KUŠ! jul 2022

Kulturno-umetnički špajz
jul 2022.
broj 78

SADRŽAJ
REČ UREDNICE
Kulturno-umetnički špajz
broj 78, jul 2022.
Tim:
Urednica:
Jovana Nikolić
Lektorke:
Nevena Stajković
Aleksandra Vujić
Art tim:
Ana Lončar
Jovana Lukić
Jovana Nikolić
Srećko Radivojević
Aleksandar Simonović
Jelena Tizić
Autori:
Igor Belopavlović
Sanja Gligorić
Tisa Milić
Jovana Nikolić (MoonQueen)
Ivana Pavićević
Ana Samardžić
Pavle R. Srdić
Nevena Stajković
Marko Vesić
Aleksandra Vujić
Tamara Živković
Reč urednice
str. 3
Sveti Isidor Ratar
str. 6
Stotinu dana bez Lili,
Alijenor Debrok
str. 12
Kameleon-hit
str. 18
Film Hustle – Netfliks
str. 26
Taoizam ili biti kao voda
str. 32
Vendigo
str. 38
Intervju: Nađa Tiodorović
Taggz
str. 46
Strip Larpurlartizam
str. 54
Kulturni centar Magacin
str. 4
Dodole
str. 8
Visoka supkultura
– best of both worlds
– paradigma nove generacije
str. 14
(Ne)vera u bolje sutra
– predstava Rolerkoster,
Atelje 212
str. 22
Devica na belom konju
- Kult Jovanke Orleanke
u francuskoj kulturi 19. veka
str. 28
Vilerovi gobleni
– slike iglom islikane
str. 36
Magičan spoj prirodnih lepota,
bogate istorije i grčke kulture
– Krit
str. 40
Fatalni detalj
str. 52
Topli julski dani su pred nama, a ukoliko poput mene ne možete da
dočekate beg iz grada i škripu peska pod stopalima, tu je 78. KUŠ! da vas
barem na trenutak prenese iz gradske svakodnevice u neke lepše i egzotičnije
krajeve. Naša Razglednica ovog meseca stigla je sa poštanskom markicom
Grčke, sa jedne od najjužnijih tačaka evropskog kontinenta, Krita, kroz čiju će
vas istoriju i kulturu, arheološke ostatke i kulinarske specijalitete provesti naša
Tijana. Ljubitelje dalekih destinacija Slika meseca vodi u Meksiko i upoznaje sa
lokalnom, danas mahom zaboravljenom, tradicijom stvaranja mozaičkih slika
od perja.
Biti kao voda cilj je kojem češće težimo tokom leta, a ista ideja nalazi
se u osnovi jedne od najuticajnijih istočnjačkih filozofskih škola, taoizma. O
taoizmu i neophodnosti promene, puštanja i opuštanja pisala je Teodora,
dok je iskonska žudnja čoveka za vodom kao izvorom života i zdravlja utkana
duboko i u slovensku pagansku tradiciju, o čemu ćete čitati u Neveninom
tekstu posvećenom dodolama i dodolskim pesmama. U srpskoj sredini
prizivanje kiše bio je zadatak poveren mladim devojkama, devicama, a priču
o jednoj francuskoj devici kojoj su više sile namenile zadatak epskih razmera
čitaćete u rubrici posvećenoj 19. veku.
Izobilje vegetacije bilo je važno i indijanskim narodima koji su posledice
izostanka hrane ovaplotili likom zlog duha Vendiga, koji je tema naše julske
rubrike Bogovi i heroji. Vendigo je iz indijanskog folklora stigao do savremene
kulture putem filma i video-igara, a kako se raznovrsna čudovista paganskih
mitologija prikazuju u našem vremenu posredno je tema i intervjua koji
smo ovog meseca vodili sa mladom ilustratorkom Nađom Tiodorović. Nađa
je autorka stripa Zveri u nama koji aktuelizuje večni problem različitosti i
(ne)uklapanja tinejdžera u društvo kroz motiv vampira, vukodlaka i drugih
natprirodnih bića nateranih da pohađaju običnu srednju školu. Nađin strip
je jedna od naših preporuka za predah i odmor ovog jula, zajedno uz knjigu
Stotinu dana bez Lili, o kojoj je pisala Tamara, film Hustle ili posetu izložbi
goblena otvorenoj tokom leta u Etnografskom muzeju u Beogradu.
Saradnici:
Tijana Jovanović
Iva Pažin
Teodora Rebić
Rolerkoster dobrih vibracija i da pero uvek vagu preteže
želi vam
Urednica,
Jovana Nikolić
Autor ilustracije
na naslovnoj strani:
Bogdana Perović
Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,
pitanja i pohvale, naša adresa je:
casopiskus@gmail.com
2 3

MLADI I KREATIVNI
foto: Milos Janjić
Fascinantno je što Magacin nema nijednog zaposlenog, već njime
upravlja Skupština redovnih korisnika. Svakog meseca odabira
se koordinator koji upravlja programima. Da bi sve funkcionisalo
besprekorno, oformljeno je nekoliko timova – tim za tehničko
održavanje, tim za PR i tim za foto-dokumentaciju, a pridruživanje
timovima je na dobrovoljnoj bazi. Magacin funkcioniše po principu
otvorenog kalendara, te su na taj način prostorije jednako dostupne
i redovnim korisnicima i onim umetnicima koji su povremeno
prisutni.
Prošlog meseca održan je Letnji showcase na kojem je bilo prikazano nekoliko nastupa članova
Magacina, a ujedno je proslavljeno petnaest godina postojanja ovog kulturnog centra.
– Nije samo prostor to što čini KC Magacin
nestvarnim mestom, to su, pre svega, ljudi
koji se u njemu okupljaju
piše: Nevena Stajković
U ulici Kraljivića Marka 4-8 pre tačno petnaest godina
osnovan je alterantivni kulturni centar Magacin koji
okuplja mlade umetnike i umetnice iz različitih branši.
Dug i mukotrpan put prošle su organizacije i aktivisti
koji su se zalagali za opstanak ovog alternativnog
kulturnog centra, s obzirom na to da je podrška
gradskih vlasti izostala u odsudnim trenucima.
Danas ovde možete sresti pozorišne trupe, plesače,
cirkuske umetnike, likovne i multimedijalne umetnike,
aktiviste i druge kulturne radnike. Razlog tome je što
Magacin poseduje dve plesne sale, Centralni prostor
u kojem se organizuju različiti javni događaji, Praksu
odnosno radionicu, Ilegalni bioskop, Ostavinsku koja
služi kao izložbeni prostor i mnoge druge prostorije
koje predstavljaju mesto za probe i pripreme radova.
Važno je naglasiti da su probe i programi u ovom
kulturnom centru besplatni i dostupni svim ljudima
voljnim da se bave kulturom i umetnošću.
foto: Milan i Milos Janjić
Pitali smo Jelenu Rakidžiju, članicu PR
tima, mladu scenaristkinju i rediteljku i
osnivačicu pozorišne trupe Baš teatar na
koji način su KC Magacin i ljudi u njemu
doprineli njenoj pozorišnoj karijeri.
foto: Luka Knezevic Strika - Belgrade Raw
„KC Magacin je za mene prostor iz bajke. Nisam mogla da verujem da jedan
takav prostor, sa tolikim mogućnostima, postoji u Beogradu i da su, pritom,
svi programi u njemu besplatni. Međutim, nije samo prostor kao prostor to što
čini KC Magacin nestvarnim mestom, to su pre svega ljudi koji ga čine. Lično
sam, u svom dosadašnjem radu, nailazila na dosta ljudi koji nisu bili voljni da
pruže bilo kakvu podršku, najblaže rečeno. U Magacinu tako nešto ne postoji.
Iako se većina nas bavi sličnim vidovima umetnosti, te svakako na neki način
predstavljamo jedni drugima i neki vid konkurencije, ljudi u Magacinu su puni
podrške i razumevanja i funkcionišu kao jedna zajednica bez zavisti. Takav vid
podrške koju dobijate od ljudi koji su slični vama je nešto neverovatno. Na
primer, kada je Baš teatar pravio predstavu u Magacinu, ljudi iz Magacina su
došli, u svoje slobodno vreme, da nam pomognu da postavimo reflektore i sve
ostalo što nam je bilo potrebno, iako to nije nešto što moraju da urade i što je
njihova dužnost. Upravo od takvih ljudi učim mnogo i zbog svega toga mislim
da ću u Magacinu napredovati i dalje se razvijati.”
I sami smo svesni koliko je teško u današnje vreme baviti se kulturom, te smo
pitali Jelenu kako se ona nosi sa izazovima sa kojima se suočavaju kulturni
radnici.
„Svako zalaganje za kulturu i umetnost, posebno u eri hiperprodukcije i sve
bržeg načina života, nosi svoje izazove. Govorim iz svog ugla kada kažem da
je teško raditi kada ste mlada trupa, koja tek počinje, kada nemate budžet i
kada većinu stvari planirate i učite u hodu. Zato je lično nama, BAŠ teatru,
KC Magacin bio pravo otkriće, ne samo zbog prostorija koje koristimo za
probe, već i zbog podrške koju smo dobili od ostalih korisnika KC Magacina.
Međutim, ako nešto zaista volite, onda je to vredno svakog truda. Iako čitav
proces spremanja jedne predstave zna da bude vrlo naporan jer imamo probe
svaki dan, a većina mojih glumaca dolazi direktno sa posla na probe, to je ono
što svakoga od nas ispunjava. Bez obzira na to koliko je dan bio težak, te probe
na kojima svi zajedno stvaramo jedan novi svet, čine nas srećnim. Na kraju
dana, mislim da je najvažnije da ste okruženi ljudima koji su u današnjem svetu
spremni da odvoje sate i sate rada na predstavi, na kulturi i da to istinski vole,
svi ostali problemi se brzo zaborave.”
foto: Luka Knezevic Strika - Belgrade Raw
Na kraju, želimo da čestitamo KC Magacinu rođendan i da mu se zahvalimo što
se istrajno trudi da stotinama mladih umetnika i umetnica pruži prostor da se
iskažu i ujedno aktivno učestvuje u širenju kulture u našoj zemlji.
4 5

SLIKA MESECA
SVETI ISIDOR RATAR
U astečkoj kulturi pero je imalo važnu ulogu i pripisivana
su mu različita magijska i sveta svojstva. Bilo je simbol
moći, blagostanja, plodnosti i prosperiteta, a na trgovini
perjem zasnivao se veliki deo astečke ekonomije. Perje
ptica koje su živele u Juznoj Americi prenošeno je do
Meksičkog zaliva gde je imalo vrednost zlata ili zrna
kakaoa, a poznato je i to da su Asteci čuvali egzotične
vrste ptica u zatočeništvu upravo zarad korišćenja
njihovog perja.
piše: MoonQueen
izvor slike: Wikimedia Commons
Slika Sveti Isidor Ratar nastala je tokom prve
polovine 18. veka, a ime njenog autora nije
poznato. Anonimni umetnik predstavio je jednog
od svetaca karakterističnih za špansko kulturno
područje, s obzirom na to da je Sveti Isidor, kako
legenda kaže, bio španski ratar koji je živeo na
prelasku iz 11. u 12. vek i koji je svojim pobožnim
životom i ponašanjem zaslužio status sveca. U
Španiji je posebno poštovan u rurlanim predelima
jer ga je njegovo zanimanje učinilo bliskim
stanovništvu koje je živelo od poljoprivrede, a
kao i na ovoj slici, uglavnom je prikazivan u poslu
– dok seje ili obavlja druge poslove u polju.
Ono što ovu sliku čini neobičnom nije njena
tema, već način izrade. U pitanju je zapravo
mozaik, a materijal koji je umetnik koristio nisu
kockice kamena, kao što je to slučaj u evropskoj
istoriji mozaičke umetnosti, već perje. Mozaici
stvarani upotrebom perja određenih vrsta ptica
karakteristični su za umetnost nekadašnjeg
Astečkog kraljevstva, današnjeg Meksika, i imaju
dugu tradiciju koja seže u vekove pre španskog
osvajanja ove teritorije. Meksička umetnost od
perja naziva se još i plumeria, a tehnika stvaranja
mozaika jedna je od dve najpopularnije kada je u
pitanju rad u ovom materijalu.
Astečki majstori rada sa perjem tradicionalno su
nazivani amanteke, po oblasti Amantla u kojoj
su živeli. Amanteke su smatrane elitnim redom
zanatlija, s obzirom na to da je stvaranje slika od
perja imalo pre svega religioznu svrhu, pa su ova
umetnička dela nosila status svetih slika (poput
ikona u hrišćanstvu). U prehispansko doba od
perja su stvarane slike sa temama preuzetim iz
astečke mitologije, u kojoj je nekoliko glavnih
božanstava povezano sa pojedinim vrstama
ptica. Bog Hitzilopohtli, začet je, kako se verovalo,
iz klupka pera kolibrija koje je palo na njegovu
majku i oplodilo je, zbog čega se on uglavnom
prikazuje sa perjanicom na glavi i perjem na
sandalama. Drugi važan bog astečkog panteona
je Keclkoatl, prikazivan kao pernata zmija. Zbog
veze sa ovim božanstvima ptice kecl i kolibri
smatrane su svetim. Iz sličnih mitoloških pobuda
i jedan od dva elitna odreda astečke vojske nosi
naziv Orlovi ratnici, a njihove uniforme i štitovi
prekrivani su perjem. Izrada ovakvih uniformi i
drugih upotrebnih predmeta od perja takođe je
bila uloga amanteka.
Nakon što su brodovi Ernana Kortesa prispeli
u Meksički zaliv, a Španija preuzela na sebe
krunu poslednjeg astečkog kralja Montenzume
II, umetnost od perja donekle je izmenjena,
uglavnom u svojoj tematici. U okolini prvih
manastira koje su španski misionari osnovali
blizu nekadašnjih paganskih svetilišta otvorene
su škole u kojima se izučavao zanat plumerije.
Ikonografija mozaika od perja se tada menja,
pa se perima kolibrija, kecla i drugih vrsta ptica
prikazuju hrišćanski svetitelji i biblijske priče.
Veliki broj ovih slika Španci su slali nazad na stari
kontinent, a one su budile fascinaciju Evropljana
koji su ih smatrali ne više religioznim već retkim i
egzotičnim predmetima.
Osamnaesti vek je u umetnost od perja uneo
invoaciju – korišćenje uljanih boja kojima su
oslikavana lica i ruke svetitelja, što je slučaj i sa
slikom Sveti Isidor Ratar. Osim uljanih boja, na
ovom mozaiku neimenovani amanteka koristio je
pera kolibrija, kanarinca i patke, a ona je smeštena
u bogato ornamentisan ram od mahagonija.
Sveti Isidor Ratar danas se čuva u privatnom
muzeju u Meksiko Sitiju i predstavlja jedan od
najkompleksnijih primera plumerije ovog perioda
sačuvanom na podneblju na kojem je i izrađen.
6 7

ČITAM I SKITAM
piše: Nevena Stajković
ilustracija: Srećko Radivojević
Period između Đurđevdana, odnosno Spasovdana,
i Mitrovdana, u koji spada i juli mesec, u davna
vremena bio je obeležen pevanjem dodolskih
narodnih pesama. Ovaj obred za prizivanje kiše
obavljale su najčešće mlade, nevine devojke,
dodole. One su nosile na glavama vence od žita,
vinove loze i drugih biljaka. Išle su od kuće do kuće
u selu i pevale pesme namenjene dozivanju kiše
putem imitativne i zarazne magije. Zaustavljale
bi se pred kućama i pevale, a glavna dodola bi
sama igrala. Zatim bi je domaćica polila vodom
iz punog kotla, prvenstveno lišće i bilje u koje je
bila odevena, jer je na taj način zalivala vegetaciju
na poljima. Onda bi je darivala brašnom, slaninom
i drugim potrepštinama. Ovaj obred vezan je za
zemljoradnju, te se obavljao u svim predelima u
kojima se obrađivala zemlja, od Makedonije do
severnih krajeva Srbije.
8 9

ČITAM I SKITAM
U primorskim krajevima i Dalmatinskoj zagori uobičajeno je bilo da ritual izvode muškarci, koji su tom prilikom
nazivani prporuše. U Istočnoj Srbiji dodole su nazivane piperane, što ih dovodi u vezu sa imenom boga groma,
Peruna.
Prporuše hodile
Prporuše hodile,
Terem Boga molile,
Da nam dade kišicu,
Da nam rodi godina
I šenica bjelica
I vinova lozica,
I nevjesta đetića
Do prvoga Božića.
Daruj nama, striko naša,
Oku brašna, striko naša,
Bublu masla, striko naša,
Runce vune, striko naša,
Jedan sirčić, striko naša,
Šaku soli, striko naša,
Dva, tri jajca, striko naša.
Ostaj s Bogom, striko naša,
Кoja si nas darovala.
Srećemo i opis otelotvorenog božanstva kiše i groma u liku
junaka koji jezdi gorom, zato što ovaj ritual potiče iz paganskih,
prethrišćanskih vremena. Prisutna je i vila koja sedi na vrhu jele i
okreće i prevrće ogledalo da bi se prevrnulo nebo i dalo kišu.
Prvi zapisi o dodolskim pesmama sežu u 1818. godinu i potiču od
Vuka Stefanovića Karadžića. Pesme su u osmercu, sa karakterističnim
pripevom u sedmercu – oj, dodo, oj, dodole! U pesmama su prisutne
magijske formule za dozivanje kiše, verbalni opisi obrednih radnji, kao i
iskazivanje toka prirodnih pojava i posledice koje bi dodole želele da iz
njih proisteknu.
Mi idemo preko polja
Mi idemo preko polja, –
oj, dodo, oj, dodole.
A oblaci preko neba, –
oj, dodo, oj, dodole.
Oblak brže, doda brže, –
oj, dodo, oj, dodole.
Rosna kiša ponajbrže, –
oj, dodo, oj, dodole.
Da orosi naša polja, –
oj, dodo, oj, dodole.
Da okvasi naše žito, –
oj, dodo, oj, dodole.
Udri, udri, sitna kiša
Udri, udri, sitna kiša,
Oj dodo le!
Moj božo le!
Te porosi žito, vino,
Oj dodo le!
Moj božo le!
I tri pera kukuruza,
Oj dodo le!
Moj božo le!
I lanove za darove,
Oj dode le!
Moj božo le!
I kudelju tankoviju,
Oj dodo le!
Moj božo le!
Nasred sela vita jela
Nasred sela vita jela, –
oj dodo, oj dodole! –
Vita jela čak do neba.
Na vr’ jele b’jela vila.
U krilu joj ogledalo;
Okreće ga, prevrće ga.
Prevrnu se vedro nebo
I udari rosna kiša –
oj dodo, oj dodole!
Kakav junak gorom jezdi
Кakav junak gorom jezdi:
Nosi sablju u zubima,
Nosi kišu u očima –
oj dodo, oj dodole!
10 11

PRIKAZ KNJIGE
STOTINU DANA
BEZ LILI
ALIJENOR DEBROK
piše i fotografiše: Tamara Živković
Alijenor Debrok je poznata belgijska spisateljica,
vodeća predstavnica pisaca mlađe generacije i
dobitnica brojnih književnih nagrada. Pored toga
ona je novinarka, poseduje doktorat iz istorije
umetnosti, profesorka je savremene književnosti,
ali i feministkinja i borkinja za ženska prava,
kao i pristalica i podržavalac poliamorije. Sve te
pojave koje je određuju, kako u privatnom, tako
i u profesionalnom životu, našle su svoj izraz i u
njenim delima. Stotinu dana bez Lili je njen drugi
objavljen roman.
Već na prvim stranicama romana saznajemo
nameru glavne junakinje Linde Mulve, koja je
takođe spisateljica, novinarka i profesorka, da
napiše još jedan roman.
Linda je pred sebe postavila zadatak da svaki dan
piše po dve hiljade karaktera, tokom stotinu dana,
i da se nikada ne vraća na ono što je prethodnog
dana napisala. Otuda i mi u samom romanu
imamo sto poglavlja u kojima nam, većinom,
Lili otkriva sebe i svoj život – od banalnih stvari,
poput skupljanja lišća ispred kuće, preko proslava
Noći veštica ili Božića, vremena koje provodi sa
svojom ćerkom, do ozbiljnih impresija i rasprava
koje Linda vodi povodom istorije i umetnosti.
Budući da je Alijenor Debrok feministkinja,
ni ne čudi što je u romanu sve dato iz vizure
jedne tridesetogodišnje žene, koja pokušava da
balansira to da je samohrana majka, sa poslom
i karijerom, ali i da zadrži i neguje ono što je za
nju, ne kao društvenu ulogu koju ima, nego kao
individuu, bitno.
Lindin život je bitno obeležen prijateljstvom
sa Lili. Iako su sa različitih kontinenata, Linda iz
Belgije, Lili iz Brisela, život ih je u jednom trenutku
spojio na studijama u Americi, nakon čega je Lili
postala Lindina potreba.
Lili je sve ono što Linda nije, a čemu je težila. Ona je
ženstvena, lepa, smela i odvažna, ona je slobodna
i otvorena. Takođe, Lili je uspela da postane
uspešna mlada spisateljica, za razliku od Linde,
koja to snažno želi, ali joj ne polazi za rukom jer
jedino što dobija od izdavačkih kuća jesu učtive
odbijenice. Međutim, pre tri godine, nakon što je
Linda dobila dete, njihov odnos se menja, Lili se
sve više udaljava, da bismo u vremenu sadašnjosti
romana saznali da je Lili nestala. Njen auto je
pronađen zaključan na granici sa Kanadom, a
od nje već skoro mesec dana nema ni traga.
Linda biva uključena u tu potragu – policajac
Aleksander je poziva shvativši da je Lili feljton o
francuskom fotografu koji je bio zarobljen u ratu
u Siriji objavljivala u Njujork Tajmsu pod Lindinim
imenom. Tako Linda ponovo vraća Lili u svoj život,
a mi dobijamo ovu priču o sto dana njenog života
u potrazi za Lili.
Stotinu dana bez Lili je roman koji ima elemente
trilera, detektivske priče, ljubavne priče, ali je
istovremeno i roman traganja za identitetom
i delo koje problematizuje mnoga pitanja
savremenog čoveka, prvenstveno žena. To je
jedan uzbudljiv roman, koji nas, mešajući prošlost
i sadašnjost, život i umetnost, često ostavljajući
rupe u saznanju između tih stvari, vešto vodi do
samog kraja na kom se sve te nedorečenosti
razjašnjavaju.
„U avionu za Sankt Peterburg počela sam da mislim o Lili
Bruks. Da mislim o tome da napišem roman o Lili Bruks. Jedan
roman koji to neće biti, u tome je sva njegova zanimljivost. U
stvari, trebalo bi da vam kažem, da vam napišem, da u avionu
za Sankt Peterburg odlučujem da napišem nešto povodom
Lili. Da vam to napišem u sadašnjem vremenu, jer sam upravo
u ovom trenutku u tom avionu, a ne u nekakvoj neodređenoj
prošlosti, u aoristu ili imperfektu. Avion, to je ovde, sada,
a ja se plašim kao prilikom svakog poletanja, pa sam uzela
bensedin.”
„Već mesecima se sama snalazim, čak i kada želja ostaje
netaknuta i kada sanjam o njemu govoreći ’To će proći, to
će na kraju proći’. Ali, to ne prolazi. Mislila sam da ću moći
da se poverim Lili i da će me ona posavetovati. Ona nije
kao ja, ona se manje plaši. Ponekad je lakoverna, ali ona živi
svoj život punim plućima i govori stvari otvoreno, kao svaka
Amerikanka. Ona i ja rođene smo istog dana, tako da je
pomalo moja bliznakinja.”
Stotinu dana bez Lili, Alijenor Debrok
Stotinu dana bez Lili, Alijenor Debrok
12 13

IZ UGLA MUZIKE
Visoka supkultura –
best of both worlds
– paradigma nove
generacije
piše: Iva Pažin
fotografiše: Predrag Vučković
Preplitanje klasične i popularne muzike nije
neobična pojava u istoriji muzike. Setimo se
samo Erika Satija i klavirskog ciklusa Sport i
razonode (Sports et divertissements) iz 1914.
godine, koji je tipičan proizvod francuske
kulture s početka 20. veka. Osim naslova,
koji sam po sebi ukazuje na svakodnevicu,
humor i zabavu, u ovom delu možemo čuti
mnoštvo različitih muzika, kako umetničke,
tako i zabavne muzike: mjuzik-hola, muziku
cirkusa…To je samo jedan primer borbe
sa hegemonijom konzervativne, zvanične
kulture, koja se vekovima odvijala u okviru
zvaničnih kulturnih objekata, institucija
i koncertnih sala. Uvođenjem netipičnih
muzičkih žanrova u pozorišta i koncertne
sale formira se jedan vid visoke supkulture
koja spaja najbolje od oba sveta.
Inspiracije za ovakvu vrstu projekata ne
manjka ni u 21. veku na našim prostorima.
U tom kontekstu, Red Bull Symphonic
predstavlja sasvim osobenu platformu
putem koje se spaja nespojivo. Prvi put
je održan van granica našeg regiona, u
čuvenom Wiener Konzerthausu u Beču
kada su zajednički nastupili elektronski
muzički duo Camo & Krooked i poznati
kompozitor i dirigent Christian Kolonovits.
Ovakva fuzija elektronske i klasične muzike
naišla je na veoma pozitivne reakcije
publike. Ali, svi putevi vode u Sarajevo!
Drugi Red Bull Symphonic na svetu
održao se upravo u ovom gradu. Nakon
fenomenalnog prošlogodišnjeg nastupa
bosanskog producenta i di-džeja Indiga i
Victoria String Orkestra u Sarajevu, nije
čudno to što su ulaznice za ovogodišnji
događaj bile rasprodate u rekordnom roku.
Ove godine, 15. juna, u krcatom
Narodnom pozorištu u Sarajevu nastupili
su Helem Nejse, Indigo, Kontra i Frenkie –
neka od najpopularnijih imena domaćeg
hip-hopa, rame uz rame sa Sarajevskom
filharmonijom.
Nakon klasične procedure štimanja orkestra,
na binu je izletela sarajevska muzička
senzacija, hip-hop trio Helem Nejse, kada
su Narodnim pozorištem odjeknuli stihovi
pesme More than Weed. Čini se da je
kombinacija muzičkih žanrova (rep, rege,
rok, etno, dab) koje prepoznajemo u njihovoj
muzici bila pogodna za muzički
14 15

IZ UGLA MUZIKE
eksperiment ovakve vrste. Iako njihova
krilatica glasi – Nismo najbolji, al’ smo
jedini – od prvih taktova bilo je jasno da su
aranžmani Emira Mejremića i produkcija
dovedeni do savršenstva. Publika nije krila
svoje oduševljenje, tako da su pozdravljali
muzičare na sceni gromoglasnim aplauzima
i pevanjem već dobro poznatih hitova koji su
usledili – Go u gostima, Papak, Zijo kamatar,
Kule i gradovi i Leglo. Poseban momenat
i zaokruženje njihovog nastupa bilo je
izvođenje pesme Kabadahija, koji je već
četiri godine nezaobilazan deo repertoara
regionalne alternativne muzičke scene.
Naredni set Indiga uz filharmoniju doveo je
atmosferu na sasvim novi nivo. U vazduhu
su se mešali vibrata gudačkih instrumenata
sa vibracijama basa iz zvučnika. Muzički
doživljaj bio je upotpunjen nestvarnim
svetlosnim spektaklom koji nikoga nije
ostavio ravnodušnim. U publici je na
momente zavladao muk, a na licima ponekih
gledalaca raspoznala se i po koja suza
(naravno da ne pričam o sebi).
Kada govorimo o old school hip-hopu na
našim prostorima, Kontra i Frenkie već
gotovo dve decenije drže poziciju među
najuticajnijim reperima. U toku trećeg
seta koncerta čuli smo probrane himne sa
zajedničkih albuma dvojice repera: Gdje
god su moji (Reexperience, 2015), Brat
moi, Karma (Putanja, 2016), Gdje će ko? i
Tupakamaru Egzil, 2017), i Mosh pit (20/20,
2019). Zahvaljujući aranžmanu Tonija
Toplana, simfonijski orkestar uspeo je da
obogati i iznese duh hip-hopa u potpuno
novom ruhu.
Učiniti umetnost i kulturu dostupnom
trebalo bi biti cilj svake zajednice. Ovakvi
projekti probijaju granice kulturnog elitizma
i snobizma, naročito u okviru institucija
kulture kao što je Narodno pozorište. Tako
se te večeri u sarajevskom Narodnom
pozorištu sudarilo nekoliko svetova,
žanrova i generacija. Inspirativni hiphoperi
uspeli su da uvedu mladu publiku
na koncert filharmonije, a filharmonija je
dovela stariju publiku na hip-hop spektakl!
Osvrnimo se i na Beograd, gde imamo priliku
da svedočimo sličnom fenomenu. Čuveni
violinista Stefan Milenković i rokenrol
legenda Nele Karajlić ukrstili su svoje talente
i višedecenijsko iskustvo i kreirali jedinstveni
muzički projekat – Rock El Classico – koji
uklanja zidove klasične i rok muzike.
16 17

IZ RIZNICE HITOVA
Kameleon-hit
inspiraciju, jer bi, nakon kreacije nekog hita
sa tužnom tematikom, vrlo brzo pohrlio
dragoj da ispravi stvari. Naravno, ona je bila
potpuno nesvesna te činjenice, a on je, po
potrebi, ovakve situacije ponavljao. Lukavo
od njega.
Ubrzo, pesma je postala popularna i
zaokupila je pažnju mladih njujorških rok
muzičara okupljenih u, sada već, kultnoj
psihodeličnoj rok grupi Vanilla Fudge.
Ispostaviće se kasnije da su značajan opus
ovog benda, u stvari, bile obrade velikih
hitova njihovih savremenika, ali koje su
aranžerski, pa čak i muzički, bile prerađene
u značajnoj meri, tolikoj da se pomisli
da su iste njihovo originalno delo. E, pa,
takvu praksu upravo su primenili na ovoj
pesmi. Bubnjar grupe, Karmajn Apis, u više
svojih izjava je napomenuo da bend nije
pesmu iskoristio radi postizanja uspona
u popularnosti, već zato što je to bila
onovremena praksa mladih, neafirmisanih
rok bendova. Pošto su za život zarađivali na
igrankama, Apis dalje govori da su na istima
ti bendovi mogli odsvirati nekoliko svojih
stvari, ali prisutni su uvek tražili popularne
savremene hitove. Tako je grupa i došla na
ideju da pesmu You Keep Me Hangin’ On
preradi u stilu psihodeličnog roka – uvede
više instrumenata, intro, kao i da uspori
tempo same pesme, što je po mišljenju
članova benda dalo intenzitet emotivnosti
same kompozicije. Još jedna interesantna
piše: Pavle R. Srdić
Verovatno je da većina čitalaca zna ovu
pesmu, i to njenu najpoznatiju verziju iz
osamdesetih godina. Ima tih pesama koje
su tako napisane da mogu da se provuku
kroz više muzičkih žanrova i da ostanu
prepoznatljive u svakom. One su, doduše,
retke. Ovde ne mislim na klasike, koje
mnogi muzičari, ponekad i pomalo usiljeno,
žele da ukalupe u neki muzički stil, pravac
ili žanr, a to ne ispadne baš nešto na kraju.
Za pesmu kojom se ovaj put bavimo to se
ne može reći, jer njeni „obrađivači” nisu
napravili puku obradu od nje, već su istima
definisali muzički žanr kojim su se bavili i u
kojima su obeležili jedno vreme.
Pesma You Keep Me Hangin’ On je inicijalno
postala veliki hit u izvođenju američkog R&B
i soul trija The Supremes iz 1966. godine,
kada je izdata kao singl u izdanju čuvenog
Motown Recordsa, a početkom naredne
godine biće uvrštena i na studijski album
The Supremes Sing Holland–Dozier–
Holland. Upravo ovaj autorski trojac, koji se
sastojao od braće Brajana i Edija Holanda
i Lamonta Douzijera, tvorac je ovog hita
za trio tamnoputih dama, koje su tih
godina bile u muzičkom i diskografskom
usponu. Inspiracija za ovu pesmu dolazi
iz privatnog života Douzijera. Naime, po
sopstvenom priznanju, nije mogao stvarati
hitove sa tužnom ljubavnom tematikom
– ako zaista nije bio nesrećan u ljubavi.
Jednom prilikom, posvađao se sa svojom
tadašnjom devojkom, on je raskinuo – ali,
to je samo bio alibi za stvaralački mir i
fotografija: Wikimedia Commons
18 19

IZ RIZNICE HITOVA
Da bih još više izrazio prilagodljivi karakter
ove pesme drugim žanrovima, pominjem
još neke umetnike koji su obradili ovu
kompoziciju: Tom Džons, Rod Stjuart – a na
nagovor ranije pomenutog Karmajna Apisa,
bubnjara grupe Vanilla Fudge, koji je tih
godina nastupao kao muzičar Stjuartovog
pratećeg benda, Riba Mekintajer – koja
je pesmu obradila u aranžmanu američke
kantri muzike, britanska ska grupa Madness
– pogađate, u ska maniru, te poznati
američki R&B muzičar Vilson Piket i soul
diva Areta Frenklin.
Što se tiče diskografskih uspeha, oni su
značajni i repetitivni, i u tu svrhu još malo
podataka. Originalna verzija ove pesme
u izvođenju The Supremes je prodata u
Sjedinjenim Američkim Državama u preko
milion primeraka, čime je stekla status
platinumskog singla, dok je na top-listama
u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu bila na
prvom mestu, kao i na trećem mestu u
Kanadi. Zanimljivo je da je ova verzija na
top-liste ulazila i 1986. i 2010. godine,
zahvaljujući povampirenoj popularnosti
usled obrada koje su izlazile tih godina.
Što se tiče verzije grupe Vanilla Fudge,
njihova verzija je bila veliki rok hit te
1967. godine, a uprkos još uvek svežoj
popularnosti originalne verzije ove pesme,
obrada se popela na visoko šesto mesto na
američkim top-listama, a u okviru njihovog
studijskog albuma Vanilla Fudge iz 1967.
godine, dosegla je zlatni diskografski tiraž.
Kao što sam i napomenuo, verzija Kim Vajld
iz 1986. godine beleži najveću planetarnu
popularnost. Pesma je bila na vrhu toplista
u Ujedinjenom Kraljevstvu, Kanadi i
Australiji, ali i SAD, što predstavlja retkost,
jer je jedna od samo šest pesama sa kojom
su dva različita izvođača dosegla broj jedan.
Uz to, prodata je u preko dvesta pedeset
hiljada primeraka, čime zavređuje srebrni
tiraž.
S obzirom na sveukupni komercijalni uspeh
ove pesme u različitim žanrovima, nazvao
bih je „kameleon među hitovima”. Koja je
vaša omiljena verzija?
fotografija: Wikimedia Commons
stvar – momci su je snimili iz prvog puta.
Kada ih je producent uveo u studio, a snimali
su kao grupa, svi odjednom, nakon prvog
izvođenja, rekao im je da nema potrebe da
dalje sviraju i da mogu da napuste studio.
Apis je sa osmehom u jednom intervjuu
rekao da su bili zbunjeni i uplašeni, misleći
da su očajno odsvirali i da nema potrebe
dalje da probaju. Upravo, bilo je suprotno.
Taj prvi pokušaj je bio savršen – bez ijedne
greške, te je producent i postupio tako kako
je postupio. Singl je izdat juna 1967, dok je
u okviru prvog albuma grupe pod nazivom
Vanilla Fudge pesma izdata avgusta iste
godine. Pesma je ostala najveći hit ove
grupe i do današnjih dana.
No, po skromnom mišljenju autora,
prethodne dve verzije, iako poznate među
muzičkim sladokuscima, nisu najpoznatije
i najpopularnije verzije ove pesme. Ako
bismo po ovom kriterijumu morali da
ocenimo jednu od brojnih verzija ove
pesme, broj jedan je zasigurno klupska
Hi-NRG verzija u izvođenju britanske pop
pevačice i seks-simbola osamdesetih
godina, Kim Vajld. Iako po ličnom
priznanju, pesmu nije čula dugo vremena,
niti je imala u vidu da bude obrađena, na
nagovor njenog brata i producenta, Rikija
Vajlda, odlučili su da ovu pesmu obrade
u maniru klupske muzike osamdesetih
godina. Uz nešto izmenjeni tekst, a uz
veliku izmenu muzike i aranžmana, Kim
Vajld je septembra 1986. godine ovu
pesmu objavila kao singl, dok je novembra
iste godine izašla u okviru njenog studijskog
albuma Another Step i veoma brzo je
postala globalni hit i jedna od par pesama
po kojima je prepoznatljiv njen muzički
opus. Originalnom autorskom trojcu se
ova verzija veoma dopala, za šta su javno
pohvalili Vajldovu – mada, mišljenja sam da
je iza toga stajala i činjenica vrtoglavog rasta
stanja na njihovim bankovnim računima. Sa
druge strane, dame iz The Supremes nisu
bile preterano oduševljene ovom verzijom,
ali Vajldova nije mnogo marila za to, jer joj
je više značilo to što je pobrala simpatije
autora ove pesme.
fotografija: Wikimedia Commons
20 21

O POZORIŠTU
(NE)VERA U BOLJE SUTRA
– predstava Rolerkoster, Atelje 212
piše: Igor Diletant Belopavlović
izvor: Atelje 212, foto: Boško Đorđević
Autroka komada Rolerkoster Jelena Kajgo
je svoj tekst opisala kao komediju, dok ga je
rediteljka Milica Kralj opisala kao duhovitu
tragediju. Sama predstava se klacka između
te dve vizije, mada mi se čini da, u ovom
konkretnom slučaju, veću težinu ipak ima
sam tekst.
U centru radnje je decenija Aninog
(Katarina Marković) života, kao i života ljudi
iz njenog okruženja: od njene udaje, za
Jevrejina (Petar Mihailović); preko selidbe u
Englesku; upisivanja ćerke (Simona Beljac)
u školu, ali katoličku; sve do kratkoročnog
povratka za Srbiju gde se postavlja pitanje
njenog, pravoslavnog, nasleđa. Kao što
naslov sugeriše, predstava nas vodi na
jednu emotivno brzu vožnju, punu uspona
i padova jedne generacije koja je došla na
red da sredi svoje živote, dok se suočava sa
svim njegovim teškoćama i kompromisima.
Ali Anin život, kao i život njenih prijatelja,
kumova, porodice, prvenstveno gledamo
kroz vizuru njene majke Ljiljane, koju
maestralno glumi Dara Džokić. I upravo iz
tog sukoba generacija proizilazi komedija
ovog dela.
Moje viđenje teksta se može sumirati
kao: sukob starijih koji zbog straha od
budućnosti idealizuju sopstvenu prošlost,
i mlađih koji, u borbi za svoju budućnost,
odbacuju sve što je bilo pre njih, kao da se
niko nikada nije suočio sa problemima sa
kojima se oni suočavaju. Još bih dodao i
moje uverenje da je tako manje-više uvek
bilo, da će tako uvek biti, i da je Jelena
Kajgo na jedan izrazito verodostojan i
duhovit način prikazala ovu životnu istinu.
Kažem moje viđenje/uverenje zato što
to nije i viđenje same rediteljke. U njenoj
postavci teksta, argumeti starije generacije,
oličeni u liku Ljiljane, generalno su validni.
Čovečanstvo brzinom rolerkostera srlja u
propast, prvenstveno jer se mladi u nekim
ključnim odlukama vode praktičnošću, a
ne srcem. Tako se Anina promena vere (ali
samo zvanično) predstavlja kao ultimativni
primer te neprincipijalne praktičnosti novih
generacija. S druge strane se olako prelazi
preko više puta pomenute činjenice da
se Liljana, doskoro, sa istom ležernošću
odnosila prema toj istoj veri, kao prema
nečemu što u suštini nije ni važno.
Da se razumemo, rediteljka ovo nije učitala
– u tekstu se i te kako mogu naći valjani
argumetni za ovakvo čitanje. Prosto tamo
gde Milica Kralj u jednom robotu (Teodor
Vinčić) vidi simbol laganog odumiranja
ljudskosti u međuljudskim odnosima, ja
vidim upravo onaj ideal koji stariji stvaraju
od svoje prošlosti, potom ga nameću svojim
potomcima, ali ga zapravo nikad nisu sami
dostigli. Tek se naspram njegove (ili njene)
savršeno programirane emotivne
22 23

O POZORIŠTU
inteligencije jasno uočava nesavršenost
ljudskog duha, ali i lepote koja proizilazi
iz naše borbe da tu nesavršenost
prevaziđemo.
No, i pored mog ličnog neslaganja sa
ovakvim pristupom, ono gde se tekst,
režija i gluma savršeno dopunjuju jeste
u odnosima među likovima. Iako imaju (i
predstavljaju) izrazito različite poglede na
svet, među njima nema ni trunke zlobe ili
malicioznosti. Naprotiv, očigledno je koliko
je jednima stalo do drugih i koliko se trude
da jedni drugima izađu u susret. Onoliko
koliko mogu na svoje nesavršene i smešne
načine. Malopre pomenuta scena, u kojoj
se supružnici, Srpkinja i Jevrejin, pretvaraju
da su katolici tokom jedne večeri, zarad
boljeg školovanje njihovog deteta, jeste
najsmešnijih dvadeset minuta koje sam
doživeo u pozorištu još od Crne kutije u
BDP-u, možda i duže.
Mada ne stižem da pišem o svemu o
čemu bih hteo, ne mogu a da bar u
kratkim crtama ne pohvalim i sledeće
aspekte predstave. Prvo, tu su odrasli,
a nezreli kumovi koji pritom žele decu,
čije su solo epizode više nego opravdane
glumom Jelene Petrović i Vladislava
Mihailovića. Zatim tu je prikaz lepih,
ružnih, kao i dosadnih momenata u
jednom braku koji se odvija u drugom
planu, ali mu je očigledno posvećena
ista pažnja kao i bilo kom drugom delu
predstave. Takođe, uživanje je gledati
Milicu Mihajlović u ulozi Lane, londonske
umetnice iz Hrvatske. Zanimljiv je i prikaz
AI kao nečega što nas tek čeka u bliskoj
budućnosti, ali koja je (barem prema nekim
naslovima u novinama) zapravo već tu.
Ukratko, i pored mojih mimoilaženja sa
rediteljkinim pogledima, ovo je jedna
izvrsna predstava, pretežno komedija, ali
zadire i u ozbiljne teme koje nas se veoma
tiču i koju morate da pogledate čim se
završi letnja pozorišna pauza.
24 25

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN
Film HUSTLE
Netfliks
izvor: Jutjub, skrinšot
piše: Igor Diletant Belopavlović
Film Hustle je tipična sportska drama u kojoj
neotkriveni sportista Bo Kruz (Juancho
Hernangómez) i njegov trener Stenli
Šugerman (Adam Sandler) preleze put od
trnja do NBA zvezda.
Samo po sebi, ovo je solidno, možda čak i
odlično sportsko ostvarenje, ali nemoguće
je ne praviti paralele sa Sendlerovim
prethodnim Uncut Gems, u čijem centru
se takođe nalaze košarka i NBA igrači. Ono
što spaja ova dva dela jeste brzina kojom se
glavni likovi susreću i prevazilaze prepreke.
Mada je reditelju Džeremaji Zagaru ovo tek
drugi dugometražni igrani film, njegovo
iskustvo sa dokumentarcima je ovde
neosporiv adut. Pomenute prepreke toliko
brzo dolaze i prolaze, da se na momente
čini kao da gledamo akcioni film, ali reditelju
polazi za rukom da nam sve vreme zadrži
fokus kao da smo stvarno na terenu sa
likovima, a da ne izgubimo nit radnje. Još
jedna pozitivna spona dva naslova jeste
očigledno poznavanje i ljubav Sendlera
prema košarci, koje vas uvlači u priču čak
i ako ne pratite sport.
Tačka gde se ova dva filma, nažalost,
razilaze jeste činjenica da u filmu Hustle
njihovi problemi ne proizilaze organski jedni
iz drugih, kao u Uncut Gems, već su donekle
nabacani. Pored toga prvi čin više podseća
na situacionu komediju o svakodnevici
jednog NBA skauta, da bi u drugom i trećem
činu, film naglo promenio tempo, ako ne i
sam žanr.
Što se tiče glume, Adam Sendler još jednom
dokazuje da je mnogo više od glumca plitkih
komedija, dok Huančo (inače, NBA igrač u
pravom životu) više je nego solidan u svojoj
prvoj ulozi arhetipskog talentovanog
mladog momka iz siromašnog kraja sa srcem
od zlata. U sporednim ulogama se izdvajaju
Kvin Latifa kao žena koja, sa manje ili više
uspeha, pokušava da bude podrška svom
mužu. Tu je još i Robert Duval kao vlasnik
Siksersa mentor glavnog lika, pomoću kojeg
publika uviđa da Stenli stvarno zna šta radi,
a što će mu biti osporavano do samog kraja.
Pored njih, veći deo sporednih uloga čine
upravo sportisti i/ili ljudi iz sveta košarke koji
igraju verzije samih sebe, gde su malo veće
uloge dobili Entoni Edvards, Dirk Novicki, i
Boban Marjanović. Ali oni su stvarno samo
vrh ledenog brega, i verujem da ovoliki broj
ljudi iz sveta sporta u sporednim ili čak
kameo ulogama, još nije bio viđen ni na
velikom platnu niti malom ekranu. Ali onda
treba uzeti u obzir da je, pored Adama
Sendlera, glavni producent filma – Lebron
Džejms.
Mada ne verujem da će u budućnosti dostići
visine sporstkih klasika, poput filmova Rocky
ili Raging Bull, Hustle je sigurno sportsko
ostvarenje godine. I ko zna, možda bi i
mogao dostići visine Rocky dvojke.
26 27

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA
DEVICA NA BELOM
KONJU
Kult Jovanke Orleanke u francuskoj kulturi 19. veka
piše: MoonQueen
Prošlog meseca u okviru ove rubrike pričali smo o
francuskoj princezi vajarki Mari od Orleana čija je
najpoznatnija skulptura statua Jovanke Orleanke,
naručena za istorijsku galeriju u Versaju, koju je
umetnica potom izvela u velikom broju različitih
materijala i veličina. Iako se princeza posvetila ovoj temi
u želji da pokaže istorijski legitimitet vlasti kuće kojoj
je pripadala, povezujući Orleane sa podnebljem na
kojem je rođena srednjovekovna ratnica, kult Jovanke
Orleanke u francuskoj kulturi i umetnosti 19. veka
postojao je nezavisno od ličnih interesovanja pojedinih
umetnika i bio je izuzetno snažan. Naravno, ne slučajno.
Jovanka Orleanka probudila je maštu umetnika već u
15. veku, a njeni poduhvati bili su tema kako likovnog
tako i književnog stvaralaštva ne samo francuskih već
i drugih evropskih umetnika. Tokom budućih stoleća
lik Jovanke Orleanke menjan je u vizulenoj kulturi kako
bi se prilagodio političkim ili verskim idejama aktuelnog
vladajućeg kruga države ili oblasti u kojoj je stvaran.
Tokom 16. i 17. veka najsnažniji je bio kult Jovanke
Orleanke kao hrišćanske device, pa je u ovom periodu
ona često prikazivana izuzetno ženstveno, sa dugom
kosom, u kostimu bliskom tadašnjoj ženskoj modi i
najčešće u molitvi. Ratnička karijera, šlem, oklop, mač i
konj sačekaće neko novo doba, kada pod okriljem talasa
velikih političkih pobuna, u kojima će učešće masovno
uzimati i žene, Francuska revolucija u krvi uguši stari
režim i označi početak modernog doba.
U Francuskoj neposredno nakon revolucije 1789. stari
spomenici podignuti u čast Jovanke Orleanke isprva
su rušeni. Bio je to način da se potlačeni narod osveti
pređašnjoj vladajućoj klasi, usled čega su mnogi značajni
spomenici francuske kulture uništeni. Jovanka Orleanka
je u tom trenutku shvatana kao jedan od simbola stare
vlasti, usko povezane sa crkvom, pa je prošla slično
kao i anđeli na gotičkim katedralama širom zemlje –
porušena i pretvorena u prah. U isto vreme u drugim
evropskim državama intelektualci i umetnici počinju
da je vide i prikazuju sasvim drugačije. Prvi pisac koji je
Jovanku Orleanku video kao simbol slobode bio je tada
devetnaestogodišnji engleski pesnik Robert Sauti koji
je 1793. komponovao delo Jovanka Orleanka: epska
poema, prikazavši je kao tipičnu romantičarsku heroinu
– predstavnicu nacionalne slobode, mladalačkog
optimizma i liberalnih ideja. Godine 1801. nemački
pesnik Fridrih Šiler napisao je Devicu iz Orleana, gde ju
je predstavio kao revolucionarku u službi demokratskih
ideja. Šiler je i najzaslužniji za sliku devojke na belom
konju koja se neustrašivo suprotstavlja neprijatelju,
kako će Jovanku Orleanku kasnije prikazati mnogi
likovni umetnici.
Devica iz Orleana naziv je i satirične poeme koju je 1762. godine napisao
Volter ismevajući ovu epizodu francuske istorije. Ironično, Volter je
preminuo istog dana kada i Jovanka Orleanka, 30. maja, ali 1778. godine.
Žil Ežen Leneve, Jovanka Orleanka u ratničkom oklopu pred
Orleanom, 1886-1890, izvor: Wikimedia Commons
28 29

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA
Zvaničnim dolaskom Napoleona na vlast
stvari se menjaju i u Francuskoj. Napoleon
je bio svestan važnosti kulta hrišćanske
device među narodom, kao i potrebe
svakog novog vladara za uspostavljanjem
veze sa slavnim prethodnicima. Zbog
toga je tokom Napoleonove vlasti
pokrenuta velika obnova porušenih
spomenika širom zemlje, kao i izgradnja
novih, a uspostavljen je i novi nacionalni
praznik proslavljanja kulta Jovanke
Orleanke. Sredinom veka, francuski
istoričar Žil Mišle napisao je delo Istorija
Francuske kojim je umnogome uticao
na popularnost ove heroine među
Francuzima.
Novi nalet obožavanja kulta Jovanke
Orleanke usledio je nakon Francuskopruskog
rata vođenog 1870–1871.
godine. Možda se sećate sa časova
istorije da su u gotovo svim ratovima
vođenim na teritoriji današnje Francuske
kao sporne oblasti uvek navođeni Alzas
i Lorena, koji su u mnogobrojnim igrama
prestola često menjali pripadnost jednoj
ili drugoj državi. Kao i sve pogranične
oblasti među zavađenim susedima,
Alzas i Lorena retko su bivali pošteđeni
kada bi došlo do vojnih okršaja, što je bio
slučaj i sa ovim ratom. Nakon poraza u
ratu, Prusi su anektirali ove pokrajine, te
je rodno mesto Jovanke Orleanke, selo
Domremi na obali reke Meze, ostalo izvan
francuskih granica. Sveopšti pesimizam i
nezadovoljstvo koji su zavladali među
poraženima francuska država trudila se
da ublaži novim naletom nacionalnih
tema u kulturi i umetnosti takozvane
Treće republike, a jedan od načina da se
povrati vera u državu i nacionalni duh bio
je i masovna produkcija slika Jovanke
Orleanke krajem veka.
Pedro Ameriko, Jovanka Orleanka prvi put čuje glasove koji
predviđaju njenu uzvišenu sudbinu, 1884, izvor: Wikimedia Commons
Džon Everet Mile, Jovanka Orleanka, 1865, izvor: Wikimedia Commons
Tokom osamdesetih i devedesetih godina
19. veka Jovanka Orleanka više se nije
doživljavala samo kao istorijska ličnost,
već počinje da se prikazuje i kao epska
junakinja, mitološka ćerka francuske
nacije, idealna predstavnica svog naroda i
simbol koji u sebi objedinjuje ljubav prema
otadžbini i religijsku posvećenost.
Na prelasku iz 19. u 20. vek u francuskoj
kulturi Jovanka Orleanka uglavnom je
bila predstavljana kao ratnica u borbi za
nacionalne ideje, ali se njen kult tokom
veka proširio i u ostalim evropskim
državama, pa je ona postala čest motiv
umetnika koji su stvarali van francuskog
kulturnog područja. U drugim zemljama
Jovanka Orleanka postaje simbol
univerzalne borbe običnog naroda za
demokratsku vlast i slobodu, uzdizanja
potlačenih, zatim rodoljubivih osećanja i
pravde. Sa jačanjem feminističkih pokreta
krajem veka Jovanka Orleanka postaje i
simbol ženske borbe za ravnopravnost.
Francuske i engleske feministkinje koristile
su je kao simboličnu figuru ženske snage,
uma, hrabrosti, vojne politike, strategije,
ali i finansijski nezavisne žene iz srednje
ili niže klase koja sama stvara svoje mesto
u svetu zahvaljujući hrabrosti i umnim
veštinama koje poseduje.
Ovi i mnogi drugi politički i socijalni razlozi
uticali su na načine prikazivanja Jovanke
Orleanke tokom 19. veka u umetnosti
i vizuelnoj kulturi. Nekoliko različitih
trenutaka iz sada već epske priče o devojci
ratnici okupiralo je maštu umetnika, pa se
hrišćanska devica najčešće predstavljala u
par tipičnih situacija, o kojima će više reči
biti u narednom broju. Za kraj ovog teksta
treba napomenuti i to da je 1868. godine
Vatikanu poslata peticija da se Jovanka
Orleanka proglasi svetiteljkom. Francuska
heroina će ovaj status dobiti tek 1920, i
verovatno ne sasvim slučajno baš tada.
Nakon Prvog svetskog rata oblasti Alzas
i Lorena ponovo su pripale teritoriji
Francuske, čime se pod francuskom
zastavom ponovo našlo i Jovankino rodno
selo Domremi.
Na obali reke Meze, koja protiče Lorenom, nalazi se malo mesto Domremi
u kojem još uvek stoji očuvana rodna kuća devojčice Žane, ili Žoane, koju
danas znamo pod imenom Jovanka Orleanka.
30 31

USPUTNA FILOZOFIJA
Antički kineski filozof Lao Ce, kroz svoju struju mišljenja – taoizam – ističe fleksibilnost
i spremnost na promenu kao najveću vrlinu. On se suprotstavlja rigidnosti i čvrstini u
razmišljanju određujući ih kao odliku straha i neverovanja u tok života. Dok, sa druge
strane, navodi da su slabost, nežnost, mekoća i moć adaptiranja, zapravo, najveća snaga.
piše: Teodora Rebić
ilustracija: Mia Džidara
Jedna od glavnih karakteristika taoističke filozofije jeste usklađenost sa prirodom. Zakoni
prirode su sveprožimajući. A fundamentalni zakon jeste igra između suprotnosti. Taj ples
je osnova funkcionisanja čitavog univerzuma, a on se prikazuje kroz stalnu promenu. Kada
posmatramo svet iz taoističke perspektive, mi uviđamo da su međusobno suprotstavljene
dve sile. Yin i yang. Ženski i muški princip. Yang se sastoji iz aktivnih elemenata postojanja,
kao što su brzina, produktivnost, uzbuđenje, agresivnost i slično. Ali, isto tako, elementi
yanga su i čvrstina, suvoća i ukočenost. Suprotno, yin se sastoji iz pasivnih elemenata
poput tišine, prihvatanja, nereagovanja, ali i mekoće i fleksibilnosti.
,,Na ovom svetu nema ničeg blažeg ni istančanijeg od vode. Ali, ona pobeđuje
nepopustljivu tvrdoću i u tome joj ništa nije ravno. Slabo nadvladava snažno,
tvrdoća popušta pred nežnim. To svako zna, pa ipak ne deluje u skladu sa tim.”
Lao Ce
Mnogi ljudi idu kroz život vođeni rigidnošću
sopstvenog razuma. Oni razmišljaju u
okvirima ustanovljenih kategorija i fiksnih
ideja. Taj način funkcionisanja često
olakšava opstanak, budući da stvara
jasnoću i uređuje haotičnost sveta oko nas.
Previše rigidno, isključujuće razmišljanje
takođe ima negativne posledice.
Posmatranje sveta u kategorijama sužava
našu perspektivu. Tada postajemo
zaglavljeni u sopstvenoj glavi i ograničeni
sopstvenim idejama o tome kako stoje
stvari i kako bi život trebalo da izgleda.
Priroda sveta i života je konstantna
promena, sve što je živo je promenljivo.
Mnoge stvari, ako ne sve, kompleksnije
su od onoga što naš razum može da
obuhvati. Zbog toga, potreban nam je
fleksibilniji pristup svetu i životu, onaj
koji nam omogućava da se prepustimo
promenljivosti; da idemo zajedno sa
tokom, baš kao voda.
Naša kultura, na svetskom nivou veliča yang aspekte postojanja. Svi teže da budu brži,
bolji, snažniji. Teže da budu stabilni. Brane svoja stanovišta veoma čvrsto i izbegavaju da
menjaju svoja mišljenja. Ono sa čime se ne slažu, tome se suprotstavlju i uništavaju ga,
retko se prilagođavaju. Yin aspekti posmatrani su kao aspekti niže vrednosti. Na primer,
razumevanje za različitost i volja za promenom perspektive posmatraju se kao slabost.
Međutim, čovek koji nije sposoban da promeni ugao sagledavanja nekog problema, nikada
ga neće rešiti; čovek koji previše rigidno razmišlja sam sprečava sopstveni razvoj; um koji
je ukočen nikada ne može napredovati. Priroda života je promena, ako pružamo otpor,
postajemo rigidni koliko i mrtva grana. Čovek koji se ne prepušta prirodi zapravo je čovek
koji iz straha postavlja svoj razum iznad prirode same. Čovek koji je rigidan, nije u skladu
sa prirodom, ne veruje toku prirode, već se koči sopstvenim idejama o tome kako život i
svet treba da izgledaju.
Voda opstaje uprkos svakoj promeni. Ona prelazi iz oblika u oblik u zavisnosti od
spoljašnjih okolnosti. Možemo je sipati u čašu, onda voda postaje čaša; kada je deo mora,
ona talasa. Sa promenom temperature, ona menja ponašanje, ali ostaje voda. Sa toplotom
ključa, sa hladnoćom postaje čvršća. Voda preživljava sve okolnosti upravo jer ima visoku
sposobnost prilagođavanja.
Blagost i mekoća vode daju snagu živim bićima, voda ih čini fleksibilnim, tako i otpornim
na spoljašnje okolnosti.
,,Ono što je živo je meko i savitljivo, ono
što je mrtvo je čvrsto i rigidno. Žive
biljke su fleksibilne i nežne, mrtve su
krte i suve.„
Lao Ce
32 33

USPUTNA FILOZOFIJA
,,Priroda nigde ne žuri, a ipak sve stigne da uradi.”
Lao Ce
Stvari koje su krte i suve lako će se
slomiti, one su ili mrtve ili kao mrtve. Isto
je sa ljudima koji su strogi i isključivi. Oni
imaju problem sa promenom. Odbacuju
je jer žele stabilnost i permanentnost.
Neizvesnost koju promena nosi sa sobom
ih plaši. Na nesreću tih ljudi, promena je
neizbežna, život jeste dinamičnost. Kada
bi bio statičnost, ne bi bio život. Tako,
kada ne prihvatimo život kao promenljiv,
uzaludno trošimo mnogo energije na
borbu i opiranje onome šta je neizbežno.
Ako uporedimo život sa rekom, vodom
koja teče, primetićemo sve osobine toka.
Ma šta se događalo, reka teče zajedno
sa promenama okolnosti. Adaptira se
različitim predelima, novim terenima,
ona iznalazi svoj put uprkos preprekama,
i to bez napora. Voda ne pruža otpor.
Ona menja oblik. Tako i mi živimo u
kontinuiranom toku. Pronalazimo puteve
oko svega što nam se nađe na putu ne
odbijajući promenu putanje i prihvatajući
nove načine. Ne treba da pružamo otpor
ni najdrastičnijim promenama, ne treba da
se držimo čvrsto puta kojim mi mislimo da
treba ići, već verovati prirodi.
Kao što svoj život možemo porediti sa tekućom rekom, možemo ga predstaviti i kao vodu
koja se čuva u tegli. Ako obuzdavamo naboj, ako se ograničavamo rigidnošću razuma, mi
smo kao voda koja se čuva u tegli. Mirni; onda smo tegla, sve dok se naše okolnosti ne
promene.
„Svi već znaju da slabost nadmašuje
snagu i da nežnost pobeđuje ljude
čvrste kao dijamant, ali niko neće da
pokaže kako.”
Lao Ce
Da bismo bili kao voda, moramo da znamo kako da prevaziđemo čvrsto mekanim. Pre
svega, taoistička praktična filozofija je filozofija neforsiranja. Siljenje ne samo da je
naporno već nas često ne dovodi nigde. To ne znači da ne treba nikada da koristimo
silu, napor i borimo se za ono što želimo, to samo znači da to nije uvek rešenje. Prema
ovoj filozofiji, veoma često je takozvani nežni pristup superiorniji od korišćenja sile. Kada
mislimo na duge staze, on štedi našu energiju i održava naš um mirnim.
Kada smo kao voda, ne opiremo se, ne odupiremo se, puštamo se. Verujemo prirodi, toku
života. Hrabro se menjamo i rastemo ne držeći se za ideje o tome kako treba. Ova ideja
trebalo bi da nas oslobodi iluzije o mogućnosti i potrebi za kontrolisanjem svega i poveže
nas sa prirodom.
U yang sistemu u kome živimo, kao da veličamo samo jedan deo ljudske prirode, samo
jedan aspekat egzistencije. Taj deo je onaj aktivan, brz, snažan. Taj deo je usmeren na cilj,
postignuće i uspeh. Ali... Život nije samo to. On je ipak, kao voda. Nežan. A, nežnost jeste
snaga.
Nežnost je snaga, jer za nežnost je potrebna hrabrost. Za promenu je potrebna vera u
tok. Tok je upravo proces, a ne cilj. Život je upravo konstantna promena, a ne dolaženje
do kraja.
34 35

PRIKAZ IZLOŽBE
VILEROVI GOBLENI
–
SLIKE IGLOM
ISLIKANE
piše: MoonQueen
fotografiše: Aleksandra Radibratović
Za četrdeset godina rada
kompanije, 1933. godine, Viler
uključuje u ponudu šemu za vez
Tajne večere Leonarda da Vinčija.
Tematski veoma različita od
uobičajenih scena prirode, cveća,
životinja i veselih pastirica koje
uglavnom vezujemo za goblene,
Leonardova Tajna večera je
jedna od najinteresantnijih i
najzahtevnijih slika stvaranih iglom.
Da li u svojoj kući imate takozvani Vilerov goblen i da li ste
se nekada zapitali šta njegovo ime, u stvari, znači? Godine
1893. u Berlinu Jakob Viler osnovao je prodavnicu kućnog
tekstila u čijoj su se ponudi našli uzorci za vez goblena
poznatih slika velikih evropskih majstora. Viler je bio jedan
od onih trgovaca koji su veoma brzo shvatili dobrobiti
prodaje robe preko kataloga i slanja porudžbine poštom,
pa je njegove kataloške šeme za vez već početkom 20.
veka mogla da nabavi svaka domaćica širom tadašnje
Nemačke, Austrije, Balkana i južne Rusije (i upravo su ovo
oblasti sveta u kojima termin Vilerov goblen i danas budi
neke asocijacije). Svetski ratovi zaustavili su poslovanje
firme u nekoliko navrata, ali je potražnja za goblenima
ipak nadjačala ekonomske krize, a pravi procvat Vilerovih
goblena, barem kada je u pitanju naša sredina, dogodio
se nakon Drugog svetskog rata.
U srpskoj sredini popularnost Vilerovih goblena vezuje
se za tradiciju veza koja je ostala snažna na ovim
prostorima, ali i prihvatanje evropskih kulturnih obrazaca.
Izrada goblena tokom druge polovine 20. veka u Srbiji
odlikovala je pretežno gradska domaćinstva, a šezdesete
i sedamdesete godine bile su decenije velikog procvata
ove tehnike primenjene umetnosti. Moja lična sećanja
na goblene datiraju u devedesete, kada sam kao dete
posmatrala svoju babu dok vezom reprodukuje poznata
umetničkih dela, tako da je u određenom broju domova
interesovanje za Vilerov goblen poživelo i znatno duže.
Na izložbi Vilerovi gobleni – slike iglom islikane, koju ćete
u Etnografskom muzeju u Beogradu moći da pogledate
tokom leta, saznaćete još zanimljivosti vezanih za
istoriju ovog specifičnog medija i njegovu popularnost u
domaćoj sredini. Neki od izloženih goblena, kao što su
predstave četiri godišnja doba ovalnog oblika, verovatno
će vam biti poznate jer su u pitanju pravi best selleri koje
je u nekom trenutku „imala svaka kuća” u Srbiji. Vučjak
i Bernardinac takođe su predstave koje se asocijativno
javljaju mnogima od nas u mislima na pomen reči
„goblen”. Izložena je i Ifigenija, čiji je precizniji naziv, ako
me dečje sećanje dobro služi, Ifigenija na Tauridi, što mi
u davnim danima, kada sam posmatrala babu dok je veze,
nije imalo nikakvog smisla i zvučalo mi je kao izmišljen,
magijski jezik.
Ono što kao dete svakako nisam mogla da prepoznam, a
sada kao istoričarka umetnosti ne mogu da ne vidim, jeste
veština kojom su vezilje goblena prenosile poznata dela
svetske i domaće umetnosti na drugačiju vrstu platna.
Jer, pomenuta Ifigenija u stvari je replika istoimene slike
nemačkog klasicističkog slikara Anslema Fojerbaha, a
Kićenje neveste i Borba petlova deo su stalne postavke
Narodnog muzeja i verovatno svi dobro znamo njihovog
originalnog autora Paju Jovanovića. Na izložbi ćete videti
i Ticijanovu ćerku Laviniju koja sredinom 16. veka, kada
je pozirala ocu za portret, sigurno nije ni slutila da će
jednog dana mnoge balkanske porodice praviti svečane
ručkove u društvu njene korpe sa voćem. Lično, najviše
me je iznenadila, čak oduševila, predstava Crvenkape,
s obzirom na to da takvih scena nije bilo u veziljskom
opusu moje babe, niti sam često imala prilike da ih
vidim u gostima. Najveći deo izloženih goblena ipak je
tradicionalno vezan za predstave prirode, životinja i
smene godišnjih doba, što tumačim potrebom gradskog
stanovništva za idealizovanom slikom prirode pristunom
i u drugim umetničkim medijima, pa ćete videti idilične
planinske proplanke posute prolećnim cvećem, jelene na
izvoru i kolibe krovova prekrivenih snegom.
U vitrinama na sredini prostorije izložene su i šeme i
ramovi za vez, makazice i konci – materijal potreban
svakoj vezilji goblena, kao i čuveni Vilerovi katalozi.
Posmatranjem ovih „pripremnih skica” za stvaranje slike
od konca i igle, stekla sam utisak da je umetnost goblena
bliska matematici koliko i slikarstvu, ako ne i bliža. Kao
i u heraldici, svaka boja konca ima svoj tajni znak koji
razumeju samo vezilje, s tim što u vezu boja i nijansi ima
daleko više nego u nauci o grbovima, što stvar može
činiti samo komplikovanijom. Na kraju, iako se gobleni
(čak ni oni koje smo od babe dobili u porodično nasleđe)
verovatno nikada neće naći na zidovima prostora u
kojem ću ja živeti, nakon posete ovoj izložbi bolje sam
ih razumela i počela mnogo više da ih cenim. Estetika
življenja u koju se goblen dobro uklapa verovatno je
prošla sa istekom 20. veka i vraćaće se samo u naletima
kao izraz retro ili vintidž mode, ali veština njegovih vezilja
ostaće neprolazna vrednost.
36 37

BOGOVI I HEROJI
VENDIGO
piše: Aleksandra Vujić
ilustracija: Bojana Đurić
Vendigo je biće ili, možda preciznije, zli duh, koji potiče
iz indijanskog folklora, tačnije iz porodice algokvinskih
naroda. Živi u šumama Minesote i severnog Mičigena, kao
i u centralnom delu Kanade i u oblasti Velikih jezera.
Ovaj zli duh iz daleka izgleda kao izrazito visok i mršav
čovek, ipak, ukoliko mu se približite, primetićete da je
toliko mršav da mu je sivkasta koža zategnuta preko
izraženih kostiju. Oči su mu upale, a usne crvene i krvave.
U novijim spominjanjima dodaju mu se i jelenski rogovi,
mada prvobitne legende ne svedoče o takvom izgledu.
Prati ga neprijatan miris koji nalikuje na trulež i raspadanje.
Među lokalnim stanovništvom
postojali su profesionalni lovci na
ova bića.
Interesantno je da je Vendigo
prisutan i u psihijatriji. Naime,
postoji psihoza koja nosi njegovo
ime, koju karakterišu simptomi
slični Vendigovim žudnjama – želja
za ljudskim mesom.
Najčešća je legenda da Vendigo nastaje kada čovek pojede
drugog čoveka, odnosno kao posledica kanibalizma.
Severnoamerička indijanska plemena živela su u izuzetno
teškim klimatskim uslovima, te su usled jakih zima često
bila odsečena od ostatka sveta. Ponekad se desilo da u
toku predugih zima ponestane hrane, i tada su pojedinci
jeli svoje porodice. Dešavalo se i da se lovci, tragači za
zlatom ili prosto obični putnici izgube i iz očaja počnu jesti
jedni druge. Tada onaj koji je pojeo drugog čoveka postaje
Vendigo.
Ipak, druge verzije mita kažu da je Vendigo nastao od lovca
koji je prodao svoju dušu kako bi spasio svoje pleme, kao i
verzija koja kaže da je šaman bacio kletvu na lovca koji je
zatim postao čudovište.
Vendigo je i u savremenom dobu inspiracija, te se likovi
koji su varijacija na temu ovog zlog duha mogu pronaći
u različitim serijama, filmovima, stripovima i igricama. Lik
inspirisan Vendigom našao je svoje mesto u Marvelovom
univerzumu stripova, dok ga na malom ekranu možete
videti u serijama poput Teen Wolf, Supernatural, Charmed,
pa čak i u nekim crtanim filmovima – Duck Tales i My Little
Pony. Najnovije ostvarenje koje uključuje ovog zlog duha
je film Antlers koji je izašao prošle godine. Ukoliko ste
ljubitelj igrica, Vendiga možete naći u igrama kao što su
Fallout 76 ili Until Dawn.
38 39

RAZGLEDNICA
MAGIČAN SPOJ
PRIRODNIH LEPOTA,
BOGATE ISTORIJE
I GRČKE KULTURE
KRIT
piše i fotografiše: Tijana Jovanović
Tokom svoje duge istorije, ostrvo Krit je bilo u sastavu Minojske i Mikenske civilizacije,
Rimskog carstva, Vizantije, Venecije i Osmanskog carstva. Starosti je barem 130.000
godina, a prema grčkoj mitologiji, mesto je rođenja boga Zevsa. Najpoznatije arheološko
nalazište, palata Knosos, najstariji je grad u Evropi.
Krit odiše bogatom istorijom, tradicijom i isprepletanim kulturama. Nekada je važio za
najcivilizovaniji deo Evrope, a danas je poznat po prelepim plažama, kristalno plavoj boji
mora, fantastičnim arheološkim nalazištima, očaravajućim zalascima sunca, ukusnoj hrani,
dobrom vinu, slatkom grožđu i kvalitetnom maslinovom ulju.
40 41

RAZGLEDNICA
42 43

RAZGLEDNICA
44 45

INTERVJU
intervju vodila: MoonQueen
ilustracije: Nađa Tiodorović Taggz
Naša julska sagovornica je mlada i veoma talentovana
Nađa Tiodorović, autorka stripa Zveri u nama u
kojem generacija savremenih srednjoškolaca stasava
boreći se sa neprilagođenošću svetu koji pred njih
neprestano stavlja mnoštvo izazova. Sa Nađom smo
pričali o crtanju i tinejdžerskim godinama, iskustvu
izdavaštva i porukama koje mladi žele da mi malo
stariji čujemo.
Džesika, Zveri u nama, Nađa Tiodorović
46 47

INTERVJU
U novembru 2021. godine objavljen je tvoj prvi strip Zveri u
nama u saradnji Strip Bloga i izdavačke kuće Presing. Upoznaj
nas ukratko sa Zverima: ko je glavni junak i kroz kakve avanture
prolazi?
Ova grafička novela je o poluvampirici zvanoj Džesika, koja se
upisuje u osmi razred nove škole jer je konačno dobila amajliju koja
je štiti od Sunca. Ali kako vidimo u stripu, nije jedina sa velikim ušima
ili oštrim zubima. Osim Džesike, tu su i vampir Lukas, vukodlaci Kija i
Kai, gargojl Parisa i tako dalje. Iako su svi oni toliko drugačiji u odnosu
na ostale, prolaze kroz realistične probleme kao svako od nas.
Strip ima 178 stranica na kojima je razvijena jedna prilično
kompleksna priča. Kako je tekao proces nastanka, da li si prvo
osmislila junake i razvoj događaja ili je crtež u nekim trenucima
diktirao tok radnje?
Definitivno nije bio najglatkiji proces crtanja. Prvo sam napravila
manju verziju stripa, ali sam onda između stranica dodavala nove da
bih ubacila još stvari koje sam želela da kažem.
A kako je izgledao tehnički proces nastanka stripa: u kom
programu je rađen i koliko ti je vremena bilo potrebno da ga
realizuješ?
Trebalo mi je skoro godinu dana da ga uradim. Radila sam ga u
softveru zvanom Paint tool sai 2 – nije toliko popularan kao ostali,
ali je onaj kojim sam se bavila odavno.
Ima li tvoje srednje škole u stripu? Da li su se drugi učenici i
nastavnici prepoznali u nekim situacijama?
Škola u stripu je više u stilu moje osnovne škole iz koje nisam ponela
najbolje uspomene. Ali dosta ljudi se ipak prepoznalo u različitim
likovima iz priče.
Iako strip govori o tinejdžerima, kao i većinu dela stvaranih za
mlade, trebalo bi da ga pročitaju i odrasli. Koje su to poruke koje
bi tvoja generacija želela da pošalje svetu?
Volela bih da kažem svetu da čak iako živimo u drugom periodu
(prošavši pandemiju u našim tinejdžerskim godinama), to ne znači
da smo toliko drugačiji i da nismo uvek na svojim telefonima niti
igramo igrice!
Umesto vampira i vukodlaka, kako se iskazuje pravo zverstvo
među ljudima?
Ljude možeš da proceniš samo po njihovim akcijama prema drugima
ili prema okolini.
Da li je i koliko izazovno mladim neafirmisanim autorima da dođu
do izdavača? Kakva su tvoja iskustva i da li imaš neki praktičan
savet za buduće kolege?
Meni je bilo lako, ljudi samo treba da imaju samopouzdanje i veru u
sebe. Čak da ih izdavači ne prihvate, to samo znači da su oni izgubili
šansu da sarađuju sa jednim mladim autorom!
48 49

INTERVJU
Možemo li uskoro da očekujemo novi strip, tj. da li sve vreme u kompjuteru tajno nastaje novo delo?
Da, ali ništa vezano za Zveri u nama, već više sklop horor priča vezanih za isti motiv.
U međuvremenu, gde naši čitaoci mogu da te upoznaju i prate tvoj rad?
Mogu da me nađu na Instagramu @taggzdraws, gde mogu da me pitaju čak i da im nacrtam nešto za
džeparac (pokušavam da kupim skener).
Za kraj – ko su tvoji omiljeni strip junaci i autori stripova?
Sa domaće scene definitivno me je najviše inspirisao Aleksa Gajić i njegove ilustracije. Od stranih (najviše po
tipu pisanja) me je inspirisao Džonen Vaskez (Jhonen Vasquez), kreator crtanog filma Invader Zim i horor
stripa Johnny the Homicidal Maniac.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a
da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da
posvete pažnju?
Od svih stvari koje sam čitala i gledala, na mene su najviše uticale dve animirane serije: Monkie Kid i Rise of
the Teenage Mutant ninja turtles. Znam da zvuči detinjasto, ali pogledajte ih barem zbog prelepih animacija,
super dizajna karaktera i odličnih scena.
50 51

DETALJ ZA KRAJ
piše: Ana Samardžić
Rubrika Detalj za kraj svaki put donosi neko drugo
umetničko delo, tako da se ime autora i naziv dela ne
pominju nigde u tekstu. Ideja je da na osnovu jednog detalja
kompozicije sami saznate o kom delu i umetniku je reč i da
svoje odgovore podelite sa nama u komentarima na tekst
na sajtu ili društvenim mrežama, a u svakom sledećem
broju, biće otkriveno rešenje prethodnog zadatka.
Napomena:
U cilju da vaša potraga bude zanimljivija, u tekstovima će
se reč umetnik odnositi i na umetnice i na umetnike, a
biće reči o stranim i domaćim autorima iz svih umetničkih
epoha, kao i savremene umetnosti. Period nastanka
umetničkog dela biće naznačen, a kao pomoć, savet je
da što više obratite pažnju na detalje koji se nalaze i oko
uveličanog predstavljenog motiva.
Važno:
Autori i izvori fotografija korišćenih u tekstovima biće
objavljeni u svakom narednom broju kako čitaoci ne bi
odmah otkrili o čemu je reč.
U umetnosti krajem 19. veka insistiralo se na stereotipnoj
slici žene koja je bila predstavljana u vidu krajnosti –
gotovo nedostižnog, božanskog dobra ili pogubnog
zla. Simbolizam je posebno negovao predstave fatalnih
lepotica poreklom iz klasične antičke mitologije ili
biblijske tradicije, u koje su učitavani svi strahovi i
frustracije onovremenog društva. Te opasne i neretko
smrtonosne junakinje inspirisale su i umetnike klasičnog
obrazovanja koji su stvarali u duhu akademističkog
realizma.
Ovu sliku je 1892. godine naslikao izuzetno produktivan
i nagrađivan francuski umetnik, a na njoj je predstavljena
jedna biblijska žena čuvena po tome što je iskoristila
svoju lepotu i šarm kako bi uništila asirskog generala,
odrubivši mu glavu i tako spasila Izrael od ugnjetavanja.
Na ovom detalju slike vidimo samo njenu belu put, dugu
crnu kosu i delove istočnjačke odeće. No, vidimo i da u
desnoj ruci, prekrivenoj narukvicama i prstenjem, ova
lepotica drži mač. Ova starozavetna scena obično se
predstavlja kao događaj u koji je, pored ključne akterke,
uključen i pomenuti vojni general, te najčešće po tome
i nosi ime, ali ponekad se, kao i ovde, biblijska junakinja
prikazuje samostalno. Poznate slike sa ovom temom
naslikali su Artemizija Đentileski, Karavađo, Klimt i
drugi umetnici kroz istoriju. Ovaj slikar ju je naslikao u
periodu kada se, nakon duge karijere slikanja istorijskih
kompozicija shodno akademističkim normama, posvetio
isključivo ljudskoj figuri, prvenstveno ženskoj (između
ostalog i zbog privatnih razloga), te je između 1855. i
1898. godine izložio čak sedamdeset i dva portreta na
Salonu u Parizu. Da li znate o kom umetniku i o kojoj
slici je reč?
Rešenje prethodnog broja:
Franc Ksaver Vinterhalter, Kraljevska porodica 1846,
1846, Kraljevska kolekcija
Izvor: Wikidata, javno vlasništvo
52 53

LARPURLARTIZAM