Aperto nuovo 5

MAGAZIN UMETNOSTI FAKULTETA UMETNOSTI U NIŠU BROJ 5 MART 2019.

ISSN (Online) 2466-3646

INTERVJU

Suzana KOSTIĆ

Bojan ŽIVIĆ

Perica DONKOV

AN FACE

Đuro RADONJIĆ

ORIGINALI

Bratislav ZLATKOVIĆ

“VERGUL ART”

MONDO

Franse DE RUITER

Stephan SIEGENTHALER

SadrŽaj

aPertO nuOvO

UMETNIČKI MAGAZIN

FAKULTETA UMETNOSTI U NIŠU

BrOj 5 / DeceMBar 2019.

IzdavaČ:

FAKULTET UmETNOSTI U NIšU

Kneginje Ljubice 10, 18000 Niš

www.artf.ni.ac.rs

GLavnI I OdGOvOrnI urednIcI:

vesna gagić

marko micić

GraFIČKI urednIK:

ninoslava girić

redaKcIja:

jovana minić

nikola Đorđević

vladimir jelenković

Studentski parlament

ninoslava girić

bratislav Radenković

(Departman za primenjene umetnosti)

maja mitrović

milica Pešić

Predrag Radisavljević

(Departman za muzičku umetnost)

jovan Spasić

jana mitrovska

marijana veličkovski

(Departman za likovne umetnosti)

naSLOvna STrana:

Suzana Kostić

WeB adreSa:

aperto.artf.ni.ac.rs

iSSn (Online) 2466-3646

SUZana KoSTić / intervju / 002

bojan Živić / intervju / 012

PErICA DONKOV / intervju / 018

DimiTRijE bUŽaRovSKi / Felicita / 024

bRaTiSLav RaDEnKović / LIKOvne

POeTIKe STudenaTa / 026

Sanja ĐoRĐEvić / LIKOvne


ninoSLava giRić / LIKOvne


GALErIjA DrUšTVA ArhITEKATA NIšA /

aMBijent / 038

AEC / crnO na BelO / 040

ĐURo RaDonjić / an Face / 042

IX bETOVENOVA SImFONIjA / PreMijere / 050

meĐunarOdnO STudenTSKO TaKmIČenje

KOmPLemenTarnOG KLavIra

2016 - 2018. / 056

GOCE KOLArOVSKI / OMaGGiO / 060

anica RaDoŠEvić babić /

IzLOŽBena SezOna Fu/ 070

KOncerTna SezOna Fu/ 72

LUKa Simić / arrivanO / 076

Danica miLoŠEvić / arrivanO / 078

PREDRag RaDiSavLjEvić / arrivanO / 080

majSTOrSKI KurSevi i

PreDavanja 2014-2016./ 082

FrANS DE rUITEr / MOnDO / 088

STEPhAN SIEGENThALEr / MOnDO / 092

bRaTiSLav ZLaTKović / OriGinali / 094

ivan vUKović / teatar / 096

ivana iLić / KOLumna / 100

vLaDimiR jELEnKović / ParliaMO / 102

intervju/003

SUZANA

KOSTIĆ

Dirigent, pedagog, prvi doktor dirigovanja u Srbiji, dugogodišnji

umetnički direktor Internacionalnih horskih svečanosti u Nišu,

dekan Fakulteta umetnosti Univerziteta u Nišu, svojom energijom,

kreativnošču i odlučnošću pomera granice, postavlja standarte i približava

obrazovanje i kulturu Niša svetskim trendovima. Kao dirigent potvrdila

se tumačenjem velikih vokalno-instrumentalnih dela. Dugogodišnji

umetnički direktor i dirigent Akademskog hora SKC Univerziteta u Nišu

sa kojim je nastupila i u čuvenoj sali Rahmanjinov. Osvaja prestižne

nagrade i priznanja: dva Gran Prija na Međunarodnim takmičenjima i

Specijalno priznanje za interpretaciju pravoslavne muzike u Moskvi,

Gran Pri Međunarodnog takmičenja kamernih horova na jalti. Laureat

dirigenata na više međunarodnih takmičenja i festivala, nagrada za

virtuoznost i inovacije u interpretaciji, kao i počasna nagrada za kulturu

interpretacije i dirigentsko majstorstvo Konzervatorijuma Čajkovski u

Kijevu. Na centralnoj proslavi Milanskog edikta, dirigovala je Betovenovu

IX Simfoniju na Letnjoj pozornici Tvrđave sa više od 300 izvođača. Autor

je projekta Obnove operske scene u Nišu: Štrausove operete Slepi miš

i Rosinijevog Sevilјskog berberina. Dobitnik Oktobarske nagrade Grada

Leskovca i Godišnje povelje za izuzetne rezultate u svojoj profesiji i

negovanje visokih etičkih vrednosti Rotari kluba Niš.

004/intervju

Na FU ste od njegovog osnivanja

u čemu ste i direktno učestvovali.

Kako je krenula ta priča?

Pokušaću da vam kažem ono

što u spisima i dokumentaciji

ne možete naći. Ceo taj period

je bio veoma interesantan i nimalo

jednostavan. Ideja o fakultetu

se nekoliko godina uobličavala.

Ljudi su se udruživali i pomagali

u ostvarivanju viših ciljeva, stvaralačkih,

dobrih za umetnost i sve

nas. Kasnije, 2000. osnovane su

Studijske grupe za likovnu i muzičku

umetnost pri Filozofskom

fakultetu, a Viša škola je krenula

u proces gašenja. Sećam se da

mi je direktor Veljković predložio

da dam otkaz na Višoj, gde sam

već bila u najvišem zvanju i da

pređem na Filozofski u zvanje

docenta, kako bi kao upravnik

grupe za muziku bila „most“ između

dve institucije. Pristala sam,

potpisala otkaz ugovora o radu

i već sledećeg dana se prijavila

na konkurs Filozofskog. Tada me

je dekan Filozofskog fakulteta

prof. Žunić, koji je kasnije bio i

predsednik Privremenog saveta

Fakulteta, pitao – Suzana, šta ćete,

ako ovo ne uspe? To je trenutak

u kojem sam osvestila da sam

ponovo na početku. Plata upola

manja, a zadatak veliki. Rizikovala

sam, kako bi se retko ko usudio,

tačnije, niko koga poznajem, a

ostalo je istorija. Uspeli smo da

napravimo Fakultet umetnosti koji

je Odlukom Vlade Srbije počeo

sa radom 3. oktobra 2002. Eto,

nedavno smo proslavili 16 godina

uspešnog rada i postojanja.

Izvodili smo velika vokalno-instrumentalna

dela - Trahinjanke, Mirska

pjenija, Karmina Katuli i Burana,

Harmonija svetlosti, Vokalna

simfonija... Moj život, pored hora

ispunjavali su koncerti sa Simfonijskim

orkestrom, RTS horom i

orkestrom, predivnim solistima,

festivali i velike manifestacije. Čini

mi se da je to bio izuzetno impresivan

i srećan period. Druženje

sa mladim ljudima, bezgranična

ljubav i međusobno poverenje vodilo

nas je u osvajanje najprestižnijih

nagrada i priznanja - grand pri na

Jalti, u Moskvi čak dva, celovečernji

koncert u sali Rahmanjinov,

nastup u sali Čajkovski... snovi su

bili stvarnost. Rad sa studentima

dirigovanja takođe je bio zanimljiv.

Prenosila sam im entuzijazam,

zaljubljenost i čari ovog poziva. Kao

da smo hodali po oblacima. Kada

sam roditeljima saopštila da ću

se kandidovati za dekana, mama

je iznenađeno pitala - “Zašto? Šta

će to tebi? Imaš lep život…” Onda

sam mislila da me ne razumeju,

a sada znam da su me mnogo

voleli! Moja posvećenost, neminovno

je donela puno promena.

Nema me u oblacima. Ova priča

zahteva čvrsto stajanje na zemlji,

ali je definitivno vredelo oprobati

se i u ovom poslu. Prošle godine

izabrana sam za treći mandatni

period, ogromnom većinom glasova

kolektiva i jednoglasnom

odlukom Saveta Fakulteta. Velika

je čast biti na čelu ovako kompleksne

institucije kakav je Fakultet

umetnosti.

Kako ste odlučili da dirigentsku

karijeru uskladite sa funkcijom

dekana?

U to vreme bila sam dirigent Akademskog

hora SKC Univerziteta

u Nišu. Moja umetnička radoznalost

bila je usmerena prema

Horu, Svečanostima, turnejama

i vrhunskim interpretacijama.

Na otvaranju Internacionalnih hosrkih svečanosti

Suzana KOSTIĆ/005

Akademski hor SKC Univerziteta

u Nišu ustupili ste Zoranu Stanisavljeviću

posle 22. godine rada

sa njima. Hrabra odluka.

Ne bih to nazvala hrabrošću, već

dobrom procenom, a jednom se

svako od nas mora odlučiti na taj

korak. Sve te godine čine odrastanje,

druženje, putovanja, radosti i

tuge, velika ostvarenja, a opet bez

osećanja obaveze i napora. Imala

sam veliku sreću da se razvijam

uz Radojicu i Špaju. Svedok sam

Špajinih muka kada je definitivno

odlučio da mi preda palicu. Ne zaboravimo,

bio je najbolji menadžer i

dirigent ovog ansambla više od 25

godina, a predao mi je u ruke ono

najveće i najznačajnije što je imao!

Dušu, život, radost, ponos! Zahvalna

sam mu na velikoj ljubavi

i poverenju koje mi je te 1999.

iskazao. Mislila sam da ću uspeti

da izbegnem osećaj praznine, ako

blagovremeno mislim o tome. Par

godina sam se borila sa sujetom,

nesanicom i virtuelnom prazninom,

prolazeći kroz stanja koja prate

tako ozbiljnu odluku. Zoran o tome

ništa ne zna, ali pročitaće ovaj

intervju, nadam se. (smeh) Ovakva

odluka nije hrabrost i nije teško

doneti je... preteško je i neizdrživo!

Postavila sam čak i uslov – da

niška horska scena ostane nepromenjena.

Moji veliki prijatelji

su pristali. Zoran Stanisavljević

preuzeo je Akademski, Ivana Mirović

Ženski, a Ivana Milošević Niški

kamerni hor. Od toga dana, nisam

posetila ni jednu probu Akademaca.

Zaključak prepuštam vama.

Izvođenjem IX Simfonije Betovena

na Letnjoj pozornici Tvrđave, dokazali

ste da Niš ima umetničke

kapacitete za izvođenje velikih

muzičkih dela.

Ova je priča, priča za sebe. Ceo

projekat vodio je Lale Pavlović,

pomoćnik tadašnjeg predsednika

Srbije Tomislava Nikolića. Upoznali

smo se kada je sve poslenike u

kulturi Niša pozvao na radni dogovor.

Nekoliko meseci kasnije

pitao je da li Niš ima snage za

ovakav projekat, istakao da sve

mora biti na vrhunskom nivou, i

da je domaćin večeri Ambasada

Nemačke. Organizovali smo se

odlično. Svaki ansambl je ubrzano

vežbao u svom prostoru i imala

sam tek dva dana pred koncert

mogućnost za zajednički rad sa

celim izvođačkim aparatom. Uverenost

da to možemo, bila je jača od

svih prepreka, a optimizam, želja i

prilika da izvedemo ovo grandiozno

delo, dodatno su nas stimulisali

da pred prepunom Tvrđavom prevaziđemo

očekivanja! Sve oči su

bile usmerene na Niš - centralna

proslava 1700 godina Milanskog

edikta imala je nacionalni značaj.

Više od 300 izvođača na sceni, a

u publici vlada, ambasadori, gradonačelnici,

političari, direktori,

kulturni poslenici, dirigenti Šaca

Vujić, Dara Matić i Deki Savić, naše

porodice, prijatelji iz cele Srbije, direktan

satelitski i tv prenos. Letnja

pozornica je izgledala svetski pod

reflektorima, sa velikim ekranima,

što je retko dobar osećaj. Uživali

smo u svakoj frazi, a ustajanje hora

i solista u finalu, priželjkivali smo

od samog početka. Velika svetkovina

i divna energija i na sceni

i u publici. S vremena na vreme

pogledam snimak na Youtubu i

iznova osetim taj talas ushićenja

koji nas je dugo posle Tvrđave

održao na visokim vibracijama

sreće i zajedništva. Dobila sam

puno komplimenata, ali se jedan

posebno izdvaja. Moj najdraži profesor

Fimčo Muratovski je pratio

prenos i bez ijedne primedbe mi

čestitao na ovakvom izvođenju

Betovenove Devete. Rekao je,

da je toliko želeo da diriguje ovu

simfoniju i da se takva prilika u

njegovoj karijeri jednostavno nije

desila, ali je sa posebnim ponosom

podvukao činjenicu da smo

čak nas četvoro iz njegove klase

izveli ovo grandiozno delo.

Kao dekan FU na početku mandata

susreli ste se sa mnogobrojnim

izazovima i obavezama...

Za dekana sam prvi put izabrana

2012. godine. Moja saznanja o

instituciji u kojoj radim od osnivanja

su se proširila, sa nekim

činjenicama sam se prvi put suočila

i ponovo se upoznavala sa dugogodišnjim

kolegama. Iznenađenjima

nije bilo kraja. Čudan osećaj, vrlo

čudan. Te 2012. godine u decembru

po prvi put smo proslavili godišnjicu

Fakulteta, ne bilo koju, već

prvi jubilej 10 godina postojanja.

Kolege su bile iznenađene i sa

nevericom računali da li je jubilej.

A onda su se pojavili neki divni

ljudi koji su želeli da pomognu,

006/intervju

bodrili nas da proslavimo jubilej

kako priliči našoj instituciji! Od

tada nam je krenulo. Dobili smo

najprestižnije priznanje Grada,

Nagradu 11. januar, kao podstrek

za uspeh i razvoj, obećanja i podršku

gradonačelnika, predsednika

skupštine i rektora. Prionuli smo na

posao i opstanak Fakulteta se više

nije dovodio u pitanje. Entuzijazam,

posvećenost, koncertno-izložbena

aktivnost profesora i studenata,

nagrade, festivali, takmičenja, mediji,

učinili su nas nezaobilaznim

u kulturi Grada i Regiona.

Prvu stvar koju ste uspeli je NIO

i akreditacija ustanove za veoma

kratak period. Sada se sve čini

lakše, jer uspešna II akreditacija

svih programa pretpostavlja i

akreditaciju ustanove...

Period kroz koji smo prošli nije bio

lak. Morali smo da rasčišćavamo

teren, uvodimo pravila, uređujemo

pravilnike, donosimo odluke, a

Zakon se menjao i dopunjavao.

Ponekad su rešenja kod pojedinaca

izazivala revolt. Na sreću i

danas su u manjini. Sistem studiranja

se promenio, a mislim da

je umetnicima teško prihvatljivo

da se umetnik-pedagog bitno razlikuje

od slobodnog umetnika.

I danas se sporimo oko toga, ali

bez obzira na uvođenje strožijih

kriterijuma, podrška rukovodstvu

je postajala sve jača, i tako je i danas.

Dobijanjem NIO akreditacije

organizujemo naučne skupove

BARTF i Tradicionalnu estetsku

kulturu. Pokrenuli smo naučne

časopise Artefakt i Visual Arts

and Music. Razmena iskustava

sa profesorima iz drugih zemalja,

ostvarivanje kontakata sa drugim

Suzana KOSTIĆ/007

Akademski hor SKC, Koncertna sala “Rachmaninoff”, Konzervatorijum “Tchaikovsky”, Moskva

institucijama, ubrzano se odrazila

i na kvalitet rada naših profesora.

Otvorenost za različite oblike

saradnje, proširio je naše vidike i

spremnost da se usavršavamo i

budemo bolji. Takmičenje studenata

komplementarnog klavira, po ideju

prof. Milene Rajković, direktno se

odrazilo na porast kvaliteta, a naši

studenti svake godine nestrpljivo

očekuju kolege iz drugih zemalja,

da se odmere. Akreditovali smo

ustanovu i obezbedili neku godinu

mira, ali nismo prestajali sa radom

na pripremi drugog akreditacionog

ciklusa. Sve delatnosti i aktivnosti

bile su usmerene ka podizanju referentnosti

svakoga od nas, te samim

tim i ustanove u celini. Kriterijumi

su iz godine u godinu sve viši, ali

smo uspeli da ispunimo standarde

i akreditujemo studijske programe,

uključujući i najnoviji program za

Udaraljke. Pripreme za akreditaciju

ustanove su u punom jeku i

nadamo se najboljem, budući da

je pri Ministarstvu formirano novo

akreditaciono telo. U tom smislu

očekujemo punu ozbiljnost u proceni

naših rezultata.

Najzaslužniji ste za ubrzani razvoj

ove institucije. Uspostavljen je

sistem, oformljeni su centri koji

uspešno rade u svojim oblastima?

Hvala na lepim rečima i pohvalama.

Tačno je da smo uspostavili nešto

sasvim prirodno i jednostavno -

poštovanje zakona i propisa.

Uređenjem opštih akata, jasno

su utvrđena prava i obaveze. Ali

sistem čine ljudi. U početku smo

na svako pitanje dobijali odgovore

da ovo ili ono ne može. Uljuljkani

u svoje predstave o sebi, nismo ni

bili svesni koliko daleko možemo

008/intervju

da dobacimo i da u pravo vreme

sa malo napora možemo postići

mnogo. Formiranje centara podrazumeva

uključivanje više ljudi

u rad i odlučivanje, informacije

se brže šire i naravno realizacija

planiranog je uspešnija. Centri su

samo omogućili bolju organizaciju

i bilo je pitanje vremena kada će

takvo funcionisanje početi da daje

rezultate. Oni su sada jasno vidljivi:

izdavačka delatnost je procvetala,

dostupnost tonskog studija je aktivirao

izvođače, bibliotečki fond

je uvećan i poboljšani uslovi za

rad Biblioteke, već imamo onlajn

prijave ispita i moodle platformu

što olakšava komunikaciju studenata

i profesora i praćenje kvaliteta

nastave zahvaljujući računarskom

centru, multimedijalni centar prati

koncertno-izložbene, ispitne i

sve druge aktivnosti na Fakultetu.

Najnoviji Centar za doživotno

učenje usmeren je na majstorske

radionice i predavanja, ali očekuju

se vidniji rezultati kroz organizaciju

kurseva u raznim oblastima.

Rad Studentskog parlamenta

postao je stabilan. Spremni smo

da podržimo njihove zahteve od

umetničkih, preko poseta koncertima,

muzejima i izložbama van

Niša, pa do sportskih aktivnosti.

Svaka mlada instutucija u svom

razvoju prolazi kroz određene faze

i moglo bi se reći da smo ovakvom

modernizacijom Fakulteta

i osnivanjem centara, i podelom

zaduženja na najboljem putu da

iz godine u godinu podižemo kriterijume

i da razmišljamo o proširenju

delatnosti. Najvažnije je

da se većina kolektiva probudila,

da studenti aktivno učestvuju u

uzdizanju kulture Niša i da postajemo

prepoznatljivi kao škola.

Fakultet umetnosti je realizovao

mnogobrojne aktivnosti koje su

naišle na oduševljenje prave

stručne umetničke i akademske

javnosti, i stiče se utisak

da stoji uz rame i sa umetničkim

fakultetima razvijenijih zemalja.

To jeste cilj i na tome konstantno

radimo. Buđenju i brzom napretku

najvećim delom moramo zahvaliti

odluci da se otvorimo prema

mladim kadrovima. Naše mlade

kolege usavršavaju se i u zemlji i u

inostranstvu, a onda kada završe

sa žarom prenose svoja iskustva i

poimanja o umetnosti. Otvoreni za

istaknute umetnike Srbije, pojačali

smo konkurentnost. Trudimo se da

najbolje studente našeg Fakulteta,

zadržimo u nekim od saradničkih

zvanja. Tako opredeljeni lako

hvatamo korak sa institucijama

koje su visoko kotirane u sistemu

savremenog obrazovanja. Samo

podatak da smo od uvođenja Godišnje

nagrade časopisa Muzika

klasika osvojili već 6 ovih prestižnih

priznanja u različitim oblastima,

govori o visokom kvalitetu i institucije

i nastavnog kadra. Ako tome

dodamo međunarodna priznanja i

nagrade iz oblasti izvođaštva, dizajna,

mozaika i grafike nastavnika i

studenata, međunarodne razmene

i Erazmus programe, postaje jasno

da se slika jednog malog Fakulteta

drastično promenila. Definitivno

najjači utisak je otvaranje ka svetu

kroz gostovanja velikog broja

eminentnih umetnika, a posetio

nas je prof. dr Frans de Ruiter,

direktor Akademije za Kreativne

i Izvođačke umetnosti Univerziteta

Leiden, predsednik Međunarodnog

muzičkog saveta UNESCO u

Parizu, predsednik European House

for Culture u Briselu, direktor

docARTES - doktorskog programa

muzičke umetnosti i direktor

PhDArts, doktorskog programa

lepih umetnosti i dizajna, koji nas je

i preporučio za prijem u Asocijaciju

evropskih konzervatorijuma.

Krajem prošle godine na poziv

rektora prof. dr Aleksandra

Viktoroviča Šunkova posetili ste

Kemerovski državni institut za

kulturu u Rusiji. Kakve utiske

nosite?

Saradnja sa ovim institutom je za

kratako vreme postala intenzivnija

no što se moglo pretpostaviti.

Kemerovo je predivan grad koji

je nedavno proslavio 100 godina

postojanja, a već imaju državni

univerzitet, državni institut za

kulturu, nekoliko muzeja, velike

crkve, pozorište odvojeno od muzičkog

pozorišta i opere, filharmoniju

kojom je nedavno dirigovao

moj omiljeni dirigent Teodor Kurentzis.

Sve ove institucije imaju

ogromne zgrade, a prostori su

uređeni po najvišim standardima.

Prošle godine smo SKC i mi ugostili

dekanku i dirigenta prof. Inu

Šorohovu. Ponela je predivne utiske

iz Niša, što je zaintrigiralo njen

hor i kolege da odlučujući između

nastupa u Salzburgu ili Nišu, odaberu

naš grad! Ima li veće pohvale

od ove! U našoj Sali je održan

zajednički koncert horova, publika

je bila toliko zainteresovana,

ljudi su stajali i bili presrećni što

prisustvuju ovakvom događaju.

Krajem prošle godine ponovo sam

posetila Institut i konzervatorijume,

i bila u žiriju za Grand pri Sibirijade,

festivala koji organizuje Institut.

Najmlađi docent Univerziteta u

Nišu Nikola Peković, nekoliko dana

držao je master klas. Prelepo je

bilo što su svaki njegov slobodni

trenutak koristili da saznaju više,

da ih presluša i kaže šta misli. Bila

sam vrlo ponosna što je naš bivši

student, a sada mladi kolega i

izuzetan umetnik! Rektor Šunkov

je divan čovek, kao u ostalom i

kolege koje sam tamo upoznala i

bez obzira na razlike i udaljenost,

ili hladni Sibir, svi toliko brinu o

detaljima, da se osećate kao među

svojima. Festival ledenih figura u

centru grada, moguć je i održiv

samo na tako niskim temperaturama.

Sa velikim ushićenjem sve vas

pozivam da neku zimu provedete

tamo! Sibir je poseban!

Suzana KOSTIĆ/009

Rektor Univerziteta u Nišu, prof. dr Dragan Antić sa eminentnim umetnicima Fransom

de Rojterom i Manon Hajne

Međunarodna saradnja sa Kemerovskim državnim institutom za kulturu u Rusiji

Autor ste projekta obnove operske

scene u Nišu operetom Štrausa

Slepi miš. Kasnije i Rosinijeve

opere Seviljski berberin, u saradnji

Fakulteta umetnosti, Simfonijskog

orkestra i Narodnog pozorišta

u Nišu. Šta Vas je motivisalo

da sjedinite ove tri institucije i

ideju pretvorite u stvarnost?

O operi se dugo raspravlja, još iz

vremena kada je gradonačelnik

bio prof. Mile Ilić. U međuvremenu

smo i mi u umetničkom smislu

sazreli i imamo sve potrebno,

odličan hor, orkestar, soliste...

nedostajao je prostor. Narodno

pozorište je takođe u međuvremenu

rekonstruisano i operska rupa je

potpuno adekvatna za korišćenje.

Dogovorili smo se sa Aleksandrom

Ristić i Katarinom Ivanković da

animiraju studente za sporedne

uloge, a da one preuzmu glavne

role. Milena Injac je pripremala

orkestar, Ivana Mirović hor i za

nekoliko meseci smo spakovali

priču. Kolega Ivan Vuković, tada

direktor pozorišta ustupio nam je

salu i prihvatio da kao i mi, potpuno

volonterski režira celu predstavu.

Naši studenti su tada prvi put

stali na “daske koje život znače”,

počeli da uče glumu i kretanje, i

rezultati danonoćnog rada nisu

izostali. To je bilo toliko dobro,

da su nas pozvali da nastupimo

i u Beogradu, gde smo doživeli

stajaće ovacije. Reč je o novoj

energiji koja je potpuno preuzela

i obogatila ovo staro štivo. Slepi

miš je ušao i u redovni repertoar

Narodnog pozorišta i nišlije su

svaku predstavu ispunjavale do

poslednjeg mesta! Za Rosinija smo

želeli da uključimo Simfoničare,

a za animaciju muzičara bila je

zadužena njihova direktorka Vesna

Bratić. Pristali su i sa neskrivenim i

velikim zadovoljstvom uvek ističem

da se ovakva vrsta angažmana ne

može desiti ni na jednom drugom

mestu, samo u Nišu. Zašto? Zato

što smo naviknuti da radimo i stvaramo

iz ličnog zadovoljstva, jer u

Nišu kultura tako opstaje. Svi su

nas hvalili i uzdizali. Bilo je lepo,

ali smo za par godina potrošili

entuzijazam. Da i on, ako ga ne

stimulišete makar minimalno, ume

da se ugasi. Radili smo dok nam

je bilo zabavno. Očekivali smo da

će Grad osetiti potrebu za malim

operskim horom ili kamernim orkestrom,

ali nije. Pokazali smo šta

Niš može da ima, a dalji redosled

koraka je jasan.

Rotary Klub Niš dodelio vam je

„Nagradu u Profesiji” za izuzetne

010/intervju

rezultate u svojoj profesiji i negovanje

visokih etičkih vrednosti

kao i ogroman doprinos razvoju

kulturnog života grada Niša, a vaš

rodni grad Oktobarsku nagradu.

Rotary Klub Niš, tradicionalno,

već petnaest godina, dodeljuje

ovu nagradu krajem svake godine

uspešnim ljudima koji nisu članovi

Rotary klubova, a koji su svojim

profesionalnim radom doprineli

razvoju i promociji sredine u

kojoj žive i rade. Počastvovana

sam da je neko pratio moj rad i

angažovanja. Celokupnu karijeru

sam usmerila na opšte dobro.

Sećam se da smo se Milena i

ja odrekle festivalskih honorara,

da bi studenti naših ansambala

mogli da vide Firencu. Većina nije

imala ni pasoš, to im je bilo prvo

putovanje. Naši honorari su pokrili

4 dana kompletnog boravka za

oko 76 ljudi. Oni to i ne znaju, i

zašto bi, ali činjenica da znam da

su bili u prilici da dožive Italiju me

ispunjava zadovoljstvom. Zahvalna

sam i Leskovcu na Oktobarskoj

nagradi grada. Ona mi je posebno

draga što mi je dodeljena tokom

trajanja mandata gradonačelnika

Cvetanovića. On se jedini setio

ljudi koji rodni grad promovišu,

čak i nenamerno, u nekim drugim

sredinama. Manji centri boluju od

sujete, ali on vešto uspeva da

to eliminiše i zaslužne nagradi.

Osvojila sam puno priznanja po

svetu, a ipak najteže je bilo steći

ih u svojoj sredini. Znače mi ove

nagrade! Toliko mnogo znače da

još jednom, i uvek, neizmerno

hvala članovima Rotary kluba za -

visoke etičke vrednosti i ogroman

doprinos u kulturi. Velika je to čast!

Prepoznatljivi ste po velikoj energiji

koju ulažete u sve čime se bavite.

Odakle crpite svu tu pozitivnu

energiju i kako vaši saradnici

uspevaju da vas prate?

Moja misija me održava budnom

i stalno otvorenom za usvajanje

kreativnih ideja i vizija o dostizanju

kvaliteta koji će prevazići

okvire lokalnog. Prema sebi sam

stroga. Postavljam visoke ciljeve

i ne smatram da zadovoljavanje

ukusa prosečnosti mogu da me

kao umetnika ispune. Postignuti

rezultati u kretanju ka cilju, približavaju

me i daju snagu da nastavim

i prevladam nove zahteve.

Zadovoljstvo zbog postignutih

rezultata me dodatno nadahnjuje i

čini da teškoće lakše prevaziđem, a

vera u opravdanost ciljeva još više

jača. Bitno mi je okruženje osoba

u koje verujem i koje razmišljaju

progresivno. Smatram da se ljudi

prepoznaju po energijama, a ne

po nametnutim konvencijama ponašanja.

Zahtevno i višegodišnje

bavljenje fakultetskim poslovima

i rukovodećom pozicijom me je

usmerilo da svoju stvaralačku snagu

preusmerim na organizaciju

institucije i stvaranje sistema koji

će omogućiti da edukujemo izuzetne

mlade stvaraoce – nastavljače

dobrog umetničkog obrazovanja

u Jugoistočnoj Srbiji. U ostvarenju

ovih ciljeva neophodno je bilo

da se timskim radom raspodele

obaveze i na najbolji način iskoriste

potencijali svih saradnika,

bilo da su iz redova mog najužeg

tima ili kolektiva u celini. Neki od

saradnika, koji nisu bili sposobni

da prate ambiciozne zamisli, osavremenjavanje

institucije, internacionalizaciju,

projektne aktivnosti,

strukturalno uređenje Fakulteta

i koji su pokazali pomanjkanje

entuzijazma za investiranje velike

energije, odustajali su već

na početku mandata vršenja

poverenih funkcija. U skladu sa

strategijom Fakulteta, koju sam

koncipirala, bilo je potrebno da

se formira tim, koji će je sprovesti

i našu instituciju afirmisati

u nacionalnim i međunarodnim

okvirima, a rezultate umetničkog

i naučnog rada učiniti vidljivim.

Tokom prvog mandata veliku podršku

sam imala od prodekana

Dragana Tomića i Danijele Stojanović

koja je nastavila rad i u

drugom i trećem mandatu. Ona je

odgovorno pristupila organizaciji

svih aktivnosti iz domena naučno-umetničkog

rada i zaslužna

je za dobijanje NIO akreditacije

ustanove u drugom ciklusu. Njoj

su se pridružile Milena Injac i Ka-

Suzana KOSTIĆ/011

Udružene umetničke snage Niša do premijere opere “Seviljski berberin”

(Milena Injac, Vesna Bratić, Ivan Vuković i Suzana Kostić)

tarina Đorđević koja je doprinela

aktivnom uključivanju Fakulteta

u Erazmus projekte mobilnosti

studenata i nastavnika, podizanju

kvaliteta u svim segmentima

institucije i dobijanju akreditacije

studijskih programa osnovnih i

master akademskih studija. Osim

prodekana sa kojima najbliskije sarađujem

i ostvarujem postavljene

ciljeve, teret poslova se raspodeljuje

među kvalitetnim kolegama

koji se smenjuju na pozicijama

šefova departmana i katedri, ali

i ostalima koji svoju kreativnu

energiju žele da investiraju u

budućnost Fakulteta.

Za kraj koju poruku imate za naše

čitaoce?

Nikada ne odustajte pred teškoćama,

ma kako teške izgledale u

trenutku kada vas zadese. Ciljeve

ne oblikujte prema svakodnevici i

bliskim dešavanjima, već ih vezujte

za dalju budućnost. Život nije

uvek fer, ali smisao i istrajnost

nas određuju i čine ljudima.

Autor: Marko Micić

012/ intervju

BOJAN

ŽIVIĆ

MR BOJAN ŽIVIĆ rođen je 1962. godine. Redovni profesor Fakulteta umetnosti

u Nišu, na kojem radi od njegovog osnivanja, na predmetu Grafika (osnove).

Diplomirao je na Fakultetu Primenjenih umetnosti u Beogradu 1988., u klasi

prof. Bogdana Kršića i prof. Duška Petričića na grafici knjige, gde je 1998.

odbranio i magistarsku tezu iz oblasti grafike, u klasi profesora Branislava

Makeša. Radio je u Centru za dizajn i marketing u Nišu, više osnovnih i srednjih

škola, a od 1998–2005. godine i u Umetničkoj školi „Đorđe Krstić“u Nišu.

Jedan je od osnivača Niškog Grafičkog Kruga 1993., i dobitnik je Nagrade

ULUPUDS-a za opremu knjige na izložbi Diploma 88 i Nagrade „Zlatno pero

Beograda“, za bibliografsko izdanje knjige Rečnik snova Đuzepea Aprile

1988. u Beogradu. Održao je veliki broj samostalnih izložbi grafike, digitalnih

printova, monotipija i kolaža u zemlji i inostranstvu, izdvajamo: Salon 77,

Niš 2008., Moderna galerija Narodnog muzeja, Kragujevac 2009., Izložbu

grafika, kolaža i digitalnih printova Gradska galerija, Kotor 2009., Otvoreni

grafički studio Skoplje 2009., Galerija Sju Rajder, Herceg Novi 2010., Izložba,

Galerija Narodnog muzeja Užice 2012., Sedmo internacionalno trijenale

grafike, Galerija Muzeja Bitolja 2012., Međunarodna izložba grafike, Galerija

KORTIL, Rijeka 2012., Izložba „Prvih 5 godina EX–YU konkursa za grafiku“,

Galerija “Progres“, Beograd 2012., Četvrti bijenale suvremenog crteža,

Povijesni arhiv, Pančevo, 2013., Gradska galerija, Kotor, Crna Gora 2013.,

Drugo internacionalno trijenale grafike, Cvijeta Zuzorić, Beograd 2014.

/013

014/ Intervju

Kažu da je proces stvaranja za

umetnika, nešto poput ozbiljne

igre. Smatrate li da izraz “ozbiljna

igra” dobro sažima Vaš stvaralački

proces ili biste vi to drugačije?

Možda je “ozbiljna” prejaka reč. To bi

negde po difoltu trebalo da karakteriše

rad, odnosno stvaralaštvo umetnika

koji već iza sebe ima karijeru.

Umetnost zapravo i jeste igra. A da li

je dečija igra možda “neozbiljna”. Ne

bih to baš tako definisao, jer i dete

kada se igra, radi to vrlo ozbiljno i

posvećeno. Tako da “igra” svakako

karakteriše moj stvaralački proces.

Poznavanje određenih pravila, kao

I drugih umetnosti i kombinacija,

odnosno sinteza različitih umetničkih

disciplina neophodna je kako biste

imali dobru igru i kako biste pomogli

svojoj umetnosti, da pronađe svoj

ključ. Jedna grafika definiše i uzdiže

drugu. U tome je lepota. Sve moje

životne aktivnosti i umetnička saznanja

u funkciji su proizvoda koji

predstavljam u javnost. I obrnuto.

Dobitnik ste značajnih nagrada

iz oblasti grafike knjige. Da li je

grafika knjige vaša prva ljubav?

Ne mogu da kažem baš da je prva.

Knjiga je možda neko pomirenje,

neki „racio“ između totalne slobo-

de stvaranja i nečega što se zove

„oblikovanje“. A upravo zahvaljujući

izuzetno požrtvovanim mentorima,

velikanima tadašnje „primenjene“

scene Jugoslavije, profesorima,

Branislavu Makešu, izuzetnom

grafičaru, Bogdanu Kršiću, najvećem

majstoru dizajna i ilustracije

knjige, tadašnje bivše države i Dušku

Petričiću, fantastičnom ilustratoru

i garfičaru, ja te dve ljubavi nisam

morao, a nisam ni imao potrebe da

odvajam. Već da prožmem i ujedinim

jednim univerzlnim likovnim pristupom.

Sama grafika, kao likovna

disciplina, nekako je prevagla, jer je

ona upravo osnov za sve ono što

me je tada šire interesovalo. Ona

je divna I u koliko je shvatite kao

osnovno sredstvo vašeg umetničkog

izražavanja, i njome vladate, igri nema

kraja. Nagrade koje su ubrzo usledile,

jesu iz oblasti knjige, ali unikatne

knjige, ručno pravljene I štampane

kao bibliofilija, koja je ilustrovana

upravo grafikama malog formata.

Tako da su to u stvari male zbirke

grafičkih listova, tematski određene.

Idealan spoj.

Umetnici često ispoljavaju interesovanje

za više sfera, a nekada

se zadržavaju u okvirima više podoblasti

jedne grane umetnosti.

Koji je opseg vašeg interesovanja?

Ne mogu da kažem da mi je interesovanje

prošireno baš na više

različitih sfera. To bi možda bilo

pretenciozno. Ali interesovanja se

svakako kreću, kako unutar likovnih,

tako i primenjenih oblasti. Grafika

mi je prevashodna i neiscrpna preokupacija.

Kako kroz tradicionalne

tehnike, tako sve više kroz savremene

digitalne medije. A rado se po nekad

upustim i u rešavanje problema slike,

crteža ili kolaža. Sa druge strane,

ponekad me stvarno ispunjava rad

na projektima vezanim za oblast

grafičkog dizajna: oprema knjige,

ilustracija, plakat...

Šta biste iz svoje bogate karijere

izdvojili kao najveći profesionalni

uspeh?

Celog života se moje stvaralaštvo

prožimalo sa pedagogijom i ta ljubav

prema grafici, a pre svega iskrenost

u oblasti kojom se bavim, dovela me

je do mesta gde se sada nalazim.

Mesto profesora struke i mentora

mlađima, koji se hrabro bore, koji

greše i gube, koji poseduju entuzijazam,

duboku posvećenost istinskim

vrednostima, izdvajam kao

svoj najveći profesionalni uspeh.

Jedan ste od osnivača Niškog

grafičkog kruga. Možete li nas

Bojan Živić/015

upoznati sa istorijom i radom ove

umetničke asocijacije?

Zalaganjem profesora Umetničke

škole, gde sam tada i ja predavao,

1993. godine oformljena je umetnička

asocijacija – Niški grafički krug.

Po uzoru negde na Grafički kolektiv

u Beogradu, asocijacija je okupila

veliki broj niških grafičara i ostvarila

izuzetno zapažene izložbe, pre svega

grafika malog fornmata u zemlji i

inostranstvu. A sve to zahvaljujući

zalaganju dugogodišnjeg predsednika

udruženja, poštovanog profesora i

grafičara Petra Ognjanovića. Više

decenija unazad, postojala je kao

vrlo komunikativna i gostoljubiva

zajednica umetnika koji tradicionalno

njeguju umetnost grafike, kroz

školovanje budućih umetnika-grafičara.

Asocijacija je dovodila veliki

broj grafičara iz zemlje i inostranstva

na gostovanje

i razmenu iskustava i

tehnika rada.

016/ intervju

Vaša izlagačka aktivnost traje gotovo

koliko i vaša pedagoška karijera.

Možete li napraviti paralelu između

ove dve važne uloge i da li biste

nekoj od njih dali prednost?

Već sam u nekoliko navrata u priči

povezivao te dve, meni jako važne

uloge, u kojima se predajem čista

srca i bez rezerve, što me po nekad

jako troši. Ali se nadam da se taj, pre

svega iskren i otvoren odnos, kako

prema posetiocima izložbi, tako i

prema mladima koji tek uče, prepoznaje.

Paralela apsolutno postoji.

Uostalom i sami studenti se edukuju

samostalnim radom njihovog

mentora, a ne samo školskim programom.

A čemu bih dao prednost,

ne znam... napredovanje u struci

svakako je put za napredovanje i

na pedagoškom planu.

Šta obično doživljavate kao potvrdu

da ste odabrali pravi poziv?

Kada vidim da kompletna grupa studenata,

odabere moj predmet kao

izborni na kasnijim godinama, kada

više ne gledaju na vreme trajanja

časa, već rade do kasno u noć, kad

dolaze i mimo termina za nastavu

u želji da još nešto saznaju i urade i

kada se na kraju dana, iako umorni,

osećate ispunjenim zbog svih povratnih

informacija... onda vam sigurno

ne treba potvrda druge vrste.

Kako uspevate da motivišete mlade

dizajnere i kod njih probudite interesovanje

za grafiku?

Mladim dizajnerima likovna grafika,

iako malo strana, daje nesagledive

mogućnosti igre i otkrivanje jednog

drugačijeg poimanja i sagledavanja

stvarnosti. Tako da se kao predavač

svim silama trudim da u njima probudim

taj osećaj iskrene radosti u

trenutku nastajanja jednog grafičkog

lista. Svojim pristupom u nastavi, koji

svakako nije ex katedra, mislim da

dosta doprinosim, kao i nesebičnim

davanjem i otkrivanjem i najmanjh

„tajni“ ove specifične likovne discipline.

I uvek se vraćam na priču iz

sopstvenog studenskog života davnih

osamdesetih, koja mi služi kao

apsolutni primer, kada se gotovo

cela klasa na fakultetu Primenjenih

umetnosti u Beogradu, posle dve

godine osnovnih studija opredelila

za usavršavanje iz oblasti likovne

grafike u kombinaciji sa grafikom

knjige, a zaobišla oblast grafičkog

dizajna, upravo zbog nesebičnog

pristupa tadašnjih profesora i apsolutne

posvećenosti studentima.

Šta vas motiviše u radu sa mladima

i donosi vam najviše radosti?

Razvojni proces koji, pored inovativnog

pristupa u planiranju i posmatranju

nastajanja grafičkog lista,

uključuje i eksperiment, u mnogome

unapređuje samu nastavu grafike.

Dobijeni rezultati nedvosmisleno

ukazuju na jaku motivisanost

studenata, pa samim tim i mentora.

Ova oblast likovne umetnosti

specifična je i veoma kompleksna,

što zahteva posebnu organizaciju i

unapređenje u smislu istovremenog

razvijanja produktivnih i receptivnih

sposobnosti. Studenti imaju prilike

da nauče kako da posmatraju jedno

malo umetničko delo, kako da ga

dožive i u njemu uživaju. Kada se

taj odnos uspostavi, a uspostavi se

vrlo često, kao mentor, osećate se

jako ispunjenim.

Pre rada na Fakultetu, radili ste i kao

profesor struke u Umetničkoj školi

u Nišu. Koliko rano u vašoj struci

talenat učenika postane evidentan?

Moja pedagoška praksa, odvijala se

nekom uzlaznom i čini mi se veoma

logičnom linijom. Od predavača u

osnovnom obrazovanju, preko opšteg

srednjeg, srednjeg stručnog, pa sve

do predavača u visokom obrazovanju,

tako da mi je fenomen prepoznavanja

talenta, vrlo jasan. Kod veoma

nadarene dece, psihološki gledano,

talenat se ispoljava veoma rano -

između druge i sedme godine. Taj

period je pravo vreme kada talenat

treba usmeriti na pravi način. Ovoj

deci potrebna je velika podrška i

bojan Bojan Živić /017

razumevanje. A na jasne sklonosti

ka likovnoj umetnosti možete naići,

već od 5. razreda osnovne škole.

Naravno u srednjoj Umetničkoj školi,

gde su svi “talentovani”, još jasnije

se izdvajaju učenici koji su otvoreniji

za saradnju, prihvatanje kritika

i sugestija, i nadgradnju.

Da li se i u kojim aspektima vaš rad

sa studentima razlikuje od vašeg

rada sa srednjoškolcima?

Interesantno je, ali ne razlikuje se

mnogo. Verovatno i zato što je u

pitanju sam proces radioničkog rada

koji zahteva red i samodisciplinu.

Ono što su učili samo se utemeljuje

još više, a možda kao jedina bitna

razlika, uz dužno poštovanje njihove

zrelosti, izdvaja se odsustvo vaspitnog

procesa, ili bi barem trebalo...

Iz perspektive umetnika koji je

utvrdio svoje likovno „narečje“,

koji savet obično dajete mladima,

koji tek počinju da formiraju svoj

likovni izraz?

Koliko god da su zreli, uvek su željni

saveta, jer nije lako odjednom biti

bez kontrole i nadzora mentora.

Savet koji uvek dajem je, da nikada

ne idu linijom manjeg otpora i da

nikako ne pristaju na kompromis

koji će ih vrebati iza svakog ugla.

Da u svom stvaralaštvu samo budu

najiskreni što mogu. Iskreni prema

publici a samim tim i prema sebi.

Jer to je nešto što se svakako prepozna

u moru „stvaraoca“. Tako će

ih kvalitet sigurno izdvojiti iz mase

sličnih. I kako bi Emerson rekao...

Budi ono što jesi: ne obični imitator

drugoga, nego svoj najbolji. Postoji

nešto što radiš bolje od ostalih. Slušaj

svoj unutarnji glas i hrabro mu

se pokoravaj. Radi stvari u kojima

si izvrstan, a ne ono što nikad nije

stvoreno za tebe.

Autor:

Ninoslava Girić

intervju/019

PERICA

DONKOV

SOBA SA POGLEDOM

Mr PERICA DONKOV, Fakultet likovnih umetnosti je završio u Beogradu

1981. i na istom fakultetu magistrirao Slikarstvo 1984, u klasi profesora

Radenka Miševića. Član je ULUS-a od 1983., u statusu slobodnog umetnika

od 2008, a 2004. godine dobija i status istaknutog umetnika. Kao jedan od

najznačajnijih predstavnika neo-enformela, izlagao je na svim značajnijim

likovnim manifestacijama tokom osamdesetih i devedesetih godina

(Kontrolirana gesta, Jugoslovenska dokumenta 89, Trideset najznačajnijih

umetnika VIII i IX decenije prošlog veka u Jugoslaviji, Bijenale mladih,

Oktobarski salon…). Zastupljen u svim relevantnim razmatranjima likovne

scene od 1981. Učestvovao na više od sto pedeset kolektivnih izložbi, a

dvadeset i tri puta je samostalno izlagao (Beograd: 1985. – Galerija KNU,

1994. – Salon MSU, 1998. – Galerija ULUS-a, 2002. – Kulturni centar;

Niš, Vranje, Gelsenkirhen, Novi Sad, Vršac, Oslo…). Dela mu se nalaze u

stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti – Beograd, Muzeju grada

Beograda, Galeriji SLU – Niš, muzejskim i privatnim zbirkama, javnim

prostorima, u Sofiji, Balčiku, Oslu, Gelzenkirhenu, Njujorku, Čikagu,

Londonu, Solunu, Veneciji. Dobitnik trinaest, nagrada za slikarstvo i

najvećeg društvenog priznanja grada Niša –Nagrade 11. januar. Od 2009.

radi na Fakultetu umetnosti u Nišu, gde ima status redovnog profesora.

020/INTERVJU

Razgovor vodili Marija Đorđević, urednica

Kulturnog dodatka Politike i Perica Donkov

slikar. Povod je nagrada Vladislav Petković-Dis

koju je Donkov dobio na 22. Čačanskom analu,

maja 2017.god.

Perica donkov/021

Soba sa pogledom je rad iz

vašeg najnovijeg ciklusa. Šta

ovaj ciklus izdvaja ili spaja sa

prethodnim ciklusom „Fuga“?

Soba sa pogledom je rad iz

mog najnovijeg ciklusa, koji tek

da se osmelio da napusti radni

prostor ateljea. Najnoviji radovi,

koji nastaju, nastavljaju se

na prethodni ciklus FUGA (lat.

bekstvo), suštinska su potreba da

se, promenom vizure, uspostavi

drugačija vrsta dijaloga i

odnosa. FUGA je posvećena

mapiranju određenih događaja

iz kolektivne memorije moga

grada (drugi svetski rat), dok

se SOBA SA POGLEDOM bavi

razmišljanjima koja provocira

savremeni svet i njegovo

teško breme. Oba razmatranja

spaja, čini se, opšte mesto

relacionih odnosa u svakom

istorijskom vremenu – potreba

za dominacijom i vladanjem.

Kako se vi izmeštate iz, kako

kažete „vlastite pozicije

sigurnosti?“

Pokušavam da preispitam svoj

odnos prema okruženju, nađem

čvrstu tačku oslonca, rezonantnu

tačku, mesto, sklonište, sa

koga je moguće donositi nove

vrste zaključaka, što je moguće

samo u slučaju neke vrste mentalnog

bekstva, izmeštanjem iz

vlastite pozicije sigurnosti. To

je dodatni napor koji u suštini

predstavlja kreativni čin.

Na izložbi u pančevačkoj

Galeriji savremene umetnosti

uočljiva je veoma specifična

tekstura slikanog platna.

Opišite nam taj proces.

Prostor slike Soba sa pogledom

formira se na grubo tkanoj

podlozi – sargiji, minimalnim

sredstvima, koloritom svedenim

na odnose crne sive i suptilnog

utiska bele, kao i vrstom

linijskog crteža presovanim

ugljenom koji više liči na

grebanje grafičke ploče.

Mučan i mukotrpan postupak

tetoviranja vlastitog tkiva,

samopovređivanja vlastitih misli

bez želje da se bude monah.

U prostoru slike dominiraju

horizontale, kao jasni znaci

indiferentnosti i mogućeg

beznađa. Stvara se sklop

linija i horizontalnih površina,

neka vrsta ograda i prepreka,

nepremostivih zidova.

Zašto vas opseda osećanje

teskobe? Kao umetnika i

privatno?

Moj rad je napor da se artikuliše

rečena egzistencijalna teskoba,

pokušaj da se zasnuje prostor

slike određen čvrstim tačkama

oslonca koje su orijentacija u

„haotičnoj homogenosti“. Posvećen

odnos tvori sliku koja zrači

određenom vrstom sakralnosti

stvarajući na taj način uslove

za stvarno življenje.

Put autora do ovakve slike sveta

pun je kontradiktornosti koje

nameće stvarno življenje u kome

dominira korporativni način

mišljenja težeći da sve drži pod

kontrolom. Jedina mera svega

postaje profit – ništa ne postoji

sem sistema koji funkcioniše.

Nimalo optimistična slika

022/intervju

savremenog sveta urezana je

u tkivo mojih najnovijih radova,

Soba sa pogledom, koji, u stvari,

jedva da postoji. Fantazija

je otišla predaleko, skoro do

apsurda. Sklon sam, međutim,

da kao posvećeni pojedinci koji

spoznaju načine funkcionisanja

savremenog okruženja verujem

u alternativu, individualnost i

prosvetiteljski značaj umetnosti

i umetnika.

I pored toga što u mom razmišljanju

provejavaju tamni

tonovi, siguran sam da su moje

slike napor da se pronikne u

ono što postojanje i egzistenciju

čine mogućom sa pozicija

nekog novog humanizma.

Zanimljivo je da ste pored

klasičnog galerijskog prostora

u Pančevu, deo slika izložili u

susednom prilično ruiniranom

prostoru. Šta ste time hteli da

postignete?

Bez obzira na unikalnost svakog

izlagačkog prostora osećam

veliki pritisak formalizovanjem

samog izlagačkog čina koji

stvara određeni utisak uglađene

predstave. Prostor devastiranog

atrijuma u rekonstrukciji pružio

mi je otvoreniju mogućnost,

da radovi budu integrisani u

arheološku fikciju i otkrivani u

interaktivnom procesu traženja.

Izložba je otvarana u večernjem

terminu, posle obilaska

u punom svetlu galerije prešlo

se u potmulo pozorišno svetlo

atrijuma što je izazivalo utisak

tamno-svetlo, neku vrstu aversa

i reversa što kompletnoj postavci

daje potpuni smisao a

zatvoreni stakleni krov atrijuma

sugeriše utisak zaokružene

ambijentalne celine moguće

sakralnosti.

*Skraćena verzija razgovora

objavljena je u Kulturnom dodatku

Politike maja 2017. god.

Fotografija: Miljan Nedeljković

Perica donkov/023

024/ Felicita

POČASNI DOKTOR UNIVERZITETA U NIŠU

prof. dr Dimitrije Bužarovski

DIMITRIJE BUŽAROVSKI/025

Doktora Dimitrija Bužarovskog, redovnog profesora sa Fakulteta

muzičke umetnosti Univerziteta Sveti Kiril i Metodij u Skoplјu,

Makedonija, i saradnika Fakulteta Umetnosti Univerziteta

u Nišu, rektor Univerziteta u Nišu, prof. dr Dragan Antić,

promovisao je u počasnog doktora Univerziteta, na svečanosti

održanoj 10. juna 2015. godine u Velikoj sali Univerziteta.

Počasni doktor Univerziteta u Nišu profesor Bužarovski je

prikazao video performas pod nazivom „Niške godine“, u

kojem je prikazan njegova saradnja sa Fakultetom umetnosti u

Nišu. Svečana dodela počasnih zvanja obogaćena je bogatim

umetničkim programom koji su izveli profesori i studenti

Fakulteta umetnosti.

Fotografije: arhiva Multimedijalnog centra FU

026/LIKOVNE POETIKE STUDENATA

Bratislav Radenković

Savremeni mediji za masovno komuniciranje su

moćno sredstvo uticaja na javnost i oblikovanje

svesti ljudi. Oni poseduju ogromne mogućnosti

za zloupotrebu i psihološku manipulaciju ljudima.

Paradoks je u tome što su mediji odavno napustili

svoju osnovnu informativnu ulogu, odnosno više ne

informišu o stvarnosti, već počinju da tu stvarnost

i kreiraju. Njihovim posredstvom, može se uticati

na stavove, mišljenja, verovanja, ubeđenja široke

mase, a taj uticaj sve više ostvaruju ne samo na

svesnom već i nesvesnom delu čovekove ličnosti.

Masovnim medijima se označavaju internet, dnevne

novine, televizija, radio i tako dalje. Masovnost tih medija je

pogodna za plasiranje bilo kakvog proizvoda ili informacije

širokoj masi. Čovek često nije ni svestan informacija

koje mu se svakodnevno plasiraju, a ovakvom vrstom

manipulacije se usađuje neko mišljenje ili ponašanje. Tu

leži suštinska agresivnost medija, u samom činu

u kojem kriju svoju manipulativnu prirodu. Kada je

masovnost u pitanju, neminovan je faktor opadanja

kvaliteta. Da bi nešto bilo popularno uglavnom mora

biti dopadljivo, a dopadljivost je često na granici kiča.

Jedna od značajnih karakteristika manipulacije

medija jeste mogućnost da se od beznačajne

činjenice sačini značajna, pa se ona često plasira na

senzacionalistički način, pridavanjem veće važnosti

nekom događaju ili ličnosti nego što on stvarno

zaslužuje. Mediji se oslanjaju na pretpostavku da

senzacionalistički naslovi privlače publiku i time

povećavaju gledanost, slušanost ili čitanost. Česti

primeri senzacionalizma su pojedinosti o životima

slavnih osoba, detaljni opisi raznih nesreća propraćeni

eksplicitnim fotografijama, nagađanja prikazana

kao istinite i proverene informacije... Nije retkost da

se i senzacionalizam određenih vesti plasira da bi

se zamaskirali neki politički poduhvati ili pojedine

proverene informacije. Te činjenice najbolje ilustruje

Primer 1. Na najbanalniji način prikazuje manipulaciju

jednog medija, u ovom slučaju televizije, koji prikazuje

određeni kadar, dok je u pozadini sasvim drugačija

slika, skroz suprotna. Na primeru kamerman, odnosno

televizija, odlučuje na koji će način predstaviti prikazani

događaj, da li će žrtvu predstaviti kao negativca i

koji je glavni cilj predstavljanja negativca kao žrtve.

Suština medija je da se sve stavlja u okviru nekog

cilja, bilo da je prodaja kozmetike, zataškavanje

nekih afera, favorizovanje neke političke stranke,

zataškavanje bitnih događaja i tako dalje. Poenta

je da cilj opravdava sredstvo. Današnje društvo je

previše izloženo medijskoj manipulaciji, svesno ili

podsvesno. Svedoci smo masovnoj zastupljenosti

interneta i društvenih mreža, preko kojih nam se

svakodnevno plasira neverovatan broj reklama, natpisa,

vesti... Postavlja se pitanje da li postoji način

za zaštitu od medijske manipulacije? Kako se čovek

može odupreti uticaju medija na svest ili podsvest,

a da to ne bude medijska izolacija?

Svoje viđenje ove teme izabrao sam da predstavim

putem plakata. Plakat je medij koji igra veliku ulogu

u manipulaciji posmatrača, samim tim što se od

plakata traži umeće, originalnost, kvalitet, ali i šok i

BRATISLAV RADENKOVIĆ/027

senzacija. Svrha savremenog plakata je da natera

na razmišljanje, izazove neku reakciju, često i zbuni.

Plakat shvaćen u netradicionalnom smislu, izlaziće

iz svoje klasične forme i dimenzija u cilju skretanja

pažnje posmatrača i naglašavanja kritičkog odnosa

prema medijskim predstavama. Nameravam da uz

pomoć fotografije, ilustracije, kolaža, serijom plakata

predstavim svoje viđenje medijske manipulacije. Fotografiju

koristim zbog njene ubedljivosti i realizma.

U mom slučaju ona će biti iskorišćena u cilju realne

predstave koja bi se nalazila ispod površine. Sam

plakat imaće svoju slojevitost, koja je bitna odlika mog

viđenja teme. Kolažiranje mi omogućava da na najbolji

način dočaram slojevitost i prikrivanje realne slike

koja se nalazi ispod površine. Razne obojene teksture

novinskih natpisa ili samo fino obojenog papira na

simboličan način bi predstavljale maskiranje realnih

fotografija, negde bi ulepšavale a negde naglašavale

problem koji se na fotografiji nalazi. Slojevitost bi

predstavljala razne načine „pakovanja“ određene

priče, odnosno problema. Jedan problem predstavljen

preko deset različitih medija često prelazi u deset

problema. Tako bi i slojevitost papira predstavljala

različite mogućnosti maskiranja realne slike koja

se nalazi ispod površine. Naglašavanje slojevitosti

bih postigao ilustracijom koja bi bila dočarana grebanjem,

cepkanjem ili sečenjem kolažirane obojene

teksture, odnosno prikazivanjem nekog mog kritičkog

stava prema medijskim predstavama. To je ujedno

i odgovor na prethodno postavljeno pitanje „Kako

se čovek može odupreti uticaju medija na svest ili

podsvest?“ Stvaranje kritičkog mišljenja, grebanje

ispod površine lepo upakovane celine, može u nekoj

meri da otkrije realnu predstavu stvarnosti. Svoju

temu ću najbolje da objasnim ako opišem jednu od

ideja za seriju plakata. Fotografija, za koju sam već

pomenuo da čini osnovu plakata, predstavlja scenu

nasilja huligana na ulici. Više ljudi koji fizički napadaju

jednu osobu koja nemoćna kleči i trpi udarce.

Maskiranje te situacije postižem različitim slojevima

papira, isečaka iz novina, bojenim površinama, koje

bi bile transparentne, da bi se blago videla realna

slika. Cepanjem, seckanjem i crtežom bih u prvi plan

istakao nasilnike, koji u toj „zamaskiranoj“ priči dobijaju

novu ulogu. I njihov pokret, ali i isečci iz novina

koje biram, bi ukazivale na sportske vesti, a to bih

još više naglasio lepljenjem fudbalske lopte preko

žrtve na fotografiji. Ovakvo predstavljanje ove teme

može da se shvati na više načina - kao razotkrivanje

određene medijske predstave, ali i kao neka vrsta

rešenja problema. Cilj ovakvog plakata bi mi bio

upravo to - da predstavim i realnu sliku i moguće

Primer 1 Manipulacija medija

Primer 2 Gruba skica

Priprema površinskog sloja rada


rešenje, a isto tako da skrenem pažnju na činjenicu

da određena medijska predstava često nije onakva

kakva je zapravo u realnosti. Primer 2 je gruba skica

koju sam napravio u programu da prikažem tu jednu

ideju za ovu seriju plakata.

Sam plakat mi je kao medij bio najprivlačniji zbog

činjenice da je sve manje zastupljen u urbanoj sredini,

kao jedno od vodećih sredstava komunikacije sa

publikom. Kako ta komunikacija masovno prelazi

na društvene mreže i internet, plakat se shvata kao

svojevrsno umetničko delo, otvaraju mu se mogućnosti

BRATISLAV RADENKOVIĆ/029

menjanja konteksta i lako se može eksperimentisati sa

formom da bi se na što bolji način prenela određena

poruka. Ova tema mi dozvoljava da u likovnom smislu

predstavim plakat kao neku vrstu instalacije, a ne

samo plakat koji je u službi nosioca dvodimenzionalne

grafičke poruke. Samim tim i da na najbolji način

predstavim svoju ekspresiju i senzibilitet. Potreba

da smestim plakat van okvira njegove tradicionalne

forme je u cilju naglašavanja poruke, koja bi bila

nametnuta posmatraču, a isto tako i u cilju viđenja

grafičkog dizajna koji pruža široku paletu mogućnosti

i izlazi iz očekivane forme.

Diplomski rad Bratislava Radenkovića,

Mediji kao sredstvo manipulacije,

na izložbi u galeriji Paviljon u

Tvrđavi 2015. godine


Sanja Đorđević

Vizuelni dnevnik

zaboravljene

s v e t l o s t i i z d e t i n j s t v a

Rađamo se kao iskrena i čista bića - tabula rasa.

Vremenom dobijamo informacije i obrađujemo ih.

U svakom od nas postoji kutak sećanja na detinjsvo

kao razdoblje ispunjeno slobodom, bezgranično

prostranstvo igre. Igra koja treperi na povetarcu spontanosti,

znatiželje i ekspresivnosti. Svežina i spokoj sa

svakim uzdahom. Trčanje bez umora bosih nogu na

vreloj letnjoj zemlji. A onda polako počinjemo da koračamo

u gomili i postajemo deo rutine. Iskustvo gradi

okvire oko nas, uče nas da budemo „normalni“ i ne

odstupamo. No, jednog jutra se probudimo i želimo

da budemo deca ponovo. Postavljamo pitanja. Kako

da budemo slobodni? Kako da otpečatimo kreativnost

u sebi, kako da pronađemo jedinstvena rešenja,

i kako da uživamo u tome?

Ovaj projekat u okviru završnog, master rada, osmišljen

je kao traganje za izgubljenim blagom. Cilj je da

odgovori na postavljena pitanja, da prodremo u našu

podsvest, van realnog vremena, prošlosti i budućnosti...

Da se oslobodimo sada. Jedino na taj način, bez

predhodno naučenih pravila, ograničenja i iskustva, sa

početnim stavom da očistimo um od “smeća” možemo

dospeti u tajne odaje našeg iskonskog, našeg sirovog

bića. Međutim, nameće se pitanje da li je moguće

osloboditi se tih mamuza koje nam je društvo, pa čak

i sama umetnost, nametnula na leđima sa ciljem da

nas usmerava i kontroliše. Dopuštajući sebi da stvaramo

umetnost ne obazirajući se na glas koji nam govori

da li je nešto pogrešno ili ispravno, glas koji je godinama

formiran u našoj glavi s početka na svesnom

nivou, a onda potonuo u podsvesti, možemo pokušati,

izvršiti eksperiment, da ispoljimo našu pravu suštinu.

Plan je isprva bio da nema plana, da nema analogije

i redosleda, da nema teme ni motiva, osim da se

postigne cilj. U tom slučaju umetnički rad bi se sveo

na “umetnost radi umetnosti”, što i nije loše ako bi

smo to svoje ostvarenje podredili samo nama. No, u

ovom slučaju, svrsishodnog organizovanja vizuelnih

predstava, rad bi trebalo da ukazuje i drugim ljudima

na mogućnosti našeg uma, na lepotu dečije slobode,

saveta kako zadržati dečiju kreativnost u sebi itd. Međutim,

da bi se postigao cilj, a ujedno i svetu predstavio,

mora se naći balans. On je sam kontradiktoran,

jer kako se prepustiti umetnosti ako razmišljamo o

publici, što u doslovnom značenju predstavlja sukob.

Dakle, potrebno je pronaći paralelu sa prirodom,

jer priroda je iskrena, neiskvarena; mlazevi voda su

pravili svoje puteve na zemljinoj površini u zavisnosti

od svojih prepreka, a opet tokovi reka su jedan

od najčistijih vidova umetnosti. S toga sam rešila

da eksperimentišem sa preprekama koje iskrsavaju

uporedo sa radom s tim da zadržim prvobitni cilj.

Spontana igra i kombinovanje raznih materijala u realizaciji

ideje odražava se na impulsivnost vizuelnog

utiska. Time postižem neočekivanost i faktor iznenađenja

za druge i za sebe. S takvim pristupom dopuštam

sebi nesputanu igru i uživanje u njoj. Uz pomoć

medija kao što su video, kolaž, fotografija i instalacija

kreiram potpuno novi svet. Kolaž, fotografija i instalacija

biće integrisani u plakatu. S toga plakat dobija

novu dimenziju, trodimenzionalnu stvarnost kako bi

još jedno čulo bilo stimulisano i kako bi okviri bili prevaziđeni.

U ovako osmišljenom prostoru koračamo

sa lakoće dečijeg „hoda“. Informacije koje nam šalje

ovakav pristup plakatu kanališu se i stapaju u viziju

sANJA ĐORĐEVIĆ/031

deteta, koje boravi u svakom od nas. Naizgled nedostižna

i enigmatična energija biva podstaknuta i ponovo

doživljavamo nestvarnost i udaljene stvarnosti

naše podsvesti. Te sekvence putopisa naše imaginacije,

postavke surogata iz mašte omogućavaju nam

da pratimo priču u koracima a da na neki način povežemo

realnost sa našom imaginacijom. Namera nije

da sugestivno deluju i oblikuju tuđi doživljaj već da se

individualno transponuju u posmatračevim očima.

Skoro apstraktna forma i prikaz integrisan u realnim

scenama nam utoliko daje slobodu u posmatranju.

Oblici, boje i prikazi se putem vizuelnog i taktilnog

dalje obrađuju, procesiraju i dobijaju različitost, gde

svako ima svoju reprodukciju „stvarnog“. Video rad,

kao prateći elemenat podupire priču o bezgraničnim

mogućnostima naše podsvest, i koja uklapanjem i

preklapanjem predmeta iz svakodnevnog života sa

našim unutrašnjim vidovima percepcije oblikuje narativni

dnevnik. Plakat koji ima noseću ulogu u projektu

diktirara smer i stil. Kompozicija, svetlost, fokus biće

u saglasnosti sa raspršenom dečijom maštom. Pristup

će se pridržavati apstraktanog stila, ali samo u

toj meri da naglasi imaginativni proces. Konkretne

stvari iz realnosti nose prepoznatljivost i određenu

autentičnost ali suptilnom transfuzijom tih stvari zadirkujemo

na neki način čistu i intuitivnu dečiju prirodu

koja nam pomaže da podstaknemo kreativnost.

Interakcija između posmatrača i dela trebala bi da

zauzme ulogu dečije vrteške, gde individua koja

posmatra ima glavnu reč. Reč “dnevnik” u naslovu

istančano prikazuje jednu vrstu hronologije veoma

ličnih detalja, stanja u stvaranju, stanja svesti i lični

doživljaj teme. Žvrljotine i zapisi i koji se ispisuju u

potpunoj samoći, koje čuvamo samo za sebe, ovde

se bez ustezanja prenose na vizuelni identitet i tako

prenose publici u metafori. Dalje, posmatrač može

da regeneriše viđeno i odluta u svoju dimenziju. Svetlost

u bukvalnom značenju, kao spektar elektromagnetnog

zračenja talasnih dužina, vizuelno uočljiva, i

ona iznad i ispod detektora ljudskog oka, ali i u prenesenom

značenju kao simbol, ovde ima višestruku

važnost. Prema Ajnštajnovoj Teoriji relativnosti,

koja izučava i analizira fizičke pojave i merenje čiji

se rezultati menjaju u zavisnosti od posmatrača, nije

moguće kretanje brže od brzine svetlosti u vakuumu.

Ako se naše misli nalaze u nekoj vrsti vakuuma, da

li je onda moguće da se one mogu kretati brže od

brzine svetlosti ili u suprotnom da li brzina svetlosti

može pomoći kretanju naših misli na nekom apstrak-


tnom i dalekom nivou naše svesti i time omogućiti

vraćanje našeg bića na sam početak života, našeg

ili života uopšte. Foton bi u tom slučaju bio paralela,

u psihološkom tumačenju, jednog zadržanog uzdaha,

fotografije, sećanja ili slike iz detinjstva. Spektar

svetlosti se, dakle, odnosi na život a na osnovu gore

pomenute teorije život i događaje bi posmatrali u

odnosu na nas, odnosno posmatrača. Donegde i

jeste tako, s obzirom da se percepcija formira na

osnovu onoga što je naša optika, oko, primilo i hemija

naših neurona dalje prosledila u jezgro odakle

sve i počinje. Ovakav put dovodi nas do tačke

gde možemo da kažemo da smo mi sami kreatori

naše realnosti i da svetlost, kao simbol, ovde govori

o tom osvetljavanju, rasvetljavanju našeg postojanja,

našeg bića, srži. Jer zaboravljena svetlost iz

detinjsta, iskrena radost, spontanost i jeste naša

srž. U tom pogledu, kreativnost koju želim da podstaknem

ovim projektom, jeste plutanje na svetlosnim

talasima, osvetljavanje onoga što je izbledelo.

Dakle, plakat koji je glavni medij, ali u nekonvencionalnoj

formi, kreira putanju. Oblici i forme biće

predstavljeni kroz fotografiju, optiku koja funkcioniše

približno kao ljudsko oko i stvara se uz pomoć

svetlosti, što je još jedan uplit u stukturu naslova

ovog rada. Fotografija nam približno daje sliku realnosti,

ali će svojim valerima, u osnovi bez mnogo

kontrasti, ukazivati na bledunjavo sećanje sa gotovo

vazdušastom atmosferom. Ovako postavljena

podloga se dalje obrađuje, kolažira sa apstraktnim

oblicima i formama dobijenim uglavnom mastilom,

laviranim tušem i obrisima (potezima) četkom koji

za sobom ostavljaju teksturu, simbolično predstavljajući

materiju. Na ovaj način se smanjuje značenje

motiva, dok se u prvi plan ističe ekspresija, osećanje,

forma, oblik, mrlja, vizuelni doživljaj boje i teksture,

kao i moj lični vizulni i taktilni doživljaj, takođe senzorne

informacije prikupljene čulom mirisa i sluha i

prirodni protok energije tokom rada. Ceo taj spektar

impulsa će trajati kao zasebno umetničko delo ali

u mojoj svesti i podsvesti, dok će posmatrač u manjoj

ili većoj meri osetiti personalni upliv u kreiranju

predstava. Tipografija, nežno umrežena u kompoziciju

daće akcenat sceni ili kadru u vidu jedne reči ili

veoma kratke rečenice. Bilo da je bojom ili nekom

drugom metodom, akcenat ne bi smeo da remeti

utisak koji kadar treba da postigne, tj. da ne ugrožava

jedinsto celine. Celina jednostavno treba da diše.

Poletna atmosfera, vrteška, i jedan život u slikama

sANJA ĐORĐEVIĆ/033

zazvoniće na vrata novog sveta. Motivi na plakatu

i fotografiji birani su bez opterećenja, jednostavne

stvari koje viđamo svaki dan ali im jednostavno

zbog prolaznosti, zbog naše otuđenosti od prirode

i popularizacijom kompjutera i interneta ne pridajemo

veliki značaj. Lepota koja se krije u rascvetalom

maslačku ili tekstrura neke mrlje samo su neki od

primera koje smo doživljavali punim plućima dok

smo bili deca a sada nam, većini odraslih ljudi, deluju

potpuno nezanimljivo i takoreći mrtvo. Ovakve

predstave sa jednim svežim pristupom daće nam

pomamnu ideju da se zamislimo zašto smo te stvari

stravili pod tepih i kako to da se deca sa lakoćom

raduju? Nizovi tih fotografija ostavljaju nam prostor

za improvizovanje, one će se integrisati i u video

radu. Naizmeničnim bljeskovima fotografija tih malih

stvari u kombinaciji sa apstraktnom formom mrlja,

gde se provlače zvuci dečijeg smeha, muzika kiše, i

kadrovi dece koja trče za novim uzbuđenjima dopunuće

priču koju vodi plakat, kako sam već pomenula.

Na ovde priloženim fotografijama samo je delić

te atmosfere. Još uvek u razradi i neobrađene ali

dovoljne za objašnjenje toka kojim moje misli teku.

Predmeti koje sam prikupljala tokom vremena, kao

deo instalacije, govore o neopterećenoj delatnosti

jednog kolekcionara doživljaja. Predmeti, kao na pr.

ključić za prvu beležnicu, koju sam dobila sa svojih

deset godina, ne samo da simbolizuje otkrivanje istine,

otključavanja pitanja, već i u vizuelnom smislu,

kao forma - vizuelni podsetnik nekog događaja, putovanje

do tog dana i natrag u sadašnjost. Uz svaki

izloženi predmet biće priloženo objašnjenje.

Tipografija je tehnika predstavljanja pisane

reči, tehnika dizajniranja pisma. Pravilnim izborom

fonta, veličine, razmaka među rečima

i slovima i kompozicija tih reči u ovom slučaju

fuzija datog objašnjenja sa predmetom,

dobijamo jedinstvo i sklad jednog elementa i njegovih

delova ali i tog elementa u okviru celine.

I kao što rekoh na samom početku, traganje za izgubljenim

blagom, tj. kreativnom svežinom, povezaće

daleke odaje naše svesti i vizuelni opis. Kako

pretdstaviti doživljaje, razmišljanja, apstraktne forme

signala naših neurona, prikupljanja nadražaja uz

pomoć svetlosti i otkrovenja tokom rada, glavna su

pitanja koja treba otključati u ovom projektu.


Ninoslava Girić

SPrInG cLeanInG:

Who the Funk am I?

Tragajući za prikladnim nazivom, koji bi uspešno

obuhvatio atmosferu vizuelnih zabeleški mentalnih

doživljaja jednog prokrastinatora na pragu važne životne

prekretnice, našla sam se u još jednoj u nizu

nadolazećih dilema. Rešena da se izborim sa dugogodišnjim

morama i to dokumentujem bez obzira

na ishod, pristala sam da sebe javno ogolim,

u meri koja je daleko prelazila granice ugodnosti.

Gotovo paralizovanoj pred zamišlju o imaginarnom

podijumu, reči mi nisu imale smisla i svaki pokušaj

verbalizacije mogućih sadržaja, najdalje bi odmakao

onomatopejom, praćenom gestom prosipanja.

Kako bih krenula napred i dovoljno se pribrala da

stvari izustim i zabeležim, morala sam da se vratim

poznatom i oprobanom. Ukoliko bih pristupila

stvari duhovito, iluzija o nečemu ne tako ozbiljnom i

ličnom, ublažila bi strah od osude, koju bi, bez sumnje,

ovakav poduhvat doneo. Takođe, odrastajući

uz engleske fraze i višesmislenice, verovala sam

da, domišljatom selekcijom, u isti mah mogu da

iskoristim obuhvatnost i širinu koju mi one u ovom

slučaju pružaju i doprinesem iluziji o nečemu manje

ličnom duhovito se služeći stranim jezikom, kao

meni dobro poznatom emocionalnom ogradom.

U proširenom smislu, engleski pojam Spring Cleaning

se može prevesti kao veliko spremanje ili generalno

čišćenje i najčešće se odnosi na prostor u kojem

živimo. U užem smislu, ovaj pojam se vezuje za

proleće, odnosno kraj dužeg stagnativnog perioda, u

kojem se budimo iz polusna i spremamo za hvatanje

u koštac sa dugo zanemarivanim budžacima. Kao

u zanosu, mi zavirujemo, otresamo, brišemo, pra-

znimo, sortiramo nagomilano, potrebnom nalazimo

mesto, a sa nepotrebnim se opraštamo. Na samom

kraju, umorni i iscrpljeni, prepuštamo se zadovoljstvu

ostvarenim rezultatom. Ipak, ne bismo li na kraju

osetili isto zadovoljstvo, ukoliko bismo tu praksu iz

životnog prostora preneli na svoj unutrašnji prostor

i bavili se najličnijim i najzanemarivanijim budžacima?

Da li bismo onda dobili pregledniju sliku o tome

ko smo i u krajnjoj liniji se oslobodili inhibicija opasnih

po našu produktivnost? Upravo to je moj plan.

Jedna, žargonski nazvana velika lična čistka bila

bi, umesto rečima, dokumentovana adekvatno organizovanim

vizuelnim sadržajem. Verujem da

bih, zamenom reči vizuelnim predstavama, dobila

sigurniju izvedbu i bolje rezultate. Dakle, u odsustvu

reči, u bilo kom drugom svojstvu do kao pratećih

likovnih elemenata, koji doprinose opštem

utisku, sa većom lakoćom bih uspela da dočaram

misaone procese i atmosferu koju oni nameću.

Sobom se, odnosno nekim aspektom svoje ličnosti,

u većoj ili manjoj meri bavimo celog svog života.

Lični konflikti i dileme, su najčešći inicijatori te delatnosti.

Njihovo razrešenje zahteva da se zagledamo

u sebe, a u konačnom zahteva ozbiljnije samosuočavanje.

Nije svako uvek spreman na to. Nespreman

za samosuočavanje, za važne životne prekretnice,

važne odluke i ostale važne stvari, pravi prokrastinator

bi, iako ne sasvim svestan toga, napravio

dugogodišnji plan kako bi ovo zastrašujuće važno

odložio do nekada (u budućnosti). Plan bi (nimalo

opravdano) zvučao „savršeno prihvatljivo“ i sasvim

ninoSLava giRić/037

izvesno bi posle nekoliko godina popustio pod težinom

višegodišnjeg tereta svoje neodrživosti. Njega

bi tada, naravno, zamenio novi plan i nova „sasvim

uverljiva“ priča, koja bi nešto odložila do nekada i dozvolila

da u nedogled niču novi planovi za odlaganje

života. Zvuči iscrpljujuće. I jeste, ali konačno sam

stigla do delanja.

Okrenute atmosferi misaonih procesa, ove beleške

bi se bavile sažimanjem onog najsirovijeg.

Bavile bi se, vizualizacijom unutrašnjih previranja,

dilema, bazičnih osećanja, naboja, borbi, suočavanjem

sa parališućim strahovima (što podvlači

značenje reči Funk u naslovu) i u obrisima

hvatale sve ono što bude provirilo ispod tepiha,

tokom ovog, može se nazvati – eksperimenta.

Prezentacija ovakve jedne haotične i sirove skupine

zahteva elokvenciju, koja će voditi posmatrača kroz

naizgled nejasno, ali zahteva i izvesnu čvrstinu, definisanu

formu, koja bi predupredila neminovno rasplinuće.

Tako tanani ili nabujali sadržaji, koji odaju utisak

o nestalnosti, zahtevaju definisani okvir, koji bi ih

svojim dimenzijama ukrotio. To me prirodno upućuje

na plakat kao umetnički izraz. Verujem da bi se on

ovde pokazao kao zahvalan medij. Ideju prati jasna

slika nanizanih predstava, u celinu spojenih izrazom

i tvrdim povezom, koji bi se nalik na harmonika-knjigu,

prostirao po prostoriji i sitnim deformacijama i

uplivom u trodimenzionalno, pozivao posmatrača na

akciju. Ove predstave, poput izvoda iz tromesečnog

dnevnika, bile bi eksplozivna pikturalizacija svega što

želi da napusti moj mentalni prostor ili želi da podlegne

promeni kada se bura smiri.

Book of posters

Spring Cleaning:

Who the Funk am I?*

* Conveniently set in spring.

The right time for practice

of thoroughly cleaning

your home after cold

and stagnant period.

This spring made itself

convenient for self-reflection,

so I decided to do a bit of

cleaning of my own.

This modest display

portrays a selection of

personal moments and

thoughts during that time,

as my visual notes to self.

Dakle, mišljenja sam, kao što sam to, nadam se

jasno izložila, da se skup radnji, koje bi veliko spremanje

podrazumevalo, u velikoj meri može preneti

i na mentalni prostor i sve sam sigurnija u to

da je pravo vreme da ovakvu praksu isprobam na

sebi samoj. Za jednog prokrastinatora – osobe

koja se vodi modifikovanom narodnom poslovicom

„Što možeš danas ostavi za sutra“, ovakvo

hvatanje u koštac sa nepoznatim ličnim, zahteva

mnogo više od puke rešenosti. Jedino istinski

umoran od odlaganja, on može da se ogluši o poznate

i uvek ubedljive argumente u korist odustajanja.

Sada ih treba saseći u korenu. Istinski sam

umorna od odlaganja života, a i proleće je stiglo.

038/

Galerija društva arhitekata niša

/039

040/ CrNO NA bELO

FAKULTET UMETNOSTI U NIŠU U AKTIVNOM ČLANSTVU AEC-A

Na sastanku Saveta AEC, održanom 20. aprila

2015. godine u Briselu, Fakultet umetnosti

Univerziteta u Nišu primljen je u aktivno članstvo

“Evropska asocijacija konzervatorijuma

i muzičkih akademija”- AEC (Association Eu-

ropéenne des Conservatoires, Académies de

Musique et Musikhochschulen - AEC). AEC

je evropska kulturna i obrazovna mreža sa

preko 300 institucija članica za profesionalnu

muzičku edukaciju iz 57 zemalja.

Association Européenne des

Conservatoires, Académies de

Musique et Musikhochschulen

AEC

AeC VIZIjA I MISIjA

AEC je asocijacija koja predstavlja institucije visokog muzičkog obrazovanja u Evropi i šire.

* Pročitajte Strateški plan AEC 2016-2021 da biste saznali više o viziji i misiji ove asocijacije.

VIZIjA

AEC je vodeć i glas visokog muzičkog obrazovanjа u

Evropi, koji promoviše svoje institucije članice.

Profesionalno fokusirano umetničko obrazovanje AEC vidi

kao potragu za usavršavanjem u tri oblasti: umetničkoj

praksi; učenju i podučavanju; istraživanju i inovaciji. Težnja

AEC-a je podsticanje ovih elemenata, kao i raznolikosti

i dinamičnosti kojima se oni sprovode u različitim institucijama,

zemljama i regionima.

AEC promoviše i podržava muzičko i umetničko obrazovanje,

zajedno sa kulturnim učešć em, kao značajne faktore

u kvalitetu ljudskog života, i inkluzivnim društvima koja

počivaju na demokratskim vrednostima.

MISIjA

Aktivnosti AEC-a zasnivaju se na unapređenju visokog

obrazovanja u izvođačkim umetnostima, prvenstveno

fokusirajuć i se na muziku, i to po četiri osnova:

1. Poveć anje kvaliteta u visokom muzičkom obrazovanju

2. Podsticanje vrednosti muzike i muzičkog obrazovanja

u društvu

3. Promovisanje učešć a, inkluzivnosti i različitosti

4. Jačanje partnerstva i interakcije sa zainteresovanim

stranama

AEC deluje inkluzivno, održivo, efikasno i efektivno, omoguć

avajuć i komunikaciju i razmenu dobrih praksi.

AEC/041

AN FACE/043

ĐURO

RADONJIĆ

MR ĐURO RADONJIĆ, redovni profesor Fakulteta umetnosti u Nišu. Diplomirao

je 1974. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu gde je i magistrirao

1976. godine u klasi prof. Radenka Miševića. Kao profesor Umetničke škole u

Nišu, 1996. godine, biran je u zvanje docenta, kasnije kao vanredni profesor, na

Građevinsko-arhitektonskom fakultetu u Nišu, za predmet Likovno obrazovanje.

Po pozivu Fakulteta likovnih umetnosti iz Beograda, za Odeljenje u Nišu, vodio

je nastavu Večernji akt 1999/2000. i 2000/2001. godine. Od 2001. radio je kao

upravnik Studijske grupe za likovne umetnosti i Studijske grupe za primenjene

umetnosti pri Filozofskom fakultetu u Nišu, na kojima je držao nastavu Crtanje i

Slikanje u zvanju vanrednog profesora. Osnivanjem Fakulteta umetnosti u Nišu

2002. godine od strane Vlade Republike Srbije postavljen je za v.d. dekana Fakulteta

umetnosti u Nišu. Uporedo, i po prestanku mandata 2004. godine, vodio je nastavu

Crtanje i Slikanje na Odseku za likovne umetnosti gde je, 2006. godine, biran u

zvanje redovnog profesora. Od 2005. godine, po pozivu, drži i nastavu Likovne

forme I i Likovne forme II na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu u Nišu. Član

je ULUSa od 1975.godine. Učestvovao je na mnogobrojnim grupnim izložbama

slika, crteža i grafika u zemlji i inostranstvu. Samostalno izlagao crteže i slike

u Beogradu, Aleksincu, Nišu, Leskovcu, Manastiru Prohor Pčinjski, Kragujevcu,

Vranju, Prokuplju, Boru, Pirotu, Gadžinom Hanu, Smederevskoj Palanci, Badenu

(Švajcarska), Velikom Trnovu (Bugarska). Nagrade:1976. Beograd, Specijalna

nagrada za slikarstvo Petar Lubarda; 1984. Niš, II Nagrada Umetničke kolonije

Sićevo; 1985. Beograd, Nagrada Jugoeksporta na Oktobarskom salonu; 1990.

Niš, Nagrada SIZa Kulture za izuzetna dostignuća u kulturi za 1989.godinu;

1993. Niš, Otkupna nagrada Classic Fabrike duvana Niš; 1994. Niš, Nagrada KPZ

za izuzetna dostignuća u kulturi za 1993.godinu; 2004. Pirot, Pohvala kao znak

naročitog priznanja na IV Vidovdanskom salonu ULUSa; 2010. Niš, Mali pečat,

Nagrada Niškog Grafičkog kruga.

044/ AN FACE

Izlagačku aktivnost započinjete

1972. god. i ona traje do danas.

Tako je nedavno u Galeriji savremenih

likovnih umetnosti u Niši

održana Vaša retrospektivna izložba,

koja na svojevrsan način daje

presek umetničkog stvaralaštva i

razvojnog puta koji je pratio Vaš

dosadašnji rad. Publika je svojim

prisustvom jasno pokazala da

duboko poštuje Vaš rad, a kako

Vi ocenjujete ovu izložbu?

Ova izložba se desila na kraju

moje nastavničke karijere. Nisam

planirao, ali sam prihvatio predlog

red. prof. FU u Nišu Srđana

Markovića, istoričara umetnosti

i afirmisanog likovnog kritičara

kao i red. prof. Dragana Žunica,

upravnika Galerije univerziteta u

Nišu. Tu ideju svesrdno je podržalo

rukovodstvo FU u Nišu kao i sam

Univerzitet. Izložba je upriličena u

okviru jubileja 50 godina Univerziteta

u Nišu ali i završetka moje

nastavničke karijere.

Vrlo sam ponosan na činjenicu

da je GSLU Niš to prihvatila i dala

doprinos u organizaciji i postavci

ove retrospektive. Izložio sam

80 slika iz svih perioda moga

stvaralaštva. Ovako veliki broj

radova omogućio je likovnoj publici

da potpunije sagleda moje

stvaralaštvo. Postavka je bila

pregledna tako da sam i ja lično

mogao da izvršim temeljnu analizu

pređenog puta. Sada mogu

da kažem da je vredelo izložiti se

ogromnom naporu da se ovako

sveobuhvatna izložba desi. Po

nekoj logici, to bi trebalo da bude

kruna moga rada, međutim, siguran

sam da ova postavka meni

otkriva da mogu i dalje, da za to

imam snage, volje i duha.

Dominantni motivi na Vašim slikama

su pejzaži, ekspresivnog

crteža, uz paletu koloritnih boja.

Koji je odnos boja i sadržaja bitan

za slikarstvo, odnosno da li određena

boja određuje i njen sadržaj?

Opsednut sam prirodom od najranijih

dana. Tokom školovanja sam

kroz crtež proučavao tajnu prirodnih

oblika i upotrebnih predmeta,

odgonetao karakteristike ljudskog

tela i ljudskog lika. To nije bilo proučavanje

spoljašnjeg izgleda već

proučavanje unutrašnjih sklopova

koji čine karakter i psihologiju tela,

lika i svakojakih prirodnih oblika.

Kao student slikarstva bio sam

potpuno otvoren za sve novine i

sva strujanja na svetskoj likovnoj

sceni. Između modernih stremljenja

zasnovanih na otkrićima novih

materijala i novih tehnologija

i onoga sto se oslanja na vizuelni

doživljaj prirode, scena iz života i

tradicije naroda, ja sam se opredelio

za stvarni povratak prirodi.

Ti pejzaži su isečci iz prirode, koji

za mene imaju dublje značenje od

onoga sto prestavljaju: Nepogoda,

Zima, Pozna jesen, Oktobarski nokturno,

Žuto jutro, Šuma, Olovno brdo,

Dubodolina... Brižljivo odabrani nazivi

govore da je za slikarsku realizaciju

đURO RADONJIĆ/045

sebe, ima sopstveni život. Slikar ne

oponaša već dočarava!

Šta Vas kao umetnika i danas

inspiriše?

potreban stvarni i duboki doživljaj

motiva, koji predstavlja određeno

stanje u prirodi. Produhovljenom

upotrebom boje, bogatom skalom

valera i senzibilnim crtežom,

ostvaruje se duh i tajna motiva.

Slika, oslobođena naracije i banalne

faktografije, slika - doživljaj,

slika - priroda za sebe, to je moj

estetski ideal.

Vaše slike su pune detalja, svaki

detalj jasno izražava mogućnost

da se slika prati u svom punom

sadržaju. Da li smatrate da takav

način izražavanja umetnici treba

Zora u klisuri, 1996,

ulje na platnu, 80х140 cm

da prate kako bi posmatrač mogao,

takoreći, da na adekvatan način

„čita“ umetničko delo?

Mišljenja sam, da pravi slikar, linijom

i bojom sugeriše, odnosno na

doživljen način izražava ono što

oseća pred prirodom. Pravi majstor

detalje podređuje dobro komponovanoj

celini dela, tako da konzument

ima pun doživljaj, pre svega celine

a onda i u detaljima slike koji su

brižljivo ugrađeni i nenametljivi.

Takvo delo ima sve, potpuno je,

zrači, isijava, diše i živi kao priroda

sama. Kao takvo, delo je priroda za

Priroda i život u njoj! Čovek i priroda!

Metafizička dimenzija prirodnih

motiva!

Prvo: predeli, krošnje, trave, stene,

voda, nebo, godišnja doba, jutro,

podne, suton, kiša, sneg, povetarac,

vetar, oluja, žega. Insekti, ptice, ribe,

životinje.

Drugo: Svaki novi dan je drugačiji,

poznati ljudi malo promenjeni, nova

jutra, novi sutoni imaju drugačiju

svetlost, novu boju, promenjen duh.

Uloga čoveka je da živi u skladu

sa prirodom ali on je neprekidno i

menja. Priroda daje signale i upozorava.

Zato je priroda moja opsesija,

pred njom uživam, osećam

njenu božansku lepotu, osećam i

nelagodu, strahujem i čudim se.

Upravo zato, zbog te zapitanosti

pred njom, pokušavam da naslikam

nešto više i dublje od onoga

što je njena spoljašnost. Dosegnuti

ono skriveno iza vidljive površine

stvarnog, to je metafizika.

Koliko je umetniku važno i na

koji način realizuje da njegova

slika živi i van zidova ateljea ili

galerije?

Slikar, kao i ostali stvaraoci u različitim

granama umetnosti, kao

kreativno biće stvara iz potrebe

za stvaranjem, ne mareći gde će

njegovo delo nastaviti da živi. To

ne znači da mu je svejedno kakva

će sudbina dela biti. Umetnik teži

da se potpuno kroz delo iskaže

i da ono odiše iskrenošću, da je

ubedljivo i nadasve, likovno vredno.

Ako se to ostvari, onda slika ima

svoj život i nalazi put do ljubitelja

umetnosti. Likovni kritičari i teo-

046/AN FACE

retičari imaju značajnu ulogu u

prepoznavanju vrednosti dela i

mogu bitno uticati da vredno delo

zauzme mesto u istoriji jednog

naroda i da bude smešteno na

pravo mesto ( muzej - prestižna

stalna postavka). U prošlosti umetnici

su često radili po narudžbini i

tako su zarađivali za život. Bogati

građani i institucije kao što je crkva,

kraljevi, velikaši, bili su mecene

mnogih umetnika, zahvaljujući

čemu su ta dela i sačuvana do

današnjih dana. Dakle, može se

raditi i po narudžbini, ali ako takvo

delo nema umetničku vrednost

onda je to čista komercijala ili

smrt umetnosti.

Oktobarski nokturno, 2005,

ulje na platnu, 100х110 cm

Dobitnik ste povelje Fakulteta

umetnosti za zasluge i izuzetan

doprinos, ali i dobitnik mnogih

nagrada iz oblasti slikarstva kao na

primer Specijalne nagrade “Petar

Lubarda”, Likovne kolonije Sićevo i

drugih. Kako na Vas utiču nagrade

i priznanja?

Biću sasvim iskren: dok radim ne

mislim da li će se to isplatiti i ne

očekujem priznanja. Smisao vidim

u radu, volim da ostvarujem

ciljeve koje sebi postavljam kako

u nastavi tako i u slikarstvu. Tražim

i nalazim, idem težim putem,

klonim se lakih rešenja i sladunjavog

izraza iako mi je krajnji

cilj lepota, uzvišenost, metafizika.

Nagrade sam dobijao i one puno

znače stvaraocu, jer su potvrda

da se vrednuje ono što se velikim

trudom ostvaruje. Takva priznanja

podstiču i pokreću nove napore

da se ide dalje, da se istražuje,

da se radi. Kao likovni stvaralac

nagrađivan sam za slikarska ostvarenja

ali i za rezultate ostvarene

u crtežu i grafici. Sada sam zbog

toga zadovoljan. Povelja Fakulteta

umetnosti je poslednje priznanje

koje sam dobio i ona zauzima istaknuto

mesto na zidu moga doma.

Pored slikarstva, crteža i grafike

bavili ste se i pedagoškim radom.

To je jedan poseban ali veoma

značajan segment u Vašem

profesionalnom radu. Na koji način

Vi posmatrate svoj pedagoški

rad, koji je započeo u Gimnaziji

u Aleksincu a nastavio se na

Građevinsko-arhitektonskom

Fakultetu i Fakultetu umetnosti

u Nišu?

Od 1979. pa sve do odlaska u penziju

oktobara 2015. godine, paralelno sa

stvaranjem u osami mog ateljea,

bavio sam se pedagoškim poslom.

Radio sam u više škola različitog

profila i svuda se trudio da nastavni

predmet koji držim bude važan,

da aktivnosti koje preduzimam

motivišu učenike na izučavanje

teorije forme, istorije umetnosti,

preporučivao literaturu za čitanje

i obrazovanje. U praktičnom delu

nastave, insistirao sam na studijama

crteža i rešavanju likovnih

problema kroz adekvatnu upotrebu

boja. U našim srednjim školama

predmeti koje sam držao bili su

zastupljeni sa malim brojem časova.

To je bila otežavajuća okolnost,

ali za mene i veliki izazov, da se sa

malo vremena postignu pristojni

rezultati i da učenici steknu likovnu

đURO RADONJIĆ/047

kulturu, a neki od njih su prepoznavali

sebe kao buduće slikare.

Sa takvim iskustvom započinjem

rad u Školi za likovne tehničare u

Nišu. U ovoj elitnoj stručnoj školi,

sa posebnim žarom sam pratio

rad talentovanih učenika i svojim

nastavničkim i stručnim iskustvom

otkrivao im tajne crtanja i slikanja.

Uvodio sam ih u svet likovnosti i

likovne kreacije. Sazrevao sam kao

nastavnik. Godine 1996. izabran sam

u zvanje docenta na GAF u Nišu za

predmet Likovno obrazovanje. Sa

iskustvom koje sam stekao, rad sa

studentima je za mene predstavljao

veliki izazov. Zahtevao sam od

studenata maksimalnu prisutnost,

svestan činjenice da je broj časova

minimalan a program rada složen i

obiman. Radna atmosfera je bila na

najvišem nivou, i rezultati takođe.

Uživali smo u analizi svake vežbe.

Negovali smo kritički odnos prema

radu. Podsticana je kreativnost

preko spontanih beleški i zapisa

ali i preko precizno postavljenih

zadataka koje su studenti radili u

slobodno vreme, van časova na

samom fakultetu.

Prelaskom na Filozofski fakultet

radim sa studentima koji su upisani

na Studijske grupe za Likovne i

primenjene umetnosti. To je bila

prelazna faza do formiranja FU u

Nišu. Konačno 2002. godine počeo

je sa radom FU gde sam se našao

u ulozi v.d. dekana, a u nastavi

kao profesor Crtanja i Slikanja. Kao

neko proviđenje, ostvarile su se

želje mnogih koji su neposredno

učestvovali u stvaranju ove institucije,

ali i onih koji su sa pravom,

očekivali da studiraju umetnost

baš u Nišu. Svestan velike odgovornosti,

nastavio sam liniju koja

podrazumeva obavezno uredno

pohađanje nastave, bezuslovnu

proveru urađenog i vraćanje na

rešavanje osnovne likovne problematike

u klasičnom smislu, na

nižim godinama studija. Na višim

godinama, to je bio put ka sebi, samostalnost,

isprobavanje raznih

materijala, određivanje predmeta

istraživanja, sve u funkciji ostvarivanja

individualnosti i kreativne

izražajnosti. Trebalo je neprekidno

pratiti proces rada svakog studenta,

pravovremeno reagovati, podsticati,

sa sluhom davati sugestije da se ne

povredi samostalnost i individualnost

studenta. Ostvaren je lep uspeh,

što dokazuju studentske nagrade i

priznanja na javnoj likovnoj sceni.

Osim obrazovne delatnosti kroz

Vaš pedagoški rad se protezala i

umetničko-vaspitna nit koju ste

prenosili studentima. U čemu

je suština vaspitanja budućih

umetnika?

AN FACE

Ugrožena natura

đURO RADONJIĆ/049

Vaspitnu misiju u struci može da

izvrši samo nastavnik koji je aktivni

stvaralac. Osim širokog obrazovanja

i ljubavi prema pedagoškom radu,

da bi mu se verovalo, on mora da

poseduje i stvaralački kredibilitet.

Rad sa studentima slikarstva je

vrlo delikatan proces. Ja sam

studentima na početku rada u

klasi stavljao do znanja da su tu

da studiraju, da budu potpuno

posvećeni rešavanju likovnih

problema, da im neće biti tolerisana

sloboda koja rezultira prazninom

i kvazi opsenarstvom. Stavljao

sam do znanja da umetnost nije

prisutna u klasi, da se njoj teži i da

se ona može ostvariti samo preko

ovladavanja slikarskim zanatom.

Talenat koji poseduju moraju da

hrane i bruse. Raditi na jačanju volje,

upornosti, istrajnosti, iskrenosti,

studioznosti, znači stvarati

preduslov za ulazak u oslobađanje

sopstvene individualnosti. To je ulaz

u kreativni proces sa jasnim stavom

i opredeljenjem. Jak karakter, visoki

moral, poštenje, duhovnost, kultura,

kreativni duh, daju umetnost. Dug

je put i do toga treba doći!

Svaki umetnik ima svoj umetnički

stil po kome je prepoznatljiv. Da

li svojim studentima pomažete u

nadgradnji ili formiranju njihovog

umetničkog stila kao ličnog

pečata?

ke koje sam istakao likovno budu

definisane i ostanu prepoznatljiv

pečat ličnosti studenta. Na tome se

radi dugo, strpljivo i nenametljivo,

tako da student ne oseća prinudu

i radi tako kako oseća, kako mora,

kakav je sam. Tu je profesor duh i

senka. Na scenu stupa delo studenta

prepoznatljivog rukopisa i

osobenog likovnog govora a stil,

stil je čitav život.

Vaše bogato profesionalno iskustvo

omogućava vam da umetnost posmatrate

sa kritičkom distancom.

U tom cilju, da li možete reći da

li i na koji način umetnost može

da menja svet?

Teško je reći da umetnost može

radikalno da promeni svet. Vrhunsku

umetnost konzumira ograničen broj

ljudi, ona po nepisanom pravilu,

pripada kulturnoj eliti i kao takva

ne vrši svoju misiju među običnim

Iz ovoga što je do sada rečeno

jasno se vidi koliko se ulaže u svakog

studenta. Oni se međusobno

razlikuju kao ličnosti, različiti su

intelektualnih potencijala, i konačno,

različite su im mogućnosti. Neke

karakteriše britkost i brzina u realizaciji,

druge sporost i studioznost.

Ima među njima sklonih meditaciji,

kontemplaciji, filozofiji. Sve to valja

prepoznati u pređenim fazama i

raditi na tome da ove karakteristisvetom.

Znači, njeno humano delovanje,

poruke i estetske vrednosti

kojim je prožeta, ne deluju na kritičnu

masu koja bi mogla da iznese

teret promena, da bi se ostvarila

stabilnija i humanija egzistencija u

svetu punom protivurečnosti, gde

je mera stvari profit, moć oružja i

gola sila. Pa ipak, umetnici će i dalje

stvarati, umetnost će vršiti svoju

humanu misiju u društvu, onoliko

koliko je samo društvo obrazovano

i za umetnost zainteresovano. Činjenica

je, da svako umetničko delo

oplemenjuje, navodi na razmišljanje,

iz novog ugla tumači prirodu i svet

oko nas. I kao takvo, deluje da se

čovek iznutra menja.

Dok je sveta i veka UMETNOST

će biti svetionik slobode, lepote i

humanijeg života.

Autor:

Vesna Gagić

050/Premijere

Foto: Vanja Keser

IX Betovenova

simfonija

Na prepunoj sceni Niške tvrđave 15. juna 2013. godine izvedena

je Deveta Betovenova simfonija, još jedna manifestacija u okviru

proslave jubileja Milanski edikt 313 - 2013, Srbija. Publika je

ovacijama pozdravila niške muzičke snage, koje su maestralno

izvele delo jednog od najvećih nemačkih kompozitora.

Poruka mira i tolerancije

Orkestar Fakulteta umetnosti u Nišu, Niški simfonijski

orkestar, Hor Fakulteta umetnosti u Nišu, Akademski

hor Studentskog kulturnog centra u Nišu, Ženski

hor SKC u Nišu, Akademski hor “Obilić” iz Beograda,

Niški kamerni hor i solisti, ukupno preko tri stotine

izvođača na sceni Niške tvrđave poslali su poruku

mira i tolerancije. Koa solisti su se predstavili Katarina

Simonović Ivanković -sopran, Aleksandra Ristić –

mecosopran, Saša Arsenkov – tenor i Nikola Mikić –

bas. Dirigent celovečernjeg muzičkog predstavljanja

je Suzana Kostić.

Pred svečano izvođenje koncerta, prisutnima se

obratio gradonačelnik Niša, Zoran Perišić koji je

rekao da mu je posebno drago što su baš umetnici

iz Niša ti koji izvode simfoniju u čijoj se osnovi

nalazi ideja zajedništva i uzajamnog poštovanja,

koje su osnovne vrednosti Milanskog edikta.

Domaćin večeri, ambasador Savezne Republike

Nemačke u Srbiji, Hajnc Vilhelm, rekao je da je

tolerancija suštinski element ovog dela, kao što

je tolerancija bila osnovna ideja Milanskog edikta

čiji se jubilej ove godine slavi.

Svečanom izvođenju Devete Betovenove simfonije

prisustvovali su predsednik Narodne skupštine

Republike Srbije Nebojša Stefanović, ministar

kulture i informisanja Bratislav Petković, članovi

diplomatskog kora, kao i mnogobrojne ličnosti iz

kulturnog i javnog života.

052/Premijere

Foto: Vanja Keser

IX betovenova simfonija/053

054/Premijere

Foto: Vanja Keser

IX betovenova simfonija/055

/057

058/

/059

OmAGGIO/061

GOCE KOLAROvSKI

(5.02.1959, Skoplje - 30.11.2006, Skoplje)

GOCE KOLAROVSKI (5.02.1959, Skoplje - 30.11.2006, Skoplje) pripada generaciji

makedonskih kompozitora koji su svoje profesionalno muzičko stvaralaštvo formirali

i zasnivali na učvršćivanju pozicija makedonske nacionalne kompozitorske škole.

Kompozitorsko obrazovanje stiče na Fakultetu muzičke umetnosti u Skoplju (klasa

akademika prof. Vlastimira Nikolovskog) i na Konzervatorijumu N. A. Rimski-Korsakov

u Sankt Petersburgu (Lenjingrad, klasa prof. Sergeja M. Slonimskog). U klasi

V. Nikolovskog završava i poslediplomske studije, kao prvi magistar kompozicije

na FMU u Skoplju. Stvaralaštvo Kolarovskog, utemeljeno na nacionalnoj muzičkoj

tradiciji (makedonski muzički folklor, staro pravoslavno pevanje), odražava i različite

tokove savremene zapadne muzike. Kao kompozitor, formira se pod uticajem Bartoka

i Stravinskog, ali i avangardnih postupaka kroz prizmu poljske škole. U kasnijem

periodu poseban značaj imaju Vebern i Ajvz – izraz i racionalnost kod jednog, i

obimnost i slojevitost kod drugog. Poseban značaj ima istraživanje fenomena

zvuka zvona (prepoznatljivi zvučni ambijent pravoslavne tradicije). Stvaralački opus

Kolarovskog, iako nije obiman, predstavlja značajnu pojavu u makedonskom muzičkom

stvaralaštvu, odražavajući se na repertoar muzičkih umetnika i ansambala u Makedoniji

i drugim zemljama. Prerani odlazak ostavio je opus otvoren, svojevrstan “unanswered

question” (naslov dela njegovog omiljenog Ajvza čiju temu citira u kantati „Glasovi“

na stihove T. Eliota). Goce Kolarovski ostaje u istoriji makedonske muzičke kulture

kao generička ličnost, promoter novih ideja, shvatanja i standarda. Kao dugogodišnji

profesor kompozicije i grupe teorijskih predmeta na Fakultetu u Skoplju (u dva

mandata i dekan) on je podsticao kreativnost kod mladih sa kojima je delio svoja

znanja i stvaralačku energiju. Na njegovu inicijativu u Makedoniji su se održale i prve

međunarodne letnje škole kompozicije. Kao naučnik i publicista, promovisao je nove

teorijske koncepte, razrađujući pitanja savremene muzike i muzičkog obrazovanja,

pretstavljajući ih na brojnim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Društvena

delatnost Goceta Kolarovskog odvijala se u Savezu kompozitora Makedonije gde je

više godina bio član predsedništva i selektor manifestacije - Dani makedonske muzike.

Redovni profesor mr Goce Kolarovski bio je angažovan, kao gostujući profesor na

Osnovnim akademskim studijama - Departman za muziku Fakulteta umetnosti

Univerziteta u Nišu, tokom akademskih 2005/06. i početkom 2006/07. godine, na

predmetima: Vokalna literatura, Analiza muzičkih stilova i Aranžiranje.

Njegova kompozicija za klavir “Allusions on 1906”, izvedena je na XVII Međunarodnoj

tribini kompozitora u Beogradu 21.11.2008, a jedna od njegovih najizvođenijih

kompozicija, takođe za klavir je “Toccata“.

OmAGGIO/063

iraM konferencija, Struga, 24. septembar 2004. godine

Goce Kolarovski

maKedOnSKI KOmPOzITOrI u 21. veKu

Razvoj događaja svakog istorijskog perioda čine nezaboravne situacije, postavljajući nove

zadatke koji od savremenih autora zahtevaju brzo reagovanje, prilagođavanje, preinačavanje

dotadašnjih rešenja i pronalaženje novih sa krajnjim ciljem – nastavak oblika postojanja.

Faze civilizacije čovečanstva, svojim vrlinama i manama, vekovima se ogledaju, između ostalog,

u drugim umetnostima i muzici. One uslovljavaju njenu istoriju, menjaju njenu estetiku, diktiraju

njen neponovljiv razvojni put.

Muzička kultura Makedonije i njen sastavni deo - kompozitorska tradicija (počinje štampanjem

Liturgije po Jovanu Zlatoustu, prilepčana Atanasa Badeva 1897. godine) u prošlom veku je doneo

intenzivni rast, posebno dinamičan, formiranjem SR Makedonije kao federalne države u okvirima

SFR Jugoslavije 1944. godine. Mlada država, između ostalog, stvorila je i uslove za nacionalni

razvoj u umetnosti kroz formiranje institucija i oblika širenja kulture među ljudima.

U prvih šest godina, od formiranja makedonskog socijalističkog društva, počinju da rade

muzičke institucije koje direktno ili indirektno uslovljavaju kompozitorsku delatnost: Filharmonija

(1944), Savez kompozitora, Opera (1947), Balet, Agencija za zaštitu autorskih muzičkih prava

ZAMP (1950). Nešto kasnije osnovani su Fakultet muzičke umetnosti FMU (1966) i manifestacija

DMM (1978) Kamerni orkestar i Hor MRTV.

Stvaranje institucionalne muzičke infrastrukture imalo je dva, danas već zaboravljena neuspešna

pokušaja osnivanja koncertne agencije na nivou Makedonije. Nakon toga, organizovanje koncerata

makedonskih kompozitora prelazi u stalno zaduženje SOKOM-a, odnosno direktno izabranom

autoru sa pretpostavljenim organizacijskim sposobnostima.

Na federalnom nivou, pored Saveza kompozitora Jugoslavije u čijim okvirima je delovala i

federalna agencija za zaštitu autorskih prava, osnovani su i veliki festivali u oblasti savremene

jugoslovenske i svetske muzike – Opatijska tribina i Zagrebačko bijenale.

I

064/ OmAGGIO

Drugi vek u istoriji makedonske kompozitorske tradicije - 20. vek, savremene makedonske

kompozitore suočava sa novom, za njih specifičnom sredinom delovanja – restriktivnom u

poređenju sa onom iz druge polovine 20. veka.

Spektar većih i manjih promena, u relativno kratkom periodu samo jedne decenije, menja tu sredinu

i postaje odraz mozaika istorijskih događaja krajem 20. veka od globalnog i lokalnog značaja.

Promene na globalnom nivou, sa jedne strane, odražavaju masovnu dostupnost mogućnosti da

se brzo i lako prenesu informacije preko elektronskih medija i interneta, da svi, pa i makedonski

kompozitori imaju pristup iskustvima i dostignućima geografski udaljenih muzičkih kultura – oni

postaju „kompozitori u svetu“. S druge strane, ove promene odražavaju nestanak idoloških barijera

koje takoreći jedan vek parcelišu svet, a pre svega Evropu, stvarajući različite uslove za delovanje.

Sa globalnim promenama, svima pa i makedonskim kompozitorima, otvorena je mogućnost za

uključivanje u tok globalnog toka muzike - mogućnost za kulturnu interakciju svetskih razmera,

u uslovima različitih socijalno-ekonomskih sredina.

Promene na lokalnom nivou generišu dva krupna istorijska događaja uoči 21. veka: raspad

Jugoslavije i promena ekonomske ambijenta za stvaranje.

Sa raspadom Jugoslavije 1991. godine, raspao se i široki auditorijum za prezentaciju

stvaralaštva. Nekadašnji renomirani Jugoslovenski festivali savremene muzike delimično su se

ugasili, delimično transformisali i produžili postojanje u redukovanom obliku i obimu. Sa tim se

smanjio broj izvođenja dela, njihova priprema postaje skuplja, a ujedno se smanjio i prihod koji

su makedonski kompozitori ostvarili od autorskih prava.

Nužni fokus posle 1991. godine bio je usmeren na domaću, makedonsku muzičku scenu.

Jedinstvena manifestacija savremenog makedonskog muzičkog stvaralaštva DMM postalo je

posebno važno i potrebno i za kompozitore i za izvođače. Prostor delovanja postao je nepodnošljivo

tesniji u poređenju sa onim koji su makedonski kompozitori imali na raspolaganju preko interneta.

U takvim uslovima smanjila se potreba za izlaskom van granice Makedonije, kontaktiranjem sa

stranim kompozitorskim asocijacijama, ansamblima, organizovanjem koncerata makedonske

muzike van Makedonije. U tom periodu znatan broj mlađih kompozitora napustilo je Makedoniju

kao mesto stanovanja i obezbeđivanja sredstava za život i, koristeći različite baze, odlaze u

inostranstvo na duži period.

Promena društvenog uređenja Makedonije dovodi do transformacije statusa SOKOM-a - takoreći

državne organizacije koja je postala udruženje građana sa samostalnom, ali neizvesnom finansijskom

sudbinom. Promenu statusa asocijacije prati postepeno, ali značajno smanjenje sredstava sa kojima

država stimuliše stvaralaštvo, koncerte i objavljivanje radova makedonskih kompozitora.

Smanjeno finansiranje od strane države dovelo je i do prestanka delatnosti Hora i Kamernog

gudačkog orkestra MRTV što je izazvalo dodatno smanjenje mogućnosti za izvođenje dela za

hor i gudački orkestar. Posebno u slučaju Hora gubitak je još značajniji ukoliko je to bio jedini

profesionalni horski ansambl u državi. Amaterski horovi, brojni i na zavidnom koncertnom nivou

isto tako, jedan za drugim izumiru iz istih razloga.

II

GOCE KOLArOVSKI/065

Jednom rečju, subvencija države se smanjuje iz godine u godinu, a ne stvaraju se uslovi za nove

alternativne sponzore. Sredinom 90-ih godina prošlog veka vodila se parlamentarna diskusija

za donošenje zakona za stimulisanje stvaralaštva kroz poreske podsticaje – ali bez rezultata.

Muzičko stvaralaštvo u oblasti ozbiljne muzike – iako neprofitabilno – sve više se oslanjalo na

samoodrživost u uslovima uspostavljanja tržišnog društva.

Takav odnos društva prema makedonskom stvaralaštvu vodio je ka potrebi za dopunom

veštine i znanja makedonskog komozitora: počinje da se podrazumeva da on treba da poseduje i

sposobnosti za obezbeđivanje finansijskih sredstava za izvođenje svojih dela, odnosno - da bude

kompozitor-menadžer.

Pojava potrebnih obrazovanih muzičkih menadžera, iako neophodni u svim segmentima

muzičke kulture, nije se desila i pored otvaranja poslediplomskih studija na FMU iz te oblasti, koji

su zbog slabog interesovanja još uvek u statusu mirovanja.

U ovim uslovima sve je bilo prepušteno entuzijazmu kompozitora: oni su mogli da stvaraju i

organizuju koncerte u ime umetnosti, budući da finansijski dodatak nije bio moguć – ustvari, kao

i u prethodnom periodu.

Ovde je mesto da se prisetim razgovora između dvojice istaknutih makedonskih kompozitora

početkom 90-ih godina prošlog veka: moj dragi profesor, Toma Prošev i Dimče Nikoleski. Znajući

koliko će zaraditi od naručenih dela oni su sa ironijom izjavili da će komponovati iz hobija.

Finansijska isplatljivost kompozitorskog rada u poslednjoj dekadi 20. veka ogleda se u

radu Stefanije Leškove-Zelenkovske Ekonomski faktori u produkciji makedonskog muzičkog

stvaralaštva 1991-2001. Zaključak se ne preporučuje onima koji su u fazi izbora profesije

kompozitor ako nisu spremni na skroman život.

III

Makedonski kompozitori u 21. veku prilagodili su se novoj društvenoj sredini za stvaranje i pri

tom, pojedinačno ili preko SOKOM-a pokušavali da, u novonastalim društvenim uslovima nastave

da igraju glavnu ulogu u izgradnji savremene makedonske muzičke kulture.

Za tu svrhu na raspolaganju je ostalo 12 većih i manjih ansambala, od kojih su 7 profesionalna, 5

amaterska (samo su dva skromno subvencionisana od države!) i solisti na visokom profesionalnom

nivou, dokazani i u inostranstvu i u Makedoniji. Od pomoći su i ambasade država EU sa projektima

iz oblasti muzike. Osveženje i nove snage dolaze preko povećanog interesa za studije kompozicije,

evidentno poslednjih 10 godina na FMU.

Ako se pogleda kroz prizmu ekonomije onda se opet, i u ovoj fazi razvoja, dolazi do zaključka da

je entuzijazam u osnovi kontinuiteta – opet „život za muziku“ a ne „život od muzike“.Lista uslova

koji zahtevaju popravke za održavanje tog kontinuiteta je duga i raznovrsna.

Jedan od osnovnih nedostataka je nedefinisana nacionalna politika u oblasti muzike koja bi

preuzela iskustva malih muzičkih kultura na evropskom tlu, sličnih makedonskoj. Bez nje, moguća

interaktivnost na globalnom nivou se pretvara u formu kulturne kolonizacije i asimilacije.

066/ OmAGGIO

Zaštita autorskih prava kompozitora je pod stalnim pritiskom i velikim uticajem medija

koji pokušavaju da izbegnu plaćanje onoga što koriste u svojim programima, a sprovođenje

zakona se odvija tromo i inertno. Sudski procesi sa nepoštovanjem zakona traju godinama u

kojima su oštećeni i autori i država.

Više niko, pa čak ni MRTV, nije pravio studijske snimke novih dela. Koncertni snimci snimani

su sa zastarelom tehnologijom. Nedovoljno osoblje sa mobilnom tehnikom selektivno

je registrovalo koncerte. Verujem da je ovo polje sugerisalo FMU koji je poslednjih godina

nabavio savremenu opremu i preuredio prostor za muzičku produkciju, čiji su prvi rezultati sve

više dostupni svetu preko inernet radija Fakulteta.

Registrovani mediji u Makedoniji trenutno nemaju kapaciteta da kreiraju neki žanrovski

izbalansiran muzički program budući da nisu osposobljeni adekvatnim muzičkim stručnim

kadrom. Na programima su najčešće muzičke emisije iz oblasti popularne i novokomponovane

muzike i preuzeta strana popularna produkcija. Rezultat - ozbiljna muzika, i svetska i

makedonska, a posebno savremena ograničena je na minimum vremenskog prostora. Niko

ne brine o muzičkoj ekologiji, niti o kreiranju ukusa publike predlažući široku ponudu. U toku

je dehumanizacija najžešće vrste.

Muzičko vaspitanje je, isto tako, poslednje decenije marginalizovano od strane osnovnog i

srednjeg obrazovanja. U osnovnim i srednjim školama učenici retko pevaju u horu, a slušaju

sve i svašta, samo ne univerzalne muzičke vrednosti – ni svetske, ni makedonske.

Poseban je slučaj sa muzičkom kritikom. Ona je u štampanim medijima zapostavljena

budući da se, na nesreću poslodavaca, ispostavilo da visokoobrazovani novinari sa završenim

novinarstvom nemaju kvalifikacije za ocenjivanje o događajima klasične muzike i mogu samo

da izveštavaju ko je gde nastupio. I na ovom polju nada ostaje inicijativi FMU za otvaranje

studija za multimedijalno muzičko novinarstvo, koje treba da započnu sledeće godine, a za

koji su obezbeđena i sredstva i savremena profesionalna oprema i za koje se čeka odgovor od

Univerziteta i Ministarstva obrazovanja.

Na kraju, ali ne poslednje po važnosti, je menadžerstvo u ozbiljnoj muzici – oblast čija

važnost još uvek nije sagledana čak i u muzičkoj javnosti. Za katastrofalno stanje na ovom

polju dovoljno je da se napravi istraživanje koje bi pokazalo na koji način, sa kojim sredstvima

i koliko često su koncertni programi ponuđeni javnosti. Dosadašnja praksa objedinjavanja

umetničke i menadžerske strane muzičke delatnosti dala je polovične rezultate. Kompozitori –

rukovodioci festivala DMM, i pored uspeha u programskoj koncepciji i obezbeđenja kvalitetnih

izvođača, nisu posedovali menadžerske kvalifikacije za upravljanje manifestacijama za

promociju u željeni, očekivani nacionalni muzički događaj, dostupan i atraktivan širokoj publici.

S obzirom na neekstremnu estetiku makedonskih kompozitora ovo ne izgleda nemoguće. Za

sada će to ostati elitni sajam onoga što se više ceni van nego u Makedoniji - demonstracija

evropskih dimenzija države preko evropskih posmatrača.

Kako se do sada moglo primetiti, u celom mozaiku muzičke kulture Makedonije FMU

ima posebno i sve važnije mesto. Sa njegovim kadrovskim, a u novije vreme i tehničkim

GOCE KOLArOVSKI/067

potencijalom, institucija prerasta u potencijalni najveći faktor generisanja daljeg uticaja na

sve ono što je na polju ozbiljne muzike započeto pre jednog veka, a što u trenutku doživljava

očiglednu krizu.

Projekti ove institucije iz oblasti digitalizacije stvaralaštva makedonskih autora, kreiranje

baze podataka makedonskih kompozitora dostupni internet korisnicima, organizovanje

koncertne serije pod naslovom „Stranice stvaralaštva...“ u čijim se okvirima organizuju

autorski portreti makedonskih kompozitora, učešće studenata sa studijskih grupa kompozicije

i instrumenata DMM, su nesumnjivo krupan doprinos u makedonskoj kompozitorskoj tradiciji.

Posebno pažnju privlače već pomenuti projekti za otvaranje studija za multimedijalno

novinarstvo.

Ako se zna da su sve nabrojane aktivnosti realizovane sa minimum sredstava ili sa sredstvima

stranih programa, a sa minimumom tehničkog kadra – verovatno ih treba proučiti kao primere

dobrog menadžerskog rada u muzičkoj kulturi čak i u makedonskim savremenim uslovima.

IV

Koji su makedonski kompozitori u 21 veku?

Danas na makedonskoj muzičkoj sceni deluje nekoliko generacija makedonskih kompozitora

čiji stvaralački i životni vek, započinje u 20. i traje tokom 21. veka.

Ovde se zahteva precizno razumevanje pojma „makedonski kompozitor“. Ograničavanje autora

ozbiljne muzike koji žive i stvaraju samo na teritoriji Republike Makedonije i izostavljanje onih koji

žive i rade u drugim sredinama, ali promovišu svoja dela u Makedoniji i članovi su SOKOM-a, više

nije produktivno i daje nepotpunu sliku stanja.

Izdvajanje žanra „ozbiljna muzika“ kao samostalan – jedan od posebno kritikovanih termina –

u slučaju makedonskih kompozitora još uvek je opravdan. Zamagljivanje granica između

tradicionalnih muzičkih žanrova tehnološkog razvoja u oblasti muzike i upotreba kompjutera i

elektronike kao sasvim nov žanr, što sugeriše redefinisanje termina komponovanje, izvođenje,

partiture iz avangardnih sredina, još uvek nisu tipični za savremeno makedonsko stvaralaštvo.

Sve ovo upućuje na to da se imena makedonskih autora u suštini treba tražiti u listi članova

SOKOM-a iz sekcije za ozbiljnu muziku.

Statistički podaci

Na dan 01. januara 2000. godine spisak SOKOM-a činio je 31 kompozitor iz oblasti ozbiljne

muzike. U periodu od januara 2000. godine do septembra 2004. umrli su kompozitori Tomislav

Zografski, Dragan Šuplevski, Vlastimir Nikolovski, Bogdan Šindilovski i Todor Skalovski, čime se

broj smanjio na 26.

068/ OmAGGIO

rođen stud.komp magistar starost preseljenje radno mesto RS muz

Avramovski 1943 SCG 0 1 МК MRTV 1 0

Andovska 1979 МК 0+ 0 МК FMU 1 1

Andreevska 1967 МК 1 1 МК FMU 1 0

Branđolica 1932 0 0 2 МК penzija 0 0

Bužarovski 1952 МК 1 1 МК FMU 1 1

Velkovska 1976 МК 0+ 0 МК MRTV 1 0

Gavrilovski 1978 МК 0+ 0 МК Muz.šk 1 0

Glišić 1954 МК 0 1 МК FMU 0 0

Golabovski 1932 SLO 1 2 МК penzija 0 1

Danajlovska 1973 МК 0 F 1 0

Kavaj 1967 МК 0 1 МК Muz.šk 0 0

Kolarovski 1959 МК 1 1 МК FMU 1 1

Kodžobašija J. 1942 SCG1 1 2 МК penzija 1 1

Kodžobašija N. 1970 МК 1 0 UK 1

Lekovski 1933 SCG1 1 2 МК penzija 1 0

Mančev 1950 МК 1 1 МК FMU 0 1

Načevski 1978 CZ 0 CZ

Nikolovski Vanja 1968 МК 0 1 USA Muz.šk 1 0

Ortakov 1928 SCG1 1 2 МК penzija 0 1

Petrovski 1977 МК 0+ 0 МК FMU 1 1

Spasov 1965 МК 1 1 CY FMU 1

Stojkov 1941 SCG 0 1 МК FMU 0 0

Toševski 1944 SCG 0 1 МК MRTV 0 0

Trandafilovski 1974 USA 1 0 UK 1

Canev 1937 МК 0 2 МК penzija 0 0

Šahov 1973 МК 0 UK Muz.šk 1 0

U petoj koloni tabele vidi se da je 34,6% ili 9 autora starosti do 35 godina (0), 42,3% ili 11 starosti

između 35 i 60 godina (1), i 23% ili 6 su starosti iznad 60 godina (2).

Najveći broj 73% ili 19 autora trajno su naseljeni u Makedoniji (MK), 27% ili 7 autora naseljeni u

inostranstvu (F, UK, CZ, USA, CY) od kojih su 11,5% u Engleskoj (UK) (vidi kolonu 6).

Najveći broj kompozitora zarađuje za život od pedagoškog rada: 34,6% ili 9 autora je zaposleno

u visokoobrazovnim muzičkim institucijama (FMU) od kojih 30,7% ili 8 kompozitora na FMU u

Skoplju; 15,3% ili 4 kompozitora starosti do 35 godina radi u muzičkim školama od kojih jedan u

Engleskoj (muz.šk.); 23,% ili 6 autora su penzionisana lica (penzija). Podatke nemamo za 15,3%,

odnosno 4 kompozitora, isto tako, starosti do 35 godini (vidi kolonu 7).

Od svih makedonskih kompozitora najveći je procenat onih koji su svoje obrazovanje iz

kompozicije stekli na FMU u Skoplju – 61,5% ili 16 autora (MK). Na FMU u Beogradu kompoziciju

je studiralo 11,5% ili 3 kompozitora (SCG), i isto toliki procenat autora koji su tamo studirali neki

drugi odsek (SCG1). Dvojica autora starosti ispod 35 godini, ili 7,6% su studirali u SAD i Češkoj

(USA, CZ ) i u trenutku preseljenja iz Republike Makedonije. Jedan autor penzioner je studirao u

Ljubljani 3% (SLO) i jedan autor je bez visokog muzičkog obrazovanja (vidi kolonu 3).

Svoje visoko obrazovanje 30,7% ili 8 autora su nadogradili magisterijumom iz kompozicije ili

drugog predmeta (1), a 23% ili 6 autora do 35 godina starosti su na magistarskim studijama iz

kompozicije ili drugog predmeta (0+). Bez magistarskih studija je 46% ili 12 kompozitora svih

starosnih kategorija (0) (vidi kolonu 4).

GOCE KOLArOVSKI/069

Prilikom izrade svojih partitura i materijala 16 autora ili 61,5% koristi kompjuter, dok (1) 34,6% ili 9

ga ne koristi (0). Za jednog kompozitora nemamo informaciju (vidi kolonu 8).Поред компоновања

8 аутора или 30,7% аутора свих старосних категорија баве се и музиколошком делатношћу

(1), 14 или 53,8% се не баве њом (0), а за 4 аутора или 15,3% немамо информације.

Da bi stekla predstava o bliskoj perspektivi brojnosti makedonskih kompozitora korisno je da

se zna da trenutno na FMU u Skoplju studira 8 studenata kompozicije, a 1 student studira u

Tirani. Dvojica studenata su albanske nacionalnosti – ali ne kao rezultat na ohridskog dogovora!

Iz svega gore navedenog može se zaključiti da:

• Stvaraju kompozitori svih starosnih kategorija i da postoji podmladak

• Najveći deo makedonskih kompozitora živi u Makedoniji, ali i u inostranstvu

• Osnovni oblik zarade za život je rad u obrazovanju, visokom i srednjem

• Najveći deo kompozitora svoje visoko obrazovanje je steklo na FMU u Skoplju, dobar deo se

školovao u Beogradu u periodu kada u Makedoniji nije postojala visokoškolska muzička institucija

• Polovina je završila makedonske studije ili su u toku završavanja magistarskih studija

• Najveći deo kompozitora koristi kompjuter pri izradi partiture

• Samo približno 1/3 kompozitora se bavi muzikologijom.

V

Iz svega gore navedenog nameće se zaključak da su makedonski kompozitori prošli niz etapa

čije su karakteristike, iako specifične samo za makedonsku muzičku kulturu, u velikoj meri slične sa

karakteristikama muzičke kulture drugih evropskih zemalja, posobno bivših socijalističkih država.

Ovo nije neočekivano u vreme galopirajuće globalizacije sveta u svim njegovim oblastima.

Još jedan osvrt na termin kompozitor. ZAMP trenutno štiti preko 3000 štićenika iz sekcije

ozbiljne i popularne muzike koji prijavljuju kompozicije i ostvaruju autorska prava. Dobar deo

njih daju svoje kompozicije aranžeru koji ih jednoglasnim melodijskim linijama sa harmonskim

simbolima aranžira za različite instrumentalne sastave. Ne mali deo autora svoje kompozicije

uopšte ne zapisuje sa notnim znacima, već radi u studiju ne osećajući potrebu za partiturom. Nije

mali broj autora koji upotrebljava gotove, preuzete semple. Da li je primenljiv termin kompozitor

prema svima njima i ako jeste – da li u jednakoj meri? Ovo ponovo ukazuje na mobilnost termina u

muzici, ali i na potrebu redefinicije nekih od njih ili uvođenje novih za nove kategorije stvaralaštva.

Uostalom, otprilike tako stoje stvari, ne samo u muzici, već i u likovnoj umetnosti čime se otvara

veći problem – problem definicije umetnosti u celini.

U odnosu na etapu razvoja tradicije makedonske kompozitorske muzike verovatno je u toku proces

definisanja položaja kompozitora u odnosu na državu i na tržište. Proces nije završen zbog otvorenih

pitanja o nacionalnoj strategiji, stabilizaciji primene zakona o autorskim pravima i stvaranju povoljne

klime stvaranja, donošenjem zakona o poreskim olakšicama za ulaganje u muzičku kulturu.

Ništa manju radoznalost izaziva potencijalna realizacija perspektivnih projekata FMU.

Nadajmo se da ono što je započeo Badev, ne samo da će biti produženo, već i nadograđeno.

To je dug savremenih aktera makedonske kompozitorske scene prema prethodnicima, ali i prema

budućim generacijama.

070/

ЦРТЕЖИ И ГРАФИКЕ АНИЦЕ РАДОШЕВИЋ БАБИЋ

CEME

Примарни мотив радова који чине ову поставку

представља облик налик семену, градивни елемент

пронађен у природи а којем се Анице Радошевић Бабић,

професорка графике на Академији уметности у Новом

Саду посветила у својем уметничком истраживању.

Seme V, suva igla, 80 x 50 cm, 2017.

Потребу за цртањем, његовим широким изражајним

могућностима и визуелној снази, Аница је преточила

у асоцијативне облике. Начин њиховог грађења одраз

су могућег избора - разраде појма којег је уметница

дефинисала као Пра потенцијал а који наговештава рађање

једног новог живота. У складу са тим, култивисани приступ

теми који она негује, одликује успостављен деликатан однос

између моћних линијских структура у бројним цртежима,

графичким отисцима или сликама – објектима, равноправном

сегменту актуелних трагања. Лавиране

површине широких валерских вредности асоцирају на

ткива различитог биолошког порекла. Ове површине

у уравнотеженом су односу светло - тамног а овакав

карактеристичан тонски регистар протеже се још од

радова који су настајали у оквиру ранијих тематских

целина. У изложеним делима овог циклуса, овде пред

нашим очима, готово да може да се осети како у семењу

бубри клица новог живота.

Тај природни процес трансформације, уметница

материјализује аплицирањем сегмената наглашеног

IZLOŽBENA SEZONA FU/071

волумена. Свакако да богата искуства у графици и

инвентивни приступ реализовању графичке матрице

карактеристичним за технику колографије, потврђују

свој пуни смисао у делима богате визуелне и тактилне

површинске структуре.

Фигуралност елемената у пракси Анице Радошевић Бабић,

наговештава потребу да се идеја као покретач креативног

чина и њен садржај уобличе у целину чија је иманентна

карактеристика - знак. Овакво кретање у стваралачком

поступку, проистиче из природе самог ствараоца, њеног

унутрашњег порива да на рафинирани начин обликује

исказано. Такође, овакав поступак упућује и на свесну

потребу да се визуелна представа заснива на њој важним

елементима, оним у којима препознаје - живот.

Живот се, дакле, изнова рађа и опстаје као незаобилазна

нит у поетичким траговима Анице Радошевић Бабић.

Оквир у којем је та линија стално присутна, свакако ће

се ширити и убудуће, препознавајући притом нове и

другачије моменте. Тематска одређеност,

склоност ка јасном ставу и визуелној представи

као и вешта реализација остаће препознатљиви

елементи Аничине уметности.

Слободан Радојковић

072/

Ideja realizovanja Koncertne

sezone je promocija studenata i

prezentacija profesora Fakulteta

umetnosti u Nišu, kao i gostujućih

umetnika iz zemlje i sveta.

Koncertna sezona se održava u

Koncertno - izložbenom prostoru

Fakulteta ali i u drugim koncertnim

prostorima u Nišu. Sezona je

podeljena na prolećni deo koji traje

od marta do juna, i jesenji deo od

oktobra do decembra. Svečano

otvaranje sezone je revijalnim

koncertom “Damama na dar” dok

je zatvaranje sezone rezervisano za

tradicionalni Novogodišnji koncert

studenata i profesora FU.

Fakultet umetnosti u Nišu dobitnik

je nagrade “Organizator godine” za

Koncertnu sezonu koju dodeljuje

renomirani magazin “Muzika klasika”

za 2016. godinu. Ovom nagradom

prepoznat je ogroman trud i naporan

rad Multimedijalnog centra Fakulteta

umetnosti da kroz koncerte klasične

i umetničke muzike podiže nivo

kulture grada Niša.

Od formiranja Koncertne sezone FU,

u prethodnih 5 godina (2013-2017),

održano je preko 200 koncerata

na kojima je nastupilo više od 350

izvođača. Takođe kroz vizuelni

identitet, plakate i fotografije

Koncertne sezone FU promoviše se i

kreativni rad studenata Departmana

za primenjene umetnosti Fakulteta

umetnosti u Nišu.

Koncertna sezona FU/073

Zbog razornih poplava koje su

pogodile više okruga u Srbiji

2014. godine Koncertna sezona

FU proglašena je humanitarnom

aktivnošću kroz prikupljanje

dobrovoljnih novčanih priloga koji

su uplaćeni na namenski račun

Vlade Republike Srbije. Akcija

prikupljanja novčanih sredstava

je trajala i tokom 2015. godine.

Profesori i studenti Fakulteta

umetnosti u Nišu kroz nastupe

na humanitarnim koncertima dali

su svoj skromni doprinos velikim

humanim naporima cele zajednice

kako bi se pomoglo onima kojima

je pomoć neophodna.

Pored studenata, nastavnika i saradnika Fakulteta u okviru Koncertne

sezone FU između ostalih nastupili su i: Yuri Shishkin - harmonika

(Rusija), Mario Stefano Pietrodarchi - bandoneon (Italija), Luca

Lucini - gitara (Italija), Nikita Vlasov - harmonika (Rusija), Dennis

Krasnokutsky - viola (SAD), Maja Rajković - klavir, Tian Jianan -

harmonika (Kina), Dejan Gavrić - flauta (Nemačka), Stana Krstajić

- flauta, Vokalna grupa “The 24” (Engleska), Graham Bier - dirigent

(Engleska), Dilbag Tokay - violončelo (Turska), Emine Serdaroglu -

klavir (Turska), Neža Torkar - harmonika (Slovenija), Claudi Arimany

- flauta (Španija), Andrea Saracino, perkusije (Italija), Hana Paraušić

- harfa, Nikola Radan - flauta (SAD), Gudački kvartet TAJJ (Novi Sad),

Ienissei Ramić - klavir (Francuska), Nikita Ramić - klavir (Francuska),

Banjalučki trio: Yeon Ju Jeong - violina, Marija Pilipović - flauta,

076/ArrIVANO

LUKA SimIĆ

Kako si se odlučio za dizajn i Fakultet

umetnosti?

Sve je počelo mnogo pre nego što

je bio dizajn. Mnogo pre, nego sam

upisao studije. Još od malena sam

maštao o tome i imao svoju svesku

u kojoj su se nalazile ideje. Gledajući

crtane filmove pravio sam

grube skice Pokemona i maštao

o svojoj budućnosti. Prvi susret

sa grafičkim komunikacijama je

bio kada sam radio logo za školu.

Veliki uzor i podstrek bila mi je

tetka. Pored Departmana za koji

sam se zainteresovao, dopada mi

se atmosfera na Fakultetu. Mislim

da je važno da se student oseća

prijatno i dobrodošao, a profesori

na Fakultetu su ljubazni i spremni

da pomognu u svakom trenutku.

Najviše mi se dopala ilustracija, pa

često ilustrujem i za svoju dušu.

U kolikoj meri danas grafički dizajn

utiče na društvo?

Bilo da se radi o natpisima na

prodavnicama, printovima na

majicama, bilbordima, pa čak i

saobraćajnim znacima, činjenica

je da život bez grafičkog dizajna

ne bi bio moguć. Danas nam

dizajn omogućava da pravimo

razlike između onog što

nam se dopada i ne dopada.

Proizvode, recimo,

možemo razlikovati po

brendu, dizajnu ambalaže…

Nažalost, mislim da

svest o dizajnu, kao sveprisutnom

elementu u

društvu, u Srbiji, još uvek

nije dovoljno razvijena.

Najjednostavniji primer je

u supermarketima. Imamo

hiljade različitih artikala i isto

toliko različitih dizajna ambalaža.

Kvalitet dva ista proizvoda

može, recimo, biti isti i mi to,

kao potrošači, koji se prvi

put sa njima susrećemo

ne znamo, a ono što ih razlikuje,

upravo je dizajn

ambalaže - ali i cena.

Potrošači u Srbiji,

primetio sam, radije

biraju jeftiniju

varijantu,

iako im je, možda, ona druga bila

vizuelno primamljivija, ali i skuplja

Na šta si najponosniji?

Mogu reći da sam na sve podjednako

ponosan, ali moj najveći uspeh

je rad, koji je osvojio prvu nagradu

na konkursu za dizajn aplikacije

firme Webelinx. Radili smo u okviru

predmeta Prostorna grafika. Tada

sam se prvi put susreo sa app

design-om. Iako smo imali određena

pravila po kojima smo dizajnirali

svoje aplikacije, rad na njima

bio je izuzetno zanimljiv i davao

mi potpunu umetničku slobodu.

Mogao sam praviti karaktere do

besvesti, kombinovati ih, praviti

neku svoju priču, bez straha da

se to “klijentu” ne dopadne, i zamišljati

da ti karakteri već mogu

da hodaju, skaču, bore se… Kada

sam čuo da je moj rad osvojio

prvo mesto, bio sam presrećan!

Moj “vizuelni eksperiment” dobio

je priznanje od ljudi koji se

profesionalno bave tim poslom.

Takva stvar me nije mogla ostaviti

ravnodušnim!

Čime bi voleo da se baviš nakon

studija?

Dizajnom aplikacija, naravno!

Nakon što sam dobio nagradu

Webelinx-a, bio sam pozvan na

praksu i mogao da se isprobam

u “pravoj stvari”. Dobio sam par

zadataka kroz koje sam mogao da

pokažem kreativnost, inovativnost,

sposobnost. Najveće zadovoljstvo

je bio kranji cilj - testiranje

same aplikacije. Već dve i po godine

sarađujem sa Webelinx-om

i imam utisak da je svaka nova

aplikacija koju pravim, kao ona

prva. Jednostavno, privlači me ta

komercijalnost u celoj priči. Više

sam okrenut “upotrebljivoj” strani

dizajna, gde od potrošača možete

direktno dobiti komentar, reakciju…

LUKa Simić/077

Takav pristup je najpogodniji u ovoj

oblasti. Dizajn aplikacija omogućava

testiranje, gde odmah vidimo

da li neka naša ideja funkcioniše

ili ne, a kada ode na store, njen

uspeh se, uglavnom, ogleda u

broju download-a i rejtingu koji

ona ima. Takva vrsta komunikacije

sa korisnicima mi odgovara.

Sa druge strane, logika kojom

funkcioniše dizajniranje aplikacije

je jednostavnija od stvaranja,

recimo plakata. Na plakatu

morate vizuelno postaviti “pitanje”-

zaintrigirati posmatrača, a

onda mu dati i “odgovor”. Mislim

da kod dizajna aplikacija, stvari

funkcionišu linearnije i jasnije, i

brže se dolazi do cilja.

Šta je, po tebi, najveći dizajnerski

izazov i šta te inspiriše?

Definitivno je najveći izazov kada

dizajniram radove za konkurse

u kojima je profesionalni žiri. U

žiriju su ljudi koji su, uglavnom,

godinama zastupljeni na dizajnerskoj

sceni, koji su jako informisani

i koje ne možete “kupiti”

već viđenim idejama. U takvim

situacijama trudim se da ne štedim

na idejama, pokušavam da

dam svoj maksimum. U tome leži

lepota dizajna i to je razlog zašto

volim takve projekte. Rešenja i

mogućnosti su neograničene,

naročito na Internetu, gde iz različitih

oblasti dobijam inspiraciju.

Virtuelni svet je inspirisan stvarnim,

a razvoj tehnologije i softvera

nam nude obilje izbora i načina

na koje možemo da se izrazimo.

Kako se meri učinak dobrog dizajna?

Kako znaš da je dizajn uspeo?

Pratim reakcije ljudi. Često se

dogodi da dizajn koji odradim i

smatram veoma uspešnim, ne

dobije dobru ocenu i obrnuto.

Ponekad nije razlog samo vizuelni

deo, koji posmatrač prima,

već i aktuelnost teme, vreme ili,

recimo, ciljna grupa. Poenta je u

elementu iznenađenja, odnosno

o nečemu što zaintrigira posmatrača

na najbolji mogući način.

Da li si kritičan prema svom radu

i ko je tvoj najbolji kritičar?

Dizajn mora da zadovolji određenu

potrebu, da ima svrhu, ali i da dodirne

korisnika na emocionalnom

nivou. Sve što radim uvek pokažem

bratu i roditeljima, jer su oni obični

korisnici, zatim i kolegama, kako

bi sa njima razmenio iskustva.

Kako izgleda tvoje slobodno vreme?

U slobodno vreme crtam Pokemone.

Kao što rekoh, crtanjem

Pokemona sam počeo da se bavim

još u osnovnoj školi. Tada

sam pravio grube skice, ali sam

vremenom prestao da ih crtam.

Setio sam ih se tek u srednjoj

školi, kada smo radili zadatak za

dizajn korica dečje knjige. Uzeo

sam te stare sveske i doradio

svoje crteže. Danas imam svoju

stranu na deviantart-u sa više

stotina različitih Pokemona.

Kakva interesovanja bi trebalo

da mlađa generacija dizajnera

danas ima?

Mislim da je tipografija jako zapostavljena

i da joj dizajneri ne pridaju

veliki značaj. Ona se uzima “zdravo

za gotovo”, o lepoti karaktera se

ne razmišlja previše. Ono o čemu

bi trebalo povesti računa je sklad

svih elemenata na radu, bez izuzetka.

I bilo da se govori o jednom

ili milion karaktera, tekstu, treba

imati na umu da je i to jedan deo

vizuelnog rešenja i da on može

upotpuniti ili napraviti nesklad na

već “gotovom” radu. U poslednje

vreme dizajn se sve više graniči sa

IT sektorom i dizajneri će morati, da

se prilagođavaju novim tehnologijama

i trendovima. U tom smislu,

usavršavanje i usvajanje znanja

iz različitih oblasti je neophodno.

U radu sa klijentima, da li zadržavaš

svoju slobodu ili se klijenti suprotstavljaju?

Sve ono što sam radio kao grafički

dizajn je bio moj lični izbor,

ali je bilo ograničeno mišljenjem

korisnika. Naravno, klijent ima

određenu ideju kada dolazi kod

vas. Ta ideja, često, nije najbolje

rešenje i najteži je trenutak kada

ga treba u to ubediti i uz to ponuditi

par drugačijih rešenja. Najlakše je,

naravno, uraditi ono što klijent od

vas traži, ali je osećaj neuporedivo

bolji kada on izabere vaše rešenje.

Da li ključ tvog uspeha leži u činjenici

da to radiš s ljubavlju i iskreno?

Mislim da je uglavnom tako, jer

zaista pokušavam da kažem istinu

i da se ne pravim da sam nešto

što nisam. Naravno, ima jako dobrih

dizajnera koji rade odličan

posao... toliko je primera..., ali ja

jednostavno radim nešto sasvim

drugačije, trudim se da ne budem

dosadan, da se ne ponavljam i da

dobijem nešto više!

Autor: Jefimija Kocić

078/ Arrivano

Danica Milosevic

Danica Milošević rođena je 1993. godine u Nišu. Srednju Umetničku školu u Nišu završava 2012.

godine kada upisuje i osnovne studije smer Slikarstvo na Fakulete umenosti u Nišu, trenutno je

student master akademskih studija na istom fakultetu u klasi prof. mr Bratislava Bašića. Brojne

grupne izložbe već ispunjavaju njenu biografiju, a nagrade dodatno govore o vrednovanju njenih,

nastavnih i vanastavnih, izuzetnih postignuća. Povod za razgovor su: detaljnije upoznavanje sa

njenim dosadašnjim umetničko-obrazovnim razvojem, kao i Nagrade za najbolju sliku na Godišnjim

izložbama studenata.

Danice, ova i prošla godina su bile

izuzetno uspešne za Vas. Na Godišnjoj

izložbi studenata Departmana

za likovne umetnosti za

školsku 2014/2015. godinu, kao

i za 2015/2016. godinu dobitnik

ste Nagrade za najbolju sliku, a od

ove godine ste dobitnik i prestižne

Dositejeve stipendije. Šta za Vas

ove nagrade znače?

Svakako mogu da kažem da su ove

nagrade i stipendije jedan dobar

podstrek i potvrda onog što radim.

Kada se negde još uvek tražite, što

se tiče sopstvenog stvaralaštva, značajno

je videti da ste na pravom putu,

nagrade su i jedna vrsta obaveze

da se nastavi dalje u istom smeru.

Kako ste se opredelili za umetničko

školovanje i da li ste već u

srednjoj školi postali svesni da

će slikarstvo biti Vaša profesija?

Srednja škole je samo jedan od početaka

traženja sopstvene ličnosti.

Svakako da na početku nisam još

uvek bila sigurna u svoje odluke, al

kroz podršku roditelja i profesora, i

naravno kroz lični napredak tokom

školovanja stekla sam sigurnost i

jasnoću cilja, da nastavim školovanje

na Fakultetu umetnosti.

Koji su Vam uzori bili u toku srednjoškolskog

i studentskog obrazovanja

i koje ciljeve ste sebi tada

zacrtali?

Kroz srednju školu sam dobila jedno

vrlo kvalitetno znanje. Prošli smo

kroz neke osnove i dobili dobar

podstrek za ono što zapravo sledi,

a to je stvaranje soptvenog izražaja

i ideja. U srednjoj školi sam istraživala

umetnike i za uzor sam uzela

stvaralaštvo Roberta Raušenberga

(Robert Rauschenberg), Pop arta i

celog modernog pokreta 90-ih godina.

Od početka studija glavni cilj

je bio napredovati što više i doći

do jednog profesionalnog odnosa

u ovom poslu.

Ko je izvršio presudan uticaj na

Vas tokom Vaših studija? Postoji

li neki nastavni predmet, umetnička

aktivnost, izložba za koju ste

posebno emotivno vezani?

Na početku studija, desio se

jedan odlazak u Minhen, sa

kolegama i profesorima sa

fakulteta. U srednjoj školi dosta

smo putovali i posećivali

galerije, pogotovo značajan

odlazak je bio u Beč, ali ništa

nije ostavilo tako jak utisak na

mene kao Minhen. Odlazak

u jednu od privatnih galerija

i susret sa slikama Saja Tvoblija

(Cy Twombly) su značajno

uticali na mene. Svakako što

se tiče profesora uvek

danica milošević/079

imate one koji vam više prijaju i koji

su bliži vašem afinitetu. Izdvojila

bih stručne predmete koji su mi

otvorili nove poglede i ideje, a to

su Slikanje kod prof. Bašića, Vizuelne

umetnosti kod prof. Donkova,

Crtanje kod doc. Trajković

kao i predmet Likovna grafika kod

prof. Radojkovića. Iz dosadašnjih

učestvovanja na izložbama želela

bih da izdvojim Izložbu savremenog

crteža Srbije u Pančevu 2015. godine.

Koji su danas umetnici bliski Vašim

afinitetima?

Danas postoji mnogo autora koji

mi daju inspiraciju i podstrek za

dalje napredovanje i razmišljanje.

Ne mogu, a da ponovo ne

pomenem Tvomblija

(Twombly), Aniš Kapura

(Anish Kapoor) sa svojim

kružnim sverama

i tim produbljivanjem

umetničkog sadržaja

on pokazuje koliko su

granice u umetetnosti

danas široke. Svakako

je umetnost posle

45 nešto što meni

najviše prija.

Apstraktne bojene

forme i

odnosi između njih, Marka Rotka

(Mark Rothko), su nešto što utiče

na moj rad i inspiriše me. Takođe su

mi podsticajni mnogobrojni umetnici

i sa domaće aktuelne scene.

Čime se trenutno bavite i kako

biste nam opisali Vaš umetnički

rad/opus?

Trenutno se bavim serijom slika i

crteža, koji se vezuju za portrete i

detalje izvučene iz forme tele. Svakako

je moj cilj da napravim celinu i da

spojim te realne detalje sa apstraktnim

formama i detaljima. Ne mogu

da definišem da li pripadam nekom

pravcu, ali to je svakako dosta blisko

apstraktnoj figuraciji. Ono što je za

mene bitno je upravo ta upotreba digitalnih

medija, gde kroz mnoge radove

koristim digitalnu štampu u kombinaciji

sa ručno bojenim nanosima.

Kako je tekao Vaš motivacioni

proces tokom studiranja, da li se

on menjao, kakav je Vaš odnos

bio prema studiranju, studijskim

programima, nastavnicima, kolegama

studentima?

Normalno je da se menjao, sazrevate

tokom školovanja. Ali ako u svakom

periodu prepoznate sebe u datom

trenutku, treba istrajno raditi na

tome. Smatram da je dosta bitno

da postoji neki tok u radu tokom

fakulteta. Naravno da mnogi studenti

imaju nerealna očekivanja, jer

smatram da mnogi od njih misle,

kao što sam možda i ja u nekom

trenutku, da moramo biti formirani

od starta fakulteta. Zapravo je

put dosta težak. Moj odnos uvek

je bio dosta ozbiljan i posvećen u

svakom trenutku i naravno pun

istraživanja. Vrlo mi je značajno

što sam imala kolege i profesore

koji su uvek bili dobra podrška i

iskreni kritičari. Želela bih da izdvojim

kolege i prijatelje Stevana,

Nemanju i Goranu koji mi pružaju

podršku i neiscrpnu motivaciju.

Danice upravo završavate master

akademske studije, nakon posvećenog

petogodišnjeg školovanja na

Fakultetu umetnosti u Nišu, šta biste

mogli da izdvojite iz svog iskustva

i da poručite budućim studentima,

kako da pojačaju svoju motivaciju

za učenjem i razvojem svojih individualnih

izražajnih mogućnosti?

Koja su vaša viđenja i eventualna

rešenja za uspešno prilagođavanje

novih studenata pred visokoškolskim

uslovima i zahtevima, kako

da maksimum izvuku iz studijskih

programa koji im se nude, kako da

usvoje nove i dođu do svojih ideja?

Moje iskustvo može da se izdvoji

u nekim crtama, gde bih mogla da

preporučim svojim kolegama da

što više gledaju, čitaju i istražuju, a

naravno ako ima mogućnosti i da

se posete mnogobrojne izložbe u

gradovima u zemlji i inostranstvu.

Poseta Venecijanskom bijenalu je

vrlo važna izložba za mene jer daje

jedan poseban osećaj i pokazuje

kako sve umetnici stvaraju, upravo

sam tu najviše usvojila novih ideje,

a i to kako se savremena umetnost

razvija i kreće. Hoću da kažem

svojim kolegama da moraju da eksperimentišu

i da se ne zadržavaju

na samo jednom medijumu, jer

umetnost danas jeste takva da

zahteva neprekidnu igru.

Sa kakvim osećanjima, sećanjima

i slikama će te Vi izaći iz okrilja

Fakulteta, studentskih dana?

Sa Fakulteta ću svakako poneti

dragocena sećanja i osećanja. Jedno

veliko iskustvo puno značajnih

događaja i upoznavanje novih ljudi.

Autor:

Jelena Trajković

080/Arrivano

Predrag Radisavljević

Predrag Radisavljević završio je osnovne i master akademske studije za harmoniku na Fakultetu umetnosti

u Nišu, u klasi profesora mr Miljana Bjeletića. Nastupao je kao solista i kamerni umetnik u Srbiji, Kini, Sjedinjenim

Američkim Državama, Italiji, Rusiji, Portugalu, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Sloveniji... Na internacionalnom takmičenju

“64. CMA Svetski Kup” 2011 (“64th CMA Coupe Mondiale”), u Šangaju, (Kina), osvojio je 1. mesto u kategoriji Junior

Klasika. Autor je kompozicije “Oplenac” za glas, harmoniku i violončelo na tekst Matije Bećkovića sa albuma

“Nebesko je uvek i doveka” Bojane i Nikole Peković koji je objavio PGP/RTS 2015. godine, a zatim izvedena u Sava

Centru u Beogradu i u Zgradi Opere (Opera House) u Dohi, Katar. Kompozitor je muzičko-scenskog spektakla “Nek’

zapeva cela Srbija”, autora Ivane Žigon, premijerno izvedenog izvedena u Sava Centru u Beogradu. Kao najmlađi

saradnik-kompozitor u Knjaževskom-srpskom teatru u Kragujevcu, sarađivao je na predstavi “Ujka Vanja” u režiji

Jovana Grujića. Njegova dela izvođena su u Srbiji, Kataru, Kanadi, Španiji...Od 2016. je redovan student osnovnih

studija Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu na odseku Kompozicija u klasi dr Branke Popović.

Koji je trenutak uticao na odluku da

muzika bude tvoja profesija?

Od malena deca pohadjaju razlicite

vannastavne aktivnosti, od sporta

pa do muzike. Svakako jednog dana

dodje trenutak kada za nesto moras

da se odlucis. I tako, ja sam birao izmedju

kosarke I muzike I eto, muzika

je preovladala iz razloga što predstavlja

prostor neograničene slobode i

kreativnosti, što u današnje vreme

retko koja profesija dozvoljava.

Muzičko obrazovanje zahteva puno

odricanja, da li sa sobom nosi i momenate

koji su vredani tog odricanja?

Koliko god da se odričemo najbitnija

je podrška porodice i profesora.

Svakako je lepo kada osvarite svoje

ciljeve i ispunite svoje želje, što

nije uvek slučaj. Kao jedan od mojih

najvećih uspeha u toku obrazovanja

izdvojio bih 1. mesto na Svetskom

Kupu harmonike održanom u Kini,

Šangaj 2012. godine. Nakon toga

sam upisao Fakultet umetnosti u

Nišu i nastavio školovanje takođe u

klasi prof. Miljana Bjeletića.

Pored harmonike da li još neka

muzička disciplina privlači tvoje

interesovanje?

Composition! Što je dovelo da uporedo

upišem kompoziciju na Fakultetu

muzičkih umetnosti u Beogradu,

u klasi prof. Branke Popović.

Trenutno sam treća godina osnovnih

studija.

Koja muzička epoha najviše odgovara

tvom senzibilitetu?

Obzirom da smatram da je sloboda

umetnikovo najjače sredstvo izražavanja,

opredeliću se za savremenu

umetnost. Ona ne podleže objektivnim

pravilima iako sa sobom nosi

određene elemente koji u svakoj

epohi zadržavaju ulogu u kreiranju

kvalitetnog zvuka određenog medija.

Samim tim dopušta oslikavanje

najiskrenijih osećanja onakvim kakve

ih stvarno osećamo.

Kao jedan od najboljih studenata

harmonike Fakulteta umetnosti u

Nišu i budući kompozitor da li misliš

da harmonika polako postaje

instrument koji u savremenoj muzici

dobija značajno mesto?

Kako savremena muzika nosi sa

sobom slobodu izražavanja tako

je harmonika širokim spektrom

najrazličitijih izraza privukla pažnju

mnogim kompozitorima današnji-

ce. Danas je gotovo nezamislivo

da festivali savremene muzike u

svom programu nemaju harmoniku.

Iako je harmonika mlad instrument

njena literatura počinje

da piše svoju istoriju.

Da li bi izdvojio nekog od kompozitora

koji tebi privlači posebnu

pažnju - kako u klasičnoj tako

i u savremenoj muzici?

Bah. Betoven. Čajkovski. Prokofiev.

Vebern. Gubaidulina.

Hosokava.

Rekao si da je biti kompozitor

kreativan poziv,

šta bi još izdvojio

kao zanimljivost te

profesije?

Svakako saradnja sa

izvođačima jer oni predstavljaju

sponu između

ideje i realizacije umetnosti.

Takođe u procesu stvaranja imaju

poseban uticaj na razvoj početne

ideje kompozitora.

Predrag Radisavljević/081

Da li bi izdvojio saradnju sa nekim

od izvodjača?

Pa...Nikola i Bojana Peković, zatim

Nemanja Stanković, Andjela Bratic,

Trio Anima, Marijana Šovran, Dejana

Radanović, Madlen Stokić, Maja Mihić,

Nemanja Egerić, Ivan Bašić...u

filmskoj i pozorišnoj muzici svakako

Ivana Žigon...pre svega to su

sve moji prijatelji i svima se podjednako

zahvaljujem ali bih ipak najviše

izdvojio saradnju sa Nikolom,

Nemanjom i Marijanom jer su premijerno

izveli najveci deo mojih

kompozicija.

Koje kompozicije iz svog opusa

smatraš najuspešnijima?

Tu je svakako kompozicija za solo

harmoniku Lutke od krvi, komponovana

za i posvećena Nikoli Pekoviću,

koja će biti objavljena od strana Izdavačkog

centra Fakulteta umetnosti

u Nišu. To je velika čast, tako da se

ovim putem zahvaljujem mom prijatelju

prof. Nikoli Pekoviću na inacijativi,

svakako dekanici prof. dr Suzani

Kostić što je inicijativu sprovela u realizaciju

i Fakultetu umetnosti u Nišu

koji je sve to podržao. Prvo izdanje bi

trebalo da izađe u martu 2019.

Takodje bih pomenuo i kompoziciju

za violončelo i harmoniku Šizofrenija

iz ciklusa kompozicija čija su inspiracija

mentalne bolesti ljudi, kom-

ponovanu za Nemanju Stankovića i

Nikolu Pekovića koje će ove godine

biti izvedena na više festivala.

Pomenuo si filmsku i pozorišnu

muziku, da li imaš afiniteta u ovom

žanru muzike?

Filsmka i pozorišna muzika imaju

posebno mesto u mom stvaralaštvu,

pre svega jer predstavljaju vid

primenjene umetnosti gde imaju za

cilj zvučno oživljavanje emocija koju

nosi slika i osećanja koja nam prenose

glumci ili ti autori teksta koji

se izvodi.

Na kojim projektima si radio u okviru

filmske i pozorišne produkcije?

Pre svega bih pomenuo dugogodišnju

saradnju sa rediteljkom i

prvakinjom Narodnog pozorišta u

Beogradu, Ivanom Žigon. Zajedničkim

idejama stvoreni su projekti, pre

svega iz pozorišne produkcije, koji

su izvođeni u Sava Centru, Narodnom

pozorištu u Beogradu, Narodnom

pozorištu u Novom Sadu i bili

prikazivani na RTS-u. Takođe sam

ponosan na stvaranje novih aranžmana

tradicionalne srpske muzike

u filmskom duhu, na inicijativu

upravo Ivane Žigon.

Takodje, tu je i saradnja sa RTS-om

i FDU-om kao kompozitor na snimanju

TV drame Beogradska triologija,

Biljane Srbljanović, čija je premijera

bila prikazana upravo na RTS-u.

I meni posebno drag projekat, muzika

za predstavu Ujka Vanja, u režiji

Jovana Grujića, u produkciji Knjaževsko-srpskog

teatra u Kragujevcu,

gde sam učestvovao kao najmađi

kompozitor pomenutog pozorišta.

Da li planiraš da svoje obrazovanje

nastaviš u inostranstvu?

Obrazovanje možda ali bih ipak voleo

da ostanem da živim u Srbiji.

Čime bi završio naš razgovor?

E da...je l’ idemo zajedno na koncert

večeras...?

Autor: Anja Mijatović

082/ Majstorski kursevi i predavanja 2014-2016.

Zoran Krajišnik

Redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu

Majstorski kurs za gitaru

5 - 7. mart 2014.

Predavanje Ognjan kompozitora

Stančev

u susret 40. NIMUS-u

Redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu-

Predavanje kompozitora Serhia Roberta de Oliveire iz

Brazila, Brajan Martineza iz Španije kao i Dragana Tomića

iz Srbije održano je u ponedeljak 03. novembra 2014. u

učionici broj 12. Kompozitori su na predavanju govorili

o njihovim delima koja su se izvodila na 40. NIMUS-u i o

svojim dosadašnjim opusima.

Ognjan Stančev

Redovni profesor Državne muzičke akademije

“Pančo Vladigerov” u Sofiji

Majstorski kurs za violu

4 - 6. jun 2014.

/083

Inaki Alberdi

Fakultet umetnosti u Nišu je od 21 do 23. oktobra 2014. godine organizovao intenzivni Majstorski kurs za harmoniku,

Injaki Alberdia, redovnog profesora ESMUC, Barcelona i MUSIKENE, San Sebastian. Koncertna predavanja prof. Inakia

Alberdia, koja je održao u Maloj sali Fakulteta umetnosti od 20 sati, mogla su se pratiti UŽIVO na sajtu Fakulteta

putem Live stream-a koji se emitovao po prvi put u istoriji Fakulteta umetnosti u Nišu. Teme o kojima je govorio su:

Aspekti razvoja karijere profesionalnog muzičara (Učenje i formiranje, Saradnja, Menadžment i promocija), Aspekti

interpretacije moderne muzike ( Repertoar, Tehnika i metodologija učenja, Uloga harmonike u modernoj muzici).

Majstorski kurs za harmoniku i Koncertna predavanja

21-23. oktobar 2014.

Radmila Bakočević

Profesor emeritus Univerziteta u Kragujevcu

Majstorski kurs solo pevanja

10 - 12. novembar 2014.


Dejan Gavrić

Redovni profesor Visoke škole za muziku Univerziteta

“Johanes Gutenberg”, Majnc, Nemačka

Majstorski kurs za flautu

17 - 20. novembar 2014.

GordanA Karan

Predavanje po pozivu prof. dr Gordane Karan, redovnog

profesora Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, na

temu “Tembrovska određenost auditivnog opažanja”

održano je 14. novembra 2014. sa početkom u 11 sati

na Fakultetu umetnosti u Nišu, soba br. 12.

Aleksandar Tasić

redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu

Majstorski kurs za klarinet i

interaktivno predavanje

3 - 5. februar 2015.

pREDAVANJE PROF. DR GORDANE KARAN

14. novembar 2014

/085

Yuri Shishkin

Fakultet umetnosti u Nišu je u periodu od 24. do 29. novembra

2014. godine organizovao intenzivni Majstorski kurs za harmoniku,

Jurija Šiškina, redovnog profesora konzervatorijuma Seregej

Rahmanjinov u Rostovu. Rektor Univerziteta u Nišu prof. dr

Dragan Antić, primio je 25. novembra prof. Jurija Šiškina. Tema

sastanka bila je moguća saradnja dva univerziteta u zajedničkim

umetničkim poljima, a povod je bio solistički koncert koji

je ovaj eminentni ruski umetnik, jedan od najvećih svetskih

umetnika u domenu harmonike dugmetare, održao u sredu

26. novembra, u Koncertno-izložbenom prostoru Fakulteta.

Majstorski kurs za harmoniku i celovečernji koncert

24 - 29. novembar 2014.

Ilia Tchernaev

Vanredni profesor Nacionalne muzičke akademije

“Pančo Vladigerov” u Sofiji

Majstorski kurs za klavir

23-25. april 2015.

Yasuyo Yano

Profesor na Muzičkoj akademiji u Lucernu

Majstorki kurs za klavir

19 - 22. januar 2016.


Stephan Siegenthaler

profesor na Univerzitetu Primenjene nauke i umetnosti u Lucernu

Profesor Stephan Siegenthaler i Miloš Mijatović, docent na Fakultetu umetnosti u Nišu, nastupili su kao solisti na premijernom

koncertu Niškog simfonijskog orkestra u četvrtak 21. januara 2016. godine pod dirigentskom palicom Toshio Yanagisawe iz Japana.

Majstorki kurs za klarinet

19-22. januar 2016.

Aleksandar Tasić 1

I mILOŠ MIJATOVIĆ 2

1

redovni profesor Akademije

umetnosti u Novom Sadu

2

Docent Fakulteta umetnosti u Nišu

Hinko Haas

redovni profesor Muzičke Akademije u Ljubljani

Majstorki kurs za klavir

29-31. mart 2016.

Majstorski kurs za klarinet

3-5. februar 2015.

/087

088/ MONDO

FRANS de ruiter

Frans de Ruiter studirao je muzikologiju na Utrecht University i cimbal na Conservatory of

the Muzieklyceum Society. U kasnijim godinama postaje direktor “Holland Festival” i suosnivač

festivala “Holland Festival Early Music”. Bio je i još uvek je na mnogim upravljačkim

i savetnim pozicijama, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou (Prins Bernhardfonds,

Holland Festival, Kraljevski Concertgebouw Orkestar, The Netherlands Bach

Society, Kunsten ’92 (Nacionalna kampanja za umetnost), Evropski forum za umetnost i

nasleđe, Asocijacija Evropskih Konzervatorijuma, Evropska asocijacija Festivala).

Frans de Ruiter je bio dekan Kraljevskog Konzervatorijuma u Hagu (Royal Conservatoire

The Hague) (1985 - 2006), kao i predsednik saveta Fakulteta umetnosti u Hagu (Royal

Conservatoire & Royal Academy of Art) (1990 - 2011). Nastupao je kao umetnik na cimbali,

klavikordu, kao pijanista, glumac i pevač u muzičko - teatralnom performansu ‘Veenfabriek’-a

- ‘Flow my tears’, Lajden 2012. (režija: Paul Koek).

Prof. Frans de Ruiter je trenutno direktor Akademije za Kreativne i Izvođačke umetnosti na

Univerzitetu Leiden, Holandija, kao i predsednik međunarodnog muzičkog saveta UNESCO-a

(Pariz) i predsednik Evropske Kuće za Kulturu (European House for Culture) u Briselu. Suosnivač

je i direktor of docARTES, kooperativnog doktorskog programa muzičke umetnosti,

kao i suosnivač i direktor of PhDArts, doktorskog programa lepih umetnosti i dizajna.

FRANS DE RUITER/089

Savetnik ste i direktor mnogih

festivala, predsednik mnogih

važnih evropskih organizacija.

Recite nam koja Vam je od ovih

uloga najdraža, koja zahteva najviše

angažovanja i kako uspevate

da uskladite sve te aktivnosti?

Naravno, sve se odvija po nekom

redu. U nekom trenutku sam istovremeno

bio direktor Kraljevskog

konzervatorijuma, predsednik

Saveta Univerziteta umetnosti,

kao i predsednik Evropskog Festivalskog

udruženja, predsednik

Internacionalnog muzičkog Saveta,

kao i potpredsednik Asocijacije

konzervatorijuma, nekih pet poslova.

Kao da je to zapravo moja

životna sudbina. Dok su neka od

tih zaduženja vremenom prestajala,

bivala su zamenjivana novim

– profesurom na Univerzitetu Leiden,

pozicijom rektora na Akademiji

kreativnih i izvođačkih umetnosti,

kao i funkcijom dekana na

jednom od univerziteta. Da, zaduženja

se uvek nižu, a što se davanja

prvenstva nekom od njih tiče…

to je zaista teško pitanje. Uvek

sam svemu pristupao sa velikim

zadovoljstvom i entuzijazmom.

Nije mi se dopadalo bavljenje birokratijom,

kao ni situacije koje su

onemogućivale stvari, odnosno

bile prepreke na putu do napretka.

Volim kada imam priliku da

otkrivam. Recimo, na konzervatorijumu

smo pokušali da modernizujemo

kurikulum i obogatimo

ga radom velikih kompozitora 20.

i 21. veka. To je bilo sveže i inovativno

i rad na tome mi je tada bio

jedna od omiljenih stvari. Sada,

nakon što smo to izveli, entuzijazastičan

sam u vezi sa radom sa

talentovanim umetnicima i trudim

se da otkrijem njihove fascinacije.

U nekom trenutku u mom životu

veliki izazov je bio usklađivanje

velikog broja obaveza. Sada sam

napustio veliki broj poslova i pozicija,

od sporednih do počasnih, i

bavim se isključivo radom sa studentima

na doktorskim studijama

i istraživačima... Ipak, imamo

veliki broj prijavljenih, veliki broj

kandidata smo primorani i da odbijemo,

ali to svakako znači da se

takoreći košmar prezauzetosti nastavlja

i da sada moram da radim

sa 70 studenata na doktorskim

studijama, što se može izjednačiti

sa prethodnih pet istovremenih

poslova. Ali ono što je veoma interesantno

je da postoje svakojake

kombinacije i da Vam rad sa

jednom vrstom umetnika može

pomoći u pozitivnom uticaju na

život nekog drugog umetnika. Ne

090/ MONDO

bih voleo da sam isključivo vezan

za polje muzike, odnosno kompozitore,

već kombinovano. Njihove

fascinacije, metodologije u radu,

pitanja koja postavljaju i različite

faze u kojima se nalaze tokom

karijere su zaista sjajna. U raznim

razdobljima svog profesionalnog

života različito bih odgovorio na

ovo pitanje. Bilo je momenata

kada mi je rad na Konzervatorijumu

bio omiljen, ali ne možete

to raditi 40 godina - to je previše.

Sada na Univerzitetu, na gotovo

samom kraju svoje karijere, to nije

birokratija ili struktura i organizacija

ili statuti, važna okupljanja ili

organizovanje velikih događanja.

Rad sa studentima je ono što me

pokreće i izaziva oduševljenje.

Svirate na velikom broju instrumenata.

Da li imate omiljeni instrument?

Kao i veliki broj mladeži počeo

sam sa sviranjem klavira. Najpre

kod kuće, a zatim su me roditelji

upisali na časove klavira. Ovo interesovanje

je trajalo do moje 18.

godine, kada sam otkrio čembalo.

Mnogo je ljudi sviralo klavir, pa

zašto biti još jedan u nizu.. Mislim

da je u Kini oko 40 miliona mladih

ljudi sviralo klavir. Čembalo je bilo

društveniji instrument, jer je pored

materijala za solo izvođenje,

nudio i materijal za izvođenje u

ansamblima, a došlo je i do iznenadnog

preokreta u ranoj muzičkoj

sceni šezdesetih i sedamdesetih

godina, a tu je bilo dosta

plodonosnih momenata za mene.

Veoma volim da sviram Pasiju po

Mateju, Pasiju po Jovanu, Mesiju

– dela Baha i Hendla, ali i drugih

baroknih kompozitora. To mi pruža

veliko zadovoljstvo i s vremena

na vreme ih ponovo sviram.

U nekom trenutku u studentskim

danima počeo sam da sviram i

Mnogi naši studenti imali su

priliku da Vas upoznaju. Kakav

je Vaš utisak o našim studentifagot,

što me je naučilo kako da

budem deo simfonijskog orkestra.

Brzo sam odustao od toga. Bio je

to dobar izazov i iskustvo, ali nije

moglo da mi duže zadrži pažnju.

Kada svirate instrumente sa dirkama,

često orgulje uđu u sferu

vašeg interesovanja, ali ja nisam

hteo da se bavim njima, jer su

zahtevale i baratanje pedalama,

što je za mene bila nepotrebna

komplikacija. Skoro sam otkrio

klavikord. Na nekom pozorišnom

nastupu je trebalo da simultano

sviram na sintisajzeru, klavijaturi,

čembalu i klavikordu i moram reći

da je to fantastičan instrument.

To je bio glavni kućni instrument

u 17. i 18. veku, kada nisu mogle

da se priuštite orgulje i čembalo.

Zvuk je bio jako mekan, te ne biste

uznemiravali svoje komšije. Oduševljava

me sviranje na klavikordu.

Čembalo je na prvom mestu,

ali klavikord je moje novo otkriće.

Možete li nam reći nešto više

o predavanjima koja ste držali

ovde u Nišu? O Vašoj prezentaciji..

O čemu se u njoj govori?

Dobio sam poziv da održim dva

predavanja i temu podelio na dva

dela. Jedno predavanje je o pozadini

takozvanog umetničkog istraživanja,

odnosno istraživanja kroz

umetničku praksu. Sažeo sam veoma

obimnu literaturu koja nam

je dostupna - iz poslednjih 20 godina,

te formirao i objavio listu 12

“zapovesti”, kao Božijih (smeh)..

Poput Mojsija ih doneo s planine

(smeh).. Osnovna problematika

pri bavljenju temom istraživanja

kroz umetničku praksu tiče se tipova

umetnika i toga koja pitanja

bi trebalo postavljati, jedinstvene

kombinacije vas kao umetnika i

istraživanja i rezultata, metodologije,

programa koji podučavaju

osiguravanju kvaliteta i organiza-

ciji, sprovedeni pod supervizijom,

zatim krajnjih rezultata, umetničkog

razvoja i ritmičke komponente

itd. A krajnji rezultati su uvek

izmešani. Generalno, uticaj teorije

i prakse – o tome je bilo reči na

prvom predavanju, a na drugom

smo se bavili konkretnom temom

– našim programom za muziku

i lepe umetnosti, uz dodatak o

sprovedenim studijama, veoma

interesantnim i izazovnim, koje su

ilustrovale samu srž ove materije.

Ne jednostavno, kao kada želite

da znate nešto o nekom muzičkom

delu Ili načinite finu pribelešku,

već ulazite u problematiku

kreacije i rekreacije (NAĆI BOLJE

REČI?!) i to kako možete da otkrijete

i analizirate sve do najsitnijih

delova. Svačim se bavite dok prolazite

kroz to – kakav materijal za

rad imate, šta rad zaista znači,

kako uporediti.. Uključeni su u to

i fiziološki procesi. Recimo, otkriti

šta se dešava sa umetnikom

iznutra dok izvodi određenu aktivnost.

Sve to se može primeniti

i na umetnike u prošlosti. Recimo,

kakav je život vodio Brams? Ili kakav

je bio svet ljudi koji su pevali

gregorijanske korale? Šta možemo

ili ne možemo naći u dokumentima?

Mislimo da imamo

dovoljno i mnogo toga se može

pročitati, ali se mnogo stvari nauči

i samo u praksi. Pričamo rado i s

lakoćom o tzv. skrivenom znanju.

Svi umetnicu imaju to. Tokom

neke svoje rutine, angažujete

ogroman broj ličnih iskustava,

misli i veština, te ih je teško jasno

razlučiti. One se nalaze u samom

umetniku, što je odlika skrivenog

znanja. Oba predavanja obuhvataju

sve ove stvari.

FRANS DE RUITER/091

ma? Ima li naš fakultet i njegovi

izgledi za budući razvoj sličnosti

sa Vašim fakultetom? Da li Vam

se čini da se krećemo u dobrom

pravcu?

Čuo sam da je Vaš fakultet mlad,

radi tek 10 godina. Upoznali smo

neke od vaših studenata kroz zanimljiva

pitanja koja su nam postavljali.

Oni sada imaju mogučnost

da studiraju na osnovnim

akademskim i master studijama,

ali još uvek nemaju mogućnost

da nastave studije, o čemu smo

mi i pozvani da govorimo. Umetnici

svuda na svetu imaju iste

osnovne preduslove. Naravno da

talenta ima. U ovom delu sveta i

regionu gde se Srbija nalazi, gde

određeni tip umetnika, odnosno

muzičari (a moja oblast je muzika,

pa nastavljam iz tog ugla), su

u stanju da iznesu jedan takav

projekat. Siguran sam u to. U odsustvu

doktorskih studija, mnogi

ljudi i ne razmišljaju o njima. Mi se

trudimo da obezbedimo potrebne

informacije, proširimo znanje o

tome i nateramo neke od njih da

razmišljaju o takvom programu.

Moram da kažem da umetnicima

obično nisu sasvim strani potraga

i istraživanje. Svaki dobar umetnik

je željan saznanja, radoznao i u

potrazi, ali sve to nije uvek istraživanje.

Da bi se neko bavio istraživanjem,

mora biti spreman da

napusti svoju sigurnosnu zonu i

razmišlja izvan okvira. Znam da

će se to u nekom trenutku desiti

i da ovde ima dovoljno talenta.

Doktorske studije nisu za svakoga,

već obično obuhvataju malu

grupu ljudi koji, uporedo sa bavljenjem

svojom profesijom, imaju

potrebu da se zagledaju u “krajolik”

svog stvaralaštva, dobro zamisle

nad njim i nastave dalje tim

putem. Uveren sam da će se ljudi

pokrenuti i upisati na naš program

ili da će se i ovde pokrenuti nešto

slično. U umetnosti je potreba za

razmišljanjem i refleksijom zaista

izražena i nema sumnje da ima

mnogo sposobnih koji to žele.

Kakvi su Vaši utisci o Nišu i da li

ćete nam ponovo doći u posetu?

Ova poseta je bila veliko iznenađenje

za mene. Do sada sam bio

samo u vašoj prestonici. Ovo je u

osnovi fin, tih i miran grad, nema

mnogo saobraćaja i grad nije pretrpan

prljavim automobilima. Mirno

je. Imate reku, staru tvrđavu.

Osećam veoma opuštenu atmosferu

u kojoj ljudi žive srećno.

Naravno da postoje problemi u

mnogim zemljama, ekonomija

nije sjajna u ovom trenutku, ali to

se oseća svuda u Evropi - Grčkoj,

Italiji, Španiji. Za vama je jedan

zaista težak period i očekuju vas

ozbiljna “osvajanja planina”. Ovde

ima dosta miroljubivih ljudi, koji

gledaju u budućnost i ne žele da

se previše bave prošlošću. Osećam

živahnu i prijateljsku atmosferu.

U nekim svetskim gradovima

agresija i nasilje uzimaju maha, a

ovde se osećam bezbedno. Ljudi

deluju veoma pristupačno. Nema

previše buke. Veoma je prijatno i

naravno da bih ponovo došao.

Takođe,bili smo u nekoliko vaših

kafana. Moram reći da je hrana

fantastična. Paradajz ovde zaista

ima ukus paradajza. Meso je

sjajno, jela sa mesom, kao i bilje

i začini. Veoma je privlačno. Probao

sam i neka zaista dobra vina.

Zaista mi se dopada vaša hrana.

092/ MONDO

Stephan

SIEGENTHALER

Baskijski umetnik na harmonici Injaki Alberdi (Iñaki Alberdi) je oktobra 2014. godine održao koncertna predavanja

i majstorski kurs na Fakultetu umetnosti u Nišu. Ovaj eminentni muzičar potekao je iz muzičke porodice u kojoj je,

kako i sam kaže "harmonika tradicionalni instrument". Njegovo školovanje obeležila su uticajna imena stručnjaka

iz Španije, Rusije i Finske. Tokom svoje karijere je sarađivao sa istaknutim dirigentima i kamernim sastavima. Dobitnik

je mnogih prestižnih nagrada i prvi je stranac koji je odneo pobedu na takmičenju “International Accordion

Competition of Moscow”, ali je zanimljivo to što mu cilj nije da pobedi, već da uživa u izvođenju. Svoju pedagošku

delatnost je ovom prilikom proširio i na Srbiju, te smo iskoristili priliku i o njegovom životu, radu i inspiraciji, porazgovarali

sa ovim virtuozom na harmonici.

Kako je počelo Vaše interesovanje

za klarinet i muziku uopšte?

Odmalena su me interesovale sve

vrste duvačkih instrumenata. Sa

četiri godine, roditelji su me odveli

kod frizera, onda kod fotografa da

uradimo neke fine fotografije. Bio

sam jako mrzovoljan. Fotograf mi

je dao i neke igračke, ali me lopta i

figura životinje nisu odobrovoljili.

Međutim, kad sam uzeo igračku

klarinet, odmah sam se oraspoložio

i trudio se da proizvedem

nekakav zvuk.

Gde ste završili studije i koji profesor

je najviše uticao na Vaše

muzičko obrazovanje?

Svaki od profesora imao je veliki

uticaj na mene, na ovaj ili onaj način.

Moj dugogodišnji profesor flaute

Norbert Hof je odamalena kod mene

razvijao osećaj za lepotu muzike, a

kasnije i profesor klarineta Tomas

Fridli izveštio me je da lepo muziciram.

Profesor Džost Majkls proširio

mi je muzičke vidike, a važni mentori

bili su i Kurt Miler, prvi profesionalni

klarinetista kog sam upoznao, kao i

Kurt Veber, jako zahtevan u pogledu

tehničke preciznosti.

Kako je tekla Vaša profesionalna

karijera i sviranje u orkestru?

Svirao sam kamernu muziku u raznim

ansamblima, predavao sam i

po muzičkim školama. Potom sam

imenovan za glavnog klarinetistu

simfonijskog orkestra Biel. Napustio

sam orkestar da bih započeo

karijeru u potpuno drugoj oblasti,

u medicinskoj tehnologiji. Danas

sviram kamernu muziku, nastupam

povremeno i kao solista, a

aktivan sam i u oblasti medicinske

tehnologije.

Kada biste mogli da utičete na

razvojne faze muzičkog života,

šta biste promenili?

Ovo pitanje je važno... moj odgovor

se odnosi na umetnost uopšte, ne

samo na muziku. Žao mi je što je

serijalizam postao tako dominantan.

Mišljenja sam da umetnost treba

da odražava emocije, a doslednost

odeređenim serijama često služi da

prikrije nedostatak i mašte i umetničke

odlučnosti. Ne mislim tu na

začetnike serijalizma, već na većinu

njihovih sledbenika sve do danas.

U poređenju sa studentima u Evropi,

kako biste opisali studente

Univerziteta u Nišu?

Nemoguće je generalizovati, studenti

širom sveta imaju veoma različite

osobene poglede. Niški studenti su

mi se jako dopali i zadivljen sam

njihovim istinskim interesovanjem

za muziku.

U svojoj bogatoj biografiji, ostavili

ste veliki trag snimajući kompozitore

koji nikada nisu objavljeni?

Kakvo je vaše iskustvo?

Ovim zapisima hteo sam da posvedočim

da je literatura za klarinet

bogatija nego što se obično misli.

Šta biste savetovali mladim umetnicima?

Budite znatiželjni, imajte sluha za

druge i ostanite svoji.

094/Originali

bRATISLAV ZLATKOVIĆ

”vERGUL aRT”

O IZDANJU

Zbirka autorskih kompozicija za

standardne i nestandardne kamerne

sastave nastala je kao rezultat

višegodišnjeg profesionalnog angažovanja

na polju pedagogije, kamernog

izvođaštva i stvaralaštva u

oblasti primenjene muzike. Osnovni

razlog za nastanak ove zbirke je malobrojna

i nedostupna literatura za

nestandardne kamerne ansamble.

B R A T I S L A V

Z L A T K O V I Ć

BRATISLAV ZLATKOVIĆ,

diplomirao je na Muzičkoj akademiji u

Sarajevu. Kao solista i član kamernih

sastava nastupao je u svim većim

gradovima. Tokom bogate muzičke

karijere bavio se i popularnom

muzikom kao kompozitor, aranžer

i izvodjač. Snimio je šest albuma u

izdanju nacionalne kuće PGP-RTS,

bio gost svih većih radio i TV stanica

i nastupao u najpoznatijim koncertnim

prostorima širom nekadašnje

Jugoslavije. Njegov kompozitorski

opus čini i muzika za pozorište, animirani,

dokumentarni i dugometražni

film, za koju je u više navrata dobijao

prestižne nagrade na domaćim i međunarodnim

festivalima. Svetskom

premijerom njegovog oratorijuma

Na raskršću za naratora, soliste, hor

i simfonijski orkestar, otvorene su 20.

Internacionalne horske svečanosti u

Nišu. Sa duom Crescendo nastupao

je na koncertima u Srbiji, Republici

Srpskoj, Bugarskoj i Grčkoj a kao

solista sa Akademskim kamernim

orkestrom u Španiji, Bugarskoj i Srbiji.

Umetnički je direktor međunarodnog

Naissus Guitar Festivala. Vanredni

je profesor na Katedri za kamernu

muziku Fakulteta umetnosti Univerziteta

u Nišu.

Kompozicije su pisane za različite

instrumentalne sastave (duo, trio,

kvartet, septet, kamerni orkestar) i

kombinacije instrumenata (gudački,

drveni i limeni duvački instrumenti,

klavir, harmonika, gitara…). U pojedinim

komadima (Tango, Waltz,

Bolero) prikazana je mogućnost

zamene instrumenata, a u ostalim

kompozicijama takođe se mogu

koristiti alternativni instrumenti (što

je ostavljeno samim izvođačima i

sastavima kao mogućnost izbora).

Zbirci su priloženi i štimovi za sve

instrumente. Stilska i žanrovska heterogenost

(klasični, etno, savremeni

stil) primenjena je sa namerom da

se mladi muzičari – instrumentalisti

kroz izvođačku praksu upoznaju sa

aktuelnim, njima bliskim, a u odnosu

na klasičnu kamernu muziku drugačijim

stilskim i zvučnim tendencijama.

Raznolikost u pogledu tehničkih i

muzičkih zahteva, omogućava da

se zbirka može koristiti na svim

nivoima školovanja.

PROMOCIJA

Promocija izdanja Fakulteta

umetnosti iz edicije muzikalija,

autora Bratislava Zlatkovića, pod

nazivom “Vergul Art” održana je

u utorak 03. novembra 2015.

godine na Fakultetu umetnosti

u Nišu u Sali br. 6 sa početkom

u 13:30 sati. Na promociji prvog

izdanja iz edicije muzikalija govorili

su urednik izdanja mr Danijela

Zdravić Mihailović, recenzenti dr

Sonja Cvetković i mr Dragan Tomić,

urednik edicije audio i video izdanja

Zoran Stanisavlјević kao i autor

Bratislav Zlatković. Na promociji su

nastupili trio gitara u sastavu Nikola

Đorđević, Dušan Đorđević i Nemanja

Erić koji su izveli kompoziciju “Night

in Palilula” kao i klavirski duo Bojan

Mladenović i Andrija Mamutović

sa kompozicijom “Dream”. Izdanje

sadrži originalne partiture i štimove

za kamerne sastave sa pratećim

audio zapisom.

Sa promocije štampanog i audio izdanja “Vergul Art” Bratislava Zlatkovića

Bratislav zlatković “vergul art”/095

096/ Teatar

Ivan

Vuković

IVAN VUKOVIĆ - pozorišnu reziju diplomirao na Fakultetu dramskih

umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Nikole Jevtića

i profesorke Alise Stojanović. Od 2012. godine radi kao v.d.

direktora, a zatim i kao direktor Narodnog pozorišta u Nišu.

Na Fakultetu umetnosti u Nišu, radi od 2014. godine. Docent

na predmetima Gluma i Operski studio. Predstave: Tina Fej:

Loše devojke, Pozorište Dadov Beograd (2008); Malgorzata

Mrockovska: Justina, sestra moja, Narodno pozorište “Toša

Jovanović” Zrenjanin (2008); Džon Ozborn: Osvrni se u gnevu,

Narodno pozorište “Bora Stanković” Vranje (2010); Teri Džonson:

Histerija, Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd (2010);

Radoslav Pavlović: Devojke, Narodno pozoriste u Nišu (2011);

Stiven Grinblat: Šekspir - izgubljeno/nadjeno, Dom Omladine

Beograd u koprodukciji sa Harvardskim univerzitetom (2011);

Kristofer Durang: Ludi od terapije, Scena Stamenković Beograd

(2012); Ivo Bresan: Veliki manevri u tijesnim ulicama, Narodno

pozorište u Nišu (2013), Radoslav Pavlović: Mala, Narodno pozorište

u Nišu (2014), Jelena Mijović: 12 gnevnih žena, Narodno

pozorište u Nišu (2014); Ivan Velisavljević: Svrati, reče čovek,

Narodno pozorište u Užicu (2015). Operske predstave: Johan

Straus Mlađi: Slepi miš, Narodno pozorište u Nišu (2013, 2017);

Đoakino Rosini: Seviljski berberin, Narodno pozorište u Nišu (2014).

Kako je nastala ideja o produkciji

operete “Slepi miš”?

“Slepi miš” je prva operska premijera

u Nišu posle čak 59 godina.

Razlozi za tu pauzu su mi i dalje

neuhvatljivi. Da, Niš nema zasebnu

zgradu opere, ali Narodno pozorište

je dve godine pre premijere “Slepog

miša” napravilo orkestarsku rupu

i svi tehnički uslovi za izvođenje

opere su bili tu. Prvi moj razgovor

sa dekanicom Fakulteta umetnosti

u Nišu Suzanom Kostić, završio

se sa čvrstim planom i verom da

je opera nešto nama izvodljivo.

Dekanica je videla premijeru. Kao

na dlanu. Svi problemi koji su mi

padali na pamet - izgledali su mali

u poređenju sa njenom rešenošću

da praktično napravimo ono što i

predajemo na muzičkom departmanu

Fakulteta. Potrebno je spojiti

Fakultet kao nosioca, pozorište,

ljude iz Simfonijskog orkestra u

Nišu i prosto prionuti na posao. Za

šest meseci smo napravili nešto

što je šest decenija izgledalo ne-

moguće - sopstvenu samostalnu

nišku produkciju opere. Para nije

bilo, neverice je prelivalo - ne kod

nas koji smo stvarali, ali vrlo, kod

ljudi koji su precizno i analitički

objašnjavali zašto nešto ne može.

To nije ni bilo važno, jer je ceo Fakultet,

pozorište, muzička omladina i

znalci - svi su bili uz nas. Ovacije na

gostovanju u Narodnom pozorištu

u Beogradu - nama su bile logična

posledica ogromnog truda i ljubavi.

Ivan Vuković/097

Šta je sve bilo neophodno da se

uradi da nastane opera?

Veliku podršku smo imali i od direktora

Narodnog pozorišta u Beogradu,

Dejana Savića, koji je svoju

dirigentsku karijeru upravo i započeo

u Nišu i to nikada nije zaboravio.

Tri meseca za redom smo dovodili

opere iz Beograda, da ih vidi niška

publika, ali da ih vidimo i mi. Da što

više naučimo, ali i da podignemo

sebi kriterijume oko toga šta je to

što nam je neophodno kao rezultat.

Dragoceno iskustvo koje je samo

učvrstilo veru da Niš ima publiku, a

Fakultet potencijala, da napravi najsloženiju

od svih scensko muzičkih

formi - operu. “Slepi miš” je moja

prva operska režija, ali je sve bilo

tako poznato, tako lako, da je ceo

rad bio uživanje. Nadam se dugom

životu tog naslova i zamišljam da

novi, i novi pevači, muzičari i dirigenti

sa Fakulteta održe “Slepog

miša”, jer je praktično izvođenje

opere jedini način da do kraja shvatite

operu. Koliko je teško Mileni

Injac, dirigentu, da spoji, svaki put

iznova sto pedeset ljudi koji učestvuju

u operi, muzičare, hor, soliste,

scenske radnike, u veselu, iskričavu

komičnu i fantastičnu operetu, kao

što je “Slepi miš” - ne smem ni da

pomislim. Ne verujem da je išta

stresnije i teže za dirigenta od ovoga.

Šta je sve urađeno nakon “Slepog

miša”?

Najvažnije - napravljena je još jedna

produkcija, Rosinijev “Seviljski ber-

098/ Teatar

berin”. Izašla je knjiga o istoriji niške

opere. Sprema se i sledeći naslov,

“Karmen”, to će biti još jedno malo

pomeranje napred, jer “Karmen”, za

razliku od “Slepog miša” i “Seviljskog

berberina”, nije komična opera, a

takođe će razlika biti što će se pevati

na originalu, a ne na srpskom.

Beogradska opera je i otkrila ono što

je ceo Niš znao - da je profesorka

Aleksandra Ristić prava primadona

i već je par puta gostovala u

Narodnom pozorištu u Beogradu

u glavnim operskim rolama. Uzbudljivo

je stvarati i učiti, pomerati

granice svojih znanja, raditi zajedno

sa studentima, profesorima,

profesionalcima i entuzijastama.

Umetnost mora da se ume, a mora

i biti uma. Sve je to u korenu te

divne reči i tog najboljeg izraza

ljudskog duha i civilizacije. Šta tek

reći, kako je predivan i obavezujuć

koren reči obrazovanje ili koren

reči prosveta.

Već ste pomenuli rad sa studentima,

ipak, oni su solo pevači i

razlikuju se od glumaca sa kojima

često radite. Koje specifičnosti

uočavate i kako se sa njima borite?

Postoji jedna duhovita anegdota iz

Narodnog pozorišta u Beogradu,

a vezana za specifičnost da oni

pod svojim krovom imaju i Operu, i

Balet, i Dramu, koja gradira najveće

direktorske strahove i stresove,

ide ovako: na trećem mestu je

ljuta prvakinja Drame koja kuca

direktoru na vrata, drugo mesto je

primabalerina, a čvrsto prvo mesto

drži primadona. Ako i ima neke

tačnosti u ovoj urbanoj legendi,

ona svakako ne važi za operu u

Nišu. Moja iskustva su da niški

pevači i muzičari nikada ne gube

iz vida da je dobra prestava iznad

ličnih nesigurnosti i nesuglasica.

Ako su glumci velika deca, pevači

bi bili ipak neki tinejdžeri. Kada

je pevač siguran u svoj glas, sve

ostalo je jedan jako miran proces.

Glumci su tu ponekad veći

mistifikatori. Mada su reditelji,

ipak najnesigurniji ljudi – to valjda

iz potrebe da vam se nikada ne

primeti ta nesigurnost.

Ivan Vuković/099

Koliko je izazova u radu sa pevačima

i da li pribegavate nekom

specifičnom motivacionom triku?

Nikada ne lažite pevača. Nikada mu

ne dozvolite da se samosažaljeva.

Uvek mu recite šta je bilo dobro –

za ono loše se već “jede”, više nego

što možete da zamislite. Verujte u

svoje pevače. Toliko je jednostavno.

Često ste u prilici da radite i u drugim

pozorištima, drugačiji ljudi,

timovi, navike. Kako i koliko se

režiserski rad ogleda u istrajavanju

na ideji po svaku cenu ili se ipak

oslanja na psihologiju kompromisa?

Ja mrzim kompromise. Oni su

otrovni za umetnosti, ali su apsolutno

neophodni za dobru karijeru.

Umetnik mora da bude profesionalac.

Inače će, posle ljudi sa

kojima treba da radi, kolega, krenuti

i da mrzi publiku, a onda mu

stvarno nema mesta u izvođačkoj

umetnosti. Eto vam odgovora.

Budite bolji umetnik i manje ćete

kompromisa morati da pravite.

Prezirite kompromise i budite

svesni da su mnogo veći ljudi i

umetnici od vas morali da ih čine.

Velika je rediteljska moć na sceni,

pravite čitave svetove, ali kada

pomislite da vam je slična moć i

van scene – tada ulazite u problem.

Kako usklađujete profesionalne

i pedagoške aktivnosti?

Desilo mi se da radim probu Šekspirovog

“Kralja Lira” u Užicu, u nedelju,

da u ponedeljak moram da budem u

Nišu na predavanjima, u utorak sam

ujutru imao sastanak u Beogradu, a

uveče ponovo probu u Užicu. Zvuči

naporno... i jeste naporno, ali svaki

mladi čovek mora da bude pokretljiv,

umetnik pogotovo. Radio sam po

celoj Srbiji, u Zrenjaninu, Vranju,

Beogradu… Žao mi je samo što još

nisam radio u Oslu. Mislim da bih

i to stigao da uklopim u obaveze.

Kakva je privilegija raditi posao koji

voliš, predavati, režirati – zahvalnost

odnosi umor. Ili nešto ne radite

kako treba.

Priča se da naporno radite, ali

da ne prisustvujete premijerama.

Sujeverje ili nešto drugo…

Morate da odvojite sebe od predstave

koju ste završili. Ona dobija

svoj život. Ništa više vi tu ne možete

da uradite, a do prekjuče ste

bili suvereni vladar svega na toj

sceni. Vaše je da se prepustite

kritici koja sledi posle aplauza. Da

vas loša ne pokoleba, a da vam

dobra ne napuni glavu idejom,

da ste od sada vladar umetnosti

i da više nikada nećete dobiti

lošu kritiku. Uvek je moglo bolje.

Morate bolje. Uživajte iskreno u

probama, postaće vam i premijere

uživanje. Ukratko, sujeverje.

Sujeta i sujeverje. Jedno veče,

kad možete sebi da prepustite

tako niske porive. Svesni da ste

niski samo to veče, ali da sutra

morate da se probudite veliki.

Kažu da je vaše ime nezaobilazno

pri pokretanju Departmana za

dramu na Fakultetu. Kako i koliko

uspevate da se i tome posvetite?

Departman za dramu će biti najbolja

scensko izvođačka škola na

ovim prostorima. Vrlo posvećeno

i promišljeno okupljamo nastavni

kadar, i stvaramo moderan program

studiranja. Dekanica Suzana Kostić

i njen tim prodekana su glavni

motor ovog proširenja programa

Fakulteta. Ono gde ja doprinosim,

jednostavno je moje iskustvo kao

diplomiranog reditelja sa FDU-a,

moje poznavanje ljudi i programa

studiranja. Ja znam koliko

će Departman za dramu značiti

Fakultetu, Univerzitetu, celom jugu

Srbije. Znam to, jer vidim kakvu

važnu ulogu nose FDU u Beogradu

i Akademija Umetnosti u Novom

Sadu. Verujem da ćemo 2018-te

imati prijemni ispit i da će Departman

početi i formalno sa radom.

Čemu se najviše radujete, šta vas

pokreće i šta je za vas uspeh?

Raduje me uspeh meni bliskih ljudi,

mojih studenata, kolega. Ne

umem za sebe da se radujem.

Srećom, okružujem se talentovanim

i vrednim ljudima, pa se i radujem

često. Uspeh je, kada imate ljude

koji se raduju vašem uspehu.

Reklo bi se da život u svetu umetnosti

i sa umetnicima traži sveobuhvatnu

posvećenost. Rad je

i slobodno vreme, društvo, hobi,

odmor, noć, dan… Da li porodica

i prijatelji mogu da vas prate dok

živite umetnost ili pak prigovaraju?

Prigovaraju, a ja ih slušam i korigujem

se. Jako je važno biti dobar

sin, unuk, muž, prijatelj. Šta slavite

umetnošću, ako ne tu ljubav. Ni ime,

ni nadimak ne dajete sami sebi.

Kako vidite kulturu pre svega Niša, ali

i Srbije uopšte za nekoliko godina?

Nadam se otvorenija, za mlade,

za nove ideje. Širina nam nedostaje.

Optimista sam, ipak. Niti

smo dobri koliko mislimo, niti

smo loši koliko pričaju. Na kulturnoj

higijeni treba raditi. Mora

se insistirati da je kultura isto što i

voda. Da se pije čista, da se kupa...

Na čemu trenutno radite i šta

planirate u narednom periodu?

Radim predstavu u Beogradskom

dramskom pozorištu “Iz života

insekata” Karela Čapeka. Premijera

će biti na jesen.

Autor:

Suzana Lukić

100/KOLumna

Ivana ILIĆ

Oduvek je nauci bio privlačan

fenomen muzike i njen bumerang

efekat. Čovek je stvara kao produkt

talenta, kreativnosti i inspiracije,

oblikujući u zvuk svoju unutrašnju

viziju. Istovremeno, njemu lično

i nekom drugom, ista ta muzika

postaje sredstvo komunikacije,

jednostavni stimulus, koji deluje

kao potkrepljivač u procesu relaksacije,

zabave ali i eksploracije

unutrašnjih stanja.

Posredstvom obučenog terapeuta

u procesu aktivne muzikoterapije,

uključivanjem klijenta

u kreiranje i izvođenje muzike,

podstiču se blokirane emocije, rešavaju

unutrašnji konflikti ili, u razvojnom

smislu, stimulišu veštine

koje su nedovoljno ili nisu uopšte

razvijene.

Šta ovo znači za prosečnog

profesionalnog muzičara čiju

svakodnevnicu ispunjava višečasovno

muziciranje na izabranom

instrumentu?

Gotovo svako dete, u procesu

učenja instrumenta, nakon faze

preplavljujućeg zadovoljstva i ponosa

što se može pohvaliti svojim

novim „zanimanjem“, dođe u stanje

otpora usled većih izazova koji

prestaju da budu zabavni i iziskuju

višečasovno uvežbavanje u cilju

postizanja i najmanjih rezultata.

Sviranje lestvica, vežbanje prstoreda,

koordinacija ruku, zahteva

pored velikih motoričkih i ozbiljne

kognitivne napore, usled obavljanja

aktivnosti koja nije prirodna i

podrazumeva stimulaciju i razvoj

novih veština. Osnovna stvar koja

se dešava u mozgu za vreme sviranja

je paralelna obrada velikog

broja različitih informacija. To, na

primer, za pijanistu znači da treba

da pročita tekst, isplanira interpretaciju,

odredi ključ, registar, artikulaciju,

pripremi i kontroliše strukturu

pokreta ruku i nogu. Ovakvo

procesuiranje je vrlo kompleksno,

čak i za kompjuter, te je neizbežno

pitanje kako muzičari to rade.

Činjenica je da svaki muzičar

ima svoju strategiju. Sećam se da

sam još kao devojčica, u razgovoru

sa drugaricama, koje su takođe

učile klavir, dolazila do saznanja

da svaka čita tekst drugačije i da

se uvek drži istog sistema. To je

za nekoga odlična memorija i mogućnost

brzog čitanja više taktova

unapred, za drugoga adekvatna

vremenska usklađenost i koordinacija

oko-ruka. Višegodišnjim

uvežbavanjem ovakvih sistema,

svako formira individualni stil,

koji takođe uslovljava promenu

strukture mozga, o kojoj naučnici

često govore, kada su muzičari u

pitanju. Njihove veštine izvođenja

kompleksnih motoričkih i mentlnih

operacija, kao posledica svakodnevnog

vežbanja, uticale su

na promene, kojima je svaki ljudski

mozak podložan, zbog svog

plasticiteta, posebno u početnim

godinama života. Tako postoje

značajna naučna istraživanja u

oblasti neurologije, gde je skeniranjem

mozga profesionalnih

muzičara, uz direktno poređenje

sa snimcima mozga muzičara

amatera ili onih koji se ne bave

muzikom, ustanovljeno da postoje

velike razlike u zapremini sive

mase u motornim, slušnim i vizuelno-spacijalnim

delovima mozga,

u korist muzičara. Iako se neke od

ovih razlika mogu pripisati prirodnoj

predispoziciji, veruje se da one

takođe predstavljaju strukturalne

adaptacije, kao odgovor na dugoročno

sticanje veština i njihovo

stalno uvežbavanje. Razlika,

dakle, nije u urođenim neurološkim

prednostima. Svaki mozak je

muzički,što znači da svako ima

potencijal za obradu muzičkih informacija,

kao što svako ima potencijal

da razume i koristi jezik

(ovaj primer često navodim kada

Ivana ILIĆ/101

Štimovanje mozga

govorim o fenomenu dopadljivosti

muzike kada su deca u pitanju, a

razlog je analogija između muzičkih

i jezičkih parametara).

Daljom stimulacijom i vežbanjem,

muzički mozak postaje još

razvijeniji, odnosno adaptiran da

brzo procesuira i daje senzomotorne

odgovore. Ovu tvrdnju, svakako,

donekle, ruše primeri genijalnih

umova, kao što je Mocart,

koji je komponovao i izvodio kada

je imao četiri godine. Šta to govori

o strukturi njegovog mozga?

Predispozicije koje je imao, omogućile

su mu urođene izvođačke

i kompozitorske veštine, koje su

vremenom, rekla bih, samo sazrevanjem

u smislu doživljaja muzike

i sticanjem životnog iskustva, postale

još fascinantnije.

Ovakve slučajeve, svakako, ne

treba uzimati u obzir kad govorimo

o prosečnim očekivanjima, a

i ne postoje dostupni dokazi da je,

na primer, Mocartov mozak imao

drugačiju strukturu, koja je uslovila

njegovu genijalnost.

Kada govorimo o fenomenu

muzičkog mozga, moram se dotaći

i analize žanrovski opredeljenih

muzičara. U istraživanju,

sprovedenom na Maks Plank Institutu

za neuronauku u Lajpcigu,

primećena je drugačija moždana

aktivnost kod dve grupe muzičara-

klasičara i džez muzičara. Ovo

se odnosi i na analizu u slučajevima

kada sviraju istu muziku. Naučnici

ističu važnost muzičkog

pristupa, gde je za klasičare glavni

zadatak “kako će svirati”, gde je u

fokusu prstored, tempo i tačnost

teksta; a za džez muzičare „šta će

svirati“, s obzirom na njihovu spremnost

da improvizuju sa svakim

muzičkim materijalom i prilagode

svaku strukturu. Klasičari su

skloni analizi muzičkog toka, bez

izraženog osećaja za fleksibilnost

i mogućnost spontane adaptacije.

Kao neko ko je odmalena u klasičnoj

muzici, i sama se slažem sa

ovom tvrdnjom, ukoliko se zadržimo

na opisu prosečnih izvođača.

Međutim, za profesionalnog

muzikoterapeuta je važno da

ovlada tehnikom improvizacije,

koja se smatra osnovnim radnim

principom u ovom poslu, ključnim

za ostvarivanje adekvatnog odnosa

terapeut- klijent. Na obuci, koju

sam prošla kod profesora Martineza,

sjajnog džez pijaniste sa

Berklija, nesvakidašnjeg pristupa,

glavni izazov za mene je bilo izbeći

strukturu i svirati srcem i prstima,

a ne glavom i iskustvom. Narav-

no da moj klasičarski mozak ne

može posle toliko godina da promeni

sistem, ali sam svakako kroz

desetogodišnje praktično iskustvo

razvila mogućnost da prilagodim

svoj stil zahtevima posla.

Neurolozi ističu važnost rane

stimulacije u procesu preoblikovanja

strukture mozga, što,

dalje, znači da je teže u kasnijim

godinama sticati nova znanja i

veštine (kao što je učenje novog

jezika), što, naravno, ne znači

da nije izvodljivo. U mom poslu,

najuzbudljiviji deo je konstantan

beg od rutine i očekivanja. Postoje

mali umovi, kažu nedovoljno

razvijeni, koji me svakodnevno

uvere da mozak zahteva detaljniju

eksploraciju, da nismo još uvek

ni na pragu konačnog saznanja. A

muzika, svakako predstavlja snažan

medijum za pomeranje granica

i postavljanje novih standarda.

Odgovornost je na pedagoškim

kompetencijama, da procene,

oblikuju i usmere mogućnosti

na pravi put. Talenat je često

transparentna stvar, ali prosečan

muzički mozak predstavlja veliki

izazov i snažne potencijale za

transformaciju, stoga, vreme je

ono što postaje primarni uslov za

postizanje željenog cilja.

Parliamo/103

Vladimir Jelenković

Kada ste shvatili da želite ozbiljnije

da se bavite muzikom?

Trenutak koji je obeležio početak

mog muzičkog puta jeste,

nastup na Nisville Jazz Festival

2010. godine. Nakon samog nastupa

shvatio sam da definitivno

želim da nastavim misteriozni

put muzike u koji sam tek

zakoračio. Odnos publike i sam

doživljaj na sceni je za mene bio

krucijalan faktor zbog koga sam

i odlučio da se ozbiljnije bavim

muzikom.

Osim što studirate na Fakultetu

Umetnosti, bavite se i komponovanjem.

Kojim muzičkim

žanrovima je propraćeno vaše

komponovanje?

Pre svega, zbog prethodno navedenog

Nišvil Dđez festivala moji

kompozitorski počeci vezani su

za džez muziku. Kasnija istraživanja

i interesovanja za muziku

dovela su me do raznih muzičkih

žanrova kao npr: kasična muzika,

rok muzika, elektronska muzika,

itd. Ono što definitivno ostavlja

trag u mom komponovanju

do sada jeste, filmska muzika.

Zašto baš filmska muzika?

Od malena do završetka srednje

škole moja interesovanja bila su

vezana za filmsku umetnost. Kao

mali, maštao sam o studijama

na Fakultetu dramskih umetnosti

odsek- režija ili dramaturgija

i sanjao o velikim filmskim

ostvarenjima. Vremenom, veliku

pažnju mi je privukla filmska muzika

koja je postala moja velika

ljubav. Počeo sam sve više i više

da se bavim njome i da radim na

razvijanju svog muzičkog stila.

Za mene svaki film predstavlja

zagonetku koju kao kompozitor

trebam razrešiti, samim tim predstavlja

izazov koji u meni budi

kreativnost i maštu koju ispoljavam

komponovanjem.

Kada bi postojala mogućnost

upoznavanja nekog kompozitora,

taj kompozitor bi bio ko i

zašto?

Bez razmišljanja, odgovoriću:

Hans Zimmer. Zašto baš on?

Moje detinjstvo obeležio je

upravo ovaj kompozitor, za čije

postojanje saznajem kasnije.

Moj omiljeni crtani film Lion the

King vezuje me za Hans-a, kao i

kasnije moj omiljeni igrani film

The Dark Knight. Ova dva filma

za mene predstavljaju dokaz

da je muzika veoma važan segment

filma, gde se kompozitor

može igrati svojom maštom i na

taj način preneti odgovarajuću

emociju gledaocima. Dolazimo

do zaključka da jedan isti čovek,

odnosno kompozitor, može biti

detinjast, veseo, a sa druge strane

mračan, zao i dramatičan.

Na čemu trenutno radite i šta

možemo da očekujemo od Vas

u ovoj godini?

Trenutno završavam muziku za

dokumentarni film Media & Reform

centra pod nazivom: Niš

ratna prestonica. Ono što možete

očekivati u ovoj godini jeste rad

na albumu sa Marko Marković

Brass Bendom na kome će se

nalaziti moje kompozicije. Osim

rada na ovom albumu, možete

očekivati i brojne nastupe u Srbiji

i inostranstvu.

Da li danas u Srbiji komponovanjem

može očekivati finansijska

stabilnost ili se bavljenje

muzikom svrstava u vrstu

hobija?

Definitivno je teško očekivati finansijsku

stabilnost. Može se

reći da muzika nije samo hobi

i da se može zaraditi njome, ali

se definitivno ne može živeti od

nje. Verujem da bi veću zaradu

mogao da ostvarim u inostranstvu,

naročito zbog muzičkog

žanra kojim se bavim. U Srbiji

je generalno teško živeti od bilo

koje umetnosti, iako se pojedinci

trude, nemoguće je uporediti se

sa inostranom kulturom.

Kako vidite sebe u budućnosti?

Jedno su želje, a drugo mogućnosti.

Ono što bih voleo jeste

da nastavim da se bavim filmskom

muzikom, odnosno komponovanjem.

Voleo bih da upoznam

mnoge muzičke kulture

pre svega afričku, japansku,latino

američku, kao i mnoge druge.

Naravno osim poslovnih

planova tu su i privatni, vezani

za moju porodicu.

Šta biste poručili mladim muzičkim

talentima?

Poručio bih im da veruju u sebe,

vredno rade i da razvijaju svoj

talenat. Ako postoji mogućnst

školovanja u inostranstvu da

definitivno ne propuštaju takvu

šansu. Smatram da postoji dosta

razloga i dosta kvaliteta kada je

inostrano školovanje u pitanju.

Zanemarite sve prepreke na putu

jer trudom i upornošću, doći ćete

do uspeha i ostvarenog cilja.

Autor:

Jelena Mlosavljević

www.aperto.artf.ni.ac.rs

Aperto nuovo 5

Transform your PDFs into Flipbooks and boost your revenue!

Delete template?

Save as template ?