Fudbalski amandmani

DRAGAN STOJIĆ - FUDBALSKI AMANDMANI

Dragan Stojić

FUDBALSKI

AMANDMANI

▪ FUDBALSKO-POLITIČKE PRIČE ▪

2020

© www.exyufudbal.in.rs


Izdavač: EXYU FUDBAL

Za izdavača: Nebojša Jakovljević

FUDBALSKI AMANDMANI

▪ Fudbalsko - političke priče ▪

Autor: Dragan Stojić

Prelom i korice: Nebojša Jakovljević

Štampa

Vrnjačka Banja

Besplatno online izdanje

www.exyufudbal.in.rs/biblioteka/fudbalski-amandmani

Tiraž: 100

ISBN: 978-86-900942-1-9

Godina izdanja: 2020

© Sva prava zadržava izdavač. Bez izričite dozvole izdavača i autora

zabranjeno je umnožavanje i kopiranje bilo kog dela, ili cele, publikacije.

3


4


REČ AUTORA

Dragi čitaoci,

Vaša pažnja je ovog trenutka usmerena na

novu knjigu koju sam napisao, a prvu

publikaciju iz mog „pera“ čiji sadržaj nije

isključivo sportske prirode.

Ova knjiga je namenjena pripadnicima svih

društvenih grupa, zato i nije previše opširna, a

pisao sam je kranje razumljivim jezikom, pa

njen sadržaj mogu razumeti svi: metalski

radnici i akademici, zemljoradnici i doktori

nauka.

Dobar deo ovih priča sam napisao opterećen

teškim životnim okolnostima, a završavam je u

još težim, tokom pandemije virusa korona

(covid - 19), koji je pogodio celu planetu, samim

tim i Srbiju.

Ipak, entuzijazam i odlučnost da posao

privedem kraju su, uprkos svim preprekama,

bili jači od problema, tako da s posebnim

zadovoljstvom mogu reći da sam uspeo u svojim

namerama!

Oni čitaoci koji su pratili moj dosadašnji rad

će na „prvu loptu“ zaključiti da sam ostao

veran svom stilu pisanja, a vi koji prvi put

5


čitate misli koje sam pretočio u reč ćete se

uveriti po čemu se način na koji pišem razlikuje

od onih u „vlasništvu“ drugih autora.

Iako sam većini poznat kao istraživač u

oblasti istorije sporta, moje „druženje“ s

politikom datira od davne 1987. godine, a

stotine knjiga i preko 20.000 primeraka dnevne

i periodične štampe koje sam pročitao

rezultirali su ovim izdanjem. Njime

„venčavam“ nerazdvojni par svekolikog

čovečanstva - politiku i fudbal.

Kroz sudbine vama znanih i neznanih ljudi,

kroz istoriju klubova povezanih s politikom vas

vodim u svet zanimljivosti kad su u pitanju dve

teme kojima je ovo delo posvećeno.

Mesto u publikaciji sam dao svima, političko

opredeljenje likova koji su junaci priča su

šareni: komunisti i monarhisti, liberali i

konzervativci, socijalisti i radikali,

evrounijati i evroskeptici, vernici i ateisti,

rusofili i rusofobi…

Ukoliko vam ipak neki detalji ne budu jasni,

na početku publikacije možete pronaći

objašnjenja, mada ćete, uveravam vas, i bez

njih sve odlično razumeti. Uz to, za svaku priču

sam naveo u kom mesecu i godini je nastala, pa

će vam i ta činjenica pomoći da lakše sklopite

čitalački mozaik.

6


Hvala prijatelju i kolegi Nebojši

Jakovljeviću koji je i predstavnik izdavača,

mojim dragim rođacima Goranu Mladenoviću,

Sanji Šobot i njenom bratu Dejanu Šobotu, kao

i prijateljima Aleksandru Stojanoviću,

Momčilu B. Đorđeviću, Nemanji Goliću, Urošu

Mitroviću, Valentini Obradović, Mitru

Salapuri, Mirku Mitroviću i Vanji Uzelcu, što

su iz sve snage navijali da ova knjiga ugleda

svetlost dana.

Dragan Stojić s.r.

7


NAPOMENE PRED ČITANJE

Pojašnjenja manje poznatih elemenata uvrštenih u priče:

‣ Klaudio Kaniđa (1967) - argentinski fudbaler,

reprezentativac. U dresu reprezentacije igrao je u finalu

Svetskog prvenstva (zvaničan naziv takmičenja je Svetski

kup) 1990, a klupsku karijeru je gradio u najvećim

argentinskim i više italijanskih klubova. Upamćen je po

izjavi: „Ako je kokain droga, onda sam ja narkoman”

‣ Sultan od Bruneja - titula vladara na Brunejima,

državi u Aziji;

‣ Hajle Selasije - nekadašnji vladar u Etiopiji

‣ Sukob Sretena Žujovića i Komunističke partije

Jugoslavije je detaljno opisan u knjizi Dragana

Markovića i Save Kržavca ‘’Zašto su smenjivani’’

(Partizanska knjiga/ Narodna knjiga, Beograd 1975)

‣ Statistika Sretena Žujovića u dresu SK Jugoslavija je

preuzeta iz Spomenice za 25 godina kluba (SK

Jugoslavija, Bora Jovanović i Ljuba Vukadinović, 1938)

‣ Američki publicist Frenklin Foer je u knjizi ‘’Kako

fudbal objašnjava svet: neobična teorija globalizacije’’

(Moć knjige, Beograd 2006) čitaocima ponudio izvanrednu

priču o Real Madridu.

‣ Zbog navijačkog nasilja, finale Kupa Libertadores

2018. godine igrano je u Madridu.

‣ Roster - igrački kadar

‣ Viktor Lazić je u svom putopisu „Na vratima istoka“

(Laguna, Beograd, 2014) detaljnije opisao živote

gruzijskih političara

8


1. KARLOS MENEM

(Argentina)

Decembar 2018...

9


RIVERZVEZDANIĆ - NAVIJAČ IZ

PREDSEDNIČKE FOTELJE

U toplim evropskim domovima čuje se tiha muzika,

upravo ide pesma Divljih jagoda: „Zima je, decembar,

mokri snijegovi su svuda“… Jedan starac na drugom

kraju sveta sprema se za istorijsko gostovanje - oblači

beli sako, umesto kravate stavlja crvenu lentu,mada je

nekad stavljao plavo-belu, niz noge mu klize salivene

crne pantalone. Seda u avion i putuje u Španiju. On je

bivši šef države, a na Zapadu kažu „jednom predsednik,

uvek predsednik“. Važan skup je u pitanju, očigledno.

Biće prisutni moćnici - politički, finansijski, sportski.

Napetost je zagarantovana, neki će po završetku biti

srećni, drugi tužni. Svejedno, svakako svedoci istorije.

Tako je bilo i 1956, kad je popularni argentinski

advokat Karlos Menem uhapšen nakon vojnog puča.

Slavilo se i tugovalo, zavisi od opredeljenja.

A njegov klub je igrao. Pobeđivao i gubio.

I on je trijumfovao, ali ne na terenu, već u politici. Ne

jednom, više puta. Na primer, 1973. godine kad je postao

guverner provincije La Rioha kao kandidat Partije

pravednih („peronista“). Na slavljeničkom meniju

prasetina.

Ni sitost i puni stomaci nisu značili mir. Tri godine po

stupanju na dužnost usledili su sukobi. Ne zna se ko je

10


sve na koga pucao. Znaju neki kako počinje, a svi znaju

kako se završava.

Vojska. Tenkovi. Horhe Videla. Hunta.

Ponovo pogled kroz pet za Menema. Ne prstiju,

rešetki. Zatvorskih.

A njegov klub je igrao. Pobeđivao i gubio.

Potom je došla 1982. Malvini/Foklandi. Kamenje zlata

vredno. Zlato vrednije od soli za Argentince i Britance.

Pobeda Evropljana i poruka: „volite svoje neprijatelje ,

jer vam ukazuju na greške“.

Videla je pao. Menem je opet guverner od 1983.

godine.

A njegov tim je igrao. Pobeđivao. Pobeđivao.

Pobeđivao.

Advokat je naučio rimsko, njegovi ljubimci fudbalsko

pravo. On je bio guverner, oni šampioni Južne Amerike.

Godina 1986. Platili su ceh u oba finalna meča

kolumbijski „mafijaši“, valjda zato što imaju lovu.

Amerika zemlja velika, a Amerika Kali mali klub za

Milionere. River Plejt. River Plata.

CAMPEON!

Hiperinflacija je jela sve, srca Gaučosa ponajpre.

Crkva je bila mesto za molitve, lekarske ordinacije za

lečenje nisu. To je radila ulica.

11


Umesto uličnih svirača, pred prodavnicama su

„svirali“ aparati za merenje hipertenzije. Krvnog

pritiska, braćo! Pucala je glava od stalnog rasta cena.

Zujalo je u ušima Argentincima.

Verujući su pozivali Boga upomoć, ateisti revoluciju.

Kad ono po stihovima iz još jedne pesme: „a onda dođe

sreći neko sasvim treći“.

Dođe Menem, pobednik na predsedničkim izborima

1989. godine.

Lek za oporavak poput nitroglicerina. Liberalno do

koske.

Rušenje inflacije i rasprodaja preduzeća. Od

pravednika do liberala kratak je put. Istorijski gledano

kratak.

Dve godine potom uskočio je u belo odelo s tim što je

umesto lente vezao kravatu. Crvenu.

Čemu? River nije osvojio Kup Oslobodilaca. Tačno,

nije. Olimpija je pobednik. Ma, ne ljubljanska.

Paragvajska.

Ali jeste Crvena zvezda. Beogradska. Šampion

Jugoslavije. Evrope. Interkontinentalnog kupa. Sve u

jednoj godini.

Argentinski predsednik i Zvezda s Topčiderskog brda?

Nisam lud. Ni pijan. Da, čelni čovek zemlje s drugog

kraja planete navija za Zvezdu.

12


Taj isti Karlos Menem za vreme čije vladavine je

Argentina prodala oružje Hrvatskoj.

Interes je čudo. A on i dalje navija za srpski klub!

Kud plovi ovaj brod? Quo vadis, domino (Kuda ideš,

Gospode?)

Ludnica. Još veća posle novog predsedničkom

mandata iz 1995. Plavo-bela lenta po drugi put.

Al’ draža je ona belo-crveno crna.

To je bilo sledeće godine.

River Plejt, izvini Rio de la Plata što napisah

originalno ime kluba.

Izvini, Ameriko, opet si Kali(rala). Ubio vas je Ernan

Krespo. Za Argentinu, za Menema!

Početak kraja. Menema, ne Pilića s Amerigo

Vespućija.

Na Srbiju i Crnu Goru bombe , na potomka Sirijca

drvlje i kamenje. Poraz. Kraj vladavine iste godine.

Znamo koje.

Ponovo krah države 2001/2002. Opet je „radila“ ulica.

Sve se srušilo. U prodavnice su mase ulazile bez para u

ruci, a izlazile punih šaka.

Kako? Bolje da ne znate.

Opet je Karlos Menem hteo u fotelju. Predsedničku.

Vlast je slast.

13


Ništa od toga. Povukao se. River je pao 2011. godine.

Druga liga. Slavilo se u Boki. Pilići su bili na meniju.

Zapisani-otpisani-upisani. Brzo je usledio povratak i

novi trofeji.

Decembar 2018. Što da pišem kad sve znate?

Madrid je lep grad. Produžeci još lepši.

Je l’ da, predsedniče Menem?

14


2. JORDAN LEČKOV

(Bugarska)

Januar 2019...

15


FUDBALSKI HAJDUK

Zaharij Stojanov je 1876. jurišao na Turke. Njegov

rodni kraj, Sliven, postao je hajdučko mesto i grad „100

vojvoda“.

Devet decenija kasnije ovaj deo Trakije postao je

bogatiji za 101. vojvodu, samo što ovaj revolucionar nije

ni na koga isukao sablju, niti je iz kubure gađao

barutane, već je postao „neko“ tako što je svoje ime sa

semafora na fudbalskim stadionima prepisao u istorijske

čitanke „najvažnije sporedne stvari na svetu“.

Dok se 9. jula u njegovoj zemlji tugovalo zbog

godišnjice poraza od Srbije u Drugom balkanskom ratu,

u porodici Lečkov se slavilo, jer je tog dana 1967. na svet

došao ustanik koji je bune podizao protiv trenera i

funkcionera.

Dan po dan, godina po godina i 1984. u lokalni klub

Sliven slio se mladić čiji će trikovi mnogim protivničkim

igračima ostati nedokučivi, trenuci kad umesto da

„izvođač radova“ izvadi zeca iz šešira, golmani vade loptu

iz mreže njegovom krivicom.

Penjao se alpinističkim koracima ka vrhu. Nije osvojio

najvišu tačku Rodopa, ali je lavovska borba nagrađenja

pozivom u državni tim Bugarske 1989.

Berlinlinski zid je pao iste godine, naredne je pao i

CSKA u finalu nacionalnog kupa. Dokrajčio ih je baš

16


Lečkov i pehar je završio u Trakiji. Uz to i zvanje

najboljeg strelca takmičenja za njega.

Lusinda Rajli je u svom romanu okupila sedam

sestara, Lečkov se sedam godina okupljao oko svojih

saigrača u lokalnom klubu, a onda je kucnuo čas da

postane oficir. Ne s ružom nego s kopačkama.

Zna se mesto za to kad je Bugarska u pitanju. Čak i

kad ih upucaš, oni ti napune oružje. Opet CSKA.

Neraskidiva veza, očigledno! Onaj „mali“,a moskovski je

za generale, još je Jordan bio poručnik. Centralni

sportski klub armije iz Sofije za početak.

Prva sezona u dresu Armejaca i odmah titula

državnog prvaka. Čin više u hijerarhiji.

Iz istorije u praistoriju- među dinosauruse. Posetio je

muzej?

Ne. Posetio je bivšeg šampiona Evrope. Na duži rok.

Hamburger SV, poznat kao Dinosaurus, bio je predmet

izučavanja loptačkog paleontologa. Već je krenuo pad

nekadašnjeg velikana. Polako ali sigurno su se severnjaci

smrzavali. Lečkov je, uprkos svemu, ledolomački plovio

velikim lučkim gradom.

Kormilo svog fudbalskog broda je iz najveće luke na

svetu (uz Roterdam) u leto 1994. sa severa Nemačke

okretao ka Severnoj Americi, u kojoj je igrano Svetsko

prvenstvo, a koordinate mu je čuvenim golom u Parizu

dao Emil Kostadinov.

17


Za nigerijske „orlove“ let iznad Rodopa nije ništa, pa

su rasturili naše komšije na startu, potom je Lečkov

učetvovao golom u dehelenizaciji tada slabih Grka u

kopačkama, na kraju prve faze su „gaučosi“ počišćeni i

plasman u eliminacionu fazu bio je obezbeđen.

Balkanci su svirali džez, a kad je Jordan u penal-seriji

protiv Meksika u osmini finala oduvao sombrero

golmanu Kamposu, saksofoni su ućutali, Dunav se i na

drugom kontinentu plavio kao na Balkanu.

U Blgariji uspevaju jabuke, pa na šta bi ličila poseta

Americi kad se ne bi gricnula ona najveća - Njujork.

Koliko su jake čeljusti „lavola s Rodopa“ testirali su

svetski šampioni Nemci u centru sveta.

Mateus im je polomio zube početkom drugog dela igre,

kad su „panceri“ krenuli da ih ubace u kavez , „lavovi“ su

vaskrsli.

Hristo Stoičkov se rodio da bi se proslavio pa je

izjednačio, a onda je čovek svetog imena, Jordan,

majstorski glavom potopio po drugi put na meču rivala i

ušao u fudbalsku Bibliju svoje zemlje.

Rezultat za anale, iako se preko „azura“ nije moglo u

finale, niti preko Šveđana do 3. mesta.

Od grofa do Olivera Tvista kratak je put. Evropsko

prvenstvo u Engleskoj 1996. junake nacije iz 1994.

godine pretvorilo je u lik iz Dikensovog romana. Francuzi

su im vratili dug i ostavili ih da tuguju.

18


Onaj, za njega slatki, greh iz Njujorka su mu oprostili

u Nemačkoj, još dve sezone posle SP 1994. je branio boje

kluba iz Hamburga, zatim je posle stotinak odigranih

utakmica u Bundesligi došlo vreme za odlazak.

Sa obala hladnog na plaže toplog mora. Odredište

Marsej, grad-pobratim Hamburga.

Zvuk gdulke kratko je odzvanjao Sredozemljem, posle

jedne sezone njegovo ime je obrisano s rostera Olimpika,

Mađioničar je 1997. jedra svog plovila usmerio ka

Bosforu. Nova destinacija bio je Istanbul, Bugarin je

zadužio dres Bešiktaša.

Na stadionu koji nosi ime Ismeta Inenija, prvog

saradnika „oca Turaka“ Mustafe Kemala, Lečkov je hteo

da bude Ujka Sem, ali se Bugarinova magija nije svidela

„zmaju“ Džonu Tošaku i velški stručnjak je spržio

buntovnički duh proćelavog veziste, što je dovelo do

svađe i odlaska Jordana Lečkova, protivno ugovoru.

Usledila je kazna. Ishod: neplaćena!

Žalba Bešiktaša upućena je u sedište FIFA, potom i u

UEFA zbog nastupa za nacionalnu selekciju uprkos

suspenziji.

Bogovi fudbala su doneli presudu - kriv je! Crveno

svetlo za njega kad je učešće na planetarnom

šampionatu u Francuskoj 1998. Ni Asteriks mu ne bi

pomogao.

Sreća za njega. Kako sreća?

19


Lepo. Katastrofa njegovih drugova u zemlji Gala.

Samo od Španije šest komada.

Završetak reprezentativne priče. Svađa i s čelnicima

FS Bugarske. Utakmica 45, golova pet.

Pauza u karijeri. Katarza, teološki rečeno.

Od 2001/2002. ponovo je bio vojnik sofijskog CSKA. Ne

„ce-es-ka“, već „ce-se-ka“ rekli bi njegovi zemljaci.

Kratka epizoda. Uskoro se vratio u rodni grad i

matični klub.

Kad neko ne zna šta će, ode u političare, naravno. A

politika i biznis idu „ruku pod ruku“. Usput i fudbal,

indirektno.

I korupcija ide s njima, ne zaboravite.

Postao je gradonačelnik Slivena 2003. godine.

Nekad je tresao mreže, 2010. godine mu se tresla

fotelja. Sumnjalo se da je zloupotrebio službeni položaj.

Navodno, ispostavilo se.

Sumnjivom licu je fotelja gradskog šefa bila vruća, pa

se preselio u hladniju, godinu posle optužbi završio je na

mestu odbornika u slivenskom parlamentu.

U gradnju vrtića i staračkih domova se ugrađuju cigle,

blokovi, a Lečkov je optužen da se „ugradio“ na drugi

način. Znate već koji. Kod nas na Balkanu je novac glavni

materijal za gradnju.

Ništa nije bilo ni od ovog.

20


Da li je bio petak, možda trinaesti, ne znam, godina je

svakako bila 2013. Za njega srećna.

Ustanak je okončan. Hajdučki rastanak je na snazi.

21


3. GŽEGOŽ LATO

(Poljska)

Mart 2019...

22


Gžegož Lato.

Ko?

ČOVEK ZBOG SU SE MREŽE

TRESLE OD STRAHA

Eh, ko. Sultan od Bruneja ! Hajle Selasije!

Kako ne znate ?! Gžegož Lato.

Nikad čuli.

Vi niste, ali pitajte pauke znaju li oni.

Pa je l’ znaju? Ne znaju.

Znali su. Nema ih . Potamanio ih je iz rašlji odavno.

Istorija i vreme su „mazili“ Milosku Veneru od 8.

aprila 1820, a Gžegoža je biološka majka prvi put

pomilovala istog dana 130 godina kasnije u Malborku, na

delti Visle.

Fudbalska povest će ga ne samo pomaziti, već i

prigrliti po odrastanju.

Rođen na delti, na kraju je ispao alfa i omega!

Noga od zlata, srce od čelika. S protivničke tačke

gledišta-naravno!

Kalio se u Čeliku iz Zenice? Daleko od istine, tamo su

se u bivšoj Jugoslaviji „kalili“ robijaši.

U Čeliku iz Mijeleca. Iliti Stalu na poljskom.

23


Tvrdoća prvoklasna. Dve titule državnog šampiona,

1973. i tri godine docnije.

Dve zlatne kopačke izlivene su za Latoa dok je igrao

za Stal. Prvo „stopalo“ nacionalne lige 1973. i 1975.

godine bilo je njegovo.

A u Evropi ništa? Ipak nešto.

Četvrtfinale Kupa UEFA 1976, smrtni neprijatelji

Nemci, Hamburger, utišali su do kraja mazurku iz

Mijeleca.

Stal pa Stal. Je l’ Lato bio Mesi, Toti, nije znao za

drugi klub?

Jeste, ali posle 14 godina (1966-80). Učinak odličan,

295/117 u ligi.

A novi klub je baš bio nov. U stvari stari, ali

prepariran 1970.

Lokeren, Belgija.

Opet je bio bombarder? Nije. U Belgiji je NATO. Bio bi

oboren da je pokušao da cepa mreže kao u svojoj zemlji.

Dvanaest puta za dve sezone je cepao mreže u dresu

malenog kluba. Da je igrao u Anderlehtu, pocepao bi

atomijum u Briselu.

Dve sezone, 64 meča u prvenstvu i onda selidba.

Opet je otišao na kaljenje.

24


Kako na kaljenje pri kraju karijere, zar se ne kale

početnici?

Čekajte! U Meksiku su ga „pretopili“ u Čelični kolt. U

dresu Atlantea često je „ubijao“ strogi centar.

Zlatno burence za Gžegoža i njegov klub u

KONKAKAF Kupu šampiona 1983. godine.

Zamislite, u finalu su na oči navukli sombrero Robinu

Hudu. Šervudska šuma i KONKAKAF. Šta pišeš ti,

čoveče?

Robin Hud junior, narode. Klub sa Surinama.

Svakog petka evo našeg tetka, a svake dve godine

selidba za Latoa.

Ovoga puta poslednja. Na duži rok. Godina 1984. Da

se podseti kako izgleda sneg.

Ne bojte se, nije otišao u Hanti Mansijsk. Destinacija

je bio kanadski Hamilton, klub Polonija.

Skoro decenija u tom klubu i onda zbogom fudbalu

1991.

A reprezentacija? Koja? Njegova, hoću reći ona u kojoj

se proslavio.

Često je poljska reprezentacija bio Gžegož i još po koji

„polonez“. Od 1971. do 1984.

Ali Lato pre svega.

Nemačka okupacija Poljske 1939. godine

25


Geto. Žica i Aušvic.

Prokleta je Nemačka, ostalo mu je u podsvesti. Ali, ako

ne možeš da ih pobediš- pridruži im se!

Ma, kakvo pridruživanje, osvojiću germansku zemlju,

dao je sebi zadatak.

I uspeo je. Prvo olimpijski tron 1972. u Minhenu.

Onda je Nemačka postala svet. Fudbalska planeta je

1974. otkrivana u zemlji u kojoj izvire Dunav.

I šta je otkriveno? Gžegož Lato, prvi kamen od

golgeterskog sunca. Sedam puta u metu, lomio je

paucima i glavu i noge. E, Hajle, Hajle, jesi li verovao

očima svojim? Doduše, bio si star, nije te pogađalo toliko.

Da te podsetim, dopel pak u kroćenju Gaučosa, dva

pogotka i u demoliranju Haitija. Bolje i to za kreolce nego

još jedan zemljotres!

Na meniju su bili i Azuri. Pocepao ih je kao čizmu, a

onda je i Šveđanima skinuo sve tri krune.

Ugasio je i baklju sa grba državnog tima Jugoslavije,

a tačku na „i“ stavio je u duelu za 3. mesto, kad je

Brazilcima zaklonio sunce i pokupio sav pesak s

Kopakabane.

Dođi, dođi na naš teren, poručili su mu Argentinci

1978. godine.

I stvarno, došao je, međutim, nije dobro uvežbao

tango.

26


Dva gola, Tunisu i Brazilu. Imao je nešto protiv

Selesaoa. Očigledno.

Nove Olimpijske igre i nova medalja. Ovog puta

srebrna. Mesto radosti Montreal. Voleo je čovek Kanadu,

a i ona njega.

Mada, nije ni on lud. Nije loše osunčati se, a ima li u

Evropi boljeg mesta za to od Španije? Ima, no nebitno,

njega je svugde grejalo golgetersko sunce. A on je grejao

dlanove i grla svojih sunarodnika.

Na ovom Mundijalu, održanom 1982. na Pirinejskom

poluostrvu, Lato je samo Peruancima srušio Maču Pikču,

iako se sa saigračima radovao na kraju, jer u malom

finalu Galski petlovi nisu mogli da skinu poklopac i

skuvani su za novu planetarnu „bronzu“ Poljaka.

Kad je podvukao crtu, ucrtan je u „klub 100“. Zamalo

da potpiše pristupnicu i „klubu 50“ kad su u pitanju

postignuti golovi za reprezentaciju. Falilo mu je pet.

A, da vidim kako je gledati fudbal s klupe, pomislio je

u sebi. Ispunila mu se želja. Od Kanade, preko svog

matičnog kluba, Amike, Viđeva, grčke Kavale, od 1988.

pa u narednih 11 godina živeo je trenerskim životom. Al’

nije to „to“. Dobro, šta je onda to „to“?

Fudbal i politika, to je „to“! Kao Romeo i Julija, nešto

slično poput Boni i Klajd, Zagora i Čikoa. Nerazdvojno.

Drug, pardon gospodin strelac je naciljao fotelju

senatora. I zavalio se u nju, bogovski. Mekše nego na

27


terenu, mada je trpeo udarce s leđa. Četiri godine (2001-

05).

Baš ga briga, bio je u vlasti. Golove je postizao

desnicom, političke duele je vodio „levicom“. Članstvom

u Savezu Demokratske levice, u to vreme vladajućoj

grupaciji u Poljskoj.

Zaljubio se u fotelju, a nedostajalo mu je driblinga.

Postoji i stolica za to, ona namenjena predsedniku

fudbalske organizacije.

Hm, i to je bila vruća stolica. Goreo je od 2008. do 2012.

godine u njoj, sve dok nije ispečen zbog loših rezultata

nacionalnog tima i korupcije.

Ustao je i otišao. Mirno provodi penzionerske dane.

Mirno spavajte mreže, a i vi golmani: nema Latoa da

vam kvari snove…

28


4. AHMED RADI

(Irak)

Mart 2019...

29


REČ IMA NEKO KO RADI!

„Priča o cipelašu Marufu“ nije bila deo njegove

biografije, iako je imao „zlatna“ stopala.

Ili sam malo preterao? Imao je samo jedno takvo.

Nije osvojio Šeherezadu, ali je osvojio mnogo trofeja u

karijeri.

Nema ga ni među junacima „Sinbada moreplovca“, a

plovio je sjajno vodama „najvažnije sporedne stvari na

svetu“.

Čarobna lampa nije bila u njegovim rukama, trofeji

jesu.

Daleko manje od 40 razbojnika mu je omogućilo da

postane Ali Baba azijskog fudbala.

Umesto hiljadu jedne noći, protivnički golmani posle

njegovih egzekucija „milion“ puta su bez sna dočekivali

zoru.

Rođen je u gradu mudrosti - Bagdadu, a radio je kao

najbolji majstor.

Malo strpljenja, reći ću vam ko je u pitanju!

Ahmed Radi, igračina. Šta bi drugo mogao biti neko je

rođen na isti datum kad i Ronaldinjo? I još dvojica sjajnih

igrača.

30


A, da, mogao je biti Ronald Kuman. Teško. Holanđani

su svelte puti.

Ili, još bolje, Lotar Mateus.

E, pa ne može, Radi nije bio srpski zet!

Prvo je u klubu formiranom kao „transportni“ -Al

Zavra-, provozao probni krug i odmah uskočio u kokpit

bolida zvanog reprezentacija Iraka. Tekla je 1982.

godina

Dve sezone je vozio defanzivce u dresu Zavre, 60

nastupa i 38 postignutih golova.

Tahograf je pokazao prelazak u klub blizak vladajućoj

sunitskoj porodici, Al Rašid, čiji je osnivač Udaj Husein,

sin tadašnjeg predsednika Iraka i u prvoj sezoni po

dolasku Radija osvojen je Arapski Kup šampiona.

Rat protiv Irana je besneo, Radi je postao golgeter

domaće lige, a irački fudbaleri su „besneli“ na terenu što

je rezultiralo prvim plasmanom državnog tima na

Mondijal 1986. u Meksiku.

Radi je radio kao i obično, međutim, izgleda da je

trebalo malo „arbajtovati“ i prekovremeno, pa jedan gol

kojim je „crvenim đavolima“ Belgijancima pokazao ko je

anđeo Lavova Mesopotamije nije mnogo značio, jer su

Arapi zbog sva tri poraza završili učešće u prvoj fazi

turnira.

Možda bi neka pustinjska oluja zatvorila oči

Paragvajcima, a Radiju i drugovima trasirala put u

31


eliminacionu rundu, ali je iz pištaljke sudije Edvina

Pikon-Akonga iz Mauritanije progovorio kineski,a onda

je na maternjem, arapskom, ušao u raspravu jer je

označio kraj poluvremena u trenutku kad je Ahmed

glavom poslao loptu ka mreži.

Po dolasku kući, Udaj Husein je hteo Ahmeda Radija

da „uda“ za čuveni Penjarol iz Montevidea.

Ipak, „suncokreti“ su im korenuli leđa, jer njima,

znamo, više prija sunce, tako da je sve ostalo na

pokušaju.

Ispalo je dobro po obojicu, pošto je na kraju naredne

sezone Al Rašid osvojio trostruku krunu 1987. godine

(prvenstvo, kup, po 2. put i arapsku krunu).

Stale su kazaljke na časovnicima, izbledele su brojke i

slova na kalendarima!

Kako to? Lepo.

Sledeća godine je sve bilo kao prethodne. Skoro isto.

Žiri je rekao: najbolji igrač Azije je Ahmed Radi!

Radio ne radio, svirao je Radi(o).

Uz ovo je osvojio trofej u dresu reprezentacije na

Arapskom kupu nacija, pa još i zvanje najboljeg strelca.

Potom još jedna dupla kruna, a onda povratak u

matični klub. Statistika je zabeležila 128 mečeva, 69

pogodaka za Al Rašid.

32


Drugi mandati u rođenom klubu okončao je kao

vojvoda. Ispaljivao je hice velikog kalibra.

Za tri godine bezmalo gol po utakmici (71/54). Četiri

trofeja i još jedan naslov prvog strelca šampionata.

Kakav lav? Strašan lav. Mesopotamijski. Kidao je

mreže!

Preselio se 1996. u katarsku Al Vakru.

Publicitet slab. Šta da se radi, još nije bilo Al-Džazire

da prenese sliku svetu o njegovim majstorijama, mada je

za 4 godine uspeo da zasedne na čelo liste strelaca 1994,

zabeleži 20 nastupa i 16 golova.

Svoja kućica, svoja slobodica, kaže poslovica, pa je

Ahmed Radi došao još jednom da je uglanca.

Naravno da je uspeo. Četiri trofeja za dve sezone, na

59 utakmica 34 puta je pogađao cilj.

Kalkulator je rekao: 338 klupskih mečeva, 211

preciznih udaraca na gol!

Rekao je „zbogom“ voljenom klubu 1999. I klupskoj

karijeri.

Sadam je i dalje vladao Irakom.

Jeste. Pa šta?

Nije se radovao?

Znam na šta ciljate! Reprezentacija.

Tuga. Bez naročitih rezultata.

33


Šta je onda velikan tražio u njenom sastavu?

Dokazivao koliko joj je odan.

Na ovu priču je stavio tačku 1997, u godini u kojoj je

potonuo „Titanik“. Potonuo u Kameronovom filmu, na to

mislim. Ne grešim tako lako kad su godine u pitanju!

Šezdeset dva gola u 121 nastupu.

Izdvajao se po mnogo čemu, pa je morao u nečem da

bude kao ostali vrsni igrači, a boljeg terena za

dokazivanje ove teze nema od trenerske klupe.

Šef struke bio je u tri kluba za isto toliko sezona, samo

je sa Al-Šortom iz Bagdada uzeo Elitni kup Iraka.

Kad je klupa počela previše da žulja, „polomio“ ju je

kod kuće. Pao je kao trener kad i Sadam Husein s vlasti,

2003. godine.

Predsednik nije ustao, obešen je. Radi se podigao!

I to u dva navrata. Dupla pobeda.

Dupla pobeda? Obogatio se u zahvaljujući kladionici?

Ne baš.

„Obogatio se“ zahvaljujući fudbalskom umeću.

Deveto mesto u izboru za najboljeg igrača Azije 20.

veka i mesto u iračkom parlamentu pre 11,5 godina kao

poslanik sunitske koalicije Tavafuk.

Imate reč, gospodine Radi!

S loptom ili bez nje.

34


5. DINAMO MOSKVA

(Sovjetski Savez/Rusija)

Maj 2019...

35


36


ISTORIJA U LISICAMA

„Crk’o je vaš Jašin, crknuće i Dinamo“- poručili su

ruski navijači putem transparenta pristalicama

Dinama!

Aha. Dinamo iz Hjustona. Pa da, Amerikanci su im

smrtni neprijatelji. Taj Jašin mora da je (bio) neki

američki špijun?

Ne, braćo, Dajnamo je iz Hjustona. Tako kažu tamo

„preko bare“. Dinamo iz Moskve je u pitanju.

Ljev (Lav) Jašin, najbolji golman 20. veka. Zvanično.

Au, pa što tako onda?

Sad ću vam ispričati.

Pre stotinak godina u Moskvu su iz Engleske pristigla

braća Čarnok i tu su zadenuli ružu, ali ne onu crvenu iz

Lankastera već plavo-belu.

Ne, ne, nije bio genetski modifikovan cvet, nego su

osnovali sportski klub i podarili mu boje Blekburn

Roversa, plavo-bele. Nazvali su ga Orehovo.

Osnovali i čekali da naraste kao ruža, je l’ da?

Ili su , možda, čekali da se pojavi Džejms Bond i

proveri da li Moskva fudbalskim suzama (ne) veruje?

Mnogo pitate, a slabo me plaćate!

Nema veze, pišem ovo jer volim.

37


Čekali su da osvane ČEKA.

ČEKA. To je akronim nekog lovačkog društva?

Jeste, ali društva čiji su članovi lovili ljude!

Dođoše 1917. godine na vlast u Rusiji boljševici, pa je

nastala ČEKA, tajna policija Sovjetske Rusije.

Borili su se protiv kontrarevolucije i sabotaže.

Čekaj, neko je sabotirao klub, hteo da ga preuzme

pučem?

Ne. Nego je direktor ČEKA, poljski Jevrejin Feliks

Đeržinski počeo upravljati klubom.

Kojim klubom?

Orehovom. Hoću reći Dinamom, jer mu je dao to ime

1923. godine. Đeržinski je ubrzo potom umro.

Kratko je usred Rusije igrana fudbalska mazurka.

Prešli su na kaljinku ?

I onda su osvojili sve moguće titule?

Nisu. Tek 1936. su prvi trofej namenjen šampionu

Sovjetskog Saveza stavili u svoje vitrine. Pa sledeće

godine i “duplu krunu“. Pre toga je formiran NKVD,

objedinjujući javnu i tajnu policiju.

Bilo je gorko u to vreme.

Nije gorko nego Gorki!

Što Gorki?

38


Maksim Gorki, čuveni pisac tvorac je klupskog

slogana „Pokretačka snaga“.

Potom na piće.

Serviran je čaj sa ukusom fudbala.

Kakav sad čaj? Engleski? U čast osnivača.

Gruzijski, drugovi!

Što baš njihov?

Zato što su se Dinama dočepali Gruzini, Gruzijci, kako

li se već zovu.

A, da, Staljin je bio Gruzin, a uveliko je vladao.

Nije Koba „brao“ brigu za klub. Imao je Beriju.

Kog Beriju?

Lavrentija, svog Gruzina, šefa NKVD-a od 1938.

godine, surovu „prvu palicu“ Sovjetskog Saveza.

Baš tog koji je smestio Nikolaju Starostinu, velikanu

gradskog rivala Spartaka, višegodišnju robiju u Sibiru

jer ga je nadigrao na jednoj utakmici. A i Spartak je bio

narodni klub, antirežimski. Osveta.

Odlično je prošao!

Jes’ ti lud, kako odlično a zaglavio u gulagu?!

On iz gulaga živ , a Berijine ljubavnice pravo u baštu

njegove žene.

39


Išle su u baštu na prinudni rad? Ne, nego su mrtve

završavale na tom mestu.

One pod zemljom a Dinamo na „nebu“- tri titule

državnog prvaka i jedan kup dok je Berija mlatio odreda.

Probili su ideološki kordon 1945. turnejom po

Engleskoj. Odlično su igrali,šokirali su ostrvsku javnost

umećem, ali ni to nije impresioniralo legendarnog

Džordža Orvela, koji je napisao čuveni članak („Vrhunski

sport nema veze s poštenom igrom…“).

Dinamo i Berija su 1953. godine „ubrali“ kup SSSR-a,

umro mu je šef Staljin,a onda je Lavrentij obrao bostan

krajem godine.

Obrao bostan usred zime?

Pokidana mu je vreža života. Streljali su ga partijski

drugovi iz „praktičnih „razloga.

I onda je Dinamo postao smeće, završio u kontejneru?

Smeće je i danas, jer klub i dan-danas tako zovu u

Rusiji.

Nije završio u kontejneru, zlobnici bi rekli da se i

đubre reciklira, pa je osvojio još 6 titula šampiona (11) i

pet puta podigao pehar namenjen pobedniku kupa (7).

Nisu „policajci“ opaučili nikog u Evropi?

Ne, mada je malo falilo da to učine 1967. u Barseloni,

ali su u finalu Kupa pobednika kupova glazgovski

Rendžeri imali dužu palicu, a i pomoć svojih pristalica

40


koje su uplašile Pandure ulaskom u teren pred kraj

utakmice.

Kasnije su uglavnom upadali u „zasede“, pokušala je

nešto da učini VTB banka 2009, ali su njihovi novci

pretvoreni u mrtav kapital na terenu, klub je završio u

nižem rangu takmičenja 2016.

Znači samoubistvo iz zasede.

Tako nekako. Sportsko društvo je iste godine otkupilo

klub od banke za jednu rublju.

Pa to kao mobilni telefon za dinar. Takav klub!

Vratili su se ekspresno u elitni rang, a onda su ove

godine ponovo vrnuli Dinamo VTB banci za jednu rublju.

Stani, ispada da taj klub nije imao igrače, samo neki

opskurni uniformisani likovi i bankari.

Naravno da je imao.

Mada , više je imao igrača nego navijača u novijoj

istoriji. Mrze ih Rusi, osim ako nisu deca komunizma.

Najbolji strelac kluba Sergej Solovljov bio je golgeter

lige, Vasilij Smirnov, Vladimir Iljin i Igor Kolivanov isto.

Davno beše…

Kako za koga, za mene kao da je juče bilo. Šta ću kad

sam mator.

Da sam mlad prvo bih se setio Aleksandra Keržakova,

Jurija Žirkova, Igora Sjemšova, Matjea Valbuene.

41


I onog, ma onog Brazilca. Zapravo Panamca. Hoću reći

Mađara. Vidi, stade mi mozak.

Kevina Kuranjija, misliš?

E, njega.

Od svega nabrojanog najpre je Nemac, jer je igrao za

„elf“.

Ko će ga znati.

I ovi današnji plavo-beli. O njima će neko drugi. I

Grofu Božoviću, nekadašnjem treneru Dinama isto.

Bolje da završim.

Ako nastavim, uhapsiće me, a ništa nisam slagao.

Majke mi!

42


6. ĐOVANI GALI

(Italija)

Jul 2019...

43


RUKAVICE NATOPLJENE SUZAMA

Piza 1958. godine.

Dok turisti posećuju čuveni krivi toranj, a lokalno

stanovništvo moli Boga da mu se ta čudna građevina

pritisnuta posetiocima ne nasloni na glavu, u lokalnom

porodilištu na svetlost dana stiže „kifla“ koja će se po

odrastanju istezati na gol-liniji poput najmekšeg testa.

Pecivo se zvalo Đovani Gali i, umesto u pekarama,

mešeno je na najvećim fudbalskim pozornicama.

Od gusenice nastane leptir, a od Galija fudbalski cvet.

U „cvetnom“ gradu, Firenci, našao je plodno tle za rast u

visine Kalča, a od 1977. do 1986. je pustio 259 pupoljaka

u ljubičastu baštu ograđenu u prostor Serije A, pa je na

kraju završio u klupskoj Kući slavnih.

Da li zbog radijacije iz Černobilja ili nečeg drugog,

debitant pred mrežom Azura od 1983. godine je na

FIFA Svetskom kupu u Meksiku tri godine kasnije

doživeo ozračenje od italijanske javnosti zbog gola

primljenog protiv Argentine. Dijego Maradona je još

uvek bildovao „Božju ruku“, pa je Đovanija savladao

šutem svojstvenim detetu tek izašlom iz kolevke, tako da

je Galijeva reprezentativna galija posle tog meča (1:1)

zauvek potonula, zaustavivši se na 19 „plovidbi“ u dresu

s državnim grbom.

44


Tako demodiran ,povratak u trend je mogao

obezbediti jedino u „gradu mode“, milanskoj pisti na

kojoj se korača u crveno-crnoj opremi.

Dve godine nakon prelaska u Lombardiju Gali se kao

toranj u njegovom rodnom gradu nakrivio, ali pod

slatkim teretom - samo da bi lakše poljubio pehar

namenjen šampionu Italije.

Da je Kjevo novembarske večeri 1988. bio izgubljen u

beogradskoj magli, ljudi bi rekli da je sve normalno i u

skladu sa onom poslovicom „tumara kao magarac u

magli“, međutim, pošto je u pitanju bio Milan s Galijem

kao starterom, Zvezda je morala da sačeka Bari, a rosonere

je čekala slava. Dve uzastopne titule prvaka Starog

kontinenta i jedan Interkontinentalni kup.

Gali(ja) stoji u mirnoj luci u dve završne predstave

Kupa evropskih šampiona i jednoj interkontinentalnoj

završnici. Prvo je 1989. skinuta Zvezda iz Bukurešta

(Steaua), potom je kolumbijski Atletiko Nasional u

Tokiju prepržen kao kafa, a naredne godine su u još

jednoj bici za evro-tron Gali i saigrači slomili krila

lisabonskim Orlovima. I sva tri skalpa bez primljenog

pogotka!

Milan je drugi klub u čijoj kući slavnih je završio.

Toplo u srcu, hladno u gradu. Đovani se 1990. uželeo

sunca, pa se preselio u redove Napolija.

Iako ga je Maradona dočekao u plavom dresu, El Pibe

je često osim protivnika driblao i pravila, život, pa je Gali

45


kratko gledao kako najpoznatija svetska ruka

prekrštava rivale u Napulju i šire.

Ostao je u klubu tri godine, branio gol u istom dresu u

Seriji A kao i u Milanu (98), zatim se na jednu sezonu

popeo na Alpe i Bikovima iz Torina davao snagu jače

nego alpsko mleko, a onda je u dresu Parme okusio pravu

čokoladu jer je sponzor ovog kluba bio Parmalat.

Svega 10 upisanih nastupa u elitnoj ligi Italije, ali zato

trofej Kupa UEFA kao rezerva Luki Bućiju.

Na kraju karijere usledio je povratak u Toskanu i

crveno-crni dres 1995.

Iako Milan nosi te boje, taj klub nije iz Toskane, u

ovom slučaju je bila reč o Lukezeu. Ostao je godinu dana

i završio karijeru.

Ako je beogradska drama po njega okončana kao

bajka, privatni život mu je napisao dramu s tužnim

krajem. Drugo ime joj je realnost.

Dok su stariji evocirali uspomene na protekli vek i

prisećali se šta su sve predviđali u emisiji „Posle 2000.“,

Đovani Gali je od 2001. godine svakodnevno na grobu

svog stradalog sina evocirao uspomene na njega. Kao da

uspomene mogu izlečiti večnu bol.

Pokušao je da oboji svoj crni život prihvatanjem

funkcije sportskog direktora u Helas Veroni 2007, no

žuto-plave boje nisu bile dovoljno svetle da bi ogulile

tamu iz njegovog srca, kraj saradnje usledio je posle dva

meseca.

46


Spas je na kraju tražio u politici.

Pobedu posle duge pauze potražio je u borbi za mesto

gradonačelnika Firence 2009. godine, „Narod slobode“i

„Liga Sever“ dali su mu slobodu u nefudbalskoj ligi ali ni

podrška Berluskonijeve „Napred, Italija“ nije pomogla da

trijumfuje u sudaru s Mateom Rencijem u drugom

izbornom krugu.

Gali je poražen, Renci je 2014. postao predsednik

italijanske vlade.

Ali, Gali je evropski i svetski šampion. Renci nikad to

biti neće.

Bog i fudbal su tako rekli.

47


7. KRIM *

(Ukrajina/Rusija)

Avgust 2019...

* Republika Srbija Krim priznaje kao deo teritorije Ukrajine.

48


49


KRIMSKI FUDBALSKI RAT

Scila može sama da proguta svakog, samo Ruse ne

može bez Haribde. Najčešće ni tako.

Dok su reke u Srbiji 2014. godine , u sadejstvu sa

mračnim silama na nebu, pripremale đavolji pakt o

potopu, na Krimu i Sevastopolju, posle prevrata u

Kijevu, lokalno stanovništvo se ukrcalo na Nojevu barku

i poluostrvo i grad odlukom autonomne Skupštine,

potom na referendumu, na kraju i saglasnošću Dume u

Moskvi, „unelo sebe“ u sastav Ruske Federacije.

Naravno, bez Putinovog potpisa nije moglo da prođe, kao

što bez očeve saglasnosti sin ne može zagospodariti

njivom.

Protiv „baćuški“ možeš imati prednost, ali do konačne

pobede teško možeš stići. Uvek iskrsne „treće

poluvreme“. Ponekad i četvrto, peto.

Do remija protivnik može stići, ali pod uslovom da

bude u „večitom šahu“.

Tako je bilo i u „majstorici“ igranoj za stolom posle

Majdana.

Ruska fudbalska federacija je 2014. odlučila da

klubove iz ( do tada ) ukrajinske autonomne republike

odnosno grada sa specijalnim statusom primi u svoje

članstvo i omogući im takmičenje u niželigaškim

okvirima.

50


Međutim, iz Kijeva su uzviknuli - „ne može tako, još

Ukrajina nije umrla!“, a taj glas je bio dovoljno glasan da

čelnici UEFA nisu mogli, ili nisu hteli, izdržati i zabranili

su krimskim i sevastopoljskim klubovima da nastupaju

u ligama Ruske Federacije.

Fudbal je bio na aparatima, ni hopak ni kaljinka se ne

igraju loptom, mada bez nogu ni njih nema, i zato je

Evropska fudbalska unija odredila predsednika slovačke

„kuće fudbala“ Františeka Laurineca za arbitra u ovom

sporu.

Slovak nema strica u Rusiji, niti baba (oca) u Ukrajini,

pa je presudio „ni po babu ni o stričevima“ i 2015. je

krenula prva sezona Premijer Lige Krima pod okriljem

Krimske fudbalske unije, nezavisne i od Moskve i od

Kijeva.

Kosovskometohijski Albanci imaju novac i jake veze,

Gibraltaru leđa čuvaju Englezi, pa su primljeni u

članstvo UEFA, a Krim ima most kojim je spojen sa

novom/starom maticom, no to nije dovoljno da bi klubovi

iz PLK dobili prohodnost u međunarodna tamičenja,

tako da „ne brinu“ šta je bitnije - osvojiti titulu šampiona

ili ući u Ligu šampiona Evrope.

Da „uvezu“ klubove iz Rusije ili sa Zapada nisu mogli,

Ukrajinci im ne bi prodali svoje i šta su drugo mogli

fudbalski poslenici na Krimu i Sevastopolju nego da

formiraju nove a postojećim da promene „kod“.

U avgustu 2015. godine je krenula prva zvanična

sezona Premijer lige, učešće je uzelo 8 klubova, a čast da

51


prvo pokažu svoje novo odelo imala su dva kluba koja su

se takmičila u ukrajinskom sistemu - TSK Tavrija iz

Simferopolja, prvi šampion Ukrajine po raspadu

Sovjetskog Saveza i SKČF Sevastopolj.

Za anale, letopise, jednom rečju za istoriju, susret je

odigran u Sevastopolju pred oko 5.000 gledalaca,

konačan rezultat je bio bratski (nema smisla da istorija

započne suzama bilo kog tima) 2:2, a strelac prvog, nikad

zaboravljenog gola, bio je igrač SKČF-a Jevgenij

Prokopenko.

Iako poznati kao odlični jahači konja naklonjeni

Ukrajincima, što će reći nenaklonjeni Rusima u svim

bitkama za poluostrvo kojim su nekad vladali, krimski

Tatari su ipak politički galop zamenili kasom i dobili

priliku da ih predstavlja Bahčisaraj, klub iz istoimenog

grada. Potkovice nisu izdržale i „konjanici“ su odložili

sedla 2017. godine.

Osim masaže na jezeru Mojnaki, stanovnici

Jevpatorije opuštali su se na utakmicama svog kluba, iz

Kerća je pravo u Premijer ligu „presut“ Okean, umesto

na tvrđavi, ljubitelji fudbala iz Feodosije su svoju Kafu

ispijali na tribinama, na Jalti je sijao FK Rubin, a u znak

zahvalnosti zbog prelaska sa ukrajinske na rusku stranu

tokom sukoba 2014. godine, specijalna policijska jedinica

Berkut je „odlikovana“ osnivanjem kluba istog imena u

Armjansku, koji je ugašen posle prve sezone.

Uvodni čin premijerligaške predstave Tavrija nije

odigrala za Oskara, kasnije kao da je dobila sufleraubedljivo

je osvojila titulu šampiona 2016, Sevastopolj je

52


potvrdio sintagmu da je „strpljenje majka mudrosti“ jer

je bio iznad svih 2017. i 2019, a da ova dva kluba ne budu

uvek iznad ostalih pobrinula se Jevpatorija trijumfom u

sezoni 2017/18.

Kad i im je „loptačka“ Evropa dodelila status „devete

rupe na svirali“, zašto bi Krimljani bili i „trinaesto“ prase

i igrali samo prvenstvene utakmice, kad u fudbalu

postoji i kup-takmičenje.

Godinu po nastanku Premijer lige je krenulo i

nadmetanje poznato po nokaut-sistemu, a vitrine su radi

ubacivanja pehara otvarali Jevpatorija, Krimteplica iz

Maladežnoja i Sevastopolj.

Čak i da postoji dilema čiji je Krim, stvaraoci istorije

Krimske Premijer lige bi bez ustezanja mogli dokazano

reći- „Krim je naš!“

I naš, dodaćemo. Jer i fudbal je naš.

53


8. MILOVAN ĐORIĆ

(Jugoslavija/Srbija)

Septembar 2019...

54


ŽIVOT KAO U RULETU: CRVENO I CRNO

Vidite li dečje suze ? Potoke, reke, mora i okeane koji

čiste zaprljane obraze.

Suze za plišanim medom koji se „sakrio“ iza kreveca,

za majčinim grudima, za flašicom mleka koje prvo tata

proba, pa onda da svom čedu.

Milovan Đorić nije mogao biti „tata“ na terenu, ni

„tata-mata“ na trenerskoj klupi, on je mogao biti samo

ono što jeste- Bata, jer za oca zna samo iz priče, sećanja

drugih ljudi.

Drugi svetski rat. U Srbiji bratoubilački čak i za one

koji braću nisu imali.

Početkom avgusta 1943. u okolini Užica razlivali su se

poljupci povodom Milovanovog rođenja, a samo nekoliko

dana kasnije razlila se „tečnost koja život znači“ njegovog

oca.

Kao da se krv svih komunista stradalih prilikom pada

Užičke republike dve godine ranije slila u glave njihovih

živih saboraca.

Umesto da prerežu osvećenu pogaču i požele srećno

rođenje sina, pripadnici Titovih snaga su mu prerezali

vrat! Pao je još jedan „žandar“, iako je Žandarmerija još

u martu 1942. prerasla u Srpsku državnu stražu.

Crvena revolucija je tekla, crvena krv se lila. Sve je bilo

u boji radosti-crvenoj-međutim pogrešne nijanse su bile

u pitanju jer je sve bilo zavijeno u crno.

55


Borili su se Srbi pod različitim zastavama, ali je sve

porodice stradalih spajao crni barjak, onaj koji

simbolizuje žalost.

Zapamtite to, da se ne ponovi!

Milovan Đorić nije bio rođen pod srećnom zvezdom,

crvena petokraka mu je sijala tamnom svetlošću,

partizani su mu ubili oca, a on je, i pored toga, kao mali

sanjao Partizan, a kad je odrastao „dohvatio“ je Zvezdu.

Crvenu zvezdu. Kakvog li apsurda!

Mora da je bila mutna Đetinja pošto je sprala njegovu

tugu i netrpeljivost prema „crvenima“, pa je 1967.

godine, posle lokalnih klubova Jedinstva i Slobode,

slobodu na bekovskoj poziciji tražio na crveno-beloj

strani Topčiderskog brda.

Kakav bek, odličan bek. Prvi srpski, tako ga prozvaše.

Odanost prema Zvezdi sija kroz trocifreni broj

odigranih utakmica u njenom dresu za šest godina

bitisanja u Beogradu, pa Zlatibor i Tara njega ne pitaju

da li pamti ljubav staru.

Odani klupski vojnik obukao je u tom intervalu

jedanput, 1969. godine, uniformu državnog tima

Jugoslavije na utakmici protiv Rumunije.

Već je bio princ, a posle toga se, prirodno, obuvaju

kraljevske kopačke.

Međutim, one zlatne u Madridu su mu bile prevelike,

zato postoje mala fudbalska kraljevstva u kojima se

56


mogu naći i manji brojevi igračkih cipela, a jedno od

takvih se nalazi u Asturiji i nosi naziv Real Ovijedo, a

njegov dres je Užičanin obukao 1973. godine.

Da je Fernando Alonso rođen koju godinu ranije,

možda bi naučio fudbalere lokalnog kluba kako u se La

Ligom tutnji u 6. brzini, a ovako je Real Ovijedo tokom

prve Milovanove sezone vozio „na leru“, pa je i parking

mesto bilo slobodno samo na začelju. Poslednja pozicija,

prelazak u niži rang uz sedam nastupa za našeg igrača.

Druga sezona i kolut napred. Prvo mesto, povratak u

elitu. Jugoslovenski fudbaler, a srpski bek, upisao je 25

utakmica u ligi i podvukao crtu. Kao u „tabliću“.

Posle decenije i po na terenu, čekala ga je klupa.

Na sreću, ne magareća nego trenerska, mada je

trebalo „vući za uši“ mnoge mlade igrače ne bi li pokazali

sve svoje znanje.

Penjao se na Čukaričko brdo (Banovo brdo), davio

drugoligaše u hladnoj Sutjesci i Nikšićane sredinom

pretposlednje decenije prošlog veka uveo u najviši rang,

tokom građanskog rata u El Salvadoru je 1988. postao

građanin broj 1 na klupi A reprezentacije, deceniju

kasnije je mir upisao tri boda u ovoj nesrećnoj zemlji pa

se i on nakratko vratio na čelo nacionalne selekcije,

predvodio je i klub Agvilu, mlade reprezentativce SR

Jugoslavije je krajem prošlog veka pokušao da nauči da

igraju „kao matori“, u Peking Guoanu je učio Kineze da

se fudbal ne igra štapićima, a onda je 2001. godine dobio

57


najteži zadatak - odvesti Jugoslaviju na Svetsko

prvenstvo naredne godine u Japan i Južnu Koreju.

Švajcarski satovi su bili loše podešeni po Jugoslovene

(1:1), Triglav je bio previsok i iz Slovenije je donet samo

bod (opet 1:1), na kraju je Rus Vladimir Beščastnih

nasred beogradske Marakane obečastio jugoreprezentaciju

i primorao sve od Horgoša do Ulcinja da

Mundijal prate putem TV ekrana, a javnost mu je

poručivala da „moravac“ bez „ora“ ne ide i da nije smeo

iz tima izostaviti Predraga Mijatovića.

Osuđeni je rehabilitaciju dočekao pre 9 godina kada

je, kalendar ponovo reče kratko, grejao klupu U-17

selekcije Srbije, a znoj mu se mnogo manje slivala niz lice

tokom rada u fudbalskim organizacijama.

Njegovoj Sloboda „oduzeta“ je , zbog teške situacije u

kojoj se klub našao, mogućnost da se takmiči u višim

rangovima, pa je ove godine stao na njeno čelo i pod

novim imenom GFK Sloboda traži joj put u bolje sutra,

mada zna da je sloboda za voljenu sportsku porodicu

daleko.

Koliko daleko? Zlatibore pitaj Taru…

58


9. DARIJUŠ ĐEKANOVSKI

(Poljska)

Oktobar 2019...

59


60


KATOLIK KOJI NIJE USPEO DA „POKRSTI“

RENDŽERS I PARTIZAN

Biti Poljak ne znači ništa više nego biti Slovak, Čeh,

Srbin.

Zvati se Darijuš znači nositi tradicionalno ime u

„zemlji Jagelonaca“.

Prezivati se Đekanovski već više znači, ali nedovoljno

da bi bio potpuno prepoznatljiv.

Ali zvati se Darijuš Đekanovski, biti Poljak pa još i

fudbaler, poznat fudbaler - to je pun pogodak.

Bingo. Sedmica na lotou. Dopel pak. Het-trik.

Iako je uspeo da se rodi mesec dana pre Kubanske

krize 1962. godine, po odrastanju je na zelenom terenu

bio „3 u 1“- Fidel Kastro - jer su govori njegovih kopački

podizali narod na noge, posle svakog postignutog gola

smešio se kao Džon Kenedi, a pristalicama rivala je od

muke opala kosa kao Nikiti Hrušćovu.

Umesto na igrankama, ljubav je pronašao u 17. godini

života u seniorskom dresu Gvardije, a da je postao

odrastao čovek dokaz je bio ulazak u „A“ reprezentaciju

Poljske 1981. godine.

Postati član državnog tima isto je što i stasati za

ženidbu, pa je posle četiri godine u Varšavi (51 ligaški

nastup, 15 golova) rezervisao putnu kartu za Lođ,

potpisavši ugovor sa Viđevom.

61


Publika je pohrlila na stadion u vojvodstvu Lođ, mada

je mogla i u jedan od mnogobrojnih muzeja u gradu, ali

tamo ne može da se spominje sudijina majka, a među

eksponatima nije bilo Darijuša Đekanovskog i njegovih

golgeterskih bravura.

U sportskoj uniformi „crveno-bele armije“ postao je

igrački podoficir, a komandovao je toliko dobro da je u

jednoj od anketa 1985. proglašen najboljim igračem svoje

zemlje, a zahvaljujući tome i učinku od 57 ligaških

mečeva i 20 postignutih pogodaka iste godine je dobio

oficirski čin, usledila je prekomanda u glavni grad

Poljske, fudbalska pošta zvala se Legija.

Naredne godine je šapku zamenio sombrero, zaigrali

su mazurku u grupnoj fazi Mondijala u Meksiku, ali im

je pesak sa Kopakabane zamutio vid u osmini finala,

brazilska samba ih je iscrpila više od „čivasa“ i to je bio

kraj.

Na klupskom bojištu je Đekanovski izvrsno polagao

sve testove preživljavanja kao varšavski „legionar“ u

protivničkim šesnaestercima, što mu je 1988. godine

donelo zvanje najboljeg igrača i prvog strelca elitne

poljske lige.

No, precizno pogađanje mreže nije zadovoljavalo

njegov pucački instinkt, to je nadomestio baveći se

streličarstvom. Voleo je čovek da pogađa mete pa to ti je!

Iste godine, 1988, pogodio je i filmsko platno kao akter

dela „Fudbalski poker“, da bi se naredne godine,

poslednje u sastavu Legije, dočepao prvog trofeja u

62


karijeri, jer je pehar nacionalnog kupa završio u

vitrinama ovog kolektiva, koji je Darijuš napustio posle

skoro 100 odigranih utakmica za bodove i bezmalo 50

preciznih šuteva na gol.

Tako srećan se uhvatio za glazgovsku detelinu, ali ona

krajem osamdesetih nije imala trijumfalnu pigmentaciju

za Seltik. Molitve „katolika“ nisu bile dovoljno snažne da

bi pokrstile tada vihorni protestantski Rendžers, koji je

nizao trofeje u Škotskoj, a onda je došao Partizan i posle

2:1 u Mostaru, u antologijskoj revanš utakmici Kupa

pobednika kupova Evrope 1989 (5:4 za domaće), uprkos

učinku četvorostrukog strelca Đekanovskog, obojio

Seltik park u crno, proslavio sebe, komentatora Jordana

Ivanovića i čuveni prenos tog meča (televizijska slika,

radijski komentar) ubeležio u istoriju kao pobednički

poraz, a ubrzo je i reprezentativnu penziju dočekao sa 62

odigrane utakmice i 20 postignutih pogodaka.

Tri godine je Džeki tražio na Raju mir svojoj duši, ali

je 1992. bez osvojenog trofeja i skromnih 10 golova u 49

susreta škotske lige napustio klub.

U engleskom Bristol Sitiju je jednu sezonu čekao brod

koji ga je iz ovog lučkog grada vratio kući, pošto se pre

odlaska u pečalbu dobro osećao u Varšavi, ugovor sa

Legijom pratio je logičan sled događaja.

Da bi čovek uspeo u životu, osim znanja i veštine

potreba mu je i sreća, a ona mu se odmah po povratku u

rodnu državu osmehnula jer je po prvi put podigao pehar

namenjen nacionalnom prvaku 1994. godine.

63


Miris sira i ukus čokolade ga je toliko namamljivao da

je iste godine nakratko otišao u švajcarski Iverdon, taj

pokušaj se pokazao bezukusnim, u Ahenu je igrao toliko

kratko da je samo uspeo da nauči šta znači ime kluba

(Alemanija) čiji je deo bio, kao član Jarčeva iz Kelna nije

naoštrio rogove, pa je kraj karijere dočekao u Poloniji iz

Varšave 1997. godine, uz zanemarljiv učinak.

U 21. veku otkrio je nove „tehnologije“ kompatibilne

svojoj ličnosti- bio je pomoćnik selektora Poljske Lea

Benhakera od 2006. do 2008, komentator, kolumnista,

delegat UEFA, da bi moć sa fudbalskog terena preneo

na politički.

Slobodu koju je voleo kao igrač prilično uspešno je širio

i u novim vodama, rezultat je bio izbor za člana

Mazovskog regionalnog saveta kao kandidat liberalne,

evrounijatske Građanske platforme 2014. godine.

Na parlamentarnim izborima pre četiri godine nije

izborio plasman u Sejm (narodnu skupštinu), ali je

„zlatnim golom“ 2018. stekao status odbornika

Građanske koalicije u gradskom parlamentu Varšave.

Kopačke Darijuša Đekanovskog su plesale po travi,

Šopenovi prsti po dirkama klavira.

Imaju ti Poljaci dara za umetnost…

64


10. HORHE MARIO BERGOLJO

Papa Franja

(Argentina)

Novembar 2019

65


66


SAN LORENCO DE VATIKAN

Velika fudbalska šizma. Raskol svojstven hrišćanskoj

podeli 1054. godine.

Tako bi se, da nije bilo rimokatoličkog sveštenika

Lorenca Mase, umesto o istoriji jednog kluba i njegovog

navijača, o uspešnoj družini iz naselja nadomak Buenos

Ajresa šturo saznalo u knjigama posvećenim istoriji

šinskih vozila ili, daleko bilo, u „crnoj“ hronici.

„Ubice“ bi bile ubijene, „ciklon“ bi sa sobom doneo

kratkotrajni vetrić koji bi bio zaboravljen istom brzinom

kojoj je pirkao , i sve bi bilo crno ili belo a ne plavo-crveno

nastalo 1908. godine.

U Almagru, blizu glavnog grada Argentine, Snagatori

Iz Almagra su se, nekako i prirodno, uplašili jačeg od

sebe.

Tramvaji su ulici u kojoj su neki tamo besni derani

terali loptu imali prednost, pa da ne bi bilo -“Pablita

zgazio tramvaj!“, otac Masa je umesto Boga za mir, molio

dečake da se dozovu pameti i svoju aktivnost nastave u

porti crkve u kojoj je službovao.

Da se to dešava danas, verovatno bi se mangupi

pozvali na prava deteta i odmahnuli rukom na ovaj apel,

no bilo je to doba romantike, trubadura i serenade pod

prozorima najlepših devojaka, tako da je druga pesma

pevana- ispostaće se šampionska!

67


Prvog aprila 1908. je, bez šale, osnovan San Lorenco

de Almagro, „kanonizovan“ u čat Svetog Lorenca

Rimskog i istorijske bitke Gaučosa protiv Španaca 1813,

jer Lorenco Masa nije želeo da kolektiv bude nazvan

njemu u čast, ali je on, pokazalo je vreme, ipak postao

„blaženi“ kako je klub napredovao.

Porta je sveto mesto, a fudbaleri SL su ipak bili

„đavolćići“, tako da su utakmice prvo igrali u Martinezu,

a tačno šest godina po osnivanju su u odlučujućoj bici za

plasman u doigravanje Eskursionistas (Izletnici)

smazali kao đački sendvič, potom su odigrali časno i u

slavu otadžbine, što je rezultiralo pobedom nad klubom

Onor i Patrija (Čast i Otadžbina) i plasman u nacionalnu

amatersku ligu bio je obezbeđen.

Devet godina kasnije Ciklon je oduvao konkurente za

prvi šampionski pehar u klupskim vitrinama, naredne

godine su opet zaškripala vratanca da bi trofej bio

smešten na policu, da bi 1927. završio na čelnoj poziciju

u prvom argentinskom prvenstvu posle ujedinjenja dve

fudbalske asocijacije.

Dok je klub-rekorder po broju nadimaka po uzoru na

jedan od njih, Vrane, kljucao sezonu po sezonu, pobedu

po pobedu, povremeno se zagrcnuvši gutajući titule, u

„prestonici Južne Amerike“ je 1936. na svet došao Horhe

Mario Bergoljo, jedan od ljudi koji je odmah po rođenju

postao „svetac“.

Umesto čestitki i benkice, mališanu su fudbaleri San

Lorenca podarili šampionski pehar.

68


U Mendeljejevom sistemu elemenata nema fudbala,

nema ni teologije, ali je neka hemija očigledno spojila

budućeg hemijjskog tehničara, kasnije i verskog vođu 1,2

milijarde ljudi na planeti i jedan od pet najvećih klubova

svih vremena u zemlji Gaučosa.

Bergoljo je voleo da čita dela Fjodora Dostojevskog, a

deo života mu je ličio na mnogo toga što je u svojim

naslovima ostavio radikalni ruski pravoslavac: Momče je

postalo član jezuitskog reda 1958, optužen je da je kao

Zli dusi progonio sveštenike za vreme civilno- vojne

diktature u svojoj zemlji (1976-1983), međutim Zločin i

kazna nisu vezani za njegovo ime jer su optužbe ostale

nedokazane, a u Horheovu odbranu stao je i dobitnik

Nobelove nagrade za mir Adolfo Perez Eskivel.

Za razliku od Bergolja, u sastavu San Lorenca je bilo

toliko Raskoljnjikova da su 1968. Ubice nemilosrdno

„likvidirale“ sve rivale i postale prva fudbalska jedinica

u svojoj zemlji koja je prvenstveni boj završila bez

poraza. Gaučosi iz Boeda su isto učinili i pet godina

docnije, pritom „ukrotivši“ oba prvenstva u jednoj sezoni,

a to niko pre njih u Argentini nije uspeo.

Pošto je Ciklon rušio takmace u svojoj zemlji,

početkom tekućeg veka se toliko brzo kretao da je

zahvatio deo južnoameričkog potkontinenta.

Počelo je 2001. godine, Lešinar iz Rija,

Flamengo,očerupan je u poslednjem finalu kupa južnog

dela Južne Amerike (Kopa Merkosur), već naredne

godine je popularni Evergrin, kolumbijski Atletiko

Nasional u završnoj predstavi Južnoameričkog kupa

69


(Kopa Sudamerikana) skinut sa repertoara, uz to su

uspešno kroćeni i protivnici u nacionalnoj ligi , tako da

se baš glancalo „posuđe“ na stadionu Pedro Bidegain.

Zemaljski dani su tekli, a 2013. nije bila baš

zemaljska, ne samo zbog „slučaja Snouden“.

Na presto Rimokatoličke crkve zaseo je 266. poglavar,

prvi iz redova jezuita.

Horhe Mario Bergoljo, papa Franja, šef države

Vatikan

Protivnici govore - „komunista!“. Optužuju ga i da je

četnik, jer još uvek ne dozvoljava kanonizaciju Alojzija

Stepinca.

Komunista koji ne navija za Livorno ili Sankt Pauli?!

Male su šanse.

Ali Argentinac-četnik?!

Postoji li išta čudnije? Možda je jerusalimski rabin

vatreni navijač CD Palestino?

Godinu dana po imenovanju, kad su u Srbiji umesto

nabujalih useva tu ulogu igrale reke, papa je pred

sobom imao Sveca.

San Lorenco je u finalu Lige šampiona Južne Amerike,

čuvenoj Kopa Libertadores, poznatu paragvajsku

Akademiju, Klub Nasional iz Asunsiona, spustio na nivo

osnovne škole, opravdavajući status jednog od 100 FIFA

Klasik klubova.

70


Umesto puta oko sveta, nagrada je bila putovanje

prvom čoveku Vatikana, koji je rekao da je tadašnji

vladar južnoameričkog klupskog fudbala „deo njegovog

kulturnog identiteta.“

Luisa Armstronga nema već četiri decenije, ali zato

fudbalski saksofon, na radost najpoznatijeg navijača, i

dalje ispušta zvuk u čast Sveca koji maršira…

71


11. EVO MORALES

(Bolivija)

Decembar 2019 ...

72


KAD KOKALEROS GRICKA FUDBAL

Svaki čovek ima majku, Srbi poštovaoci Cece

Ražnatović dve, ali su retki narodi koji u muškom

čeljadetu imaju svoju „majku“.

Ako je za lame normalno da opljunu, za ljude koji žive

u normalnoj, uređenoj državi to je prava retkost.

Međutim, osim Srba, postoji još jedan narod na planeti

iz čijih usta česta izleti antiotadžbinska rečenica koja

počinje slovom „j“, a u tu grupu spada starosedelački

narod u Boliviji - Ajmara!

Kad u rođenoj kući živiš kao podstanar, dođe ti da se

pređeš preko Anda kao naši preci preko albanskih

gudura, s tim što je za takav poduhvat potreban lider.

Vođa, ali ne onaj iz Domanovićevog dela već pravi,

istinski.

Sin naroda iz kog dolazi, onaj koji će i u svom selu

postati svetac.

U Isalavi je jedan takav rođen 1959. godine.

U gradskoj upravi je „kršten“ kao Evo Morales, pod

kojim imenom je uveden u hrišćanstvo, u crkvi, ne znam.

Da je mali kočoperan videlo se pre više od dve decenije.

Predvodio je proizvođače koke, tvrdio je da to lišće nije

droga.

73


Nemam pojma je li to istina, od lišća volim samo

kupus, mada računam da se konsultovao s Kaniđom.

Zna se šta mladost sa sobom nosi - buntovništvo, a to

u prevodu znači socijalizam.

Za njega je ona fraza „kakav seljak!“ bila kompliment,

jer je predvodio i seoske radnike.

Zato je Morales još tada postao lider Pokreta za

socijalizam.

Divio se Fidelu Kastru, mada je bio bez brade.

Dok su Kejt Vinslet i Lionardo Di Kaprio 1997.

„tonuli“ s Titanikom, Evo je uspešno isplivao na vrh

izbornog ciklusa, postavši narodni poslanik u

bolivijskom parlamentu.

U Kočabambi je „mutio“ vodu onima koji su želeli da

taj resurs predaju u ruke finansijskim moćnicima.

Umesto da zadimi političku scenu, kokaleros je

grickao političke protivnike sve dok 2002. nije završio na

vicešampionskom mestu.

Umesto dima, nakon protesta 2005 godine na kojima

su staresedelački narodi Ajmara i Kečua zahtevali veća

prava i nacionalizaciju ili, da ne uvredimo liberale,

podržavljenje prirodnih resursa u svojoj patriji, Evo

Morales je ispao živa vatra, „pozvao decu“ i rekao

potomcima Evropljana koji su vladali Bolivijom „dalje

nećete moći!“. Postao je predsednik Bolivije!

74


U početku su politički lavovi u areni na Andima

pokušavali da ga ugrizu s funkcije, probali su i da ga

opozovu s funkcije 2008, a on je za to vreme sproveo

impičment nad nepismenošću i siromaštvom autohtonih

naroda, Indijanaca u pozitivnom, izvornom smislu, a

spasio se i kandži bogatih „kondora“ iz Santa Kruza, čiji

je cilj bio da se finansijski oslobode centralne države.

Relativno uspešnu borbu želeo je da začini igrom, a

umesto nekog tradicionalnog kola (užičko ne priliči

Indijancima) odlučio je da 2014. godine zaigra fudbal.

Pristupio je Sport Bojsu, ugovor je glasio na 213

dolara, pa je Bik, ako ne na terenu ono bar formalno,

poput Red Bula poleteo i bez predsednika republike ka

prvoj i jedinoj tutuli nacionalnog šampiona u Aperturi

(uvodnom prvenstvu) pre četiri godine.

Da bi nam svima zvonili mobilni telefoni, potreban je

litijum, a u Moralesovoj zemlji toga ima.

Zato je Eva moralo „da nema“, srušen je posle

demonstracija pre 20 dana, zasad se sklonio „pod

sombrero“, jer su mu meksičke vlasti obezbedile azil, ali

on, uz podršku svojih pristalica koje su izašle na ulice,

namerava da se vrati na čelo nacije.

Koka(nje) do beskraja…

75


12. BRANKO MARINKOVIĆ

(Bolivija)

Januar 2020...

76


FUDBALSKO - POLITIČKI UZGOJ SOJE

Slagao sam! Rekao sam da neću pisati bar neko vreme.

Pa šta, i Halid Muslimović je obećao kafani da „neće

više“, i nije održao datu reč.

On o kafani, a ja o fudbalu. O dve stvari od kojih zna

da boli glava. Čiji je greh veći? Ima li većeg? Koga da

pitamo? Naravno, Bolivijca. Pardon Branka!

Njegovi prestupi su veći od naših jer je u „gostima“

lumpovao i to protiv vlasti, dok su u njegovom okruženju

drugi uspešno igrali fudbal.

I to vrlo uspešno još pre rođenja Branka Marinkovića,

sina Hrvata, ustaše ili partizana, može biti i domobrana,

i Crnogorke ,rođenog u Santa Kruzu, „gradu tajkuna“ i

najbogatijih Bolivijaca 1967. godine.

Prvo je procvetao najuspešniji kolektiv u gradu -

Bluming 1946. godine. Za njim, već posle dve godine,

samo po nazivu strašni Distrojers (Razarači), a 1955. iz

fudbalske bušotine je počeo da izvire Orijente Petrolero,

osnovan od strane radnika bolivijske naftne kompanije.

Pošto je zaborav razorio Distrojers, preostala dva

kluba, uz odavno ugašeni Mariskal Santa Kruz i

šampiona iz 1993. Real Santa Kruz, procvetala su

zalivana naftom, a Marinkoviću je tokom decenija

njihovog rivalstva cvetao biznis.

77


U Blumingu je u vreme osnivanja profi lige u „državi

lama“ 1977. godine na čelnoj funkciji bio Brankov

sunarodnik po nadimku, zemljak po imenu - Roberto

„Tito“ Paz!

Međutim, ni da je Jovanka Broz bila na mestu

predsednika kluba, to ne bi umanjilo uspeh rivalskog

Orijentea, koji je od svih santakruskih klubova prvi

došao do titule profesionalnog prvaka države 1979, a

ponoviće to još tri puta, s tačkom na uspehe pre 10

godina.

Bluming je prvobitno bio „orijentisan“ na nacionalni

kup, osvojio ga je 1983, u broju šampionskih pehara je

rezultat protiv ljutog protivnika poravnao naredne

godine, a i danas mu „beži“ za jedan trofej u prvenstvu

Bolivije, u kupu takođe.

Leteli su klubovi sa Anda kao kondori ponekad i u

Kopa Libertadores, Krstaška akademija do polufinala

1985, Refinerosi do runde manje tri godine kasnije.

Oba rezultata su istorijska za bolivijski fudbal, da se

ta igra upražnjava jašući lame, možda bi bilo bolje po

njih, ovako pobednika elitnog južnoameričkog

takmičenja još nisu dali, ali je zato Bluming u

antologijskom meču protiv Deportivo Italije u sezoni svog

najvećeg uspeha obrukao ime kluba iz Venecuele

pobedom 8:0, a Huan Sančez je možda pseudonim

Meksikanca Uga Sančeza, jer je bio šestostruki strelac

na tom susretu!

78


Dok se suparnici nadigravaju u bolivijskom derbiju

poznatom kao „krstaški klasik“, Branko Marinković se

nadigrava sa oranicama gajeći soju i penjući se na

lestvici finansijskih moćnika.

Na kom jeziku su Blumingov trener 1994. Ivica Brzić

i on mogli razgovarati, ako su se upoznali, možda znaju

tajne službe, ali zato Bluming zna kako se ubedljivo

pobeđuje u derbi-meču, pa iste godine tuče Petrolero 5:0,

a ko zna koliko bi ih prebio da navijači Refinerosa nisu

upali u teren i prekinuli agoniju svojih ljubimaca, pa je

svetkovina njihovog fudbala imala reprizu u kojoj je

najviše gledalaca bilo prisutno, ali ne na stadionu nego

pred malim ekranima, pošto je igrano bez prisustva

publike.

I tako redom, dok je najbolji strelac u istoriji fudbala

u Boliviji Viktor Ugo Antelo zvani Tućo rešetao mreže u

dresu „procvetalih“, a dvojica svetskih prvaka u dresu

Gaučosa, pa još i strelci u finalima FIFA Svetskog kupa

Mario Alberto Kempes i Hoze Luis Braun mnogo godina

pre toga vodili sa klupe ovaj klub, Marinković i društvo

su 2009. predvodili neuspeli državni udar protiv sad već

svrgnutog predsednika Bolivije Eva Moralesa, a za taj

poduhvat su kažnjeni optužnicom 2010, pa je Branko

zaključio da je u SAD vazduh gušći nego na Andima i

punim plućima udahnuo kiseonik na severnom delu

američkog kontinenta, napustivši Boliviju ne priznajući

krivicu.

A ja priznajem da sam napisao ovu priču. Oprostite

mi!

79


13. SRPSKI NAROD /

FUDBALSKA REPREZENTACIJA

JUGOSLAVIJE

Februar 2020 ...

80


POBEDA SE KAŽE NAROD

Na beogradskom Ušću spajaju se Dunav i Sava. Samo

te dve reke. Vekovima.

Mada je bilo i presedana. Na primer u novembru 1988.

godine, kad se pojavio i treći sliv - narod!

Najčistija „pritoka“ pristigla je zbog prljavštine.

Velike. (Ne)ljudske.

Prvo „slučaj Martinović“ 1985, pa masakr u

paraćinskoj kasarni dve godine kasnije, posebno

kosovskometohijske Srbe bacilli su u mrak. Od 1999.

godine mrkli. Nakon pet godina naizgled večni.

Zato je tog jesenjeg dana narod probio linuju ćutanja,

a fudbaleri Jugoslavije iste večeri Mažino liniju usred

Beograda, na putu do Svetskog prvenstva u Italiji 1990.

Slobodan Milošević, u to vreme zemaljski vođa

„nebeskog“ naroda, okupio je preko million ljudi na

Ušću. Skup je nazvan „Miting bratstva i jedinstva“. Od

tri kolone (bolje tri nego pet!): Srba, Crnogoraca i

Jugoslovena stvorena je jedna.

On je rekao da se „bitka za Kosovo mora dobiti“, a

Ginisova knjiga rekorda da je to skup za koji postoji

mesto na njenim stranicama. Vreme je pokazalo da su

poraženi i on i narod. Jedni od drugih, pošto Srbi najčešće

pobeđuju sebe. Francuzi su na stadionu JNA od strane

Jugoslovena pobeđeni nekoliko časova docnije. Što da

čekaju kad je moglo odmah?

81


Ne sećam se svoje prve izgovorene reči, ne pamtim ni

kojoj sam devojci prvo namignuo (moguće je da sam dobio

šamarčinu pa sam zaboravio), no pamtim jedan

transparent na tom okupljanju. Pisalo je :“Jugoslavija,

kako to gordo zvuči!“. Toliko gordo da bi se i Aleksandar

I Karađorđević složio s tim natpisom.

Reka ljudi se po završetku mitinga slila ka svojim

kućama, mada je mogla i na Topčidersko brdo, jer ih se

okupilo samo 7.500, pošto je izabranike Ivice Osima

čekao značajan miting u borbi za plasman na Mundijal.

Spomenik na Kalemegdanu, na kom stoji da „volimo

Francusku kao što je ona volela nas“, mogao je biti

prekriven te večeri, jer su reprezentativci Jugoslavije

više voleli bodove. Supu od Petlova još više.

Na drugoj strani, selektor gostiju Mišel Platini je voleo

loptu, trofeje, a platne kartice, pune naravno, još više, pa

će ga se ljubitelji fudbala više sećati po aferama nego po

legendi, urbanoj ili nekoj istinitoj, ako takva postoji, koja

govori da nikad nije promašio okvir gola iz slobodnog

udarca!? Valjda bi pogađao i Ahilovom petom.

Za razliku od velikog asa, Kiprani su njegove igrače

umesto kopljem u petu smrtno uboli maslinovom

grančicom, što je značilo da Napoleonovi sunarodnici

Jugoslovenima prepuštaju „događanje naroda“, a sebi da

im se dogodi pobeda.

Kristijan Perez krštava sebe u strelca, Frank Soze

takođe, ali to nije dovoljno jer Predrag Spasić puca kao

da je rođen negde blizu fabrike oružja, u Kragujevcu na

82


primer, Safet Sušić kao na Baščaršiji šeta loptu po gol

liniji svog tadašnjeg saigrača iz PSŽ-a Žoela Batsa, a

Nišlija Dragan Stojković neutrališe pogodak svog

budućeg timskog druga Sozea, pravi novu Ćele - kulu,

ovoga puta od francuskih suza , tako da ni Asteriks ne bi

pomogao slabijoj ekipi u ovom odmeravanju snaga.

Jugoslavija pobeđuje rezultatom 3:2, osvaja, pokazalo

je vreme, važne bodove u borbi za odlazak na planetarni

šampionat.

Dan pobede.

83


14. MIŠA ANĐELKOVIĆ

(Srbija)

Mart 2020 ...

84


85


RADIKALNI HAJDUK

U istoriju mogu ući glumci, sportisti, pevači, naučnici.

Mesto u njoj su našli kriminalci, korumpirani političari,

begunci iz najčuvanijih zatvora.

A istoričari?

Oni obično pišu o istoriji. I tumače je.

Postoje izuzeci poput Šekspira.

Ne, ne, nisam pogrešio!

Šekspir je uskok među istoričarima. Hoću reći hajduk.

Godine 1990, dok je Nišava tiho tekla, a Darko

Pančev, Zvezdina Kobra sa Vardara, loptom u mreži

Bilih u finalu Kupa Maršala Tita uzburkao Split,

ocrnivši sve na Rivi, u Pirotu je rođen radikalni

„torcidaš“, čovek koji bi za Srbiju dao život, a za klub s

Poljuda srce i dušu - Miša Anđelković Šekspir.

Naredne godine Miša je bio suviše mali da bi naučio

da čita i piše, Alen Bokšić nije, upisuje svoje ime u

istoriju fudbalskog kupa države koju će nekoliko meseci

posle toga ratni vihor ispisati sa geografske mape,

postiže poslednji (pobedonosni) gol u završnom činu

ovog takmičenja, probudivši iz slatkog evropskog sna

vladara „starog kontinenta“ Crvenu zvezdu.

Dok Anđelković junior raste, političari prave planove

za zaustavljanje rata u Hrvatskoj, Majstori s mora pletu

86


mrežu u koju se 1992. upecao pehar namenjen prvom

šampionu države, ovoga puta Republike Hrvatske.

Sezonu kasnije i trofej nacionalnog kupa prestaje da

se koprca i postaje plen Bilih, a onda sledi 1994,

istorijska godina. Dean Računica pravi proračun, Ivica

Mornar šalje s palube koordinate i gleda kako Milan

Rapaić, Aljoša Asanović i Tomislav Erceg preplivavaju

poljsku Vislu i posle dve pobede vode Hajduk, kao prvi

klub iz počivše SFRJ, u UEFA Ligu šampiona.

U eliti Asanović rumunsku Zvezdu (Steaua) boji u

belo, Nenad Pralija i Darko Butorović Anderlehtu

skidaju krunu sa grba, što je bilo dovoljno za plasman u

drugi krug takmičenja , u kom je Ajaksovo koplje bilo

duže, skraćuju Holanđani Splićanima evro-put, a sebi

trasiraju stazu do šampionskog trona.

Za to vreme mali Miša je sanjao da postane Veliki

Vladimir, velikan među stativama, imitirajući simbol

Hajduka Vladimira Bearu.

San mu se ostvario još u detinjstvu, izrastao je u

velikog golmana na „malom“ terenu, između dva stable

jabuke, u Srbiji, zemlji šljiva.

On sitnim koracima kroz život, Šešeljevi radikali

krupnim kroz srpski politički život, a njegov Hajduk je

već tada, sredinom poslednje decenije prošlog veka i

„duple krune“ 1995. od fudbalskog Splita načinio

provinciju, „naše malo misto“.

Umesto o velikoj istoriji Bilih, dečačić iz sela

Obrenovac je počeo čitati „Veliku Srbiju“, maštajući da

87


zabode pobedničke zastave na liniju (ne na tu na koju

ste pomislili!) Hajduk - Kroacija/Dinamo - Rijeka- Osijek.

Za sva vremena. Ako treba i vanvremenski!

Kad je Kroacija, zapravo Croatia, šest godina posle

Crvene zvezde „ubila“ njegov Partizan u kvalifikacijama

za Ligu šampiona 1997 (5:0), Anđelković je dobrano

stasao za ustanak i postao je hajduk.

Prvo radikalni, od 2008. radikalski, jer je tad uz beli

dres voljenog kluba obukao plavi „šorts“ Srpske

radikalne stranke.

Hajduk je tražio put do privatizacije, Dinamo je

polako „privatizovao“ hrvatski fudbal i adresa na koju su

stizali trofeji je uglavnom bila Maksimir. Na Poljudu je

raslo nezadovoljstvo navijača, jer titulu u šampionatu

„lijepe njihove“ čekaju od 2005, a kup - trofej već 7

godina, pa je Anđelković učio istoriju da se ne bi sećao

onoga čega se često nerado sećaju igrači Hajduka,

kojima je Torcida, šekspirovski tragično, „uterivala“

pamet u glavu rukama i nogama, uz kratkotrajne

trenutke ljubavi poput one iz vremena plasmana u

grupnu fazu Lige Evrope 2010. godine.

Dok su problemi cepali mreže velikog kluba, „majstor

sa Nišave“ je uspešno driblao Tutankamona, Gaja Julija

Cezara, Napoleona Bonapartu , Josipa Broza Tita, da bi

se upisao u listu uspešnih strelaca u „visokoškolskoj ligi“

Srbije.

Zadenuo je pirotski hajduk u svoju glavu znanje

umesto oružja za pojas i 27. marta 2018. izveo „puč“ na

88


Filozofskom fakultetu u Nišu, spuštajući postavljena

pitanja u grob, da ne bi postao rob na ponovljenom

diplomskom ispitu i zvanje istoričara stavio iza svog

imena.

A pristalice njegovog Hajduka bi sve dale, ako treba

bili bi robovi do kraja života, Torcida bi promenila ime u

ORJUNA, horski bi zapevali „Sprem’ te se, sprem’ te

četnici“ u zamenu za novu utakmicu njihovih ljubimaca

protiv Gzire Junajted, jer su ih malteški „vitezovi“ letos

ponizili u dvoboju za prolazak u dalji tok drugog po

značaju UEFA takmičenja.

Loši vetrovi i tmurni oblaci nad Poljudom teraju

splitski klub u defanzivu, a odavno je vreme za njihov

napad. Nešto nedostaje. Možda njihov Srbin na

tribinama?

I dok se bure na Jadranu ne smire, a Hajduk ne

„uskokne“ u pravi kolosek, Miša Anđelković, srpski

radikal, u svom srcu će povlačiti navijačke poteze kao

po šahovnici na amblemu voljenog kluba. Umesto do

linije koja počinje u Karlobagu a zavšava se u Virovitici,

do Splita i svojih Bilih.

89


15. REAL MADRID

(Španija)

April 2020 ...

90


91


KRALJEVSKI KLUB

Mark Tven je rekao: „Kad sam bio mali mislio sam da

je novac sve. Sad (kad sam odrastao) znam”.

Ne mogu biti kao on - nemam brkove, ni pseudonim,

fali mi i njegova književna virtuoznost, a ipak znam

nešto što nisam znao kad sam bio mali , da postoji million

klubova i samo jedna fudbalska institucija - Real

Madrid.

Da bi postao kraljevski, morao je nastati kao božji. A

Tvorac živi na nebu. Zato je preteča Kraljevskog

Mardidskog fudbalskog kluba osnovana 1897. pod

nazivom Fudbalsko društvo Nebeski (Nebo), da bi ga

nekakav veliki prasak podelio na dva dela, a glavni

„atom“ Hulijan Palasios sišao sa porodicom u kopačkama

na zemlju i stao na čelo novoosnovanog Madridskog

fudbalskog kluba 1902. godine.

Stvaranje velike istorije Madriđani su započeli svega

tri godine nakon osnivanja, pošto su u finalu nacionalnog

kupa pokazali četi iz „grada vune“, Atletik Bilbaou, čija

majka trofeje prede, a drndanje je do danas ponovljeno

još 18 puta.

Ovim takmičenjem su fudbaleri iz španske prestonice

mogli vladati i kao gradske vojvode, ali da bi

zagospodarili i državnim prvenstvom, a posebno

Evropom, kralj Alfonso Trinaesti ih je 1920. „krunisao“

kraljevskim zvanjem. Rođen je Real Madrid.

92


Kad bi se ponovo rodio, ovaj monarh ne bi prvo

zaplakao već se začudio, pala bi mu kruna sa glave od

iznenađenja kad bi video da su fudbalskom planetom

vladali Alfredo di Stefano Pedeseti(h) ili Serhio Ramos

Dvehiljaditi(h).

Sve je bilo kao u filmu, na početku romantična priča o

ljubavi kluba i vlasti u Španiji, ali se od promene poretka

u zemlji na Pirinejima sve pretvorilo u triler.

Republikanci vole republiku, poneki revoluciju,

funkcije takođe, ali krunu nikako, pa je po njihovom

dolasku na vlast 1931. godine Real Madridu oduzet

status kraljevskog kluba.

Kruna jeste pala, ali dijamanti s nje su se rasuli po

šampionskoj šemi, od njih je nanizana pva titula

državnog pravaka 1932, zatim i druga godinu dana

kasnije, dok je 1934, posle 17 godina posta, sa trofejne

trpeze „smazan“ još jedan pehar u masovnijem

takmičenju - Kupu Španije.

Par godina kasnije usledio je Španski građanski rat,

republikanci su Fransisku Franku i njegovim trupama

poručili „no pasaran!“ (neće proći!), a nacionalmonarhisti

njima „neće tako moći“, pa je prolaz u društvo

fudbalskih velikana dobio miljenik pobedničke strane,

monarhističke - klub iz Madrida.

Da je znao odgovore na teška pitanja, generalisimus

Franko bi bio Sušli Kumar i pobedio u kvizu „Želite li da

postanete milioner?“. Da je igrao bekhend i forhend kao

Novak Đoković - znao bi kako se osvaja Vimbldon , ovako

93


se zadovoljio time što je napamet znao sastave voljenog

sportskog kolektiva.

Ali zato Real Madrid 22 godine nije znao kako izgleda

pehar namenjen prvaku Španije. A bio je srećan.

Kako to? Lepo. Kao kad zakasniš na sastanak sa

devojkom, a posle saznaš da te ona odavno vara sa

drugim.

Zato je režim pomogao da predsednik Real Madrida

Santjago Bernabeu posle Drugog svetskog rata nađe

neku „plavušu“ koja bi bila verna klubu, a neverna

protivničkim golmanima. A baš u godini kad se to zbilo,

posle dve decenije čekanja zvanje šampiona Španije stalo

je uz ime madridske družine.

Sad su pucali na evropsku metu, izgledalo je da je ona

predaleko , ali je Plava strela zvana Alfredo di Stefano

ipak zabadala lopte u protivničke mreže, pa je Real

Madrid od 1956. do 1960. osvojio prvih pet tutula u Kupu

evropskih šampiona, Montevideo je Bog video, no pehar

Interkontinentalnog kupa 1960. je video samo Madrid,

jer su njegovi „sinovi“ bili bolji od Penjarola.

Šest godina docnije u borbi za tron „starog kontinenta“

je sjajna generacija igrača iz Humske 1, od milošte

prozvana Partizanove bebe, uprkos golu Velibora

Vasovića, zaplakala zahvaljujući surovosti strelaca

Serene i Amansija, a stadion Hejsel u Briselu mnogo pre

tragedije 1985. bio je mesto na kom su tekle suze.

Međutim, umesto majčinskih suza, „bele“ iz Stare

Kastilje je poput roditeljske stigla Vasovićeva kletva, jer

94


su na osmeh u najprestižnijem klupskom takmičenju

posle ovog trijumfa čekali duže od tri decenije.

Smrću Romanovih nestala je Ruska imperija,

odlaskom sa životne scene Gage Nikolića i naša želja da

gledamo „Otpisane“, ali su u vitrine Real Madrida

inakon poslednjeg oproštaja od Fransiska Franka 1975.

trofeji nastavili da dolaze. Igrači takođe.

Real Madridu je 1985. nalepljen dvostruki naslov

(nacionalna titula i Kup UEFA), da bi iste godine Ugo

Sančes, golgeter španske lige, „pocepao jorgan“ kojim je

bio pokriven u gradskom rivalu Atletiku, jer mu je beli

sombrero bolje stajao.

Meksikanac k’o Meksikanac, sve je radio kao Brzi

Gonzales, pa je brzo doveo svoju družinu do novog

trijumfa u Kupu UEFA, nacionalnog trona, sebe do

druge Pićići nagrade.

Tortilja je servirana u naredne četiri godine u Primeri,

čak ni Crvena zvezda 1987. nije zasijala dovoljno jako da

bi kraljevski klub rano abdicirao u Kupu evropskih

šampiona, Sančesovi kolutovi po postizanju pogodaka su

bili česti kao policijske racije u Sinaloi, a onda se

nekoliko meseci posle Berlinskog zida 1990. srušio i

kraljevsko - fudbalski.

Mnogi sanjaju letovanje na Kanarskim ostrvima,

Realovi igrači s početka devedesetih bi pocepali sve

razglednice sa njih. Pokidali bi i raspored svakog

poslednjeg ligaškog kola, jer su dvaput zaredom u

95


zaključnoj utakmici šampionata ostajali bez zvanja

šampiona Španije baš na Tenerifama.

Pet godina nisu bili najbolji u svojoj zemlji, u Evropi

su se osećali kao na Marsu, pa je tek 1995. nabolji igrač

prvenstva Hoze Amaviska, zajedno sa bivšim „seviljskim

berberinom“ Ivanom Zamoranom, Fernandom Jerom i

ostalima uspeo da obrije sve rivale u La Ligi.

U svakoj priči o ljubavi krije se zrno strasti, a Real

Madrid ima među svojim navijačima osobu sa okeanom

strasti prema Los Blancosima.

Bolje pojačanje od svih igrača, verniji navijač od

najvernijih pristalica Real Madrida - Hoze Marija Asnar,

predsednik vlade Kraljevine Španije od 1996. godine.

Znao je sjajni Peđa Mijatović u finalu Lige šampiona

1998. godine kako da u Asnarovim očima zasijaju suze

radosnice, tako da je pogodio prečku Juventusovog gola.

Pardon, mrežu. Ne znam otkud mi na pamet pada

prečka?

Niske strasti je prvi ministar Španije, nama danas

prijateljske zemlje, imao prema Jugoslaviji 1999. godine.

Iz političkog ofsajda je zagovarao da poput Roberta

Karlosa NATO projektili tuku po nama, misleći da

nemamo pravi „živi zid“.

Real Madrid je mnogo bolje prošao. Iz gradske kase

Madrida su ispaljivane finansijske rakete za kupovinu

vrhunskih igrača, terena, pa ne čudi što je klub sa

„Bernabeua“ postao druga galaksija za ostale klubove na

96


prelazu dva veka. Ronaldo de Lima, Zinedin Zidan, ostali

nisu ni trebali , njih dvojica su vredela za još devetoricu.

Šteta za tolike novce. Mogli su ih političari staviti i u

svoje džepove. Kod nas vekovima tako rade. Valjda zato

što nemamo Real Madrid, pa nemaju kome da daju pare.

Asnarove strasti prema funkciji splasle su 2004.

godine, međutim, strast Real Madrida prema istoriji je

kao gašenje vatre slamom. Nikad dosta!

Manje je Popaj pojeo konzervi spanaća nego što je Real

Madrid osvojio trofeja. Ređe su Majk Tajson i Muhamed

Ali slali protivnike u nokdaun nego što su kapiteni Real

Madrida podizali pehar. Nema smisla nabrajati.

Jedno je unapred jasno: kakva istorija kluba, takva i

priča.

Duga, preduga.

97


16. SRETEN ŽUJOVIĆ

(Jugoslavija)

April 2020 ...

98


99


CRNI NA BELOJ LINIJI

Po jednima ljudsku sudbinu određuje Bog. Drugi misle

da je u pitanju slučajnost. Neki kažu da je ime putokaz,

postoje i oni koji u svemu prepoznaju horoskop.

Sretenu Žujoviću su, izgleda, životnu priču odredili

vršnjaci. Ili možda nadimak?

Al Kapone je zavijao čuvare zakona u Americi u crno.

Pred surovim metodama Lavrentija Berije u Sovjetskom

Savezu su „beli“ (monarhisti) bojeni u crveno (pretvarani

u komuniste), a Žujović je bio i Crni, po nadimku, i crveni

- po političkom opredeljenju , mada se jedini od trojice

spomenutih, rođenih 1899. godine, mogao dičiti i nečim

belim.

Iako su doktori u belim mantilima bili mnogo

potrebniji u prvim godinama nakon završetka Prvog

svetskog rata, Žujović je na beloj liniji fudbalskog tima

Sport kluba (SK) Jugoslavija, „lečio bolesti“

odbrambenog reda loptačke družine kojoj je pripadao.

Nije bio golmančina. Ni golmančić. Bio je golman.

Dobar golman.

Imao je taman toliko znanja i spretnosti da zaiga za

„crvene“ u podsaveznom rangu takmičenja.

Nije branio u „večitom“ derbiju. Na „derbiju pre

derbija“ jeste!

Više puta, od toga na jednom istorijskom.

100


Jednom?! Hm, jednom k’o nijednom, rekli bi neki.

A ja kažem: jednom ali vrednom. Dao je dorinos prvoj

pobedi nad najvećim rivalom - Beogradskim sport

klubom (BSK) 1920. godine.

Nije imao strica fudbalera, ujak mu nije bio trener, pa

je za svog uzora pred mrežom „uzeo“ čuvenog Danila

Stojanovića Čika Daču, jednog od osnivača SK

Jugoslavija.

Samim tim u nasledstvo nije dobio imanje, već

rukavice, a njima je Žujović pljeskao dlan o dlan na pet

utakmica 1922. godine, a četiri puta su bile suviše meke

da bi zaustavile šuteve protivničkih igrača.

Dve godine kasnije Sreten je bio akter transfera, s

tim što boje nije promenio.

Jednom „crveni“, uvek „crveni“. Postao je član

Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).

Opet je morao da brani, ovoga puta ideologiju.

Potom i državu. Istu onu protiv koje su komunisti bili

pre rata.

Umesto lopte je u rukama držao oružje. Nekad je

cepao opremu, od 1941. „cepao“ je rafale.

Nije postao član stručnog štaba svog kluba, međutim,

deo ratnog štaba NOP-a jeste. Golmanske parade

zamenio je vojnim.

101


I opet su pobedili njegovi. Iznova je pobedila

Jugoslavija. Trijumfovali su „crveni“. Kao nekad na

igralištu.

Od čuvara mreže do „čuvara“ državne kase. Posle rata

je postao ministar finansija.

Narodni novci su bili u sigurnim rukama. Dve decenije

pre toga su lopte bile u njima.

No, lopte se ređe kradu od novca, kod nas pogotovo.

Potom je došla 1948. Vreme treninga. Ne fudbalskog

već političkog.

Utrenirani „titoisti“ su sa svojim šefom Staljinu rekli

„ne“.

Sreten kao da je propustio „trening“, pa je brki rekao

„da“.

Crni je ocrnjen, naravno. I poslat je iste godine od

strane svojih partijskih saigrača na „klupu za rezervne

igrače“.

Vrelu klupu, onu iza rešetaka.

Postao je žrtva političkih penala. Branio ih je uspešno

dve godine, a onda je njegova borba prestala. Nekadašnji

čuvar mreže je završio u mreži propagande.

Predao se, pokajao i poručio javno da je bio u zabludi

1950. godine.

102


Izborio se za produžetke, pa je opet bio član partije.

Direktor takođe. Sve do najtužnije promene dresa, do

onog kog je obukao odlaskom sa ovog sveta 1976. godine.

Sreten Žujović je časni učesnik večne utakmice. Njeno

ime je istorija.

103


SADRŽAJ

REČ AUTORA ................................................................................... 5

NAPOMENE PRED ČITANJE ....................................................... 8

1. KARLOS MENEM (Argentina) ................................................. 9

2. JORDAN LEČKOV (Bugarska) ............................................... 15

3. GŽEGOŽ LATO (Poljska) ......................................................... 22

4. AHMED RADI (Irak) ................................................................. 29

5. DINAMO MOSKVA (Sovjetski Savez/Rusija) ...................... 35

6. ĐOVANI GALI (Italija) ............................................................. 43

7. KRIM (Ukrajina/Rusija) .......................................................... 48

8. MILOVAN ĐORIĆ (Jugoslavija/Srbija) ................................ 54

9. DARIJUŠ ĐEKANOVSKI (Poljska) ........................................ 59

10. HORHE MARIO BERGOLJO

Papa Franja (Argentina) .............................................................. 65

11. EVO MORALES (Bolivija) ...................................................... 72

12. BRANKO MARINKOVIĆ (Bolivija) ...................................... 76

13. SRPSKI NAROD / FUDBALSKA REPREZENTACIJA

JUGOSLAVIJE ............................................................................... 80

14. MIŠA ANĐELKOVIĆ (Srbija) ................................................ 84

15. REAL MADRID (Španija) ...................................................... 90

16. SRETEN ŽUJOVIĆ (Jugoslavija) ......................................... 98

SADRŽAJ .......................................................................................104

104


105


CIP - Каталогизација у публикацији

Библиотеке Матице српске, Нови Сад

821.163.41-92

796.332

СТОЈИЋ, Драган, 1979-

Fudbalski amandmani : fudbalsko-političke priče / Dragan Stojić. -

Subotica : Exyu fudbal, 2020 (Vrnjačka Banja : Satcip). - 106 str. :

ilustr. ; 21 cm

Dostupno i na: www.exyufudbal.in.rs/biblioteka/fudbalskiamandmani.

- Tiraž 100.

ISBN 978-86-900942-1-9

а) Фудбал

COBISS.SR-ID 333763335

Medijski partneri

Fudbalski amandmani

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?