПОДЕЛА УЧЕЊА ПРЕМА НАМЕРИ

Према намери учење се дели на намерно (вољно) и ненамерно (спонтано, случајно).

Намерно учење је облик учења код којег постоји намера, жеља или план да

се одређени садржај усвоји. Постојање намере повећава мотивацију и учење се

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

79


одвија брже, боље и научено дуже траје. Тако учимо нпр. неке вештине (вожњу

аутомобилом, спорт, балет), предмете у школи, језик који желимо да усавршимо.

Уколико нема намере да се неки садржај научи, можемо га понављати

много пута, али ће резултат бити слаб или никакав.

Ненамерно или случајно учење је облик свакодневног, ванинституционалног

учења које се одвија без свесне намере или циља. Обично нешто научимо

одједном и то не понављамо, јер нам се „урезало“ у памћење, иако то нисмо

желели. Због тога је овај облик учења хаотичан и несистематичан (без плана).

Многи наши ставови, предрасуде и вредности су резултат овог облика учења (о

томе ћете учити у наредним лекцијама).

ПОДЕЛА УЧЕЊА ПРЕМА ПРИНЦИПИМА УЧЕЊА

Најважнија подела учења је према принципима на којима се заснива учење. У

наставку ћете се прво упознати са најједноставнијим облицима учења, сензитизацијом

и хабитуацијом. У наставку ће бити описани класично и инструментално

условљавање, учењем по моделу и, на крају, учење увиђањем.

СЕНЗИТИЗАЦИЈА И ХАБИТУАЦИЈА – ЈЕДНОСТАВНИ

ОБЛИЦИ УЧЕЊА

Сензитизација је појачана осетљивост организма која се јавља услед понављања

значајних дражи (опасних, интензивних и др.). Испољава се бржим

и јачим реаговањем на мање интензивне дражи, на које организам до тада није

реаговао. На пример, с временом можемо да постанемо осетљивији на гласан

разговор других мобилним телефоном на јавним местима, па да се због тога

изненада изнервирамо и прејако одреагујемо.

За разлику од сензитизације, хабитуација је навикавање организма да не

реагује на безначајне дражи које се понављају. Тако се, рецимо, човек у

великом граду навикава да не обраћа пажњу на саобраћајну буку.

Сензитизација и хабитуација представљају облике учења уколико је осетљивост

или неосетљивост на одређене дражи релативно трајна промена организма. То

су најпростији и еволутивно најстарији облици учења, који се најраније јављају

и у развоју појединца. Наиме, свако живо биће најпре научи да буде осетљиво

на опасне и интензивне, а неосетљиво на безначајне дражи. У томе се огледа

адаптивни смисао сензитизације и хабитуације.

Према мишљењу неких психолога, хабитуација није

облик учења (сети се дефиниције учења и одреди

због чега), већ особина пластичности нервног система.

Овде треба нагласити разлику између

хабитуације и сензорне адаптације – у хабитуацију

је, за разлику од адаптације чула, укључен нервни

систем, те стога она дуже траје.

80

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


КЛАСИЧНО УСЛОВЉАВАЊЕ

Механизам облика учења које зовемо класично условљавање открио jе руски

физиолог Иван Павлов (Иван Петрович Павлов, 1849−1936) и за то 1904. године

добио Нобелову награду. Условљавање је открио сасвим случајно. Наиме,

Павлов је проучавао варење, а експерименте обављао на псима. Будући да је за

варење важно лучење пљувачке, он је цевчицом повезао пљувачне жлезде с мензуром

да би мерио количину излучене пљувачке. Тако је приметио да пас лучи

пљувачку чим чује кораке чувара који га храни. То је Павлову испрва сметало,

али онда је схватио шта је необично: звук изазива лучење пљувачке! Одлучио

је да ту појаву експериментално испита и тако је открио схему (принцип) тог

облика учења.

Принцип класичног условљавања

Ево како се одвијао Павловљев експеримент. Неколико секунди пре него што

пас добије храну, оглашавало се звоно, које се чуло све док пас jеде. У почетку

звук звона код пса није изазивао никакву реакцију, те је назван неутрална

драж (НД). Таj поступак понављао се док пас ниjе почео да лучи пљувачку

на сам звук звона иако му још нису донели храну. После десетак понављања

лучење пљувачке повезало се са звуком. Павлов jе храну назвао безусловном

дражи (БД) зато што она природно изазива лучења пљувачке, а лучење пљувачке

на храну безусловном реакциjом или безусловним рефлексом (БР).

Дакле, веза између БД и БР природна jе или урођена. Када је звук звона (НД)

почео да изазива лучење пљувачке, та неутрална драж је постала условна драж

(УД) jер изазива лучење пљувачке само под условом да се jавља у исто време

када стиже храна. Лучење пљувачке на звук назвао jе условном реакциjом

или условним рефлексом (УР). ( О условним рефлексима учио/учила си у

основној школи из биологије.) То jе научена реакциjа, а сам процес учења или

стицања УР Павлов jе назвао условљавањем. Условљавање jе процес стицања

рефлексних реакциjа на неутралне дражи, јер се неутралне и безусловне дражи

јављају истовремено и тако повезују.

Дакле, људи и животиње стичу условне рефлексе класичним условљавањем, а то

су урођене реакције које аутоматски (невољно) настају на неку драж. Условни

рефлекси заправо су разне навике које чине велики део свакодневног понашања

и због тога је Павловљево откриће веома значајно.

Павлов у својој

лабораторији

класично условљавање –

учење везе између

неутралне и безусловне

дражи на основу њиховог

поновљеног излагања, а

чији је резултат условна

реакција.

Пре условљавања Пре условљавања Током условљавања После условљавања

Безусловна драж

(БД – храна) изазива

безусловну реакцију

(БР – лучење пљувачке).

Неутрална драж

(звоно) не изазива

лучење пљувачке.

Безусловна и неутрална

драж дају се у пару.

Неутрална драж

постаје условна (УД),

која изазива лучење

пљувачке.

Схема Павловљевог експеримента

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

81


Адаптивна улога класичног условљавања

Адаптивна улога класичног условљавања јесте у томе што људи и животиње

уче шта значе поједине дражи у околини и у складу с тим реагују. На пример,

животиње беже када осете одређени мирис jер га повезују с опасношћу. Слично

томе, сећање на храну којом смо се раније отровали изазива код нас одбојност

и гађење, јер се створио условни рефлекс који нас штити да се опет не отруjемо

том храном. Зато вукове некада хране поквареном овчетином не би ли стекли

одбојност према овцама и престали да их нападаjу.

Емоционално условљавање

фобије –

нелогични и претерани

страхови који нису у складу

с реалном опасношћу.

Из претходних примера видимо да се могу условити различите реакције организма

(физиолошке, моторне, когнитивне), али посебно је значајно условљавање

емоционалних реакција. То најбоље показује експеримент који су 1920.

извели Џон Вотсон (John B. Watson, 1887–1958) и његова асистенткиња Розали

Раjнер (Rosalie Rayner) с Албертом, једанаестомесечном бебом. Алберт је волео

да се игра с белим лабораторијским мишем. Будући да су Вотсон и Раjнерова

истраживали како страх може да се научи, дошли су на идеју да би дете могло

да стекне страх од миша (неутрална драж) ако би се он повезао с нечим чега

се оно плаши. Сваки пут када се Алберт играо с мишем (НД), Вотсон је иза његових

леђа jако ударао чекићем о металну шипку (безусловна драж). Страх од

изненадног јаког звука је урођени страх, тако да је ударац чекићем о металну

шипку представљао безусловну драж (БД), која доводи до безусловне реакције

(БР) – страха. Након неколико понављања Алберт jе почео да се плаши миша

и ако не чује застрашуjући звук. Миш је тако постао условна драж (УД) који

изазива страх (УР). Међутим, Алберт се више није бојао само белог миша већ

и свих ствари коjе су му сличне. Почео jе да се плаши крзнених предмета, беле

боjе, белог зеца, пса, бунде итд. Ниjе престао да се плаши миша иако више нису

понављали застрашуjући звук у његовом присуству. Заправо, Алберт је стекао

фобију или нелогичан, претеран страх који није у складу с реалном опасношћу.

( О овоме ћеш више сазнати у поглављу о менталним поремећајима.)

Погледај снимак експеримента с малим Албертом. У претраживач искуцај:

Baby Albert Experiments.

Тај експеримент изазвао је моралну осуду научне и шире јавности и након њега

су уведена нова етичка правила у вези с психолошким експериментима.

емоционално условљавање –

врста класичног

условљавања у којој се

учи веза између емоција

и неутралних дражи које

постоје у тренутку

јављања емоција.

Карактеристике емоционалног условљавања

Експеримент с малим Албертом показуjе да се страх лако доводи у везу с разним

дражима коjе се јављају упоредо с њим. Али то важи и за све друге емоциjе.

Емоционално условљавање јесте појава да се емоције везују за неутралне

дражи које постоје у тренутку њиховог јављања. Карактерише га то што се

брзо стиче, лако генерализуjе или шири и тешко отклања. Због емоционалног

условљавања тешко да постоје дражи (ситуације, предмети, људи) које не

82

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


изазивају емоционалну реакцију. Тако се путем емоционалног условљавања

стичу симпатије, антипатије, аверзије, али и психички поремећаји попут фобија.

Експеримент с Албертом такође показуjе и да су трауме или непријатна искуства

узроци фобиjа. Дакле, емоционалним условљавањем могу се развити не само

прилагођени облици понашања већ и они штетни.

Ентони Берџес, аутор књиге „Паклена поморанџа” (Clockwork orange, 1962), критиковао

је принципе по којима су психолози условљавали различите реакције код својих

субјеката Сам термин „clockwork” значи „механизам” или „справа за навијање”, чиме

је Берџес учеснике експеримената упоредио са справама којима експериментатори

манипулишу Најпознатија адаптација те књиге је истоимени филм Стенлија Кјубрика из

1971 године

Примери како се стичу клаустрофобија и агорафобија

Фобије су данас један од најчешћих психичких поремећаја,

што потврђује податак да их је регистровано

више од 1000 У нашем, савременом свету људи се

плаше свега и свачега (отвореног и затвореног

простора, паса, мачака, паукова, бројева, зиме, сунца,

крви, секса, сопственог гласа) Овде наводимо

примере најчешћих фобија

Клаустрофобија је страх од малог, скученог простора

Може да се стекне ако се доживи непријатно искуство

у малом простору Рецимо, уколико се заглави

у лифту и веома се уплаши, особа свој страх може

да веже за лифт, а потом прошири и на друге скучене

просторе У том случају заглављеност у лифту представља

БД, страх БР, лифт је УД, а страх од лифта и

малих простора УР По том принципу могу настати

и агорафобије – страхови од јавних места Уколико

се особа у детињству изгубила у великом тржном

центру, то застрашујуће искуство убудуће јој може

изазивати страх и потребу да избегава таква

места

Избегавања чине суштину фобија и могу озбиљно

да поремете особу у нормалном свакодневном

функционисању

Трауматично искуство може бити узрок клаустрофобије

Шта је контраусловљавање

Када се зна како настаје, нека појава на исти начин

може се и отклонити Техника контраусловљавања

примењује се у лечењу фобија, а заснива на принципу

класичног условљавања Суштина је да се непријатна

условна драж спарује с пријатном безусловном

дражи На пример, да су малом Алберту примицали

миша док се догађа нешто што му је безусловно

пријатно (рецимо, мама га држи у наручју и храни

га), онда је његова фобија од миша могла да нестане

Контраусловљавање примењује се и у лечењу наркомана

и алкохоличара На пример, даје им се лек

коjи у додиру с наркотицима изазива мучнину Тако

се дрога и алкохол повезуjу с неприjатним доживљаjем,

па се поништава претходно пријатно искуство с

њима

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

83


Примери класичног условљавања

условљавање вишег реда –

нова неутрална драж се

даје заједно са постојећом

условном дражи док се не

створи нова условна реакција

на ту нову неутралну драж

(која сада постаје УД).

дискриминација дражи –

организам учи да разликује

(дискриминише) сличне, али

различите дражи.

Осим фобија, на сличан начин објашњавају се и реакције људи на трауматске

доживљаје (насиље, рат, елементарне непогоде, тероризам и сл.). На пример,

људи који су доживели катастрофалну поплаву у Обреновцу известили су да

месецима после тога нису смели да преноће у својим кућама, већ су одлазили

на спавање у околна места која су на висини и удаљена од реке. Наиме, како се

поплава догодила ноћу, за ноћ као неутралну драж везало се снажно осећање

страха, тако да је сам сутон (УД) код њих изазивао страх (УР).

Данас се сматра да се многи облици сложеног понашања код људи, у почетној

фази стицања могу свести на класично условљавање, посебно код деце предшколског

узраста. Емоционални доживљај школе, на пример, може зависити од

односа наставника или других ученика, посебно у почетним данима школовања.

Уколико ученик тада доживљава пријатне емоције, онда се за школу или поједине

школске ситуације везују пријатна осећања, али може се десити и да због

непријатних доживљаја ученик стекне школску фобију.

Треба имати на уму да у учењу учествују бројни сложени механизми и да су ти

за њихово разумевање потребна додатна знања о класичном условљавању (на

пример, условљавање вишег реда, дискриминација дражи), као и знања о другим

облицима учења, рецимо о инструменталном учењу, о коме ћеш учити после

ове лекције. Засада ваља имати на уму чињеницу да су оба облика учења укључена

у стицање навика и рефлексних радњи. То су хигијенске навике, навике у

исхрани, спавању, разни рефлексни покрети итд.

инструментално

условљавање –

облик учења у коме се учи

нови облик понашања

тако што се ствара веза

(асоцијација) између тог

понашања и његових

последица.

По принципу

инструменталног

условљавања

животиње могу усвојити

сложена понашања.

закон ефекта –

понашање бива учвршћено

или елиминисано у

зависности од ефекта или

последице до које доводи.

ИНСТРУМЕНТАЛНО УСЛОВЉАВАЊЕ – УЧЕЊЕ

ПУТЕМ ПОКУШАЈА И ПОГРЕШАКА

Инструментално учење је облик учења који се заснива на повезивању (асоцирању)

понашања с одређеним пријатним и непријатним последицама, тј. на

примени награде и казне, помоћу којих се обликује понашање људи и животиња.

Награда и казна су „инструменти” помоћу којих се неко понашање устаљује,

ојачава или проређује и гаси. Зато се тај облик учења зове инструментално

учење. Он се много примењује у васпитању и дресури (свесно или несвесно).

Појмове награда и казна требало би схватити веома широко, тако да то не буду

само физичка казна или пак поклон, новац и сл. Награда је све што задовољава

жељу (подстиче мотивацију); казна је оно што не задовољава жељу, а то

може бити и изостанак награде. Родитељи примењују тај облик учења када,

рецимо, условљавају дете да прво уради домаћи, па да тек потом гледа филм.

Ако не уради домаћи, дете неће добити оно што жели, то јест биће кажњено.

Принцип инструменталног условљавања

Принцип инструменталног учења открио је амерички научник Едвард Л. Торндаjк

(Edward L. Thorndike, 1874–1949) и назвао га законом ефекта. Према

том закону, поступци биваjу учвршћени или елиминисани у зависности од

ефекта или последица. Уколико су пријатност или остварење жељеног циља

последице понашања, оно се учвршћује (памти), а ако су последице непријатне,

84

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


оно се елиминише или губи. Торндајк је експериментално показао моћ тог механизма,

путем којег мала деца и животиње, иако немају развијену интелигенцију,

могу усвојити сложена понашања.

Торндаjков експеримент

У Торндајковом експерименту гладна мачка била је

затворена у кавезу, а испред кавеза налазио се комад

рибе, који није могла да дохвати. Мачка је могла да

дође до рибе само ако повуче једну омчу која је

висила у кавезу – тако су се отварала врата кавеза.

Торндајк је посматрао како мачка решава тај проблем

и колико јој треба да научи да повуче омчу. Мачка

је на разне начине покушавала да дохвати рибу: да

се провуче, да прегризе решетке и сл. Након три-четири

минута бесно је гребала и нападала све око

себе и тако је у низу неуспешних покушаја случајно

повукла омчу, врата су се отворила и дохватила је

рибу. Када се огладнела вратила у кавез, понављала

је исте грешке и опет случајно постигла циљ.

Експеримент је настављен. Мачка је стално понављала

исте грешке и случајно постизала успех, што показује

да није схватала проблем и да успех није постизала

захваљујући интелигенцији. Отуда назив учење путем

покушаја и погрешака. Међутим, ипак су с временом

случаjни успеси учестали, а грешке бивале све ређе.

После вишеструког понављања мачка је научила да

повуче омчу чим уђе у кавез, те тако отвори врата

и дохвати рибу.

Торндајк је закључио да је између повлачења омче

(поступка) и рибе (награде) успостављена веза. Иако

не схвата чему служи повлачење омче, мачка то ради

под деjством награде коjа следи. Учење jе текло тако

што су се погрешни поступци полако елиминисали,

а случајан успех (тј. поступак) постепено издвајао и

учвршћивао.

Шта је поткрепљење

Други познати научник (спомињали смо га у уводу) који је истраживао природу

тог облика учења био је Барус Ф. Скинер. Он је награду назвао поткрепљењем

зато што јача понашање које јој претходи. Према Скинеровом схватању, поткрепљење

може бити било шта што ће повећати вероватноћу да се одређено

понашање понови. Међу животињама то jе наjчешће храна, а људе може

поткрепити похвала, љубав, пажња, поштовање, статус, новац итд. Повремена

поткрепљења боље учвршћују понашања него стална. На пример, ако се пас

сваки трећи пут награди за подизање шапе, та навика ће се дуже стицати, али

ће се теже и заборављати.

Поткрепљење може бити позитивно или негативно. Уколико након понашања

уследе пријатне дражи које задовољавају неку потребу особе, реч је о позитивном

поткрепљењу. Таква поткрепљења су добре оцене у школи, охрабрења

и похвале родитеља или наставника, омогућавање интересантних активности

после обављених задатака итд. С друге стране, ако последице понашања доводе

до елиминисања неке непријатне дражи, онда је реч о негативном поткрепљењу.

На пример, уколико се плаши одговарања или писмених провера, ученик ће осетити

олакшање ако такве часове избегне одсуствовањем. Исту врсту олакшања

осетиће и ученик који се досађује на часу и с њега бива избачен због непристојног

понашања – непристојно понашање негативно је поткрепљено избацивањем,

што доводи до прекидања непријатности (досађивања на часу). Слично томе,

особа која има страх од јавног наступа покушаће да такве ситуације потпуно

поткрепљење –

све што повећава

вероватноћу поновног

јављања одређеног

понашања (понављања

радње с позитивним

ефектима или избегавања

радње с негативним

ефектима).

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

85


избегне, а када то није могуће, онда бар да скрати јавни наступ како би редуковала

страх. На тај начин реакције бежања и избегавања непријатних емоција

се учвршћују.

Понашање: скакање кроз обруч Последица: добијање хране Поткрепљено понашање

Схема поткрепљења

казна –

сваки чин (непријатна

драж или ускраћивање

задовољства) којим се

смањује вероватноћа

јављања непожељног

понашања.

Супротно поткрепљењу, казном се смањуjе вероватноћа да ће се поновити понашање

коjе jоj jе претходило. Према Скинеровом поимању, казна је изостанак

поткрепљења или осујећење жеље. У експерименту с мачком казна је недостизање

циља. Кажњавање није увек ефикасно. Њиме се само привремено спречава

непожељно понашање јер ће се оно вратити уколико се у међувремену не

научи шта је пожељно понашање. Наиме, казном се преноси порука „немој то

да радиш”, али се не учи шта је алтернатива. Другим речима, на основу казне

можемо научити како ниjе добро да се понашамо, али не и како jе добро. Зато је

казна сасвим ефикасна само ако се комбинуjе с учењем пожељног понашања, тј.

с поткрепљењем. Најгора је физичка казна јер може изазвати супротан ефекат

– мржњу, инат и низ негативних емоција које се путем класичног условљавања

лако везују за особу која кажњава.

У једном експерименту голубови су добијали храну када су притискали полугу док

је била изложена слика импресионисте Клода Монеа, али не и док је била изложена

слика кубистичког сликара Пабла Пикаса. Не само што су научили да разликују

њихове слике већ су били у стању и да генерализују, тј. да разликују дела сликара

импресионизма и кубизма уопште. Та појава да се сличне дражи укључују у исту

категорију и изазивају сличну врсту понашања назива се генерализација дражи.

Инструментално учење у свакодневном животу

Инструменталним учењем деца, животиње и одрасли стичу навике да понављају

понашања која доводе до поткрепљења. Стога тај облик учења учествује у формирању

особина личности и усвајању моторних вештина. Тако се, рецимо,

скијање, пливање, вожња бицикла, куцање на тастатури и сличне вештине стичу

путем покушаја и погрешака. У тим случајевима сваки погрешан поступак

(на пример, пад с бицикла) представља казну, а случајан успех (одржавање

равнотеже) – поткрепљење.

Поткрепљивати се могу и неприхватљива понашања. На пример, ученик који се

кревељи на часу и изазива смех у одељењу, тај смех доживеће као поткрепљење и

наставиће тако да се понаша без обзира на реакцију наставника. Или, у ситуацији

86

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


вршњачког насиља ( о вршњачком насиљу учићеш у поглављу Особа у социјалној

интеракцији), када жртва пристане на уступак (да преда новац, ужину, отрпи

малтретирање) с идејом да ће се тако ослободити насилника, дешава се управо

супротно јер је насилник тај уступак доживео као поткрепљење и наставиће

насилнички да се понаша.

Осим тога, могу се поткрепљивати – и тако учвршћивати – и особине личности

као што су размаженост, одговорност, агресивност, радозналост, предузимљивост,

ћутљивост, искреност. На пример, уколико родитељи дају детету оно што

жели чим заплаче, оно несвесно учи да jе плакање инструмент за остварење

жеља и постаjе цмиздраво и размажено.

Али у развоју особина личности и стицању моторних вештина осим инструменталног

учествују и остали облици учења. Како се код деце развија интелигенција,

она схватају и памте које је понашање пожељно а које непожељно, па их

намерно, тј. свесно, понављају или не понављају.

Награде за заслуге

поткрепљују понашање

због кога су додељене.

Класично и инструментално учење – сличности и разлике

Обе врсте спадају у асоцијативно учење. При класичном условљавању, асоцијација,

тј. повезивање, ствара се између две дражи, а при инструменталном између

понашања и последице. Класичним условљавањем стичу се условни рефлекси,

који су једноставне реакције, док се инструменталним учењем усвајају сложени

облици понашања. Путем класичног условљавања стиче се очекивање да условна

драж најављује безусловну, а путем инструменталног да ће одређено понашање

бити награђено или кажњено. И у једној и у другој врсти учења асоцијација може

да се створи аутоматски, па се обе примењују у васпитању мале деце, јер њихова

способност логичког мишљења још није развијена, и у дресирању животиња, јер

оне немају интелектуалне способности као људи. Предуслов за инструментално

учење јесте постојање јаког мотива, као и примена награде и казне, што није

случај код класичног условљавања. Осим тога, инструменталним учењем, за

разлику од класичног условљавања, решава се одређени проблем.

Поређење класичног и инструменталног условљавања

Сличности

Разлике

• КУ је додир двеју дражи, а ИУ додир понашања и

последице.

• КУ је учење једноставних невољних реакција

(рефлекса), а ИУ сложених и вољних.

• Оба су асоцијативна учења.

• Асоцијација се ствара аутоматски.

• Не учествују сложенији сазнајни процеси.

• Код КУ организам је пасиван, а код ИУ активан.

• У КУ углавном је активиран аутономни нервни

систем и глатки мишићи, док је ИУ повезано с

централним нервним системом и попречнопругастим

мишићима.

• Код КУ учи се да УД најављује БД, а код ИУ да ће

понашање бити поткрепљено.

• За КУ није потребан мотив за учење, а за ИУ јесте.

• Код КУ проблем се не решава, док се код ИУ решава.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

87


У следећим видео-записима подсети се основних принципа и сазнај више о класичном

и инструменталном условљавању.

• Пеги Андовер, „Разлика између класичног и инструменталног условљавања”. У претраживач

искуцај: Peggy Andover: The difference between classical and aperant

conditioning;

• How to Train a Brain: Crash Course Psychology #11:

Обликовање понашања

Разне акробациjе коjе изводе дресиране животиње

можда наjбоље илуструју колико су награде и казне

моћна средства за обликовање понашања. Раније

помињани психолог Б. Ф. Скинер био jе веома вешт

дресер. Он jе смислио посебну технику дресирања,

коjу jе назвао обликовање, и помоћу ње је научио

голуба да „игра” тенис, миша да „лети” на змаjу итд.

Обликовање се изводи тако што се поткрепљује

сваки поступак који је корак ближе сложеном

понашању коjе жели да се изгради. Ево примера.

Скинерови студенти обликовали су понашање једног

професора који је имао навику да шета док предаjе.

Договорили су се да буду непажљиви када професор

шета – да причаjу, не гледаjу у њега и слично – а да

покажу интересовање и пажљиво слушају чим он

застане. После неколико часова професор jе престао

да шета и стекао навику да мирно стоjи док

предаjе.

УЧЕЊЕ ПО МОДЕЛУ

учење по моделу –

учење засновано на

посматрању онога што чини

узор (модел) и усвајању

таквог понашања без

извођења (увежбавања тог

понашања).

Учење по моделу заснива се на опажању (посматрању) туђег понашања. Особа

чије се понашање посматра представља модел или узор.

Много шта у животу научимо на основу туђег владања, било да директно посматрамо

људе, било да гледамо филмове и телевизиjу, слушамо радио, читамо

књиге. Посматраjући друге, пре свега учимо како да се понашамо у социjалним

ситуациjама, па тако, на пример, постајемо љубазни, племенити или пак

дрски и насилни. Осим тога, учимо и разне вештине и навике, рецимо страни

jезик, како да кувамо, уређуjемо стан, плешемо итд. Све су то сложени облици

понашања коjи се не могу усвоjити само преко класичног и инструменталног

условљавања. Таj облик учења наjвише jе истраживао амерички научник Алберт

Бандура (Albert Bandura, 1925).

88

Алберт Бандура (1925)

Много можемо да

научимо посматрајући

како други нешто раде.

Шта је имитациjа, а шта идентификациjа

Бандура jе указао на то да се учење по моделу заснива на процесима имитациjе

и идентификациjе. Имитациjа jе подражавање или понављање туђег понашања.

Идентификациjа jе поистовећивање са особинама и/или с унутрашњим

стањем особе коjа jе узор. Значи, путем идентификациjе усваjаjу се туђе особине,

осећања, размишљања и жеље, те се доживљаваjу као да су сопствене.

Имитациjа и идентификациjа често су повезане, па се дешава да имитирајући

модел доживљавамо себе као ту особу.

На пример, тинеjџери који пуше имитираjу одрасле и осећаjу се као одрасли.

Имитација и идентификација често су несвесни процеси, нарочито у детињству,

када су и најзаступљенији.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Због тога ће деца пре усвојити оно што родитељи раде

него оно што говоре. Баш због имитациjе и идентификациjе

деца по понашању веома личе на родитеље

– када jеду, причаjу, гестикулираjу итд.

Важно питање јесте ко је све узор, тј. с којим особама

тежимо да се идентификујемо. То су, пре свега, ауторитети

и људи које волимо јер имају врлине које поштујемо

и које и сами прижељкујемо. Међутим, узори

могу бити и појединци чије понашање јесте негативно,

али су последице таквог понашања позитивне.

Шта ће син усвојити – дела или речи?

Бандурин експеримент

Бандура је истицао да имитирање зависи од последица

до којих доводи понашање узора То је доказао

на следећи начин Деци је приказивао филм у коjем

одрасли туку лутку на надувавање у облику вреће

за бокс на коjоj jе био насликан кловн Деца су подељена

у три групе и приказане су им три верзиjе

филма Прва група гледала jе филм у коjем одрасли

након што су истукли лутку добиjаjу слаткише, тј

награду Друга група видела jе верзиjу у коjоj су

одрасли били физички кажњени због агресивног

понашања Трећој групи пуштен је филм у коjем

одрасли нису били ни кажњени ни награђени После

пројекције деци је било дозвољено да се поиграју

лутком Деца из прве и треће групе тукла су лутку

онако како су видела да то раде одрасли Деца из

друге групе наjмање су тукла лутку јер су видела да

су одрасли кажњени Дакле, имитација је зависила

од тога да ли су одрасли били награђени или

кажњени

Бандурин експеримент с лутком

Погледај на Јутјубу експеримент с лутком Бобо и како га Алберт Бандура објашњава

У претраживач искуцај: Bandura’s Bobo Doll Experiment

Шта деца уче из насилних телевизијских програма

Прво, гледаjући насиље на телевизиjи, сви људи, а нарочито деца, постаjу мање

осетљиви на насиље у стварном животу. Друго, деца имитираjу технике насилног

понашања, тј. уче како да буду насилна. Треће, телевизиjско насиље подстиче

децу да се не уздржаваjу од насилног понашања. Ипак, не треба заборавити да

се на телевизиjи осим насиља може видети и позитивно и племенито понашање,

коjе је такође могуће усвоjити путем имитациjе и идентификациjе.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

89


Опсервационо и викаријско учење

Бандура је разликовао две врсте учења по моделу:

опсервационо (путем посматрања) и викаријско.

Опсервационо учење подразумева да особа која

посматра модел чије понашање није поткрепљивано

може слично да се понаша у сличним ситуацијама,

и то без претходног увежбавања тог понашања.

Бандура сматра да се више посматраних понашања

(различитих модела) може комбиновати и уклопити

у потпуно ново понашање.

Викаријско учење (од lat. vicarius = заменски, посредујући)

је врста учења у коме је посматрано понашање

модела поткрепљивано. Поткрепљење које модел

добија за своје понашање Бандура назива викаријским

поткрепљењем. Особа која посматра модел који

је за своје понашање поткрепљен доживљава то

поткрепљење као властито. Зато је викаријско поткрепљење

посредовано.

Погледај видео у коме се такође објашњава учење по моделу. У претраживач искуцај:

The Bobo Beatdown: Crash Course Psychology #12.

УЧЕЊЕ УВИЂАЊЕМ

учење увиђањем –

учење путем мишљења

или схватања битних

односа у проблему.

Учење увиђањем своjствено је људимa јер се заснива на мишљењу. Израз

увиђање или увид (енгл. insight – схватање, озарење) у психологиjу jе увео

гешталт психолог Волфганг Келер (Wolfgang Köhler, 1887–1967). Према његовом

мишљењу, увид је тренутак када се схвати решење проблема. Када увидимо,

често спонтано узвикнемо „аха”, па се увид зове и „аха доживљаj”. Тај специфичан

доживљај изазива траjну промену личности. Није до краја објашњена

природа увида и мишљења као процеса који ствара увид иако је Келер највише

допринео њеном расветљавању.

Своја истраживања Келер је спроводио на маjмунима, и то не само зато што су

по интелигенцији најсличнији људима већ и стога што њихово мишљење није

под утицаjем теориjских знања и свесне контроле, па се правилности јасније

уочавају.

Eксперимент са шимпанзом по имену Султан

Увид или „аха доживљај”

Султан је био веома интелигентан мајмун. Келер га је затворио у кавез у коме

су висиле банане које Султан ниjе могао да дохвати рукама, већ само помоћу

бамбусовог штапа коjи jе лежао на поду кавеза. Маjмун у почетку ниjе увиђао

решење, већ jе скакао, покушаваjући да руком дохвати воће. После извесног

времена престао jе да скаче и почео да шета и разгледа наоколо, те на крају сео

у ћошак кавеза. Изгледало jе као да jе одустао од покушаjа да дође до банана.

Међутим, лице му се изненада озарило, брзо је зграбио штап и њиме поткачио

банане. Када је експеримент поновљен, Султан је одмах решио проблем, не

правећи узалудне покушаjе. Значи, схватио jе како се проблем решава.

Ипак, да би био сигуран у резултат, Келер му jе поставио неколико сличних

задатака. У jедноj вариjанти у кавез jе уместо штапа ставио дрвене сандуке.

Султан их jе наслагао, попео се и дохватио банане. У другоj вариjанти у кавезу

90

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


jе био кратак штап, а изван кавеза дужи. Султан jе кратким штапом дохватио

онај дужи, саставио их и дохватио банане. Тако се Келер уверио да је Султан

схватио принцип решења.

Погледај видео „Националне географије” у коме су приказане проблемске ситуације

које су решавале шимпанзе. У претраживач искуцај: Chimpanzee Insight – Kohler

Study Footage.

Карактеристике учења увиђањем

Ево који су знаци увиђања према Келеровом схватању: после више погрешних

покушаjа решење се нагло jавља; погрешни покушаjи се не понављају; принцип

решења примењује се и у сличним ситуациjама, а не само у истим. У

поређењу с другим облицима учења увиђање је најефикасније зато што наjбрже

доводи до промена у понашању и због тога су те промене траjне. Другим речима,

када jедном нешто схватимо, то запамтимо за сва времена и ту спознаjу

примењујемо у разним ситуациjама.

Келер је сматрао да се проблем решава тако што се увиђају односи (везе) између

елемената коjи га чине. Султан у почетку није увиђао однос између штапа и

банана. Пролазио је поред штапа не зато што га ниjе приметио већ зато што

ниjе схватао да је то средство за достизање циља. Увидео је решење тек када jе

ствари у кавезу сагледао на нов начин. Зато jе Келер закључио да увид настаје

када се сви елементи проблематичне ситуациjе повежу на нов начин. Тај мисаони

процес назвао је „менталном реорганизацијом”. ( О томе ће бити више

речи у поглављу Mишљењe.)

Поређење учења увиђањем и инструменталног учења

Келерове шимпанзе решавале су врло сличне проблемске ситуације као и Торндајкове

мачке. Поређењем та два приступа могу се још боље разумети карактеристике

учења увиђањем.

До решења се долази

када се увиде односи

између елемената који

чине проблем, било да

су то чланови породице,

шаховске фигуре или

нешто треће.

Учење увиђањем

Проблем се решава ментално – увиђа се однос

између средства и циља.

Наглост у учењу или решавању проблема

Елиминација нетачних радњи након

решавања проблема

Инструментално учење

Проблем се решава моторно – изводе

се слепи покушаји који доводе до

случајних успеха.

Поступност у учењу или решавању

проблема

Понављање нетачних радњи након

решавања проблема

Примена откривеног принципа (трансфер) у

сличним проблемским ситуацијама

Пошто нема увида, нема ни примене

принципа (трансфера) у сличним

проблемским ситуацијама.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

91


Од чега зависи успех у учењу

aспирација– тежња да се

постигне неки вредан или

пожељан циљ.

Успех у учењу зависи од способности, мотивације и намере да се нешто научи,

степена аспирације, тј. снаге жеље, радних навика, физичких услова (температуре,

влаге, буке...) и физиолошких фактора (умора, поспаности, болести...). Овде

ћемо се највише осврнути на значај мотивације или разлога који нас покрећу

на учење. Што је мотивација јача, то је учење успешније, али само до одређене

границе, јер након ње пораст јачине мотивације може довести до супротног

ефекта, тј. до слабијег успеха (Јеркс–Додсонов закон). То се објашњава тиме

што прејака мотивација ствара велику побуђеност (трему), која омета концентрацију

и мишљење.

Моторно и вербално учење

Јеркс – Додсонов закон (1908)

Однос јачине мотива и успеха у учењу

Учинак

висок

слаб

ниска

висока

Мотивација

Јеркс–Додсонов закон – емпиријска генерализација према којој с порастом мотивације

сразмерно расте и успешност у учењу све до достизања оптималне снаге мотива,

после чега даље повећање мотивације доводи до слабијег успеха (учинка).

Резултат учења највише зависи од степена аспирације, тј. снаге жеље да

се постигне циљ. Степен аспирације повезан је са способностима и особинама

личности, али и с културним и социјалним факторима.

Многи сматрају да је намера да се научи и запамти нужна. Међутим, градиво

се може научити и без намере да се запамти уколико се о њему довољно дубоко

размишља. Тако, рецимо, научници памте суштинске идеје научних чланака и

књига иако им то није увек намера.

Ефикасност учења зависи и од рока. Дужи рок значи више времена за размишљање

и понављање, тј. за „дубоку обраду информација”. С друге стране,

у кратком року може се само површно, „кампањски” учити, што за последицу

има неразумевање и брзо заборављање.

92

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Mотивација за учење

Најбоља мотивација за учење јесте унутaрња (интринзичка) мотивација, која

произлази из радозналости и интересовања за садржај који треба да се

научи. Осим радозналости, чине је и квазипотребе, те когнитивни несклад.

Квазипотреба је потреба да се реши одређени проблем. Све док је проблем

нерешен, особа осећа напетост или потребу да га реши (као да је посреди природна

потреба за храном, водом…), а када то постигне, наступају олакшање и

задовољство због успеха. Когнитивни несклад или конфликт јесте несклад

или сукоб између нових информација и старих знања, уверења и ставова.

Когнитивни конфликт доживљава се као непријатна напетост која покреће особу

на нова сазнања како би се опет успоставио когнитивни склад. ( O томе ће

бити више речи у поглављу Mотивацијa.)

Спољашњу (екстринзичку) мотивацију чине мотиви који нису у вези са

самим садржајем учења. То може бити жеља за новцем, статусом, угледом,

славом, самопотврђивањем. Иако су унутарњи мотиви учења јачи, и спољашњи

могу довести до успеха, а и покренути унутарњу мотивацију.

Успех у учењу веома зависи и од начина на који се учи, а о томе ћемо више

говорити у наставку.

МЕТОДЕ УСПЕШНОГ УЧЕЊА

Како да учиш да би заиста научио/научила? Следи опис метода које доприносе

разумевању и дужем памћењу градива.

Преглед градива. Пре него што почнеш да читаш, прегледај поглавље у целини:

прочитај наслове, поднаслове и истакнуте речи без задржавања на детаљима.

Тако ћеш створити општу слику, тј. когнитивну мапу поглавља. Другим речима,

стећи ћеш увид у целину, а целина, као што су још гешталтисти тврдили, даје

смисао деловима. ( Подсети се лекције Опажање и пажња.)

Постављање питања. Док прегледаш градиво, постављај себи питања у вези с

насловима, поднасловима или првим реченицама текста. Тако ћеш активирати

мишљење и имаћеш циљ да откријеш одговоре док читаш и учиш. А када учиш

с циљем, онда си концентрисан/концентрисана и активно размишљаш. Питања

можеш и да записујеш у свесци, а поред њих остављаш места за будуће одговоре.

На пример, зашто постављање питања спада у методе успешног учења?

Читање. Читај с намером да уочиш главне идеје и принципе и пронађеш одговоре

на питања која си себи поставио/поставила. Одговоре можеш да уписујеш

поред питања у виду кључне речи. Уз горње питање, рецимо, забелешка би изгледала

овако: „активира (мишљење)”.

Осмишљавање. Размишљај о ономе што учиш тако што ћеш нове информације

повезивати са старим или са животним ситуацијама које си искусио/искусила

ти лично или неко кога познајеш. Стално уочавај главне идеје и кључне речи у

одељку који читаш и настој да их повежеш с главном идејом веће целине.

Преслишавање. Може бити гласно и у себи, дословно и својим речима, писмено

(у облику резимеа) или комбиновано. Преслишавање је напорно јер захтева активно

мишљење, сећање и вербално изражавање. Ипак, тако провераваш знање,

тј. откриваш шта је јасно и запамћено, а шта је све остало нејасно и незапамћено.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

93


То је активно учење и веома је ефикасно за разумевање и памћење, као што знаш

и из ситуација када другоме нешто објашњаваш. Најбоље је градиво понављати

после сваке мање целине и поглавља. Добро утврди градиво, што значи да треба

да наставиш да га понављаш и након прве успешне репродукције. Испитивањима

је показано да за преслишавање треба одвојити половину времена утрошеног

на учење да би се више разумело и боље памтило.

Завршни преглед градива. Поново прочитај резиме, прегледај градиво, па

опет читај и поново се преслишај. Да би било ефикасно, учење тражи време.

Обнављање. С времена на време понови градиво да га не заборавиш. Учење

временски распореди према унапред смишљеном плану и тог плана доследно

се држи. Приликом редовног учења, за разлику од временски концентрисаног

(кампањског), много се боље разуме оно што се учи и ефикасније се памти.

Истовремено, редовно учење је и пријатније јер смањује напетост.

ШТА ЈЕ ТРАНСФЕР УЧЕЊА

трансфер учења

Трансфер учења је пренос или дејство ранијег учења на касније учење или

активност. Без трансфера стечена искуства била би изолована и не би утицала

на нова учења. Дакле, трансфер омогућује коришћење старог искуства (знања,

вештина итд.) у новим ситуацијама.

Трансфер може да буде позитиван и негативан, у зависности од тога да ли оно

што је претходно научено омета или олакшава касније учење. Научнике интересује

природа (механизам) трансфера и у вези с тим настоје да одговоре на

два кључна питања. Прво је како учење, тј. оно што је научено, делује на развој

психичких процеса (мишљења, памћења, опажања, воље), а друго како се, када

и колико научено може примењивати у новим ситуацијама. У вези с тим питањима

постоје различите теорије.

Теорије трансфера

Теорија формалних дисциплина је стара и данас

напуштена теорија, али је била утицајна све до почетка

XX века. Према мишљењу њених заговорника,

напорно учење и вежбање условљавају развој

менталних способности. Зато су се некада у школама

првенствено учили апстрактни предмети попут

математике, логике, граматике, латинског, јер се

веровало да они унапређују мишљење и памћење.

Присталице теорије идентичних елемената тврде

да трансфер постоји само између сличних ситуација.

Наиме, учење је лакше и брже једино ако у ономе

што је раније научено постоје елементи који су

идентични онима у новом градиву. То значи да је

трансфер између два градива већи уколико имају

више заједничких елемената. Према мишљењу

представника те теорије, у школама би требало да

се уче практична знања и вештине, тј. образовање

би требало да подражава животне ситуације.

Теоријом генерализације истиче се да се при учењу

не преносе елементи већ генерализована (уопштена)

знања и принципи. На пример, да ли ће се знања о

ефикасности казне и принципу поткрепљења практично

примењивати зависи од начина на који су

схваћена, као и од начина на који су презентована

и објашњена. Дакле, начин учења важнији је од

садржаја учења. Позитиван трансфер настаје само

када се учи с разумевањем и када се увиђају општи

принципи, методе и технике решавања проблема.

Та теорија данас је општеприхваћена.

94

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


учење, класично условљавање, безусловна драж, безусловни рефлекс, условна драж,

условна реакциjа или рефлекс, емоционално условљавање, фобије, учење по моделу,

имитација, идентификација, учење увиђањем, увид, сензитизација, хабитуација, моторно

учење, вербално учење, степен аспирације, унутарња (интринзичка) мотивација, спољашња

(екстринзичка) мотивација, трансфер учења, теорија формалних дисциплина, теорија

идентичних елемената, теорија генерализације

• Бандура, А., Улога процеса учења по моделу у развоју личности – процес социјализације

код деце, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1982.

• Жиропађа, Љ., Увод у психологију, Чигоја штампа, Београд, 2009.

• Петрановска, Љ. (ур.), Енциклопедија човек: психологија, Софос, Београд, 2007.

• Радоњић, С., Психологија учења, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1985.

РЕЗИМЕ

• Учење је когнитивни процес током којег настају

релативно трајне промене личности и понашања

изазване претходним искуством и активношћу.

Учење се разврстава по различитим

критеријумима (шта је садржај учења, да ли се учи

намерно или случајно, по којим принципима или

механизмима промене настају).

• Према садржају, учење се дели на вербално,

моторно и перцептивно. Вербалне садржаје чине

речи и симболи, моторне – вештине, умења, покрети,

док перцептивне садржаје чине опажени

објекти и њихови односи у перцептивном пољу.

• Према постојању намере, учење се дели на

намерно и ненамерно. Намерно учење је облик

учења код којег постоји намера, жеља или

план да се одређени садржај усвоји. Постојање

намере повећава мотивацију и учење се одвија

брже, боље и научено дуже траје. Ненамерно или

случајно учење је облик свакодневног, ванинституционалног

учења које се одвија без свесне намере

или циља.

• Сензитизација је појачана осетљивост организма

на важне дражи које се понављају. Супротно

томе, хабитуација је смањење осетљивости организма

на дражи које су неважне, а које се понављају.

• Класично условљавање је стварање асоцијације

између безусловне и неутралне дражи. Тако

неутрална драж постаје условна и стиче се условни

рефлекс. Условљавањем учимо да рефлексно

реагујемо на неутралне дражи.

• Инструментално учење заснива се на стварању

асоцијације између понашања и његових

последица. Према закону ефекта, учврстиће се

понашање које доводи до позитивне последице

или награде; уколико су последице непријатне

или уследи казна – оно ће нестати. Награда је све

што поткрепљује или јача неко понашање.

• Учење по моделу заснива се на посматрању

нечијег понашања. Механизам промене је имитирање

модела и/или идентификовање с њим.

Имитација и идентификација зависе од последица

понашања модела.

• Учење увиђањем је најефикаснији облик

учења, који је својствен људима и неким интелигентним

животињама. Заснива се на мишљењу

или схватању битних односа у датој ситуацији.

• Ефикасност у учењу највише зависи од унутарње

мотивације или радозналости, интересовања,

потребе да се реши одређени проблем и

разреши когнитивни конфликт или сукоб знања.

• Трансфер учења је пренос или дејство ранијег

учења на касније учење или активност. Зависи

од начина на који се учи, тј. од тога да ли се учи с

разумевањем општих принципа или не.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

95


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Дефиниши учење jедном реченицом.

2. У чему се огледа адаптивна улога класичног условљавања? Наведи примере.

3. Опиши карактеристике емоционалног условљавања и објасни зашто је оно значајно. Наведи

пример из личног искуства.

4. Који је облик учења најефикаснији и зашто?

5. Који је адаптивни смисао сензитизације и хабитуације?

6. По чему се разликују класично и инструментално условљавање?

7. Која је главна разлика између инструменталног учења и учења увиђањем?

8. Који начин поткрепљења даје најдуже ефекте учења?

9. Наведи пример за то шта се све у школи може научити посматрањем.

10. Какав је ефекат грешке на понашање, па се каже да се на грешкама учи?

11. Шта су БД, БР, УД и УР у експерименту с малим Албертом?

12. Како би се пушачима могло помоћи да се одвикну од пушења а да се примене знања о

класичном условљавању, инструменталном условљавању и учењу увиђањем?

13. Наведи примере награде и казне коjи су у једном случају били ефикасни, а у другом нису.

14. О ком је учењу реч када дете често тучом решава проблеме с другарима? На којим се

механизмима заснива то учење?

15. Према старој, суровој методи, мечка се учи да игра уз музику тако што се стави на врели

лим, а затим се пусти музика. О ком је облику учења реч? Анализирај схему тог учења.

16. Препознај у свом понашању, активностима или обрасцу (начину) односа с другим људима

по један пример за сваки облик учења. Образложи одговор у дискусији у одељењу.

17. Попуните празна поља у табели примерима из живота за сваку врсту учења и образложите

их.

Врсте учења Примери из мог живота Образложење

Класично условљавање

Емоционално условљавање

Инструментално

условљавање

Учење по моделу

Учење увиђањем

18. Пачићи који прате истраживача Лоренца и утискивање пример су за један облик учења.

Истражите друге изворе информација и откријте како се тај облик учења зове и на којим

механизмима почива.

96

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Када не можемо да се сетимо

На повратку из школе Милица се љутила на саму себе и стално се питала како то да

није могла да се сети једног одговора на тесту, а претходно је баш то понављала и

знала Закључивши да је све прошло и да сада нема користи од секирације, покушала

је да потисне сећање на тест и да се сети нечег лепог

Ставила је слушалице на уши и пустила музику која је непогрешиво опушта јер је

подсећа на прошло летовање

Много пута у току дана региструјемо како смо нешто заборавили или како смо се

нечега сетили, али често то и не запазимо јер су памћење и заборављање стално

активни процеси

ПАМЋЕЊЕ И ЗАБОРАВЉАЊЕ

ШТА ЈЕ ПАМЋЕЊЕ

Сви психички процеси међусобно су повезани и функционишу као складна целина,

само их научници вештачки раздваjаjу зарад истраживања. Вероватно jе

наjтеже раздвоjити процесе учења, памћења и заборављања. Наиме, без учења

нема памћења, а без памћења нема заборављања. Значи ли то да учење може

постоjати без памћења? Може, али у том случаjу стално бисмо морали да учимо

исте ствари – како се зовемо, где станујемо, да читамо и пишемо… а тешко

да би се тако могло живети. Памћење jе сложен когнитиван процес коjи се

састоји од обраде (кодирања) чулних информациjа, задржавања (чувања)

информациjа, проналажења и поновног коришћења информациjа.

Како се памћење манифестује

Памћење се испољава на три начина: информације се препознају, репродукују

и лакше и брже поново уче. Ти облици памћења разликују се по количини сачуваних

информација. Препознавање jе знање да је сада опажени садржај

некада био у нашем искуству. Када препознајемо, тада осећамо да нам је

нешто познато, али не знамо од када и одакле. За препознавање је довољна и

мала количина сачуваних информација.

Репродукција (сећање) јесте понављање запамћених садржаја који нису

пред нама. То је најтежи вид памћења јер информације треба да се реконструишу,

тј. пронађу у дугорочној меморији, врате у свест и преобликују у мисао,

представу или покрет. Пример репродукције јесте понављање лекције уз затворен

уџбеник. За репродукцију је потребно много више сачуваних информација

него за препознавање и зато је препознавање лакши вид памћења. Тако је, рецимо,

тест знања с понуђеним одговорима обично лакши од теста где се одговор

репродукује или самостално смишља.

Када се памћење испољава као уштеда при поновном учењу, то значи да је за

поновно учење потребно мање времена или мањи број понављања него за

првобитно. Уштеда при поновном учењу дешава се када се поново учи нешто

што је великим делом заборављено. На пример, ако бисте ову лекцију поново

учили за годину дана, вероватно бисте је савладали брже и лакше него први пут.

Рачунар, слично мозгу,

меморише тако што

кодира информaције,

чува их по датотекама

и директоријумима,

проналази и поново

користи

Манифестације памћења:

» препознавање

» репродукциjа

» уштеда при поновном

учењу

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

97


ВРСТЕ ПАМЋЕЊА

Најчешће се издвајају чулно (сензорно), краткорочно и дугорочно памћење.

Неки психолози сматрају да то нису врсте памћења, већ само различити нивои

обраде информација у процесу памћења.

Чулно (сензорно) памћење

Свако чуло има своју меморију у којој се на тренутак задржавају тим чулом регистроване

информације како би мозак стигао да их протумачи. То задржавање

информација у чулима зове се чулно (сензорно) памћење. Оно је неограниченог

капацитета (обима), али веома кратко траје, свега неколико секунди

или делова секунде. Већина информациjа из чулног памћења се заборавља, а

само оне на које се усмери пажња постају садржај краткорочног памћења. Чуло

вида има визуелну или иконичку меморију. Код већине људи слике у иконичкој

меморији трају од 1/4 секунде до једне секунде. Особе које су у стању да нешто

дуже задрже визуелне информације имају изузетно верно и прецизно памћење,

тзв. фотографско памћење. Чуло слуха има аудитивну или ехоичку меморију,

која траје од две до четири секунде. Садржај чулне меморије чине сирове, необрађене

информације

или чулни осети.

Краткорочно памћење

Краткорочно памћење задржава информације свега 20 секунди (најдуже

минут), а служи за процену шта да радимо с информацијом – да ли да је

заборавимо или сачувамо. Зато се краткорочно памћење зове још и радна или

оперативна мемориjа. Дакле, чулне информације се у краткорочној меморији

површно обрађују, тек толико да схватимо да ли су нам значајне или нису.

Капацитет оперативне меморије износи само 5–9 смисаоних информација (јединица),

прецизније 7 ± 2 смисаоне јединице (на пример, речи). Због малог

капацитета садржај се брзо губи ако се не понавља и дубље не осмисли.

Ево примера краткорочног памћења: када читамо дугу реченицу, у свести задржавамо

оно што пише у првом реду како бисмо то повезали с оним што jе

написано у другом реду и тако схватили смисао целе реченице. Заправо, садржаj

краткорочне мемориjе јесте оно што се налази у центру пажње. Ако се поjави

нова информациjа, а краткорочна мемориjа jе пуна, настаје сукоб информациjа.

Резултат jе заборављање нове или старе информациjе.

Дугорочно памћење

Према теорији когнитивне обраде информација, прелазак информација из

краткорочне у дугорочну меморију зависи од њихове важности, понављања и осмишљавања.

Ако проценимо да jе информациjа битна, онда jе даље обрађуjемо

да бисмо је трајно запамтили. Под обрадом се подразумева пре свега осмишљавање

или повезивање са старим информациjама. Уколико се дубље обрађују, тј.

активније и на разне начине, информације ће се дуже памтити. Информације

у дугорочној меморији трају релативно дуго, некада и цео живот.

98

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Дугорочна меморија садржи наше целокупно знање. Оно је у дугорочној

меморији организовано у виду менталних репрезентација или шема, које се активирају

приликом препознавања или репродукције. С обзиром на врсту знања

дугорочно памћење дели се на: епизодично или аутобиографско, које садржи

сећања из личног живота, семантичко, које садржи општа знања, и процедурално

памћење или памћење моторних вештина.

УЛАЗ

дражи из средине

Врсте памћења:

» чулно (сензорно) памћење

» краткорочно памћење

» дугорочно памћење

сензорно памћење

краткорочно памћење

ИЗЛАЗ

понашање

дугорочно памћење

епизодично

семантичко

процедурално

Схема когнитивне обраде информација по Аткинсону (Richard Atkinson, 1929) и Шифрину

(Richard Shiffrin, 1942)

Погледај кратку епизоду о памћењу. У претраживач искуцај: How We Make

Memories: Crash Course Psychology #13.

Врсте дугорочног памћења

Епизодично или аутобиографско памћење садржи

сећања на догађаје из живота, тј. наше искуство,

рецимо сећање на неко летовање, догађај с екскурзије,

јучерашњи ручак и сл. Најживље се памте догађаји

прожети осећањима. Боље се памте весели

него непријатни догађаји, зато што смо склони да

потискујемо непријатне, а веселе радо препричавамо

и радо размишљамо о њима. За епизодично памћење

потребан је одређен степен интелигенције, те се

оно зато јавља тек око четврте године живота и

својствено је људима. Епизодично памћењe лоцирано

је у фронталном режњу и десној хемисфери

кортекса.

Семантичко памћење садржи уопштена, апстрактна

знања као што су појмови, чињенице, правила итд.

За многа од тих знања не знамо када смо и где стекли.

На пример, не сећамо се када смо научили шта су

бројеви, а шта боје, да је Земља округла... Семантичко

памћење, тј. знање, садржано је у појмовима који су

међусобно повезани у веће целине знања. ( О

томе ће бити више речи у поглављу Мишљење.)

Заправо, оно се може упоредити с датотекама и

директоријумима у рачунару. Семантичко памћење

лоцирано је у левој хемисфери кортекса.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

99


Процедурално памћење је памћење процедура, тј.

како се нешто ради или изводи. Односи се на моторне

вештине као што су пливање, вожња бицикла, свирање

инструмента, везивање пертли итд. Процес

стицања моторних вештина је дуг, али када се науче,

дуго се памте, некада и целог живота. Тако, рецимо,

дете доста вежба док не научи да везује пертле,

закопчава дугмад... Али када се савлада, процедура

се обавља готово аутоматски и без великог учешћа

свести. Процедурално памћење лоцирано је у малом

мозгу и моторној зони кортекса.

Многи људи прецизно се сећају шта су радили када

је почело бомбардовање Србије због јаких емоција

које је тај догађај изазвао.

Капацитет памћења

Колики је капацитет дугорочног памћења, тј. да ли jе ограничен број информација

које се могу примити? Капацитет памћења је огроман – ма колико дуго

живели, нећемо достићи лимит, и то због два разлога. Прво, процес заборављања

ослобађа место за нове информације. Друго, памћење постоји у мозгу као утврђени

систем нервних путева и његова величина зависи од броја постојећих

синапси. Научници су утврдили да се у мозгу може остварити око хиљаду трилиона

синапси! Тај број не можемо да замислимо, као што не можемо да појмимо

ни величину космоса. Ипак, дугорочно памћење ограничено је обимом

пажње. Наиме, не памтимо све, већ само оне садржаје на које смо усмерили

пажњу – дакле, оне који су нам битни. Зато се каже да човеков живот ниjе оно

што се десило, већ оно што се запамтило.

Направи табелу свих облика памћења који су до сада поменути у лекцији. У

табелу треба да унесеш и различите критеријуме поделе.

ПОУЗДАНОСТ ПАМЋЕЊА

Да ли је памћење објективно попут видео-снимка или пристрасно, што значи да

на њега утичу осећања, схватања и жеље? Наравно, можемо запамтити верну копију

уколико више пута доживљавамо неки садржај (на пример, учимо песмицу

напамет). Међутим, како показује свакодневно искуство, свако на свој начин

памти оно што је само једном доживео (сви очевици саобраћајног удеса дају

различите исказе). Та чињеница иде у прилог теорији која данас преовлађује, а

према којој је памћење више реконструкција него репродукција неког догађаја.

Погледај говор Елизабет Лофтус о поузданости памћења. У претраживач искуцај:

Elizabeth Loftus: How reliable is your memory?.

100

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Но почетком XX века била је популарна сасвим супротна теорија: мозак памти

тако што снима и упија догађаје, па су сећања верна попут видео-снимка. Према

тој теорији, заборављање заправо и не постоји јер је све што је доживљено

заувек остало у мозгу. Зато је добила име теорија о вечитости памћења, а њене

присталице потврду својих идеја налазиле су у појави хипермнезијa.

Феноменално памћење имао је Пушкинов брат Лав Сергејевич. Његово памћење

спасло је пету главу „Евгенија Оњегина” коју је Пушкин изгубио на путу из Москве

у Петербург где је требало да је преда у штампарију. Оригинал је већ раније био

уништен. Песник је у писму брату који је живео на Кавказу написао шта му се догодило.

Ускоро је добио потпуни текст изгубљеног поглавља. Његов брат је једном чуо и

једном прочитао стихове.

(Енциклопедија човек: психологија, Софос, Београд, 2007)

Хипермнезија је изузетно памћење по обиму, детаљима

и трајању. Другим речима, то су врло детаљна

и жива сећања, попут филма. Могу се спонтано јавити

у ситуацијама када је угрожен живот. На пример,

преживели дављеници приповедали су како им се

у критичним тренуцима цео живот попут филма

одмотавао пред очима. Међутим, научници су успели

да вештачки изазову хипермнезије – електростимулацијом

мозга и хипнозом – и тако открили да то

нису сасвим тачна сећања, па је теорија о вечитости

памћења углавном одбачена.

Памћење jе реконструкциjа догађаjа

Енглески психолог Фредерик Бартлет (Frederic Bartlett, 1886–1969) истраживао

jе шта се то догађа током процеса памћења једном доживљеног утиска, па се оно

искривљуjе и постаjе необjективно и пристрасно. Открио jе да се памћење искривљуjе

због процесa упрошћавања, рационализациjе и конвенционализације.

Прво се упрошћава, што значи да не памтимо потпуни догађаj, већ само његов

смисао и неколико упечатљивих детаља. Од саме особе зависи како ће протумачити

смисао догађаjа и коjи ће јој детаљи бити упечатљиви. Управо због

упрошћавања сећања нису видео-снимак догађаjа, већ више ментална схема у

коjоj има празнина.

Рационализациjа је логично повезивање или попуњавање празнина у сећању.

Рецимо, када препричавамо филм, дешава се да несвесно убацимо неке детаље

како бисмо попунили празнине у сећању и тако саставили смислену причу.

Конвенционализација је процес усклађивања запамћеног с конвенцијама или

општеприхваћеним схватањима. У једном истраживању показало се да већина

људи памти лице официра у униформи као оштро и изразито иако је оно реално

било меко и нежно.

На основу својих открића Бартлет је тврдио да је памћење више реконструкција

него репродукција догађаја.

Памћење као

реконструкција:

» упрошћавање

» рационализациjа

» конвенционализација

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

101


Памћење и сведочење

Када се имају у виду Бартлетова открића о пристрасности

памћења, поставља се питање колико се

сведоцима неког криминалног дела може веровати

када описују редослед догађаја или идентификују

оптужену особу. Питање је веома важно будући да

се већина пресуда заснива на изјавама сведока. Ако

се још зна и то да сведоци описују догађај који се

десио изненада, који је изазвао јаке емоције код њих

и од којег је протекло доста времена, онда je потребан

још већи опрез. Осим тога, током судског испитивања

сведок више пута понавља исту причу и тако

изнова активира процесе коjи искривљуjу памћење.

Због свих тих разлога данас постоје строга правила

о томе како се сведоци испитуjу. Jедно гласи да

питања не смеjу да буду сугестивна. На пример,

питање „шта сте видели у тренутку када jе оптужени

улетео у радњу” и питање „шта сте видели када jе

оптужени ушао у радњу” наводе на друкчиjе одговоре

јер се предикати разликују. Глагол улетети сугерише

да је оптужени насилно ушао.

Један телевизијски експеримент изведен у САД

добро показује колико људи лоше памте лица иако

су често убеђени у супротно. Учесницима је приказана

сцена симулиране крађе у трајању од 13 секунди.

Лице лопова који жени краде ташну било jе у крупном

плану три–четири секунде. После те сцене на екрану

jе приказано шест особа, а гледаоци су позвани да

кажу ко jе лопов. Од 2.145 гледалаца само 14% препознало

jе лопова!

Поремећаји памћења

амнезиjа

Постоји више врста поремећаја памћења, а амнезија је најчешћа. Амнезиjа jе

губитак памћења чиjи су узроци повреде и болести мозга (тумори, вирусне и

бактеријске инфекције), психичка траума, па чак и jак умор. У рубрици „Сазнајте

више” описане су најчешће врсте амнезије.

Које су врсте амнезија

Према узроку, разликује се неколико врста амнезиjе.

Дисоциjативну амнезиjу изазива психичка траума,

прецизније – потискивање трауматичних или болних

искустава. У том случаjу особа се не сећа трауматичног

искуства, али се добро сећа осталих догађаjа из

истог периода. Зато се тај поремећај jош зове и селективна

амнезиjа. Њу jе открио Сигмунд Фроjд

током психотерапијског рада с пацијентима и објаснио

да је њена сврха одбрана од болних емоција. Стога

се тешко злостављане особе не сећају тих

догађаја.

Ретроградна амнезиjа јавља се после повреде мозга,

па особа не може да се сети дужег или краћег периода

пре повреде. На пример, уопште се не сећа

како се десио судар у коме је изгубила свест. У тежим

случаjевима особа се не сећа двеју и више година

живота пре несреће.

Антероградна амнезиjа такође настаје после повреде

мозга, најчешће хипокампуса, али особа се не сећа

догађаја који су уследили након повреде, док се

догађаја пре повреде сећа. Уколико наступи тотална

антероградна амнезија, особа не може да памти нове

информациjе, тј. да ствара нову дугорочну мемориjу,

али се сећа претходног живота.

Инфантилну амнезиjу имамо сви и зато то није патолошки

поремећај. Не сећамо се прве три-четири

године живота јер су нам у том периоду недовољно

били развијени и мозак и говор. Додуше, неки тврде

да се сећаjу тог доба, па чак и свог рођења. Инфантилна

амнезиjа највише се односи на епизодично и семантичко

памћење, jер до треће године jош нису развиjени

фронтални режањ и делови десне хемисфере,

коjи су њихова органска основа. Због слабог памћења,

деца у том узрасту живе у садашњости и не знаjу

шта су прошлост и будућност.

Хипермнезија је детаљно памћење, некада и безначајних

података и давних догађаја. Ова појава није

повезана за висином интелигенције, јер се среће и

код испод просечно интелигентних, нпр. идиота

саванта, који имају одлично памћење датума, бројева

и сл. Јавља се код маније, стању хипнозе итд.

Хипомнезија је смањена способност памћења због

органских промена у старости или неких менталних

поремећаја. Обично се прво губе сећања на новије

догађаје.

102

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Шта је феномен „већ виђено”

Феномен већ виђено (фр. déjà vu) јесте утисак да смо

садашње искуство на идентичан начин већ доживели

у прошлости иако то раније није могло да се догоди.

На пример, особа jе убеђена да је већ била на месту

на коjем се у ствари налази први пут. Разлог за грешку

може бити сличност између садашњег и раниjег

искуства. Постоjи и супротан феномен – никад виђено

– када jе особа уверена да нешто никада раниjе ниjе

доживела, а заправо jесте.

У кратком видеу погледај како се објашњава феномен „већ виђено”. У претраживач

искуцај: Michael Molina: What is déjà vu?.

Како нам мозак није довољно развијен до четврте године, сви имамо

инфантилну амнезију, тј. не сећамо се првих година живота.

Попуни празна поља у табели.

Врста амнезије Узрок Испољавање

Ретроградна

повреда мозга

не постоји сећање на догађаје после повреде

Селективна

неразвијеност мозга

ЗАБОРАВЉАЊЕ

Супротно памћењу, заборављање jе процес брисања информациjа или

губљења нервних путева насталих учењем. Испољава се као немогућност

да се сетимо (репродукујемо) и да препознамо и као потреба за поновним

учењем. Заборављање има адаптивну улогу јер се бришу неважне информациjе

заборављање

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

103


и неприjатни доживљаjи и тако ослобађа меморија за нове, важне и приjатне

доживљаjе. Да нема заборављања, сви бисмо патили од хипермнезија и били

оптерећени свакоjаким информациjама међу којима бисмо тешко налазили

оне коjе су нам потребне.

Ток заборављања

Немачки психолог Херман Ебингхаус (Hermann Ebbinghaus, 1850–1909) први jе

експериментално проучавао брзину заборављања и чиниоце од коjих оно зависи.

Заборављање jе експериментално изазивао тако што jе од испитаника тражио да

уче слогове који нису творили смислене речи. Пошто би учесници без грешке

научили одређен број задатих слогова, Ебингхаус jе мерио којом су их брзином

они заборављали. Открио је да jе брзина заборављања највећа у првим сатима

после учења, те да се како време протиче, заборавља све спориjе. На пример, у

првих 20 минута након учења испитаници су заборављали чак 42% наученог,

после сат 56%, после 24 сата 66%, а после месец дана 79%. Дакле, половина

онога што се запамти у првом сату од учења, памти се и након месец дана. То

показује да се с протоком времена заборављање успорава, али да се повећава

количина заборављеног!

Ебингхаус jе посебно истраживао којом се брзином заборављају одређене врсте

садржаја. Утврдио је да се наjбрже заборављаjу бесмислени садржаjи, а наjспориjе

они коjи имаjу наjвише смисла. Из тога следи поука за ђаке: заборављање

зависи од начина на коjи се учи и од квалитета наученог. Наиме, градиво коjе

се учи кампањски или одједном много се брже заборавља од оног коjе се учи

редовно, тј. по деловима, и коме се посвећује више времена. Дуго се памти и

градиво коjе се учи с разумевањем и повезује са старим информациjама, те градиво

коjе jе толико добро научено да се без грешке може више пута поновити.

Проценат задржаног односно, заборављеног садржаја

%

60

50

40

30

20

10

0

после 20 минута

после једног часа

после 9 часoва

1 2 3 4 5 10

ЗАБОРАВЉЕНО

ЗАДРЖАНО

15 20 25 30

Протекло време у данима

Ебингхаусова крива заборављања

104

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


Чиниоци заборављања

Постоји више теорија о томе шта су узроци заборављања. Овде ћемо описати теорију

спонтаног заборављања, теорију сукоба информација и теорију потискивања.

Теорија спонтаног заборављања или неупотребе тврди да се неупотребљаване

информације с временом спонтано губе или нестају. Али критичари истичу да

време само по себи не може бити узрок заборављања већ догађаји у времену.

Сматра се да су ти догађаји прилив нових информација и биохемијски процеси

у мозгу који „бришу” нервне путеве у којима је сачувано памћење.

Теориjа сукоба или интерференције информација истиче да jе главни узрок

прилив нових информациjа, које могу да се сукобљаваjу са старим, а резултат

jе заборављање или нових или старих. Ако нове информације изазивају

заборављање старих, тада је реч о ретроактивној интерференцији или инхибицији.

Рецимо, у куповини смо, неко нас позове мобилним и због тога заборавимо

да купимо нешто што нам треба. Уколико се због старих информација

заборављају нове, онда је то проактивна интерференција или инхибиција.

На пример, не можемо да се сетимо најновијег филма „Ратови звезда” зато што

памтимо старе верзије.

Сукоб информација jе већи ако су оне сличне, ако се стичу у кратком временском

размаку и ако нису довољно научене. Због тога ниjе добро учити неки

предмет кампањски jер се много сличних информациjа усвоjених за кратко

време лако сукобљава и заборавља. Сматра се да су у ово наше, информатичко

доба људи заборавнији зато што су преоптерећени информациjама, па се оне

лако сукобљавају. Осим тога, у жељи да се изборе с мноштвом информација,

људи се служе разним техничким помагалима за подсећање, па зато не користе

природне способности да памте, што додатно повећава заборавност.

Теорију потискивања засновао је Сигмунд Фројд (Sigmund Freud, 1856–1939).

Према његовом схватању, ништа не заборављамо случајно и спонтано, него зато

што имамо јак лични разлог. Његова теорија због тога се зове и „мотивисано

заборављање”. Фројд је тврдио да је главни разлог заборављања потискивање

непријатних догађаја. Примери потискивања из свакодневног живота су када

заборавимо да одемо код зубара или се не сетимо да је сутра крајњи рок да

се плати порез. Потискуjући из свести сећање на неприjатне догађаjе, ми се

заправо штитимо од нелагодних, узнемирујућих осећања. Зато је потискивање

специфичан вид заборављања који се сврстава у механизме одбране или процесе

којима бранимо своје ја. ( O механизмима одбране више ћеш сазнати

у поглављу Mентално здравље.) Фројдову теорију подржава раније спомињана

селективна амнезија.

Теорије заборављања:

» спонтано заборављање

(неупотреба)

» сукоб (интерференција

информација)

• ретроактивна

инхибиција

• проактивна инхибиција

» потискивање

памћење, репродукција, препознавање (рекогниција), уштеда при поновном учењу, чулно

(сензорно памћење), краткорочно памћење, дугорочно памћење, хипермнезија, памћење

као реконструкција, упрошћавање, рационализација, конвенционализација, амннезија,

заборављање, спонтано заборављање (неупотреба), сукоб (интерференција) информација,

ретроактивна инхибиција, проактивна инхибиција, потискивање

• Бедли, А., Људско памћење, теорија и пракса, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд, 2005.

• Костић, А., Когнитивна психологија, Завод за уџбенике и наставна средства,

Београд, 2006.

• Петрановска, Љ. (ур.), Енциклопедија човек: психологија, Софос, Београд, 2007.

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

105


РЕЗИМЕ

• Памћење jе сложен когнитивни процес коjи

се састоји од обраде, задржавања, проналажења

и поновног коришћења информациjа. Испољава

се у виду репродукције или сећања, препознавања

и уштеде времена при поновном учењу. За

разлику од учења, које ствара промене у мозгу,

тј. мења личност и њено понашање, памћење се

односи на трајање тих промена, а заборављање

на њихово губљење или нестајање.

• Постоји чулно, краткорочно и дугорочно

памћење. Према природи садржаја информација,

у дугорочној меморији издвајају се епизодично,

семантичко и процедурално памћење. Свако

чуло има своју меморију, у којој се на свега неколико

секунди задржавају чулни утисци. Краткорочна

или радна меморија садржи информације

које се тренутно обрађују у свести. Њих је максимално

пет–девет, а остају упамћене од 20 секунди

до минут. Капацитет дугорочног памћења мери се

бројем потенцијалних синапси, а он је толики да

се лимит не може осетити до краја живота. Дугорочно

памћење ограничено је обимом пажње,

тако да се у њему налазе садржаји који су нам

лично важни.

• Памћење није верна репродукција догађаја,

већ реконструкција у складу с личним разумевањем

ситуације, осећањима и жељама. Процеси

који памћење чине пристрасним јесу упрошћавање,

рационализација и конвенционализација.

Упрошћавање значи да се не памти све, већ

само општи смисао и упечатљиви детаљи. Због

тога памћење личи на менталну схему у којој има

празнина – оне се при сећању попуњавају детаљима

којих реално нема. Процес попуњавања

празнина у памћењу зове се рационализација.

Конвенционализација је процес усклађивања

догађаја с општеприхваћеним мишљењима.

• Поремећаји у памћењу јесу разне врсте амнезија.

Амнезија је губитак памћења. Настаје због

повреде и болести мозга, те психичке трауме. Постоји

ретроградна, антероградна и дисоцијативна

амнезија. Инфантилна амнезија није поремећај у

строгом смислу, већ недостатак сећања на прве

године живота услед неразвијености мозга.

• Супротно памћењу, заборављање jе процес

брисања информациjа или губљења нервних

путева насталих учењем. Испољава се као немогућност

да се сетимо (репродукујемо) и да

препознамо и као потреба за поновним учењем.

Најбрже се заборавља непосредно после учења,

а с протоком времена брзина се успорава, али се

количина заборављеног повећава. Брзина заборављања

зависи од смисла информација и начина

учења. Ако учимо с разумевањем, повезујемо

информације, па оне имају највише смисла и

зато се најтеже заборављају. Резултат кампањског

учења јесте брзо заборављање – због сукоба

информација, те недовољног осмишљавања

и повезивања.

• Постоји више теорија о чиниоцима заборављања.

Према теорији неупотребе, одређени

биохемијски процеси у мозгу бришу нервне путеве

у којима су сачуване информације које се

не користе. Према теорији интерференције или

инхибиције, узрок је сукоб информација, при

чему се под утицајем нових информација могу

изгубити старе (ретроактивна интерференција)

или под утицајем старих нове (проактивна интерференција).

Фројд је заступао теорију да је заборављање

процес потискивања непријатних садржаја

из свести. Тај специфични вид заборављања

сврстава се у механизме одбране.

106

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.


ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

1. Дефиниши памћење и објасни разлику између учења, памћења и заборављања.

2. Од чега зависи прелазак информациjа из краткорочне мемориjе у дугорочну меморију?

3. Који су синоними за краткорочну меморију и која jе њена улога?

4. Наведи главне закључке Ебингхаусовог експеримената са заборављањем.

5. Зашто људи различито памте један исти догађај? Којим би се процесима, према Бартлетовом

схватању, то могло објаснити?

6. Како би некоме објаснио/објаснила зашто заборављамо? Које би све узроке навео/навела?

7. Шта би било да нема заборављања?

8. Коjи се садржаjи наjтеже заборављају, а који најлакше и зашто?

9. Шта је прво што памтиш из најранијег детињства? Који је то вид памћења?

10. Пронађи пример за сваку врсту памћења у последња 24 сата.