PDF - Kultura polisa

M. Mijalkovski / V. Radović, Istine i zablude o Jugoslovenskoj narodnoj armiji...
Oružana agresija na SFRJ u Pakracu kroz prvi napad na JNA predstavljao
je test koji su uspešno položili taktički i operativni nivo komandovanja
JNA,a nisu položili najviši nivoi komandovanja JNA (komandant 5. vojne
oblasti i SSNO). Osnovano je tvrditi da je taj prelomni događaj adekvatno
analiziran od Štaba Vrhovne komande (ŠVK), nesumnjivo bi se izvukle korisne
pouke za adekvatno postupanje u istovetnim i sličnim situacijama. Budući
da očigledno nije tako urađeno, postavlja se logično pitanje: da li ŠVK nije
znao, nije mogao, nije hteo ili je svesno i naivno povlađivao separatistima, i
na taj način opasno urušavao integritet i kredibilitet JNA? To su potvrđivali
brojni i raznovrsni oružani napadi paravojnih i parapolicijskih sastava na
JNA u Hrvatskoj, Sloveniji i BiH, u kojima je JNA, zaslugom ŠVK uglavnom
pokazivala nemoć. U tom smislu, posebno treba imati u vidu svojevrsna
kapitulacija Predsedništva SFRJ i ŠVK 9. januara 1991. g. u vezi sa razoružavanjem
paravojnih sastava separatista, odbijanje Predsedništva SFRJ da
upotrebi JNA (u martu 1991) i nekompetentnost ŠVK u junu 1991. u pogledu
angažovanja JNA u Sloveniji.
Tokom 1990. g. jugoslovenska kriza se konstantno komplikovala, prvenstveno
zbog otvorenog nagoveštaja slovenačkih i hrvatskih separatista o
odvajanju Slovenije i Hrvatske od Jugoslavije. Posebno je zabrinjavala protivustavna
angažovanost hrvatskog rukovodstva koja se, pored ostalog, sastojala
u oduzimanju ljudskih i kolektivnih prava srpskom, konstitutivnom narodu
u Hrvatskoj.
Vrhovništvo Hrvatske, očigledno svesno da isključivo primenom sile
može pokušati da ostvari nezavisnost Hrvatske, pri tome računajući da JNA
neće biti sposobna da se adekvatno suoči sa takvim lukavim izazovom, opredelilo
se da uspostavi rekspektabilnu oružanu silu koju je nazvalo „Zbor narodne
garde”, koju će naoružati i pripremiti za oružano sučeljavanje sa JNA.
Svoje paravojne aktivnosti maksimalno je intenziviralo u drugoj polovini
1990. g. i uspelo da zadejstvuje „ilegalne” paravojne sastave, koji su imali u
svom sastavu oko 40. 000 ljudi. Služba bezbednosti JNA je na osnovu proverenih
informacija o formiranju paravojnih jedinica i ilegalnom uvozu oružja,
omogućila ŠVK da izvesti o tome Predsedništvo SFRJ i zahteva od njega da
donese odluku o njihovom raspuštanju i razoružavanju. Takav predlog je
upućen 11. decembra 1990. g. Predsedništvu SFRJ, koje se sastalo tek 9. januara
1991. g., kada je donelo Naredbu, koja je sadržala ukupno devet tačaka,
39 čija suština je bila više dobrovoljnog nego obavezujućeg karaktera u odnosu
na posredne i neposredne izvršioce. 40
39 Stupanjem na snagu te naredbe, trebalo je da se na teritoriji SFRJ rasformiraju i razoružaju
svi oružani sastavi koji nisu u sastavu OS SFRJ; naoružanje i opremu trebalo je da predaju najbližim
jedinicama JNA; predaju oružja su trebali da izvrše u roku od deset dana od njenog donošenja;
da će izvršenje naredbe i inspekciju obezbeđivati sastavi JNA, i da će naredba biti
16