Aperto nuovo - broj 8

jazzymarko

MAGAZIN UMETNOSTI FAKULTETA UMETNOSTI U NIŠU / BROJ 8 / JUL 2020.

ISSN (Online) 2466-3646

AN FACE

Aleksandar

SEDLAR

INTERVJU

Danijela ZDRAVIĆ

MIHAILOVIĆ

Milena RAJKOVIĆ

Jefimija KOCIĆ

MONDO

Ivan FLORIJANC

ORIGINALI

Stefan

NIKOLIĆ

AMBIJENT

Ruski baletski

studio AKADEMIJA

ARRIVANO

Mina ŽIVIĆ

Nikolija BOGDANOVIĆ



SADRŽAJ

APERTO NUOVO

UMETNIČKI MAGAZIN

FAKULTETA UMETNOSTI U NIŠU

BROJ 8 / JUL 2020.

IZDAVAČ:

FAKULTET UMETNOSTI U NIŠU

Kneginje Ljubice 10, 18000 Niš

www.artf.ni.ac.rs

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK:

Suzana Kostić

REDAKCIJA:

Ana Veličković Igić

Sanja Dević

Miljan Nedeljković

Ana Kazimić

Natalija Đorđević

Dejana Radanović

Danijela Stefanović

Milena Micaković Jovanović

GRAFIČKI UREDNIK:

Ninoslava Girić

NASLOVNA STRANA:

Aleksandar Sedlar

Foto: Milan Đakov

DANIJELA ZDRAVIĆ MIHAILOVIĆ /

INTERVJU / 002

MILENA RAJKOVIĆ / INTERVJU / 010

JEFIMIJA KOCIĆ / INTERVJU / 020

PORODICA JOVANOVIĆ / ARTE

IN FAMIGLIA / 028

SALON 77 / AMBIJENT / 030

RUSKI BALETSKI STUDIO

AKADEMIJA / AMBIJENT / 032

JELENA DRAGIĆEVIĆ/ MUZIKA KAO

IZVOR INSPIRACIJE / 034

2. FESTIVAL KAMERNE MUZIKE

BLISS/ FESTIVALI, TAKMIČENJA... / 038

ALEKSANDAR SEDLAR / AN FACE / 040

REFLEKSIJA HRISTOVOG MONOGRAMA

I HRIŠĆANSTVA U MUZICI /

STRUČNI RADOVI / 050

IVAN FLORIJANC / MONDO / 056

MINA ŽIVIĆ / ARRIVANO / 066

NIKOLIJA BOGDANOVIĆ / ARRIVANO / 070

BABA I AVION / PAUSA / 073

IVANA ĐELIĆ / PORTA APERTA / 074

STEFAN NIKOLIĆ / ORIGINALI / 082

WEB ADRESA:

aperto.artf.ni.ac.rs

ISSN (Online) 2466-3646


002/INTERVJU


Danijela

Zdravić

Mihailović

Danijela Zdravić Mihailović (1974), magistarske

studije završava na FMU u Beogradu, a doktorira na

Departmanu za pedagogiju na Filozofskog fakulteta u

Nišu sa temom Estetski doživljaj muzike u nastavnoj

praksi. Trenutno je vanredni profesor na Fakultetu

umetnosti u Nišu, na predmetu Analiza muzičkog

dela. Do sada je objavila više desetina radova iz

oblasti muzičke teorije i analize, kao i muzičke

pedagogije. Njena interesovanja uglavnom su

vezana za muzičku sintaksu, sonatni oblik klasičara,

kao i za istraživanja iz oblasti muzičke pedagogije

(estetsko vaspitanje i estetski doživljaj muzike).

Urednik je univerzitetskog naučnog časopisa Facta

Universitatis ‒ Visual Arts and Music, a od 2017.

je učesnik projekta Muzičko nasleđe jugoistočne

Srbije, savremeno stvaralaštvo i obrazovanje ukusa,

koji se realizuje u Ogranku SANU u Nišu. Aktivni je

učesnik naučnih skupova u zemlji i inostranstvu

(Niš, Beograd, Kragujevac, Banja Luka, Sarajevo,

Mančester, Belgorod, Oksford...).


004/INTERVJU

Rođeni ste u Brusu, a već dugo

živite i radite u Nišu. Da li Vas

je ljubav prema muzici dovela

u Niš?

Pa, jeste. U Niš sam došla upravo

zbog srednje muzičke škole,

koja se onda zvala „dr Vojislav

Vučković”. Pošto sam se muzikom

bavila od malena, najpre

kroz horsko pevanje, zatim sviranje

mandoline, a posle i harmonike

u orkestru..., u nekom

trenutku ona je postala toliko

važna da nije bilo dileme oko

izbora srednje škole. Takođe, u

to vreme bila sam i pevačica u

grupi Rok samousluga, i maštala

o karijeri džez-rok pevačice,

pa je bilo logično da odem u

veći grad. Pošto sam bila izričita,

na mojim roditeljima je bilo

samo da se odluče između Niša

i Beograda. Verovatno im je bilo

jednostavnije da me pošalju u

Niš. I, tako...

Vaše primarno opredeljenje

vezano je za analizu muzičkih

oblika. Šta vas je privuklo da

se bavite problemima muzičke

forme?

Ta ljubav se razvila negde tokom

studija, iako sam muzičke

oblike, kao i ostale teorijske

predmete, volela od početka.

Analiza muzičkih oblika bila mi

je najveći izazov, jer koliko god

da poznajete teoriju i sve tipove

„udžbeničkih”, reprezentativnih

primera nekog muzičkog oblika,

jednako se, kroz mnoštvo

primera iz literature, srećete

sa drugačijim tretmanom istog

formalnog tipa. Na primer, ono

što ste naučili o sonatnom obliku

na primeru Mocartove muzike

nije sasvim primenjivo u

analizi Hajdnove ili Betovenove

muzike, iako sva trojica pripadaju

stilu muzičkog klasicizma. To

znači da je svaka forma u stvari

„priča za sebe” i da joj treba

pristupiti sa idejom originalnog

kompozitorskog rešenja, koje

samo u osnovnoj konstrukciji,

pokazuje srodnost sa tipičnim

obeležjima nekog konkretnog

tipa forme. To saznanje, zapravo,

predstavlja polaznu tačku u

proučavanju muzičkih oblika.

Veći broj radova posvetili ste

muzičkom stvaralaštvu Franca

Jozefa Hajdna. Da li su bili u pitanju

lični afiniteti ili neka specifična

pitanja muzičke forme?

I jedno i drugo. Hajdnovo stvaralaštvo

bilo je, a i ostalo, sastavni

deo našeg školovanja, a

posebno sonate za klavir, koje

smo svi izvodili u nastavi klavira.

Međutim, ono što me je

posebno privuklo njegovom

stvaralaštvu jeste činjenica

(na koju su s pravom ukazivali

mnogi teoretičari, pa i moji

profesori) da je Hajdn nepravedno

zapostavljen i da upravo

njegova muzika predstavlja

pravu riznicu za proučavanje

muzičkih oblika, pre svega sonatnog

oblika i sonatnog ciklusa.

Poznato je da je Hajdn

u istoriji muzike nazvan „ocem

gudačkog kvarteta i klasične

simofonije”, što dovoljno govori

o uticaju koji je imao na

razvoj dominantnih muzičkih

oblika svoga doba. Budući da

je napisao veliki broj dela, jasno

je da se kroz njih može pratiti

ne samo njegovo sazrevanje

kao umetnika, već i formiranje

i kristalizacija sonatnog oblika,

ronda, kao i sonatnog ciklusa.

Veoma je zanimljivo poređenje

ranih i kasnih Hajdnovih

dela, jer se tako sasvim jasno

može videti kako je tekla razvojna

linija sonatnog ciklusa,

ali se, takođe, može sagledati

i uticaj ovog genija na potonju

generaciju kompozitora. Zato

sam monografiju Fenomen reprize

u sonatnom obliku ‒ pra-


DANIJELA ZDRAVIĆ MIHAILOVIĆ/005

vi stavovi gudačkih kvarteta

Franca Jozefa Hajdna, posvetila

upravo ovom kompozitoru.

Neki primeri muzičke sintakse

iz Hajdnovih dela našli su svoje

mesto i u Priručniku za analizu

jednostavnih oblika (barok

i klasicizam), koji je naišao na

odličan prijem struke, zbog

čega smo imali i drugo izdanje.

Za mene je veoma značajno to

što ga veći broj kolega u Srbiji

koristi u nastavi srednje škole,

a posebno to što je uvršten u

obaveznu literaturu za oblast

muzičke analize na Akademiji

umetnosti u Novom Sadu.

Na Fakultetu umetnosti izvodite

nastavu na predmetu Analiza

muzičkog dela, u okviru

Izvođačkih umetnosti. Koliko je

studentima-izvođačima važna

analiza?

Smatram, a nisam u tome usamljena,

da je analiza izuzetno

važna. Štaviše, ona predstavlja

onaj prvi i neophodan korak u

razumevanju umetničkog dela.

Vrhunski izvođači, a držim da bi

oni trebalo da budu uzor, znaju

da je čitanje notnog teksta tek

prvi korak u složenom procesu


006/ INTERVJU

muzičke kreacije. Muzičari-amateri,

za potrebe lokalne zabave

ili medija koji ne vrše određenu

selekciju, svedoče da se može

biti muzičar i bez škole, i bez

mnogo znanja. Međutim, akademski

muzičari svesni su da

to nije nivo kojem treba težiti i

da visoki dometi iziskuju mnogo

više znanja i rada. Poznavanje,

pre svega, istorijskog konteksta,

odnosno stila kome delo pripada,

njegove konkterne namene

ili drugih pratećih sadržaja u

slučaju programske muzike, do

same forme i njenih konstituenata,

pruža umetniku-izvođaču

celovitu sliku o samom delu. To

je, po mom mišljenju, temelj na

kojem se gradi dobra interpretacija,

uz pomoć profesora, dirigenta

ili drugih saradnika sa

kojima se delo oživljava. Bez

njega, lako se može skliznuti

u površnost i nerazumevanje

onoga što se izvodi, pa se i ne

može se govoriti o visokim dometima

u izvođaštvu.

Pored pedagoškog rada evidentna

je vaša aktivnost na

polju izdavačke delatnosti Fakulteta,

kao i učešće u organizaciji

naučnih skupova. Kakva

su vaša iskustva na tim područjima?

Kakva je uloga simpozijuma

danas?

U izdavačkoj delatnosti najpre

sam bila aktivna kao član Izdavačke

jedinice, a nekoliko godina

bila sam i upravnik Izdavačkog

centra Fakulteta umetnosti

u Nišu. To je veoma zahtevan i

odgovoran posao, posebno u

uslovima čestih promena standarda

u oblasti naučno-istraživačkog

rada. Svojski sam se

trudila da sve ispratim, i da kolegama

prenesem svoja zapažanja

i iskustva, i čini mi se da je

to korektno urađeno. Fakultet je

izdao veći broj naučnih monografija,

udžbenika, audio-izdanja,

naučnih časopisa, zbornika

radova sa naučnih skupova,

rečnika... Posebno sam ponosna

na činjenicu da Zbornik ra-

Balkan Art Forum, 2017.

dova sa naučnog skupa Balkan

Art Forum izlazi svake godine, a

promoviše se na samom skupu.

Danas su simpozijumi preka


DANIJELA ZDRAVIĆ MIHAILOVIĆ /007

potreba nas istraživača i naučnika,

ali i umetnika, prosvetnih

radnika, i najzad, svih onih koji

su zainteresovani za pitanja

umetnosti, kulture, obrazovanja...

To je jedan od mojih

omiljenih prostora, bilo da je

u zemlji ili u inostranstvu, jer

pruža mogućnost neposredne

razmene misli i ideja, za razliku

od onog svakodnevnog, koje

se pretežno odvija u samoći,

uz literaturu i pisanje naučnih

radova. Naravno, to je i mesto

za druženje, gde se veoma često

rađaju nova prijateljstva i

ideje za saradnju na institucionalnom

ili ličnom nivou. Žao

mi je što naučni skupovi nemaju

veću medijsku pažnju

i što ih ne posećuje veći broj

ljudi, jer bi to bilo na korist svima.

Primećujem da pojedini

organizatori postavljaju svoje

sadržaje na Jutjub kanal... na

primer, nedavno sam pratila

tribinu koju je organizovao

Kulturni centar Novog Sada,

kako bi veći broj zainteresovanih

mogao da prati temu

koja ih zanima. To bi mogao

da bude dobra uzor i ostalim

organizatorima, i još jedan u

nizu dostupnih sadržaja zainteresovanim

konzumentima.

zici, treba da bude jedno od

najvažnijih društvenih pitanja.

Međutim, pokazuje se da

nema brige o kvalitetu muzike

generalno, od vrtića, preko

škole, do televizija sa nacionalnom

frekvencijom. Sklona

sam da mislim da to ima veze

sa idejom obesmišljavanja

pravih vrednosti generalno,

jer se sistem vrednosti veoma

lako prenosi upravo kroz

muziku, posebno na mlađe

generacije. Muzika je deo našeg

svakodnevnog života, posebnih

prilika, ili bilo kog socijalnog

konteksta (druženja,

izlazaka itd.), što je čini sveprisutnom,

pa tako i veoma

pogodnom za oblikovanje ukusa.

Ne mislim samo na ‘čisto’

muzički ukus, već upravo na

onaj koji se odnosi na moralna

načela jednog društva. U čestoj

medijskoj slici koja donosi

poplavu šljokica i šarenila svake

vrste, propagiranje lagodnog

života, alkohola, droge,

noćnog provoda i skupih automobila,

začinjenoj, katkad i

vulgarnim scenama, teško

je da se govori o prostoru za

Jedan segment vašeg rada

obuhvata probleme estetskog

vaspitanja i estetskog doživljaja

muzike. Šta biste izdvojili kao

ključne probleme estetskog

vaspitanja danas? Da li se u poplavi

kiča i šunda može održati

kvalitetna umetnička muzika?

Mislim da održavanje i promovisanje

izvesnih kvaliteta

u svim oblastima, pa i u mu-

Na promociji Zbornika Balkan Art Foruma i Facta universitatis


008/INTERVJU

formiranje estetskih kvaliteta,

bilo muzičkih, bilo životnih.

No, i pored toga, zadvljujuće

je koliko mladih je spremno

da se istinski posveti muzici,

da se okupi oko stvaranja

dobre predstave, na primer, u

Akademskom pozorištu ili da

se posveti negovanju izvorne

muzike, horskom pevanju

i sl. Dakle, kvalitetna muzika

se može održati, ali, takođe,

smatram da je potrebna mnogo

veća podrška na svim nivoima

‒ od lokalnih vlasti i Ministarstva

kulture do svih oblika

medija i društvenih aktivnosti.

Poslednju monografiju posvetili

ste muzici Roma. Šta Vas je navelo

da se time bavite i kakva

je slika romske muzike u Nišu

danas?

Romsku muziku volim oduvek,

a da bi se ona shvatila, potrebno

je upoznati njihovu dušu,

običaje, način života. Pored

toga, muziku Roma odlikuju

fleksibilnost i varijabilnost, što

je čini sasvim specifičnom, a

rad na terenu veoma zanimljivim

i nepredvidivim. To me je

inspirisalo za pisanje monografije

Muzička praksa Roma u

Nišu na početku 21. veka, koja

je podržana od Ministarstva

kulture i informisanja Republike

Srbije. Sagledavajući romsku

muziku u Nišu, uočila sam da

ona egzistira u veoma različitim

vidovima, te se o njoj može

govoriti kao o multikulturalnoj,

multižanrovskoj, ali takođe, i

inoviranoj muzičkoj praksi. Muzika

ima važnu ulogu u svakodnevnom

životu Roma, ali i u posebnim

prilikama; ona se odvija

u skladu sa trendovima, bilo da

je reč o novokomponovanoj

narodnoj pesmi ili hip-hopu, uz

skroman broj izuzetaka, ona je

velikim delom povezana sa in-


DANIJELA ZDRAVIĆ MIHAILOVIĆ/009

and Music, u izdanju Univerziteta

u Nišu, tako da imam još jedan

važan zadatak, a upravo završavam

i monografiju o estetskom

doživljaju u nastavi muzike.

Mislim, a iz prethodno rečenog

se to može i zaključiti,

da se nisam dovoljno posvetila

putovanjima, gostujućim

predavanjima, i eventualno,

još nekom obliku usavršavanja.

Razloga za to ima više, od

profesionalnih i angažovanja

na Fakultetu, do privatnih. No,

nadam se da će se i to u nekom

trenutku ostvariti.

Otvaranje izložbe Fakulteta umetnosti posvećena Borivoju Popoviću

dustrijom zabave i najčešće je

izvor prihoda i jedino zanimanje.

Jedna linija kretanja romske

muzike odvija se kroz world

music, što može biti dobar put

za njeno plasiranje na evropsko

i svetsko tržište. Međutim,

time ona gubi na autentičnosti,

jer se udaljava od već ugrožene

tradicionalne potke.

Dobro je što se u Nišu, gradu

kralja romske muzike, Šabana

Bajramovića, održava nekoliko

festivala: Romani fest, Me sem

Šaban, Zauvek Šaban Bajramović...

koji imaju za cilj negovanje

i promovisanje romske

muzike, čime ona postaje bliža

i neromskim sugrađanima.

Čime se trenutno bavite? Šta

vas inspiriše i čemu težite?

Da li postoji nešto čime se do

sada niste bavili, a voleli biste?

Bavim se nastavom, pisanjem

i analizom, kao i obično. Uvek

ima radova koje treba dovršiti,

bilo da su namenjeni naučnim

časopisima ili zbornicima, uraditi

neku recenziju, prijaviti rad

za predstojeći naučni skup itd.

Prošle godine imenovana sam

za urednika naučnog časopisa

Facta universitatis Visual Arts

I, za kraj, recite nam da li imate

vremena za neke druge aktivnosti

i šta vas, osim prethodno

pomenutog, ispunjava?

Nemam toliko vremena koliko

bih volela, ali naravno, nađe se

neki trenutak za odmor ili hobi.

Uživam u čitanju, mada u poslednje

vreme to su uglavnom

zvučne knjige, iz praktičnih razloga,

i dosta vremena provodim

sa porodicom i prijateljima.

Ono što me zaista odmara jeste

priroda i planinarenje. Zato

često provodim vreme u svom

drugom domu ‒ u selu Donja

Studena, podno Suve planine.

Tu se, nakon šetnje, najbolje

pišu naučni radovi, režiraju

predstave, vodi svetska politika,

brinu brige za umetnost u

današnjem i budućem vremenu,

razvijaju teorije o vaspitavanju

dece i omladine, razmenjuju

recepti i naravno, ispijaju

najlepša vina.

Autor: Ana Veličković Igić


010/ INTERVJU

Milena

Rajković

KORONA ILI CON MOTO

mr Milena Rajković, pijanistkinja, koja svojom

upornom istraživačkom posvećenošću bogatoj

klavirskoj literaturi, ne prestaje da iznenađuje.

Diplomirala i magistrirala u Skoplju, pedagošku

karijeru veoma uspešno započela u muzičkoj školi

“Dr Vojislav Vučković“, a zatim nastavila rad na

Višoj muzičkoj školi u Nišu. Sada već na Fakultetu

umetnosti u Nišu predaje komplementarni klavir.

Omiljena među kolegama, često je član komisija i žirija

pijanističkih takmičenja, istovremeno, njen pedagoški

rad potvrđen je velikim brojem prestižnih nagrada

i priznanja nacionalnog i međunarodnog značaja.

Idejni je tvorac i osnivač Međunarodnog studentskog

takmičenja komplementarnog klavira, koje je naišlo

na ogromno oduševljenje kako studenata tako i

kolega. Poslednjih godina, ponovo se vratila svojoj

prvoj pravoj ljubavi – pijanizmu, te smo u prilici

da razgovaramo o utiscima i ostvarenjima, ali i

da najavimo koncertne aktivnosti posle korone.


MILENA RAJKOVIĆ/011


012/INTERVJU

Kako živite umetnost u doba Korone?

Rekla bih da se skoro ništa nije promenilo. Sviranje

je sastavni deo moje svakodnevice, a sada

usled Covida19, postalo je intenzivnije iz više

razloga. Kad krenem da čeprkam po notama

i naiđem na nešto što mi privuče i dugo drži

pažnju, osećam se zadovoljno. Što više vremena

provodim uz klavir, note, prikupljam informacije,

zapravo – bavim se istraživanjem novog

repertoara, snimam svoja izvođenja zatim ih

preslušavam, razrađujem neke nove ideje. Preslušavam

i druge izvođače, imam vremena i za

onlajn koncert, predstavu ili film. Sve to u normalnoj

dnevnoj dinamici nikako ne bih uspela da

radim, ali uglavnom sviram, biram novi program

ili vežbam... Često mi se desi da zaboravim na

vreme, a to znači da pokušavam da duže zadržim

dobar osećaj u sebi. Nastavu u ovim uslovima

držimo preko skajpa. Možda je nekima ‘učenje

na daljinu’ novina, ali već sam neko vreme tako

radila sa učenicima iz inostranstva pa sve ide

prilično glatko. Svakako ćemo se sresti i srediti

programe za ispit. Ovo je takođe i jedan vid

podrške studentima i učenicima u ovim teškim

vremenima. Čujemo se, vidimo, preslušavamo i

zamislite, neki od njih žele više časova. Žele da

ih preslušavam češće, a ja to sa oduševljenjem

prihvatam. Njihova zainteresovanost i saznanje

koliko smo zaista povezani su mi najveći poklon.

Aprila je trebalo da imate resital u Ljubljani,

ali je zbog pandemije odložen. Sigurno vam

je žao, ali recite nam nešto o vašoj saradnji

sa kolegama iz drugih zemalja?

Žao mi je što je došlo do odlaganja, radovala

sam se ponovnom nastupu u Ljubljani. Publika je

tako topla i srdačna. Eto, ne preostaje nam ništa

drugo, nego da se nadamo da će sve ovo ubrzo

proći i da ćemo se videti na koncertu. Ovo ubrzo

ne kažem samo koncerta radi. Bilo ih je i biće ih

opet, ali ovoga puta ta čarobna reč “koncert” označila

bi kraj pandemije, loših vesti sa svih strana

i značila bi veliku radost sa sve nas! Čekamo sa

nestrpljenjem da uđemo u koncertne sale i ovde

u Srbiji. Puno toga od planova se nije ostvarilo:

žiriranja, masterklasovi, predavanja, skupovi...

za nas umetnike sezona je baš bila pred otvaranjem.

A eto, pre par godina sam na poziv koleginice

Marte Kržič, jedne predivne osobe u svakom

smislu te reči, održala koncert na Muzičkoj

akademiji u Ljubljani. Bilo je prelepo, ali sećam

se da se kolega Spalević oduševio kada je čuo na

kom sam klaviru svirala. Bio je to Fazioli koji su


MILENA RAJKOVIĆ/013

uvek je bilo izazovno svirati u toj Sali. Interesantna

je i akustika, a publika je ista kao i u Sloveniji.

Umalo da zaboravim možda jedno od najinteresantnijih

iskustava. Bila sam na Univerzitetu

“Anton Brukner” u Lincu. Tamo sam gostovala na

poziv našeg Nišlije Predraga Katanića. Predrag je

jedan od trenutno najtraženijih violista i profesor

je na univerzitetu u Austriji. Kada čitate njegovu

bigrafiju osetite strahopoštovanje. Masterklasove

drži po Evropi, ali i Japanu i Južnoj Africi. Radio

je i kao gostujući profesor na Kraljevskoj muzičkoj

akademiji u Londonu. Sve sam ovo morala

da vam kažem, jer sam izuzetno ponosna što me

je baš on pozvao.

nedavno postavili u Viola sali. Toliko se radovao,

da sam mu morala dočarati svaki odsvirani ton.

Sasvim je prirodno da sam nekoliko koncerata

održala i na fakultetu u Skoplju, ipak sam ja

nekako i njihova, jer sam studirala tamo i imam

puno divnih prijatelja. Oni imaju Bezendorfer i

Anton Brukner, Linc, Katanić, Nišlija, sve to

lepo zvuči. Kažite nam nešto više o toj saradnji.

Mogu reći da sam bila polaskana pozivom, ali

sam istovremeno osetila snažnu motivacijui

veliku odgovornost. Priznajem, višesatne probe

bile su iscrpljujuće, a sa druge strane kreativne,

umetničke i veoma interesantne. Znate, to je ono

kada osećate “slatki umor” kako mi umetnici to

zovemo. Umorni ste, ali ispunjeni toliko da u vas

ni jedna kap više ne može da stane. Nastupili

smo na letnjem festivalu“Bolsko lito” na Braču u

Hrvatskoj i moram da naglasim da je to bio koncert

kakav retko doživite. Svirajući, delili smo

ogromno zadovoljstvo publike i neću pogrešiti,

ako kažem da se iz koncerta u koncert nadam takvom

ispunjenju i osećaju svaki put iznova. Bilo

je neverovatno, ali ja nastavljam da iščekujem...

Zapravo, ovaj koncert je usledio nakon masterklasa

na kojem sam radila sa njim i njegovim

polaznicima. Zapažam da su studenti završnih

i postdiplomskih studija u Austriji, već oformljeni

i kvalitetni mladi muzičari, a ja sam se brzo

prilagodila njihovim različitim senzibilitetima i

raznovrsnim programima. Peđa je uvek prisutan

na probama, pa sam znatiželjno pratila i njegova

pedagoška uputstva. Uživala sam gledajući kako

profesionalno pristupa svakom studentu, smireno,

posvećeno, povremeno veoma maštovito, ali

konstantno energično podstiče, bodri i animira

svoje studente. I tako sa svakim od njih iz časa u

čas. I svi se njegovi studenti prepoznaju po plemenitom

i prefinjenom zvuku.


014/INTERVJU

Toliko lepoga ste rekli o prof. Kataniću, a

kako biste opisali vaše bogato pedagoško

iskustvo?

Pedagošku karijeru započela sam u “Vučkoviću”.

Kao mlad profesor ostvarila sam zapažene rezultate

kod nas i u inostranstvu. Tadašnji moj učenik,

sada kolega na Fakultetu Stevan Spalević bio je

prvi mladi muzičar iz Niša, koji je osvojio nagradu

na takmičenju van granica naše zemlje. Ponosna

sam i na njega i na naš desetogodišnji rad, koji je

rezultirao nizom nagrada i učinio nas oboje referentnijim.

Takvi se rezultati retko postižu i to me je

ohrabrilo da otvorim svoju privatnu školu klavira.

Bila je to dobra odluka, jer škola radi sa konstantnim

kapacitetom već dvadeset godina, a broj

nagrada se umnogostručio. Polaznici moje škole

sada su moje kolege i studenti, ili su jednostavno

naučili da sviraju klavir, zavoleli muziku i sada su

verna publika na koncertima, što smatram veoma

važnim, posebno danas.

Na Fakultetu radim sa studentima različitih nivoa

znanja iz klavira. To je raspon od onih koji imaju

samo osnovna znanja do završene srednje muzičke

škole i čak klavirskog odseka. Veliko poštovanje

osećam prema studentima koji su ljubav

prema klaviru otkrili kasnije i svojim upornim radom

dostigli nivo izvođenja koji prevazilazi ispitne

zahteve. Ja insistiram na jednostavnosti i iskrenosti

u interpretaciji. Pokušavam da se prilagodim

svakom studentu i pružim potrebnu pomoć

i podršku. Smatram svojim zadatkom da aktivno

učestvujem u razvoju umetničke ličnosti svakog

studenta. Izbor programa takođe mora uvek da

bude zajednička odluka. Sa godinama i iskustvom

koje imam mogu reći da je veština dobrog pedagoga

u valjanoj proceni šta je to što motiviše a u

isto vreme i rešava probleme sa kojima se suočava

svaki student i učenik. Ljubav pokreće svet. Tako

je i sa mojim studentima i školarcima... važno je

da je osećamo, da je negujemo i širimo oko sebe.

Inicijator ste osnivanja Međunarodnog studentskog

takmičenja komplementarnog klavira

u Nišu. Koji su bili najvažniji motivi pokretanja

ovog pionirskog projekta još 2013. godine?

Moji studenti, o kojima sam već govorila, često

me iznenade vrlo kvalitetnim i nadahnutim izvođenjima,

posebno oni koji su u srednjoj muzičkoj

školi završili klavirski odsek, a neretko se neki od

njih usude da mi odsviraju i svoje autorske kompozicije.

Komplementarni klavir uz još nekoliko

predmeta, studentima na muzičkoj teoriji otvara

mogućnost da neguju i izraze taj muzički, umetnički

poriv, koji ih je na kraju krajeva i opredelio

za muzičke studije. Ovaj odsek i nije predviđen za

izvođače, ali pruža, slobodna sam da primetim,

široko muzičko obrazovanje, te mnogi od njih,

tek nakon završenih studija, nastavljaju svoj razvojni

put i smelije se opredeljuju i usmeravaju

ka različitim oblastima. Ako se zaposle u manjim

mestima, uglavnom formiraju klavirske klase i

sve čemu smo ih naučili prenose dalje. Oduvek

sam tražila način da i oni dopru do većeg broja

slušalaca i da njihova muzika i interpretacija

izađe iz ograničenog prostora klavirskih učionica.

Na javnim nastupima, razmišljala sam, svi bi

dobili jednake šanse da iskažu svoje sposobnosti


MILENA RAJKOVIĆ/015

Organizatori, članovi žirija i učesnici Međunarodnog studentskog takmičenja komplementarnog klavira 2016

i predstave se publici u najboljem svetlu. Češće

pojavljivanje na sceni mladim ljudima jača samopouzdanje

što smatram neophodnim za formiranje

umetničke ličnosti. Možda bi neki prikladan

projekat, o kojem sam tada razmišljala samo u

naznakama, motivisao i podstakao ispoljavanje

ambicija i potisnutih želja tih mladih ljudi, a nas

pedagoge usmerio na negovanje i unapređenje

njihovih personalnih kreativnih potencijala. Zbog

svega toga sam došla na ideju o osnivanju međunarodnog

takmičenja studenata komplementarnog

klavira.

Ideja se dopala mojim kolegama sa Katedre kao i

rukovodstvu Fakulteta i prvo takmičenje smo organizovali,

već u maju 2013. godine. Inicijativu su

podržali i profesori iz susednih država, a njihovi

studenti su se svake godine, u sve većem broju,

prijavljivali kao učesnici takmičenja.

Nije lak zadatak dovesti eminentne klavirske pedagoge

da učešćem u radu žirija podstaknu što

veći broj studenata da se prijave na takmičenje.

Ideja je bila nova, a sredstva koja smo imali na

raspolaganju skromna. Međutim, veliki ljudi uvek

prepoznaju dobru nameru i iskrenu želju da se

unapredi znanje u nekoj sredini. Tako su predsednici

i ugledni članovi našeg žirija bili Milena Molova

sa Državne muzičke akademije u Sofiji, Vladimir

Valjarević iz Nove škole muzike iz Njujorka, Đordi

Kamelj iz Barselone, Yasuyo Yano iz Lucerna, Lichomanov

sa Šopenovog univerziteta u Varšavi i

da ne nabrajam sve... ali bez kolega iz Beograda,

Skoplja, Novog Sada, Ljubljane, ne bismo mogli da

se tako dobro pozicioniramo i postignemo finu i

pozitivnu atmosferu, koja je svima činila boravak

u našem gradu nezaboravnim. Molova i Valjarević

su se odrekli i onako skromnih honorara u

korist prvoplasiranog studenta ili izrade sajta takmičenja.

Yano je poželela da ponovo poseti naš

grad i jedne godine došla sa porodicom, jer kako

je rekla – i oni moraju da dožive Niš.


016/INTERVJU

Svih ovih godina takmičenje se omasovljavalo

i dobijalo na kvalitetu. Naime, studenti su koristili

priliku da se njihova izvođenja čuju, da budu

nagrađeni za svoj rad i da se uporede sa svojim

kolegama iz drugih sredina. To je zaista delovalo

podsticajno na sve učesnike i iz godine u godinu

slika predmeta komplementarni klavir postajala je

sve oštrija i bolja. Rekla bih da smo tako komplementarni

klavir stavili na mesto koje mu oduvek i

pripada, a dešavalo se da su neki od laureata, nakon

osvojenih nagrada, sa teorijskog prelazili na

izvođački odsek. Profesori su proširili saradnju sa

kolegama, potvrđujući da je ideja dobro osmišljena,

a naša pionirska inicijativa ubrzo se proširila i na

druge fakultete, tako da smo svi na dobitku.

Zašto vam je zanimljiv klavirski opus Leoša

Janačeka i šta nalazite inspirativno u njegovoj

muzici?

Sa Janačekovom muzikom sam se prvi put srela

čitajući Harukija Murakamija. U intrigantnoj

trilogiji čuvenog japanskog pisca IQ84 često se

pominje Janačekova Simfonijeta, koja se kao

lajtmotiv provlači kada junaci romana prelaze


MILENA RAJKOVIĆ/017

tanku liniju između stvarnosti i fikcije. Odmah

sam preslušala Simfonijetu, a zatim i druga njegova

dela i otkrila klavirske minijature. One su

me osvojile novim zvukom i krepkom svežinom,

uprkos činjenici da ih je Janaček pisao u svojim

sedamdesetim godinama. Ovaj Čeh, rođen je

1854. i sve do svoje šezdesetčetvrte godine,

kada je izvedena njegova opera “Jenufa”, bio je

osporavan, upravo zbog originalnosti koja je bila

neprihvatljivo avangardna za njegove savremenike.

U poslednjim godinama života komponovao

je svoja najznačajnija dela. U tom periodu nasta-

la je i svita “Mladost” koja oslikava duh mladog

čoveka u ostarelom telu. Sam Janaček kaže -

moja muzika ostaje mlada u kontaktu s večnom

mladošću ritma večno mlade prirode. Njegov

sunarodnik Milan Kundera rekao je: “Kad bi me

neko pitao čime mi se domovina trajno urezala

u estetski gen, ne bih oklevao sa odgovorom-

Janačekovom muzikom”. Kundera je bio jedan od

najvećih poznavalaca i poštovalaca Janačekove

muzike, a na pogrebu Kunderinog oca nisu se

čuli govori, ispratila ga je Janačekova muzika

kojoj se divio i voleo je čitavog svog života.


018/INTERVJU

Janaček je bio usamljen već samim tim što nije

pripadao ni jednoj školi. Nije lako dočarati drsku

jasnoću njegovih dela, antiromantičarsku ekspresivnost

i brutalnu modernost. Smatram ga

velikanom sa početka 20. veka, koji stoji rame uz

rame sa Bartokom i Stravinskim i ozbiljan je izazov

da svojom interpretacijom dočaram njegovu

autentičnu estetiku.

Moglo bi se reći da su vaša preokupacija savremene

klavirske minijature?

Da, moj fokus poslednjih godina je na klavirskim

minijaturama. Na pitanje zašto zanimanje za

male forme, reći ću da se to u ovim vremenima

poklapa i sa našim životnim stilom. Život se

promenio, ubrzao i sve više težimo suštinskom

i preciznom. U jednom intervjuu Dejan Despić

obrazlaže da ono što ima da se kaže, kad ima,

valja reći jezgrovito, jasno i jednostavno. Upravo

iz tog razloga je Despić bio moj prvi izbor.

Slovenački kompozitor Bojan Glavina izdao je

pedeset zbirki minijatura i njegov opus je izrazito

obiman i raznovrstan. Njegova muzika je neposredna

i puna zanimljivih ideja. Želeo je da svojim

učenicima napiše muziku, kojoj će svako prema

svom senzibilitetu dati lični pečat i koju će s ljubavlju

i uživanjem svirati. Otuda kod njega suptilnost

i umerenost u najboljem smislu te reči.

Minijature Božidara Kunca, hrvatskog savremenog

kompozitora bliskog impresionističkom

stilu, izvodila sam u Hrvatskoj. Bilo mi je interesantno

da njegove kompozicije sviram baš na

prostoru sa kojeg on sam potiče i to je istovremeno

bio snažan podsticaj i velika inspiracija za

mene. Klavir je u žarištu njegovog interesovanja.

Ovom instrumentu je posvetio čak devedeset

različitih minijatura.

Koliko su za vas kao interpretatora važne

informacije o delima i kako do njih stižete s

obzirom da je reč o savremenim kompozitorima?

Savremeni kompozitori koje često izvodim na

koncertima, neretko mi omogućavaju da ostvarim

i neposredni kontakt sa njima. Ono što

smatram najdragocenijim iskustvom je saradnja

i podrška koju dobijam od njih za vreme pripreme

koncerta. Tako, pripremajući se za koncert


MILENA RAJKOVIĆ/019

u Ljubljani gde su na programu bile minijature

Glavine, sve vreme sam bila u kontaktu sa njim.

Pored nota, prosledio mi je isnimak gde je svirao

on lično. Dakle, sa samog izvora sam dobila sve

što je trebalo za razradu njegove osnovne ideje.

Veliku mi je čast učinio izuzetno prijatnim i motivišućim

susretom pred sam nastup. Mislim da

sam za vreme trajanja koncerta osećala strujanje

neke divno umirujuće energije sa kraja sale u

kojem je sedeo. Imala sam utisak da istim intenzitetom

emocija učestvujemo u izvođenju, svako

na svoj način. Dobar je osećaj kad posle koncerta

u spontanom razgovoru s kompozitorom dobijete

potvrdu da niste izneverili njegova očekivanja.

Vidite, mi se oduvek bavimo izučavanjem dela

kompozitora koji nisu živi: Bah, Mocart, Betoven,

Šopen... saznajemo mnoge informacije o njima,

njihovim inspiracijama, stilskim okvirima, trudimo

se da dostignemo interpretaciju ili tehničku

veštinu ovog ili onog velikana, raspravljamo o

ljudima koje ne poznajemo, na osnovu toga ko

je o njima više pročitao i saznao. Nakon koncerta,

važno nam je ko je i šta od autoriteta komentarisao,

kritikovao, kakvu nam je poruku uputio...

Informacije o savremenicima, o živim autorima,

kompozitorima, teže je pronaći. Pronađete

u najboljem slučaju pasus ili dva, a čovek je tu,

živ, među nama. Mislim da nije takva situacija u

ostalim umetnostima, ni u književnosti, slikarstvu,

ni u sferi pozorišta i filma. Gledano iz tog

ugla, koliko će vremena nama muzičarima biti

potrebno da bar jednako vrednujemo savremene

i klasične kompozitore. Često možete čuti da

muzičari ne vole savremenu muziku i da to izgovaraju,

reklo bi se sa posebnim ponosom. A zašto

bi to bilo tako? Savremeni kompozitori tumače

i boje zvukom svoje misli upravo u sadašnjem

vremenu, vremenu koje delimo. Kada nekog još

i upoznate u neposrednom razgovoru, otkrijete

način promišljanja, retoriku i estetiku, njegove

stavove o različitim pitanjima, drugačije doživljavate

i notni zapis. Neko vam daje potpunu

slobodu u interpretaciji, a neko je čudno vezan

za zamišljenu interpretaciju i ne dozvoljava odstupanja.

U oba slučaja uspostavlja se posebna

veza i pre i posle koncerta. Sa nekima postajete

i prijatelj. Meni se tumačenje, analiza i interpretacija

autorovih dela, kada sa njim mogu da se

rukujem, popijem kafu i nasmejem se, čine kao

otvaranje novog poglavlja, punog neizvesnosti,

ali i radoznalosti i izazova.

Možete li da prognozirate kako će izgledati

muzički život posle pandemijei koji biste

savet dali o načinu provođenja vremena u

izolaciji?

To je kompleksno pitanje i rano je davati bilo

kakve prognoze. Čak i u ovakvim ograničenim

uslovima umetnici preko raznih medija uspevaju

da nađu put do svoje publike. Ne bih volela

da se takav način komunikacije ustali i da ubudućnosti

nastave da preovladaju skajp, kompjuterske

aplikacije i webplatforme, jer najautentičniji

kontakt i najneposrednije obraćanje

publici uvek je bio nastup uživo. Kruženje energije

i njena razmena u prostoru jednostavno je

nezamenljiva.

A opet, umetnici na dnevnom nivou i u normalnim

okolnostima dobrovoljno pristaju na samoizolaciju.

To je sastavni deo posla. Kako biste

drugačije nazvali svakodnevno vežbanje od

po nekoliko sati? Dakle, pripreme za koncerte,

izložbe i predstave, podrazumevaju neku vrstu

izolovanosti, pa mislim da umetnicima ova situacija,

bar onima koje ja poznajem, nije teško

pala. Mi ne razgovaramo o teskobi, nego razmenjujemo

snimke i informacije. Mi muzičari

imamo veliku sreću da su nam instrumenti uvek

u blizini i zahvaljujući tome uspevamo da očuvamo

duh i vidimo pozitivnost u svemu.

Šta da savetujem? To je malo nezahvalno. Svako

bi trebalo da se bavi onim što ga ispunjava,

ali ako insistirate da odgovorim, preporučila bih

kolegama da sviraju i spremaju koncerte, da

snimaju i analiziraju svoja izvođenja... Naglasila

bih da neiscrpna muzička literatura čeka da je

oživimo, predlažem da možda naučimo da sviramo

još neki instrument, čitajmo, pišimo i klonimo

se ružnih stvari koliko god je to moguće.

Pokušajte da sačuvate suptilnost i vedar duh.

Ovo je vreme kada svako od nas mora da pronađe

inspiraciju duboko u sebi i da ostane u

kući koliko god bude trebalo.


020/INTERVJU

JefimijaKocić

Jefimija Kocić, trenutno je u zvanju asistenta sa doktoratom na Fakultetu umetnosti

u Nišu. Bila je đak je generacije 2007. i Vukovac dve srednje škole (Gimnazije „Bora

Stanković“ i Umetničke škola Niš). Fakultet je upisala nakon treće godine srednjoškolskog

obrazovanja i bila prva na rang listi kandidata na konkursu Fakulteta umetnosti u Nišu

(2010). Osnovne studije završila je u roku, a tokom studija izdala je i svoju prvu zbirku

poezije (2012). Upisala je master studije na Fakultetu umetnosti u Nišu i Univerzitetu

Metropolitan, a sa 26 godina odbranila je doktorat na Fakultetu primenjenih umetnosti

u Beogradu (2019). Dobitnica je više od 400 nagrada iz oblasti umetnosti i književnosti.

Član je Mense Srbije od 2019. godine.

Sebe definiše kao lustratora za decu, dizajnera za odrasle, ponosnu sestru i vickastu tetku.

Pored brojnih interesovanja i hobija reci nam

kako si se usmerila ka grafičkom dizajnu i odlučila

da dizajn bude tvoje zanimanje?

Verujem da ne postoji neki određeni trenutak u

životu kada odlučite u kom pravcu želite da vaša

opredeljenja kreću. Takođe, verujem da od najranijih

dana deca ispoljavaju sklonosti ka određenim

stvarima. Imala sam tu sreću da kompjuter predstavlja

neizostavni deo mog domaćinstva, tako da

je bilo gotovo neizbežno da tokom godina izgradim

poseban odnos prema svemu onom što se na njemu

može napraviti. Gledajući svoje roditelje, koji

inače, nemaju u velikoj meri dodirnih tačaka sa

dizajnom, oni su elektronski i mašinski inženjeri, i

sama sam imala priliku da na Pentiumu 1 i programu

“KidPix” istražujem i realizujem svoje početne

ideje. Svoj prvi logo, toga se jasno sećam, napravila

sam u drugom razredu osnovne škole – to je,

zapravo, bila kreacija koja je trebalo da predstavlja

moje odeljenje. Od tada pa nadalje, put ka konačnom

opredeljenju bio je utrt, a tokom godina se ispoljavao

i kroz poeziju i prozu. Tokom tih godina, pa

i sada, nije bilo bitno da li sam svoju ideju realizovala

kroz pesmu, crtež, sliku ili priču – bilo je

bitno prikazati ono što osećam. Umetničku

školu sam upisala zato što sam želela,

a gimnaziju, ma koliko čudno zvučalo,

zato što nisam mogla da razdvojim

umetnost od prirodnih nauka i matematike

koju sam volela. Kada pogledam

unazad, verujem da je dizajn

upravo ono što mi je trebalo da

pomirim te dve ljubavi.

Opiši svoj rad u tri reči.

Ne bih volela da zvučim

suviše trockovski, ali ono

čega zaista želim da se

pridržavam je - red, rad

i disciplina. Pogotovo

u poslu kojim se bavim,

neophodno je

poštovati ta tri pilastra

radne etike, jer u suprotnom,

posao dizajnera

“pada u vodu”. U vizuelnom



022/INTERVJU

smislu, moj rad bi krasile reči invencija, zabava i

(slobodna) misao.

Reci nam nešto o ilustrovanoj interaktivnoj

knjizi „Vila Rosa“ koja ujedno predstavlja i tvoj

završni projekat na doktorskim studijama.

Kako je nastala ideja i zašto si koristila baš interaktivni

pristup u realizaciji?

“Vila Rosa” rezultat je prijateljstva i dugogodišnje

saradnje sa srpskom književnicom Violetom

Jović. U jednom neobaveznom razgovoru, kako

to inače i biva, Violeta mi je poklonila svoj rukopis

“Vila Rosa” i poželela da, ukoliko mi se, naravno,

rukopis dopadne, napravim nešto drugačije

i neobičnije od onog što inače radim. Čitajući

do tada mi nepoznati rukopis, primetila sam da

je potka cele priče zasnovana upravo na mašti

čitaoca. Kroz celo delo Violeta, kao narator, razgovara

sa čitaocem i upućuje ga na ono što je,

smatram, novim tehnološkim dostignućima čitaocu

uskraćeno – dopuštanje da se igra na livadi ili

ožari koprivama, da jede trešnje ili sluša zvuke koji

dolaze iz vodenice... Nove generacije su, nažalost,

u velikoj meri uskraćene u tome, jer svakodnevno

dobijaju veliku količinu sadržaja koja ne iziskuje

korišćenje mašte. Sa druge strane, ona pokušava

da pojam života na selu, pa i samo selo, približi

deci opisujući im izglede, mirise, zvuke jednog

običnog srpskog ruralnog predela, a sve u želji da

selo, možda, postane čitaocu sledeće mesto koje

želi na javi da poseti. Iz tog razloga smatram da

je Violeta uspela da pomeri granice koje definišu

srpsku književnost za decu. Kako bih pokušala da

joj u toj misiji pomognem, odlučila sam da celokupno

istraživanje na završnoj godini doktorskih

studija bude posvećeno ovom rukopisu. U saradnji

sa mentorom, prof. mr Rastkom Ćirićem, napravljen

je vizuelni predlog koji će kasnije činiti neizostavni

deo celokupnog projekta. Naime, ceo projekat

zasnivao se na ideji da iskoristimo ono što deca,

budući čitaoci, već poznaju i osećaju; ono što čini

njihovo okruženje i naravno, ono u čemu uživaju.

Tada se kao predlog nametnuo telefon, odnosno

aplikacije koje deca svakodnevno koriste, dok je za

vizuelni jezik iskorišćen princip rasporeda kvadrata

QR koda. Tako je, od kombinacije kvadrata,

napravljena jednostavna serija životinja, biljaka,

Plakat iz serije plakata Hleb naš nasušni

Plakat Mnogo smo pričali, iz serije plakata DiplPeople


JEFIMIJA KOCIĆ/023

Vodenica, ilustracija iz interaktivne knjige "Villa Rosa"

Sa doktorske izložbe "Villa Rosa"

predela, objekata koje su deca prepoznavala. Da bi

interaktivnost bila dovedena na viši nivo, kreirana

je posebna aplikacija koja je, skeniranjem gorepomenutih

QR kodova prikazivala animacije koje su

čitaocima objašnjavale procese koji se dešavaju

u prirodi, daleko od gradske gužve (odnosno, sve

ono što je Violeta zajedno sa čitaocem, u peru,

“proživljavala”). Ova ideja je, neskromno moram

reći, izuzetno dobro prihvaćena kod dece školskog

uzrasta koja su u jednom imala sve – i priču i

interakciju koja je čak i knjigu, kao objekat, učinila

atraktivnijom; i animaciju koja je imala zadatak da

im dodatno “zagolica” maštu I podstakne želju da

dožive i osete sve ono o čemu smo im kroz ovu

knjigu pripovedali. Jednostavno rečeno: iskoristili

smo njihovo “oružje” kako bismo ih “porazili”, odnosno

podstakli da maštaju i stvaraju.

Animacija takođe čini veliki deo tvojih radova.

Reci nam kako si zakoračila u tu oblast?

Lagala bih kada bih rekla da je animacija oblast

kojom sam oduvek želela da se bavim. Oduvek me

je, to mogu da tvrdim, oduševljavalo bogatstvo

boja i pokreta koje animacija, kao nijedna druga

umetnička oblast može da pruži. Kroz detinjstvo

sam priželjkivala da moji karakteri u budućnosti

“ožive” i razgovaraju sa mnom, da se kreću, raduju

i tuguju. Međutim, do tog trenutka trebalo je preći

dug put – od prvog upoznavanja osnova animacije

na našem fakultetu, preko prve prave 3D animacije

na Univerzitetu Metropolitan, gde sam završila i

druge master studije, do kompleksnih struktura za

kratke interaktivne animacije na kojima trenutno

radim. Ono što me dodatno pokreće da nastavim

da istražujem jeste ta neprikosnovena mogućnost

animacije da svakom predmetu, crtežu ili misli

udahne život, ali i mogućnost savladavanja novih

tehnologija koje animacija u korak prati.

O tome da pišeš poeziju svedoči i objavljena

knjiga „Veze“. Da li možemo očekivati još neku

knjigu u budućnosti?

“Veze” su nastale kao rezultat saradnje sa Niškim

kulturnim centrom i konkursom „Pesnički Miljkovac”

u Miljkovcu, gde sam, kao dobitnik prve nagrade,

dobila štampanje prve zbirke pesama. Kako je

od tada prošlo osam godina, a kako to inače i biva

kada se tokom toliko godina prikuplja materijal,

mogu reći da će “Veze” verovatno dočekati svoj

nastavak i verovatno dobiti dodatak u vidu proze.

Da svaki dan imaš jedan sat više, kako bi ga

iskoristila?

Postoji toliko toga što bih poželela da radim i verujem

da sve to ne može stati u taj jedan „ekstra“

sat. Svakako najuži izbor predstavlja vreme koje

želim da provedem sa porodicom, jer uvek postoji

„ono nešto“ čega se nismo setili da kažemo kada

smo zajedno; zatim, ako mogu da biram kada bih

iskoristila taj jedan sat u toku dana, verovatno bi

bio sat jutarnjeg rituala ispijanja kafe u tišini, bez

telefona, kompjutera, televizora i gledala kako se

grad budi; želela bih da, ponekad, taj jedan sat

iskoristim za realizaciju interaktivnih instalacija i


024/INTERVJU

Ilustracija za časopis "KUŠ!"

generalno svih ideja koje, u ovom trenutku, imam

samo na papiru i koje se množe velikom brzinom

ili pak, naučila da popravljam i pravim kućne aparate…

ko zna!

Ilustracija je takođe tvoja preokupacija. Rezultat

toga je i saradnja sa više izdavakih kuća u

Srbiji. Reci nam nešto o tome?

Mogu slobodno da kažem da je ilustracija oblast

kojom se poslednjih godina intenzivno bavim. Trenutno

sarađujem sa izdavačkim kućama “Svici” iz

Niša i “Bookland” iz Beograda, kao i izdavačkom

kućom “Cedar Fort Publishing”. Najveći broj ilustracija

rađen je za dečju literaturu, pa tako mogu

sa ponosom da kažem da sam ilustrovala veliki broj

knjiga nekih od najboljih srpskih pisaca i pesnika

za decu: Violete Jović, Todeta Nikoletića, Dragomira

Ćulafića, Vere Cvetanović, Vlaste Cenića… Kao

kruna ove saradnje, marta 2020. godine došlo je i

priznanje 16. Svetosavskog sajma knjiga u Nišu za

najbolje grafički oblikovanu knjigu ”Pričaj mi, molim

te” autora Vere Cvetanović. Posebno sam počastvovana

ovim gestom, jer je nagrada došla iz mog

Niša, gde još uvek nisam imala priliku da prikažem

svoje radove.

Neizostavni deo stvaralaštva svakog autora,

smatram, trebalo bi da bude i oblast volonterskog

rada – onda kada za vaš rad ne očekujete nikakvu

naknadu. Nažalost, mali je broj onih delatnosti koji

uključuju i volonterski dizajnerski i umetnički rad.

Imala sam tu sreću da sarađujem sa elektronskim

časopisom „KUŠ!“ iz Beograda, koji je pokrenut od

Ilustrovane knjige za decu


JEFIMIJA KOCIĆ/025

Ambalaža za čaj objavljena u časopisu AverageArt

Ilustracija za online platformu ASA asocijacije

strane studenata Univerziteta u Beogradu i koji,

bez prestanka funkcioniše već nekoliko godina. U

okviru “KUŠ!”-a radim kao ilustrator. Kako časopis

izlazi svakog meseca, moja je topla preporuka

studentima i profesorima našeg fakulteta da ga

prelistaju i pronađu članak koji će ih, možda, zainteresovati.

Tvoji uzori u umetnosti i dizajnu?

Na ovo pitanje je uvek teško dati odgovor, jer kao i

kod bilo čega drugog, nikad ne postoji jedan, dva

ili tri jednostavna odgovora. Izuzetno cenim ljude

koji su (bili) spremni da sve žrtvuju zarad svojih

ubeđenja (bilo da se radi o umetnosti ili dizajnu,

ili bilo kojoj oblasti kojom se bave), koji se ne

zadržavaju na jednoj ideji i nju razrađuju pola svog

života, iako i u toj sferi, moram priznati, imam svoje

uzore, koji konstantno istražuju i pomeraju granice

umetnosti i nauci, koji svoju umetnost ne elitizuju,

već dopuštaju da njihova dela komuniciraju sa

ljudima. Na kraju, divim se ljudima koji su sposobni

da svojom umetnošću pokrenu ljude, da ih zbliže i

ujedine; koji su dovoljno spremni da “stanu na crtu”

svim faktorima koji, inače, čine život. Ako bih morala

da biram, izabrala bih sledeće – biznismeni, a ja

bih rekla umetnici u poslu kojim su se bavili i kojim

se bave: Stiv Džobs, Volt Dizni i Ilon Mask, koji su

mislili (misle) više i dalje od svojih savremenika i koji

su oko sebe okupili najbolje ljude i koji i dalje kreiraju

današnjicu; ilustratorka Beatriks Poter, koja je

život posvetila stvaranju novih ideja; rame uz rame

sa njom je i multitalenat Leonardo Da Vinči, zatim

Zimoun, umetnik koji pronalazi smisao trenutka,

prostora, koristeći samo elektromotor i par naizgled

nezanimljivih predmeta (kese, kutije, vunene

loptice…), zatim Ivan Bilibin, Anri Matis, Pol Rand,

Stefan Sagmaister, kao i mnogi profesori, poput

mog mentora Rastka Ćirića… Na kraju, posebno

mesto u kutku, u kome se nalaze uzori zauzimaju

moji studenti. Imam tu privilegiju da posmatram

kako im se stavovi, misli razvijaju, kako iz godine

u godinu postaju, pre svega, sve bolji ljudi, a onda

i izuzetni dizajneri, koji se ne boje da iskažu svoje

mišljenje i koji tačno znaju šta žele. U svetu u kome

živimo, gde se čeka čudo kako bi se nešto promenilo,

izuzetna je čast poznavati ove ljude. Verujem

da će oni jednoga dana promeniti svet.

Da li si kritična prema svom radu i ko je tvoj

najbolji kritičar?

Rad shvatam vrlo ozbiljno. Iako već izlizana fraza

“to su moja deca” možda najbolje opisuje moj

odnos prema radu. Decu treba negovati, utrošiti

vreme i snagu kako bi se ona razvila u ljude na koje

želimo da budemo ponosni. Prema njima ne treba

biti ni preblag ni prestrog, sa njima treba razgovarati,

ali i učiti od njih. Sa radovima je isto – trošite

vreme, energiju, pa i novac da biste dobili nešto na

šta ćete kasnije biti ponosni. Ne dozvoljavam da

radovi ostanu nedorečeni.

Najbolji kritičar, bez imalo uvijanja, jeste moja

porodica. Niti jedan rad koji sam dosad uradila nije

prošao bez „Velikog veća“, kako ja u šali volim da

zovem svoju porodicu. Rad se, obavezno, da na ra-


026/INTERVJU

U radu sa studentima

zmatranje i to ponekad ume da potraje, pogotovo

ukoliko postoje oprečna mišljenja. Tek kada dobijem

potvrdan odgovor, tada rad smatram završenim.

Šta je, po tebi, najveći dizajnerski izazov?

Definitivno je odgovor - vreme. Dizajn je, smatram,

kao i bilo koja umetnička disciplina, stvar trenutnog

stanja duha i tela onog ko ga stvara. On je produkt

stavova, misli i želja u datom momentu. I bilo

da su ti „pokretači“ (nazovimo ih tako) posledica

dobro sklopljenog ugovora ili produkt čiste „umetničke“

inspiracije, oni za sobom vuku određene

informacije, odnosno lični pečat autora u datom

momentu. Ali, šta bi bilo da se ti isti faktori dešavaju

za 10 godina ili da imamo (ne)ograničeno vreme

izrade? Da li bi, u tom slučaju, rezultat bio isti?

Smatram da je to nemoguće i iz tog razloga verujem

da je vreme najveći dizajnerski izazov. Praksa

nas je naučila da ponekad za 10 sekundi imamo

rešenje u glavi, ali i da nam je ponekad potrebno i

više sati, dana ili meseci da realizujemo projekat.

Ponekad smo „prisiljeni“ da radimo i kada nemamo

ideju i „uslovljeni“ da završimo posao. Izabrala

sam teške reči, ali kada nemamo šta da ponudimo

kao rezultirajući proizvod, čak i najbolje sklopljen

posao postaje nosilac neprijatnih osećanja. To se

prenosi i na naš dizajn. Zato bi najveći dizajnerski

izazov glasio otprilike ovako: dopustite mi da jedan

zadatak realizujem za 10 sekundi, a onda ponovim

za 10 minuta, zatim za 10 dana, 10 meseci, 10 godina…

i očekujte da dam sve od sebe.

Kako izgleda tvoje slobodno vreme?

Da je ovo neobavezan razgovor koji vodim sa prijateljima

odgovorila bih klasičnom dizajnerskom

pošalicom: slobodno vreme, šta je to? Naravno,

slobodno vreme postoji, čak i kod dizajnera! Ono

se sastoji iz akcija koje ne uključuju kompjuter –

bilo da je to čitanje knjiga, provođenje vremena

sa dragim ljudima, ili, pak, trčanje I rekreacija. U

trčanju zaista uživam, jer kroz jednu aktivnost odradim

par stvari koje su mi neophodne kako bih

uspešno završila dan: rekreiram se, što je jako bitno

za posao koji uključuje konstantno provođenje

vremena uz kompjuter, izbacujem višak negativne

energije – što predstavlja idealnu terapiju nakon

teškog projekta i obaram lične rekorde u aktivnosti

koju sam do skoro smatrala izuzetno napornom.

Kada smatraš da je tvoj rad gotov/završen? Da


JEFIMIJA KOCIĆ/027

li rokovi utiču na radove iz komercijalnog domena

dizajna?

Ovo pitanje se u velikoj meri nadovezuje na pitanje

o dizajnerskim izazovima. Rokovi itekako utiču na

radove iz komercijalnog domena dizajna, pritom

ne govorim o kvalitetu radova. Trudim se da svakom

projektu priđem što profesionalnije i završim

što zadovoljnije. Realnost je takva da ponekad ne

možemo da biramo da uvek budemo najzadovoljniji

radovima koje stvorimo. Smatram da je moj rad

gotov onog trenutka kada smo, u najidealnijim uslovima,

i klijent i ja zadovoljni. U suprotnom, trudim

se da dam svoj maksimum, ali prvo mesto zauzima

mišljenje klijenta. Kada je on zadovoljan, znam da

sam svoj posao dobro uradila.

Kada radim radove koje samo ja „potpisujem“,

priča je malo drugačija, ali zavisi od trenutne inspiracije

i vremena. Počinjem istraživanje pitanjima

„zašto?“ i „kako?“ i trudim se da kroz odgovore koje

dobijam radeći na projektu „zatvorim krug“, odnosno

trudim se da analiziram sve aspekte rada. Kada

je krug završen, prestaje i potreba za gorepomenutim

pitanjima.

Kako zamišljaš dizajn u budućnosti?

Ono što me jako rastužuje, a što nažalost, postaje

sve veća realnost je činjenica da dizajn realnog

prostora polako počinje da odumire. Štampane

medije menjaju elektronski, dolaze nove tehnologije,

pa i potreba za “novim” dizajnom raste iz

dana u dan. Posedovanje plakata, karte za koncert

ili neke knjige postaće pitanje interesa kolekcionara

ili zaljubljenika u jedno vreme gde je kompjuter ili

telefon služio samo kao spona između dizajnera i

produkta. Jedan od najgorih mogućih scenarija bi

otprilike izgledao ovako: ambalaže bi u tom slučaju

postale unifomisane, a preko smart naočara ili

sočiva bismo mogli da “skeniramo” sve informacije

o proizvodu, uz to dobijamo i masu animacija,

interaktivnih virtuelnih etiketa (zamislite samo,

klikom na etiketu vidite planinski pašnjak, sveže

mleko, informacije o tome da li je proizvod dobar za

vas ili ne na osnovu vaše strukture tela (to znači i

da više ne mora da čitate već samo slušate i gledate)

– praktično, vaše više nije ni da birate već samo

da kupite) – industrijski magnati štede papir i boju,

sve postaje virtuelno, ljudi postaju mašine koje ne

Tribalion trka (2019)

razmišljaju. U profesionalnom smislu, ovo bi bio raj

za animatore, dizajnere, ilustratore. Međutim, verujem

i nadam se da ona ljudska potreba za taktilnim,

potreba za oblicima i bojama nikada neće izumreti,

pa ćemo imati ne tako stravičan scenario.

Ukoliko na ovo pitanje odgovorim manje se oslanjajući

na praktični faktor dizajna, smatram da će

dizajn evoluirati u skladu sa potrebama društva. Do

sada smo, kao i u umetnosti, imali oscilacije u vidu

različitih epoha, gde je svako društvo proizvodilo

nastanak ili gašenje nekog umetničkog pravca. Ne

vidim razloga da ista sudbina ne zadesi i dizajn,

samo što će se dizajn uvek oslanjati na umetnost i

inspiraciju tražiti u svojim “umetničkim korenima”.

Autor: Sanja Dević


028/ ARTE IN FAMIGLIA

PORODICA JOVANOVIĆ

SNEŽANA JOVANOVIĆ (violinistkinja)

U vreme kada je u našoj zemlji objavljeno vanredno

stanje, ja sam već bila proglašena kao Covid pozitivna

osoba. Testirana sam kao uzorak iz kolektiva

NSO-a, gde je preko 20 zaposlenih imalo simptome.

U tom trenutku se zaboravi na sve druge stvari,

važno je bilo samo da se izborimo sa bolešću i tema

je jedna jedina - korona virus. Na žalost, izgubili

smo kolegu, trombonistu Dragana Milovanovića.

Koleginica Katarina Pešič je bila sa sinom od 8

godina u bolnici, ja sam zarazila jednu od najboljih

prijateljica... Briga da ne zarazim i svoje ukućane

je bila velika. Zbog svega toga, moram priznati, o

muzici, koja je do tada bila jedna od najvažnijih

stvari u mom životu, nisam uopšte ramišljala.

Za mene,ovo vreme nije naročito inspirativno u

profesionalnom smislu. Violinu sam počela da

učim i sviram sa 7 godina, a u Niškom simfonijskom

orkestru sam zaposlena više od 20 godina,

osnivačsamrevijskogorkestraImpresijaiEvergrinfestivalai

ja samnavikla da je realizacija našeg posla

- koncert pred publikom! Za mene je to draž mog

posla, za koji sam sigurna da je najlepši na svetu i

taj trenutak pred sam koncert, i dok uživo nastupamo

je čaroban. Videla sam snimke i izvođenja

mnogih mojih kolega na društvenim mrežama i

shvatam da je to njihov način da izađu na kraj sa

ovom situacijom, i da je to način da izraze sebe.

Međutim, za mene ovo nije bio ni odmor, ni predah.

Potrebna mi je energija da se adaptiram na nju.

Vežbam da sačuvam intonaciju, obnavljam neke

stare programe i nadam se da će ova epidemija

(pandemija) što pre da se završi. Sada mogu samo

da maštam kakve koncerte možemo da realizujemo

kada sve ovo prođe i mi izađemo pred živu

publiku. Do tada želim da sačuvam mentalnu i

duhovnu snagu.

Sigurna da sam da će se sve u svetu promeniti

i bitidrugačije nego što je bilo do danas, pa i u

našem poslu. O tome svakodnevno razmišljam

i razgovaram sa svojim sinovima, koji su takođe

muzičari, razgovaram i sadrugimprijateljima muzičarima.

Mlađi mnogo lakše prihvataju promene,

online koncerte... ja ipak verujem da je koncert

sa publikom ispred nas - neprevaziđen kulturni

događaj.

Neke stvari iz izolacije ću sačuvati - vreme za sebe,

ljude sa kojima ću ubuduće provoditi više vremena

i ljude sa kojima više neću provoditi vreme, razumeću

tuđe izbore i ukuse, i nikada neću prestati

da maštam.


PORODICA JOVANOVIĆ/029

MIHAJLO JOVANOVIĆ (master student violine)

Moj život se, ako izuzmemo socijalne kontakte

uživo i nastupe pred publikom, nije mnogo promenio.

Po ceo dan vežbam, slušam muziku i pravim

instrumentale za razne namene na kompjuteru.

Jedina dobra stvar je da sam počeo i da izučavam

i napredujem na polju muzičke produkcije i zvuka.

Muzika je moj život i samo ona mi je pomogla kada

sam se brinuo u kom pravcu bi mogla da ode bolest

koju je, nažalost, moja majka i dobila, a koja

je zahvatila ceo svet i za koju smo svakodnevno

dobijali kontradiktorne informacije. Zahvalan sam

što je muzika moj izbor, jer ona leči, daje energiju,

snagu i sreću. Nedostaju mi časovi violine sa mojim

učenicima, deca su jako inspirativna, iskrena i čista.

Mnogi misle da će posle ove nagle i velike promene

sve biti negativno za našu profesiju. Ja mislim baš

suprotno. Verujem da će ljudi tek sada shvatiti i

ceniti mogućnost posete koncertima, predstavama

i uopšte, vratiće se kulturnim navikama i životu.

Verujem da je ovo opomena za čovečanstvo i velika

inspiracija za umetnike i stvaraoce.

LAZAR JOVANOVIĆ (student violine)

Vrlo rano sam počeo da sviram violinu i javno nastupam,

tako da mi taj deo mog života jako nedostaje.

Međutim, na neki način nadomestim taj nedostatak

tako što snimke svojih izvođenja postavljam

na društvene mreže i to u svojim aranžmanima.

Muzičari su sada u prednosti, jer mogu da rade

ono što najviše vole i imaju vremena za vežbanje

i stvaranje. Pored violine, kojom se profesionalno

bavim, sviram i električnu gitaru. Ovih dana istražujem

razna izvođenja

i albume. U svojoj sobi

sam napravio mali studio

u kojem stvaram i

autorsku muziku. Za

mene je dragoceno to

što imam svake nedelje

preko skajpa časove violine

sa mojom prof. Minom

Mendelson. Siguran sam,

da će i pored ovako velikih

svetskih promena,

muzika i kreativnost uvek

naći svoje mesto, jer je

ona jedna od osnovnih

potreba čovečanstva.

PAVLE JOVANOVIĆ (student klarineta)

Od svih članova moje porodice, ja sam poslednji

počeo da se bavim muzikom. Jedva sam se izborio

za to pravo i možda baš zbog toga više razumem i

druge pravce, osim klasične i imam potrebu da sebe

dam i na drugim poljima, a ne samo na klarinetu.

Primetno je na globalnom nivou, da je kulture sve

manje, a samim tim i kriterijumi su sve niži. Kreativnost

opada i zbog toga se javlja jednoličnost u

svim pravcima (muzika, moda, estetika...). Trenutno

se osećam bez pritiska, jer imam mogućnost da

se iskažem na način koji želim i smatram da ću na

taj način dopreti do mnogo ljudi.


030/AMBIJENT

SALON 77


SALON 77/031

Fotografije:

Miljan Nedeljković


032/AMBIJENT

Ruski baletski studio Akademija

u Nišu radi blizu četiri godine i

zasnovan na tradiciji Ruske baletske

škole. Usvom radu insistiramo

na jednom od glavnih

elemenata kulture čoveka -

umeće lepog igranja.

Koreografija može da pruži

čoveku veoma interesantan

život, bez obaveze da to bude

njegova profesija. Kao hobi -

balet ne samo da osnažuje

zdravlje već vaspitava duh, razvija

umetnički ukus i pomaže

deci u izgradnji lepog držanja

tela, razvoju muzikalnosti i

koordinacije.

Kroz vežbe na našim časovima

baleta, deca stiču samodisciplinu,

smisao za povezivanje

pokreta i muzike, čime se podstiče

pravilan razvoj tela, gracioznost,

otklanjanje mogućih deformiteta

tela. Balet blagotvorno

deluje i na umni razvoj. Vremenom

dobar pedagog otkriva kod

dece njhov umetnički potencial.

Neki od naših učenika možda će

postati profesionalni igrači, a

neki će znati i voleti da igraju. U

svakom slučaju ja sam ponosna

na svakog svog učenika.

Naš baletski studio je amaterski

i otvoren je za sve zainteresovane,

ali istovremeno

naglašavam da sve prijavljene,

očekuje veoma ozbiljan rad uz

pratnju stručnjaka. Deca od

malih nogu, na samom početka,

a pre ozbiljnih lekcija iz baleta,

imaju mogućnost da se razigraju,

najpre kroz upoznavanje harmonijeklasične

muzike i baleta.

Klasična koreografija osnova jesvih

plesova. Ukoliko se osoba u

detinjstvu bavi baletom, kasnije

može veoma lako da usvoji bilo

koji plesni pravac.

U našem baletskom studiju,

časovi se održavaju uz ”živu”

klavirsku pratnju, što je takođe

veoma važno za pravilan razvoj

dece u umetnosti. Živa muzika

otvara dečije uho za percepciju

klasične muzike, zahvaljujući

čemu će dete moći drugačije

da doživljava koncerte, izložbe,

slikarstvo…

Deca Ruskog baletskog studija

Akademija ne uče samo da

pravilno izvode elemente klasičnog

ekzersisa, već učestvuju

na koncertima, baletskim spektaklima,

takmičenjima... Naš baletski

studio postoji samo četiri

godine, ali su naši članovi u

izuzetno kratkom vremenskom

periodu, osvojili mnogobrojne

medalje na različitim međunarodnim

takmičenjma.

Sa ponosom ističem da je Ruski

baletski studio Akademija -

dve godine uzastopno proglašen

za Sveukupnog pobednika

34. i 35. Festivala umetničke

igre mladih ”Dani Igre” u Beloj

Palanci. Krunu našeg rada,ove

godine predstavlja poziv,koji su

nam uputili organizatori prestižnog

Festivala baleta iz Rima.

Međutim, zbog svima poznatih

okolnosti i na našu veliku žalost,

Festival je otkazan.

Meni kao pedagogu, ova vrsta

delatnosti donosi ogromno

zadovoljstvo. Raditi sa

decom i videti njihovu težnju

i ustremljenost prema jednom

cilju – da budu svakoga časa

sve bolji i da ispune na najbolji

način moje zahteve. Nadgledati

njihov napredak na putu

umetnosti i sama činjenica da

u svakom od njih ima i malog

delića mene, neizmerno me

nadahnjuje i aktivira želju za

kontinuiranim ličnim usavršavanjem

u ovoj oblasti – u

oblasti pedagogije.

Vladislava Milosavljević

Pedagog i umetnički rukovodilac

Ruskog baletskog studija

Akademija i član međunarodnog

saveta za igru CID UNESKO



034/ MUZIKA KAO IZVOR INSPIRACIJE

Jelena Dragićević, etnomuzikolog

MUZIKA KAO IZVOR INSPIRACIJE

Jedan od najizvođenijih kompozitora današnjice

za harmoniku Gorka Ermoza osvojio je srca učenika

svojim dolaskom u Beograd.


JELENA DRAGIĆEVIĆ/035

Pisati na temu da muzika i rad sa decom oplemenjuju

ima zaista duboki smisao. Muzika kao

večita inspiracija u radu sa decom utiče na celokupni

razvoj ličnosti učenika. Muzika je nešto što

zaista pokreće svet, a da li ga može promeniti?

Uvek nas životni tokovi navedu na staze kojima

možda ni slutili nismo da ćemo biti sposobni da

krenemo...Ali... Uvek hrabro! Ako su odluke naše,

uvek su prave! Ako su tuđe, uvek će nas zaboleti.

Život te u nekoliko navrata demantuje! Tako počinje

i moj rad u Domu učenika Beograd... ja kao

jedini muzičar zaposlen u Domu učenika srednjih

škola Beograd, bez nastavnog plana, praznog

papira ispred sebe... Kako animirati i motivisati

dete da pored svojih ogromnih svakodnevnih

obaveza kreativno koristi svoje slobodno vreme?

Puno ideja i ogroman broj mojih učenika- pravih

znatiželjnih ljubitelja muzike... I tako počinje

moja čarolija...

Ubrzo sam shvatila da je moj zadatak da u njima

budim potrebu i interes za razvijanje kreativne

sredine. Rad u horskoj oblasti,orkestarskoj

muzici, različitim kamernim ansamblima u okviru

klasične, tradicionalne i popularne muzike razvio

je pozitivan odnos koji je bilo moguće dosegnuti

uspostavljanjem međusobnog poverenja, razumevanja,

poštovanja i neposrednosti. Smatram

da je u muzičkoj umetnosti, a posobno pedagoškoj

muzičkoj delatnosti od izuzetnog značaja

probuditi u učeniku želju da nastoji da izgradi

kritički odnos, kao i samokritički, čime se stvara

bitan uslov za njegovu kreativnost i samostalnost

u radu.Primetila sam u toku svog vaspitnog

rada da se uspešnost moje komunikacije sa učenicima

ogleda kroz pozitivan način ophođenja,

koji je u mnogome bitan u stvaranju učenikove

spremnosti da prihvati profesorove smernice. I

učenici to umeju da prepoznaju... Oni jesu merodavni

i ogledalo su svakog profesora, a imam

veluku privilegiju da su i moje ogledalo! Tokom

dosadašnjeg rada sa različitim muzičkim sastavima,

istakla bih snažan motivacioni podsticaj u

želji da se uspe u muzičkom stvaralaštvu zbog

činjenice da se kod mojih učenika javlja želja da

budu uspešni, ne kao solo izvođači, već da osete

čari pripadnosti i zajedništva kamernih muzičkih

sastava, hora i orkestra.


036/MUZIKA KAO IZVOR INSPIRACIJE

Domijada je takmičenje koje je jedna od aktivnosti

koje se neguju o Domu učenika u okviru

kulturno-umetničkog stvaralaštva. Ona je

najvažniji susret omladine Domova učenika

srednjih škola Republike Srbije i organizuje se

na Regionalnom, a potom na Republičkom nivou.

Samo takmičenje u učenicima, primetila

sam, budi pokretačku snagu i razbuđuje želju

za napredovanjem.Samo isticanje činjenice da

je umnogome bitniji rad na sopstvenom napredovanju

i takmičenje sa samim sobom, nosi jednu

dublju notu u inspirisanju učenika i utiče na

njegov stvaralački naboj. To je ključ mog rada

sa njima, koji je rezultirao, da moji dragi učenici

iz oblasti kamerne muzike osvoje 24 nagrade

na Regionalnim i Republičkim Takmičenjima u

prethodnih osam godina.

Nagrade svakako prijaju, ali smatram da nisu

presudne.Mnogo je važniji odnos sa učenicima,

stvari koje pokušaš da im pružiš sa velikom ljubavlju

i bez rezerve, to je ono što će učenik pamtiti

zauvek.

Jedna od stvari vezanih za Dom učenika Beograd

koje će moji učenici pamtiti, sigurna sam

da jeste i moje iznenađenje... Posle pobede na

Republičkom takmičenju protekle godine, kontaktirala

sam sa jednim od najizvođenijih kompozitora

današnjice Gorkom Ermozom, u želji

da čujem mišljenje o muzičkom izvođenju mojih

učenika kao i o mom radu. U pitanju je interpretacija

njegove kompozicije Anantango. Naišli

smo na pozitivne kritike! Zamolila sam kompozitora

da se mojim učenicima obrati putem video

poruke, koju je on, snimio i prosledio, na oduševljenje

mnogih, na srpskom jeziku. To je bilo moje

iznenađenje učenicima na samom koncertu i

verujem da im nije bilo lako da sviraju, posletog

krajnje neobičnog gesta...Ali, opravdali su moja

očekivanja i briljirali te junske večeri...Potom, neobična

igra sudbine. Kompozitor Gorka Ermoza

i njegov kamerni sastav Malandro Klub, gosti

Doma učenika srednjih škola Beograd, na sceni

Madlenianuma februara ove godine i pristanak

kompozitora da njihov koncert otvori kvintet

Doma Beograd i kompozicija „Anantango“. San

koji se drugi put ostvaruje, a osmeh na licu mojih

učenika govorio je mnogo više od reči iza mene

imao neprocenjivu vrednost,jer se takve stvari

nikada neće zaboraviti...Ovakav muzički projekat

bio je izuzetno kompleksan i izazov koji budi

u čoveku ono najbolje, veliku stvaralačku želju i

izuzetno mi je drago što je bio realizovan zahvaljujući

direktoru Doma učenika Beograd dr Ljubiši

Antonijeviću i šefu Programske službe Katarini

Popović, koja ume da prepozna, oseti i podrži

mlade ljude i nove ideje.

I da završimo sa čarolijom kako smo i počeli.

Imam tu veliku čast da sam dobila poklon posle

prvog celovečernjeg koncerta, od mojih dragih

učenika - majicu sa natpisom „Žena Zmaj“.To za

mene nije obična majica, već titula koja se teško

dobija, ali se još teže održavai ja ću svim srcem

nastojati da je opravdam u narednim godinama...

Nadam se da će me ova želja za radom voditi

još dugo istim intenzitetom i da ću energiju koju

pružam u radu uvek dobijati u istom obliku u kojem

je dobijam sada. To je jedina potvrda mog

rada i to se našim zajedničkim muziciranjem

oseti u vazduhu.


AKTIVNOSTI STUDENATA /037

Grupa studenata Fakulteta umetnosti prisustvovala je

koncertu Gorka ermose, španskog akordeoniste

i kompozitora

Grupa studenata Fakulteta umetnosti, uz podršku

SKC u Nišu i direktorke Dragane Petković, a u

organizaciji Doma učenika srednjih škola Beograd,

prisustvovali su koncertu Gorka Hermose,

španskog akordeoniste i kompozitora u pratnji

kamernog sastava "Malandro club" u sredu 26.

februara na Velikoj sceni opere i teatra Madlenianum

u Beogradu. Pored Hermose, srpskoj publici

predstavio se i Alberto Vaquero, profesor trube

na Konzervatorijumu "Jesus the Monasterio" kao

i Javier Mayor, profesor kontrabasa na Konzervatorijumu

u Torelavegi.


038/ FESTIVALI, TAKMIČENJA...

2. FESTIVAL KAMERNE MUZIKE BLISS

GORNJI MILANOVAC (JUN 2019)

Sve počinje iz ljubavi, iz lepote, pokreta, sačinjeno

od snova, maštanja, težnje, inspiracije. Počeci se

dešavaju često, svake godine, dana, svakog trena.

Kada nešto počne, neminovno se i završava,

ali ima onih stvari koje jednostavno traju. Možda

je najbolje ovu priču započeti rečenicom koju ste

mogli da pročitate ako ste već posetili festival

BLISS, a moći ćete je pročitati ako dođete narednih

godina:

Umetnost, ljubav,

osećanja, radost, sjaj,

blaženstvo,

mir, prolaznost,

snovi, reči, boje...

govoreći o lepoti na bezbroj načina,

FESTIVAL će se truditi da

u godinama koje nas očekuju

govori samo o tome,

da podseti, da objasni, da razume...

to je jedan i jedini cilj festivala BLISS.

Prvi Festival kamerne muzike održao se u Nišu,

u decembru 2017. godine. Okupio prijatelje, doveo

goste soliste, i sve to učinio da bi obeležio 220

godina od rođenja Franca Šuberta, i upoznao publiku

sa pažljivo odabranim delima njegovog kamernog

opusa. Učinio je ovaj Festival da umetnici

ponovo dišu zajedno, da ponovo stvaraju na

istoj sceni na kojoj su ostavili najskrivenije trzaje

studentskih nastupa (mesto održavanja: Koncertno-izložbeni

prostor Fakulteta umetnosti u

Nišu). Osećaji i njihov intezitet su svakodnevnica

života svakog umetnika, ali intezitet koji ne jenjava

godinama, koji prkosi vremenu i odoleva svim

društvenim, estetskim i etičkim promenama, šta

poručuje? Festival traje!

I tako je festival nastavio da živi, nešto je tražio,

nešto što nije bilo opipljivo, što nije izsvesnog

okruženja. Mesto! Uvek je za TRENUTAK (koji je ništa

drugo do sam ŽIVOT) potrebno vreme i mesto.

Vreme je uvek bilo na strani muzike i umetnosti,

a mesto… je pronašao. 2. Festival BLISS se 14. i

15. juna održao u Gornjem Milanovcu, gradu u zapadnoj

Srbiji, mestu koje ne čini geografska širina

i dužina već energija duša koje ga naseljavaju.

Ušuškan raskošnim zelenim poljanama i planinskim

divovima. Ima li za umetnika većeg bogatstva


2. FESTIVAL KAMERNE MUZIKE BLISS/039

od osećaja pripajanja umetnosti sa publikom? Da

li je ovo odgovor na večito pitanje svrhe umetničkog

stvaranja za sebe ili za druge? I dok se pitanja

nižu, Festival je neke odgovore dao 14. juna u holu

Velike sale kulturnog centra u Gornjem Milanovcu

i 15. juna na travnatoj površini u centru grada.

Savremeno srpsko stvaralaštvo, nedovoljno izvođeno,

nedovoljno prisutno, obeležilo je otvaranje

festivala. Kompozicije i prisustvo Ivane Stefanović,

Ivana Brkljačića i Veljka Nenadića učinile su da se

uverimo da naše stvaralaštvo govori jezikom naše

zemlje i da će publika iščekivati naredna muzička

ostvarenja. Premijerno je izvedeno i delo ‘Afekti’

Veljka Nenadića, našeg mladog više nagrađivanog

kompozitora, koji je ovo delo napisao kao narudžbinu

ansambla Bliss. Dela na festivalu je izveo

kamerni ansambl BLISS koji čine violinisti Bojana

Đolović i Jovan Tešić, violinistkinja i violistkinja

Jelena Rubaković, violončelistkinja Aleksandra

Bengini pijanistkinja Milica Predolac. Nakon savremenog

srpskog stvaralaštva, kamerni ansambl

koji je i temeljovog festivala, druge večeri pustio je

umetnost na vazduh, oslobodio je. Učinio svakog

građanina ljubiteljem umetnosti. Travnata površina

u centru grada postala je koncertna scena.

Njome su se smenjivale deonice Dvoržaka, Malera

i Rahmanjinova. Romantična dela kamerne muzike

za čula su se ulicama grada i sigurno umile

mnoge zgrade i pločnike. Umetnički direktor Miloš

Radosavljević, svojim idejnim rešenjima rešio je,

ne samo pitanje dizajna na plakatima i programskim

knjižicama, već pitanja koja muzika postavlja,

a mi umetnici ih poput slagalice rešavamo svakodnevno…

Kroz njegove oči, ugledali smo muziku!

Pisana reč, koja kroz knjižice prati ovaj Festival,

ostaje ono što posle nekog vremena uverava da

umetnost postoji, da se sve ovo dešava sada i

da smo oživeli muziku onih koji žive zauvek. Reč

ostaje iza pera muzikologa Marije Tomić, koja je

jedna od ljudi koji su od samog početka krčili put

ka ovom ostvarenju.

Ovde smo stali! Ali nakratko. Godina 2020. je

godina Ludviga van Betovena, godina koja nas

podseća na njegov rođendan koji se desio pre

250 godina. Ne postoji vreme i mesto u sadašnjosti

koje može da ovaj jubilej proslavi srazmerno

njegovoj umetnosti. Zbog toga je svaki

trenutak i svaki prostor idealan za slavlje! 3.

festival BLISS će na leto u Gornjem Milanovcu

svako veče posvetiti Njemu. Četiri večeri će se

smenjivati dela i note iz pera ovog stvaraoca,

ali će se smenjivatii veliki broj umetnika iz inostranstva,

kamerni ansambl Bliss, kao i pijanista

Stevan Spalević koji će izvesti dva klavirska

koncerta. Festival je isprepletao prijateljstvo sa

muzikom, umetnošću, požrtvovanošću i najjačom

snagom čoveka - ljubavlju prema životu.

Festival BLISS traje... i trajaće!


040/AN PREMIJERE FACE

ALEKSANDAR

SEDLAR

Aleksandar Sedlar, svestrani muzički umetnik – kompozitor, dirigent,

izvođač i producent, vanredni je profesor za Užu umetničku oblast

Kompozicija i dirigovanje na Fakultetu umetnosti u Nišu. Diplomirao

je Kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u

klasi prof. Vlastimira Trajkovića kao student generacije. Na istom

fakultetu diplomirao i Dirigovanje u klasi prof. Bojana Suđića.

Završio je master studije iz Kompozicije na University of Southern

California (USC Thornton) u klasi prof. Donalda Kroketa (Donald

Crockett). Trenutno je na drugoj godini doktorskih studija na FMU

u Beogradu u klasi profesora Zorana Erića. Dobitnik je nagrade iz

Fonda Stevan Hristić 2006., a časopis Muzika klasika izabrao ga je

za kompozitora godine 2018. Komponovao je koncertantnu muziku,

kao i muziku za film, pozorište, radio i televiziju. Sarađivao je sa

izvođačima svetskog renomea među kojima su: violinista Nemanja

Radulović, sopran Patricia Petibon, čelistkinja Maja Bogdanović,

orkestri Berliner Symphoniker, Orchestre national d’Île France,

RTS Simfonijski Orkestar, Beogradska Filharmonija, i drugi. Takođe

je sarađivao i sa brojnim umetnicima iz oblasti popularne muzike

među kojima su: Zdravko Čolić, Goran Bregović, Željko Joksimović,

Hari Mata Hari, Sergej Ćetković, Jelena Tomašević, Aleksandra

Radović, Marija Šerifović, Kornelije, Aleksandra i Kristina Kovač,

Ana Stanić, i drugi. Osnivač je i dirigent orkestra Beogradska

Sedlarieta (nekada Prijatelji i Beogradska Simfonijeta). Takođe

je osnivač, frontmen i producent benda Sale i Sedlari.


/041


042/ AN FACE

Muzika Vas je zaintrigirala još u detinjstvu i

sledio je veliki uspon u vašem umetničkom razvoju,

koji vas je doveo do izuzetno priznatog

umetnika danas. Koji momenat, zvučni element

ili doživljaj vas je tako zauvek omađijao?

Sećam se da sam od najranijeg detinjstva voleo

da slušam muziku. Jedne godine je otac došao iz

Švajcarske i montirao svoje studijske sprave u kuhinju.

Ja bih seo za sto, ispred mene bi bio kasetofon

ili magnetofon, i satima bih zagledan u jednu

tačku sedeo tu i slušao muziku. Svačega je tu bilo,

u to vreme verovatno najviše tatinih pesama. Što

se tiče klasične muzike prvi put sam „prostrujio“ od

prvog stava Mocartove Male noćne muzike. Svaki

put kada bi mi je pustili, ja bih uzeo moju malu

drvenu stolicu i počeo da jurim po stanu gurajući

je po tepihu ispred sebe. Takođe pamtim temu iz

finala Labudovog jezera Čajkovskog, koja me je na

prvo slušanje omađijala do dana današnjeg.

Gitara je vaša prva muzička ljubav. Koju vrstu

muzike ste najradije svirali u počecima i koje

pesme su vam bile najdraže?

U tadašnjim okolnostima gitara je bila jedini spas.

Bio sam u poseti ocu u Švajcarskoj u Hindelbanku,

seocetu blizu grada Berna. On je imao posla u svom

studiju, a ja sam bio uglavnom u drugoj prostoriji

sâm, sa jako malo opcija za kvalitetno trošenje

vremena. Gitara je bila slamka spasa i tih par meseci

se nisam odvajao od nje. Prva i najteža pesma

za naučiti bila je „The house of the rising sun“ od

grupe The Animals. Po svaku cenu sam želeo da

naučim da je sviram žmureći u tempu. Sledeća

je bila „Long train running“ od grupe The Doobie

Brothers, a nakon njih jedan, jedini i neponovljivi

Jimi Hendrix kroz pesme „Hay Joe“ i „Stone free“.

Takođe je te godine grupa Guns n’ Roses objavila

svoj dupli album Use Your Illusion, koji je takođe

imao ozbiljan uticaj na moje muzičke početke. Čak

je vrlo moguće da mi je prvi idol ikada zapravo bio

Sleš (gitarista iz GNR), pre svih gore pomenutih.

Pored kompozitora i dirigenta, poznati ste i kao

multi instrumentalista. Osim gitare, koje još instrumente

svirate i u kojim prilikama?

Gitara, bas, bubanj (perkusije) i klavir (klavijature)

su instrumenti kojima dovoljno vladam, tako da

mogu da kvalitetno snimim ideje koje zamislim. Ima

mnogo instrumenata koji funkcionišu po sličnom

principu, te ako znate jedan dobro, velike su šanse

da ćete se snaći i na drugim instrumentima iz iste

grupe (žičani trzalački na primer: gitara, mandolina,

mandola, buzuki, ukulele, bendžo, saz).

Kada sam počinjao da sviram, u okviru pomenute

posete ocu, na raspolaganju mi je bio studio preko

puta njegovog, sa mnogo instrumenata, tako da

sam još tada počeo da se interesujem i za druge

instrumente, pored gitare. No svakako je gitara instrument

kojim najbolje vladam i moj najiskreniji, i

najdirektniji način da se izrazim kroz muziku.

Kada se u vama javila želja za muzičkim stvaralaštvom?

Koja je bila vaša prva kompozicija i da

li je imala bitan uticaj na kasnije stvaralaštvo?

Prve kompozicije su bile klavirske minijature

pisane u trećem razredu srednje muzičke škole,

u periodu kada sam otkrio i zavoleo Šopena. Tada

sam zapravo zavoleo klasičnu muziku koja mi je

do tada bila dosadna i nimalo vredna pažnje za

razliku od džeza, bluza i roka. Prva zvanična kompozicija

od koje računam svoj umetnički opus je

Svita za klavir sa prve godine studija. U njoj se

nalazi po zrno svega što me je tada muzički interesovalo

i što sam studirajući upijao (Messiaen,

Ravel, Prokofiev, Pat Metheny, Bartok i drugi).

Čak mi se čini da sam u toj sviti više i hrabrije istraživao

neke stvari nego u nekim kasnijim kompozicijama.

Šta nejčešće budi kompozitora u vama? Ljudi,

događaji, specifični zvuci, slike...?

Inspiracija može biti bilo šta. Nekada su ideje čisto

muzičke, nekada su inspirisane eksternim sadržajem

(knjiga, slika, događaj), a nekad se ekserni

sadržaj i muzika paralelno razvijaju i međusobno

interaktivno izgrađuju (ukoliko sam ja i autor teksta

kao u kompozicijama Idi vidi dedu, Sejo Sajo, Mačkonja,

Mesečeva kći).

Kada bi na početku komponovanja imao problem

da nastavim (ili započnem), pokojni profesor Trajković

bi rekao: “Nekad su prsti pametniji od glave”.

Muzičke ideje na početku komponovanja često

dolaze niotkud, svirajući, bez razmišljanja. Moja

klavirska svita sa prve godine fakulteta je nastala

takvim sistemom rada. Sastoji se od pet karakterno


ALEKSANDAR SEDLAR/043

različith stavova i svaki od njih je razrada početne

ideje, koja nije vezana ni za ljude, ni za događaje,

već je proizišla iz sviranja. Neki put je prva ideja

nabolja ideja, a nekad satima kopam po klaviru da

bih na kraju tu ideju potpuno odbacio.

Knjige i događaji takođe mogu biti inspiracija.

Moja majka je predavala Engleski jezik na Fakultetu

dramskih umetnosti u Beogradu i 2005. godine

je predavala Šekspirovog Magbeta, što me je inspirisalo

da pokušam da napišem violinski koncert

na tu temu. Sećam se da sam nekoliko puta imao

dugačke razgovore sa njom vezano za samu dramu

i način na koji bih mogao da je podelim na nekoliko

delova (kasnije stavova u koncertu). Za razliku od

prethodnog primera gde muzika nastaje sama od

sebe, bez uticaja sa strane, ovde već postoji priča

i dramaturgija koja se na originalan način mora

izraziti kroz muziku. Violina kao solista ima ulogu

protagoniste, nekad glavnog lika, nekad pripovedača,

a sam sadržaj muzike je uslovljen sadržajem

drame. Sastoji se iz pet stavova, pri čemu se svaki

stav odnosi na određeni deo drame.

Moj diplomski rad iz kompozicije Elegija za

orkestar iz 2006. godine, nastala je u nesvakidašnjim

okolostima. Iznenada se desila prilika za izvođenje

u okviru 250. godišnjice Mocartovog rođenja,

na Kolarcu u Beogradu, u okviru kocerta koji će

ujedno biti moj ispit za treću godinu dirigovanja u

klasi profesora Bojana Suđića. Zahtev je bio da kompozicija

ima veze sa Mocartom u vidu citata ili parafraze,

da bude pisana za simfonijski orkestar, u trajanju

do 15 minuta. Rok za predaju nota bio je nešto

manji od tri nedelje, a ansambl isti kao što sam imao

u Magbetu (simfonijski orkestar a2 1 + klavir, harfa,

vibrafon i perkusije). Sve u svemu, jako malo vremena

za ne baš mnogo iskusnog kompozitora. U tom

periodu se desio tragičan događaj koji se ispostavio

kao glavna inspiracija za dotičnu kompoziciju. Moja

prijateljica, pijanistkinja Ana Đorđević, iznenada

je izgubila oca. Rešio sam da kao vid saosećanja

i utehe napišem elegiju za njega. Razmišljajući o

kompoziciji, setio sam se da je Ana nedavno svirala

1

Simfonijski orkestar a2 (izgovor – a due) predstavlja simfonijski

ansambl sa po dva drvena duvača (dve flaute, dve

oboe, dva klarineta, dva fagota). Uz moguće varijacije, u

okviru orkestra a2 su još 4 horne, 2 trube, 3 trombona, perkusije

i gudači.

Mocartov D mol klavirski koncert br. 20. i rešio sam

da čuveni drugi stav (Romance) iskoristim kao motiv

za parafrazu 2 . Za razliku od Magbeta, u Elegiji sam

imao prilike da sâm izgradim priču sa određenom

dramaturgijom, ali u okviru zadatih granica (ansambl,

parafraza Mocarta, kratak rok za isporuku nota).

Rokovi su generano jako bitni. Kada je koncert zakazan

i kada znam da moram da završim i isporučim

note, osećam presiju koja me tera da ih završim najbolje

što mogu. Iako to skoro uvek podrazumeva

mnogo stresa i neprespavanih noći, osećaj na kraju

procesa je neprocenjiv. Beogradska filharmonija

ponovo je izvela Elegiju 2008. godine pod rukovodstvom

izraelskog dirigenta Lior Šambadala 3 .

Još jedan primer za kompoziciju inspirisanu

događajem je Spring in Japan 2011. U trenutku

kada mi je violinista Nemanja Radulović poručio

da napišem kompoziciju (do 10 minuta, za gudački

kvintet i solo violinu) nisam znao šta da komponujem.

Onda se desio cunami u Japanu i obojca smo

se složili da će taj događaj biti tema za kompoziciju.

U jednom delu u kompoziciji violina imitira zvuk

sirena nakon čega sledi veliki talas koji ruši sve

pred sobom.

Takođe kompozicija Flower in the Desert (za solo

gitaru i gudački kvartet, porudžbina Guitar Art festivala

2010) inspirisana je kratkim pričama iz istoimene

knjige B. Wongara.

Sa kojim muzičkim elementima najviše volite

da radite i u kojim poljima istražujete najradije?

Elementi sa kojima radim su: melodija, harmonija,

ritam, dinamika, artikulacija. Ne volim modernističke

eksperimente, pune filozofije, bez muzikalnosti.

Sredstva koja su korišćena pre stotinak godina

su sasvim dovoljna da budete originalni, ako umete

kako. Što bi profesor Trajković rekao: “Znati i umeti

nije isto”. A nažalost većina modere muzike se više

oslanja na znanje i koncept nego na istinsko kompozitorsko

(muzičarsko) umeće.

2

Mnogo kasnije sam saznao da pojedini muzikolozi tvrde da

je tu temu Mocart posvetio svom ocu. Zanimljiva slučajnost.

3

Lior Šambadal je dirigent koji je u saradnji sa čelistkinjom

Majom Bogdanović poručio kompoziciju „Mesečeva kći“

za violončelo, orkestar i naratora. Elegija sa Beogradskom

Filharmonijom 2008. predstavlja naše upoznavanje i prvu

saradnju.


044/AN FACE

Koja Vam je kompozicija posebno draga i zbog

čega?

Moj violinski koncert Magbet, koji sam napisao sa 23

godine i posvetio svojoj majci Ljiljani Bogoev Sedlar

i kumu Milošu Petroviću, koji ga je sa mnom premijerno

izveo u Skupštini grada, u Beogradu 2005. godine.

To je do danas jedno od najozbiljnijih dela koje

sam napisao. Sećam se da su mi pojedini profesori

rekli da od mene nisu očekivali nešto tako ozbiljno.

Koncert je napisan za violinu i simfonijski orkestar,

ima pet stavova i traje 35 minuta. To samo po se

bi ne govori ništa, ali tretman sadržaja, raspored

stavova, dramaturgija, orkestracija, bukvalo svaki

element tog koncerta je daleko zreliji i kompleksniji

nego nešto što bi se moglo očekivati kao prva

orkestarska kompozicija ikada, studenta četvrte godine

studija. Po propozicijama, na četvrtoj godini se

piše nonet u trajanju do 10 minuta. No pored toga

što sam premašio propozicije, akcenat je više bio

na tome kako negó šta. Dosta vremena je oduzela

sama organizacija koncerta. Sećam se da sam prvo

obezbedio prostor i honorare, pa tek onda ozbiljno

pristupio komponovanju. Tada sam znao da je stvar

sigurna i da nema nazad. Komisija nije baš bila

oduševljena kad sam se na ispitu pojavio samo sa

partiturom, bez ikakvog snimka i sa molbom da upis

ocene bude u novembru nakon koncerta. No kako su

prilike za izvođenja retke, pristali su. Nakon koncerta

su svi bili oduševljeni i sutradan na ispitu su me

boleli obrazi od smejanja zbog iskrenih komplimenata

koje sam dobio od svih članova komisije. To je takođe

prvi celovečernji koncert koji sam dirigovao. Na

programu je još bila i Honegerova Letnja pastorala

(pre) i Sibeliusov violinski koncert (posle Magbeta).

Živeli ste, studirali i radili i u Los Anđelesu.

Šta vas je privuklo baš tom gradu i u čemu se

razlikuje život kompozitora i uopšte muzičkog

umetnika u LA i kod nas?

Privukla me je mogućnost da studiram sa čovekom

po imenu Vince Mendosa, koji je jedan od

najboljih aranžera današnjice (Joni Mitchell, Bjork,

Al Jarreau). Kod njega sam učio džez kompoziciju,

a kod njegovog bivšeg profesora klasičnu kompoziciju.

Vince nije držao časove na kampusu, već bih

svake nedelje morao da idem kod njega kući u San-


ALEKSANDAR SEDLAR/045

ta Moniku, što je naravno imalo svojih fenomenalnih

prednosti. Sve što me zanima vezano za njegov

dotadašnji rad je na jednoj od polica. Tako da mi je

na jednom od prvih časova pokazao partituru za

pesmu Both sides now (zbog koje sam i odlučio da

dođem u Los Anđeles). Bio sam presrećan dok sam

gledao u note i slušao prve još nedorađene tejkove

pesme koja će mi promeniti život.

Sa Vinsom sam radio džez kompoziciju. Preporučio

mi je dosta muzike za big bend (Bob Brookmeyer,

Count Basie, Gil Evans i drugi) i pokazivao

mi dosta svojih primera vezano za praktične stvari

(različiti načini notacije za ritam sekciju, vođenje

glasova, neke finese u programu Sibelius). Nakon

dva semsetra kod Vinsa nastavio sam još jedan semestar

kod Ras Ferantea (Russ Ferrate), klavijaturiste

grupe Yellowjackets. On mi je osvestio neke

finese vezano za harmoniju i improvizaciju.

Glavni profesor kompozicije sa kim sam studirao

sva četiri semestra je Donald Crockett. Dosta sam

naučio od njega, kako kroz komentare vezano za

moje kompozicije, tako i slušajući njegovu fenomenalnu

muziku. Dve stvari koje bih izdvojio su svest

o lagama, i svest o različitim načinima vremenskog

toka. Sećam se komentara kada sam radio Nokturo

za flautu, violu i harfu. To je bila prva i verovatno

najteža kompozicija za vreme studija u Americi. Verovatno

zato što se u tom periodu paralelno dešavalo

i prilagođavanje, kulturološki šok i generalo sve

ono što se dešava kad promenite sredinu. Znam da

mi je u jednom trenutku predložio da harfu dignem

za oktavu, a flautu spustim za oktavu tako da bude

ispod harfe. Otkrovenje! A naizgled jednostavna stvar.

Lage! Što se ritma i samog toka tiče, rekao mi

je da ne mora uvek da se zna gde je doba. Ja sam

uglavnom pisao ritmičnu muziku, sa promenama

takta doduše, ali je taj tok u ritmičkom smislu skoro

uvek bio relativno predvidiv. On me je naučio

da time malo veštije manipulišem. Vreme može da

teče na razne načine u muzici i to treba iskoristiti.

Suma sumarum, mnogi postupci koje sam do

tada povremeno instinktivno koristio, sad su postali

svesni deo mog kompozitorskog arsenala

zahvaljujući mojim dragim profesorima iz Amerike.

Među njima su još i profesori Frank Ticheli i

Stephen Hartke. Idealno se potrefilo da je sve to u

Los Anđelesu. Grad sa tolikom količinom dešavanja


046/AN FACE

i sa toliko kvalitetnih ljudi, drži u pripravnosti na

jedan jako dobar i pozitivan način. Preporučio bih

ga svakom muzičaru, bar na neko vreme.

Šta je na vas ostavilo najsnažniji utisak pri saradnji

sa Berlinskom filharmonijom?

Ceo proces od poručivanja do premijere je bio jako

zanimljiv. Kompoziciju Mesečeva kći (Die Tochter

des Mondes) premijerno izveo je orkestar Berliner

Symphoniker u Sali Berlinske filharmonije 2014.

godine. Za mene je to bilo prvo internacionalno

izvođenje opsežnog simfonijskog dela (za naratora,

solistu i orkestar). Naručioci kompozicije su bili

dirigent Lior Šambadal i naša poznata violončelistkinja

Maja Bogdanović, sa kojom sam se poznavao,

ali do tada nismo imali prilike da sarađujemo.

Zadatak je bio da nađem neku miroljubivu srpsku

bajku i da u trajanju od 20 minuta iskomponujem

nešto što će se uklopiti u program. Nakon

Mesečeve kći na programu je bila Šeherezada

Rimskog Korsakova, takođe sa naratorom koji bi

pre svakog stava ispričao kratku priču o muzici

koja sledi. Narator je bila austrijski sopran Eva

Lind. U nemogućnosti da nađem odgovarajući

tekst, rešio sam da ga napišem sam uz pomoć

nekoliko prijatelja. Znao sam da treba da budu

varijacije, tj. da jedna tema menja oblik kako se

ide iz jedne u drugu zemlju, samo je trebalo naći

odgovarajuću priču. Aleksandra Horvat i Vladimir

Barać pomogli su mi da za dve zajedničke večeri

i nešto malo individualnog rada zajedno napišemo

prvi draft naše bajke. Dramaturg Vanja Nikolić

mi je kasnije pomogla oko finalnih detalja. Prevod

sa srpskog na nemački je uradila majka mog prijatelja,

Bosiljka Alagić i proverio Thommas Nitel,

austrijanac.

Već na prvoj čitajućoj probi su se ljudi pozitivno

gledali nakon odsviranih delova i sa pažnjom slušali

šta se u tekstu dešava. I meni je, moram priznati,

bilo zanimljivo da slušam svojih ruku delo,

na nemačkom jeziku. Nisam do tada imao takvo

iskustvo. Možda je najjači utisak bio na generalnoj

probi, kada sam prvi put čuo prvu celinu kompozicije

u toj fenomenalnoj sali.

U februaru 2015. smo izveli srpsku verziju Mesečeve

kći na Kolarcu u Beogradu. Mićko Ljubičić

je bio narator, Maja Bogdanović violončelo, RTS

simfonijski orkestar i ja, kao dirigent. Kolarc je bio

prepun, bilo je dosta dece i osećala se pozitivna

energija u vazduhu. Moguće je da je to bio najduži

aplauz sa ovacijama koji sam doživeo.

Pored Pariza, Los Anđelesa, Berlina i Beča, u

koji biste još muzički centar voleli da otputujete

i ostvarite profesionalnu interakciju?

U svetu ima mnogo primamljivih sala o kojima rado

maštam: New York – Carnegie Hall, Amsterdam –

Concertgebouw, Sydney – Opera house. Nadam se

da ću imati prilike da u nekoj od tih hala dirigujem

svoju muziku.


ALEKSANDAR SEDLAR/047

Kojim sve stilovima ste se bavili kao izvođač i

kao kompozitor?

Od srednje škole do dana današnjeg sam imao prilike

da kroz sviranje i snimanje upoznam različite

žanrove: pop, rok, metal, bluz, fank, džez, rege,

etno, mogao bih da nabrajam još. Svaki od navedenih

žanrova ima svoje karakretistike i što ih više

znate, to ste slobodniji da ih kombinujete na svoj

originalan način.

Sećam se da sam u leto 2005. kad sam komponovao

Magbeta, nekoliko dana imao snimanja,

gde sam snimao i aranžirao, i čak pevao pilot

snimke za neke pop pesme. To nekad ume da bude

dragoceno, jer me na kratko ubaci u drugi film i na

neki način očisti uši. Tako da kad sam se nakon

toga vratio komponovanju, neke odluke sam doneo

brže i prema određenim delovima sam bio čini

mi se objektivniji. Danima kada nije bilo snimanja,

za ”čišćenje ušiju” sam koristio seriju South park.

Momenat prvog utiska je zapravo jako bitan. Vrlo

često kompozitori zapravo i imaju samo taj jedan,

prvi utisak. A kada na nečemu radite dugo, naviknete

se i privolite nešto, što možda i nije najbolje

rešenje. Zbog toga je to povremeno skretanje

pažnje dobro, jer zapravo simulira taj prvi utisak

koliko toliko.


048/

Što se različitih žanrova tiče, što ih više znate to

bolje. Svi mi smo kombinacija onoga što smo upili,

pa sada manifestujemo. Što bi mila majka rekla: ”The

man speaks the same self in everything he does.”

Komponovali ste i primenjenu muziku, koja podrazumeva

interakciju sa drugim umetnostima.

Film, pozorište, kakva su vaša zapažanja?

Primenjena muzika je posebna kategorija. Kada

sam bio mlađi maštao sam da će mi to biti profesija,

zapravo i ne znajući šta to znači. Bilo da je

u pitanju komponovanje za film ili pozorište, kompozitorova

uloga je da na najobolji mogući način

doprinese ideji režisera. Jedna scena može imati

jedno značenje uz jednu muzičku pratnju, a totalno

drugo značenje uz drugu muzičku pratnju. Režiser

je taj koji bira, ne kompozitor. Tako da se uloga

kompozitora u kontekstu primenjene muzike vrlo

često svodi na izvođača muzičkih radova i u tom

poslu ima veoma malo kreativne slobode, naročito,

ako režiser nije upućen u muziku, a osuđeni ste na

njegovu ideju, ukus i estetiku. Jedan profesor iz

Amerike nam je rekao kako je Penderecki izjavio

nešto tipa: „Nemojte se baviti filmskom muzikom,

to će vam pojesti dušu“. Mislim da je mislio baš na

ovo što sam spominjao.

Sećam se nastajanja mjuzikla „Mr. Dolar“ u Pozorištu

na terazijama. Režiser je bio Vladimir Lazić,

kompozitor Nino Ademović, koreograf Milica Cerović.

Moja uloga je bila da orkestriram ceo mjuzikl

i dokomponujem tri numere koje su falile. Sećam

se susreta sa Vladom Lazićem vezano za početak

drugog čina. Imali smo tekst na koji je trebalo

iskomponovati nešto po određenom modelu (u

ovom slučaju pesma „Kad su vrata škripnula“). Bilo

mi je jako zanimljivo da te različite ideje spojim u

nešto novo, a da u okviru toga takođe iskoristim i

određene lajtmotive na što prirodniji način. Da ništa

ne deluje kao da je na silu. Zatim rad sa glumcima,

od pronalaženja odgovarajućeg tonaliteta do

rada na samom pevanju. I onda nakon svega toga

finalne korekcije sa koreografom. Negde se nešto

skrati zbog koreografije, negde produži, negde

akcentuje itd. Pronalaženje te srednje vrednosti

i uloga posledenjeg „filtera“ pre javnog izvođenja

pred publikom, bila mi je jako dragoceona škola.

Ako sutra budem hteo da postavljam svoj balet ili

operu, iskustvo koje sam stekao radeći na mjuziklu

„Mr. Dolar“ bi bilo od velikog značaja.

Često dobijate porudžbine i s obzirom na to da

one podrazumevaju barem minimalna ogra-


ALEKSANDAR SEDLAR/049

ničenja, da li radije komponujete u tako unapred

zadatim okvirima ili volite da priđete procesu

stvaranja iz potpune slobode, u okviru koje potom

sami sebi određujete polje delovanja?

Za razliku od primenjene muzike gde vam je ograničena

kreativnost u klasičnim porudžbinama umetničke

muzike ograničenja su uglavnom vezana

za minutažu i ansambl. Ta ograničenja su nekada

vrlo korisna, jer predstavljaju svojevrsni kompozitorski

rebus, gde vi kroz zadato vreme i boju

zvuka morate da realizujete svoju muzičku ideju

na najbolji mogući način. Bitno je fokusirati se na

slobodu u okviru tih granica. Dobar kompozitor će

znati i umeti da sa dva zadata instrumenta u zadatom

vremenu napravi čudo.

Sećam se da mi je poseban izazov bio kad sam

dobio porudžbinu da pišem za klasičnu gitaru i

kvartet 2010. godine. Električna gitara je moj glavni

instrument i njime odlično vladam, ali nikad do tada

nisam pisao za klasičnu gitaru i poznavanje instrumenta,

umesto olakšice mi je na momente stvaralo

dodatnu presiju. Sećam se da sam zamolio prijatelja

Bokija Ivanovskog da mi donese sve što ima od

literature na nekoliko DVDa. Zahvaljujući tome sam

otkrio neke kompozitore koji su me oduševili, a za

koje ranije nisam znao (tipa Leo Brouwer). Takođe

sam ovladao pojedinim finesama za sam notni zapis,

kada je klasična gitara u pitanju.

Još jedna zanimljiva porudžbina je kompozicija

“Mystic images of homeland” za solo harmoniku,

koju sam napisao mom prijatelju Goranu Stevanoviću.

Kada u Srbiji spomenete harmoniku, sumnjam

da je Bah prva asocijacija. Mnogo dalje od

toga ni ja nisam znao, no od Gorana sam dobio

razne note, snimke, priručnike i sada sam mnogo

upućeniji nego što sam bio. Čak sam nekoliko odlomaka

iz te kompozicije iskoristio u svojoj prvoj

simfoniji. Harmonika je fenomenalan instrument

sa mnogo mogućnosti.

Svaku porudžbinu treba shvatiti kao svojevrstan

izazov i konstruktivno ga iskoristiti, kao razlog za

istinsko upoznavanje novih instrumenata.

Predajete nekoliko predmenta na Fakultetu

umetnosti, gde svoje bogato muzičko iskustvo

prenosite studentima. Kako motivišete mlade

ljude za bavljenje profesijom koja možda nije

dovoljno cenjena kod nas?

Apropo muzike kao profesije, Nađa Bulanže je

davno rekla da muzikom treba da se bave samo

ljudi koji ne mogu živeti bez nje. Džez trubač Roj

Hargruv je, pak, rekao: „If you take care of music,

music will take care of you“. Oba komentara gledaju

u istom pravcu. Ja mogu da se potrudim da

studentima otkrijem nešto novo i da im prenesem

deo svog entuzijazma vezano za to što radimo, ali

samo oni sâmi znaju kakav odnos prema muzici

imaju i od toga zavisi da li će im to biti profesija ili

ne. Koliko sebe date u to što radite, toliko će vam

se vratiti, svaka para. Takođe verujem da ima dosta

zemalja u kojima je muzičarska profesija još manje

cenjena nego u Srbiji, te to ne bi smeo da bude

izgovor.

Pored muzike, postoje li još neke oblasti koje

vas posebno zanimaju i posvetili biste im vreme

ukoliko vam se ukaže „slobodan prostor“?

Voleo bih da unapredim svoje kulinarske veštine i

repertoar.

Aktuelna je vaša saradnja sa Bajagom. Da li biste

nam otkrili nešto malo o projektu koji možemo

da očekujemo?

U Pozorištu na terazijama se sprema novi mjuzikl

na Bajagine pesme, pod nazivom „Sa druge strane

jastuka“, čiji sam ja aranžer i orkestrator. Verujem

da će se rad na mjuziklu nastaviti čim prođe vanredno

stanje i unapred se radujem tome.

U ovom trenutku vašeg umetničkog puta, kakvu

biste kompoziciju najradije započeli, postoji

li instrument ili muzički ansambl za koji

još niste pisali, a želeli biste da ga/ih kompozitorski

istražite?

Trenutno mi je na pameti opera koju bih napisao

ujedno i kao doktorski rad, kao i muzika za solo gitaru.

Videćemo šta će se prvo desiti.

Hvala vam što ste sa nama podelili zanimljive

segmente svog umetničkog iskustva. Srećan

dalji rad i ostvarenje planova i želja!

Hvala Vama na interesovanju!

Autor: Ana Kazimić

Fotografije: Milan Đakov


050/


STRUČNI RADOVI/051

Danijela Stojanović

Nataša Nagorni Petrov

REFLEKSIJA HRISTOVOG MONOGRAMA

I HRIŠĆANSTVA U MUZICI

Izvod iz rada REFLECTION OF CRIST`S MONOGRAM AND CHRISTIANITY IN MUSIC

objavljen u časopisu Vestnik, Kemerovo

Istorijski trenutak za hrišćanstvo predstavlja bitka kod Milvijskog mosta oktobra 312. godine,

kada je posle višemesečnog ratovanja Konstantinova vojska bila isrcpljena i bez nade

u pobedu. Tada se Konstantinu u snu, posle molbe upućenu Bogu, ukazao znak na nebu

sa natpisom “Ovim znakom ćeš pobediti” (lat. In hoc signo vinces). Znak u vidu Hristovog

monograma bio je sastavljen od grčkih početnih slova Hristovog imena Х i Р, postavljenih

jedno preko drugog i ukrštenih. Ubedljivost koju ima Konstantinov san i nekritičnost s kojom

je prihvaćen, čini ga i danas živim i aktuelnim. San potvrđuje i proširuje poruku značenja

Hristovog monograma mističnim elementom neposrednog doživljaja Hrista i njegove

preporuke za obeležavanjem štitova Konstaninovih vojnika. Pozitivnim značenjem simbola

u viziji pred bitku i najavom ishoda događaja, Konstantinov san spada u proročke snove i

predstavlja objavu božje tajne koja podstiče na tumačenje (Jovanović, 2013). 1

Grad Niš (Naissus), kao rođeni grad Konstantina Velikog

(Gaj Flavije Valerije Konstantin) odabran je za

centralno mesto proslave 1700 godina od proglašenja

Milanskog edikta. Doprinos ovako velikoj manifestaciji

dali su mnogi istoričari, naučni istraživači, likovni

i muzički umetnici, inspirisani istorijskim događajima

iz 312. i 313. godine 2 . Među njima je i savremeni kompozitor

iz Niša mr Dragan Tomić, profesor Fakulteta

umetnosti u Nišu, koji je inspirisan istorijskim likom

Konstantina Velikog i simbolikom Hristovog monograma,

komponovao jednostavačno programsko delo

Konstantinova fuga.

Godine 2012. kompoziciju je premijerno izveo gudački

orkestar Fakulteta umetnosti u Nišu Concertante, u

Moskvi na Petom festivalu “Euroorkestar”, pod dirigentskom

palicom prof. dr um. Milene Injac. Naredne,

Slika 1 Konstantin kao novo božanstvo 1 2013. godine, u okviru projekta “Niški kompozitori”

kompozicija je snimljena na CD-u, u izvođenju gudačkog ansambla Vilinski zvuci, sa maestrom

prof. mr Zorana Stanisavljevića. Pored ovih prezentacija, povodom proslave 1700

godina Milanskog edikta, kompozicija Konstantinova fuga je do danas doživela veliki broj

izvođenja povodom različitih manifestacija, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu i to mnogobrojnih

raznih izvođača. Ovi podaci ukazuju na to da kompozicija ima bezvremenski karak-

1 Preuzeto iz Костић: Хи-Ро: Христов монограм или Константинов астро-код. Зборник радова Развој

астрономије код Срба VII бр. 13(963-974).

2 Konstantinova pobeda kod Milvijskog mosta oktobra 312. godine i proglašenje Milanskog edikta o verskoj toleranciji 313. godine.


052/STRUČNI RADOVI

ter, jer poseduje sve predispozicije za neograničeno postojanje, upravo kao i sam istorijski

događaj koji i dan danas inspiriše mnoge umetnike za stvaranje novih dela, podjednako u

svim segmentima umetnosti.

Kompozicija Konstantinova fuga je programskog karaktera, pisana za gudački ansambl.

Može se podeliti na tri glavne celine, od kojih svaka sadrži manje delove:

1) Uvod – Fanfare (1-11.t), Koralni deo (12-22.t) i Rečitativ (23-35.t),

2) Centralni deo – Fuga: Ekspozicija (36-74.t), Razvojni deo (75-125.t) i Završni deo (126-167.t)

3) Koda - Koralni deo (168-176.t) i Rečitativ (177-184.t).

Refleksija Hristovog monograma

Za formu srednjeg dela kompozicije autor odabira fugu, koristeći adekvatna harmonska i

polifona muzička sredstva da muzičkim sredstvima slušaocu “ispriča” jedan od najznačajnijih

istorijskih događaja, Konstantinovu pobedu kod Milvijskog mosta. Kulminacioni deo fuge, a

i cele kompozicije prikazan je kroz refleksiju Hristovog monograma, kao trenutak najžešće

borbe, u kojoj je Konstantinova vojska, verujući da će im simbol ugraviran na njihovim štitovima

doneti pobedu.

Za refleksiju simbola Hristovog monograma, koji sadrži pet krakova, autor muzički fragment

ponavlja ukupno pet puta u variranim oblicima, u deonici prve violine (100-125. t). Svaki put

fragment je prikazan na drugačiji način, sa različitim pratećim deonicama, što fakturu čini

drugačijom. Melodijska linija fragmenta u osnovi je izgrađena od motiva teme i motiva iz

uvodnog dela kompozicije.

Oblici reflektovanja simbola Hristovog monograma:

Prvi krak simbola - prvo izlaganje fragmenta (100-108. t):

fragment (Vln 1) + motivi iz teme u ostalim deonicama

Primer 1: Prvo izlaganje fragmenta

Drugi krak simbola - drugo izlaganje fragmenta (109-110. t):

Skraćen fragment (Vln 1) + prvi deo teme (Vln 1, Vln 2) + pedal (Vla) + drugi deo teme (Vc1,

Vc 2, Cb 1, Cb 2) u stretu sa trećim izlaganjem fragmenta

Primer 2: Drugo izlaganje fragmenta

Treći krak simbola – treće izlaganje fragmenta (111-117. t):

Skraćen fragment (Vln 1) + streto sa drugim delom teme (Vln 1, Vln 2) + motiv fanfare (zlatni

presek 113. t) + pedal (Vla) + motivi iz teme (Vc1, Vc 2, Cb 1, Cb 2)

Primer 3: Treće izlaganje fragmenta


REFLEKSIJA HRISTOVOG MONOGRAMA I HRIŠĆANSTVA U MUZICI/053

Četvrti krak simbola – četvrto izlaganje fragmenta (118-119. t):

Skraćen fragment (Vln 1) + tema (Vln 1, Vln 2) + pedal (Vla) + tema u inverziji (Vc1, Vc 2, Cb

1, Cb 2)

Primer 4: Četvrto izlaganje fragmenta

Peti krak simbola – peto izlaganje fragmenta (120-125. t):

Varirani fragment iz prethodnog izlaganja (Vln 1) + pedal (Vla) + tema u inverziji (Vc1, Vc 2,

Cb 1, Cb 2)

Primer 5: Peto izlaganje fragmenta

U skladu sa izgledom Hristovog monograma od pet krakova, za refleksiju simbola muzički

fragment je ponovljen ukupno pet puta. Svaki put je fragment prikazan na drugačiji način,

sa različitim pratećim deonicama, što sve ukupno fakturu čini kompleksnijom. Melodijska

linija fragmenta u osnovi je izgrađena od motiva teme i motiva iz uvodnog dela kompozicije.

Slika 2 Oblici reflektovanja simbola Hristovog monograma

Slika 2 Oblici reflektovanja simbola Hristovog monograma

Zlatni presek u kompoziciji Konstantinova fuga

Polazeći od teze da je umetnost pitanje ravnoteže i odnosa delova prema celini, problem

proporcionalnosti pokazuje se kao jedan od njenih ključnih činilaca. Heminvej (Hemenway,

2008, prema Vesić, 2014) ističe da su slike, skulpture, arhitektonska i muzička ostvarenja

u svojoj pojavnosti organizovani prema jednom skrivenom smislu za proporciju. Samim

tim se postavlja zadatak tumačenja dejstva i efekata te proporcije unutar određenog dela.

U domenu muzike, zlatni presek i Fibonačijev niz (0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144…)

razmatrani su sa aspekta građe instrumenata, akustike i kompozicione strukture. Još jedan

aspekt opažanja zlatnog preseka u muzici odnosi se na sagledavanje njihovog dejstva

u određenoj kompoziciji. Premda se taj postupak može primeniti na gotovo sve muzičke


054/STRUČNI RADOVI

komponente, razmatranje povezanosti ove proporcije i formalnog obrasca predstavlja posebno

značajnu analitičku oblast, jer u najvećoj meri ukazuje na izbalansiranost, skladnu

proporcionalnost i jedinstvenost koncepcije dela (Vesić, 2014).

Zlatni presek se može brojčano izraziti kao konstanta čija veličina iznosi 1.6180339...,

ali njegovo značenje u prirodi nije toliko u njegovoj numeričkoj vrednosti, koliko u razmeri

koju određuje. Jedina prirodna aritmetička razmera ili proporcija koja se može dobiti sa samo

dva elementa, izražava se formulom a:b = (a+b):a, gde se manja veličina prema većoj odnosi

kao veća prema zbiru obe veličine. Ova razmera se zove Zlatna razmera.

I kompozicija Konstantinova fuga ima zlatni presek. On se može uočiti u drugom delu

114. takta, tačnije 113.75 takt kompozicije, između trećeg i četvrtog izlaganja fragmenta.

Ako uzmemo u obzir da je konstanta zlatnog preseka 1,6180339…, a da kompozicija ima

ukupno 184 taktova, može se lako uočiti zlatni presek. Postavićemo jednačinu tako što

ćemo odrediti da je a = 113.75, b = 70.25. Dobijena jednačina zlatnog preseka bi glasila:

(113.75 + 70.25)

---------------------- = 1.617582…. = 1.618

113.75

Slika 3 Zlatni presek u kompoziciji Konstantinova fuga

Kompozicija Konstantinova fuga predstavlja primer refleksije jednog istorijskog događaja

i simbola u muzičkoj umetnosti. Pobedu Konstantinove vojske kod Milvijskog mosta,


REFLEKSIJA HRISTOVOG MONOGRAMA I HRIŠĆANSTVA U MUZICI/055

preobraćenje Konstantina Velikog u hrišćanina, a posebno simboliku monograma, autor

Dragan Tomić je predstavio adekvatnim harmonskim i polifonim sredstvima. Simbol

Hristovog monograma reflektovan je na modifikovane nkroz fragmentarnu strukturu

prikazan je na različite načine u kojoj je primenjen i zlatni presek. Svi ovi elementi su

jedan od načina savremene muzičke interpretacije istorijskog događaja starog 17 vekova,

čime se postiže nejno bezvremensko trajanje.

LITERATURA

Ven, Pol. (2013). Kada je naš svet postao hrišćanski. Novi Sad: Mediterran Publishing.

Vesić, Daniela. 2014. Zlatni presek i Fibonačijev niz u muzici – osobenosti Bartokovog

stvaralačkog opusa, Zbornik radova Akademije umetnosti br.2, Muzika u nauci i praksi

(198-209). Novi Sad: Akademija umetnosti.

Јовановић, Бојан. 2013. Легенда о Константиновом сну, Зборник радова Ниш и Византија

XII (507-516), уредник Миша Ракоција. Ниш: Универзитет у Нишу.

Keravica, Nikola. (2011). Nepobedivi Konstantin. Beograd: Evoluta.

Костић, Гордана. (2014). Хи-Ро: Христов монограм или Константинов астро-код. Зборник

радова Развој астрономије код Срба VII бр. 13 (963-974). Београд: „Руђер Бошковић“.

Миличић, Драгана; Дрндарски, Марина; Холод, Албина и Лазић, Зорица. (2014). Фибоначи

и златни пресек у интердисциплинарној настави, Иновације у настави XXVII, 2014/4

(86-91).

Milojković, Jelena. (2009). Zlatni presek (master rad). Matematički fakultet Univerziteta u

Beogradu.

Novaković, Jelena. (2016). Pitagorejska geometrija (master rad). Beograd: Matematički

fakultet Univerziteta u Beogradu.

Радић, Радивој. (2010). Константин Велики – надмоћ хришћанства. Београд: Еволута.

Radić, Radivoj, Stojiljković, Dejan i Zakarija Farid. (2013). Trijumf hrišćanstva. Beograd: Dan

Graf; Zavod za udžbenike, Službeni glasnik.

Sabo, Anica. (2012). Ispoljavanje simetrije u muzičkom obliku – pitanja metodologije analize

(doktorska disertacija). Interdisciplinarne studije, Univerzitet umetnosti u Beogradu.

Скребкова Филатова, Марина. (1996). Фактура у музици (превео Срђан Јаћимовић).

Ниш: Виша музичка школа.

Ферјанчић, Снежана. (2013). Константин (306-337). Београд: Службени гласник.

Чаировић, Ивица. (2007). Преобраћење и крштење цара Константина, Зборник радова

Ниш и Византија VI (369-378), уредник Миша Ракоција. Ниш: Универзитет у Нишу.

Чаировић, Ивица. (2009). Константин Велики као хришћанин-однос неких историографа

према њему и његовој вери, Зборник радова Ниш и Византија VIII (471-478). Ниш:

Универзитет у Нишу.


056/MONDO

IVAN FLORJANC

Mr Ivan FLORJANC, prodekan Akademije za muziku Univerziteta

u Ljubljani (UL AG), redovni profesor za oblast kompozicije

i vanredni profesor za oblast muzičke teorije. Od 1993. do

2003., predavao je kompozicicijske predmete kao redovni

profesor na Pontificio Istituto di Musica Sacra (PIMS) u Rimu,

gdje je bio i koordinator predmeta za kompoziciju i muzičku

teoriju u obnovi studijskih programa. Od 1998. predaje

predmete iz oblasti kompozicije i teorije muzike na UL AG.

Pre preuzimanja funkcije prodekana, radio je u komisijama

za naučna istraživanja, pripremu Bolonjske reforme i kao

rukovodilac komisije za kvalitet i diplome sa odlikovanjem.

Bio je i šef odeljenja za sakralnu muziku. Učestvovao u projektu

Kvalitet Univerziteta u Ljubljani (KUL, 2012–2015) Zaslužan

je za dobijanje velikih mehaničkih Kuhnovih orgulja,

koje su dar župe Sv. Jozefa iz Horgena u Švajcarskoj, danas u

sali palate Kazina služe studijskoj i koncertnoj svrsi. Radio pri

Ministarstvu prosvete nauke i sporta RS, bio predsednik Nacionalne

komisije za muzičko obrazovanje, osmislio i vodio projekat

obnove programa Umjetničke gimnazije - muzika i ples. Predsedava

pomenutom komisijom za mandatni period 2017-2021. Osnivač i aktivan

na projektu monografskih izdanja - Zbirke dela primorskih kompozitora

(E. Komel, L. Bratuž, S. Jericijo, M. Filej) sa posebnom pažnjom na

obalno pogranično područje tokom fašizma i odmah nakon njega. Kao kompozitor

napisao je više od stotinu dela koja se nalaze na programima radio stanica u

Sloveniji i inostranstvu. Paralelno je aktivan i na muzikološkom području. Često

je član slovenačkih i međunarodnih žirija na takmičenjima za kompoziciju.

Prof. Florjanc, na Muzičkoj akademiji Univerziteta

u Ljubljani predajete na Odseku za sakralnu

muziku. Možete li nam reći nešto više o

samom Odseku?

Odsek je jedan od najmlađih na Akademiji. Pod

jednim krovom u širokom luku obuhvaćena je stilska

i vremenska dimenzija hiljadugodišne evropske

muzičke kulture, od srednjevekovne monodije

i gregorijanskog korala sve do muzičkih pravaca

u 20. i 21. veku. Mlađi je još samo Odsek za staru

muziku, uz koji Odsek za sakralnu muziku obuhvata

uži vremenski period, delimično renesansu

i barokne stilske segmente.

Od osnivanja 1992., Odsek za sakralnu muziku

deluje u okviru studijskog programa Muzička

umetnost, koji je u skladu sa evropskim studijskim

standardima razvio sopstveni kurikulum.

Programski sadržaji, pored izučavanja slovenačke

crkvene muzičke tradicije, od srednjeg veka

pa nadalje, koncipirani su po uzoru na ugledne

Evropske muzičke istitucije, posebno one, koje

u okviru svojih programa neguju sveobuhvatni

profil muzičara, na koji ukazuju termini musicus

i kantor. Oba termina podrazumevaju akademski

obrazovanog muzičara – magistra, u kompozitorskim

naukama, koncertiranju i improvizaciji na


IVAN FLORIJANC/057

Bazelu oko 1500. godine kao ‘magister musicae’,

‘retoricae’ i pisac muzičkog traktata... ili renesansnog

kompozitora Jakoba Handla – Gallusa

(1550-1591; kantora u Olomucu i Pragu i drugih.

Ovako kompetentni muzičari, danas su u ovom

mozaično fragmentarnom svetu, vrlo interesantni

i čak neophodni. Srce evropske civilizacije i

kulture (dva različita aspekta!) temelji se na principu

sazvučja različitosti, što suštinski izražava

raskošna grčka reč – harmonia. Njen izvor nalazimo

u dubokoj Antici, a dolazi iz radionica brodograditelja

kroz glagol harmózzo ili harmótto,

tj. sastavljanje nejednakih delova u usaglašenu

celinu. Na ovom principu, koji je usvojila kao lozinku

čak i Evropska zajednica, naša evropska i

cela zapadna civilizacija stoji ili pada.

orguljama ili čembalu, u pevanju, dirigovanju horom

i instrumentalnim grupama, kao i razvijene

veštine podučavanja. Umetničko profesionalni

profil ovog Odseka ogleda se u formulaciji – da

samo višeslojno obrazovani muzički teoretičar i

praktičar postaje ceo muzičar, a da dve polovine

nikada ne daju celinu, ni u muzici, kao ni na svim

bitnim životnim područjima.

Odsek, prikladno današnjem vremenu, neguje

suštinske vrednosti muzičkih ličnosti, kao što su:

Ljubljančanin Jurij Slatkonja – Chrysippusa (1456-

1522; koji je bio prvi biskup u Beču, a pre toga

‘obrister Capellmaister’ na carskom dvoru Maksimilijana

I i osnivač je i danas poznatog bečkog

hora Wiener Sängerknaben); ličnosti Baltazara

iz Mozirja – Balthasser Praspergij, koji je radio u

Često održavate predavanja po pozivu. Recite

nam nešto više o vašem naučnom radu?

Pitate o mom muzikološko-istraživačkom radu?

Kada sam postao profesor kompozicijskih i teorijskih

oblasti u Rimu i kasnije u Ljubljani, bio sam

svestan da moram mnogo raditi, pre svega na samom

sebi. To podrazumeva konstantnu aktivnost

u komponovanju, kao kreativnoj i u potpuno istoj

meri, budnost u istraživačkoj delatnosti kroz analitička

i filozofska pitanja u muzici. Zato povremeno

prihvatam pozive da održim predavanja na muzikološkim

simpozijumima ili da objavim istraživanja

u vezi sa muzikom i filozofijom, u zbornicima

radova i naučnim časopisima. Nisam ih brojao, ali

mislim da imam više od stotinu naučnih radova,

pored ostalih stručnih radova i članaka. U nekim

oblastima sam svojim istraživanjima, pokrenuo

duboka pitanja sa ciljem razjašnjenja, kao npr.

istorijska pojava i muzičko-teorijski razvoj tonalnog

magnetizma, Gallusova stvaralačka ličnost i

njegovi principi komponovanja koji se razlikuju od

nekog Palestrine ili Orlanda di Lassa, otkrio sam i

objasnio kompozitorski ključ slovenačkog kompozitora

Marija Kogoja do njegovog inovativnog sistema

akordnih permutacija, koji označava njegov

vlastiti put u atonalnu muziku s početka 20. veka,

pa i nekoliko drugih zanimiljivih tema - evolucijski

putevi stroge četvoroglasne muzičke rečenice ili


058/MONDO

Fotografija preuzeta sa FB stranice ZCPZ - Gorica

kako je i zašto nastao lik sv. Cecilije, kao zaštitnice

muzike, semantičku evoluciju tog lika i sl.).

Muziku shvatam kao sistem zvukova, koji je neko

napravio, te se veoma mnogo može saznati i o samom

tom čoveku, po sadržaju i porukama njegovog

umetničkog izraza i radova. Tako muzika može

sasvim pouzdano da pokaže odraz kompozitora ili

čak i naroda, ako je reč o narodnom stvaralaštvu.

Muzikološka istraživanja razumem kao komplementarni

deo ili obratni put od komponovanja, oba

su temelj, a biti živ i probuđen kao učitelj, znači biti

korisniji studentima.

Kako je izgledao vaš muzički razvojni put?

Moj put kroz muziku nije bio pravolinijski, jer u mom

detinjstvu, davno je to bilo, nisu postojali uslovi za

sistematično muzičko školovanje. Pored studija

klasične gimnazije i studija filozofije i teologije, instiktivno

sam “klizio” i u muziku, paralelno studirajući

klavir, orgulje, muzičko-teorijske predmete i

posebno ličnom analizom izvođenih kompozicija.

Već sam kao mladić radio sa horovima, što je u Sloveniji

poštovan društveni status. Možda i zbog jake

tradicije improvizovanja, čak i do šestoglasnog narodnog

horskog pevanja, koje mi je bilo od malena

blisko. Ta znanja među mladima, na žalost, pomalo


IVAN FLORIJANC/059

želja za znanjem i sveukupnim razvojem, slobodno

i kreativno druženje sa profesorima i sa internacionalnim

školskim koleginicama i kolegama, muzički i

kulturni život kosmopolitskog profila i samoga grada

Rima…, sve mi je to bilo kao kada pošalju miša da

čuva sir... Nije se zahtevalo samo racionalno filogenetsko

studiranje evropske muzike, nego je trebalo

praktično uraditi kompozicije različitih stilskih oblika

i vrste od renesanse pa nadalje, npr. motet u stilu

Palestrine komponovan na gregorijansku temu,

klavirski ili orguljski preludijum i fuga u baroknom,

romantičnom ili savremenom stilu, sonate i oblici

romantike, vokalno instrumentalne mise i kantate

i na kraju vokalno-instrumentalni oratorijum u

sopstvenom kompozitorskom stilu. Razume se,

većina nastave se izvodila individualno ili u malim

grupama, gde se sa profesorima radilo u terminima

i po više sati. Veoma sam zahvalan baš takvom

pristupu i profesorima, koji su bili profesionalno

ozbiljni, temeljni, a ujedno ljudski jednostavni, na

neki način ‘roditeljsko-prijateljski’. Svi ispiti su bili

po onom starom načinu: u obliku klauzure od po

osam, deset, dvanaest sati... do jednog ili čak i do

dva dana ispitnog “karantinskog zatvora” u zavisnosti

od predmeta. Na tim temeljima – ljudskim

i stručno-umetničkim – tražio sam i kasnije svoj

stvaralački razvojni put, do danas.

nestaju, a poznata je ona smešna izreka kako tri

Slovenca formiraju četvoroglasni hor... Humanističke

studije i muzičko obrazovanje kasnije sam

nastavio i produbio na studijama u Italiji, u Rimu,

gde sam diplomirao iz gregorijanskog korala i kompozicije,

a zatim sam tamo i magistrirao kompoziciju.

Sistem studiranja i akademski ambient bili

su mi jako interesantni i stimulativni: na Muzičkom

institutu Pontificio Istituto di Musia Sacra (PIMS)

ostvario sam kontakte i stekao iskustva u stvaralačkoj

i istraživačkoj atmosferi, poput Platonove

Akademije za vreme, kada je predsednik PIMSa bio

dr. G. Baroffio. Spoznaja, da znam da ništa ne znam,

Postoji li nešto omiljeno u vašem kompozitorskom

opusu?

Nerado pričam o svojim delima i kritičan sam prema

njima, kao da su mi na neki način deca... Komponujem

svesno jezikom kompozitora, koji želi komunicirati

sa ljudima na razumljiv način, jer želim

da unesem nešto harmonije u svet, u kojem sada

živimo. Bliska mi je polifona logika stvaranja, znači

polazeći od tematike i njene motivske obrade sa

ciljem da postane misao, koja semantički komunicira

sa savremenicima svih nivoa i obrazovanja, i

posebno je važno da se takva komunikacija odvija

na razumljiv način za svakoga. Baš zato, svesno,

ne koristim tehničke i ekstremno zvučne efekte,

niti želim “stvarati” vlastiti jezik. Da li je logično

da, ako želim nekome nešto reći, ja onda od njega

tražim da on nauči moj jezik? Ako želim komunicirati

sa Srbima, treba da govorim barem približno

srpski, kao npr. sada u ovom intervjuu…


060/MONDO

Nešto kompozicijski omiljeno?... Hm... svaki rad

mi je drag, a prema svakom sam istovremeno vrlo

kritičan... možda bi to bile Metamorfoze za simfonijski

orkestar ‘Z lepimi pozdravi…’ – razgovor sa

Urošem Krekom, Philopatridus redivivus za klavir

– stilisko putovanje do Primoža Trubara i nazad,

Kyrie Carantanorum za hor i orkestar – meditacija

o zbivanjima oko slovenske vojvodine/države u

7. veku, neke horske kompozicije – više njih na meni

omiljenu poeziju... Pošto sam produbio modalnu

gramatiku preuzeo sam stilsku harmonizaciju svih

protestantskih korala i nekoliko stilskih motetskih

obrada napeva Primoža Trubara i drugih slovenačkih

reformatora iz 16. veka. Opuse ne brojim,

ali imam više od sto jedinica vokalnih, kamernih,

vokalno-instrumentalnih i orkestarskih dela. Volim

komponovati u dijalogu sa konkretnim osobama, a

stil je podređen komunikaciji sa njima...

Koje delo ili možda izvođenje smatrate najuspešnijim?

Za mene je komponovanje intiman rad i mogu da odgovorim

samo u tom smislu. Po emocionalnom bi mogla

biti himna Kaj je Müra šepetala za hor i orkestar u

narodnom melosu pokrajine Prekmurje, jer su je ljudi

primili za svoju. Slično tome, jedan od prvih horova

Plapolaj luč ili La preghiera di s. Caterina za soliste

hor i instrumente – posvećeno horu Clara Harmonia

iz Poggibosnija - Siene u Italiji, pa i himna za lekare

Hippocratis iusiurandum – Hipokratova prisega za hor

i orgulje ili simfonijski orkestar i slični radovi.

To prvenstveno nisu dela za koncertne dvorane

ili zbog stvaranja imena za leksikone. Volim stvaranje

koje ljudima sedne u srce i sa njima “razgovara”.

Od orkestarskih kompozicija, možda Metamorfoze

‘Z lepimi pozdravi…’, koja dobro komunicira i u

koncertnoj dvorani. Moram priznati da sam vrlo loš

menadžer svojih dela.

Več treću godinu radite kao prodekan za nastavu.

Koje su najvažnije teme u ovoj godini?

U poslednja dva meseca glavna briga nam je Covid-19.

Celokupan rad je postavljen u sasvim nove

i za muziku potpuno neadekvatne uslove za rad -

preko IKT medija... Puno toga ima o čemu stalno

brinem, a sada je najvažnije da pedagoški rad na

Akademiji ostane i dalje na visokom nivou i da u

granicama mogućeg, bude što plodonosniji. Zatim

odluke, savet, priprema načina i uslova za realizaciju

nastave, godišnjih i prijemnih ispita preko

IKT medija i tome slično, okupira celokupno moje

slobodno vreme... Poslednje dve godine puno sam

radio na pripremi i pregledu studijskih i nastavnih

programa... nije se moglo disati od količine poslova

i strogih rokova Univerziteta...

Kompjuterski programeri našeg Univerziteta, koji

su postavljali ovaj novi sistem, utvrdili su da je

kompleksnost naših muzičkih studijskih programa

jednaka složenim zahtevima svih odseka na

celom Filozofskom fakultetu... Ovo smo otkrili tek

sada, zbog ovakvog načina rada i smatram da je

dobro što sada za ovo svi znaju... jer običan čovek,

pa čak i visoko obrazovani ljudi, o ovom problemu

ne razmišljaju i ne znaju gotovo ništa. Naime, da

je Muzika ozbiljna i kompleksna nauka, počelo se

zaboravljati još krajem 18. veka, kada je od iluminizma

nadalje, bilo je sve više nekih Tonmalerei

– slikanja zvucima, umesto dotadašnje časne nauke

Ars musica. Naučnu kompleksnost muzičkih

studija “otkrili” su nam programeri Univerziteta,

zahtevom da im se rada za muzički program plati,

kao za ceo Filozofski fakultet. Paradoksalno, ali

nama je ovo razotkrio taj mali i skriveno tajanstveni

Covid-19. Muzika je složen i kompleksan

živi organizam, sa specifičnim zahtevima za događaje

uživo.

Kada je reč o studentima, dobijam pitanja svakodnevno...

U svakome vidim najpre čoveka kojem su

paragrafi sluga, a ne gospodar, kao što je kultura

u službi civilizacije, a ne obrnuto. Takav pristup

zahteva malo više vremena, više intelektualne i

ljudske energije, a na kraju… sve to donosi sreću

pojedincima, Akademiji, Univerzitetu i narodu...

Pre dolaska u Ljubljanu radili ste kao profesor

u Rimu. Kakve utiske nosite...

Institut u Rimu gde sam radio jako volim, jer je zanimivljiv

i na neki način poseban. Po svojoj strukturi,

ima mnogo manje studenata nego Akademija

u Ljubljani, koji omogućava sistem pedagoškog

rada gotovo isključivo na individualnom nivou i

rad u vrlo malim grupama, gde se efikasan rast

svih kontroliše svake nedelje. Kosmopolitski ambijent

– profesori i studenti iz čitavog sveta, od


IVAN FLORIJANC/061

Australije, dalje i bliže Azije, Afrike, pa do različitih

Amerika, u svakom pogledu se razlikuje od

Ljubljane, gde su stranci u manjem broju, pa čak

i oni, gotovo svi iz država ex republika bivše Jugoslavije.

Možda manji broj profesora stvara jače i

transparentnije odnose kroz pedagošku saradnju.

Kad god se vratim u Rim, čak i sada, nakon 16 punih

godina, osećam se kao da sam deo kolektiva.

Uviđate li razlike između Instituta u Rimu i Akademije

u Ljubljani ili možda sličnosti?

Nešto od toga sam već rekao. Razlike i sličnosti?

Ukratko, mogu upotrebiti ovu metaforu: Rim više

liči zakonima hiruškog rada, a Akademiji u Ljubljani

uvek preti opasnosti da sklizne u zakone nekih

industrijskih sistema. Zbog tako različite strukture

obeju institucija, teško je izvući poređenja i sličnosti.

Najočitija razlika je u broju profesora i studenata.

U Rimu smo bili, s obzirom na specifičnosti Istituta,

na neki način “intimniji” kako sa kolegama profesorima,

tako i sa studentima. U Ljubljani ne srećemo

neke ljude, posebno studente, a ponekad čak

i kolege. U Rimu je bio snažno naglašen specijalistički

rad, jer većina studenata dolazi sa završenim

dodiplomskim studijama, što mi je omogućilo vrlo

dobar uvid u radne sisteme u različitim zemljama

i kontinentima. Zbog invidualnog načina rada bilo

je potrebno pripremiti predavanja i zadatke za svakog

studenta odvojeno svake nedelje, dakle, bilo je

potrebno imati u glavi sav materijal... od prve do

poslednje godine studija. Kada bi student završio

predmet, na prijavnom obrascu za ispite morala

su biti dva potpisa: studenta i profesora, koji su

garantovali da je student dovoljo dobro savladao

predmet (minimalna ocena između sedam, osam

ili više).

U Ljubljani, zbog velikog broja muzičara-instrumentalista

imamo razvijeniju koncertnu aktivnost

u odnosu na Rim. Srećni smo što studentima pružamo

priliku da se pripreme za svoje buduće zvanje

i rade kao orkestraši, solisti i učitelji u muzičkim

školama. Tako imamo oko stopedeset koncerata

godišnje, kamernih, orkestarskih i solističkih, od

kojih su neki i sa slovenačkim profesionalnim orkestrima

(Slovenačkom Filharmonijom ili Operom

u Ljubljani i Mariboru, Simfonijskim orkestrom RTV

Ljubljana ili orkestrima naše Akademije).

Na čemu ste bazirali odluku, da se vratite u Ljubljanu

nakon toliko godina?

U suštini, postojala su dva razloga: profesionalni i

lični. Kolega i kompozitor Maks Strmčnik zamolio

me je da 1998. godine, dođem barem privremeno

i predajem neke posebne predmete na Odseku za

sakralnu muziku, pored drugih predmeta na ostalim

odsecima Akademije. “Privremeno” se produžilo

do danas, a pomenuti kolega je sada u penziji...

Iako sam se u Rimu osećao sjajno i još uvek imam

dobre kontakte sa rimskim kolegama, pa čak i sa

dobrim brojem bivših studenata, lično sam oduvek

želeo da se vratim u Sloveniju. U Rimu smo radili za

ceo svet, a u domovini radimo za sebe... Možda je

na donošenje ovakve odluke dobrim delom uticao

moj lični stav prema domovini. Sebe definišem kao

‘svetovljanskog rodoljuba’, na srpskom bi to približno

značilo ‘kosmopolitski patriota’, ali to nije sasvim

isto. Slovenska reč ‘rodoljub’ ima jači akcenat

na ‘ljubavi prema svom narodu’ ([na]rod+ljub[iti])

označava onoga koji voli svoj rod, domovinu, svoj

narod... Lično pravim veliku razliku između ‘rodoljublja’

i ‘nacionalista’. Nacionalista koristi svoju

domovinu i ljude za svoje emocije ili ponekad čak

i potpuno lične interese, iskorištava i (zlo)upotrebljava

svoje (i druge) narode (nažalost 19. i čitav

20. vek, pružaju mnogo dokaza za to). Za razliku

od njega, ‘rodoljub’/patriota ‘ljubi’ svoju domovinu

i svoj narod, zbog čega je u stanju da voli svaku

naciju na svetu. ‘Rodoljubi’ imaju zajedničku ljubav,

nacionalisti zavist ili čak mržnju... Broj jednih i drugih

je procentualno “pravedno” podeljen kod svih

naroda sveta... Volim Italiju (iako je godinama, od

1919-45. bila strašno genocidna prema Slovencima),

pa ipak cenim njenu snažnu prošlost i sadašnji

humanistički i stvaralački potencial naroda koji

sam veoma poštovao dok sam živeo tamo, ali volim

život i u domovini, mada se čovek ponekad oseća

u domovini kao stranac, a u inostranstvu kao kod

kuće...

Više puta ste dolazili na Fakultet umetnosti u

Niš. Kakvi su vaši utisci?

Na ovo pitanje želim da kažem nešto lično. Hoću da

znate, da je i Niš jedan od onih “mojih” gradova u

životu, koji osećam kao deo mog životnog puta. U

Nišu sam 1970. godine proveo mesec dana tokom


062/ MONDO

služenja vojničkog roka. Kao vojnik poljske pešadije

(nišandžija na šarcu, ako se još zna šta je to)

služio sam tada osamnaest meseci u kasarni u

Pirotu (1969–1971). Lepu uspomenu imam na tada

mladog poručnika Miloja Stojkovića, koga sam vrlo

poštovao, kao i on mene, i to ne samo zbog odličnog

gađanja. Voleo bih da ga ponovo sretnem.

Poslao me je u Niš na kurs fizičkog vaspitanja, da

bi mi kasnije, kada sam se vratio u Pirot, poverio

pripremu odgovarajućeg “menija” jutarnjih vežbi

za vojnike, svakoga dana u 5:00 sati ujutru. U Nišu

smo, pored svih vidova sporta, slušali i predavanja

jednog dobrog oficira-doktora. I danas se sećam

nekih njegovih saveta. Kurs smo pohađali svakoga

dana u sali Partizana u samom centru Niša, a

subotom i nedeljom išli smo u šetnju po gradu ili

do Tvrđave, ili na Bubanj. Kada sam pre nekoliko

godina sa Vama opet došao u Niš na Takmičenje

komplemetarnog klavira, osetio sam da se nakon

više godina, na neki način vraćam u svoj ‘rodni’

grad. Za osamnaest meseci služenja u Pirotu, doživeo

sam po selima istočne Srbije iskreno i toplo

gostoprimstvo, koje još i danas pamtim, kao što

se i danas sećam imena svih vojnika mog odeljenja

i nekih sela (Blato, Barje Čiflik, Babušnica,

Petlovo vojište idr.). Grad Niš se od tada donekle

promenio, ali geografski izgled prirode ostao je

isti. Sada je poseban izazov upoznati ga sa druge

strane tj. kulturno-duhovnu stranu Niša i njegov

Fakultet umetnosti. Između profesora, kao i kod

dekana Suzane Kostić, osećam razvoj kreativne

snage kod svih koje sam sreo prilikom mojih poseta.

U svom mandatu prodekana, zalagaću se za

jačanje saradnje, koju smo uspostavili ovih godina.

Atmosfera na FU Niš, koju sam osetio prilikom

mojih poseta i kod profesora i kod rukovodstva,

odaje posebnu mladalačku energiju i vitalnost, živahan

kolektivni duh, veliku radoznalost i snažnu

želju za saradnjom, gde Fakultet umetnosti oseća

stvarne ili potencijalne mogućnosti za realizaciju

novih ideja. Razlika ili sličnost – kako želite – između

nas je tačno u onome što sam osetio prilikom

naših susreta i u Nišu i u Ljubljani. Naime,

jasno je da se na FU Niš, uprkos mladosti ‘17-go-

Kao iskusan umetnik i prodekan, sigurno ste

uočili razlike ovih dveju institucija? Ipak, postoji

li neka sličnost?

Prva razlika je u tome što je FU Niš u oblasti srodnih

akademskih institucija još vrlo, vrlo mlad fakultet.

Ova godina je tek prelazak iz mladosti u

doba punoletstva od 18-godina. AG Ljubljana,

već je prilično stara 80-godišnjakinja, a Univerzitet

kojem pripadamo, već je 100-godišnjak. Stari

se uvek dobro osećaju među mladima i možda

će zvučati kao šala, ali u tome postoji vrlo važno

jezgro istine, što želim posebno da istaknem.


IVAN FLORIJANC/063

dišnjaka’ ne oseća klima neke bezobzirne mladalačke

nesmotrenosti. Nekoliko znakova upućuje

na to da niški Fakultet ima snažnu želju i moglo bi

se reči, neku vrstu plemenite roditeljske odgovornosti

za lični i profesionalni razvoj studenata, kao

i njihovog komplementarnog nastavnog osoblja.

Sa druge strane, AG Ljubljana – uprkos svom časnom

dobu – još uvek nije dostigla svu mudrosti

odrasle osobe, pa joj je potrebno, uprkos godinama

da ostane mlada. Da li je tačno ovo što sam ja

shvatio, prosudite sami, ali ja vidim dobar i realan

fundament za buduću saradnju naših institucija.

Možda nešto o takmičenjima komplementarnog

klavira u Nišu na koje dolaze i studenti iz

Ljubljane.

Odgovor se može nalaziti i u onome što sam upravo

izložio. Kolegicu Martu Kržič, koja sa svojom

“mladalačkom snagom” i roditeljskom odgovornošću,

zajedno sa altruističkim radom na podiza-

Fotografija: Marijan Zlobec (marijanzlobec.wordpress.com)


064/ MONDO

nju nivoa svojih studenata na predmetu komplemetnarnog

klavira, podržavam u smislu onoga o

čemu sam već i govorio. Ovi susreti, posebno za

studente, dobra su prilika za plodnu razmenu praktičnih

iskustava u ličnom sazrevanju, ali i na profesionalnom

planu – budućih umetnika, nastavnika i

vaspitača novih generacija. Ovde nije reč o pukim

ambicijama profesora, mislim da je najvažnija stvar

za svakoga od njih ta iskrena roditeljska odgovornost

profesora-vaspitača. Mi Slovenci za to koristimo

dva različita termina: pored reči ‘roditelj’ - koji

dete rađa, drugi termin koji je različit, a vrlo prikladan

je ‘starš’ - što predstavlja ulogu majke i oca u

odgajanju deteta, čak i kad ga nisu rodili.

Svesno koristim reč ‘odgovornost’ iz dva razloga.

S jedne strane, roditeljska odgovornost profesora

se tiho zaboravlja, jer je danas moderno

obraćati pažnju samo na „ulivanje“ podataka IKT-a

i brzinu njihovog memorisanja od strane studenta,

a sa druge strane se prirodna studentska prava

zanemaruju (poput hrane i pića). Oni bi trebalo da

su zaštićeni i da dobijaju ono što im je u ovom

uzrastu najpotrebnije za lični i profesionalni razvoj

(um, duh, emocije). U pitanju je možda najdrevniji

zakon reciprociteta, isti kao kod (krvnih)

roditelja. Roditelj treba da da detetu sve što mu je

potrebno za život, rast, mentalni i duhovni razvoj,

a dete će “platiti” roditelju radom na sopstvenoj

deci - što u našem slučaju znači ‘učenike’ u muzičkim

školama. Obratna percepcija reciprociteta

može biti izvor ozbiljnih bolesti. Odgovorno roditeljstvo

(slov. ‘starševstvo’!) jeste oblik koji vodi

dete (učenika ili studenta) u potpunu samoodgovornost,

a roditelj /‘starš’ ili učitelj se tek tada u

potpunosti oslobađa svoje odgovornosti. Takmičenje

iz komplementarog klavira u Nišu pruža studentima

upravo to.

Na proslavi Dana Fakulteta umetnosti u Nišu


IVAN FLORIJANC/065

Šta biste rekli, kakva je uloga i značenje komplementarnog

klavira (klavira A, B, C u Ljubljani)

kao predmeta na vašem odseku?

U ovoj liniji razmišljanja, ja uopšte ne govorim kao

profesor na mom odseku, već kao prodekan za nastavu

i imam na umu sve studente Akademije u Ljubljani.

Naime, primetio sam da je u prošlosti komplementarni

klavir bio zapostavljen na našoj Akademiji,

a kod nekih je još uvek zanemaren i tretiran kao inferiorna

materija. Ako razmislimo, istina je suprotna.

Ne samo za nastavnike muzike, već i za kompozitore,

dirigente, pevače, studente sakralnog odseka i orguljaše,

klavir je važan predmet koji je formativno sa

svima drugima doslovno komplementaran (složena

reč iz lat. com-plere, cum i glagol plere: do-puniti),

tj. međusobno dopunjavanje: znači da bi tamo bila

vidljiva velika rupa, kada tog predmeta ne bi bilo ili

ako se ne izvodi dobro i odgovorno.

Vi ste profesor, prodekan i kompozitor. Kako to

sve savladavate?

U životu se ne može sve savladati. Volim da se šalim

sa kolegama i studentima u sličnim situacijama: devet

žena ne može da rodi jedno dete u jednom mesecu.

U prirodi i kulturi, kao živim organizmima, postoje

neki zakoni rasta i razvoja, koji se ne mogu izbeći i

koje treba poštovati, ako želimo da se rađaju zdrava

deca, ali zdravi plodovi rada. Kada sam prihvatio

funkciju prodekana, ‘profesor’ i ‘prodekan’ stavili su

‘kompozitora’, u drugi plan upravo zbog ‘roditeljske/

starševske’ odgovornosti. Kreativne ideje dolaze i

sada, ali moraju da sačekaju bilježnici mirnija vremena

u smislu Ciceronove izreke inter arma silent Musae

– u ratu Muze ćute (Ciceron, zapravo, nije govorio

o Muzama već o ućutkanim zakonima: silent leges).

Ako stvari posmatramo iz šireg ugla, videćemo da

komponovanje nisu samo note i zvuci, već komponovanje

takođe može biti i oslobađanje unutrašnje

snage u razvoju studenata. To je vrlo kreativan rad,

koji se ne zapisuje na komadu papira, već direktno

u krv, dušu, društvo, u domovinu i – na neki način –

u čovečanstvo. Ne mogu da promenim svet. Mogu

samo sebe da promenim. Mogu uraditi samo ono što

mogu, a to moram uraditi na najbolji način koji znam.

Rekao sam mnogo puta: hvala Bogu da nisam Bog,

da ne bi trebao biti svuda. Ja sam ograničeno biće,

poput mojih studenata i kolega.

Radite sa mladima. Na kraju razgovora, da im

možda date neka uputstva?

Ne volim davati uputstva, svi (čak i deca) moraju

da uče iz sopstvenog iskustva. Mogu reći ono što

kažem i sebi. Neka nauče da razlikuju jednostavno

od lakog. Neka poštuju sebe, kolege sa studija, pa

čak i profesore s istinskom ljubavlju. Neka od profesora

traže i čak zahtevaju sve što im profesori

zaista mogu dati, a pri tom neka ne zaborave, da

ni jedan profesor na svetu ne zna sve i da zato on

nikako nije loš profesor. Bio bi loš, ako ne bi radio

sa njima. Možda se odgovornost danas lako zaboravlja,

zbog većeg naglašavanja sopstvenih prava:

neka razmisle i zahtevaju od sebe, bar onoliko koliko

očekuju od hirurga koji bi ih trebao operisati.

A možda imate neku poruku za kolege u Nišu?

Isto i kolegama u Nišu mogu reći samo ono što celog

života govorim sam sebi, s obzirom na sve što

je danas u vazduhu, neka ne klonu pod teretom

hiljadu poteškoća i današnje katastrofalne prognoze.

Polazeći od geografskog položaja Niša u odnosu

na Beograd ili bilo koji centar u svetu, shvatio

sam (u Panteonu u Rimu) neku istinu, koja bi mogla

biti pokušaj mog odgovora. Biti na periferiji, znači

imati veće šanse za lični i profesionalni razvoj

zahvaljujući stimulaciji centripetalnih sila. Biti u

centru, koji ima samo centrifugalne sile koje beže

iz centra, neutrališu i ponekad čak i poništavaju

pozitivnu snagu, koja dovodi u centar snagu centripetalnih

sila.

Neka podstiču mladalačku energiju i čuvaju kolektivni

duh, radoznalost i želju za saradnjom i neguju

timsku realizaciju novih ideja. Studentima često

spominjem princip koji se pripisuje Aristotelu, a koji

je živeo na račun Platona, na njegovoj Akademiji

i razvio potpuno suprotnu flozofiju u odnosu na

svog učitelja Platona: amicus mihi Plato sed magis

amica Veritas – Platon je moj prijatelj, ali još veća

prijateljica mi je Istina.

Niš je geografski mnogo bliži Platonovoj Akademiji

i kao kolektiv od nepunih 18 godina, zbog svoje

mladosti, zbog nade, snage i želje.

Autor:

Suzana Kostić


066/ ARRIVANO

MINA ŽIVIĆ

Mina Živić rođena je 13.09.1997. godine u Nišu. Završila je srednju Umetničku školu 2016.

godine, Vukovom diplomom i nagradom za najboljeg učenika grafičko godseka. Nominovana

je i za đaka generacije. Iste godine upisala je Fakultet Umetnosti u Nišu, grafički dizajn

na Odseku primenjenih umetnosti. Aktivni je volonter festivala “Pozitivni” i bivši član pevačkog

kvarteta “By Heart”. Dobitnik je prve nagrade na konkursu za bukmarkere na temu

“Održivo korišćenje biomase u energetske svrhe u Srbiji”, dobitnik “Zlatnog pauna” 2014.

godine na internacionalnom konkursu Ex Libris grafike u Mađarskoj (Golden Peacock Award),

kao i participacione nagrade (Participation Award) na internacionalnom konkursu, trećem

studentskom bijenalu grafike na Kritu, pod nazivom Ex- Libris “Karijatide” 2018. godine. Na

trećoj godini studija nominovana je i izabrana za studenta koji će semestar provesti u Grejevoj

školi umetnosti, na Robert Gordon univerzitetu u Škotskoj, UK. Do sada je učestvovala

na četrdeset kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Šta te navelo da se baviš ovom

vrstom umetnosti, odnosno dizajnom?

Kao dete umetnika, od malena

sam bila stalni gost galerija,

izložbi i sličnih dešavanja. Samim

tim moj odabir profesije i

posla kojim ću se posle studija

baviti nije ni malo neobičan.

Zbog trenutnog stanja u zemlji

i položaja umetnika, umetnosti

i kulture uopšteno, u mojoj kući

nije bilo prevelikog oduševljenja

mojim odabirom puta kojim ću

ići. Međutim, kako sam duboko

uverena da svaki čovek koji ne

radi ono što voli ne može biti

potpuno srećan, upisala sam

Umetničku školu- odsek Tehničar

dizajna grafike. Ispostavilo

se da sam dobro izabrala. Sada

sam na završnoj godini studija

na Fakultetu umetnosti u Nišu,

na departmanu za Primenjene

umetnosti- odsek Grafički dizajn.

„Izaberi posao koji voliš, i neceš

morati raditi ni dana u životu.“—

Konfučije


MINA ŽIVIĆ/067

Da li se danas dizajn uopšte

može smatrati umetnošću?

Mislim da to zavisi od toga

koga pitate. Mišljenje mnogih

ljudi je da je grafički dizajn

neko crtanje u Photoshop-u

i da to može svako ko zna da

barata takvim programima.

Smatram da je tako postignuto

grafičko rešenje kratkog daha.

Naravno ima izuzetaka. Ranije

se dizajn radio ručno pa nije

mogao svako time da se bavi,

ali suština se nije promenila.

Dobar dizajn biće dobar i za

200 godina jer komunicira na

pravi način. Uvek prenosi istu

poruku, jasnu, nedvosmislenu

i izaziva neku vrstu reakcije.

To su načela svih grana umetnosti,

pa i grafičkog dizajna.

Sama kategorija primenjene

umetnosti i bukvalni prevod

engleskih reči applied art govori

da je to umetnost koja je

primenljiva. Ona se primenjuje

i ima svoju funkciju i ulogu u

komunikaciji vizualima, a ono

što grafički dizajn i dizajn uopšteno

izdvaja, jeste upotrebna

vrednost i publika sa kojom komunicira.

Učesnik si mnogobrojnih izložbi

i bijenala, kao i dobitnik nagrada,

koje smatraš najznačajnijim?

Učestvovala sam na više od

40 kolektivnih izložbi u zemlji i

inostranstvu. Neke od galerija

u kojima sam izlagala su Umetnički

paviljon Cvijeta Zuzoric,

izložbeni prostor Univerzitetska

biblioteka Nikola Tesla, galerija

NKC, galerija Art 55, galerija

Dom kulture studenski grad

Novi beograd, Galerija Muzeja

“Horeum Margi- Ravno” Ćuprija,

galerija Čedomir Krstić Pirot

itd. Pored kolektivnih izložbi

u zemlji, moji radovi obišli su

Škotsku, Tursku, Mađarsku,

Poljsku, Grčku i Makedoniju.

Dve nagrade koje bih izdvojila

kao najznačajnije su “Zlatni

paun” 2014. godine na interna-


068/ ARRIVANO

cionalnom konkursu Ex Libris

grafike u Mađarskoj (Golden

Peacock Award), kao i participaciona

nagrada (Participation

Award) na internacionalnom

konkursu, trećem studentskom

bijenalu grafike na Kritu, pod

nazivom Ex- Libris “Karijatide”

2018. godine.

Nije retkost da deca odaberu

profesiju svojih roditelja. Da li

neko ko nije u toj poziciji može

da razume složenost problematike

u kojoj si student kome

jedan od stručnih predmeta

predaje otac? Da li misliš da

je to zavidna ili pak nezavidna

pozicija?

Pre bih rekla nezavidna nego

zavidna pozicija. Profesori

uglavnom imaju velika očekivanja

koja imaš potrebu da

opravdaš. Koliko god da napreduješ

imaš utisak da je malo.

Nema puno mesta za greške.

Međutim to je i pozitivna strana

jer konstantno moraš da radiš

na sebi i napredjueš, kako

ne bi uvek bio „nečije dete“

već svoj čovek. Sa prezimenom,

ali i imenom. Što se tiče

predmeta Grafika, na početku

je bila jako velika tenzija i sa

jedne i sa druge strane da se

bude objektivan i nepristrasan

iz nekog straha da se ne oseti

razlika među studentima. To

se ispostavilo kao plodonosno

za celu klasu jer smo gledajući

jedni druge postavljali sve više

standarde koji su se očekivali

od skica a i konačnih otisaka.

I ako nemamo više grafiku kao

obavezni predmet, naša klasa

poznata je po ljubavi prema

grafici koja ne jenjava, ali i radovima

koji učestvuju na svim


MINA ŽIVIĆ/069

aktuelnimbijenalima i konkursima.

Dve trećine klase i dalje

je na tom izbornom predmetu,

a skoro svakog dana posle

završetka nastave, sate i sate

provodimo u grafičkoj radionici.

Prvi si student koji je izabran

da predstavi ovaj fakultet na

studentskoj razmeni u Ujedinjenom

Kraljevstvu. Koliko ti je

to iskustvo značilo za dalji rad

na studijama a i privatno?

Na trećoj godini studija nominovana

sam na konkursu za

razmenu studenata sa Robert

Gordon univerzitetom. Moj

portfolio prošao je i tamnošnje

kriterijume i prolećni semestar

provela sam u Grejevoj školi

umetnosti u Škotskoj, na odseku

Komunikacioni dizajn. Grafički

dizajn jedna je od grana

komunikacionog dizajna. Novi

sistem, novi način rada, novi

uslovi, nove mogućnosti, druga

zemlja, drugi svet. Od toga kako

prelazite ulicu, gledajući desno

pa levo a ne obrnuto, do načina

izučavanja samih predmeta na

fakultetu, razgovorima sa različitim

profesorima, finalnih ispita

itd. Tamo je spontano došlo

i do izložbe sa još tri autora sa

prostora bivše Jugoslavije pod

nazivom „Signs- Znakovi“ u

Belmont Filmhous-u. Prvenstveno

jedno životno iskustvo,

pa onda i profesionalno. Smatram

da je moja prednost sada

poznavanje obe strane sistema,

i mogućnost da prednosti

i jednog i drugog udružim i

iskoristim u svom daljem radu

na najbolji način.

Student si završne godine

osnovnih studija, koji profesor

je ostavio najsnažniji utisak na

tebe?

Mogla bih da izdvojim nekoliko

profesora koji su ostavili jako

veliki utisak na mene tokom

ovih studija. Na prvom mestu

profesorka Slavica Dragosavac

koju neizmerno poštujem

kako zbog njenog profesionalnog

rada u dizajnu, tako i zbog

odnosa prema nastavi koji ima.

Isto važi i za profesora Pericu

Donkova, profesora Slobodana

Radojkovića i profesorku Tijanu

Borić. Smatram da to što oni

daju od sebe da nama prenesu

znanje, vredi koliko i ceo departman.

Većina mojih kolega deli

isto mišljenje.

Autor:

Natalija Đorđević


070/ARRIVANO

NIKOLIJABOGDANOVIĆ

Nikolija Bogdanović je jedan od najuspešnijih studenta Fakulteta umetnosti u Nišu. Osvojila je

više nagrada na Međunarodnim takmičenjima komlementarnog klavira, kao i drugo mesto na

Međunarodnom takmičenju teorijskih predmeta – Harmonija sa harmonskom analizom u Bitoli

(S. Makedonija). Takođe je i student prodekan FU u Nišu. Predsednik je obnovljenog udruženja

Muzička omladina grada Niša, aktivan je član Ženskog akademskog hora SKC–a iambasador

kulture Univerziteta u Nišu.

Koji trenutak je uticao na odluku da muzika

bude tvoja profesija?

Kao trenutak koji me je uveo u magiju muzike mogu

da izdvojim učešće na dečijem festivalu Prolećna

pesma, kada sam imala svega 6 godina. To je uticalo

da ubrzo upišem osnovnu muzičku školu i nastavim

da se približavam muzici. Osim tog inspirišućeg

doživljaja moram da pomenem i osobu koja mi je

oduvek bila podrška i inspiracija kada je muzika u

pitanju – moju tetku. Dalji razvoj ljubavi prema klasičnoj

muzici tekao je postepeno uz neizostavan

rad i vežbu, koji su jedini put ka ličnom ostvarenju i

sreći kakvu nam pruža muzika.

Koja su tvoja usmerenja i kojim stilovima pribegavaš?

Do sada sam bila posvećena najviše klasičnoj muzici,

provodeći puno vremena u druženju sa klavirom.

U budućnosti bih volela da se oprobam u džezu,

bluzu i drugim žanrovima. Ipak, centar mog muzičkog

interesovanja je teorija muzike, koja predstavlja

širok pojam. Fascinantno je to što teorija približava

običnom čoveku pojam o muzici. Ona živi, diše,

razvija se. Teorija muzike predstavlja spoj istorije,

matematike, sociologije, filozofije, pedagogije, elektronike

i drugih društvenih i prirodnih nauka koje

gravitiraju ka jednom univerzalnom jeziku, a to je

muzika. Takođe, volela bih da znanja koja imam i

koja ću sticati prenesem drugima, što objašnjava

moje interesovanje za metodiku i psihologiju nastave

muzičkih predmeta.

Koliko je teorija širok pojam?

Teorija muzike ne poznaje granice, kao i sama muzika.

Harmonskom analizom dela moguće je vratiti

se u vreme njihovog nastanka. Razumeti harmonski

jezik, dokučiti karakter, način života, misli i osećanja

kompozitora, kao i duh vremena, duh određenog

doba. Naravno, muzika kao i sav prošli život sebično

čuva nešto nedokučivo. Teorija muzike predstavlja

istraživanje tog nedokučivog i uvek nas podstiče

da idemo dalje, šire, dublje, jer muzika je apsolutna

istina i dokaz postojanja lepote.

Da li si nekada posumnjala u izbor svoje profesija?

Nikada nisam posumnjala u izbor svoje profesije. Da

imam priliku da se vratim kroz vreme, ponovo bih

isto uradila. Muzika je moja ljubav i osećam da sam

tu gde treba da budem. Duboko verujem da trud i

zalaganje uvek vodi ka ličnom ostvarenju, koje ne bi

bilo potpuno bez podrške profesora, kolega, prijatelja,

porodice. Želja za novim saznanjima i upornost

uvek su mi otvarale vrata tog blaga, od kog nije lako

odustati.

Da li si aktivna u nekim drugim oblastima?

Kao neko ko uvek teži višem i boljem, smatram da je

jako bitno okruženje u kome svoj kreativni potencijal

predstavljate. U cilju motivacije i podrške mladih

u muzici, i uopšte u umetnosti, došla sam na

ideju o odnavljanju udruženja Muzička omladina

grada Niša, za čiju realizaciju mi je veoma znači-


NIKOLIJA BOGDANOVIĆ/071


072/ARRIVANO

la podrška mojih profesora i ostalih članova

udruženja. Imam tu čast da budem na čelu

ovakve organizacije, koja u budućnosti planira

niz kulturno – umetničkih dešavanja,

poput organizovanja koncerata klasične,

džez i etno muzike, organizovanja muzičkih

festivala, muzičkih radionica, master –

klasova, kao i muzičkih tribina, čime ćemo

podržiti mlade umetnike u njihovom radu i

afirmaciji. Takođe, kroz repertoar i interpretaciju

kvalitetnih muzičkih žanrova želimo

da podstaknemo razvoj i stvaranje kulturne

svesti naše omladine. S obzirom na to da me

je oduvek interesovala vokalna tehnika, pre

svega mislim na horsko pevanje, imam tu

čast i zadovoljstvo da budem aktivan član

Ženskog akademskog hora SKC – a u Nišu.

Probe, nastupi, putovanja, ali pre svega harmonija

i prijateljstvo je nešto što ovom horu

daje posebnu draž.

Šta bi poručila publici, mladima koji su na

početku svog razvojnog muzičkog puta?

Muzika je kao okean, uvek šalje nove talase,

zato plivajte, tražite, radite. Ako se bavite

muzikom verujem da imate talenta, ali nikako

se ne oslanjajte samo na to. Budite vredni

i usavršavajte svoj talenat. Slušajte i pohvale

i kritike, naročito kritike, jer nas baš one

najčešće odvedu na prava mesta, pravi put.

Dobro odsviran koncert je podjednako važan

kao i loše odsviran koncert. Iz svega izvucite

ono najbolje i ako volite muziku nikada ne

odustajte. Uvek postoji nešto što možemo

nadomestiti konstantnim sistematičnim radom.

Loše kritike ne treba da nas navedu da

posustanemo, kao što ni pohvale ne treba da

budu razlog da manje radimo. Na dorbom ste

putu, nastavite i budite svoji.

Čime bi završila naš razgovor?

Ne štedite se, potpuno se prepustite muzici,

višestruko će vam uzvratiti.

Autor: Dejana Radanović


PAUSA/073

Milena Micaković Jovanović

Nije joj drago što je morala napolje da pazi avion...

dete. Gledala joj se serija, pila joj se kafa sa

komšinicom, nije popila lekove... Nešto ima. Uradila

je to preko svoje volje, da zadovolji druge. Nije

Avion i baba prošla tehnički. Vidi se. Iz aviona.

Nezgoda se zbiva. Momci koji trče na stazi zapinju

na tek sleteli avion i slome mu krila.

Mališa je očajan. Baba u ekstazi, ustremljuje se

kao lovac na dete, nije pazio na avion, proklinje

Avion i baba. Naizgled, dva nespojiva pojma. Šta sebe što ga je izvela.

tu ima da se spaja i povezuje.

Druga deca odlaze ćutke.

Avion je da leti, baba je da gega. Avion je na nebu, „Zalepićemo, bako, nije strašno“, kaže on.

baba je na zemlji. Nebo - zemlja. I šta ja tražim u Tu se baba pretvori u „stelt“. Odlaze ćuteći. Dečak

toj relaciji, zemlja - nebo?! To je kontrast!

pokušava da je uhvati za krilo, ovaj ruku, baba mu

Međutim, babe i avioni su stari drugari.

poput mlaznjaka izvuče ruku.

Kad nekom baš hoćemo da podignemo raspoloženje,

da ga pohvalimo, poslužimo se metaforom ustim.

„Lepljiva traka će rešiti problem“, htedoh da za-

„k'o avion si“. Boing!

Izrešeta me pogledom, povuče dečaka i brzim korakom

se udaljiše.

Avion je u mojoj glavi uvek bio simbol za nešto,

moćno, snažno, slobodno. Ne biste upotrebili ove Prosto, neke babe ne smeju da lete, dok ne prođu

epitete za babu?! Ja bih...

tehnički. Posledice su pogubne za sve. Mnogo je

Spram čoveka i avion.

kilometara na njihovim leđima, krilima.

E, kako avioni, tako i babe imaju svoje tipove i vrste...

Ima i lakih i teških i nevidljivih i lovaca, a bogme,

ima i baba mlaznjaka! Da, da...

Elem, ta krila avionska i babinska(!) vode u neistražene

zemlje i pričaju najtoplije priče. Blago

nama sa njima i u njima.

Međutim, (agen) i babe i avioni se kvare.

S nama, ljudima, stvari stoje drugačije.

Uzimamo stvari zdravo za gotovo,

ne slušamo male signale, da je

baba-servis u kvaru, i nastavljamo, kao

da se ništa nije desilo. Iako često znamo da

i tom servisu treba odmor, zabava, pregled,

nekako se čini da nemamo izbor. Ili tako, smislimo

da nemamo. Mogu to one.

Nedavno, u parku, izvela potomka radosna baka.

Dečak se igra, pogađate, avionom (naravno da se

igra avionom, ovo je priča i avionu i babi). Baba

nezainteresovano prati igru. Više avion, nego dete.

Vidi se da je igračka skupocena, samim tim i bitna.

Boji se. Slomiće je. Deca su već nagrnula oduševljeno!

Jer sva deca vole avione!

Raduju se, smeju, trče, sunce sija... Šajni hepi pipl.

Ne i baba. Naherena na ćošak ograde, ćuti i posmatra.


074/ PORTA APERTA

IVANA

His canon ’gainst self-slaughter! O God! O God!

How weary, stale, flat, and unprofitable

Seem to me all the uses of this world!

Fie on’t! O fie! ’tis an unweeded garden,

That grows to seed; things rank and gross in nature

Possess it merely. That it should come to this!

But two months dead!—nay, not so much, not two:

So excellent a king; that was, to this,

Hyperion to a satyr; so loving to my mother,

That he might not beteem the winds of heaven

Visit her face too roughly. Heaven and earth!

Must I remember? Why, she would hang on him

As if increase of appetite had grown

By what it fed on: and yet, within a month,—

Let me not think on’t,—Frailty, thy name is woman!—

A little month; or ere those shoes were old

With which she followed my poor father’s body

Like Niobe, all tears;—why she, even she,—

O God! a beast that wants discourse of reason,

By what it fed on: and yet, within a month,—

Let me not think on’t,—Frailty, thy name is woman!—

A little month; or ere those shoes were old

With which she followed my poor father’s body

Like Niobe, all tears;—why she, even she,—

O God! a beast that wants discourse of reason,

Would have mourn’d longer,—married with mine uncle,

My father’s brother; but no more like my father

Than I to Hercules: within a month;

Ere yet the salt of most unrighteous tears

Had left the flushing in her galled eyes,

She married:— O, most wicked speed, to post

With such dexterity to incestuous sheets!

It is not, nor it cannot come to good;

But break my heart,—for I must hold my tongue.

ĐELIĆ

Ivana Đelić, diplomirani filolog za engleski jezik i književnost, šef

je Kabineta dekana Fakulteta umetnosti u Nišu i administrativni

koordinator Erazmus+ mobilnosti Fakulteta umetnosti Univerziteta

u Nišu. Po vokaciji profesor - predavač engleskog i francuskog

jezika, kao i prevodilac, po interesovanju učesnik u organizaciji

umetničkih i kulturnih dešavanja, turistički vodič, horistkinja, a

oduvek verni ljubitelj stručnih konferencija, putovanja i stranih

jezika i kultura.

Kao šef Kabineta dekana Fakulteta umetnosti

u Nišu, pripadate nenastavnom osoblju Fakulteta.

Ipak, pored sjajnih jezičkih i organizacionih

sposobnosti, možete se pohvaliti i privilegijom

da ste oduvek bili delom umetničkog

okruženja, posebno muzičkog. Da li biste najpre

podelili sa nama nešto o svom dugogodišnjem

amaterskom umetničkom angažovanju?

Kao dugogodišnji član Akademskog hora Studentskog

kulturnog centra Univerziteta u Nišu

i član Organizacionog odbora Internacionalnih

horskih svečanosti, imala sam priliku i privilegiju

da u dužem vremenskom periodu, sa pozicije

i horskog pevača i učesnika u samom Festivalu,

pratim razvojni put i dostizanje uspeha ne samo

ovog ansambla, već i ovog horskog Festivala.

Sa prof. dr Suzanom Kostić kao dugogodišnjim

umetničkim direktorom i dirigentom Akademskog

hora ostvarivali smo značajne horske uspehe van

granica naše zemlje, uvek kao ambasadori kulture

našeg Univerziteta i Grada. Prestižne nagrade

iz Grčke, Ukrajine i Rusije kao zemalja s jakim

uporištem horskog pevaštva i tradicije, gostovanje

po pozivu Alekseja II, ondašnjeg Patrijarha

moskovskog i cele Rusije, koncertiranje u Francuskoj

povodom svetskog Dana muzike, uspešna

učešća na Festivalu Božićnih pesama u Poljskoj i

Festivalu tradicionalnih narodnih pesama u Portugaliji,

nastupi na mnogim gradskim zvaničnim

kulturnim manifestacijama i na državnim horskim

festivalima, gostovanja u zemljama u okruženju -

samo su neke od tekovina ovog perioda. Prema

programskom standardu i umetničkom kvalitetu,

slobodno mogu reći da su to bile najbolje godine

Horskih svečanosti u Nišu, čemu je prof. dr Suzana

Kostić kao umetnički direktor i selektor Festivala,

svojim koncepcijskim unapređivanjem i

zalaganjem najviše doprinela, posebno ceneći i

čuvajući muzičku horsku tradiciju našeg Grada i

zemlje. Ceremonije otvaranja i zatvaranja IHS godinama

su bili garant visokih umetničkih dometa

u muzici, na radost i prema očekivanjima najbolje

horske publike Niša. Ova bijenalna gradska manifestacija,

prestižna na kulturnoj mapi naše zemlje,

od 2002. godine je i međunarodni Festival, 2008.

uvodi i Festival pravoslavne muzike IHS, a 2010.



076/ PORTA APERTA

povezuje se i sa najrenomiranijim evropskim

horskim asocijacijama, zahvaljujući i tadašnjem

predsedniku Saveta IHS, maestru prof. mr Aleksandru

Vujiću. Gostovanje predstavnika prestižnih

horskih asocijacija AGEC i Europa Cantat,

kao i rad Eurohora u Nišu bili su svojevrsna

afirmacija i unapređivanje festivala IHS. Izuzetna

čast mi je bila da budem deo tima koji je učestvovao

i u organizacionom delu Festivala, segmentu

koji se ticao prevođenja na zvaničnim

sastancima članova međunarodnog žirija, prevoda

promotivnog kataloga i biltena za Festival,

kao i u Monografiji IHS (2006) autora prof. dr

Suzane Kostić, rada u Festivalskom pres-centru,

dočeka renomiranih stranih gostiju Festivala,

gostujućih horova i dirigenata, njihovog

upoznavanja sa znamenitostima Grada, praćenja

konferencija za štampu, pratećih manifestacija

i pisanja za Festivalske novine, kao i koordinisanje

vodiča gostujućih horova, prepoznavajući i

potrebe kolega horista.

Bila sam jako ponosna što sam za svoje višegodišnje

zalaganje i angažovanje u svim segmentima

Festivala postala dobitnik najvišeg

festivalskog priznanja - Zlatne značke IHS 2010.

godine. Velika je čast bila poneti ovu prestižnu

nagradu zajedno sa renomiranim poslenici-

ma horske i muzičke umetnosti uopšte (Mihail

Šek, Anatoli Kiseljov, prof. dr Dimitrije Bužarovski,

Mirko Bulovan, Dragana Veličković, mr Rade

Rajković, Fakultet umetnosti, Nota Knjaževac).

Godine 2013. usledila je i Plaketa za dugogodišnje,

punoletno aktivno članstvo u Akademskom

mešovitom horu SKC Univerziteta u Nišu.

Takođe, za sobom imate i decenijsko radno

iskustvo u prosveti, kao predavač - profesor

engleskog i francuskog jezika. Koliko Vam je

u iskustvenom i smislu raznovrsnosti značio

ovaj period i kako Vam to iskustvo pomaže u

današnjem poslu?

Sa radošću bih se osvrnula na period podučavanja

stranim jezicima u školi. Utisci i iskustvo

u neposrednom pedagoškom radu sa mladima

raznolikog uzrasta činili su da kontinuirano

odgovaram zadacima i aktivnostima od samog

pokretanja reformi u prosveti. Negovanje savremene

metodike nastave s matičnog fakulteta,

naklonjenost uvođenju jezičkih udžbenika

stranih izdavača, prisustvovanje stručnim seminarima

i međunarodnim ELTA konferencijama

držali su me cilja unapređivanja kvaliteta

nastave iz oblasti stranih jezika, kao i komunikacijskih

veština. Dragocen je bio svaki čas

Dodela Zlatne značke IHS 2010. godine, u Skupštini Grada


IVANA ĐELIĆ/077

koji je uspešno kod učenika inicirao da ispolje

svoja znanja, razmišljanja, stavove i zaključke u

komunikaciji, a da i ne primete da se ne izražavaju

na maternjem jeziku. Bila sam posvećena i

radu sa manjim grupama polaznika u privatnim

školama jezika, u saradnji sa kolegama iz svoje

neposredne stručne oblasti.

Strpljenje i motivisanost u timskom radu u

okviru stručnih aktiva i razvojnih školskih timova,

poslovično dobra komunikacija i sa kolegama

iz raznih stručnih oblasti, ostali su mi

značajni za saradnju i zajednički potisak u radu

i u drugim kolektivima.

Honorarnim angažovanjem kao turističkog

vodiča od strane francuskog tur-operatera sa

centrom u Nišu, period letnjeg školskog raspusta

provodila sam na putovanjima i u obilascima

znamenitosti u zemlji i okruženju sa grupama

francuskih turista - prosvetnih i kulturnih radnika.

Uspešnu saradnju ostvarivala sam i sa Univerzitetskim

sportskim savezom Niš kao oficijelni prevodilac

na ceremonijama otvaranja, žrebovanja

i zatvaranja Evropskih univerzitetskih sportskih

prvenstava održanih u Nišu, zvaničnim sastancima

sportskih tehničkih delegata iz Evrope, kao

i u okviru Međunarodnog studentskog festivala

folklora u organizaciji SKC Univerziteta u Nišu.

Navedene aktivnosti u savremenom radnom

okruženju, prilike za lična i grupna kolegijalna

putovanja, upoznavanja sa predstavnicima drugih

zemalja i kultura, osnažili su moju društvenost

i poštovanje osobenosti drugih, a pomažu

mi i sastavni su deo i mog kasnijeg akademskog

poslovnog okruženja.

Kako je započela Vaša karijera na Fakultetu

umetnosti? Kako ste tada doživeli ovu

tranziciju i potencijalnu priliku za dodatno

usavršavanje?

Na poziv i ponudu dekana prof. dr Suzane Kostić

da, kao poslovni sekretar Fakulteta, obavljam tehničko-organizacione

poslove u dekanatu Fakulteta

umetnosti koji uključuju i inostranu komunikaciju,

znala sam da prihvatam kreativan i zanimljiv

posao čiji je koncept upravo spoj različitih segmenata

iz moje stručne oblasti i interesovanja.

Žagor učenika u školi zamenjen je jedinstvenim

finim muziciranjem studenata u zgradi dekanata.

Novi kvalitet je bilo i akademsko okruženje sa

obiljem planiranih aktivnosti i projekata, dobrom

vizijom i još boljom misijom u godini obeležavanja

značajnog jubileja - 1700 godina Milanskog edikta.

Tokom godina, rad na poslovima sekretara

dekanata omogućio mi je da oprobam sebe u


078/PORTA APERTA

različitim zahtevima i stalno unapređujem svoja

znaja i veštine komunikacije.

Kabinet dekana je mesto aktivnosti sa osmišljenim

vremenom, frekvencijom poziva i upita

za dekana i prodekane, gde treba usmeriti i planirati

radne posete prema agendi. Po dinamici

prijema akata na potpis i pošte dekana ostvaruje

se i korespondencija, kao i sortiranje elektronske

pošte za Fakultet. Aktivno je učešće u tehničkoj

organizaciji službenih putovanja i poseta zaposlenih,

kao i staranje o smeštaju gostiju Fakulteta

tokom njihovog boravka.

U saradnji sa rukovodstvom, organima i nastavnicima

Fakulteta, kao i kolegama iz službi sekretarijata

i centara, poslovi u dekanatu i na Fakultetu obavljaju

se strpljivim timskim radom i koordinacijom.

Kako biste danas, kroz paletu profesionalnih

angažovanja, predstavili Vaš rad na Fakultetu

umetnosti i sam Fakultet?

Mi smo moderan srpski Fakultet koji učestvuje

aktivno u realizaciji prestižnih manifestacija i

projekata, povezani smo sa srodnim institucijama

u zemlji i inostranstvu u razmeni stručnih i umetničkih

informacija. Jako je za mene podsticajno

organizovanje radnih i protokolarnih poseta gostiju

na Fakultetu i Univerzitetu, posebno međunarodnih,

budući da se na Fakultetu stalno održavaju

majstorski kursevi, radionice, predavanja po

pozivu, koncerti, naučni skupovi i međunarodna

takmičenja sa internacionalnim članovima žirija.

Strane delegacije se u konverzaciji na prijemima

kod dekana poslovično pohvalno izražavaju o

utiscima i dobrodošlici tokom boravka na našem

Fakultetu, Univerzitetu i Gradu.

Prezentovanje Univerziteta u Nišu, Grada Niša

i naše zemlje zapaženim rezultatima nastavnika,

saradnika i studenata Fakulteta umetnosti

u zemlji i inostranstvu, svrstalo je Fakultet i u

članstvo u prestižnim evropskim umetničkim

udruženjima: Evropskoj ligi obrazovnih umetničkih

institucija (ELIA), Evropskoj Asocijaciji

Konzervatorijuma (AEC) i Internacionalnoj konfederaciji

akordeonista (CIA). Saradnja i inokorespondencija

sa ovim renomiranim institucijama

je intenzivna i one su važan faktor u većoj

vidljivosti našeg Fakulteta. Njihovo popularisanje

i afirmacija važnijih aktivnosti Fakulteta umetnosti

u svim svojim formatima objava aktivnosti

članica, doprinose značajnom segmentu razvoja

inostrane komunikacije Fakulteta. Sve pohvale

timu i organizaciji Fakulteta za saradnju i predani

rad i na ovom značajnom segmentu.

Moje angažovanje u Organizacionom odboru

nacionalnog naučnog skupa sa međunarodnim

učešćem Balkan Art Forum- BARTF, koji se održava

već osmu godinu zaredom, uvek donosi nove

izazove jer okuplja eminentne domaće i inostrane

teoretičare i umetnike. U saradnji odbora sa prof.

dr Suzanom Kostić, dekanom Fakulteta i van. prof.

dr Danijelom Stojanović, prodekanom za umetničko-naučni

rad, predsednikom Programskog odbora

skupa, period između dva naučna skupa - do same

realizacije novog foruma - protiče u kreativnim i

zanimljivim pripremama.

Naš Fakultet zaista može da se pohvali bogatim

izdavaštvom naučnih i stručnih publikacija i audio

edicija. Prevođenje gostujućih stranih studenta,

umetnika i gostiju Fakulteta, prevod fakultetskih

akata, stručnih tekstova, projektne dokumentacije

i internet prezentacije Fakulteta, kao i lektorisanje-korektura

tekstova na engleskom jeziku

za naučno-stručni časopis Artefact, Knjigu apstrakata

i Zbornik radova BARTF, sastavni su deo

mog kreativnog posla.

Već godinama postoji dobra saradnja i komunikacija

sa koleginicama i kolegama sa drugih fakulteta

i univerziteta, kao i predstavnicima iz zvaničnih

institucija Grada i zemlje. Svečane akademije

za Dan Fakulteta umetnosti posebno beleže veliku

posećenost zbog dobro osmišljene organizacije,

protokola i bogatih umetničkih programa, izvedenih

u Koncertno-izložbenim prostoru Fakulteta.

Istakla bih i sjajno interesovanje eminentnih umetnika

koji su boravili na Fakultetu za srdačno obraćanje

na jezicima zemalja iz kojih dolaze, u video

čestitkama za Dan Fakulteta umetnosti, ukoliko

nisu u prilici da dođu na našu svečanost, a koje sa

ponosom emitujemo ovom prilikom.

Početkom ove akademske godine pokrenuto

je i jedinstveno Međunarodno internet takmičenje

Konstantin Veliki, za čiji oficijelni sajt je

trebalo urediti paralelnu verziju na engleskom

jeziku i ostvariti kontakt sa stranim ambasadama


IVANA ĐELIĆ/079

za moguću podršku u realizaciji Takmičenja. Budući

da se Takmičenje u potpunosti odvija preko

interneta, ostvarujemo komunikaciju za precizna

uputstva sa zainteresovanim kandidatima -

učenicima, studentima i umetnicima - iz raznih

zemalja sveta. Odziv i intersovanje za ovako savremen

oblik takmičenja su odlični. Stručni Žiri

sastavljen od istaknutih umetnika i pedagoga

iz zemlje i sveta doprinosi njegovom ugledu, a

i učešće laureata disciplina na Gala koncertu i

izložbi u Nišu u okviru Gradske slave. Drago mi

je da sam deo tima ovog Takmičenja pod direktorskom

palicom prof. dr Suzane Kostić, jer ima

za cilj afirmaciju mladih umetnika i jačanje međunarodnih

kulturnih odnosa, i kao takvo - sjajnu

perspektivu. SREĆNO!!!

Imali ste i tu čast i odgovornost da Fakultet

predstavljate u Poljskoj u okviru Erasmus+

projekta razmene. Ispričajte nam nešto više

o ovom projektu i njegovom značaju za Fakultet

i Vaš profesionalni napredak.

Univerzitet u Lublinu u Poljskoj (The University

College of Enterprise and Administration,

WSPA) organizovao je skup International Week

za razmenu administrativnog osoblja u periodu

od 6-10. marta 2017. godine u okviru Erasmus+

projekta Univerziteta u Nišu i partnera. Ova mobilnost

pripala je Fakultetu umetnosti u Nišu, a

meni je povereno da ovom prilikom predstavim

naš Univerzitet i Fakultet. (Prethodno sam bila

i polaznik obuke FUSE na Univerzitetu u Nišu

u okviru Tempus projekta - za engleski jezik u

visokoškolskoj administraciji, kao i učesnik Završne

GOMES Konferencije posvećene modernizaciji

univerziteta, u Vrnjačkoj Banji.)

Čitave pripreme i planiranje ove akademske

posete zaista su predstavljale veliki podsticaj

za mene, a utisak samog dolaska na odredište

obeležilo je uvreženo mišljenje da upravo na

aerodromu posećene zemlje “kreće Erazmus” i

razvijanje multikulturalnih veština.

Domaćin je organizovao zvanični prijem učesnika

na instituciji, uključujući i njeno razgledanje,

kao i upoznavanje sa programom treninga.

Nakon radnog dela, upriličen je i zajednički

obilazak znamenitosti grada Lublina, poseta

Univerzitetskom kampusu Marija Kiri (UMCS),

istorijskom mestu Majdanek. Posebno mi je

ostalo u sećanju bogato kulturno dešavanje -

celovečernji koncert Lublinske filharmonije sa

odabirom dela Vijenjavskog na programu.

Kao zvanični učesnici, bili smo u prilici da

prezentujemo instituciju i zemlju iz koje dolazimo,

a bilo je predstavnika univerziteta iz: Albanije,

Bosne i Hercegovine, Gruzije, Italije, Kine,

Litvanije, kao i potencijalnih partnera na budućim

projektima - iz Nemačke, Francuske i Velike

Britanije. Značajan broj studenata sa institucije

pratio je plenarna izlaganja, a štandovi sa promotivnim

materijalom učesnika omogućavali su

dalju razmenu i ostvarivanje kontakata.

Bilo mi je drago da sam naišla na jako dobar

prijem posetilaca skupa tokom prezentacije

Univerziteta u Nišu, prigodnog filma povodom

njegovog značajnog jubileja od pola veka i zvaničnog

sajta na engleskom jeziku, kao i podele

promotivnog materijala našeg Univerziteta i

Fakulteta u cilju internacionalizacije.


080/PORTA APERTA

Na dodatnom sastanaku učesnika kao prilike za

interesovanje ponaosob o mogućnosti saradnje,

sumirani su vrlo pozitivni utisci o samom skupu i

dodeljeni sertifikati. Domaćin je priredio i zanimljiv

kviz poznavanja poljskih običaja, kulture, umetnosti,

jezika i zapažanja tokom boravka. Bilo mi je

jako prijatno što sam ponela titulu najuspešnijeg

učesnika kviza. Druženja u neformalnom obliku i

atmosferi, a posebno celodnevni izlet do živopisnog

mesta Zamość i banje Kazimierz Dolny, pružili

su nam priliku i za spontanu podelu utisaka u

razmeni iskustava dobre prakse, što je u mnogome

doprinelo ostvarivanju ciljeva mobilnosti.

Nastavljaju se kontinuirana akademska komunikacija

i poslovnost, kao i stečena prijateljstva

s Erazmusa.

Iskustvo stečeno u okviru Erasmus+ razmene

preporučilo me je za administrativnog koordinatora

Erasmus+ Fakulteta umetnosti Univerziteta u

Nišu, gde se često organizuju savetovanja u vezi

sa konkursima i procedurom ostvarivanja mobilnosti

sa i na fakultetima niškog Univerziteta. Veoma

je značajno što je na Fakultetu umetnosti lepo zaživela

razmena dolazećih stranih i naših odlazećih

studenata, kao i mobilnost nastavnog i nenastavnog

osoblja u okviru Erasmus+ programa KA1. U

saradnji sa Univerzitetom, dekan prof. dr Suzana

Kostić i prof. mr Katarina Đorđević, prodekan za

međunarodnu saradnju i akademski koordinator

Erasmus+ Fakulteta umetnosti Univerziteta u Nišu,

uspešno afirmišu ovu mogućnost akademske svestranosti.

Sticanjem Erazmus povelje Univerziteta

u Nišu i stavljanjem naše zemlje u rang sada i programskih

zemalja, otvaraju se još veće mogućnosti

saradnje sa mnogim srodnim umetničkim univerzitetima

i institucijama u Evropi.

Koja su Vaš lična razmišljanja u pogledu razvoja

Fakulteta umetnosti u perspektivi?

Pratim nepristrasno i velike uspehe svojih prijatelja

i kolega koji rade na Fakultetu umetnosti.

Kroz prizmu svoje opsežne percepcije i razumevanja

onoga što je, u bezmalo decenijskom

periodu, postignuto uz rukovodstveni tim Fakulteta

umetnosti, izgledno je da će se sve aspiracije

- da on jednom preraste i u Univerzitet

umetnosti - ostvariti.

Fakultet se može ponositi time što je iznedrio

i osnažuje se kadrovima koji svoj entuzijazam

i želju za ličnim i opštim napretkom Fakulteta

iskazuju kroz paletu ličnih profesionalnih i

akivnosti Fakulteta, pretočavajući ih u velike

uspehe i nove potiske za kreacijom.

S ponosom ističemo da su neki od njih nekadašnji

studenti Fakulteta, a sjajni su uzori

i mentori sadašnjim generacijama naših studenata.

Izuzetni rezultati i podmlatka su već

nadaleko vidljivi.

U godini kada Fakultet umetnosti proslavlja

svoje punoletstvo, uverena sam da će, u vremenu

koje je pred nama, njegova dalja afirmacija

potvrditi sva očekivanja o njegovom kontinuira-


IVANA ĐELIĆ/081

Predavanje, prezentacija i promocija Fakulteta i Univerziteta na International Week-u u okviru Erasmus+ projekta (Poljska).

nom razvoju i zrelosti za uključivanje u najsavremenije

umetničko-obrazovne tokove.

Koju biste poruku poslali našim čitaocima?

Kojim mislima nas pozdravljate?

Puno je anegdota iz mog zanimljivog, nadahnjujućeg

radnog okruženja. Našalila sam se jednom

prilikom da, ukoliko nekad dođe do nekog,

prevashodno “jezičkog nesporazuma” na poslu,

posebno kada je inostrana komunikacija u pitanju,

meni kao filologu stranih jezika bi mogla da

se pripiše “vernost u prenošenju značenja”, a da

posao uvek treba da se završi valjano i komunicira

kvalitetno i dobro. Ipak smo mi umetnički

Fakultet, sloboda i razumevanje u zajedničkom

radu doprinose lepšoj radnoj atmosferi. Uvežbana

spontanost postiže se dobrim radom na

sebi i korišćenjem raspoloživih saznanja u novim

radnim izazovima. Važno je planirati - školski

čas, radni dan, zakazane obaveze, vreme posete,

dodatne aktivnosti… Još važnije je biti spreman -

ako dođe do promena u planu i tada znalački

upravljati novonastalom situacijom.

Uspešno planiranje je, kažu, planiranje uspeha.

Vašim čitaocima želim puno uspeha i da nas

rado prate i nadalje!

Welcome to the Faculty of Arts!

La porte est ouverte à tous!

Autor: Danijela Stefanović


082/ORIGINALI

STEFAN NIKOLIĆ

Stefan Nikolić, alumni Fakulteta umetnosti u Nišu - Akordeonista,

dobitnik je više nagrada na takmičenjima mladih harmonikaša u

zemlji i inostranstvu kao učenik i student. Široj javnosti poznat

dvostrukim učešćem u serijalu "Ja imam talenat", 2013. u polufinalu

kao član sastava B-Shake, a 2017. godine "Zlatnim tasterom"

stiže u finale takmičenja. Dobitnik je Specijalne nagrade stručnog

žirija Festvala "Omladina u Subotici" kao koautor pesme "Korak

napred" grupe "S.K.A." iz Leskovca, autor je i izvođač pesama grupa

"Stefan i Noćobdije", "Vertina", "Superstar". Učestvovao je u

radu bendova koji interpretiraju keltsku muziku "Irish Clovers" i

"Fighting Sparow". Lider je i osnivač grupe "Ars Community" koja

se prevashodno bavi populirazijom i afirmacijom instrumenata

poznatih po izvođenju klasične muzike, uz adaptaciju i interpretaciju

popularnih muzičkih žanrova. Uključen je u rad žirija na takmičenjima

mladih harmonikaša, a njegovi učenici dobitnici su

nagrada na takmičenjima širom zemlje. Trenutno radi kao profesor

Harmonike u Umetničkoj školi "Stevan Mokranjac" u Negotinu,

te se njegova koncertna delatnost odvija u regionu Timočke

Krajine i grada Negotina.

Neizbežno pitanje na samom početku je - kako

ste se opredelili za muziku i zašto baš Harmonika?

Od rođenja sam okružen muzikom, budući da je

moj otac muzičar i celoga života zarađuje za život

sviranjem harmonike i podučavanjem mladih

harmonikaša našoj tradicionalnoj harmonikaškoj

školi. Budući da su zvuci harmonike činili moju

svakodnevicu, kada je na red došao upis u muzičku

školu, moja želja bila je da sviram instrument

različit od onoga koji mi je bio neprekideno dostupan.

Valjda je u ljudskoj prirodi da težimo onim

stvarima koje nam nisu na dohvat ruke. Na moju

žalost, dva puta za redom sam pao na prijemnom

ispitu za klavir, zbog toga što sam bio još uvek

mlad, a bilo je dece kojima je to bila poslednja

šansa za upis u muzičku školu. Harmoniku sam,

dakle, upisao kao instrument koji ću svirati, dok

ne napunim dovoljno godina da bi me primili na

klavir, ne sluteći da će mi ta odluka odrediti kasniji

razvojni i životni put. Danas je moj lični primer

jedna od mojih najvećih motivacija u radu

sa učenicima, pogotovo kada sretnem učenika

koji je u nedoumici po pitanju izbora instrumenta.

Široj javnosti poznati ste po učešću u serijalu

"Ja imam talenat" i sjajnoj implementaciji rok

muzike u harmonikaško izvođaštvo. Kako ste došli

na tu ideju?

Ideja je postojala još u srednjoj školi, u vidu tinejdžerskog

bunta. Srednju školu sam upisao

sa trinaest godina i kao dve generacije mlađi

učenik od svojih vršnjaka, imao sam određene

probleme sa uklapanjem u novu sredinu. Pomenuo

sam da je moj otac interpretator srpske

tradicionalne harmonikaške škole. Ljudi u mojoj

okolini su stoga imali određena očekivanja u

tom pogledu, tj. da ću pored umetničke svirati i


STEFAN NIKOLIĆ/083

narodnu muziku. Verujem da je pritisak okoline

jedan od ključnih faktora koji su me nagnali u

potpuno drugu stranu. Dok su kolege sa moje

godine težile tome da nadmaše poznate harmonikaše,

poput Kemiša, Pavkovića i drugih, ja

sam želeo da pokažem koliko "moćno" rok muzika

zvuči na instrumentu koji sviram.

U jednom od nastupa u "Ja imam talenat" pomenuli

ste da je motiv onoga što ste u tom periodu

radili upravo afirmacija instrumenta kod

mlađe populacije, možete li nam reći nešto više

o tome?

Zahvaljujući senzaciji dua "2Čelos", naglo je poslednjih

godina poraslo interesovanje za violončelo.

Kad god klinci na nekoj od prezentacija koje

radimo u sklopu Umetničke škole "Stevan Mokranjac"

u Negotinu, ugledaju violončelo, ushićeno

traže da čuju "Smut kriminal" ili neki od hitova

koje "2Čelos" interpretira. U Srbiji se harmonika i

dalje isključivo vezuje za interpretaciju narodne

muzike, a to nije nešto što je previše popularno

među današnjom omladinom, pogovo u gradskim

sredinama. Pomislio sam da bi mnogo više dece

upisivalo harmoniku kada bi imali svest o tome

da se na harmonici može svirati još mnogo toga

pored narodnjaka.

Harmonika je, uprkos načinu na koji je često

doživljavamo, jedan moderan instrument, čija se

mehanika neprekidno usavršava, a mogućnosti

istražuju. Već je i među stručnjacima u oblasti

barokne muzike poznato da je harmonika instrument

na kojem se pored orgulja može najvernije

interpretirati orguljaški repertoar, zahvaljujući

velikom broju registara i tehničkim prednostima

u odnosu na većinu ostalih instrumenata. Takođe,

harmonika je jedan od retkih instrumenata

na kojem se mogu izvoditi orkestarska dela, a


084/ORIGINALI

da to ima nekog smisla. Vrsni koncertni izvođači

poput Jurija Šiškina iznova nam to dokazuju kroz

svoje redakcije poznatih orkestarskih kompozicija.

Koliko ste uspešni u misiji da svojim "misionarskim"

delovanjem zainteresujete decu za harmoniku?

Na žalost, ne onoliko koliko bih želeo. Grad u

kojem radim je, na žalost, jedan od gradova

koji na godišnjem nivou napusti veliki broj ljudi

u potrazi za boljim životnim standardom. U

takvoj sredini je generalno teško naći učenike,

zainteresovati ih za sviranje instrumenta. Da

ne pominjem roditelje koji dožive nelagodnost

svaki put kada čuju koliko muzički instrumenti

koštaju. Kao veliki problem, takođe doživljavam

loš obrazovni sistem, koji nije ni malo stimulativan

za bilo kakvo bavljenje delatnostima koje

podrazumevaju umetnost ili kulturu. Kao što

sam rekao, deca bi želela da sviraju "Smut kriminal"

i temu iz "Pirata sa Kariba", a plan i program

nam nalaže hrpu stvari, koje teško mogu

zainteresovati jednu mladu osobu u tom periodu

života. Ne ostaje mi drugo do da takve

stvari koristim kao motivaciju da savladaju

predviđeni plan i program. "Ako na vreme odradiš

ono što nam je zadato, sviraćemo "Pirate

sa kariba" - jedna je od rečenica kojima ubeđujem

učenike da pojačaju intezitet vežbanja.

Sa nagrađenim učenicima na međuokružnom takmičenju

Pomenuli ste da obrazovni sistem smatrate lošim.

Šta bi ste promenili kada bi mogli i šta smatrate

glavnim propustima aktuelnog sistema?

Pre svega, školujemo se da budemo umetnici -

interpretatori na instrumentima koje sviramo,

a onda nam podele norme i pokušaju da posao

koji radimo šablonizuju što više, kako bi se bolje

uklopili u administraciju i birokratiju. Muzika,

kao i sve ostale umetnosti, nikada ne mogu

funkcionisati po tom principu, niti će. Umetnost

je stvar izražene individualnosti. Razvojni

put i afiniteti svakoga od nas su različiti. Stoga

je plan i program koji odgovara razvoju jednog

deteta apsolutno neprimenjiv kada je u pitanju


STEFAN NIKOLIĆ/085

neko drugo dete. Svako od nas ima svoj tempo i

svako se razvija u granicama svojih mogućnosti.

Baš kao što je apsurdno suditi na osnovu jedne

komponete o ograničenjima individue, apsurdno

je očekivati da ćemo se svi jednako razvijati

i postizati iste rezultate. Na nastavnicima je da

prilagode program učenicima, ali nas plan i program

u velikoj meri ograničava.

Osim aktuelnog plana i programa, promenio

bih kompletno viđenje delatnosti koju obavljamo

kao ljudi koji su se školovali na muzičkim akademijama.

Tužno je što se školujemo da postanemo

profesionalni izvođači na instrumentu koji sviramo,

a onda većina nas prestane da svira ono za

šta se školovao i u šta je uložio ozbiljan rad, koji

premašuje više hiljada sati. Tu ne mogu da svalim

svu krivicu na svoje kolege koje se ne bave

sviranjem klasične muzike, jer je teško očekivati

da pored posla koji podrazumeva radno vreme i

puno isrcpljuje, neko svoje slobodno vreme provodi

vežbajući.

Kako bi onda po vašem mišljenju trebalo da izgleda

posao koji obavljate i šta je neophodno uraditi

po tom pitanju?

Umesto što nam platu formiraju na osnovu

norme koju imamo, te stoga maltene moramo

vrbovati decu za upis u muzičku školu, što narušava

kriterijum i dostojanstvo nas kao ško-

lovanih umetnika i predavača, mogli bi da naprave

neku vrstu reforme. Pod tim mislim da bi

umesto pune klase dece u kojoj polovinu njih

apsolutno ne interesuje sviranje instrumenta,

mogli da radimo sa onom decom koju to zaista

interesuje, pa čak i da držimo više časova

nego što je predviđeno, jer kada u nečemu dete

pokazuje više talenta, sklonosti i interesovanje,

onda mu treba posvetiti i više pažnje. Pored

toga što rad sa talentovanom decom pruža

svojevrsnu satisfakciju, naročito mladim umetnicima

koji žele da podele svoje još uvek "sveže"

znanje pokupljeno na muzičkoj akademiji, mogu

da kažem da tokom procesa podučavanja postoji

mnogo stvari koje sam umetnik može primetiti,

naučiti i usvojiti, a tiču se toga kako se

kod mladih izvođača na različite načine postižu

rezultati i prevazilaze prepreke. Stoga, takve

časove ne smatram zamornim ili napornim, već

ih doživljavam kao lično usavršavanje.

To bi bio jedan deo reforme koju bi trebalo

sprovesti, a drugi deo se odnosi na stimulaciju

onih ljudi koji žele da se posle akademije i dalje

bave koncertnom delatnošću, a da to nije u

sklopu institucija kao što su simfonijski orkestri.

Mi harmonikaši i ne možemo biti stalni članovi

sinfonijskih orestara. Verujem da bi mnogo više

koncerata i koncertnih izvođača bilo iz redova

akademski školovanih muzičara, koji se pritom


086/ORIGINALI

bave prosvetnom delatnošću, kada bi nedostatak

norme mogli da se nadomeste koncertnom

aktivnošću. Npr, jedan solistički koncert mesečno

nadomeštava 8 koeficijenata norme, koncert

u okviru kamernog sastava 4 i slično. Sa takvom

motivacijom bi svakako mnogo više bilo sviranja,

pa bi i samim tim, deca imala mnogo više

mogućnosti da čuju klasičnu muziku, svoje nastavnike

i profesore koji su im u neku ruku uzori

i autoriteti, i zainteresuju se za nju.

Primetno je da vama lično posao koji obavljate

nije prepreka u bavljenju muzikom i van institucije.

Možete li nam više reći o projektima koje

realizujete i svojim planovima?

Pre svega, posao koji obavljam u školi zaista volim

i ispunjava me u velikoj meri. Svestan sam koliko

su određeni profesori uticali na moj lični razvoj,

moje stavove, pa čak i na određena načela i standarde

koje postavljam u nekim situacijama. Lično

doživljavam svaki uspeh svojih učenika, a jedna

od najvećih satisfakcija koju mogu da osetim je to,

da sam upravo ja taj koji je nekome pomogao da

muziku pronađe kao svoj put. Ipak, iako me posao

koji radim ispunjava, ne bih se osetio zadovoljnim

kada bi to bilo sve što radim u životu.

Pritom, ne mislim samo na sviranje roka ili klasične

muzike. Svaki kontakt sa bilo kojim muzičkim

žanrom ili instrumentom koji sam imao prilike

da sviram ostavio je na mene snažan utisak

i ne bih želeo da se odreknem ičega od toga. Ne

pravim konkretne planove, već radim ono za čim

oseti potrebu. Neretko mi se dešava da dan za

danom sviram na totalno različitim nastupima -

jedan dan koncert klasične muzike, sledeći svirka

u rok klubu, a da nakon toga sviram ili pevam

u kafani. Drago mi je što sam imao prilike da u

određenoj meri „zađem“ u razne muzičke pravce

i ništa od toga ne potcenjujem.

Ipak, ako bih izdvojio neki od projekata u koji

sam uključen, to bi bio sastav Ars Community,

čiji sam lider i osnivač. Pomenuti sastav smatram

nastavkom onoga što sam sa svojim kolegama

radio u sastavu B-Shake, s tim što ovoga puta

ne želim da se ograničim isključivo na rok. Ars

Community, kako i ime sugeriše, nije samo bend,

već moja lična težnja da u jedan sastav ujedinim


STEFAN NIKOLIĆ/087

akademski obrazovane muzičare i muzičare koji to

nisu, a imaju bogato izvođačko i interpretatorsko

iskustvo. Budući da sam kao školovani muzičar,

često sarađivao sa ljudima koji se muzikom bave

profesionalno, ali van akademskih okvira, itekako

cenim i jedne i druge i smatram da samo simbioza

iskustava obeju strana može čoveka učiniti kompletnim

muzičarem.

Dakle, smatrate da je žanrovska raznovrsnost i

sublimacija različitih iskustava ono što čoveka

čini kompletnim muzičarem, a da li ga čini i kompletnim

umetnikom?

Na žalost postoji mnogo slučajeva, gde čak i

među izvođačima koje smatram ozbiljnima, postoje

oni koji za života nisu pročitali ni jednu

knjigu, niti se njihovo poznavanje opšte kulture

proteže dalje od neophodnog za postizanje akademskih

rezultata. Umetnik i intelektualac, trebalo

bi pored vrhunske stručnosti u onome što radi

da pruži i lični primer drugima, kako u ponašanju,

tako i u odnosu prema kulturi, umetnosti, društvu

čiji je sastavni deo. Smatram da je kritički odnos

prema svemu što smatra lošim i nakaradnim ne

samo poželjno, već i svojevrsna obaveza. Umetnik

mora da poseduje odgovarajuću informisanost i

poznavanje ne samo one oblasti u kojoj je stručan,

već i mnogih drugih oblasti umetnosti, kulture,

pa i nauke. Lično, imam tu sreću, da je moj

krug prijatelja veoma šarenolik, te među bliskim

ljudima imam pisce, dramaturge, slikare, lingviste.

Mnogo sam toga o njihovim profesijama čuo

i naučio od njih, i samim tim se zainteresovao za

mnoge oblasti koje su mi bile strane i nepoznate.

Verovatno je jedan od boljih načina da čovek

proširi svoje obrazovanje, okružiti se kvalitetnim

ljudima različitih struka i interesovanja.

Mnogi mladi umetnici teže životu i radu u većim

gradovima. Šta vas je dovelo u Negotin i u kojoj

meri okolinu smatrate stimulativnom za vaš dalji

razvoj?

U današnje vreme nismo baš u situaciji da biramo

kada je posao u struci u pitanju. Diplome

raznih privatnih fakulteta omogućavaju mnogima

rad u muzičkim školama, te je potražnja za stručnim

kadrom minimalna, a pri zasnivanju radnog


088/ORIGINALI

odnosa se ne uzima u obzir prosečna ocena tokom

studija, postignuti rezultati, niti znanje i stručnost

koje posedujemo. Umetnička škola „Stevan Mokranjac“

je prva škola u kojoj sam dobio šansu za

obavljanje posla u struci i moram da kažem da mi

je veoma drago zbog toga. Zahvaljujući direktorki

koja je pored mene pružila šansu i drugim mladim

diplomiranim umetnicima, imamo veoma „osvežen“

profesorski kadar od kojih su svi koncertno

aktivni i angažovani u kulturnom životu Negotina.

Zajedničkim snagama, konstantno organizujemo

koncerte i javne nastupe, na kojima nastupamo i

mi i naši učenici. Pored toga, dobro dođe razmena

iskustava, budući da smo studirali na različitim fakultetima.

Što se grada tiče, moram da pohvalim i

grad i institucije kulture, jer se neprekidno zalažu

da obogate kulturni život Negotina. Posebno bih

pohvalio odnegovanu publiku, koja velikim odzivom

podržava gotovo sve kulturne manifestacije ovoga

grada. Ipak je Negotin grad našeg čuvenog Stevana

Mokranjca i taj duh se itekako oseća. Naročito

tokom „Mokračnjevih dana“, na kojima sam prošle

godine imao čast da nastupim u kamernom duu

sa kolegenicom čelistkinjom Vesnom Garabantin.

Mogu da kažem da sam bio oduševljen brojem gledalaca,

posebno zato što je bilo mnogo dece i mladih,

koji su sa pažnjom ispratili naš nastup.

Gde sebe vidite u narednom periodu na profesionalnom

planu?

Što se tiče klasične muzike, u poslednje vreme

intezivno razmišljam o nastavku svog obrazovanja.

Mnogo je stvari koje sam naučio i primenio

kako u svojoj inerpretaciji, tako i u radu sa svojim

učenicima, ali uviđam da postoji mnogo toga

što bih mogao i što treba da naučim. U poslednje

vreme upoznao sam neke izvanredne ljude koji

su me zainteresovali za stvari kojima se nisam

dovoljno posvetio do sada. Takođe, mislim da su

me upravo razna iskustva u sviranju različitih

muzičkih žanrova učinila zrelijim izvođačem, te

sam samim tim dorastao novim izazovima, koji

su mi ranije delovali nedostižno.

Pre par godina, kada sam počeo da se bavim

pedagoškim radom, pala mi je jedna interesantna

ideja na pamet. Veoma brzo sam uvedio koliko je

za učenike bitno da ono što sviraju mogu i da

čuju, te je tokom interakcije sa njima na mojim

časovima harmonika gotovo uvek u mojim rukama.

Na žalost, veliki broj mojih kolega, iz gore

pomenutih razloga, nije u sviračkoj formi, čak ni

toliko, da mogu interpretirati kompozicije predviđene

za napredne učenike nižih razreda muzičke

škole. Zato sam jedno vreme krenuo sa snimanjem

video zapisa kompozicija predviđenih za

nižu muzičku školu na harmonici, kako bi deci uz

pomoć Youtube kanala omogućio da čuju kako

pravilno treba interpretirati kompozicije koje svi-


STEFAN NIKOLIĆ/089

raju. Zamisao je bila da krenem od kompozicija

predviđenih za niže razrede, pa do kompozicija

završnih razreda. Snimio sam nekih desetak

kompozicija namenjenih učenicima niže škole, ali

sam od toga privremeno odustao, dok ne budem

u mogućnosti da pružim bolje kvalitete snimaka

od onih snimanih mobilnim telefonom. Ipak, smatram

ovo jednom lepom idejom i verujem da bi

koristilo mlađim generacijama. Još bi lepše bilo

kada bi mi se u ovom poduhvatu pridružile kolege!

Da to realizujemo zajedničkim snagama!

Pored toga, postoji mnogo napisanih pesama

koje želim i planiram da snimim, mnogo aranžmana

koji su za sada samo ideje, a želim da ih realizujem

sa različitim sastavima... mnogo je mesta i gradova

koje bih voleo da posetim i nastupim u njima. Za

sve to treba vremena, novaca i strpljenja, i trudim

se da realizujem jedno po jedno, kako mi se za šta

ukaže prilika. Pored toga, stalno naviru nove ideje

za koje treba naći mesta. Nadam se da ću uspeti da

realizujem makar jedan deo onoga što bih želeo, a

možda uspem i da ih sve realizujem.




aperto.artf.ni.ac.rs

More magazines by this user
Similar magazines