VOJNOSANITETSKI PREGLED - Amis.net
VOJNOSANITETSKI PREGLED - Amis.net
VOJNOSANITETSKI PREGLED - Amis.net
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
YU ISSN 0042-8450<br />
<strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong><br />
^asopis lekara i farmaceuta Vojske Srbije<br />
Military Medical and Pharmaceutical Journal of Serbia<br />
Vojnosanitetski pregled<br />
Vojnosanit Pregl 2008; Supplement vol. 65: pp. 1-101.
ВОЈНОСАНИТЕТСКИ ПРЕГЛЕД<br />
Први број Војносанитетског прегледа изашао је септембра месеца 1944. године<br />
YU ISSN 0042-8450 вол. 65, Suppl, 2008.<br />
Часопис наставља традицију Војно-санитетског гласника, који је излазио од 1930. до 1941. године<br />
ИЗДАВАЧ<br />
Управа за здравство Сектора за материјалне ресурсе МО Србије<br />
ИЗДАВАЧКИ САВЕТ<br />
Савет за издавачку делатност УЗ СМР МО<br />
Доц. dr Вељко Тодоровић, бригадни генерал (председник)<br />
УРЕЂИВАЧКИ САВЕТ<br />
проф. dr sc. med. Бранко Глигић, пук.<br />
проф. dr sc. med. Миодраг Јевтић, генерал-мајор<br />
dr Мирослав Радовановић, пук.<br />
проф. dr sc. med. Небојша Станковић, пук.<br />
доц. dr sc. med. Вељко Тодоровић, бригадни генерал<br />
Prof. dr sc. med. Никола Филиповић, пук.<br />
МЕЂУНАРОДНИ УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР<br />
Prof. Andrej Aleksandrov (Russia)<br />
Assoc. Prof. Kiyoshi Ameno (Japan)<br />
Prof. Rocco Bellantone (Italy)<br />
Prof. Hanoch Hod (Israel)<br />
Prof. Abu-Elmagd Kareem (USA)<br />
Prof. Hiroshi Kinoshita (Japan)<br />
Prof. Celestino Pio Lombardi (Italy)<br />
Prof. Philippe Morel (Switzerland)<br />
Prof. Kiyotaka Okuno (Japan)<br />
Assoc. Prof. Branislav Radovančević (USA)<br />
Prof. Stane Repše (Slovenia)<br />
Prof. Mitchell B. Sheinkop (USA)<br />
Prof. Hitoshi Shiozaki (Japan)<br />
Prof. H. Ralph Schumacher (USA)<br />
Prof. Miodrag Stojković (UK)<br />
Assist. Prof. Tibor Tot (Sweden)<br />
УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР<br />
Главни и одговорни уредник<br />
проф. dr sc. pharm. Силва Добрић<br />
Уредници:<br />
проф. dr sc. med. Бела Балинт<br />
проф. dr sc. med. Дубравко Бокоњић<br />
доц. dr sc. med. Драган Динчић, пук.<br />
доц. dr sc. med. Бранка Ђуровић<br />
проф. dr sc. med. Мирјана Животић-Вановић<br />
проф. dr sc. med. Небојша Јовић, пук.<br />
академик Владимир Кањух<br />
академик Владимир Костић<br />
проф. dr sc. med. Ђоко Максић, пук.<br />
доц. dr sc. med. Гордана Мандић-Гајић<br />
проф. dr sc. stom. Марјан Марјановић, пук. у пензији<br />
академик Миодраг Остојић<br />
проф. dr sc. med. Љиљана Павлица<br />
академик Сава Перовић<br />
проф. dr sc. med. Предраг Пешко, FACS<br />
проф. dr sc. med. Ранко Раичевић, пук.<br />
проф. dr sc. med. Зоран Рогановић, пук.<br />
проф. dr sc. med. Војкан Станић, пук.<br />
доц. dr sc. med. Дара Стефановић<br />
проф. dr sc. stom. Љубомир Тодоровић<br />
доц. dr sc. med. Снежана Церовић<br />
проф. dr sc. psych. Миланко Чабаркапа<br />
академик Миодраг Чолић, пук.<br />
академик Радоје Чоловић<br />
проф. dr sc. med. Владимир Ћук<br />
доц. dr sc. med. Весна Шуљагић<br />
Технички секретар уређивачког одбора<br />
dr Маја Марковић<br />
РЕДАКЦИЈА<br />
mr sc. med. dr Соња Андрић-Кривокућа, dr Снежана<br />
Јанковић, dr Маја Марковић, mr sc. Aлександра Гогић<br />
Технички уредник: Милан Перовановић<br />
Редактор за српски и енглески језик:<br />
Драгана Мучибабић, проф.<br />
Коректор: Саша Милошевић<br />
Компјутерско-графичка обрада:<br />
Светлана Стајић, Весна Тотић, Јелена Васиљ<br />
Адреса редакције: Војномедицинска академија, Институт за научне информације, Црнотравска 17, поштански фах 33–55, 11040<br />
Београд, Србија. Телефони: главни и одговорни уредник 3609 311, технички секретар 3608 943, редакција 3609 902 и 3609 179,<br />
претплата 3608 997. Факс 2669 689. E-mail: vmaini1@EU<strong>net</strong>.yu (главни и одговорни уредник) и vmaini2@EU<strong>net</strong>.yu (редакција).<br />
Радове објављене у „Војносанитетском прегледу“ индексирају: Science Citation Index Expended (SCIE), Journal Citation<br />
Reports/Science Edition, Index Medicus (Medline), Excerpta Medica (EMBASE), EBSCO, Biomedicina Serbica. Садржаје објављују<br />
Giornale di Medicine Militare и Revista de Medicina Militara. Приказе оригиналних радова и извода из садржаја објављује<br />
International Review of the Armed Forces Medical Services.<br />
Часопис излази дванаест пута годишње. Претплате: жиро рачун код Управе за јавна плаћања у Београду бр. 840-941621-02 –<br />
ВМА (за Војносанитетски преглед), ПИБ 102116082, или на девизни рачун код Народне банке број: 54104-ознака валуте-549.<br />
Годишња претплата: 3 000 динара за грађане Србије, 6 000 динара за установе из Србије и 100 € (у динарској противвредности на<br />
дан уплате) за претплатнике из иностранства. Копију уплатнице доставити на горњу адресу.<br />
Штампа Војна штампарија, Београд, Ресавска 40 б.
<strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong><br />
YU ISSN 0042-8450 vol. 65 Suppl, 2008<br />
The first issue of Vojnosanitetski pregled was published in September 1944<br />
The Journal continues the tradition of Vojno-sanitetski glasnik which was published between 1930 and 1941<br />
PUBLISHER<br />
Health Department, Sector for Material Resources, Ministry of Defence, Serbia<br />
PUBLISHER’S ADVISORY BOARD<br />
Brigadier General Assist. Prof. Veljko Todorović, MD.<br />
(Chairman)<br />
EDITOR’S ADVISORY BOARD<br />
Col. Assoc. Prof. Nikola Filipović, MD, PhD<br />
Col. Assoc. Prof. Branko Gligić, MD, PhD<br />
Major-general, Assoc. Prof. Miodrag Jevtić, MD, PhD<br />
Col. Miroslav Radovanović, MD<br />
Col. Prof. Nebojša Stanković, MD, PhD<br />
Brigadier General Assist. Prof. Veljko Todorović, MD, PhD<br />
INTERNATIONAL EDITORIAL BOARD<br />
Prof. Andrej Aleksandrov (Russia)<br />
Assoc. Prof. Kiyoshi Ameno (Japan)<br />
Prof. Rocco Bellantone (Italy)<br />
Prof. Hanoch Hod (Israel)<br />
Prof. Abu-Elmagd Kareem (USA)<br />
Prof. Hiroshi Kinoshita (Japan)<br />
Prof. Celestino Pio Lombardi (Italy)<br />
Prof. Philippe Morel (Switzerland)<br />
Prof. Kiyotaka Okuno (Japan)<br />
Assoc. Prof. Branislav Radovančević (USA)<br />
Prof. Stane Repše (Slovenia)<br />
Prof. Mitchell B. Sheinkop (USA)<br />
Prof. Hitoshi Shiozaki (Japan)<br />
Prof. H. Ralph Schumacher (USA)<br />
Prof. Miodrag Stojković (UK)<br />
Assist. Prof. Tibor Tot (Sweden)<br />
EDITORIAL BOARD<br />
Editor-in-chief<br />
Prof. Silva Dobrić, BPharm, PhD<br />
Co-editors:<br />
Prof. Bela Balint, MD, PhD<br />
Prof. Dubravko Bokonjić, MD, PhD<br />
Assist. Prof. Snežana Cerović, MD, PhD<br />
Assoc. Prof. Milanko Čabarkapa, BPs, PhD<br />
Col. Prof. Miodrag Čolić, MD, PhD, MSAAS<br />
Prof. Radoje Čolović, MD, PhD, MSAAS<br />
Assoc. Prof. Vladimir Ćuk, MD, PhD<br />
Col. Assist. Prof. Dragan Dinčić, MD, PhD<br />
Assist. Prof. Branka Đurović, MD, PhD<br />
Col. Prof. Nebojša Jović, MD, PhD<br />
Prof. Vladimir Kanjuh, MD, PhD, MSAAS<br />
Prof. Vladimir Kostić, MD, PhD, MSAAS<br />
Col. Prof. Đoko Maksić, MD, PhD<br />
Assist. Prof. Gordana Mandić-Gajić, MD, PhD<br />
Ret. col. Assoc. Prof. Marjan Marjanović, MD, PhD<br />
Prof. Miodrag Ostojić, MD, PhD, MSAAS<br />
Assoc. Prof. Ljiljana Pavlica, MD, PhD<br />
Prof. Sava Perović, MD, PhD, MSAAS<br />
Prof. Predrag Peško, MD, PhD, FACS<br />
Col. Assoc. Prof. Ranko Raičević, MD, PhD<br />
Col. Prof. Zoran Roganović, MD, PhD<br />
Col. Assoc. Prof. Vojkan Stanić, MD, PhD<br />
Assist. Prof. Dara Stefanović, MD, Ph.D<br />
Assist. Prof. Vesna Šuljagić, MD, PhD.<br />
Prof. Ljubomir Todorović, DDM, PhD<br />
Prof. Mirjana Životić-Vanović, MD, PhD<br />
Editorial staff<br />
Sonja Andrić-Krivokuća, MD, MSc; Snežana Janković, MD;<br />
Maja Marković, MD; Dragana Mučibabić, BA,<br />
Aleksandra Gogić, MSc<br />
Technical editor<br />
Milan Perovanović<br />
Proof reading<br />
Saša Milošević<br />
Technical editing<br />
Svetlana Stajić, Vesna Totić, Jelena Vasilj<br />
Editorial Office: Military Medical Academy, INI; Crnotravska 17, PO Box 33–55, 11040 Belgrade, Serbia. Tel:<br />
+381–11–3609−179; +381−11−3609−902, subscription 3608−997; Fax: +381–11–2669–689; E-mail: vmaini1@EU<strong>net</strong>.yu and<br />
vmaini2@EU<strong>net</strong>.yu<br />
Papers published in the Vojnosanitetski pregled are indexed in: Science Citation Index Expended (SCIE) Journal Citation<br />
Reports/Science Edition, Index Medicus (Medline), Excerpta Medica (EMBASE), EBSCO, Biomedicina Serbica. Contents are<br />
published in Giornale di Medicine Militare and Revista de Medicina Militara. Reviews of original papers and abstracts of contents<br />
are published in International Review of the Armed Forces Medical Services.<br />
The Journal is published monthly. Subscription: account with Uprava za javna plaćanja in Belgrade. Giro Account No. 840-<br />
941621-02 – VMA (za Vojnosanitetski pregled), PIB 102116082 to the foreign currency account with Narodna banka No:<br />
54104-currency-549. Subscription prices per year: individuals 3 000.00 Din, and institutions 6 000,00 Din in Serbia, and<br />
foreign subscribers 100€.<br />
Printed by: Vojna štamparija, Beograd, Resavska 40 b.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 3<br />
ЗБОРНИК РАДОВА СА<br />
НАУЧНОГ СКУПА<br />
„СРПСКИ ВОЈНИ САНИТЕТ 1917–1918.“<br />
Војномедицинска академија<br />
Београд, 31. октобар, 2008.<br />
Уредници<br />
Александар Недок<br />
Бранислав Поповић
Strana 4 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Proceedings of the Scientific<br />
Meeting<br />
“The Serbian Army Medical Corps in 1917–1918”<br />
Military Medical Academy<br />
Belgrade, October 31, 2008<br />
Editors<br />
Aleksandar Nedok<br />
Branislav Popović
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana V<br />
САДРЖАЈ /CONTENTS<br />
Предговор / Preface<br />
Александар Недок, Бранислав Поповић ...................................................................................................... 7<br />
Милисав Секулић<br />
Ратна дејства 1917. и 1918. године на Солунском фронту<br />
War actions on the Salonika Front in 1917 and 1918.................................................................................. 9<br />
Александар Недок<br />
Војни санитет у 1917. и 1918. години<br />
The Serbian Army Medical Corps in 1917 – 1918...................................................................................... 19<br />
Александар Недок<br />
Санитет српске војске у пробоју Солунског фронта и ослобођењу Србије 1918.<br />
године<br />
The Serbian Army Medical Corps in the breach of the Salonika Front and liberation of Serbia in<br />
the year 1918 ............................................................................................................................................... 27<br />
Брана Димитријевић<br />
Развој специјалистичких служби<br />
Differentiation of specialities ...................................................................................................................... 35<br />
Бранислав Поповић, Јово Зељковић, Драган Микић, Мирослав Видановић<br />
Војни санитет, санитетски губици и попуна српске војске 1917. и 1918. године<br />
The Serbian Army Medical Corps, health – related losses and manning of the Serbian Army in<br />
1917 – 1918 ................................................................................................................................................. 41<br />
Миле Игњатовић<br />
Српска ратна хируршка доктрина у ратовима 1912-1918.<br />
Serbian war surgical doctrine (1912-1918) ................................................................................................. 49<br />
Драган Микић, Бранислав Поповић, Радован Чеканац, Петар Ћурчић, Јово Зељковић,<br />
Мирослав Видановић<br />
Заразне болести и рад српског војног санитета на њиховој превенцији и лечењу на<br />
Солунском фронту 1917–1918. године<br />
Communicable diseases and their prevention and treatment effected by the Serbian Army<br />
Medical Corps on the Salonika front in 1917–1918.................................................................................... 59<br />
Соња С. Радаковић, Ивица Јанковић, Славица Рађен, Нада Васиље-вић, Маја<br />
Шурбатовић, Радован Чеканац, Младен Миливојевић<br />
Проблеми исхране српске војске на фронту<br />
Nutrition–related problems in the Serbian Army on the Salonika Front..................................................... 70
Strana VI <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Лука Николић<br />
Лечење и рехабилитација рањеника и болесника у Бизерти<br />
1917 – 1918. године<br />
Treatment and rehabilitation of the wounded and ill patients at Bizerte, Tunisia, 1917-1918.................... 75<br />
Гојко Кеча, Александар Недок, Бранислав Поповић, Драган Ступар, Јово Зељковић<br />
Медицинско снабдевање и апотекарски рад у српској војсци на Солунском фронту<br />
Medical material supply and the pharmacists involvement in the Serbian Army Medical Corps<br />
on the Salonika Front................................................................................................................................... 83<br />
Маријан Ф. Крањц<br />
Рат после рата: допринос српских добровољаца у борби за словеначке западне и<br />
северне границе 1918/19.<br />
War after the war: Struggles for Slovenian North – Western borders in 1918/19, involvement of<br />
Serbian volunteers ....................................................................................................................................... 87<br />
Александар Недок<br />
Борбе за северне границе будуће заједничке државе крајем 1918. и у 1919. и<br />
организација санитетских јединица у том периоду<br />
Military campaigns for the Northern borders of the future common state and the organisation of<br />
Army Medical Corps in the period from 1918 to 1919 ............................................................................... 93<br />
Александар Недок, Милисав Секулић<br />
Епилог Првог светског рата у бројкама<br />
Тhe epilogue: Total numbers of casualties in World War I......................................................................... 98<br />
Капела на српском војничком гробљу на Зејтинлику у<br />
Солуну, Грчка, где су сахрањени српски војници погинули<br />
на Солунском фронту током Првог светског рата.<br />
Спомен-гробље саграђено је на локацији где је постојала<br />
Главна пољска болница Српске војске од 1916. год.<br />
(Стихови на спомен-плочи на стр. 101.)<br />
Chapel of the Serbian Military Cemetery in Zejtinlik, Thessaloniki,<br />
Grece. In this complex are the graves of the Serbian<br />
soldiers killed in the battles and breaketrough of the<br />
Thessaloniki Front during the First World War. The complex<br />
of the cemetery was built on the location of the Main<br />
Field Hospital of the Serbian army in 1916. (The verses<br />
from the Memorial Plate on p. 101.)
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 7<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Предговор<br />
Preface<br />
Александар Недок, Бранислав Поповић<br />
Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд<br />
Academy of Medical Sciences, Serbian Medical Society, Belgrade<br />
Овај симпозијум одржава се поводом 90-годишњице<br />
пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије<br />
и југословенских области бивше Аустроугарске царевине.<br />
Он је посвећен херојском делу српске војске, која<br />
је, иако десеткована и у егзилу, лишена могућности да<br />
природним приливом нових снага попуњава своје проређене<br />
редове, осим добровољцима из Русије и западних<br />
земаља, смогла снаге да у невиђеном налету разбије<br />
јаке непријатељске снаге и за 45 дана под непрекидном<br />
борбом пређе 600 километара, стигне до Београда, престонице<br />
Србије, и ослободи га. Он је, такође, посвећен и<br />
описује дела оне шачице лекара и медицинара, који су<br />
својим несебичним, боље рећи надчовечанским трудом,<br />
уз помоћ многих својих племенитих колега из савезничких<br />
редова, ублажили патње рањених и оболелих српских<br />
официра и војника, помогавши им да преживе све<br />
патње и врате се у борбене редове ослободилаца.<br />
У претходним делима посвећеним српском војном<br />
санитету у Првом светском рату описан је његов рад<br />
током непријатељске офанзиве 1915, повлачења српске<br />
војске до албанске обале и њене евакуације на Крф (монографија<br />
А. Недока), његова реорганизација и рад на<br />
Солунском фронту у 1916. години (симпозијумска монографија<br />
групе аутора).<br />
Сада, као Суплемент „Војносанитетског прегледа“,<br />
излази део који се oдноси на рад војног санитета у 1917.<br />
и 1918. години који су написали они аутори који су, већином,<br />
учествовали и у писању друге књиге.<br />
Имајући у виду да се ради о завршном делу Великог<br />
рата и да у претходним књигама ратна хирургија није била<br />
заступљена, у овој је то значајно поглавље о српском војном<br />
санитету дато у целини, обухвативши цео период ослободилачких<br />
и одбрамбених ратова од 1912. до 1918. године.<br />
Година 1917. у много чему била је специфична: у њој<br />
је било мало борбених дејстава, али много значајних дога-<br />
This Symposium is dedicated to the occasion of 90-<br />
anniversary of the breach of the Salonika front and the liberation<br />
of the Kingdom of Serbia and Yugoslav regions of<br />
the former Austro-Hungarian Monarchy. It is dedicated to<br />
the heroic deed of the Serbian Army which in spite of being<br />
reduced in number and in exile, deprived of the possibility<br />
to fill in its thinned ranks with the regular influx of new<br />
forces, except for the volunteers from Russia and western<br />
countries, was able to tremendously break down the powerful<br />
enemy forces and in 45 days under constant fight move<br />
600 km to Belgrade, the capitol of the Kingdom of Serbia<br />
and liberate it! It is, also, dedicated to any and each of the<br />
physicians and medicals who generously and by the superhuman<br />
effort, with the help of kind numerous coleagues<br />
from allied forces, eased the pain of the wounded and ill officers<br />
and soldiers of the Serbian Army, making them possible<br />
to survive the agony and go back to the lines of combat<br />
of the Serbian Army.<br />
In the papers on the Serbian Army Medical Corps<br />
written so far the authors have described its engagement<br />
during enemy offensive in 1915, withdrawal of the Serbian<br />
Army up to the Albanian coast and its evacuation to Corfu 1 ,<br />
its reorganisation and operations at the Salonika front in<br />
1916 2 .<br />
This Supplement to the Vojnomedicinski pregled contains<br />
the papers on the Serbian Army Medical Corps in the<br />
period 1917 to 1918. Considering the fact that it was the final<br />
stage of the Great War, as well as that war surgery has<br />
not been refered before, that issue is the major part here including<br />
the whole period of liberation and defensive wars<br />
from the year 1912 to 1918.<br />
The year 1917 used to be specific in many aspects.<br />
There were numerous combat actions and events significant<br />
for the future. The Salonika Process that shook the ranks of<br />
the army took place that year, the Corfu Declaration was<br />
Correspondence to: Aleksandar Nedok, Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, 11 000<br />
Beograd, Srbija. Tel.: +381 11 32 46 090. E-mail: anedok@sbb.co.yu
Strana 8 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
ђаја за будућност. Током те године одиграо се Солунски<br />
процес који је потресао редове војске свом тежином, потписана<br />
је између Српске владе и Југославенског одбора<br />
„Крфска декларација“, са судбоносним последицама за све<br />
југословенске народе, посебно српски, због узалудно утрошене<br />
енергије и милионске жртве уложене у пројекат<br />
који се крајем столећа распао у крви и несрећи стотина<br />
хиљада људи; током ње испала је из рата Царска Русија,<br />
заштитница Србије, тонући у крвави револуционарни инферно;<br />
крајем ње у рат су ушле Сједињене Америчке Државе<br />
скрећући полако клатно победе на страну савезника.<br />
И, најзад, при крају 1917. и почетком следеће године, из<br />
Русије се вратио Добровољачки корпус и придошло неколико<br />
хиљада добровољаца из других земаља света, и та<br />
снажна ињекција од око 18 000 нових бораца у већ проређене<br />
редове српске војске омогућила је да она у 1918. године<br />
зада свој завршни ударац непријатељу.<br />
Година 1918. скоро је девет месеци војнички наликовала<br />
претходној, док су штабови у потаји припремали<br />
планове, а војници прикупљали снаге за оно што ће 15.<br />
септембра као лавина из вулкана избити свом силином<br />
жеље 120 000 бораца-осветника и ослободилаца. Њихова<br />
жеља надвладала је смутње и сумње које су се јављале<br />
из редова неких од њихових савезника.<br />
А када су кренули, ништа их није могло зауставити:<br />
ни непријатељ, ни непроходни терен, ни глад ни<br />
умор, ни маларија ни грип, они су хрлили и хрлили напред<br />
ношени само једном мишљу: ослободити покорену<br />
отаџбину и поново видети своје миле и драге и свој<br />
дом. Својим грудима 27 000 српских пешака разбијало<br />
је непријатељске утврде и освајало ровове, гонећи их у<br />
стопу. Са њима су били њихови другови осталих родова<br />
војске, а све заједно пратио је, спасавајући им животе и<br />
негујући их као своје најрођеније српски војни санитет.<br />
Нажалост, и после завршетка Великог рата, док су<br />
други народи видали своје ране и оплакивали своје мртве,<br />
српски војник морао је да поднесе још једну жртву<br />
пружајући братску руку словеначком народу у борби за<br />
очување северних граница нове заједничке државе која<br />
се рађала: пола године борио се и гинуо заједно са њима<br />
уместо да се на своме кућном прагу одмори и у миру<br />
оплаче своје мртве другове и своје миле и драге. А,<br />
Хрватскoj српски војник сачувао је Далмацију од покушаја<br />
Италије да отргне поједине њене делове.<br />
Деведесет година није неки велики временски период,<br />
али многобројни новији трагични догађаји и небрига<br />
прекрили су патином заборава ова херојска и племенита<br />
дела. Ми смо се зато потрудили да их вратимо српском<br />
народу. У томе смо имали подршку Академије медицинских<br />
наука Српског лекарског друштва и Војномедицинске<br />
академије Војске Србије на чему смо им захвални.<br />
У Београду, о 90-годишњици ослобођења Србије<br />
signed by the Serbian Government and the Yugoslav Committee<br />
rendering crucial consequences to all Yugoslav nationalities,<br />
yet especially to the Serbian due to the millions<br />
of victims and enormous efforts put into the movement<br />
which, as we know, fell apart with bloodshed and misfortune<br />
of hundreds of thousands of people by the end of XX<br />
century. During this declaration the Russian Monarchy, a<br />
protector of the Kingdom of Serbia, fell out of the war<br />
sinking into the blood of the inferno of the revolution by the<br />
end of which the United States of America joined the war<br />
turning a pendulum of victory to the side of allies. By the<br />
end of 1917 and the beginning of the next year, eventually,<br />
the Corpus of Volunteers came back from Russia, as a few<br />
thousands of volunteers from other countries, so that this<br />
powerful injection of 18 000 of new soldiers helped to the<br />
already reduced ranks of the Serbian Army to deliver its final<br />
blow to the enemy in 1918.<br />
Within the first nine months the year 1918 was similar<br />
to the previous one from the military point of view. The<br />
Head Quarters coined plans secretly and the soldiers gathered<br />
strenght for what on September 15, 1918 would erupt<br />
like avalanche in full strenght of the wish of 120 000 soldiers-avengers<br />
and liberators. Their wish overwhelmed intrigues<br />
and doubts from the ranks of some allies.<br />
Once the Serbian Army started there was nothing to<br />
stop it: neither the enemy nor impassable terrain, hunger,<br />
fatigue, malaria, flu. The Serbian Army rushed ahead driven<br />
by an idea: to liberate the conquered fatherland and go back<br />
to darling people and home. By their own brests, 27 000 of<br />
the Infantry of the Serbian Army was breaking the fortresses<br />
of the enemy, conquering trenches and chasing the<br />
enemy closely. Together with the Infantry there were other<br />
branches of the army, so were the Serbian Army Medical<br />
Corps saving their lives and taking care of them.<br />
After the end of the Great War, while the others were<br />
treating their wounds and crying over their dead, the Serbian<br />
Army soldier, unfortunately, had to bear one sacrifice<br />
more: to give a brotherly hand to the people of Slovenia in<br />
the fight for preserving the northern borders of a new common<br />
state that was just coming into being. A Serbian Army<br />
soldier used to fight and die together with them instead of<br />
going back to his home. In addition, to Chroatia a soldier of<br />
the Serbian Army defended Dalmatia from the intention of<br />
Italia to tear off some of its parts.<br />
A time period of 90 years is not a long one, but numerous<br />
newer tragic events and indifference layed a coating<br />
of oblivion these heroic and kind deeds of the Serbian<br />
Army. We made effort to remind Serbs of it. In that we<br />
were supported by the Academy of Medical Sciences of the<br />
Serbian Medical Society and Military Medical Academy.<br />
We are thankful for that.<br />
Belgrade, an 90 Anniversary of Liberation of Serbia<br />
Nedok A, Popović B. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl .): 7−8
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 9<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Ратна дејства 1917. и 1918. године на Солунском фронту<br />
War actions on the Salonika Front in 1917 and 1918<br />
Милисав Секулић<br />
генерал-мајор у пензији, Београд<br />
Кључне речи:<br />
медицина, ратна; болнице, војне; србија; грчка;<br />
заразне болести.<br />
Key words:<br />
military medicine; hospitals, military; yugoslavia;<br />
greece; communicable disease.<br />
Увод<br />
Ратна дејства на Солунском фронту 1917. и 1918.<br />
године била су део свеукупних дејстава у две завршне<br />
године Првог светског рата. Положај снага на овом<br />
фронту, као и целог фронта, у склопу рата у целини, мењао<br />
се од мање значајног у 1917. години и првим месецима<br />
1918. године, до прворазредног, са стратегијским<br />
утицајем на резултат и завршетак рата.<br />
Рат у те две године имао је пресудну улогу за ослобађање<br />
Србије и њену позицију у мировним преговорима<br />
и по завршетку рата. Влада Србије и српска Врховна команда<br />
извршавале су најсложенији задатак који је био од<br />
директног утицаја на опстанак српског народа и Србију.<br />
Неразумевање и покушај савезника да занемаре и<br />
потцене улогу Солунског фронта тражили су огромне<br />
дипломатске и војне напоре, са циљем да се савезници<br />
увере у предности које би офанзива са Солунског фронта<br />
донела победи над Централним силама.<br />
Уз припреме и вођење бојева и операција од стране<br />
српске војске, упоредо су на дневни ред долазили задаци<br />
политичке природе, посебно у 1918. години, који су морали<br />
да буду извршавани у условима велике неизвесности.<br />
Попуна српске војске наметала се као чисто војни задатак<br />
и потреба. Она се није могла извршити без помоћи<br />
савезника. Само захваљујући упорности и способности<br />
српске владе и Врховне команде, овај задатак је био извршен<br />
уз мање или веће разумевање савезника. Попуна<br />
добровољцима из Русије и прекоокеанских земаља и<br />
људством југословенског порекла била је вршена до почетка<br />
пробоја Солунског фронта, комбинацијом дипломатије<br />
и вештина људи који су у име српске владе и Југословенског<br />
одбора прикупљали и упућивали добровољце<br />
за потребе Солунског фронта.<br />
У 1917. и 1918. години, упоредо са операцијама војски<br />
на фронтовима, вођени су преговори, прво о склапању<br />
сепаратног мира са неким државама учесницама рата,<br />
а онда и преговори о капитулацији. На наведене преговоре<br />
српска влада имала је мали утицај, а о некима је била<br />
потпуно неинформисана.<br />
На самом Солунском фронту у 1917. и 1918. години<br />
скоро се све мењало, изузев упорног става српске владе<br />
и Врховне команде о предностима и користима офанзиве<br />
на Солунском фронту, ако буде изведена. На Солунском<br />
фронту била су промењена три главнокомандујућа генерала,<br />
мењани су ставови влада у Паризу, Лондону, Риму,<br />
све док упорност српске владе, а пре свега регента Александра,<br />
није била уважена и подржана. Саопштењем се<br />
жели приказати шта је и како рађено на Солунском<br />
фронту, који су и какви утицаји постојали, како су и на<br />
које начине српска влада и Врховна команда деловале у<br />
обе године рата, уз истицање конкретних резултата, како<br />
у дипломатским акцијама, тако и у припреми и извођењу<br />
пробоја Солунског фронта и ослобађању, не само окупиране<br />
Србије, него и свих југословенских народа који су<br />
до 1914. године били у саставу Аустроугарске.<br />
Саопштење је припремљено по деловима, од којих<br />
сваки посебно чини заокружену целину, а сви заједно<br />
чине хронолошки приказ најважнијих акција, борбених<br />
активности и политичко – дипломатских односа међу<br />
државама учесницама током операција и склапања мира.<br />
Ратна 1917. година на Солунском фронту<br />
У читавом Првом светском рату 1917. година имала<br />
је, по ономе што се и како у њој одигравало, посебне карактеристике<br />
које је одвајају од 1914., 1915, 1916, па и<br />
1918. године. У њој се најмање ратовало, а највише очекивало.<br />
Све што се десило у 1917. години није било предвиђано<br />
на почетку и у првим годинама рата. То у једнакој<br />
мери важи, како за силе Антанте (савезнике), тако и<br />
за државе које су биле у саставу Централних сила. Позиције<br />
и једне и друге стране биле су неизвесне, али више<br />
оптимистичке него песимистичке.<br />
Correspondence to: Serdara Janka Vukotića 4, Beograd, tel. 5331294, e-mail: v.sekulic@vektor.<strong>net</strong>
Strana 10 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
У 1917. години на међународној сцени одиграли су<br />
се крупни догађаји који су утицали на вођење операција<br />
на свим ратиштима и на односе међу учесницама рата у<br />
оба савеза.<br />
Сједињене Америчке Државе 3. фебруара 1917. године<br />
прекинуле су дипломатске односе са Немачком.<br />
Немци су одбили да опозову одлуку о неограниченом<br />
подморничком рату, па су САД узеле то за повод и Немачкој<br />
објавиле рат 6. априла 1917. године.<br />
У Русији у фебруару 1917. године избила је Фебруарска<br />
револуција, а у октобру Октобарска револуција.<br />
Након избијања Фебруарске револуције Русија је задржала<br />
позитиван однос према рату и Србији. Победа Октобарске<br />
револуције у Русији имала је велики утицај на<br />
даљи ток рата и положај обе супротстављене стране у<br />
Првом светском рату.<br />
Бољшевичка партија са Лењином на челу подигла је<br />
6. новембра 1917. године устанак познат као Октобраска<br />
револуција. Тада је оборена власт у Русији успостављена<br />
Фебруарском револуцијом 1917. године. Први кораци<br />
бољшевичке власти били су предузети у правцу окончања<br />
учешћа Русије у рату. Декрет о миру донет је 6/7. новембра<br />
и на основу њега покренути су преговори за закључење<br />
мира.<br />
Почетком децембра 1917. године закључено је примирје<br />
између Централних сила и Русије (5. децембра закључено<br />
је примирје на десет дана, а 15. децембра продужено<br />
на 28 дана). Карактеристично је да су и савезници<br />
и Централне силе за 1917. годину планирали крупне<br />
операције на главним ратиштима, а да је њихово извођење<br />
изостало. Криза је расла и у државама Централних<br />
сила. Србију у догађајима на европској сцени у 1917. години<br />
представљала је њена војска на Солунском фронту<br />
и влада на Крфу. Влада и Врховна команда заједнички су<br />
припремали и изводили војнодипломатске акције у савезничким<br />
престоницама.<br />
Велики значај за српску владу и Врховну команду<br />
имало је постојање јасних, блиских и разумљивих ратних<br />
циљева у рату у коме се ратовало за праведну ствар. За<br />
позицију Србије у 1917. години од посебног значаја били<br />
су преговори Аустрије са Француском и Великом Британијом<br />
о склапању сепаратног мира. Српску владу збуњивала<br />
су сазнања да савезници немају циљ да се по завршетку<br />
рата сруши Аустроугарска. Такву изјаву почетком<br />
1918. године дао је и председник Сједињених Америчких<br />
Држава. Наведено је рађало и појачавало песимизам код<br />
српске војске у односу на исход рата.<br />
Влада Србије током читаве 1917. године водила је<br />
дипломатску офанзиву за спас и опстанак Солунског<br />
фронта. Без успеха ове офанзиве не би било ни Србије,<br />
нити њене позиције у којој се налазила захваљујући опстанку<br />
Солунског фронта и победоносној офанзиви српске<br />
војске у пробијању овог фронта.<br />
Енглези и Италијани тражили су да се овај фронт<br />
напусти. У 1917. години на Солунском фронту вођена је<br />
рововска војна. Она је почела крајем 1916. године и трајала<br />
је све до лета 1918. године. У 1917. годину српска<br />
војска ушла је са великим губицима које је имала током<br />
1916. године, када је из њеног строја било избачено 1209<br />
официра, 32 880 подофицира и војника. Међу њима било<br />
је 4 440 погинулих (13% свих избачених из строја). Наведени<br />
губици пресудно су утицали на наредна планирања<br />
у потребе српске војске иако су и непријатељу нанети<br />
велики губици: 50 000 је избачено из строја од чега<br />
7 685 заробљених бугарских официра и војника.<br />
На операције на Солунском фронту у 1917. години<br />
битно је утицала директива генерала Жофра коју је средином<br />
децембра 1916. године упутио генералу Сарају.<br />
Директивом је наређено да се обуставе све офанзивне<br />
операције на Солунском фронту. Ова директива била је<br />
последица пораза румунске војске.<br />
За савезнике крупан проблем било је пронемачко<br />
понашање краља Константина и грчке владе. На конференцији<br />
савезника у Риму 5. и 7. јануара 1917. године разматране<br />
су мере које је требало предузети да би се Грчка<br />
ослободила утицаја Немачке. Образована је била нова<br />
грчка влада на Криту, на челу са Венизелосом. Ова влада<br />
долази у Солун и води акције против пронемачке владе.<br />
По пристанку британске владе крајем маја 1917. године,<br />
одлучено је да се изврши војна интервенција у Грчкој. За<br />
повод је узета чињеница да краљ Константин није повукао<br />
своје трупе на Пелопонез. Генерал Сарај упутио је<br />
захтев српској Врховној команди да изврши напад на грчке<br />
трупе у Тесалији. То је одбијено, а генерал Сарај је<br />
то доживео као велико изненађење.<br />
Српска влада имала је у виду своје дугорочне циљеве<br />
и мотиве. Одлучно је избегла преседан да њене трупе<br />
учествују у промени политичког режима у Грчкој. Одговор<br />
генералу Сарају саставила је Српска влада, а потписао<br />
га је начелник штаба Врховне команде, генерал Петар<br />
Бојовић. До интервенције у Грчкој дошло је почетком<br />
јуна 1917. године. Атинска влада усвојила је ултиматум<br />
сила Антанте. Краљ Константин је 12. јуна абдицирао<br />
у корист свог другог сина Александра, који је Венизелоса<br />
поставио за председника владе. Крајем јуна Грчка<br />
је објавила рат Централним силама.<br />
Након 1916. на Солунском фронту осећала се велика<br />
потреба за појачањима која су требало да стигну<br />
са других фронтова. Појачања не само да нису стигла,<br />
него их нико није ни обећао. Због тога се на Солунском<br />
фронту прешло на позицијски рат (рововска војна). Без<br />
попуне, српска војска није могла да остане у организацијско–формацијској<br />
структури из 1916. године. У марту<br />
1917. године српска војска је извршила нову реорганизацију<br />
(од три армије образоване су две). Прва армија<br />
је у свом саставу имала Моравску, Дринску и Дунавску<br />
дивизију, а Друга Шумадијску, Тимочку и Вардарску<br />
дивизију.<br />
Генерал Жофр 9. марта 1917. године упутио је телеграм<br />
у Солун у коме је истакао да би било корисно да<br />
савезничке источне дивизије пређу у напад током трајања<br />
опште офанзиве савезника на главним фронтовима.<br />
Французи су предложили да се изведе пролећна<br />
офанзива на Солунском фронту. Генерал Сарај је у<br />
плану за ову офанзиву српској војсци наменио главну<br />
улогу. Офанзива је подразумевала извршење пробоја<br />
Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 9–18.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 11<br />
Солунског фронта. Пошто су српске снаге биле одређене<br />
као главне за извршење пробоја, Врховна команда<br />
српске војске предложила је да се пробој изврши на<br />
фронту Друге армије, на одсеку Ветерник – Добро Поље.<br />
По овом предлогу, наређено је да се по пробоју<br />
предузме енергично продирање ка Неготину и Градском<br />
и долини Вардара. По избијању у долину Вардара,<br />
по предлогу српске Врховне команде, требало је наставити<br />
офанзиву на север, у правцу Софије и Ниша. Предлог<br />
српског плана прихватио је генерал Сарај. Овај<br />
план допунио је предвиђањем да треба извести низ<br />
операција на другим секторима Солунског фронта. Овај<br />
„низ офанзива“ имао је за циљ да се српској војсци олакша<br />
постизање успеха на главном правцу напада. У<br />
складу са „допуном“ замисли генерала Сараја, у фебруару<br />
1917. године изведена је операција француске војске<br />
у којој је заузета Корча. Уз напад на Корчу и њено<br />
освајање, три француске дивизије извршиле су напад на<br />
Перистер, Црвену Стену и Коту 1248. Овим нападом<br />
непријатељ је одбачен од Битоља и створени су услови<br />
за напредовање ка Прилепу. Овај напад на почетку<br />
имао је успеха, али је убрзо заустављен и француске<br />
снаге враћене на полазне положаје.<br />
Британска армија извела је напад на положаје код<br />
Дорјана 15. априла. Заузели су предње положаје, уз велике<br />
губитке (имали су око 3 000 избачених из борбе).<br />
Петог маја у напад кренула је и 122. француска дивизија,<br />
али није постигла успех. Деветог маја италијанске<br />
и руске трупе из лука Црне Реке заузеле су скоро целу<br />
непријатељску прву линију, али су враћене на полазне<br />
положаје.<br />
Све наведене акције извођене су лево и десно од распореда<br />
српских армија. Непријатељ је делом био дезоријентисан<br />
у очекивању да се утврди шта желе да ураде<br />
савезничке снаге. Неизвесност је навела непријатеља да<br />
развуче своје снаге на целој ширини фронта. У борбама<br />
на фронту крај Црне Реке савезници су изгубили велики<br />
број људи, а нису постигли никакав успех. Французи су<br />
имали 700, Италијани 2 200, а Руси 1 000 војника избачених<br />
из борбе.<br />
Српска офанзива требала је да почне 15. априла.<br />
Због великих киша почетак је одложен за 8. мај. Планом<br />
је било предвиђено освајање висова Сокола, Доброг<br />
Поља и Ветерника, а после наставак продора ка<br />
Вардару.<br />
Фебруарска револуција у Русији имала је за последицу<br />
изостанак предвиђене офанзиве руске и румунске<br />
војске. Француско – британска офанзива на западном<br />
фронту претрпела је неуспех. На Солунском фронту дошло<br />
је до кризе. На седници 17. априла српска Врховна<br />
команда закључила је да новонастала ситуација није погодна<br />
за предузимање офанзиве већих размера на Солунском<br />
фронту. Прегруписана српска војска добила је задатак<br />
да изврши пробој Бугарског фронта у зони Могленских<br />
планина. Испред 1. и 2. армије налазио се запречен<br />
и укопан масив Сокола, који је био неприступачан<br />
с фронта. Са Сокола непријатељ је имао услове да паралише<br />
напад 1. армије. Због наведеног, одлучено је да 2.<br />
армија најпре заузме одсек Добро поље – Кравице и да<br />
нападом с леђа присили Бугаре да напусте Сокол. Предвиђало<br />
се да, по овладавању Соколом, обе армије енергично<br />
нападну ка Неготину и Вардару. У оваквој замисли<br />
српска војска је имала фронт широк око 60 километара.<br />
На фронту какав је био, само је 2. армија за извршење<br />
пробоја могла да ангажује Шумадијску дивизију, ојачану<br />
23. пуком Вардарске дивизије. Српска војска је кренула<br />
у офанзиву 8. маја 1917. године, како је то од ње тражено<br />
по плану генерала Сараја.<br />
Офанзива 2. армије почела је нападом леве колоне<br />
Шумадијске дивизије, коју је чинио 23. пук Вардарске<br />
дивизије. Напад је вођен на Котку и коту 1824. Успех<br />
овог пука требао је да буде почетак општег напада 2. армије.<br />
Вођене су вишедневне огорчене борбе. Напад на<br />
Котку почео је 8. маја, која је била савладана после три<br />
дана борбе. Онда су без успеха настављене борбе за коту<br />
1824. Овај неуспех онемогућио је Шумадијску дивизију<br />
да пређе у општи напад. Српска Врхона команда<br />
тражила је од генерала Сараја да јој пошаље 30. дивизију,<br />
која је тада стигла у Солун. То генерал Сарај одбија<br />
и 23. маја наређује прекид офанзиве. Овим наређењем<br />
савезничка пролећна офанзива била је завршена<br />
без резултата. Стратегијски смисао ове офанзиве био је<br />
изгубљен онда када је изостала предвиђена офанзива<br />
руске и румунске војске. Укупни српски губици у пролећној<br />
офанзиви 1917. године износили су 1 049 људи<br />
избачених из строја. Од тога је погинуло и нестало 200<br />
официра, подофицира и војника. Генерал Сарај за несупех<br />
пролећене офанзиве оптужио је српску Врховну<br />
команду. Неуспех је показао да је офанзиву требало<br />
боље припремити. За нову офанзиву морало се одредити<br />
повољније време.<br />
Неуспех и велики губици неповољно су утицали на<br />
припаднике српске војске, посебно на војнички састав.<br />
Морао се наставити живот у земуницама. Болнице су се<br />
пуниле рањеницима, а још више онима који су накнадно<br />
оболевали. У децембру 1917. године у болницама је било<br />
8 346 болесних и 1 308 рањеника. Укупно ван строја био<br />
је 331 официр и 12 851 војник. Српска војска је у 1917.<br />
години имала у укпуним губицима 256 официра и 4 075<br />
подофицира и војника (погинулих и умрлих од рана и<br />
болести).<br />
Солунски процес<br />
У 1917. години међу догађаје од већег значаја за<br />
српску војску и политику српске владе, и то на дуже<br />
временске стазе, био је Солунски процес, познат само<br />
малом броју људи. У Солуну је од 2. априла до 5. јуна<br />
1917. године суђено групи пуковника Драгутина Димитријевића<br />
Аписа. Пресудом је изречено више казни на<br />
смрт стрељањем, а срећним су се сматрали они који су<br />
били осуђивани на вишегодишње робије. Ово суђење започело<br />
је оптужницом о покушају атентата на регента<br />
Александра, па је затим оптужница мењана и допуњавана<br />
више пута до изрицања пресуда.<br />
Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 9–18.
Strana 12 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Крфска декларација<br />
У 1917. години од посебног значаја било је потписивање<br />
Крфске декларације. Она је потписана 20. јула<br />
1917. године на острву Крфу, између Владе Краљевине<br />
Србије и Југословенског одбора из Лондона. Споразум<br />
се односио на уједињење југословенских земаља у једну<br />
заједничку државу. Она се заснивала на Нишкој декларацији<br />
коју је 24. децембра 1914. године (7. децембра)<br />
донела Народна скупштина Србије у Нишу. Доносиоци<br />
Нишке декларације рачунали су да ће уз помоћ својих<br />
савезника утицати на отпор југословенских народа у саставу<br />
Аустроугарске.<br />
Подстицај потписивању Крфске декларације било је<br />
ступање САД у рат на страни савезника 6. јануара 1917.<br />
године. Представници Словенаца, Хрвата и Срба у Посланичком<br />
клубу у Бечу, како се крај рата приближавао,<br />
појачавали су активности, са циљем да га дочекају у што<br />
повољнијој позицији. У Бечу је постојао и деловао Југословенски<br />
посланички клуб, који је водио борбу за налажење<br />
решења југословенског питања у оквиру Аустроугарске.<br />
Он је донео Мајску декларацију 30. маја<br />
1917. године, којом је била предвиђена држава Словенаца,<br />
Хрвата и Срба у саставу Аустроугарске монархије.<br />
Српска влада морала је да прихвати пожуривање Југословенског<br />
одбора који се залагао за државу Словенаца,<br />
Хрвата и Срба ван Аустроугарске, а у савезу са Краљевином<br />
Србије. Због тога је на дневни ред било стављено<br />
и питање граница, иако се још није знало какав ће<br />
бити завршетак рата.<br />
Ратна 1918. година на Солунском фронту<br />
Ратни циљеви које је поставила Србија на почетку<br />
рата августа 1914. године карактеристични су по томе<br />
што су наметнути начином на који је започео Први светски<br />
рат. Отпор Србије није био само борба за властиту<br />
независност, него је имао шире значење. Одбрамбени рат<br />
Србије одмах је постао европски.<br />
Никола Пашић је на заседању Народне скупштине у<br />
Нишу 7. децембра 1914. године прочитао изјаву у којој је<br />
речено да је влада уверена „у поверење Народне скупштине<br />
докле год своје силе ставља у службу велике ствари<br />
и српске државе и српско-хрватског и словеначког племена“,<br />
те да се клања „светлим жртвама, храбро и вољно<br />
принесеним животима на олтар отаџбине“ и као свој<br />
„најглавнији и једини задатак треба да обезбеди успевање<br />
које је у тренуцима када је започето постало уједно<br />
борба за ослобађање и уједињење све наше неслободне<br />
браће Срба, Хрвата и Словенаца.“ Прихватањем ове изјаве<br />
од стране Народне скупштине Краљевине Србије<br />
настала је чувена Нишка декларација, која је званично<br />
саопштена посланицима Француске, Велике Британије и<br />
Русије.<br />
Исходом рата 1918. године требало је операционализовати<br />
циљеве рата у складу са интересима Србије и<br />
Хрвата, Словенаца и Срба који су до 1914. године живели<br />
на територијама у саставу Аустроугарске монархије.<br />
За српску владу и Врховну команду српске војске ратни<br />
циљ Србије био је „ослобођење и уједињење југословенских<br />
народа“, што је било регулисано Нишком декларацијом<br />
коју је Народна скупштина усвојила. Овом декларацијом<br />
први пут је постављено питање опстанка Аустроугарске<br />
и њене монархије. Крфска декларација из<br />
1917. године била је даљи корак у реализацији постављених<br />
ратних циљева Краљевине Србије.<br />
Са аспекта ратних циљева Србије битно је имати у<br />
виду да у 1918. години ниједна чланица Антанте није ни<br />
помишљала на рушење Аустроугарске. Оне су је гледале<br />
као један од елемената европске равнотеже. Све до пред<br />
крај Првог светског рата силе Антанте су задржале став<br />
да Аустроугарску треба очувати. Ипак, ток ратних дејстава<br />
ишао је у прилог постизању ратних циљева Србије,<br />
зато што је рат довео до ликвидације Аустроугарске.<br />
Солунски фронт био је једини савезнички фронт на<br />
коме је за све време његовог постојања деловала јединствена<br />
команда. На почетку главну команду имао је<br />
француски генерал Сарај.<br />
За догађаје и рат у 1918. години посебан значај имале<br />
су промене у држању Грчке у јуну 1917. године. Грци<br />
су до краја 1917. године на Солунски фронт упутили три<br />
дивизије, а до јесени 1918. године још шест дивизија.<br />
Историја Солунског фронта обухвата ратна збивања<br />
од 1915. до 1918. године. Солунска офанзива у јесен<br />
1918. године, у којој је српска војска одиграла најуочљивију<br />
улогу, спада у ред једне од најзначајнијих операција<br />
Првог светског рата, и то како по начину извођења, тако<br />
и по војним и политичким резултатима.<br />
После повлачења војске и владе из земље одмах је<br />
покренута дипломатска борба за реафирмацију ратних<br />
циљева Србије. Председник владе, Никола Пашић, посетио<br />
је Француску и Русију. Србија је постала окупациона<br />
зона Аустроугарске и Бугарске. Црна Гора је<br />
имала третман окупационе зоне Аустрије. Немци су<br />
под својом управом задржали железнице у источној<br />
Србији и Македонији. Македонија је била позадинска<br />
зона Солунског фронта и била је под контролом немачког<br />
командовања.<br />
Очекивано је било да Солунска офанзива почне у<br />
пролеће 1917. године. У складу са овим очекивањима,<br />
припреман је устанак на југу Србије у јесен 1916. године.<br />
На збору комитских чета 8. и 9. фебруара 1917. године<br />
(одржаног у Обилићеву у Пустој Реци) донета је одлука<br />
о дизању Топличког устанка. Овај устанак је угушен,<br />
при чему су бугарски окупатори убили 20 000 мушкараца,<br />
жена и деце. Интернирано је било око 50 000 људи.<br />
Велика Британија је у континуитету показивала резервисаност<br />
и отпор према најкрупнијим питањима српске<br />
спољне политике. Српска влада и српска Врховна<br />
команда били су једина страна која се од самог почетка<br />
залагала за офанзивна дејства. Били су убеђени да само<br />
сопственом борбом могу да прокрче пут до слободе.<br />
Руси су се искрено залагали за одржавање Солунског<br />
фронта, не само зато што су желели да заштите интересе<br />
Србије, него, пре свега, јер су уочавали велики<br />
значај Солунског фронта за опште савезничке напоре.<br />
Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 9–18.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 13<br />
Руси су српску војску ценили као добру, а пролазе према<br />
Солуну сматрали су неопходним.<br />
Западни фронт се базирао и постојао на доктрини<br />
којом су се политичари служили да увеличају свој престиж,<br />
а генерали да поврате војничку славу. Русија се повукла<br />
из рата 7. марта 1918. године. То је Немцима омогућило<br />
да својих 100 дивизија пребаце на друге фронтове.<br />
Уочили су да и Солунски фронт треба појачати и активирати.<br />
Снаге на Солунском фронту у 1918. години<br />
Централне силе у 1918. години очекивале су офанзиву<br />
савезника (сила Антанте) и припремили су 626 000<br />
људи, 1 400 топова и 80 авиона да им се супротставе. У<br />
саставу ове војске налазило се 30 000 немачких војника и<br />
старешина. Немачка 11. армија са 7 дивизија налазила се<br />
на фронту од албанске границе до Џене, под командом<br />
генерала Штајбена. Бугарска 1. армија, са две и по дивизије,<br />
била је на фронту од Џене до Дојранског језера.<br />
Командант је био генерал Норезов. Бугарска 2. армија,<br />
под командом генерала Тошева, имала је две дивизије и<br />
била је на фронту беломорског приморја.<br />
Пред пробој Солунског фронта савезници су располагали<br />
војним снагама које су бројале 628 000 људи, 800<br />
топова и 200 авиона. У бројно стање није урачунат италијански<br />
16. корпус, стациониран у Албанији, у чијем<br />
саставу је била 38. дивизија, три допунска пука, два територијална<br />
милицијска пука, три и по коњичка пука и<br />
артиљеријски пук, који је поседао фронт од Јадранског<br />
мора, преко ушћа Вијосе, до планине Коснице. Овај корпус<br />
био је непосредно потчињен италијанској Врховној<br />
команди.<br />
Француска источна војска имала је у свом саставу 5<br />
француских, по једну грчку и италијанску дивизију,<br />
француску коњичку бригаду, српски Охридски и Бабунски<br />
одред и одред Есад–паше Топтанија. Све наведене<br />
снаге биле су под командом француског генерала Анрија.<br />
Поседале су фронт од планине Коснице до потока<br />
Лешнице. Српска војска се налазила на положајима на<br />
јужним падинамам Ветерника и Доброг Поља, са 1. и 2.<br />
армијом, од потока Лешнице до Сушице. Друга армија<br />
била је ојачана француском 122. и 17. колонијалном дивизијом.<br />
Друга српска армија имала је у свом саставу три<br />
српске дивизије и две француске, а 1. армија је имала три<br />
пешадијске и коњичку дивизију. Друга армија поседала<br />
је фронт од Сушице до Сокола, у дужини од 16 километара,<br />
а 1. армија била је на фронту од Сокола до Лешнице,<br />
у дужини од 17 километара. Српску војску подржавао<br />
је 81 авион. Прва армија располагала је са једном ескадрилом,<br />
а српска Врховна команда и 2. армија имале<br />
су пет ескадрила авиона. Врховни командант српске војске<br />
био је регент Александар, а начелник штаба Врховне<br />
команде био је војвода Живојин Мишић.<br />
Прва група дивизија (2. грчка и 1. француска дивизија),<br />
под командом генерала Анселма, налазила се на<br />
фронту од Сушице код Бахова до Франоса и на истоку,<br />
код Струме.<br />
Британска војска, под командом генерала Милна,<br />
имала је у саставу 12. корпус (три британске и једна грчка<br />
дивизија) и 16. корпус (по једна британска и грчка дивизија<br />
на фронту од Фоноса до Буткова и грчки корпус<br />
(три грчке дивизије) од Буткова до ушћа Струмице.<br />
Укупно бројно стање војника и старешина на савезничкој<br />
страни било је око 620 000. Савезници су на Солунском<br />
фронту ангажовали 27 пешадијских и једну коњичку<br />
дивизију са 289 батаљона, око 48 ескадрона, 2 069<br />
топова и минобацача, 2 989 митраљеза и 200 авиона. Све<br />
савезничке снаге биле су под командом генерала Франше<br />
Д’ Епереа.<br />
Савезничка војска по националном саставу имала је<br />
пре пробоја Солунског фронта 180 000 Француза (29%);<br />
140 000 Срба (од тога 20 000 добровољаца – 22,62%); 135<br />
000 Грка (21,81%); 120 000 Британаца (19, 39%); 42 000<br />
Италијана (6,79%) и 2 000 Албанаца (0,32%). Срби су у<br />
укупном броју ангажованих људи на Солунском фронту<br />
имали 140 000 (22,62%), а сви остали 479 000 (77,38%).<br />
Корак по корак до почетка пробоја Солунског<br />
фронта<br />
Кључно питање на Солунском фронту било је офанзива<br />
и наступање према окупираној Србији. О офанзиви<br />
се расправљало више пута. Српска Врховна команда била<br />
је најактивнија у тражењу да отпочне офанзива са линија<br />
Солунксог фронта. Она је савезничкој команди Солунског<br />
фронта упутила Меморандум 20. октобра 1917.<br />
године. У Меморандуму за офанзиву предложене су две<br />
варијанте. Прва варијанта предвиђала је да главни удар<br />
изврше британске снаге долином Вардара, а помоћни<br />
удар да изведу француске снаге из реона Црне Реке и<br />
српске снаге из реона Ветерника – Доброг Поља – Сокола,<br />
ка Кавадарцима и Демир Капији.<br />
По другој варијанти главни удар нанео би се преко<br />
мариовско – могленских планина, на којима се налазила<br />
српска војска.<br />
Генерал Сарај није прихватио предлог српске Врховне<br />
команде. У децембру 1917. године генерал Сарај је<br />
смењен. Командант је постао генерал Гијома. Он је био<br />
присталица пробоја Солунског фронта главним правцем,<br />
долином Вардара. Упутио је захтев да се фронт српске<br />
војске прошири и да поседну ван освојених територија.<br />
Са тим се није сложила Врховна команда. У знак протеста,<br />
генерал Бојовић даје оставку на положај начелника<br />
штаба Врховне команде.<br />
Сукоб генерала Бојовића и Гијома пореметио је односе<br />
са Врховном командом. Гијома је осумњичио српску<br />
Врховну команду и владу да су непоуздане. У телеграму<br />
је написао да верују да ће Срби заједно са Грцима<br />
окренути леђа савезницима, ако ствари на Солунском<br />
фронту не буду ишле добро.<br />
Оставка генерала Бојовића олакшала је и поправила<br />
сарадњу. Бојовић је наставио да обавља своју дужност<br />
све до јуна, када је постваљен на дужност команданта 1.<br />
армије. Дужност начелника штаба Врховне команде поверена<br />
је војводи Живојину Мишићу.<br />
Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 9–18.
Strana 14 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Уследила је и смена генерала Гијома у јуну 1918.<br />
године. На његово место долази генерал Франше<br />
Д’Епере. Он је прихватио идеју српске Врховне команде<br />
о пробоју фронта који је пружао могућност стратегијског<br />
изненађења. По идеји коју је прихватио генерал Ф.<br />
Д’Епере, српска војска ојачана са две француске дивизије,<br />
и требала је да изврши пробој Солунског фронта<br />
добропољским правцем и да избије у реон Неготино и<br />
Кавадарци. Наведеним дејством раздваја се немачка 11.<br />
армија од бугарске 1. армије. У наредном делу офанзиве,<br />
кад се постигне успех пробоја и тиме угрози вардарска<br />
комуникација, у напад прелазе британске, француске и<br />
грчке снаге против бугарске 1. армије. Када се ово догоди,<br />
француске снаге би требале да пређу у напад из реона<br />
Битоља, у правцу Прилепа.<br />
Стабилизацијом фронта и преласком на рововски<br />
(позицијски) начин ратовања, код српске војске наступила<br />
је извесна криза. Вера у успех и брз повратак у земљу<br />
почети су и одржавани максималним залагањем, што је<br />
било плаћено великим губицима. Све се више губило поверење<br />
у брз завршетак рата. Бројни покушаји да се<br />
одржи поверење нису давали резултате. Борбени редови<br />
срспке војске били су све више проређивани великим губицима.<br />
Број погинулих, рањених и болесних растао је<br />
из дана у дан.<br />
У рововским борбама до септембра 1918. године из<br />
борбе био је избачен 151 официр и 4 075 подофицира и<br />
војника. У борбеном распореду срспке војске превладавао<br />
је број престарелих војника, што је убрзавало процес<br />
смањивања јединица на линијама фронта. Назирала су се<br />
и неслагања у врховима војске и власти по питањима<br />
која ће постати актуелна по ослобађању окупиране Србије,<br />
али и других крајева на југословенским просторима,<br />
који ће бити ослобођени и од аустроугарске власти.<br />
Уз све наведено, тежак живот у рововима у непрекидном<br />
додиру са непријатељем слабио је дух српске<br />
војске. Стање се почело поправљати побољшањем опште<br />
ситуације код савезника ступањем САД и Грчке у рат.<br />
Револуционарни догађаји (Октобарска револуција)<br />
утицали су да се Руска специјална дивизија 2. јануара<br />
1918. године повуче са фронта. Ова дивизија бројала је<br />
20 553 војника и старешина. Од тога се 17 573 изјаснило<br />
да неће да се боре на Солунском фронту, па је људство<br />
пребачено у Бизерту. Пребацивање је почело у фебруару<br />
1918. године.<br />
Иступање Русије из рата навело је Немачку да одлучи<br />
да групише све расположиве снаге на Западни<br />
фронт и отпочне „битку за мир“. Офанзиву на западном<br />
фронту немачка армија почела је 21. марта 1918. године.<br />
На овом фронту сломљена је немачка офанзива. У јуну и<br />
јулу савезничке армије су потиснуле немачке трупе са<br />
свих положаја којима су овладали у протеклој офанзиви.<br />
Пораз аустроугарских трупа у офанзиви у Италији<br />
био је још један показатељ да се ситуација мењала у корист<br />
савезника. Генерал Фош ценио је да је стратегијска<br />
ситуација прелазила на страну савезника. Донео је одлуку<br />
за противофанзиву у коју је укључио и Солунски<br />
фронт, рачунајући пре свега на српску војску.<br />
Српска влада и Врховна команда оцењују да је изузетно<br />
повољна ситуација за улазак у одлучну битку на<br />
Солунском фронту. Од стратегијског значаја за позицију<br />
Србије на крају рата била је чињеница да Аустроугарска<br />
и Бугарска остају до краја уз Немачку. Тиме су се губиле<br />
шансе да Аустроугарска преживи и да се Бугарска прошири.<br />
Италија је доживела катастрофу код Кобарида и<br />
њен углед је нагло пао. Румунија је у пролеће закључила<br />
сепаратни мир са Централним силама, па није могла да<br />
рачуна да од савезника добије оно што је тражила и што<br />
јој је било обећано. Углед Србије нагло је растао.<br />
За српску војску на линијама Солунског фронта највећи<br />
проблем представљала је попуна људством. Проблем<br />
је био у одређеној мери ублажен доласком добровољаца<br />
из Америке и Русије. Овај проблем решавале су и<br />
српска влада и Врховна команда српске војске.<br />
Сва пажња била је усмеравана на прикупљање добровољаца<br />
из редова југословенских исељеника. Српска<br />
влада покушавала је да прикупљање добровољаца наметне<br />
као савезничко питање. Тај покушај једино је подржао<br />
генерал Жофр, главнокомандујући француске војске.<br />
Бизерта је била транзитни логор у којем су добровољци<br />
прикупљани, припремани и упућивани на линије<br />
Солунског фронта. У Бизерти је формиран 1. српско –<br />
хрватски – словеначки пук. После тромесечне обуке добровољци<br />
су стизали на Солунски фронт. До краја рата<br />
кроз прихватни логор у Бизерти прошло је 9 000 добровољаца.<br />
Добровољци из Русије, на захтев српске владе и Југословенског<br />
одбора, упућивани су у Солун. По доласку<br />
у Солун све добровољачке јединице биле су расформиране.<br />
Вардарска дивизија је била преформирана у Југословенску<br />
дивизију. У преформираној Вардарској дивизији<br />
образована је 2. вардарска бригада са 21. и 22. пп, а<br />
од добровољаца формирана је 1. југословенска бригада<br />
са 1. и 2. пп. Преосталим добровољцима попуњавана је<br />
Вардарска бригада и формирано је још 16 чета, које су<br />
бројале по 155 људи.<br />
Од 1916. до1918. године из Америке је дошло око 4<br />
000 добровољаца, а из Русије око 12 500. Влада краља<br />
Николе преко својих присталица у Америци настојала је,<br />
с мање успеха, да спречи одлазак Црногораца у српску<br />
војску. Ова Влада је молила Француску владу да спречи<br />
Српску владу да врбује Црногорце у своју војску.<br />
Француска влада са српском војском доноси одлуку<br />
у јуну да отпочну припреме за офанзиву. Споразум<br />
две владе био је тајни (крило се од владе Велике Британије).<br />
Српска Врховна команда разрађује план офанзиве<br />
за продор у долину Вардара и даље на север, са циљем<br />
да се из рата избаци Бугарска и на тај начин створе<br />
услови за надирање у позадину Централних сила. Овај<br />
план одобрио је, у начелу, генерал Гијома 14. јуна 1918.<br />
године. То је било у складу са наређењем генерала Фоша<br />
генералу Гијому од 14. априла, којим је наложио да<br />
трупе на Солунском фронту одмах заузму агресивно<br />
држање и да се припреме за офанзиву на Солунском<br />
фронту убрзају.<br />
Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 9–18.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 15<br />
Генерал Д’Епере још 1914. године предлагао је да<br />
се савезници искрцају на Балкан. Он је стигао у Солун<br />
18. јуна 1918, да би заменио генерала Гијома. Дужност<br />
главнокомандујућег на Солунском фронту примио је, а<br />
да се није ни срео са генералом Гијомом.<br />
Догађаји који су уследили показали су да је стигао<br />
прави командант, на право место и у право време. Он је<br />
био генерал од акције и широких војничких погледа, што<br />
је била реткост међу савезничким генералима. Брзо је<br />
схватио могућности са којима располажу трупе под његовом<br />
командом. Први корак који је учинио био је у томе<br />
да се одмах и лично укључи у припреме плана за пробој<br />
Солунског фронта.<br />
Пробој Солунског фронта савезници су почели да<br />
темељно припремају тек од јуна 1918. године. Генерал<br />
Франше Д’Епере одржао је саветовање са регентом Александром<br />
и српским генералима 29. и 30. јуна. По завршетку<br />
саветовања он је прихватио предлог српске Врховне<br />
команде за општу офанзиву која је тебало да започне<br />
пробојем Солунског фронта. Одлучено је да српска војска<br />
покуша пробој на сектору Добро Поље – Ветерник –<br />
Козјак. Рекао је Александру и српским генералима: „Даћемо<br />
вам све што вам треба и својски ћемо вам помоћи.“<br />
Припреме за пробој трајале су више од два месеца.<br />
Тек крајем јула генерал Д’Епере је наредио британским<br />
трупама да се почну спремати за офанзиву. Одмах је уследио<br />
протест Британске владе. Састанци ради разматрања<br />
протеста одржавани су у Версају током августа.<br />
Енглези су се енергично противили извођењу офанзиве<br />
на Солунском фронту.<br />
Француски генерал Гијома је код владе Француске<br />
и владе Велике Британије брилијантно образлагао и бранио<br />
идеју о потреби да се изведе офанзива. Влада Велике<br />
Британије тек 9. септембра дала је сагласност за офанзиву,<br />
уз напомену: „Ако Срби претрпе неуспех, нека не рачунају<br />
на нашу помоћ за поправљање ситуације.“<br />
Тек 11. септембра Врховни ратни савет донео је одлуку<br />
о преузимању офанзива с почетком 15. септембра.<br />
Лојд Џорџ, председник британске владе по доношењу<br />
ове одлуке изјавио је: „Ми нећемо ступити у борбу пре<br />
него што Срби постигну успех. Ако српски народ не успе,<br />
ми нећемо дозволити да се ствар помоћу нас поправља.“<br />
Пробој Солунског фронта<br />
По плану главнокомадујућег на Солунском фронту,<br />
генерала Д’Епереа, српске трупе требало је да почну напад<br />
15. септембра у 5,00 часова. Директива Врховне команде<br />
српске војске за офанзиву прочитана је 13. септембра<br />
увече у свим јединицама. У краткој директиви,<br />
поред осталог, садржано је: „Сви команданти, командири<br />
и војници треба да буду ношени идејом да од брзине<br />
продирања зависи цео успех офанзиве, брзина је најбоља<br />
гаранција против изненађења...треба дрско продирати,<br />
без починка, до крајњих граница могућности људске и<br />
коњске снаге...са непоколебљивом вољом и надом у Бога,<br />
јунаци, напред у Отаџбину.“<br />
Ова наредба, коју је потписао војвода Живојин<br />
Мишић, очекивала се три године у туђини. Њено извршење<br />
водило је путем кроз бодљикаве жице, кроз челичне<br />
завесе куршума и бетонска утврђења непријатеља...<br />
Испред српске војске налазиле су се бугарско – немачке<br />
снаге, кордонски развучене, без јачих резерви у позадини.<br />
У офанзиви је све било спремно да крене по српском<br />
пројекту за извршење пробоја. Основна идеја садржавала<br />
је постизање стратегијског изненађења. Непријатељ<br />
није очекивао главни напад на српском делу фронта<br />
због планиског земљишта.<br />
Генерал Д’Епере скратио је Србима фронт са 60 на<br />
око 30 км и ојачао их са две дивизије, 220 артиљеријских<br />
оруђа и авијацијом. Испред српског фронта налазиле су<br />
се 2. и 3. дивизија из састава немачке 11. армије (однос<br />
снага у људству 2:1, у артиљерији и авијацији 3,5:1 у корист<br />
српске стране).<br />
За носиоца пробоја одређена је 2. српска армија,<br />
ојачана 122. и 17. колонијалном дивизијом. Припреме за<br />
пробој припремљене су на одсеку Ветерник – Кравица –<br />
Добро Поље – Сокол. По паду Сокола, предвиђено је<br />
увођење у напад 1. армије на фронту Сокол – село Старевина.<br />
Даљи напад требао је да се одвија правцем Козјак<br />
– Кучков камен – Градско и даље, на север, ка Софији<br />
и Нишу.<br />
Артиљеријска припрема почела је у раним јутарњим<br />
часовима 14. септембра. Трајала је пуна 22 часа. Многи<br />
сведоци ове артиљеријске припреме говорили су да је<br />
изгледало као да се планине љуљају. Авијација је током<br />
трајања артиљеријске припреме бомбардовала непријатељске<br />
резерве.<br />
У ноћи 14/15. септембра пешадија је посела полазне<br />
положаје за напад који је почео у 5,30 часова.<br />
После осмочасовних борби француска 122. дивизија<br />
заузела је Добро Поље и у 14,30 часова прешла у одбрану.<br />
Сокол није заузет. Прву линију бугарских ровова на<br />
Кравици заузела је 17. колонијална дивизија (заробила је<br />
937 непријатељских војника и старешина). Уследио је<br />
противнапад Бугара, па је и ова дивизија пришла у одбрану.<br />
Шумадијска дивизија постигла је пресудан успех<br />
за даља дејства. Освојила је прву линију ровова за непун<br />
час на објекту Ветерник за који се, због неприступачности<br />
веровало да је неосвојив. Главно средство борбе Шумадинаца<br />
били су бомба и бајонет. У 12,40 часова Ветерник<br />
је био у рукама ове дивизије. У даљи напад кренули<br />
су гонећи одреди, а у 13,00 часова био је извршен<br />
дневни задатак Шумадисјке дивизије.<br />
У 14,30 часова војвода Степа Степановић уводи у<br />
борбу други армијски ешалон. Југословенска дивизиаја<br />
наступа ка Козјаку и Козјачком камену. У 18,00 часова<br />
ова дивизија избија на Кравичку пољану. Отворен је пут<br />
ка Козјаку. Тимочка дивизија избија на Облу Чуку.<br />
Тог дана до 21,00 час 2. армија пробила је бугарски<br />
главни положај ширине 11, а дубине 3 – 4 километра. На<br />
Соколу борбе нису јењавале. Француска 148. дивизија и<br />
6. пук Дринске дивизије цео дан су се пењале уз стрме<br />
Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 9–18.
Strana 16 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
падине Сокола. У 23,00 часа стиже појачање и врхови<br />
Сокола бивају освојени. Тиме је овладано главним бугарским<br />
положајем на правцу напада 2. армије.<br />
Војвода Степа Степановић одаје признање Шумадијској<br />
дивизији. О томе сведочи његова наредба, издата<br />
16. септембра, у којој пише: „Шумадијска дивизија је<br />
свој споредни задатак претворила у главни и тиме стекла<br />
славу каква се ређе налази у историји Ратне вештине...<br />
Тиме је она дала нови доказ свету да ненадмашно јунаштво<br />
српске војске неугасиво пламти у срцима српских<br />
војника и као сунце загрева измучено срце наше Отаџбине,<br />
носећи јој скору слободу..“<br />
Другог дана офанзиве 2. армија наставила је надирање<br />
према Козјаку и Тополцу. Југословенска дивизија<br />
на Козјаку ломила је отпор непријатеља стопу по стопу.<br />
Појачања непријатеља нису спречила ову дивизију да<br />
око 18,00 часова овлада планином Козјаком. Тимочка<br />
дивизија је изашла пред Тополац и незадрживо наставила<br />
напад дуж Тополске реке. Током другог дана офанзиве<br />
(16. септембра) у напад је прешла и 1. армија. До предвече<br />
освојила је први положај.<br />
Током 17. септембра Тимочка дивизија осваја Тополац,<br />
а Југословенска и Моравска дивизија освајају Кучков<br />
камен. Дринска и Дунавска дивизија достигле су до<br />
објекта Виталишта. Тиме је био постигнут пробој главног<br />
непријатељског положаја на целој ширини српског<br />
нападног фронта, од око 30 километара. Заробљено је<br />
3 000 непријатељских војника, а број погинулих и рањених<br />
ни до данас, после 90 година, није утврђен. До тада<br />
српске трупе имале су око 500 ратника избачених из<br />
строја, а Французи 677.<br />
Током 18. септембра Тимочка дивизија заузела је<br />
село Конопиште, а Југословенска дивизија заузела је село<br />
Мрежичка. Ка Прилепу је наступила 1. армија са Моравском<br />
дивизијом ка селу Полошком, а са Дринском<br />
дивизијом ка селу Живову. Дунавска дивизија је избила<br />
испред Расимбејевог моста.<br />
После пробоја, 1. и 2. српска армија наставиле су<br />
енергично наступање, са циљем да онемогуће бугарским<br />
и немачким снагама успостављање нових линија одбране.<br />
Због неповољне стуације на Дорјанском фронту, где<br />
су бугарске снаге одбиле напад британских и грчких<br />
снага и вратиле их на полазне положаје, успех започете<br />
операције био је условљен продужењем напада српске<br />
војске. Ако се напад не продужи, морало би се прећи у<br />
одбрану. Бокови српске војске били су угрожени од Битоља<br />
и од Демир Капије, због продора око 50 километара<br />
у непријатељски распоред. Српска Врховна команда наредила<br />
је да се напад продужи и 2. српска армија је 21.<br />
септембра избила на Вардар и прешла железничку пругу<br />
Скопље – Ђевђелија.<br />
Прва армија заузела је планину Дрен, и наставила<br />
дејства ка комуникацијама Прилеп – Градско и Прилеп –<br />
Велес. Председник британске владе Лојд Џорџ хвалио је<br />
српску војску и истакао да је предводи један од најспособнијих<br />
генерала овога рата, војвода Живојин Мишић.<br />
„...Налет Срба на непријатеља који је био укопан у стену<br />
изнад њих представља један од најсјајнијих подвига у<br />
овом рату.“<br />
У наставку офанзиве српска Врховна команда уводи<br />
у борбу Коњичку дивизију и потчињава је команданту 2.<br />
армије, војводи Степи Степановићу, са задатком да гони<br />
непријатеља ка Вардару.<br />
У наредна четири дана српске армије су се као бујица<br />
сручиле са високих планина ка Црној Реци и долини<br />
Вардара. Током 21. септембра 2. армија је избила на<br />
Вардар од Демир Капије до Неготина и на Црну Реку.<br />
Председник Француске владе Клемансо је 21. септембра<br />
наредио генералу Д’Епереу да ограничи офанзиву.<br />
Намера му је била да део снага скине и пребаци на<br />
западни фронт. Била је то чудна наредба јер на западном<br />
фронту ситуација није била забрињавајућа. Генерал<br />
Д’Епере није одмах почео да реализује добијено наређење.<br />
Он је био дубоко свестан да би свако оклевање водило<br />
у пораз. Дозволио је да се офанзива настави свом силином.<br />
Прва армија је 22. септембра заузела Дренску планину<br />
и избила на комуникацију Прилеп – Градско. Наведеним<br />
успехом српске војске створена је потпуно нова стратегијска<br />
ситуација. Брешом ширине 50 км раздвојене су<br />
11. немачка армија и 1. бугарска армија. Дошло је до слома<br />
бугарског фронта у планини. Бугари, у жељи да одрже<br />
контролу над Вардарском Македонијом, сањали су појачања<br />
која су им обећале Аустроугарска и Немачка.<br />
Избијање на Вардар српска војска платила је са 681<br />
погинулим, 3 206 рањених и 132 нестала. Напредовање<br />
српских дивизија било је врло брзо и рискантно због незаштићених<br />
бокова. Када су српске снаге овладале долином<br />
Вардара, уследила је честитка генерала Д’Епереа<br />
српској Врховној команди. Српска Врховна команда, по<br />
пријему честитке, својим указом од 26. септембра промовисала<br />
је генерала Петра Бојовића у чин војводе.<br />
Друга српска армија, пошто је прешла Вардар, кренула<br />
је у гоњење разбијених бугарских јединица, заузимајући<br />
Штип, Кочане и Царево Село и избијајући 29.<br />
септембра на бугарску границу.<br />
Прва српска армија заузела је 27. септембра Велес и<br />
наставила напад преко Овчег Поља ка комуникацији<br />
Скопље – Куманово – Крива Паланка.<br />
Британске снаге су 26. септембра заузеле Струмицу,<br />
а током ноћи 26/27. септембра у штаб британске војске<br />
стигао је један бугарски официр и тражио примирје. Коњичка<br />
бригада француске источне војске 29. септембра<br />
заузела је Скопље и тиме пресекла одсупницу немачкој<br />
11. армији.<br />
Британско – грчке снаге током 29. септембра заузеле<br />
су Беласицу. Бугари су били у расулу. Све резерве су<br />
им биле потрошене. У Солун 26/27. септембра упућују<br />
парламентарце који моле да се операције прекину за 48<br />
часова. Генерал Д’Епере одбија молбу. Он им је препоручио<br />
да упуте парламентарце с понудом за мир. Бугари<br />
прихватају предлог и 29. септембра у Солуну потписују<br />
примирје по коме је бугарска војска капитулирала. Бугари<br />
су све услове прихватили, само да српска војска не<br />
улази на територију Бугарске.<br />
Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 9–18.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 17<br />
Прекид операције наређен је 30. септембра. У<br />
Скопљу су заробљене четири дивизије из 11. немачке<br />
армије, а 1. српска армија разоружала је 2. и 4. дивизију<br />
и том приликом заробила 46 800 пушака, 80 топова...<br />
По Уговору о примирју бугарске трупе западно од Скопља<br />
заробљене су, а оне које су биле источно од Скопља<br />
само су разоружане, а људству је било дозвољено да<br />
се извуче у Бугарску. Поразом Бугарске, немачко – аустроугарске<br />
снаге на Балкану нашле су се у тешком положају.<br />
Остаци немачке војске одступали су на север.<br />
Њихов отпор имао је за циљ да створи услове за пристизање<br />
резерви и за организацију одбране јужно од<br />
Ниша. Тиме се желела сачувати комуникација Цариград<br />
– Софија – Ниш – Београд. Немци нису признали<br />
бугарску капитулацију. Обавештен да су Бугари у Солуну<br />
потписали примирје, Виљем II у телеграму краљу<br />
Фердинанду пише: „62 000 Срба одлучило је исход рата.<br />
Срамота!“<br />
Немци су спречавали продор долином Јужне Мораве<br />
ка Нишу и од Скопља према Приштини. Друга српска<br />
армија до 5. октобра налазила се на граници према Бугарској,<br />
а онда је пребачена према Качаничкој клисури.<br />
Ова армија оријентисана је за дејства према Приштини и<br />
долини Ибра.<br />
Прва армија је 2. октобра упућена из Куманова долином<br />
Јужне Мораве. Сутрадан су Дринска и Дунавска<br />
дивизија пробиле положај Карадаг – Рујен (северно до<br />
Прешева) и разбиле аустроугарску 9. дивизију која је овде<br />
била пребачена са италијанског фронта.<br />
Прва српска армија је 3. октобра ојачана Коњичком<br />
дивизијом. Ова дивизија је упућена долином реке Ветернице<br />
у обилазак Грделичке клисуре према Лесковцу.<br />
Дринска дивизија нападала је десном, а Дунавска дивизија<br />
левом обалом Јужне Мораве. Моравска дивизија<br />
кретала се позади у II ешалону.<br />
Прва српска армија је 5. октобра заузела Владичин<br />
Хан и пробила се кроз Грделичку клисуру. У Лесковачку<br />
котлину избила је 7. октобра. Истог дана Лесковац је заузела<br />
Коњичка дивизија. Француска коњичка бригада је<br />
12. октобра заузела Белу Паланку и пресекла пругу Софија<br />
– Ниш.<br />
По избијању пред Ниш 1. српска армија удаљила се<br />
180 километара од осталих савезничких снага. На таквом<br />
удаљењу од савезника била је и 2. армија, која је била у<br />
покрету ка бугарској граници.<br />
Генерал Д’Епере упозорио је српску Врховну команду:<br />
„Прва српска армија срља у авантуру и она ће<br />
компромитовати цео наш успех, зато апсолутно обуставите<br />
њено даље удаљавање према Нишу.“<br />
Српска Врховна команда није обраћала пажњу на наређење<br />
и бројну и техничку надмоћност непријатеља. Врховна<br />
команда српске војске била је подређена главнокомандујућем<br />
на Солунском фронту, генералу Д’Епереу,<br />
али је узела не само потпуну иницијативу у своје руке у<br />
вођењу 1. и 2. армије, него је у исто време упућивала<br />
прекоре претпостављеном за слабо и споро деловање осталих<br />
савезничких снага на фронту. То је био пример без<br />
преседана у историји ратне вештине.<br />
Војвода Мишић је био више него свестан величине<br />
тренутка у коме исход рата зависи од успеха маневра<br />
који је у току. Српска Врховна команда полазила је од<br />
чињенице да српска војска ослобађа своју земљу и ужива<br />
подршку народа и да је морал непријатеља уздрман. Закључила<br />
је да захтев да се сачека долазак савезничких<br />
трупа које се преспоро крећу иде у прилог непријатељу.<br />
Српска Врховна команда није чекала, него је одобравала<br />
војводи Бојовићу да почне операцију ослобађања Ниша.<br />
Српска Врховна команда, на предлог команданта 1.<br />
армије, одобрила је да армија нападне немачку 11. армију<br />
код Ниша. Борбе су вођене од 10. до 12. октобра.<br />
Изведен је обухватни маневар преко Пасјаче и пробој<br />
преко Селичевице. Немачка 11. армија 13. октобра напустила<br />
је Ниш. Тог дана у зору Моравска дивизија је победоносно<br />
ушла у Ниш. Француска коњица заузима Белу<br />
Паланку, а српска Прокупље.<br />
Немци су чинили све што су могли да би задржали<br />
1. армију. У реону Ражња све немачке снаге нашле су се<br />
на аустроугарској окупационој територији. Свим снагама<br />
комадовао је фелдмаршал Херман Кевеш. Он је наредио<br />
постепено повлачење 11. немачке армије према Сави и<br />
Дунаву. Коњичка дивизија прешла је на десну обалу Велике<br />
Мораве у реон Параћина и уништила штаб немачке<br />
217. дивизије, који је у Параћин стигао из Књажевца.<br />
Из 1. српске армије с Коњичком бригадом француске<br />
војске образован је здружени одред који је ослободио<br />
источну Србију и 21. октобра избио на Дунав.<br />
Друга српска армија 21. октобра заузела је Косовску<br />
Митровицу. У овом месту од Југословенске дивизије<br />
формиране су јадранске трупе састава два југословенска<br />
пука и једног брдског дивизиона. Ове трупе упућене су<br />
преко Пећи и Гусиња у Црну Гору. Друга армија продужила<br />
је дејства долином Ибра и Западне Мораве и 1. новембра<br />
нашла се у реону Ужица.<br />
У борбама у Црној Гори Црногорци су се масовно<br />
дигли на оружје. Јадранске трупе и Црногорци заузели<br />
су Скадар 30. октобра. Подгорица је ослобођена 31. октобра<br />
, Цетиње 4. новембра , а Котор 6. новембра. У последњим<br />
деоницама офанзиве која је кренула са Солунског<br />
фронта Италија је покушавала са спречи уједињење<br />
Црне Горе са Србијом.<br />
Српска војска (јадранске трупе) успела је да пре<br />
Италијана стигне пред Скадар и да разбије 47. аустроугарску<br />
дивизију, заузме Скадар и зароби 4 000 људи.<br />
Француска влада наредила је генералу Д’Епереу да<br />
не дозволи улазак италијанске војске у Црну Гору.<br />
Војвода Бојовић тражи од српске Врховне команде<br />
да после периода одмора са армијом крене у напад. У<br />
тродневним борбама прво је 18. октобра непријатељ<br />
сломљен код Ражња. Овде су пробој извршиле Моравска<br />
и Коњичка дивизија. Цела 1. армија прелази у гоњење.<br />
Дринска дивизија 25. октобра ослобађа Крагујевац.<br />
Тачно 45 дана од почетка пробоја Солунског фронта<br />
1. новембра војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије<br />
ушао је у Београд. У то време 2. армија стигла је у<br />
Ужице и са предњим одредима хитала ка Дрини. До 4.<br />
новембра ослобођена је и западна Србија.<br />
Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 9–18.
Strana 18 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Немачка није хтела да прихвати услове за примирје<br />
на западном фронту и наставила је огорчене борбе. Клемансо<br />
је наредио генералу Д’Епереу да се операција усмери<br />
против Немаца и зароби Макензенова група армија<br />
у Румунији.<br />
Српска 1. армија и 2. група француских дивизија<br />
упућени су према Пешти да одсеку одступницу Макензену<br />
и наставе дејства према Дрездену.<br />
Српска 1. армија наступа кроз Војводину и 11. новембра<br />
избија челом на линију 50 км близу Оршави –<br />
Темишвару.<br />
Турска 30. октобра потписала је у Мудросу акт о безусловној<br />
капитулацији. На западном фронту начелник<br />
штаба немачке Врховне команде Хинденбург и његов<br />
помоћник Лудендорф 29. септембра упутили су захтев<br />
влади у Берлин да траже примирје.<br />
Дана 11. новембра капитулирала је Немачка. Мађарска<br />
парламентарце послала је у Београд и 13. новембра<br />
потписала примирје под тешким условима које су<br />
диктирали војвода Мишић и генерал Анри.<br />
По изјави Лојда Џорџа, слом Бугарске убрзао је<br />
предају Немачке и тиме учињена је једна година ратовања<br />
непотребном.<br />
Српска војска од почетка пробоја Солунског фронта<br />
до 11. новембра 1918. године имала је укупно 42 735 погинулих<br />
и рањених. Од тога погинулих и умрлих било је<br />
9 303 (око 22%).<br />
Српска војска на Солунском фронту одиграла је главну<br />
и пресудну улогу, што потврђује и изјава генерала<br />
Д’Епереа: „Српска војска, гонећи непријатеља без предаха,<br />
за шест недеља је повратила све што је изгубила за четири<br />
године.“<br />
Далековидост државника и генерала који су указивали<br />
на велики значај Србије и њене војске на балканском<br />
ратишту, који су се касније залагали за стварање и<br />
опстанак Солунског фронта, имала је пресудан утицај на<br />
повољан развој ситуације.<br />
Л И Т Е Р А Т У Р А<br />
1. Arhiv srpske vojske, Vojnoistorijski institut, Beograd<br />
2. Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd<br />
3. Gligorijević B. Kralj Aleksandar Karađorđević (1), BIGZ, 1996<br />
4. Lojd Džordž, Memoari, II, Beograd, 1984<br />
5. Kolafatović D. Organizacija komandovanja na Solunskom frontu,<br />
’’Ratnik IX’’, 1938<br />
6. Maksimović V. Srspka vojska u prolamanju Solunskog fronta,<br />
’’Ratnik IX“, 1938<br />
7. Opačić P. Solunski front – Zejtinlik, ’’Jugoslovenska revija’’,<br />
Beograd, 1972<br />
8. Opačić P. Srbija i Solunski front, ’’Književne novine’’, Beograd,<br />
1984<br />
9. Opačić P. Solunska ofanziva 1918, Vojnoistorijski institut, Beograd,<br />
1980<br />
10. Pavlović M. Kralj Aleksandar I Karađorđević u ratu i miru, 1991<br />
(ostavština M. Pavlovića)<br />
11. Pešić P. Solunski front, Beograd, 1921<br />
12. Popović V. N. Srbi u Prvom svetskom ratu, feljton u ’’Politici’’,<br />
17. – 28. oktobar 1998<br />
13. Prelević M., Srbi na Krfu, 1916.-1918, Beograd, 1998<br />
14. Stevanović N. Solunski proces, feljton u ’’Politici’’, novembar 2006<br />
15. Stošić A. Veliki dani Srbije 1914 – 1918. , Društvo za negovanje<br />
tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine, Beograd,<br />
Zadarska 2, 1994 Vlado Strugar, Jugoslovenski 1. decembar<br />
1918. godine, feljton u ’’Politici’’ od 10. decembra 1998. do<br />
7. jauara 1999. godine<br />
16. Vojna enciklopedija, Drugo izdanje, Sveske 4, 8 in 9, Beograd,<br />
1972. i 1975.<br />
17. Vojni leksikon, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1981<br />
Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 9–18.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 19<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Војни санитет у 1917. и 1918. години<br />
The Serbian Army Medical Corps in 1917 – 1918<br />
Александар Недок<br />
Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд<br />
Кључне речи:<br />
први светски рат; медицина, ратна; болнице, војне;<br />
србија.<br />
Key words:<br />
world war I; military medicine; hospitals, military;<br />
yugoslavia.<br />
Увод<br />
После одбрамбене битке код Горничева и контраофанзивних<br />
дејстава током којих је освојен Кајмакчалан и<br />
отворена „Капија слободе“, а затим ослобођен Битољ, у<br />
зиму 1916. ратујуће војске на Солунском фронту прешле<br />
су на позициони, рововски рат који је потрајао све до 14.<br />
септембра 1918. године<br />
Српска војска, па и санитет у оквиру ње, реорганизована<br />
је још у лето 1916. године по француском моделу<br />
за алпске трупе, али је у новој ситуацији било потребно<br />
потпуно преуредити начин живота војника навикнутих<br />
на маневарско ратовање. Ту су се за санитет јавили веома<br />
значајни проблеми које је требало решити, почев од<br />
питања уређења смештаја на самој линији фронта и непосредно<br />
иза ње (за јединице које су на одмору), преко<br />
проблема исхране, противепидемијске борбе, стварања<br />
здраве околине иза борбене линије, све питања која су<br />
задирала у бит ратне хигијене и превентиве. Истовремено,<br />
санитет је морао да реши и своје сопствене проблеме<br />
који су били сличне природе, али и друге специфичне за<br />
службу коју је имао да обавља. А, тај санитет сачињавало<br />
је само стотинак активних санитетских официра, међу<br />
њима неколицина школованих у те сврхе. Остало су били<br />
резервни официри, истина највећим делом искусни<br />
ветерани из претходних Балканских и првога дела актуелног<br />
рата.<br />
Jош док се преостала војска на Крфу опорављала и<br />
реорганизовала, у Солуну је успостављена Међусавезничка<br />
антиепидемијска комисија састављена од стручњака<br />
(наш члан комисије био је потпуковник др Драгутин<br />
Петковић, специјализован у Пешти, Коховом институту<br />
у Берлину,Тропском институту у Хамбургу и париском<br />
Пастеровом), која је имала задатак да решава хигијенскоепидемиолошке<br />
проблеме на Солунском фронту и његовој<br />
залеђини и да се брине о здрављу савезничких војника.<br />
Ускоро, у српској војсци у свакој од три армије уведено<br />
је звање хигијеничара, који је тесно сарађивао са<br />
овом комисијом.<br />
Поред свега, познати пољски бактериолог, доцент<br />
др Лудвик Хиршфелд, пријатељ нашег народа, са својом<br />
супругом Аном (Ханком) вратио се из Швајцарске и<br />
сместио у Француској заразној болници у Седесу. Са<br />
њиме је не само српска војска, већ и остали савезници,<br />
добила сјајног стручњака који је својом оригиналном<br />
поливалентном вакцином против цревних бактерија сачињеном<br />
од аутохтоних сојева изолованих међу постојећим<br />
и свеже придошлим савезничким трупама на солунском<br />
ратишту, ревакцинисао преко 100 000 српских војника<br />
који су тиме били заштићени од оболевања епидемијских<br />
размера до краја рата. Др Хиршфелд, касније,<br />
организовао је бактериолошке курсеве које је завршило<br />
по пет лекара и медицинара и тиме створио костур бактериолошких<br />
лабораторија у српској армији, не само за<br />
ратне потребе, већ и касније. Тада, већ је био шеф Бактериолошке<br />
лабораторије у Српској болници „Престолонаследник<br />
Александар“ у Солуну 1 , 2 .<br />
За то време огранак српског војног санитета у I српској<br />
добровољачкој дивизији у Русији, попуњен делом<br />
кадровима послатим са Крфа, а делом добровољцима из<br />
руског заробљеништва (Срби, Хрвати, Словенци, Чеси,<br />
Словаци) и додељеним руским стручњацима издржао је<br />
ватрено крштење током крвавих борби у Добруџи, а<br />
крајем 1916. појачао се образовањем II дивизије, у чијем<br />
санитету је било још више руских кадрова ради попуне<br />
упражњених места. Обе дивизије формирале су Српски<br />
(касније СХС) добровољачки корпус. Санитет током постојања<br />
није имао материјалних проблема, јер је руска<br />
Ставка (Врховна команда) санитет обилато снабдела<br />
свим потребама према важећим руским прописима, о<br />
Correspondence to: Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, 11 000 Beograd, Srbija.<br />
Tel.: +381 11 32 46 090. E-mail: anedok@sbb.co.yu
Strana 20 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
чему је сведочанство оставио ђенерал др Влада Станојевић,<br />
онда капетан 1. класе и командир 1. пољске болнице<br />
1. дивизије 3–5 . Проблеми који су се у Корпусу јавили нису<br />
ни били материјалне, већ политичке природе и неразумевања<br />
значаја и намене дoбровољачких јединица,<br />
проузрокујући неслагања и појаву дисидентског покрета<br />
који га је у знатној мери ослабио.<br />
Нажалост, у санитету Корпуса постојала је дискриминација<br />
између српских медицинара (држављана Србије)<br />
и медицинара свих националности из редова добровољаца.<br />
Наиме, први нису имали официрске чинове, јер је то<br />
српска влада на Крфу одбила, упркос инсистирању пуковника<br />
др Сондермајера, начелника санитета у Врховној<br />
команди, док су бившим аустроугарским држављанима<br />
признати чинови из АУ војске, код медицинара то је најчешће<br />
био чин потпоручника који су, као и сви други<br />
студенти, стицали служењем војног рока у разним официрским<br />
школама (кадетске, школе једногодишњих добровољаца,<br />
школе резервних официра) по онда важећим<br />
АУ законима. Супротна ситуација десила се са платама<br />
официра-добровољаца и српских официра који су послати<br />
из Солуна: док су добровољци, без обзира на чин,<br />
примали плату руског прапоршчика (најмањи официрски<br />
чин) која је износила 100 рубаља месечно, дотле су српски<br />
официри примали плате према чину који су имали.<br />
Та је неправда касније исправљена, a медицинари су остали<br />
дискриминисани до краја рата као једина школована<br />
војна лица којима је системски било онемогућено да<br />
постану резервни санитетски официри (у ослободилачким<br />
ратовима XIX века које је Србија водила то се није<br />
догодило, медицинари су добијали чинове потпоручника<br />
или чак поручника, у зависности од броја семестара) 1 .<br />
Вратимо се Солунском фронту. Пре преласка на разматрање<br />
нових услова живљења и ратовања мора се истаћи<br />
да је до краја рата трајао проблем настао приликом<br />
изласка трупа на линију фронта из логора око Солуна. То<br />
су били рецидиви свих облика маларије којом су се јединице<br />
српске војске заразиле приликом марша ка фронту<br />
и смештаја у маларичним зонама делте Вардара и низинских<br />
поречја северне Грчке (Македоније).<br />
Опасност од заражавања маларијом по свој вероватноћи<br />
није се могла избећи.<br />
Међусавезничка антиепидемијска комисија у Солуну,<br />
у којој су седели и искусни епидемиолози колонијалних<br />
земаља Француске и Енглеске морала је тога бити<br />
свесна. Проблем је проистекао из самог начина образовања<br />
тзв. Солунског утврђеног логора, тј. онога периметра<br />
одбране око Солуна у коме су се пре доласка српских<br />
трупа налазиле трупе Француске и Енглеске (4+5 дивизија),<br />
искрцане са онолико превозних средстава колико<br />
је било довољно за такву врсту ангажовања, али не и за<br />
брзо пребацивање већег броја војника на удаљене положаје.<br />
Ако се томе дода и неразвијеност железничких<br />
пруга у северној Грчкој, тек од 1912. преузетим од Турске,<br />
као и преко 100 000 српских војника које је требало<br />
брзо извести на положаје у левом, удаљенијем, делу<br />
фронта, онда постaје вероватно да се у ризик ушло свесно,<br />
у немогућности другог решења. Слично се десило и<br />
трупама савезника. Тако је настао трајни здравствени<br />
проблем са којим се морало носити све до краја рата, а<br />
многи су га носили до краја живота. О томе, опширније<br />
на другоме месту у овој књизи.<br />
Како се војска организовала, пустимо да нам каже<br />
пуковник др Сава Поповић, начелник санитета II армије<br />
и један од најбољих српских санитетских официра: 6<br />
„... Земљиште је разноврсно, равно, брежуљкасто и<br />
планинско, у долинама подводно и барљиво, пуно комараца,<br />
на положајима каменито, шумовито и здраво...лети<br />
у долинама несносна врућина и прашина, на положајима<br />
ваздух чист и свеж...путева готово није било и свуда су<br />
направљени сада нови војни, а средином могленске долине<br />
је саграђена нова дековиљска (ускотрачна, прим.<br />
АН) пруга за превоз ратног материјала. Вода је свуда врло<br />
добра и сигурна од загађивања... (долином) протиче<br />
више већих и мањих река и речица које дају довољно воде<br />
за појила и купатила и друге хигијенске потребе...<br />
...Чистоћа тела одржавана је код људства примерно<br />
благодарећи обиљу воде и добром снабдевању у преобуци,<br />
оделу и обући...импровизована су купатила...са тушевима<br />
и дезинфекцијски апарати и у њима се редовно<br />
дезинфиковало одело и преобука...у новембру и децембру<br />
(1916) извршена је (ре) вакцинација целокупног<br />
људства ... (Ипак се вашљивост код војника у земуницама<br />
прве борбене линије није могла у потпуности избећи).<br />
...Храна је изобилна и доброг квалитета, нарочито<br />
хлеб, али једноликост већином конзервисане хране изазива(ла)<br />
је често скорбут и проливе...чињени су покушаји<br />
да се прибави свежа, разноврснија и зељаста храна...<br />
(О проблемима проистеклим из овакве исхране и<br />
болестима насталих из ње (скорбут, хемералопија) више<br />
у посебном раду у књизи).<br />
Станови су земунице, ровови са надстрешницама,<br />
шатори, колибе и мештанске куће...загревани зими жаром<br />
или импровизованим пећима...у простирци се осећала<br />
јака оскудица због немања сламе... војници су снабдевени<br />
ћебадима...“<br />
Овако је било на фронту, а са каквом се целокупном<br />
организационом шемом санитета завршила 1916. година<br />
Mи смо у расправи о санитету у 1916. 7 изнели проблеме<br />
који су се по доласку на Солунски фронт појавили<br />
због првобитне савезничке одлуке да реорганизовану<br />
српску војску лише позадинских санитетских установа<br />
под њеном управом и како је то постепено, до краја 1916,<br />
превазиђено, стога ћемо навести којим је изафронтовским<br />
и позадинским сопст-веним санитетским установама<br />
она располагала на крају 1916. године. То су:<br />
Главна војна станица са болницом у пристаништу<br />
Микра,<br />
1. пољска хируршка болница у Драгоманцима;<br />
2. пољска хируршка болница у Соровићу;<br />
3. пољска хирушка болница у Острову (у ствари<br />
болница „Шкотских жена“ са аустралијскoновозеландским<br />
медицинским и српским помоћним особљем);<br />
Nedok А. Vojnosanit Pregl. 2008; 65(Suppl.): 19–26.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 21<br />
Болница Саобраћајног одељења Врховне команде у<br />
Зејтинлику;<br />
Реконвалесцентно одељење у Микри, убрзо премештено<br />
у Воден;<br />
Реконвалесцентно одељење у Зејтинлику;<br />
Српско-енглеска болница 1 у Водену, уз постојећи<br />
Реха центар;<br />
Српско-енглеска болница 2 у Соровићу (до ослобођења<br />
Битоља, затим у селу Кремјану);<br />
Српско-француске болнице у Северној Африци (Бизерта<br />
и др.) уз команду Резервних трупа 7 .<br />
Уз ове српске установе, организоване су и 33 савезничке<br />
болничке јединице:<br />
15 француских (13 у Солуну и 2 у Зејтинлику);<br />
2 француске болнице у Седеси (једна Заразна );<br />
француско истурено болничко одељење у Острову;<br />
6 француских амбуланти распоређених у позадини;<br />
5 великих енглеских болница под шаторима са 4 600<br />
постеља за лечење искључиво Срба (2 у Вертекопу, по<br />
једна у Соровићу, Самлиу и Микри);<br />
2 руске болнице у Солуну (Болницу „Свети Ђорђе“<br />
својом донацијом опремио руски Цар Никола II, друга<br />
књегиње Наришкин, која се касније преместила ближе<br />
фронту);<br />
Српско-руска болница у Соровићу и Прихватни<br />
(француски) евакуациони центар на железничкој станици<br />
у Вертекопу.<br />
Крајем новембра (22) у Водену, у оквиру Реха одељења<br />
оформљена је Зубна станица под руководством др<br />
Милоша Ђ. Поповића, коме се ускоро придружио и др<br />
Миливоје Петровић, носилац Карађорђеве звезде са мачевима,<br />
а по његовом одласку, од јула 1917. др Милан<br />
Петровић, који је у њој остао до краја рата 9 . О развоју и<br />
раду ове службе опширније на другом месту овога Зборника.<br />
Са овако развијеном санитетском организацијом завршила<br />
се 1916. година, у којој је српска војска васкрсла,<br />
обновила се и ступила на тлe своје поробљене државе.<br />
Oвa је година уопште била успешна за савезничке снаге<br />
на свим фротовима, јер су успели да од непријатеља<br />
преузму и задрже стратешку иницијативу, са једним изузетком,<br />
на румунско-руском заједничком фронту, где су<br />
Румуни претрпели поразе и на Дунаву и у Трансилванији.<br />
Резултат тога осетио се на Солунском фронту у акцијама<br />
српске војске. Њена победоносна офанзива на почетку<br />
зиме била је заустављена наредбом савезничког<br />
врховног команданта маршала Жофра, због пораза који<br />
је претрпела румунска војска и због претећих вести да ће<br />
прогерманска Краљевска грчка војска можда ударити савезнике<br />
са леђа. Издата наредба гласила је да се поседну<br />
и за упорну одбрану организују солидни положаји који<br />
би касније могли да послуже као база за офанзивна дејства”<br />
у време када руске и румунске снаге буду у стању<br />
да поновно предузму офанзиву 8 ”.<br />
Kрајем те године савезничке снаге биле су следеће<br />
Енглеска – 7 дивизија;<br />
Француска – 6 “ ( и три на путу за Солун);<br />
Србија – 6 “ ( плус Коњичка дивизија);<br />
Италија – 1 “<br />
Русија – 2 бригаде (4 пука);<br />
Година 1917. Грчка – 1 “ (Венизелосове присталице;)<br />
Дуготрајне борбе које су трајале од августа до децембра<br />
1916. и успостављена равнотежа снага са стабилизованом<br />
и добро утврђеном линијом фронта довели су<br />
до релативног затишја које је потрајало све до почетка<br />
маја 1917. За то време у српској војсци дошло је до нових<br />
измена у организацији.<br />
Због великих губитака током тромесечних борби и<br />
због сталнопостојећег проблема - рецидива маларије са<br />
дуготрајним опоравком због све чешће запажених тешких<br />
анемија и општег пропадања са једне, а немања природних<br />
ресурса за попуну проређених редова пукова са<br />
друге стране, војска је прибегла јединој могућој мери,<br />
реорганизацији и сажимању.<br />
Укинути су четврти пукови (16, 17, 18, 19, 20 и 24),<br />
нешто касније и четврте чете у батаљонима, а смањен број<br />
људства надокнађен је јачим пешадијским и артиљериским<br />
наоружањем, пре свега већим бројем пушкомитраљеза<br />
и митраљеза. Истовремено, укинут је штаб III армије, а<br />
њене дивизије прераспоређене, Вардарска у II, а Моравска<br />
у I армију, које су тако имале по три дивизије. Коњичка<br />
дивизија остала је ван састава, под директном командом<br />
Врховног штаба. Дана 3. јануара укинут је и Добровољачки<br />
одред, који је после погибије војводе Вука и великих<br />
губитака на Кајмакчалану спао на неколико стотина бораца.<br />
Новодонетим прописима пооштрени су услови за стицање<br />
трајне инвалидности, па су лекарске комисије у Солуну,<br />
Северној Африци и Француској имале пуне руке посла<br />
због ревизије ранијих решења. Трудило се и да се<br />
смањи бројни састав неборачких позадинских војних јединица<br />
и установа. Са тако добијеним војницима из расформираних<br />
јединица и из неборачког састава попуњени<br />
су редови проређених преосталих 18 српских пукова 8 .<br />
Команда резервних трупа у Северној Африци добила је<br />
још већи значај у снабдевању јединица српске војске на<br />
Солунском фронту опорављеним и рехабилитованим војницима<br />
и новообученим добровољцима или регрутованим<br />
војним обвезницима широм Европе, о чему у овоме Зборнику<br />
говори посебан чланак.<br />
Изнурени борачки састав током ових месеци је<br />
плански, периодично повлачен са линије фронта на дужи<br />
опоравак у току којег су спровођене реорганизације јединица<br />
и њихово донаоружавање савременијом техником.<br />
За то време, линија фронта била је стабилна, а операције<br />
слабог интензитета у виду препада, извиђања, артиљеријских<br />
двобоја, авионског бомбардовања и ваздушних<br />
бојева повремено су прекидале монотонију, a губици<br />
услед ратних дејстава и побољевања гомилали су<br />
се, даље проређујући борачки састав.<br />
Промене нису мимоишле ни санитет у циљу побољшања<br />
ефикасности лечења:<br />
Већ 28. фебруара поново је отворено Реконвалесцентно<br />
одељење у Микри, треће по реду, а за његовог<br />
управника именован је резервни мајор др Милан Стајић 9<br />
У њему је, такође, уведена зубнолекарска служба 9 .<br />
Nedok А. Vojnosanit Pregl. 2008; 65(Suppl.): 19–26.
Strana 22 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Тога истога дана под непосредном командом Врховног<br />
штаба српске војске, према извештају пуковника др<br />
Сондермајера (Л. бр. 20 066) налазиле су се следеће санитетске<br />
јединице и установе, изузимајући санитет оперативне<br />
војске 10 :<br />
- Резервна болничарска чета 1;<br />
- Резервна болничарска чета 3;<br />
- Реконвалесцентски логор у Водену;<br />
- Реконвалесцентско одељење у Микри;<br />
- Реконвалесценско одељење у Зејтинлику;<br />
- I пољска хируршка болница;<br />
- II пољска хируршка болница;<br />
- III пољска хируршка болница (Шкотске жене);<br />
- Српско-руска пољска болница;<br />
- Српско-енглеска болница 1;<br />
- Српско-енглеска болница 2;<br />
- Главно војишно санитетско–апотекарско слагалиште,<br />
и<br />
- Аутомобилски одред Саобраћајног одељења Врховне<br />
команде.<br />
Према истом извештају у овим јединицама налазило<br />
се 33 санитетска официра, 97 обвезника чиновничког реда<br />
(апотекари, медицинари и свештеници), 157 болничарских<br />
и других подофицира и 1 022 каплара и редова,<br />
највећим делом болничара и помоћног особља.<br />
Од страног особља, ту су били: 8 лекара (2 мушкарца<br />
и 6 жена), 105 добровољних болничарки и 12 добровољна<br />
болничара, 3 жене-шофера, 2 администратора и 10<br />
ратних заробљеника.<br />
У марту месецу српски санитет значајно је проширио<br />
делатности. Наиме, француска команда понудила је<br />
да српска војска преузме њихову велику резервну болницу<br />
бр. 14 која се у виду великог комплекса зграда налазила<br />
у Солуну. Ондашњи начелник Штаба Врховне<br />
команде ђенерал Петар Бојовић донео је 13. марта одлуку<br />
(Л. бр. 21 440), да се та болница „прими од Француза<br />
са локалима, материјалом и инсталацијом. Његовом Наредбом<br />
бр. 10 за целокупну војску“ од 17. марта саопштено<br />
је да ће болница носити назив „Српска резервна<br />
болница престолонаследника Александрa“. Oва болница,<br />
за чијег је првог управника постављен резервни мајор др<br />
Љубиша Вуловић (касније професор Медицинског факултета<br />
у Београду), својим брзим развојем постала је, у<br />
ствари, Главна војна болница српске војске у егзилу, развијајући<br />
поред главних грана (интерна медицина, хирургија<br />
и радиологија) и друге значајне гране клиничке<br />
медицине (биохемијска и бактериолошка лабораторија,<br />
болести: уво, грло и нос, кожновенеричне и очне). Она је<br />
постала и образовна установа, јер су током више од две<br />
године њеног постојања кроз њу прошли многи лекари и<br />
медицинари, а већина њених кадрова је по ослобођењу<br />
Србије и њеном гашењу наставило са радом у Главној<br />
војној болници у Београду или на Медицинском факултету<br />
11 .<br />
Санитетски кадар болнице повремено је мењан<br />
према потребама службе, што се може пратити у „Књизи<br />
лекара и медицинара“ Санитетског одељења Врховне<br />
команде вођене од 1916. до 1919. године са свим кретањима<br />
у служби 9 . Природно је да је најснажније била заступљена<br />
хируршка грана са два одељења, а затим интернистичка,<br />
из које је већ било издвојено Одељење за<br />
плућне болести. Заразне болести највећим делом биле су<br />
лечене у француској болници у Седеси, слично као и пре<br />
тога на Крфу на острвцету Лазарету.<br />
Управници су били: мајор др Љубиша Вуловић,<br />
потпуковник др Жарко Рувидић, пуковник др Јордан<br />
Стајић, пуковник др Владимир А Поповић и потпуковник<br />
др Жарко Трпковић, начелници Интерног одељења;<br />
потпуковник др Жарко Рувидић и резервни мајор др Миленко<br />
Матерни, начелници Хируршког одељења; пуковник<br />
др Јордан Стајић, пуковник др Чеда Ђурђевић и (поново)<br />
пуковник др Јордан Стајић, шеф Радиолошког<br />
одељења потпуковник др Александар Марковић, шеф<br />
Лабораторије за бактериологију; доц. др Лудвик Хиршфелд,<br />
шеф Oдељења за плућне болести; резервни мајор<br />
др Љубомир Д Стојановић, шеф Oдељења за кожновенеричне<br />
болести; капетан 1 класе др Душан Копша, од октобра<br />
1917, шеф Одељења за уво, грло и нос резервни<br />
мајор др Љубиша Вуловић, који је то остао и после одласка<br />
са места управника болнице (уз друге дужности у<br />
Солуну), све до одласка у Француску у мају 1918, када га<br />
је (од августа) наследио такође, резервни мајор др Моша-Букус<br />
А Алкалај 9 .<br />
Офталмолошку службу, поред дужности у министарству,<br />
мислимо да је обављао потпуковник др Жарко Трпковић,<br />
као и у другој великој српској болници у Солуну,<br />
Болници Саобраћајног одељења Врховне команде, њен<br />
управник мајор др Милутин Копша. Осим тога, у Микри<br />
крај Солуна налазио се мајор др Драгољуб Ђорђевић, такође<br />
офталмолог, прво као командир 3. резервне болничарске<br />
чете при Врховној команди, а потом референт санитета<br />
Главне војне станице у Микри. Такође, непосредно<br />
иза фронта у Драгоманцима, у Првој пољској хируршкој<br />
болници као њен командир од 1. јануара 1917. до краја рата<br />
налазио се мајор др Ђорђе Нешић, касније професор<br />
Офталмологије Медицинског факултета, који ће се прославити<br />
лечењем хемералопије (кокошијег слепила) код<br />
војника, настале једноличном исхраном. И, на крају, не<br />
треба заборавити, и у Солуну и иза самога фронта, постојале<br />
су и велике савезничке болнице у којима су били присутни<br />
и лекари тзв. „малих“ специјалности.<br />
Нарочито треба истаћи да је доцент др Хиршфелд организовао<br />
курсеве из бактериологије које су завршили лекари<br />
др Коста Тодоровић (касније професор инфективних<br />
болести београдског Медицинског факултета, академик,<br />
председник САНУ), др Стеван Иванић (касније директор<br />
Хигијенског завода у Београду), др Хранислав Јоксимовић,<br />
др Милутин Ранковић, руски () лекар др Косовић, и<br />
студенти медицине Радмило Јовановић (касније генералмајор<br />
ЈНА и члан САНУ), Стојан Најдановић, Илија Арсеновић,<br />
Јеремија Петровић и Душан Николић.<br />
На Интерном и Хируршком одељењу обављана је<br />
специјализација из тих грана, лекарима који су у њима<br />
боравили после рата појединачним решењима призната<br />
је одређена специјалност од стране Министарства народног<br />
здравља.<br />
Nedok А. Vojnosanit Pregl. 2008; 65(Suppl.): 19–26.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 23<br />
Хируршко одељење имало је два одсека у којима су<br />
до премештаја уочи пробоја фронта били шефови пуковник<br />
др Чеда Ђурђевић и резервни мајор др Леон Коен,<br />
обојица касније професори београдског Медицинског<br />
факултета 9 .<br />
Болница је радила све до 28. маја 1919. године, када<br />
је наредбом Министарства војног расформирана.<br />
У мају 1917. санитет II Aрмије, посебно Шумадијске<br />
и дела Вардарске дивизије, учествовао је у офанзивној<br />
акцији која је 8-23. маја вођена у зони Ветерник-<br />
Кравице-Добро поље у покушају да се изврши пробој<br />
непријатељских линија паралелно са пролећном офанзивом<br />
коју су савезници изводили у Француској и својим<br />
одсецима Солуског фронта. Овом операцијом није постигнут<br />
планирани циљ (пробој), нити су постигнути локални<br />
успеси одговарајући губицима у људству и муницији<br />
(погинуло 10 официра и 190 војника) 8 .<br />
Слично се догодило и крајем лета, када је 30. августа,<br />
на захтев савезничког Врховног штаба, ради ометања<br />
премештања непријатељских трупа на фронт у Бесарабији,<br />
Вардарска дивизија извела демонстративни напад<br />
на непријатељске положаје после јаке артиљеријске<br />
припреме. У дводневном нападу, који се на крају завршио<br />
успостављањем ранијег стања, дивизија је имала<br />
405 војника избачених из строја 8 .<br />
То је била последња већа операција на српском делу<br />
фронта до пролећа 1918. У 1917. српска војска је изгубила<br />
1 169 погинулих и умрлих, 200 несталих и 2 862 рањена<br />
војника, подофицира и официра 8 .<br />
Да се вратимо санитету и изменама у организацији<br />
и намени привремених српско-енглеских болница 1 и 2,<br />
које су 1916. пребачене са Крфа, где су функционисале<br />
као болнице енглеских добротворних друштава „The<br />
wounded allies“ и „Serbian relief fund“, тј. „Рањени савезник“<br />
и „Српски потпорни фонд“, са енглеском управом и<br />
српским помоћним особљем под командом српског официра<br />
7 .<br />
Српско-енглеска болница 1 налазила се од септембра<br />
1916. у Водену и била је функционално и административно,<br />
заједно са Резервном болничарском четом 1,<br />
везана за Реконвалесцентно одељење са наменом прихвата<br />
теже оболелих од маларије из II армије (В.К. Л. бр.<br />
8 370/16). Решењем Врховне команде 22. јуна 1917. (Л.<br />
бр. 2 9877) она је у потпуности прешла у „нашу својину“,<br />
те је постала самостална установа са посебном администрацијом<br />
и финансирањем (В.К, Главна интендантура<br />
Е. бр. 14 955/17), заједно са поменутом болничарском<br />
четом, која је од 1. октобра прешла на целокупно снабдевање<br />
из болнице 12-14 .<br />
Судбина српско-енглеске болнице 2 била је нешто<br />
другачија. Она је до ослобађања Битоља била смештена<br />
у Соровићу у згради основне школе, а после тога се поделила:<br />
један, енглески део под управом др Хејгза,<br />
прешао је у Битољ (са њима је отишла и госпођа Харлеј<br />
са особљем), а други део наставио је са радом у Соровићу,<br />
да би 24. августа 1917. добио наређење (Л. бр. 33<br />
174 и Л. бр. 37 264) од Врховне команде „да све болесне<br />
војне обвезнике евакуише у друге болнице, да зграду<br />
у којој је била смештена болница у Соровићу задржи за<br />
школу избегличке деце, а да болницу премести у Кремјан<br />
између Бача и Живоње, где ће прихватити болесна<br />
грађанска лица од заразних болести, због чега је привремено<br />
стављена на расположење Министарству унутрашњих<br />
дела.“ Цела ова процедура завршена у преписци<br />
између МУД, Министарства војног и Врховне команде<br />
и тако је остало до половине 1918. када је болница<br />
и административно и финансијски престала да буде<br />
на списку војске 15-16 .<br />
Крајем 1917, када је због револуционарних догађаја<br />
у Русији прекинуто материјално снабдевање, делегат руског<br />
Црвеног крста при савезничкој команди у Солуну,<br />
потпуковник доцент др Сергеј К Софотеров, био је принуђен<br />
да понуди Санитетском одељењу српске Врховне<br />
команде да преузме инвентар Болнице Црвеног крста у<br />
Соровићу од њеног управника др Чаброва, с молбом да<br />
се у српској служби задржи милосрдна сестра Афанасјева<br />
по њеној жељи (писмо др Софотерова). У преписци<br />
која је уследила издато је неколико наређења, све под Л.<br />
47 143: командиру евакуационог одреда у Соровићу, поручнику<br />
др Петру Давидовићу, наређено је да комисијски<br />
преузме целокупан инвентар болнице од др Чаброва<br />
и да прими команду над Српско-руском болницом и да<br />
се др Чаброву изда наређење да све руске санитарце и<br />
остали персонал упути у Верију, и да ће та болница од 1.<br />
јануара 1918. „прећи у наше руке“, o чему је извештен<br />
Главни интендант ВК ради одговарајућих поступака у<br />
вези са тиме 17-18 .<br />
Још и пре овога, када је после бољшевичког преврата<br />
почетком новембра постало јасно да ће у руским редовима<br />
на Солунском фронту доћи до потпуног расула,<br />
Врховна команда је 27. новембра де факто преузела ту<br />
болницу, променивши јој име (Руска пољска болница) у<br />
Српско-руска пољска болница (Л. бр. 12 114) 19 .<br />
Дана 17. јула 1917. у групи официра који су непосредно<br />
после Солунског процеса елиминисани из војске,<br />
нашли су се и неки санитетски официри, пуковник др<br />
Милутин Никетић, хирург консултант у Моравској дивизији,<br />
резервни капетан I класе др Риста Пешић-<br />
Гостушки, лекар 4. Коњичког пука, и вероватно један од<br />
најстаријих апотекара српске војске (од 1896. године),<br />
нижи апотекар 2. класе (капетан II класе) Милан Каменчић<br />
9 .<br />
Од других догађаја значајних за санитет наводимо<br />
да се 7. децембра у Солуну искрцало 145 официра и<br />
2 518 војника и подофицира који су припадали Штабу<br />
Добровољачког корпуса СХС у Русији и делу (остатку)<br />
његове II дивизије. После одмора формирано је 14 чета<br />
које су биле распоређене у проређене српске пукове. Са<br />
њима се вратио и мањи део санитетског особља (колико<br />
смо могли да установимо до садa, медицинари Светозар<br />
Николајевић и Здравко Ристановић), док се већи део вратио<br />
касније, а неки остали у Русији из разних разлога:<br />
завршетак студија (Милан Матић, Милутин Велимировић),<br />
лечења (др Драгутин Костић), или са нашим рањеницима<br />
и болесницима по руским болницама, што је данас<br />
тешко до краја разјаснити. А, неки су остали да учес-<br />
Nedok А. Vojnosanit Pregl. 2008; 65(Suppl.): 19–26.
Strana 24 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
твују у револуционарним догађајима (потпоручник медицинар<br />
Рудолф Трушнович на страни „белих“, медицинари-<br />
добровољци Тоне Ержен и Ловро Клеменчич на<br />
страни „црвених“, a потпоручник медицинар „Радуле“<br />
Рудолф Гајда, са каснијом репутацијом „генерала“ чешких<br />
јединица у Сибиру). Поручник др Богослав Боучек<br />
(Чех) августа 1917. разрешен је дужности ради преласка<br />
у Чешки корпус, као што су то учинили још неки чешки<br />
официри уочи поласка Срба за Солун, док је мајор др<br />
Момчило Ивковић, који је у корпусу био хигијеничар<br />
(епидемиолог) у штабу и члан лекарске комисије, уступљен<br />
је Министарству спољних послова које га је послало<br />
у Москву за лекара посланства и војне мисије 9 . Ни<br />
начелник санитета корпуса, пуковник др Милан Жерајић,<br />
није се вратио све до краја рата, као и многи други<br />
из различитих разлога (види даље). Већина руских санитетских<br />
официра, такође, напустила је Корпус уочи повратка,<br />
чак и они који су у Русију послати из Солуна (др<br />
Јаков Рјабин), осим неколицине који су се са добровољцима<br />
вратили у Солун (види даље), док је један од њих,<br />
др Алексеј Шепељ, лекар 3. пука, по свој прилици умро<br />
током 1917. године (нестаје у солунској ранг-листи официра<br />
објављеној 01.01.1918, а Словенци га у своме Зборнику<br />
обележавају као умрлог) 31 .<br />
Дана 29. децембра 1917. уследила је одлука Министарства<br />
војног (ПОВ. Ф.ђ.О. бр. 8 604) да се образује Југословенска<br />
дивизија од досадашње Вардарске дивизије<br />
и 1. (1. 2. пук) 1. Добровољачке дивизије, док се 2. бригаде<br />
( 3. и 4. пук) по доласку образовао југословенски<br />
пук. Прва бригада стигла је током јануара 1918, а Друга<br />
у марту и мају. (Наредба Врховне команде од 29. марта<br />
1918). Укупно у Солун стигло је, путујући разним правцима,<br />
688 официра и 18 851 подофицир и војник, који су<br />
после лекарских прегледа, утврђивања здравственог<br />
стања и способности, вакцинисани и упућени у дивизију.<br />
Тако је ова дивизија по своме бројном стању постала<br />
најјача формација српске војске са две бригаде (Вардарска<br />
и Југословенска), у свакој по два пука, првој 21. и 22,<br />
другој 1. и 2. југословенски. 4, 20, 21 .<br />
Крајем 1917. године са српским трупама вратила се<br />
из Русије и болница Шкотских жена, нажалост без њеног<br />
спиритус мовенса др Елзи Инглис која је при повратку<br />
преминула услед тешке болести коју није лечила, оставши<br />
у Русији са српским војницима до поседњег даха, па<br />
је сахрањена у Њукастлу са српским и енглеским одличјима<br />
и заставама на ковчегу. Од особља ове болнице и<br />
српског образована је IV пољска хируршка болница, а за<br />
њеног командира постављен је резервни мајор др Јосиф<br />
Недок. Болница је била смештена у Горњем Пожару.<br />
У току ове године, поред свих проблема које је<br />
требало да реши Санитетско одељење ВК у сарадњи са<br />
Министарством војним, поставило се и питање настављања<br />
прекинутих студија медицинара који су се налазили<br />
у војним јединицама и установама, истих оних који су<br />
без решеног војног статуса служили у санитетским јединицама<br />
током целога рата.<br />
Већ смо раније навели питање статуса медицинара у<br />
Добровољачком корпусу у Русији. Тада смо навели и покушај<br />
начелника санитета В К, др Романа Сондермајера,<br />
да се то реши: он је 4. јуна 1916. предложио групу од 45<br />
медицинара старијих семестара који су имали чинове<br />
наредника да се унапреде у чин санитетских потпоручника<br />
(В К, Пов. Л. бр. 146). Предлог није усвојен због<br />
недостатака средстава за њихове плате, др Сондермајер<br />
је био укорен због свога инсистирања, а медицинари остали<br />
једини школовани ратници којима је напредовање у<br />
официрске чинове било ускраћено све до краја рата, само<br />
из разлога што је „…господин министар војни сматрао<br />
да су сасвим довољно и достојно збринути на војничкој<br />
храни и са рангом подофицира“ 22, 23 . То је, уосталом,<br />
био само одраз општег потцењивачког става војних<br />
кругова према санитетским официрима уопште, става<br />
који се као непрекидна нит провлачио током целог периода<br />
постојања српске војске, почев од ограничења у напредовању,<br />
преко униформи, субординационих односа и,<br />
најгоре, у виду константног ограничавања како у самосталности<br />
деловања, тако и у уважавању мишљења. Историја<br />
српског војног санитета зна за безброј таквих примера.<br />
Почетком 1917. у војсци се све више осећала оскудица<br />
нових бораца, те је министар војни почео да позива<br />
са школовања у иностранству регрутоване ђаке и студенте,<br />
међу њима и неке студенте медицине. Када се у<br />
влади покренуло то питање, увидело се да ће и војска у<br />
рату и држава у миру имати од тога штете, јер је у томе<br />
тренутку у војсци према бројном стању недостајало 29<br />
лекара, а по завршетку рата у земљи је настала велика<br />
оскудица у лекарима, имајући у виду да је преко 120 лекара<br />
у току рата већ било погинуло или умрло. Тада је<br />
влада одлучила да се студенти медицине не само оставе<br />
где су, него и да се на студије упуте сви медицинари старијих<br />
годишта за које се претпоставља да за краће време<br />
могу завршити студије (Краљевско српско војно министарство,<br />
Ф. Ђ. О. бр. 6 535 од 5. априла 1917). У преписци<br />
која је уследила, констатовано је да се на студијама<br />
налази четири медицинара, а да број оних који испуњавају<br />
жељени критеријум износи двадесет. Тако су најзад<br />
они 17. јула (В. К. Л. бр. 32 182) упућени на наставак<br />
студија у Француску и у Швајцарску, а највећи број студије<br />
је завршио до краја или непосредно после рата.<br />
Уместо ових медицинара влада је издвојила средства за<br />
ангажовање грчких лекара на њихова упражњена места,<br />
што се ускоро, по ослобађању, показало као врло користан<br />
потез 24-27 . Тим поступком влада је дезавуисала саму<br />
себе, јер одбијајући предложена унапређивања, као разлог<br />
навела је недостатак новчаних средстава.<br />
На крају прегледа 1917. године требало би поменути<br />
да је то година у којој су се српски официри, такорећи<br />
по први пут, срели са масовнијим проблемом психолошке<br />
природе међу својим војницима. Наиме, ти остаци<br />
српске војске, који су са малим прекидима ратовали још<br />
од 1912. године, преживели најстрашније физичке и душевне<br />
патње током повлачења 1915, оставивши своје<br />
породице на милост и немилост окрутном непријатељу,<br />
који су са надом у скору победу поново ушли у борбе на<br />
Солунском фронту, поразили надмоћног непријатеља<br />
Nedok А. Vojnosanit Pregl. 2008; 65(Suppl.): 19–26.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 25<br />
код Горничева, освојили Кајмакчалан и ступили на тле<br />
своје отаџбине, осетили су се изневерених нада у скори<br />
повратак својим домовима и почели да испољавају разне<br />
промене понашања, о чему сведоче учесници и понеки<br />
докуменат који се може наћи у архиву. Било је ту чак и<br />
немилих појединачних догађаја (покушаји бегства, самоубиства,<br />
сукоби, братимљења са непријатељским војницима<br />
на линији фронта у време Ускршњих празника, одбијања<br />
послушности ) 28-29 .<br />
Тако се завршила 1917. година.<br />
Година 1918.<br />
У овој години настављени су свакодневни мали сукоби,<br />
чарке, повремена бомбардовања обострано, у ствари<br />
психофизичко исцрпљивање борбених састава. За то<br />
време у српској Врховној команди разрађивани су планови<br />
за велику офанзиву који ће бити предложени команди<br />
савезничке Источне војске.<br />
У санитет почели су да пристижу први дипломирани<br />
медицинари (др Велимир Михаиловић, др Фрања Навратил,<br />
др Јаков-Жак Конфино, др Димитрије Јовчић, др<br />
Андра Стојановић и др Јосиф Буцек), освеживши већ исцрпљени<br />
лекарски састав. Њима су се придружили лекари<br />
и медицинари пристигли из Русије, међу њима и неколико<br />
Руса (Пов. Л. бр. 70 106): пуковник др Михаило<br />
Величковић, потпуковник др Драгослав Поповић, мајор<br />
др Божидар Јанковић, капетан 1. кл. др Владимир Станојевић,<br />
капетани 2. кл. др Драгутин Фреја (Чех), др Лев<br />
Иванович Поливец (Рус), поручници добровољци др Јован<br />
Поповић, др Роман Струтински (Рус), др Војислав<br />
Веселиновић, др Стеван Пољак (Хрват), др Милан Симоновић<br />
и др Константин Николајевич Кржишковски<br />
(Рус), потпоручници-медицинари Ђура Деканић (златна<br />
медаља за храброст), Иса Недељковић, Милко Гнезда<br />
(Словенац), Сима Илић, Јосип Хебајн (Словенац) Јарослав<br />
Кохоушек (Чех), Миливоје Малушев, Фрања Вулетић<br />
(Хрват), Стојан Гргуров, Бранко Кешански и Јоже<br />
Ерменц (Словенац). Осим последње тројице медицинара<br />
за које не знамо даљу службу до завршетка ратних операција<br />
(могуће је да су из неког разлога остали нераспоређени)<br />
остали лекари и медицинари после краћег опоравка<br />
у Депоу нераспоређених официра били су распоређени<br />
у санитете оперативих јединица, виши санитетски<br />
официри упућивани су најчешће на упражњена руководећа<br />
места, а млађи као пуковски односно батаљонски<br />
лекари, попунивши тако проређене редове санитета<br />
уочи планиране и дуго очекиване офанзиве. Током следећих<br />
неколико месеци на војну дужност јавили су се и<br />
остали студенти послати на довршење студија, што је<br />
било од велике помоћи због нараслих потреба широм<br />
новонастале државе СХС и због велике епидемије (пандемије)<br />
грипа која је беснела у војсци и народу 9, 30 . У Русији<br />
су остали делови Допунског батаљона, које су<br />
Французи задржали у Архангелску ради чувања пристанишних<br />
објеката и један истурени одред од око 1 000<br />
људи у Кандалакши на обали Белог мора, са њима су послати<br />
добровољци поручник др Никола Кешељевић и<br />
медицинар наредник Валентин Мершол (Словенац). Они<br />
су се вратили у Солун 29. септембра 1918. године и укључити<br />
у санитет 30 . Поред ове јединице, у Русији су<br />
функционисали и делови јединица образованих од ратних<br />
заробљеника југословенских народа, највећи такав<br />
био је добро организовани Југословенски пук „Матија<br />
Губец“, у чијем санитету су били тројица Словенаца, као<br />
шеф др Божидар Фајдига и медицинари Јосип Ерат и Тоне<br />
(Иван ) Ловшин, који су се у земљу вратити после<br />
1920 31 .. Такође, са српским конзулом у Одеси, Јованом<br />
Миланковићем, који се бавио прикупљањем Југословена<br />
по Сибиру, једно време налазио се и резервни капетан 2.<br />
класе др Драгутин Костић (раније командир 2. пољске<br />
болнице 1. добровољачке дивизије) 32 .<br />
Пуковник др Милан Жерајић, начелник санитета<br />
Корпуса, све до краја рата остао је у Русији вероватно<br />
по одобрењу Врховне Команде („није отпутовао у Архангелск,<br />
већ је остао у Одеси“), па се у распоредима<br />
Врховне команде помиње тек од 1920 9, 33 .<br />
Наводећи националност појединих лекара и медицинара<br />
аутор је желео да покаже ентузијазам интелектуалне<br />
омладине јужнословенских народа и заједничко<br />
стремљење ка ослобађању од туђинског жига. Што народи<br />
можда нису били спремни за заједнички живот и<br />
што су се у каснијим деценијама, средином и поготову<br />
крајем XX века догађали добро познати трагични догађаји<br />
ни мало не умањује вредност њиховог племенитог<br />
поступка.<br />
Према извештају Санитетског одељења Врховне<br />
команде (Л. бр. служб.) од 10. јуна 1918. године у оперативним<br />
јединицама и њеним позадинским установама<br />
налазило се:<br />
- Лекара, активних официра...........................68<br />
- лекара, резервних официра..........................86<br />
- лекара, хонорарних....................................... 8<br />
- лекара, грађанских........................................10,<br />
- Укупно...........................................................172<br />
- Медицинара ................................................119<br />
(Нема података о апотекарима, нити о страном особљу).<br />
У извештају се наводи детаљан распоред лекара и<br />
медицинара по јединицама и установама ван састава армија<br />
(директно под ВК) и појединачно у штабовима армија,<br />
дивизијама, пуковима и другим јединицама (извештај<br />
се налази у прилогу) 34 . Овај извештај није обухватио<br />
санитетске официре који су били у разним мисијама по<br />
иностранству, војним комисијама, установама дивизијских<br />
војних области и другим службама које су биле под<br />
командом Министарства војног, службама Црвеног крста<br />
и другим министарствима (просвете, унутрашњих дела),<br />
као што није обухватио ни медицинаре који су били упућени<br />
на довршење студија у Француску или Швајцарску.<br />
Са овим бројем санитетског особља вршена је служба<br />
на фронту и иза њега, са њиме је у јесен 1918. српска<br />
војска кренула у пробој и ослобађање отаџбине.<br />
О санитетској служби за време пробоја и гоњења<br />
непријатеља видети посебан рад у овом Зборнику од истог<br />
аутора. Такође на другом месту у овом Зборнику би-<br />
Nedok А. Vojnosanit Pregl. 2008; 65(Suppl.): 19–26.
Strana 26 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
ће изнети губици српске војске и народа у овомe рату, из<br />
којих ће се видети величина напора и бројност жртава<br />
које су поднете на олтар слободе. Ови огромни губици у<br />
људству, који су српски народ довели на ивицу демографског<br />
изумирања, нажалост на сличан начин поновљени<br />
у новом рату 1941–1945, морају бити вечна опомена<br />
и предмет сећања будућих нараштаја.<br />
У овом периоду на челу војних санитета налаизили<br />
су се: 9<br />
– пуковник др Сима Карановић, начелник Санитетског<br />
одељења Министарства војног,<br />
– пуковник др Роман Сондермајер, начелник Санитетског<br />
одељења Врховне команде, до 19.07.1917, после<br />
њега<br />
– пуковник др Јордан Стајић, до 19.06.1918, после<br />
њега<br />
– пуковник др Ђока Владисављевић, до краја рата.<br />
у I армији начелник санитета<br />
– пуковник др Ђока Владисављевић, до 19.06.1918,<br />
– пуковник др Драгутин Петковић, до краја рата;<br />
у II армији, начелник санитета до краја рата пуковник<br />
др Сава Петровић.<br />
L I T E R A T U R А<br />
1. Nedok A. Personalna istorija srpskog vojnog saniteta 1836-<br />
1918; (rukopis, kod pisca).<br />
2. Hiršfeld L. Istorija jednoga života, SKZ, Beograd, 1962; LV,<br />
377, 71-95.<br />
3. Nedok A. Sanitet Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Rusiji<br />
1916-1917, u: Srpski vojni sanitet u 1916. godini, AMN SLD,<br />
Beograd, 2007, ser. B, vol. 1, sv.2, 163-80.<br />
4. Popović N. Jugoslovenski dobrovoljci u Rusiji 1914-1918, Udruženje<br />
dobrovoljaca 1912—1918 (obimna građa iz<strong>net</strong>a u knjizi).<br />
5. Stanojević V. Naš sanitet u Dobrudži, u (isti), Istorija srpskog<br />
vojnog saniteta i Naše ratno sanitetsko iskustvo (reprint), Vojnoizdavački<br />
i novinarski centar, Beograd, 1992; 423–432.<br />
6. Popović S. Moje ratne uspomene (rukopis), Arhiv SLD, Beograd<br />
7. Nedok A. Reorganizacija srpskog vojnog saniteta u 1916. godini,<br />
u Srpski vojni sanitet u 1916. godini, AMN SLD, Beograd,<br />
2007; ser B, vol.2, sv 2, 13–42.<br />
8. Opačić P. Solunski front 1917.godine, u Zborniku radova Istorijskog<br />
instituta Srbije, Beograd, 1988; Srbija u 1917.godini, 6,<br />
141–161.<br />
9. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, Knjiga lekara i medicinara<br />
1916-1918, A.V.I.I., Beograd, pop. 3a, kut. 95, fasc. 1,<br />
dok. 4.<br />
10. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L. br. 20 066 od<br />
28.02.1917., A.V.I.I., Beograd, pop.3a, kut. 114, fasc. 2, dok. 27.<br />
11. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L. br. 21 440 od<br />
13.03.1917., A.V.I.I., Beograd, pop.3, kut. 296, fasc. 19, dok<br />
9/36.<br />
12. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L.br.8370<br />
od3.10.1917., A.V.I.I., Beograd, pop.3, kut. 264, fasc. 6,<br />
dok.71/194.<br />
13. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L.br.29877 od<br />
22.06.1917.,A.V.I.I., Beograd, pop.3, kut .296, fasc. 20, dok.<br />
9/83.<br />
14. Vrhovna Komanda, Glavna Intendantura, E.br.14 955 od<br />
18.09.1917.,A.V.I.I. Beograd, pop.3, kut.296, fasc.20, dok.<br />
9/83 (dok.13 i 14. zajedno)<br />
15. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L. br. 33 174 od<br />
02.08.1917. i L. br. 37 264 od 24.08.1917. i Ministarstvo vojno,<br />
Sanitetsko odeljenje, L. br. 12 082 od 11.09.1917.,svi zajedno<br />
u A.V.I.I. Beograd, pop.3a, kut.113, fasc.7, dok. 29.<br />
16. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L.br.27264 od<br />
15.09.1917. A.V.I.I., Beograd, pop. 3, kut. 296, fasc. 20, dok.<br />
9/81.<br />
17. Societe de la Croix Rouge Russe, Le Delegue russe pres de<br />
l’Armee d’Orient, No. 2924 de 28.decembre 1917., A.V.I.I.<br />
Beograd, pop. a, kut. 113, fasc. 7, dok. 34.<br />
18. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L. br .47 143 od<br />
28.12.1917, A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 113, fasc. 7, dok.<br />
34.<br />
19. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L. br. 12 114 od<br />
02.12.1917, A.V.I.I. Beograd, pop. 3, kut. 264, fasc. 6, dok.<br />
71/103.<br />
20. Ministarstvo vojno, Pov. F.Đ.O. br. 8 604 od 29.12.1917.<br />
A.V.I.I. Beograd, pop. 10, kut. 4a, fasc. 2, dok. 24/5.<br />
21. Vrhovna Komanda, Naredba komandantu Dobrovoljačkog<br />
korpusa SHS od 20.03.1918. pop. 10, kut. 4a, fasc. 2, dok.<br />
24/6.<br />
22. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, Pov.L. br. 146 od<br />
04.06.1916. A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 116, fasc. 3, dok. 3.<br />
23. Stefanović S. Fragmenti građe za istoriju našeg povlačenja i izgnanstva,<br />
u Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta i Naše<br />
ratno Sanitetsko iskustvo, (reprint), Beograd, 1992, 403.<br />
24. Ministarstvo vojno, Opšte vojno odeljenje, Đeneralštabni otsek,<br />
F.Đ.O. br. 6 535 od 5.04.1917. A.V.I.I., Beograd, pop.3a,<br />
kut.109, fasc. 3, dok. 6.<br />
25. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L.br.49893 od<br />
2.06.1917. A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 109, fasc. 3 dok. 7.<br />
26. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L. br.31 228 od<br />
7.07.1917. A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 109, fasc. 3, dok. 9.<br />
27. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L.br.32182 od<br />
17.07.1917. A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 109, fasc. 3, dok. 11.<br />
28. Skoko S. i Opačić P. Vojvoda Stepa Stepanović u ratovima Srbije<br />
1876 – 1918., BIGZ, Beograd, 1981, 576–589.<br />
29. Jakovљević S. Srpska Trilogija, Kapija Slobode, Geca Kon, Beograd,<br />
1936, III, 259–267.<br />
30. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L. br. 70 106 od<br />
11.08.1918., A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 116, fasc. 13 dok. 47.<br />
31. Turk E, Jeras J, Pavlin R. Dobrovoljci kladivarji Jugoslavije,<br />
Ljubljana, 1936.<br />
32. Milanković J. D. Uspomene iz Sibira, Beograd, 1926.<br />
33. Štab Dobrovoljačkog korpusa SHS, br. sl. /1917, A.V.I.I. Beograd,<br />
pop. 10, kut. 4a, fasc. 4, dok. 43.<br />
34. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, br. Služb. od 10. juna<br />
1918, A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 114, fasc. 6, dok. 51.<br />
35. Kranjc M. F. Slovenski udeleženci Oktobarske revolucije i kontrarevolucije<br />
(1917-1918), inter<strong>net</strong> izdanje<br />
(users.volja.<strong>net</strong>/marijankr/ 1.<br />
36. Trušnović R. Stara i nova Rusija. Skoplje, 1937.<br />
Nedok А. Vojnosanit Pregl. 2008; 65(Suppl.): 19–26.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 27<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Санитет српске војске у пробоју Солунског фронта и ослобођењу<br />
Србије 1918. године<br />
The Serbian Army Medical Corps in the breach of the Salonika Front and<br />
liberation of Serbia in the year 1918<br />
Александар Недок<br />
Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд<br />
Кључне речи:<br />
први свестски рат; србија; медицина, ратна.<br />
Key words:<br />
world war I, yugoslavia, military medicine.<br />
Увод<br />
Током двогодишњег позиционог ратовања 1917-<br />
1918. године српске санитетске јединице, обликоване<br />
према француској доктрини за алпске трупе, у потпуности<br />
су се прилагодиле тој ситуацији и, упркос никада достигнутом<br />
формацијском броју, без већих проблема извршавале<br />
су поверене дужности. Задужене првенствено<br />
за задатке у борбеној линији фронта или непосредно иза<br />
ње, а подржане позадинским санитетским савезничким и<br />
сопственим болничким установама (нарочито енглеске<br />
болнице 36 и 37 са по 1 500 постеља у Вертекопу, српски<br />
стационари иза фронта са три рехабилитациона центра и<br />
српска болница у Солуну), аутомобилским секцијама за<br />
брз транспорт од фронта и богатом мрежом приступних<br />
путева до саме линије фронта, железничким и колским,<br />
оне су спремно дочекале почетак најављене офанзиве.<br />
Нажалост, показало се већ у првим њеним данима да санитетске<br />
јединице, опремљене за услове позиционог ратовања,<br />
нису у стању да адекватно одговоре захтевима<br />
који се јављају у току офанзиве по непроходном брдскопланинском<br />
терену, што је довело до скоро непремостивих<br />
тешкоћа у раду санитета оперативних јединица и до<br />
заостајања за њима армијских хируршких пољских болница<br />
које су биле планиране да им пруже непосредну<br />
подршку током офанзиве и напредовања. Шта се десило<br />
Припреме<br />
Врховна команда српске војске, после двогодишњег<br />
исцрпљујућег расипања живе силе у рововском ратовању<br />
без резултата, сачинила је у лето 1918. оперативни план<br />
за пробој непријатељског фронта и упутила га савезничкој<br />
комади у Солун на усвајање. Дана 3 јула 1918. године<br />
он је на међусавезничкој конференцији усвојен и у Паризу,<br />
на инсистирање генерала Франше д‘Епереа, одобрен.<br />
Како је за протекле две године линија фронта била обострано<br />
вишеструко изграђена и утврђена, предвиђено је<br />
да се, у циљу стратешког изненађења противника, планирани<br />
пробој изврши на најнеприступачнијем и најмање<br />
утврђеном делу фронта у брдско-планинском пределу<br />
који је делио долине Пелагоније и Повардарја, са циљем<br />
да се продором до Вардара између Кавадара и Демиркапије<br />
изврши раздвајање непријатељских армија и исте<br />
потом почесно потуку. У томе врлетном, стеновитом и<br />
шумама обраслом пределу Бугари су током две ратне године<br />
изградили путеве правцем Кравица – Демир-капија<br />
(70км) и Добро поље – Кавадар – Градско (90 км).<br />
Одобреним планом српске Врховне команде на челу<br />
са војводом Мишићем одређено је да пробој изврши II<br />
српска армија под командом војводе Степе Степановића<br />
(Шумадијска, Тимочка и Југословенска дивизија), ојачане<br />
са две француске (17. колонијална и 122.) дивизије<br />
правцем Добро поље - долина Вардара.<br />
По извршеном пробоју Шумадијска и Тимочка дивизија<br />
имале су да се до Вардара пробијају првим путем,<br />
а Југословенска и 17. колонијална другим, док је I aрмија<br />
помоћним правцем од Битоља ка Прилепу имала да потпомаже<br />
тај напад, а савезничке снаге лево и десно од<br />
српских својим нападима спрече прегруписавање непријатељских<br />
снага ка српском удару. Напад је требало да<br />
почне 14. септембра снажном артиљеријском ватром из<br />
преко 580 оруђа у трајању од 24 часа, а да потом уследи<br />
пешадијски удар са три дивизије (Шумадијска, 17. и<br />
122.) у првој линији, после којих у другом налету Тимочка<br />
и Југословенска завршавају пробој. Савезници су<br />
Correspondence to: Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, 11 000 Beograd, Srbija.<br />
Tel.: +381 11 32 46 090. E-mail: anedok@sbb.co.yu
Strana 28 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
своје нападе започињали неколико дана касније, прво<br />
француске лево и десно од српских, а потом енглескогрчке<br />
на крајње десном крилу.<br />
На завршетку своје директиве српска Врховна команда<br />
наредила је да се при њеном извршењу непријатељ<br />
гони до последњег даха људи и стоке.<br />
Санитет обе српске армије у својим јединицама<br />
формацијски већ је располагао лекарима-хирурзима,<br />
најмање у једном од дивизијских завојишта, које је могло<br />
да са једним болничким одељењем по потреби образује<br />
непосредно иза фронта хируршку пољску болницу<br />
дивизије.<br />
Санитетско одељење Врховне команде оправдано је<br />
очекивало да ће у време планираног снажног удара на<br />
непријатељске утврђене линије и у току даљих дејстава<br />
број рањеника веома порасти и да присутан број хирурга<br />
неће бити довољан да адекватно реши настале проблеме.<br />
У циљу појачања санитета дивизија прве линије<br />
пробоја одлучено је 9. августа 1918. (Пов. Л. бр. 3 704) 2<br />
да се у 3. завојиште Шумадијске дивизије привремено<br />
преместе пуковник др Чедомир Ђурђевић (касније ђенерал<br />
и професор хирургије београдског Медицинског факултета)<br />
и резервни мајор др Милан Стајић, чиме је оно<br />
у заједници са болничким одељењем формирало снажно<br />
покретно хируршко завојиште – болницу, а да се у слично<br />
покретно хируршко завојиште француске 17. дивизије<br />
деташира резервни мајор др Леон Коен, дотле хирург у<br />
Болници престолонаследника Александра у Солуну (касније<br />
професор хирургије београдског Медицнског факултета<br />
и оснивач Уролошке клинике), чиме је српској<br />
медицини одато признање за њену стручност поверењем<br />
да одлучује о француским рањеницима из 17 и 122. дивизије.<br />
А, да ће те и друге француске рањенике збрињавати<br />
иза фронта 1. пољска хируршка болница са српским<br />
прослављеним хирургом пуковником др Михаилом Петровићем,<br />
касније ђенералом и професором београдског<br />
Медицинског факултета генерала по жељи француског<br />
санитетског генерала Фурнијала 7 .<br />
Слично је учињено и за Прву армију, иако је она<br />
дејствовала на помоћном правцу, у њен састав упућен је<br />
пуковник др Светислав Милисављевић и резервни мајор<br />
др Никола Крстић (касније оснивач Ортопедске клинике<br />
у Београду), један од пионира трансфузије крви на Солунском<br />
фронту. У исте сврхе је за управника Српске<br />
пољске болнице у Соровићу постављен још један из<br />
плејаде српских ратних хирурга мајор др Петар Ђукић да<br />
буде при руци у случају потребе 1, 4 .<br />
Непосредно иза дејствујућих српских армија налазиле<br />
су се од раније добро познате хируршке пољске<br />
болнице, за сваку Армију по две, и то 1<br />
За Прву армију:<br />
2. пхб у Скочивиру (командир резервни мајор др<br />
Иван М. Поповић, хирург горе поменути др Никола Крстић),<br />
којој су као појачање додељени хирург капетан 1.<br />
класе др Милорад Велимировић и отац српске Хирургије<br />
проф. др Војислав Субботић-старији (од 15-23. августа)<br />
као консултант, 3. пхб у Острову, у ствари Општа болница<br />
шкотских жена, позната под именом СВХ јединица<br />
„Америка“ са аустралијско-возеландским медицинским<br />
особљем, чији је шеф била (после одласка др Мери де<br />
Гарис, тешко оболеле од маларије) др Изабел Емсли, касније<br />
позната као леди Хатон. У ову болницу као консултант<br />
I армије упућен је хирург, пуковник др Светислав<br />
Милисављевић.<br />
За Другу армију:<br />
1. пхб у Драгоманцима, командир резервни мајор<br />
др Ђорђе Нешић (касније професор офталмологије београдског<br />
медицинског факултета), са пуковником др<br />
Михаилом Петровићем као прослављеним хирургом,<br />
коме се од 23. августа придружио његов учитељ проф. др<br />
Војислав Субботић-старији,<br />
4. пхб у Горњем Пожару, у ствари Болница шкотских<br />
жена „др Елзи Инглис“, тек скоро приспела са српским<br />
добровољцима из Русије са сопственим хируршким<br />
особљем на челу са др Анетом Бенсон и са српским помоћним<br />
особљем. Болница је првих месеци била под командом<br />
мајора др Јосифа Недока, који је уочи офанзиве<br />
враћен у Тимочку дивизију за командира њеног 2. завојишта.<br />
Планом је било предвиђено да ове болнице преузимају<br />
од санитета оперативних јединица све рањенике,<br />
који ће до њих бити транспортовани аутомобилским одредима<br />
савезника, а да се током офанзиве померају за<br />
напредујућим трупама у нова места деловања.<br />
Нажалост, како ће се ускоро показати, оне су биле<br />
потпуно непокретне, те ће остати далеко иза фронта који<br />
се великом брзином кретао напред и већ после неколико<br />
дана биће изван сваке практичне употребе до краја рата.<br />
Разлог је био двојак: тежак терен и недостатак одговарајућих<br />
транспортних средстава за њихову гломазну и<br />
обилну опрему и материјал. Једини изузетак биће, као<br />
што ће се ускоро испоставити, истурено одељење 3. пхб<br />
на челу са др Изабел Емсли.<br />
Поред већ поменутих енглеских болница, у саобраћајном<br />
чворишту Вертекопу налазила се Евакуациона<br />
пољска болница, у Соровићу 1. српско-енглеска болница<br />
и енглеска стационарна болница са 600 постеља, а нешто<br />
даље, у железничком чворишту Шамли на прузи од Солуна<br />
према Битољу или Скопљу британска болница 41 са<br />
1 000 постеља 15 .<br />
Командант француских трупа, под чијом се управом<br />
налазила болница принцезе Наришкин (у међувремену<br />
премештена из Солуна у Скочивир), обавестио је Санитетско<br />
одељење српске Врховне команде да је издао наређење<br />
о њеном премештању даље на запад, на спојиште<br />
између француских трупа генерала Анриа и трупа српске<br />
I aрмије, где ће вршити санитетску службу према указаним<br />
потребама 18 .<br />
Иза свих њих, у позадини до Солуна, Лерина и Водена,<br />
налазио се разгранати систем болничких и рехабилитационих<br />
установа, спремних да прихвате све којима<br />
је било потребно даље лечење. И преко мора, у Бизерти,<br />
француско-српска база за опоравак и инвалидску рехабилитацију.<br />
Транспорт иза прве линије фронта, преузимајући<br />
рањенике од болничара српске војске, требало је, као и<br />
Nedok A. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 27–34.
Volumen 65, Supplemen <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 29<br />
дотле у претходне две године, да обављају савезничке<br />
аутомобилске секције: 5<br />
– за II aрмију удвостручени број до тада расположивих<br />
возила енглеских и француских, укупно 120 транспортних<br />
камиона, међу њима 15 лаких камионета за<br />
брдски терен у организацији „Шкотских жена“, које ће,<br />
како ће се током офанзиве показати, извршити несхватљиво<br />
велики подвиг у евакуацији рањених и оболелих<br />
српских војника.<br />
– за I aрмију укупно 68 транспортних возила распоређених<br />
иза фронта у Јелаку, Скочивиру и Воштарану,<br />
од тога 12 возила Шкотских жена. Француске трупе на<br />
левом крилу I aрмије имале су посебну организацију, уз<br />
координацију са суседним српским трупама.<br />
5, 8–10, 21<br />
Пробој ( 15 – 21. септембар)<br />
После 24-часовне артиљериске припреме, 15. септембра<br />
у 6 часова изјутра кренуо је у напад први талас<br />
пешадије. До вечери је Шумадијска дивизија, снажно<br />
ломећи непријатељски отпор, доспела до Ветерника;<br />
француске дивизије нису успеле да савладају жилав отпор<br />
Бугара, па је српска команда морала да ангажује 13.<br />
пук Тимочке и делове Југословенске дивизије, те су до<br />
вечери освојени зона Кравице и кота 1 763 Добро поље –<br />
Сокол. Од тога тренутка француска 122 повучена је из<br />
састава Друге армије и пребачена на лево крило Прве, у<br />
француске јединице које су заједно са њоме учествовале<br />
у офанзиви. После извршеног пробоја српске дивизије<br />
наставиле су незадрживо напредовање свакодневно кршећи<br />
непријатељски отпор коме ни хитно довођена појачања<br />
нису помогла у стабилизацији стања.<br />
До 21. септембра јединице Друге Армије избиле су<br />
на десну обалу Вардара у зони Криволак - Демир-капија<br />
извршивши тако стратешко раздвајање непријатељских<br />
армија, пошто су претходно разбиле бугарске 2. и 3. дивизију<br />
које су се дивергентно повукле повећавајући већ<br />
створену брешу. После тога из састава Армије повучена<br />
је и 17. француска дивизија.<br />
За то време Прва армија, савлађујући снажан отпор<br />
непријатељских снага у луку Црне реке допрла је до ње<br />
код Разимбеја и, прешавши на супротну обалу, наставила<br />
напредовање ка Прилепу, претећи да пресече пут повлачења<br />
XI. немачко-бугарске армије фон Шолца, док је<br />
Коњичка дивизија у муњевитом налету заузела Кавадарце.<br />
Француске трупе су вршиле притисак у правцу Кичева<br />
и Гостивара.<br />
Прелазећи дневно под борбом 10–15 километара<br />
преко планинског терена висине од 1 000 метара и више,<br />
трупе II армије далеко за собом оставиле су делове својих<br />
санитетских јединица неопходних за прихват и лечење<br />
рањеника и болесника. Разлог је лежао у немогућности да<br />
се транспортним возилима премости непроходно земљиште<br />
између две линије фронта, које је било страховито разорено<br />
тешким бомбардовањем на почетку офанзиве.<br />
Ево како потпуковник др Жарко Рувидић, референт<br />
санитета Југословенске дивизије описује проблеме пред<br />
којима се његова дивизија нашла: 6<br />
„...Дивизија (је) имала само два завојишта и врло<br />
слабу болничарску чету...тражио сам пре почетка офанзиве<br />
да се дивизији дода још једно завојиште, да се болничарска<br />
чета попуни до свог формацијског састава и да<br />
се дивизији придода једна секција француских санитетских<br />
аутомобила за евакуацију рањеника, али су сви ти<br />
моји захтеви одбијени...<br />
...(У току пробоја дивизија је), у једном планинском<br />
и испресецаном терену без довољно комуникација,а по<br />
рђавим и исквареним путевима, кретала се стално напред<br />
гонећи потученог непријатеља...под борбом, о чему је<br />
сведочио знатан број рањеника који су свакодневно пристизали<br />
на (пуковска) превијалишта и (дивизијска) завојишта.<br />
Чим се дивизија одмакла од своје основице коју<br />
је чинила долина реке Моглене, изгубљена је са њом<br />
свака веза и убрзо се осетила оскудица у снабдевању<br />
храном, као и веза са позадином где се имала вршити санитетска<br />
евакуација. Док се дивизија налазила на Козјаку,<br />
санитетски аутомобили француске секције могли су<br />
долазити до завојишта...., кад се дивизија кренула напред<br />
...евакуација је ...постала немогућа...комуникације су биле<br />
врло рђаве, а средства за евакуацију врло оскудна. Уз<br />
то је дивизија била стално у покрету, те се није ни имало<br />
времена да се рањеници прикупе...<br />
...Пуковски лекари... били су дужни да прате своје<br />
пукове у наступању...батаљонски и пуковски лекари ...(је<br />
требало) свакога дана да указују помоћ, а превијалиште<br />
свакога часа морало бити спремно за покрет...Ако је пук<br />
имао да се крене...рањеници су остајали, превијени и нахрањени,<br />
са једним болничарским подофициром...најчешће<br />
покрај пута, а запаљена ватра и застава<br />
Црвеног крста обележавали су места где се налазе рањеници<br />
које треба евакуисати...Лакши рањеници (су) више<br />
волели да се крећу за својим пуком...<br />
...Да бих покупио и евакуисао рањенике које су пуковски<br />
лекари били принуђени да оставе ја сам образовао<br />
један одред болничара који је са носилима обилазио<br />
пуковска превијалишта, прикупљао рањенике и доносио<br />
их до прихватне станице, где су били склоњени, превијени<br />
и збринути...“.<br />
Чим је извршен пробој и јединице II армије кренуле<br />
напред, на Кравичком пољу је образована пријемна и<br />
евакуациона болница од 1. завојишта Тимочке дивизије.<br />
Од њега су рањенике имале да преузимају савезничке<br />
аутомобилске секције ради превоза до позадинских болничких<br />
установа, ближих и даљих.<br />
У време пробоја у зони Доброг поља било је прикупљено<br />
око 120 санитетских аутомобила различите величине<br />
и тежине, подељених у шест секција. При евакуацији<br />
рањеника из зоне операција нарочито се истакла секција<br />
„Шкотских жена“ са лаким „Фордовим“ камионетима.<br />
„Док су се друге секције са тежим колима, француске<br />
или енглеске, каже др Влада Станојевић 5 , устручавале<br />
да пођу преко планина стопама борачких јединица,<br />
„Шкотске жене“ су саме изјавиле да ће оне у стопу са<br />
српском војском, па макар се не вратиле своме дому.<br />
Њиховом одлучношћу изнето је из гудура од Доброг поља<br />
до Кавадара и Штипа неких 280 најтежих рањеника<br />
Nedok A. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 27–34.
Strana 30 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
који би без помоћи овакве евакуације извесно оставили<br />
своје кости онамо....Шеф ове секције уважена Мис Робертсон...за<br />
пет пуних дана ни она ни њене другарице<br />
нису могле нити су имале времена ни за ручак ни за вечеру,<br />
нити за одмор и сан. На крају је замолила само за<br />
комад сувог војничког хлеба... „Храбре Шкотланђанке<br />
тих дана храниле су се само шљивама.“<br />
Др Жарко Рувидић 6 о истој теми у своме чланку<br />
каже да су његовој дивизији додељена 4 лака камионета<br />
„Шкотских жена“ за евакуацију рањеника до оба завојишта<br />
дивизије и да су те „...вредне шкотске жене са својим<br />
малим санитетским „фордовима“ дошле чак до пуковских<br />
завијалишта и у многоме помогле евакуацију<br />
рањеника и болесника са фронта до дивизијских завојишта.<br />
Њима има да се захвали што је евакуација рањеника<br />
и болесника ...вршена брзо и без застоја.“<br />
У овој изузетно тешкој операцији, поред рањеника<br />
појавио се и велики број војника са рецидивом маларије<br />
услед пада опште отпорности насталог изнуреношћу напорима<br />
и лошом исхраном, што је још више оптеретило<br />
санитет борбених јединица и службу евакуације 5, 6, 8 .<br />
Др Станојевић 5 наводи телеграм начелника санитета<br />
Тимочке дивизије у коме се каже да је број маларичних<br />
болесника знатно нарастао услед физичких напора,<br />
па зато моли да се у близини фронта образује што пре једна<br />
болница, а начелник санитета II армије у вези са тим<br />
предлаже да се у Кавадар или Криволак упути што пре<br />
која француска или енглеска болница.<br />
Из француских извора сазнајемо да су проблеми<br />
снабдевања били отежани нарочито у зони II армије због<br />
планинских праваца од Вертекопа преко Драгоманаца и<br />
Козјака до Демир-капије на Вардару, док су у зони I армије<br />
од Банице преко Скочивира и Градешнице до Разимбеја<br />
на Црној реци били мало лакши због нешто бољег<br />
терена и краћег растојања.<br />
Шта су за то време радиле армијске хируршке пољске<br />
болнице Приковане у местима где су се налазиле,<br />
лишене покретљивости услед потпуног недостатка транспортних<br />
средстава, оне су једино у прво време примале<br />
рањенике, како се фронт удаљавао, остајале су без посла<br />
Из дневника пуковника др Михаила Петровића 7 : „...<br />
Ми смо непрекидно радили до дубоко у ноћ. Било је већином<br />
лаких рањеника, мало смо имали тешких, али доста<br />
прелома ноге. Повреда главе није било много, али су<br />
махом биле тешке...Наши силно напредују...Рањеника<br />
има много мање од када гонимо непријатеља...Иако смо<br />
способни за рад, немамо могућности кретања...“<br />
У својим успоменама са Солунског фронта професор<br />
др Леон Коен наводи да је многе рањенике са повредом<br />
лобање оперисао на лицу места да се не би губило у<br />
времену 5 .<br />
Тако је то било са све четири врхунске српске хируршке<br />
пољске болнице, које су, приковане у својим местима<br />
боравка и касније на једвите јаде превежене до<br />
Битоља (I, III и IV), односно до Солуна (II), у тим местима<br />
сачекале ослобођење своје Отаџбине, да тек онда буду<br />
пребачене у стална места рада. Изузетак чини шкотско-аустралијско<br />
медицинско особље 3. пхб, које се уз<br />
помоћ енглеских превозних средстава домогло Врања,<br />
где је пружило неизмерну хируршку (и другу) помоћ напредујућим<br />
српским јединицама, као једина покретна<br />
пољска болница која је успела да прати напредујуће српске<br />
трупе. Њихов допринос у периоду напредовања српских<br />
трупа, као и у каснијем периоду, био је неизмеран и<br />
заслужује да се вечито памти.<br />
Користећи своје личне везе, др Изабел Емсли, праћена<br />
делом особља, стиже у тек ослобођено Врање и у<br />
баракама које су као болнице служиле свим војскама током<br />
рата затиче неописиви ужас: просторије претрпане<br />
рањеницима свих нација (Французи, Енглези, Бугари и<br />
Срби), фебрилни, у делиријму или умирући, а у операционим<br />
просторијама стање као пре Листера или чак у<br />
средњевековно доба, са хирурзима засуканих рукава, крвљу<br />
замазаних кецеља, разбацаног инструментаријума и<br />
пода око столова са деловима ампутираних руку и ногу,<br />
радећи оперативне захвате без анестетика којих није било.<br />
Ускоро стиже војничким путевима преко Бабуне<br />
планине нужна опрема и од 27. октобра, после чишћења<br />
и детаљног спремања болница наставља са радом у сређеним<br />
условима 19 .<br />
То што се десило са пхб спада у највеће пропусте и<br />
наше и савезничке врховне команде Источне војске, јер<br />
се нису благовремено побринуле да обезбеде транспортабилност<br />
ових пољских, дакле војишних, хируршких<br />
болница од првенственог значаја у благовременом збрињавању<br />
рањеника. Ако и постоји неко оправдање, оно се<br />
може односити само на непосредни период уочи офанзиве,<br />
када је из Париза, из Здружене савезничке команде,<br />
дошло одобрење за њено извођење уз изричито упозорење<br />
да се не очекује никаква додатна помоћ ни у трупама<br />
ни у материјалу. Енглеска је чак дала своју сагласност<br />
непосредно уочи самога напада. Морало се кренути<br />
са ониме чиме се располагало и уз пристанак да Срби<br />
крену сами, а да се савезници прикључују касније ако се<br />
напад покаже успешним.<br />
Од 15. до 21. септембра, до завршетка прве фазе<br />
избијањем на десну обалу Вардара, губици српских трупа<br />
су били:<br />
У II армији<br />
681 погинули<br />
132 нестала и<br />
3 206 рањених бораца,<br />
У I армији било је око 300 губитака, нарочито у<br />
Дринској дивизији при нападу на утврђени положај Соколац,<br />
док су Французи изгубили 288 погинулих и 1 273<br />
рањених бораца.<br />
Друга фаза операција (до капитулације Бугарске<br />
9, 10, 21<br />
до примирја 30. септембра)<br />
Овај период карактерише даље напредовање уз борбена<br />
дејства током којих су трупе II армије ослободиле<br />
пределе од леве обале Вардара до бугарске границе, доспевши<br />
до Царевог села и близине Ћустендила, а трупе<br />
Прве армије у заобилазном маневру, препуштајући<br />
француским јединицама ослобођење западне Македоније<br />
Nedok A. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 27–34.
Volumen 65, Supplemen <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 31<br />
и заузимање Скопља, прешле преко Вардара и доспеле<br />
до Куманова, пресекавши одступницу великој бугарској<br />
групацији.<br />
За њега су, са војносанитетског гледишта, значајна<br />
два догађаја: прво, појава великог броја војника оболелих<br />
од грипа, који је запажен прво код француских, а ускоро<br />
потом и код српских јединица, и друго, преоријентисање<br />
пута снабдевања и евакуације за II армију пошто<br />
се дотадашњи правац кроз брдско-планинске врлети<br />
преко Козјака до Демир-капије и обратно показао тешким<br />
и опасним.<br />
Појава грипа, поред великог броја рецидива маларије,<br />
необично су оптеретили санитетске јединице напредујуће<br />
српске војске. Тако начелник санитета II армије<br />
пуковник др Сава Петровић, 8 моли депешом из Штипа<br />
24. септембра да се што пре образује нека стална болница<br />
у коју би се могло упутити око 2 000 рањеника и болесника,<br />
„јер су њима дивизијска завојишта ( у селу Паликуру<br />
код Градског и у Штипу) потпуно прикована и<br />
неће моћи пратити трупе у даљем покрету. „Слично се<br />
десило и са пољском болницом Тимочке дивизије која је<br />
са великим бројем грипозних болесника остављена неколико<br />
недеља у Велесу, да тек касније пристигне дивизију<br />
у Краљеву. Французи су, поред уочи офанзиве припремљене<br />
болнице за прихват у Битољу, током напредовања<br />
одмах по уласку у Прилеп и Велес у тим местима организовали<br />
армијске амбуланте и мобилне хируршке екипе<br />
спремне да оперишу. То се поновило и у Скопљу истога<br />
дана по уласку, када су са својом хируршком екипом<br />
сменили једну бугарску пољску болницу и одмах почели<br />
са радом. Али највећи део посла обавила је неуморна<br />
принцеза Наришкин са својим особљем прихвативши у<br />
својој на брзину организованој болници у Скопљу 360<br />
најтежих рањеника. Касније су у Скопљу своје болнице<br />
организовали и Српски потпорни фонд и, привремено,<br />
део болнице др Елзи Инглис 19 . „Други проблем је решен<br />
наредбом Савезничке главне команде којом се за евакуациони<br />
пут одређује, као и за I армију, пут Градско-<br />
Прилеп-Битољ,“ пошто нема другог оспособљеног пута<br />
нити кола. „Тек касније је у те сврхе одређен колски пут<br />
Ђевђелија –Демир-капија-Криволак пошто је оспособљен<br />
за употребу. Разорена железничка пруга дуго је остала<br />
ван употребе, што се нешто касније поновило и у<br />
ужој Србији 5, 9 .<br />
Служба прикупљања и евакуације рањеника и болесника<br />
(као и снабдевање трупа намирницама) одвијала се<br />
и даље са великим тешкоћама, о чему сведоче многобројне<br />
депеше које су размењене између санитета оперативних<br />
јединица, штабова армија и Врховне команде, 3<br />
мада је све постало лакше од тренутка успостављања посебних<br />
путева везе за сваку армију посебно. И ту су највећу<br />
транспортну помоћ пружиле аутомобилске, енглеске<br />
и француске, секције. Када је већ Скопље пало и заплењен<br />
велики број немачких и бугарских транспортних<br />
средстава, она су такође искоришћена у те сврхе. Нажалост,<br />
основни проблем је остао и остаће до краја ратних<br />
дејстава, непокретност не само српских пољских хируршких<br />
болница, већ и савезничких, јер је недостатак транспортних<br />
средстава био општи, недостајало је преко 500<br />
санитетских и других возила. Дана 30. септембра ступило<br />
је на снагу примирје пошто је Бугарска капитулирала.<br />
У Куманову, кључном пролазном месту и за српске<br />
напредујуће трупе и за бугарску војску, која се сходно<br />
споразуму о примирју, разоружана, враћала у Бугарску,<br />
командант места успео је да организује импровизовану<br />
амбуланту у којој је запослио једног лекара Аустријанца<br />
ратног заробљеника.<br />
Српска Врховна команда упућује трупе I армије ка<br />
северу, пут Врања. Ниша и Београда, а трупе II армије<br />
скреће од бугарске границе ка западу, у ослобађање Косова,<br />
Црне Горе, Босне и Хереговине и Далмације при<br />
чему су имале садејство француских трупа. Енглези и<br />
Грци остали су дуже, скоро до капитулације Бугарске,<br />
приковани за своје почетне положаје после почетног неуспеха<br />
да се пробију.<br />
Епидемија грипа, која се у ове пределе ширила из<br />
Албаније преко становништва и трупа у покрету разбеснела<br />
се за кратко време, проузрокујући знатне тешкоће у<br />
раду француских и српких санитетских јединица, што је<br />
све погоршано недостатком појачања из позадине, онако<br />
како се ово дешавало и код јединица I српске армије у<br />
току напредовања ка северу у правцу Београда и великих<br />
река 8, 18 .<br />
Трећа фаза операција: ослобођење Србије и<br />
капитулација Аустро-Угарске(до 3. новембра<br />
5, 6, 8–10, 21<br />
1918.)<br />
Избацивши из рата Бугарску, српска војска хитала<br />
је, ношена надљудским еланом, у ослобођење своје отаџбине<br />
и других југословенских крајева.<br />
У своме надирању, трупе I армије имале су да воде<br />
више бојева, у ходу са одступајућим аустроугарсконемачким<br />
непријатељем од којих је онај пред Нишем био<br />
најжешћи и вођен против надмоћних снага, јер је аустронемачко<br />
командовање хтело да по сваку цену сачува везу<br />
са Турском. Исцрпљени брзим надирањем, недовољно<br />
храњени, десетковани грипом који је буктао и борбеним<br />
губицима који су се гомилали, српски војници ничим се<br />
нису могли задржати.<br />
Остављамо раду генерала Секулића да војнички<br />
опише ове догађаје.<br />
О раду санитета најбоље говори учесник догађаја<br />
ђенерал др Влада Станојевић:<br />
„Трупе су и даље летеле напред...прејуривши за 46<br />
дана око 600 км до обала Саве, Дунава и Дрине, наш санитет<br />
је наилазио на нове и све веће тешкоће. ...Наша земља<br />
под трогодишњом непријатељском окупацијом била<br />
је толико исцрпљена да је нисмо препознали....а војска<br />
не само што није за собом вукла пуне возове обиља, већ<br />
је од гладне земље тражила хлеб, лекове... ....требало је<br />
збринути војску и њене рањенике и болеснике...“<br />
Немајући могућност да извуче из далеке позадине<br />
своје пољске хируршке болнице које су безнадежно биле<br />
заглављене у Битољу (три) и у Солуну (једна), нити је пак<br />
имао коме остављати своје рањене и болесне, јер су варо-<br />
Nedok A. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 27–34.
Strana 32 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
ши кроз које је војска пролазила биле најчешће без лекара<br />
и без болница, или је све то било у јадном стању, санитет<br />
је прибегавао импровизацијама које су се мењале од случаја<br />
до случаја, остављајући их понекад доброј вољи мештана<br />
који су се самоорганизовали да помогну, а понекад је<br />
уз њих остајало нешто од особља покретних санитетских<br />
јединица, пуковских и дивизијских. Тако су обнављане<br />
или отваране болнице у Нишу, Пироту, Алексинцу, Параћину,<br />
Ћуприји, Крагујевцу, Свилајнцу, Паланци, Смедереву,<br />
Пожаревцу, Младеновцу, Аранђеловцу, Горњем<br />
Милановцу, Крушевцу, Чачку, Краљеву, Ужицу, Косовској<br />
Митровици, Призрену, Пећи и Скадру. У Врању је<br />
сјајно функционисала Болница „Шкотских жена“ (део 3.<br />
пољске хируршке болнице), пребачена самоиницијативно<br />
и уз помоћ енглеских транспортних јединица.<br />
Осим тога, на захтев команданта Источне војске из<br />
Солуна, српски санитет је од 20. октобра отворио у Скопљу<br />
и Нишу болнице за ратне заробљенике, иако их је и<br />
до тада без икакве дискриминације лечио заједно са<br />
својима, а у Пироту су у привременој болници лечени и<br />
наши цивилни и ратни заробљеници из логора у Бугарској<br />
који су се враћали својим кућама.<br />
Завојишта су била принуђена да се понекад зауставе<br />
иза напредујућих јединица да би образовала месну болницу<br />
и сместила своје болеснике, па би онда хрлила да<br />
сустигну своје трупе. Тако, у Нишу су формирале привремене<br />
болнице 1. завојиште Моравске и 3. завојиште<br />
Дунавске дивизије, док су Французи за своје трупе организовали<br />
болницу са мајором др Керамбреном на челу. У<br />
каквом су стању затечене болничке установе, најбоље<br />
илуструје извештај војводе Мишића, у коме се каже да је<br />
„(војна) болница код Ћеле-куле затечена празна, опљачкана,<br />
загађена и нечиста.“ У једној депеши 1. завојишта<br />
Дунавске дивизије упућене из Ниша Санитетском одељењу<br />
Врховне команде у Солуну каже се: „….број рањеника<br />
и болесника сваким даном рапидно расте…“ У<br />
Алексинцу је командант Моравске дивизије оставио са<br />
рањеницима и болесницима капетана др Марка Радмана<br />
уз помоћ локалних власти, у Косовској Митровици 1. завојиште<br />
Југословенске дивизије уз помоћ лекара који су<br />
ту затечени остављени од Врховне Команде са масом од<br />
преко 7 000 рањеника још током повлачења 1915. године<br />
образовало је поново велику војну болницу, слично је<br />
било и у Приштини, док су у Пећи Французи од свога<br />
санитетског особља образовали добро уређену болницу.<br />
У Крагујевцу је уз помоћ грађана и тамо затечених лекара<br />
из 1915. то учинило 1. завојиште Дунавске дивизије, у<br />
Чачку 1. завојиште и део болничара из 3. Шумадијске<br />
дивизије, а негде би то обавили на брзу руку образовани<br />
добротворни грађански одбори, борећи се како знају са<br />
несташицама и другим проблемима (Смедеревска Паланка,<br />
Младеновац). Гомилали су се и проблеми са ратним<br />
заробљеницима и њиховим рањенима и оболелим,<br />
којима је, такође, требало помоћи, а изнад свега епидемија<br />
грипа је силно харала међу народом и војском. Слика<br />
апокалипсе била би потпуна да није било одушевљења<br />
које је захватило и народ и војску, то је био извор<br />
снаге која је превазилазила све границе могућег.<br />
Савезничке аутомобилске секције, енглеске и француске,<br />
као и у периоду пробоја, наставиле су да прате<br />
напредујуће српске (и француске) трупе, савлађујући<br />
многобројне препреке у виду порушених мостова, набујалих<br />
река и изрованих путева, транспортујући рањенике<br />
и болеснике до најближих болничких установа. Њима је<br />
не мали број тих немоћних ратника захвалан за спашени<br />
живот.<br />
И најзад, Београд је био слободан 1. новембра 1918,<br />
Аустро-Угарска се распала и њени делови посебно потписали<br />
примирје (као и Турска), Немачка остала усамљена<br />
да ускоро и она затражи примирје. Рат је најзад<br />
званично био завршен 11. новембра 1918.<br />
Крај рата, распоређивање санитетских јединица<br />
по југословенским покрајинама и каснији<br />
5, 9, 14, 20, 21<br />
догађаји<br />
Врховни командант Истрочне војске, генерал<br />
Франше Д ′Eпере 30. октобра наложио је српској команди<br />
да јединице српске војске пређу на територију Аустро-Угарске<br />
преко великих река у име Антанте и запоседну<br />
одређене стратешке тачке. На основу тога захтева<br />
издата су наређења о прелазу преко Дунава (3. 11.) и Саве<br />
(4. 11.) „јер су југословенскке земље прокламовале<br />
своју независност...ми се морамо више интересовати...јер<br />
је то наше историјско право, а и дужност према становништву<br />
тих земаља.“ Дана 4. новембра на захтев Народног<br />
вијећа Босне и Херцеговине преко Дрине прелазе<br />
трупе II армије. Тако је II армија започела запоседање<br />
области западно од Дрине и јужно од Саве (Босна и Херцеговина,<br />
Црна Гора, Далмација), а I армија северно од<br />
Саве и Дунава (Војводина са Барањом, Хрватска са Славонијом<br />
и Словенија, чије северне границе нису биле<br />
прецизно дефинисане, као што није била ни она према<br />
истоку са Румунијом). И Народно вијеће прокламоване<br />
државе Словенаца, Хрвата и Срба из Загреба тражи помоћ<br />
српскх јединица. Српски санитет оперативне војске<br />
употребљен је за успостављање потребних војносанитетских<br />
установа широм југословенских земаља, при чему<br />
су најчешће искоришћени постојећи капацитети бивше<br />
аустроугарске војске, затечени у различитом стању, од<br />
добросачуваних, до потпуно опљачканих и руинираних.<br />
Према наредби Врховне команде од 2. фебруара<br />
1919. образоване су следеће сталне и привремене војне<br />
болнице изван граница Србије од српских ратних санитетских<br />
јединица 5 .<br />
– у Сарајеву од 3. завојишта Тимочке дивизије,<br />
– у Скадру од 1. завојишта и 1.болничког одељења<br />
Тимочке дивизије,<br />
– у Котору од 2. завојишта и 2. болничког одељења<br />
Тимочке дивизије,<br />
– у Новом Саду (Петроварадину) од 1. завојишта и<br />
1. болничког одељења Дунавске дивизије,<br />
– у Загребу од 1. завојишта и 1. болничког одељења<br />
Дринске дивизије,<br />
– у Љубљани од 3. завојишта и 2. болничког одељења<br />
Дринске дивизије,<br />
Nedok A. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 27–34.
Volumen 65, Supplemen <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 33<br />
– у Вараждину од 3 завојишта и 2.болничког одељења<br />
Дунавске дивизије,<br />
– у Винковцима 2. завојиште Дринске дивизије,<br />
– у Бања Луци 1. завојиште и 1. болничко одељење<br />
Шумадијске дивизије,<br />
– у Суботици 2. завојиште Дунавске дивизије и<br />
– у Вршцу 1. завојиште и 1.болничко одељење Моравске<br />
дивизије.<br />
Команди армијске области у Сарајеву остављене су<br />
на располагању 2. завојиште и 2. болничко одељење Југословенске<br />
дивизије, док су у Београду задржани 1. југословенско<br />
завојиште и 3. завојиште са 1. болничким<br />
одељењем Шумадијске дивизије.<br />
Поред њих, делови појединих завојишта остављени<br />
су и у другим градовима Србије, где је за то било потребе<br />
(у Лесковцу 2. завојиште и 2. болничко одељење Моравске<br />
дивизије).<br />
Обновљене су, такође, и све сталне војне болнице<br />
које су до рата постојале на територији доратне Србије<br />
(Београд, Ниш, Скопље, Ваљево, Крагујевац, Зајечар,<br />
Косовска Митровица и Битољ) а задржано је у привременој<br />
функцији и више успостављених ад хок болница<br />
на територији Србије и ван ње, углавном на територији<br />
Босне и Херцеговине и Далмације (Требиње, Тузла,<br />
Сплит).<br />
Да би и војне области које ће бити дивизијске имале<br />
своје болничарске чете, деташиране су у њих следеће: у<br />
Зетску Југословенске дивизије, у Босанску Шумадијске<br />
дивизије, у Јадранску Тимочке дивизије, у Потиску Дунавске<br />
дивизије и у Савску Дринске дивизије.<br />
Осим тога, исцрпљена и малобројна српска војска,<br />
уместо да се распусти и војници врате својим домовима,<br />
била је принуђена не само да успоставља ред и мир, већ и<br />
да се супротставља апетитима неких савезничких земаља<br />
(Италије и Румуније), које су покушавале и силом оружја,<br />
заштићене ауторитетом Антанте, да окупирају извесне делове<br />
будуће државе СХС у спорним зонама у Далмацији,<br />
Словенији и Банату. При томе, падале су и жртве.<br />
Слично, дешавало се и у зонама недефинисаним<br />
демаркационом линијом са распаднутим деловима бивше<br />
двојне монархије, Аустријом и Мађарском, при чему<br />
су вођене и праве битке. У њима су учествовале у прво<br />
време јединице састављене од српских војникаповратника<br />
из заробљеништва и словеначких новоформираних<br />
јединица, а касније и српске регуларне јединице.<br />
О томе опширније у последњем поглављу Зборника,<br />
које смо симболично назвали „Рат после рата“, у раду<br />
генерала Крањца и аутора ових редова.<br />
Пишући са дистанце од 90 година која нас дели од<br />
тих догађаја, писац се са поштовањем сећа војника и<br />
официра, лекара и младих студената медицине, апотекара<br />
и њихових помоћника, тих знаних и незнаних хероја<br />
који су учествовали у овоме, без премца, грандиозном<br />
подухвату ослобођења, али и тугу што су се све те жртве<br />
најновијим догађајима на просторима бивше Југославије<br />
показале изневереним. Но, то никако не значи да се ова<br />
епопеја сме изгубити из колективног памћења српског<br />
народа, у коме ће светлети вечно као пример безрезервне<br />
оданости својој земљи, своме народу и заклетви датој<br />
Краљу и Oтаџбини.<br />
L I T E R A T U R A<br />
1. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, Knjiga lekara i medicinara<br />
1916-1918, A.V.I.I., Beograd, pop. 3a, kut. 95, fasc. 1, dok. 4.<br />
2. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, Pov. L. br. 3 704 od<br />
9.avgusta 1918., A.V.I.I., Beograd, Pop. 3a, kut. 115, fasc. 8, dok. 3.<br />
3. Vrhovna Komanda, Operativno, Sanitetsko i Saobraćajno<br />
odeljenje, Štabovi I i II Armije, štabovi područnih im komandi,<br />
depeše koje se nalaze u popisniku 3a (fond srpske vojske), u<br />
više kutija (najviše br.116)i fascikli u A.V.I.I. u Beogradu.<br />
4. Vrhovna Komanda, Premeštaji lekara i medicinara 1918,<br />
A.V.I.I., Beograd, pop. 3a (više kutija (113-116).<br />
5. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju Solunskog fronta, Vojno-sanitetski<br />
pregled, Beograd, 1959 , 10-11, 860-868 i 980-<br />
988, 1960, 1, 107-115.<br />
6. Ruvidić Ž, Sanitetska služba za vreme ofanzive 1918.godine,<br />
Rad saniteta Jugoslovenske divizije, Ratnik, Beograd,<br />
1927,VIII-IX 136-141.<br />
7. Dimitrijević B. U kontejneru, Zapisi srpskog vojnog hirurga<br />
1916-1918, Beograd, 2004, 71-80 (prema dnevniku br. 2. pukovnika<br />
dr Mihaila Petrovića).<br />
8. Popović S. Moje ratne uspomene, rukopis koji se čuva u Arhivu<br />
Muzeja Srpskog lekarskog društva u Beogradu.<br />
9. Nedić M. Đ. Srpska vojska i Solunska ofanziva, Napredak, Beograd,<br />
1932.<br />
10. Belić V. J. Ratovi srpskog naroda u XIX i XX veku, Geca Kon,<br />
Beograd, 1936, 154-158.<br />
11. Nedok A, Dimitrijević B. (urednici), Srpski vojni sanitet u 1916.<br />
godini, Akademija medicinskih nauka S.L.D, Beograd, 2007,<br />
ser. B, vol. 2, br. 1.<br />
12. Vuković Ž.. Savezničke medicinske misije u Srbiji, Plato, Beograd,<br />
2004.<br />
13. Srbija u 1917.godini, (Zbornik radova), Istorijski institut Srbije,<br />
Beograd, 1988.<br />
14. Srbija u 1918. godini, (Zbornik radova), Istorijski institut Srbije,<br />
Beograd, 1989.<br />
15. Nedok A. Srpski vojni sanitet u 1917. i 1918.godini ( u ovoj<br />
knjizi).<br />
16. Nedok A. Personalna istorija srpskog vojnog saniteta 1836-<br />
1918 (rukopis, neobjavljeni podatci).<br />
17. Todorović K. (urednik), Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918.,<br />
BIGZ, Beograd, 1971 (Zbornik).<br />
18. Ivković Lj. Rad francuskog saniteta za vreme ofanzive Istočne<br />
vojske i gonjenja Nemaca i Bugara od Bitolja do Skoplja u godini<br />
1918., Vojno-sanitetski glasnik, Beograd, 1932, 1-2, 160-<br />
163.<br />
19. Krippner M. The Quality of Mercy, Women at War, Serbia<br />
1915-1918.,David and Charles Ed., London, 1980, 200-202<br />
20. Mitrović A. Istorija srpskog naroda, S.K.Z., Beograd, 1983,<br />
knj.VI-2, 251-252.<br />
21. Opačić P. Solunska ofanziva 1918., Beograd, 1980.<br />
22. Kranjc МF. Rat posle rata, u ovom Zborniku.<br />
Nedok A. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 27–34.
Strana 34 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Nedok A. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 27–34.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 35<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Развој специјалистичких служби<br />
Differentiation of specialities<br />
Брана Димитријевић<br />
Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд<br />
Кључне речи:<br />
први свестски рат; србија; медицина, ратна;<br />
стоматологија, ратна; офталмологија;<br />
оториноларингологија.<br />
Key words:<br />
world war I; yugoslavia; military medicine; military<br />
dentistry; ophthalmology; otolaringology.<br />
Увод<br />
Појава и развој специјалистичких служби у српској<br />
војсци – не рачунајући хирургију и интерну медицину -<br />
крајем претпрошлог и почетком прошлог века, и током<br />
ратова 1912-1918, најчешће је био последица иницијативе<br />
појединаца, а не политике санитетског војног врха;<br />
иако је током прве деценије XX века неколико војних<br />
лекара послато на усавршавања из бактериологије и епидемиологије.<br />
Али касније, у ратовима, ни они не беху<br />
одмах употребљени како треба. Та прича поновиће се и<br />
на Солунском фронту, али у тежим условима, јер је Париски<br />
споразумом од 6. априла 1916. године српском<br />
војном санитету поверена само оперативна војска, док су<br />
позадинске службе, у које спадају и специјалистичке,<br />
припале Французима. Па, ипак, током 1917-1918 године,<br />
стваране су од припадника српског војног санитета и<br />
оне, од којих ћемо овом приликом размотрити само три,<br />
различите по својим судбинама: зубно лекарство, офталмологију<br />
и оториноларингологију, али које нам сложно и<br />
врло речито, говоре о незавидном стању здравља тадашњег<br />
српског борца.<br />
Зубно лекарство<br />
Прву војну зубну станицу (амбуланту) основао је<br />
1904. године у Београду др Милош Ђ. Поповић, један од<br />
најистакнутијих јавних радника тога доба. Он је један од<br />
оснивача Друштва трезвености и оснивач Српских скаута;<br />
писац првих књига просветитељског карактера на<br />
српском језику о зубном лекарству 1 .<br />
Почетак је био скроман. Радила се само оперативна<br />
стоматологија – вађење и оправка зуба – не и реконструктивна:<br />
израда фиксних и мобилних протеза. Па, иако је<br />
оснивање поменуте зубне станице, у односу на стварне<br />
потребе, макар само тадашњег официрског кадра, било<br />
„ништа“ или „готово ништа“, заузет је од почетка добар<br />
правац: зубно лекарство увршћено је у медицинске специјалности,<br />
а дужност да њиме у војсци руководе припало<br />
је лекарима опште медицине специјализованим у тој<br />
области. Њих је, међутим, било врло мало.<br />
Године 1908. др Милош Ђ. Поповић оснива Војну<br />
зубну станицу и у Нишу, но убрзо потом даје оставку на<br />
војну службу, те се она поверава офтамологу доктору<br />
Копши, специјализованом и у зубном лекарству. Крајем<br />
1910. године зубна служба у Главној војној болници у<br />
Београду, мада као споредна дужност поверена је санитетском<br />
поручнику др Јовану Николајевићу. У балканским<br />
ослободилачким ратовима шачица ондашњих лекара<br />
опште медицине специјализованих и у зубном лекарству,<br />
мобилишу се као трупни 2* . Зубно лекарство не беше<br />
признато ни формацијски.<br />
Но, баш у балканским ослободилачким ратовима<br />
збило се нешто изузетно. Из Земуна, као аустроугарски<br />
–––––––––––<br />
* Према још необјављеном подацима др Александра Недока<br />
од српских држављана уочи ратова (1912-1918), осим већ<br />
поменутог др Милоша Ђ. Поповића, лекара опште медицине<br />
специјализованих у зубном лекарству било је још петорица.<br />
Др Миливоје Петровић (потомак Хајдук Вељковог брата), др Милан<br />
Петровић који је био и специјалиста педијатар, доктори<br />
Милутин Копша и Жарко Трипковић, који су били специјалисти<br />
и офталмологије. Треба имати у виду да су према још важећим<br />
аустријским законима из прве половине XIX века свршени<br />
доктори опште медицине могли да на шестонедељним<br />
курсевима стекну право да се баве и зубним лекарском, те су<br />
стога сматрали специјалистима у тој области. По данашњим<br />
критеријумима једини прави специјалиста зубног лекарства,<br />
тада је био др Јован Николајевић, који је у Бечу годину и по дана<br />
на одговарајућем институту, специјализовао зубно лекарство.<br />
У војску је ступио 1911. године, а у пролеће 1915. године умро<br />
од пнеумоније.<br />
Correspondence to: Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, 11 000 Beograd, Srbija.<br />
Tel.: +381 11 32 46 090. E-mail: dimmit@nadlanu.com
Strana 36 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 63, Broj 1<br />
држављанин, стиже „у помоћ браћи“ др Атанасије Пуљо.<br />
Завршивши Медицински факултет у Грацу, Пуљо је о<br />
свом руву и круву, специјализовао зубно лекарство у<br />
Паризу, Бечу, Берлину и Цириху. Приспевши у Београд<br />
13. октобра 1912. године (по јулијанском календару),<br />
беше са собом донео и комплетну лабораторијску (зуботехничку)<br />
опрему, помоћне и градивне материјале, а повео<br />
је и свог 10 година млађег брата Ђорђа, једног од потоњих<br />
оснивача Стоматолошког факултета у Београду,<br />
да му „шегртује“. У Петој резервној болници – удешеној<br />
од једне основне школе недалеко од Саборне цркве –<br />
Пуљо убрзо почиње да се бави костоломима вилица, заправо<br />
максилофацијалном хирургијом, доказавши на замашном<br />
броју случајева да се лечењем таквих повреда,<br />
морају бавити зубни лекар и хирург заједно, али да је<br />
најбоље ако је зубни лекар још и „хируршки изображен“<br />
(данас бисмо рекли: ако је – максилофацијални хирург).<br />
Пуљо се, осим тога, оштро супротставио доктрини јапанских<br />
лекара, из руско-јапанског рата 1905. године,<br />
која је гласила: прво сачекати да ране меког ткива зарасту,<br />
па се тек онда бавити костоломима. Обрнуто је, доказује<br />
Пуљо, тек намештање преломљених костију омогућава<br />
коректну обраду меког ткива. Ово начело обраде<br />
„од унутра ка споља“ биће као капитално откриће, касније<br />
приписано „америчком зубару“, потоњем „највећем<br />
хирургу пластичару света“, „чудотворцу Западног фронта“,<br />
др Варазтаду Ованесу Казaнјиану, који ће тек у пролеће<br />
1915. године, почети да се бави ратним повредама<br />
лица и вилица, али ће др Атанасија Пуљу превазићи по<br />
броју обрађених случајева.<br />
(Преко 3.000 рањеника које је Казанјиан лично обрадио!)<br />
„И најтеже повреде лица и вилица спадају на зубног<br />
лекара!“, изговориће фебруара 1914. године у Српском<br />
лекарском друштву, што је тек долазило.<br />
Дана 11. септембра 1914. године (по грегоријанском<br />
календару), искористивши краткотрајно ослобађање Земуна<br />
од стране српске војске, др Атанасије Пуљо, са породицом,<br />
прелази у Београд, а још истог месеца Министарство<br />
војно поверава му посебно „Одељење за изломљене<br />
и повређене вилице“ у Нишу. Ту ће др Атанасије<br />
Пуљо развити методу лечења (релативно) застарелих повреда<br />
горње вилице, која ће убрзо, у француској верзији,<br />
бити названа балканском методом, а у британској балканском<br />
клацкалицом. 3* Реч је о направи којом се тегом,<br />
преко котура, извлачи, заправо враћа на своје место уназад<br />
утиснута а преломљена горња вилица.<br />
Но, после преласка преко Албаније и Црне Горе, др<br />
Атанасију Пуљи није омогућен наставак дотадашњег успешног<br />
специјалистичког рада, те он одлази у Француску,<br />
где учествује у новембру 1916. године, на данас култном<br />
„Конгресу савезничких зубара“. 4<br />
–––––––––––<br />
* Када је пидсв овиh редова 1973. године посетио<br />
болницу Краљице Марије, u Похемптону, предграђу Лондона<br />
дr Норман Роу, потоњи члан Краљевског удружења хирурга, мu<br />
је приказао један случај тог трена лечен – Балканском<br />
клацкалицом. И беше не мало изненађен, када мu је писац<br />
ових редова потанко објаснио где је и када та метода настала.<br />
(Боравећи у Нишу, пре повлачења, Пуљо се осим<br />
костоломима вилица бавио и зубним лекарством. Уз<br />
њега се, такође у Нишу помиње и једна руска војна мисија,<br />
и још једна у Крагујевцу, такође руска, јер осим<br />
Русије ниједна страна војна мисија није у то доба слала<br />
у Србију и зубне лекаре! 5 Овај период слабо је разјашњен,<br />
те остаје отворено питање да ли је већ тада у војно<br />
зубно лекарство уведена и реконструктивна стоматологија,<br />
или је то учињено тек у Водени, о чему ће ускоро<br />
бити речи.)<br />
Наиме, 1. јануара 1917. године (по јулијанском календару)<br />
почела је са радом, у Водени (или Водену, данас<br />
Едеса) при Реконвалесцентном одељењу, заузимањем<br />
др Милоша Ђ. Поповића и милосрђем леди Тебет<br />
зубна станица која се, према речима др Милана Петровића,<br />
ускоро развила у праву зубну клинику 6. У живописној<br />
Водени Реконвалесцентно одељење беше смештено<br />
у некадашњој турској, па грчкој касарни, а састав<br />
особља био је интернационалан. Према оскудним српским<br />
сведочењима Леди Тебет је ту организовала перионицу<br />
„којом је не само командовала већ је и сама прала<br />
војничко рањеничко и постељно рубље“. А, према<br />
речима једног од сведока (др Ђокића): „...ако мис Тебет<br />
не пере, она крпи рубље, ако не крпи рубље, учи наш<br />
језик...“ 7 Њеним новцем основана је поменута зубна<br />
станица.<br />
И овом приликом ишло се за највишим узорима.<br />
Француске дивизије, пише др Милан Петровић, имале су<br />
већ 1916. године формацијски једног доктора опште медицине<br />
специјализованог у зубном лекарству, као шефа,<br />
уз њега 2 до 4 зубара, и 2 до 4 зубна техничара, уз 8 до<br />
10 помоћника и војника. Док је сваки француски пук<br />
имао по једног зубара само за оперативну стоматологију<br />
(вађење и оправку зуба).<br />
Према тадашњој, а и каснијој европској терминологоји<br />
зубари су били свршени полазници, посебних зубарских<br />
школа, које су током друге половине XIX века<br />
ницале по европским престоницама, а узор су им биле<br />
америчке зубарске школе, од којих је прва основана<br />
1846. године у Балтимору. Осим тога, у Француској се<br />
све док краја XIX века признавало образовање зубара и<br />
на бази заната. 8<br />
Доказе да је зубна станица у Водени, ускоро прерасла<br />
у праву зубну клинику др Милан Петровић није,<br />
нажалост, у свом раду поткрепио и списком „учесника“.<br />
Према необјављеним податцима др Александра<br />
Недока, др Милош Ђ. Поповић био је шеф Зубне станице<br />
у Водени, од 22.11.1916 до 15.09. 1917. године,<br />
потом je постао командир Српско-енглеске болнице 1,<br />
такође у Водени. Могао је, значи, да се и даље бави зубним<br />
лекарством. Уз Поповића радио је и др Миливоје<br />
Петровић (унук Хајдук Вељковог рођеног брата. Да крв<br />
није вода доказао је 1914. године код Чеврнтије, када је<br />
после катастрофе Тимочке дивизије у сремској кампањи,<br />
спасао заставу једног од њених пукова, обмотавши<br />
је око себе, па, препливавши реку Саву). Др Миливоје<br />
Петровић је од доласка на Солунски фронт био командир<br />
1. резервне болничарске чете и командир Регрутног<br />
Dimitrijević B. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 35–40.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 37<br />
реконструктивна стоматологија однела превагу над оперативном!<br />
(табела I) 11 .<br />
Том приликом испољиле су се све слабости и појаве,<br />
које се тичу и тадашњег односа Срба и војног врха<br />
према зубном лекарству, и неизбежних последица исцрпљујућег<br />
рата .<br />
Табела 1<br />
Године<br />
Ординација<br />
Вађење<br />
Пломбирања<br />
Протеза<br />
Вештачих<br />
зуба<br />
Број болесника<br />
Репарпротација<br />
протеза<br />
Логанричмонд<br />
Златних зуба<br />
Коректура<br />
вилице<br />
1917 6972 12914 6611 3310 758 2676 – 37 280 17<br />
1918 10928 17450 4479 6235 1254 8897 115 79 1197 3<br />
Свега 17900 30366 11090 9545 1612 11573 115 116 1477 20<br />
центра у Водени, све до априла 1917. године. Тада бива<br />
премештен на фронт и постављен за референта санитета<br />
Вардарске дивизије. А ово помиње и др Милан Петровић<br />
9 : „У Марту 1918, др Миливоје Петровић, референт<br />
санитета у Вардарској дивизији, поклоном једног<br />
доброг Енглеза, отвори зубну станицу у Првом Завојишту<br />
Вардарске дивизије, (само) за оперативне радове,<br />
која после четири до пет месеци успешног рада престаде<br />
функционисати. 10 “ Др Милан Петровић специјалиста<br />
педијатрије и зубног лекарства, такође према необјављеним<br />
подацима др Александра Недока, послат је у<br />
Водену, јула 1917, на рад у Рековалесцентно одељење,<br />
а потом у српско-енглеску болницу 1 до краја рата, која<br />
је, такође, била стационирана у Водени. С административне<br />
тачке гледишта, Зубна станица у Водени као да<br />
није ни постојала, јер нико тамо не беше слат, и обрнуто,<br />
отуд премештан на друго место. Стога је оправдано<br />
питање: да ли је уз поменута три лекара, којима као да<br />
то беше споредан посао, а није био, у њој радио још неко<br />
Према необјављеним подацима др Александра Недока,<br />
на списку 1. резервне чете при Реконвалесцентном<br />
логору у Водени налази се и зубар Лудвик Задник.<br />
Зубна станица у Водени имала је и зуботехничку лабораторију,<br />
али су број и имена зубних техничара, још<br />
увек непознати.<br />
По узору на Водену основана је зубна станица при<br />
Реконвалесцентном одељењу и у Микри. У њој су, према<br />
још необјављеним подацима др Александра Недока,<br />
радила два зубара, од октобра 1917. године Габријел<br />
Песах а од децембра и Мориц Моло. Судећи по таквом<br />
саставу велика је вероватноћа да је и у Микри практиковано<br />
реконструктивно зубно лекарство, будући да су<br />
тадашњи зубари могли да произведу било коју протезу<br />
„од почетка до краја“ самостално, то јест, њима није за<br />
то био потребан и зубни техничар. Почетком априла<br />
1918. године упућена су од стране америчког Црвеног<br />
крста, др Милан Петровић вели три дентиста, заправо,<br />
према тадашњој а и садашњој терминологији, три доктора<br />
зубне хирургије. Беху распоређени: један у Прво<br />
завојиште Шумадијске, двојица у Прво завојиште<br />
Дринске дивизије; где су радили само оперативну стоматологију.<br />
За зубном станицом у Водени остао је, срећом, траг,<br />
остала је – статистика. Током свог скоро двогодишњег<br />
рада збринуто је укупно 17 900 болесника, при чему је<br />
„Хигијена уста не постоји код нашег народа...“ Немилосрдан<br />
је др Петровић. „Ни интелигенција, ни варошки<br />
свет не обраћа довољно пажњу на зубе. Алвеоларна<br />
пиореја (разгнојавање зубних чашица, болест потпорног<br />
зубног апарата) је општа болест...“ што ће рећи, у превази<br />
је над зубним кваром (!)... Већи део официра, а посигурно<br />
до 90% војника има алвеоларну пиореју. Они који<br />
су, каже даље др Милан Петровић, „са рђавим зубима<br />
ушли у рат имали су читаве руине у устима... Младићи<br />
од 18 до 30 година били су са половином природних зуба<br />
од којих је сваки био искварен. А, јадни трећепозивци!<br />
Колики је број био без иједног зуба!“ Такво изузетно<br />
лоше стање (данас бисмо рекли оралног здравља), ипак<br />
се није дало објаснити само „непостојањем хигијенских<br />
навика“. „Живећи од ненавикнуте хране, а сваки је војник<br />
при том прележао какву дужу инфекциозну болест,<br />
морао је запустити зубе и онај ко је познавао користи од<br />
четкице, прашка или пасте...“ 12 .<br />
Статистика и констатације стручњака, који су радили<br />
у Водени, о застрашујућем стању оралног здравља<br />
код српских војника и официра, дале су се потврдити и<br />
налазима са терена.<br />
На просечно бројно стање од 658 људи у једном<br />
брдском дивизиону са кварним зубима било их је 570<br />
(близу 90%!). (табела II) 13* .<br />
Табела 2<br />
Број зуба са каријесом<br />
са 1 – 5 кварних зуба 198<br />
са 6 – 10 кварних зуба 189<br />
са 11 – 15 кварних зуба 115<br />
са 16 – 20 кварних зуба 41<br />
са преко 20 кварних зуба 27<br />
–––––––––––<br />
* Петровић не објашњава зашто. Но, треба имати у виду<br />
да је то доба када и Вардарска дивизија престаје да постоји, јер<br />
се од њена два пука и пристижућих добровољаца формира<br />
Југословенска дивизија. 28. маја 1918. године, према<br />
необјављеним подацима др Александра Недока, др Миливоје<br />
Петровић, прелази на рад у министарство војно.<br />
Dimitrijević B. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 35–40.
Strana 38 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 63, Broj 1<br />
Офталмологија<br />
Офталмолога је било мало и у грађанству и у војсци,<br />
а током ратова коришћени су као трупни лекари.<br />
Тако је офталмолог др Драгутин Костић 1916. године<br />
послат у Русију да би у Првој српској добровољачкој дивизији<br />
био командир Другог лазарета.<br />
Првог јануара (по јулијанском календару) у Прву<br />
хируршку пољску болницу Врховне команде у Драгоманце<br />
(данас Апсалосу), стигао је др Ђорђе Нешић. Знамо<br />
уз какве је све муке и довијања настала ова у суштини<br />
српска армијска болница, на коју Срби нису имали право<br />
по Париском споразуму; знамо и то да је њен руководилац<br />
и оснивач, отац српске ратне хирургије др Михаило<br />
Мика Петровић, вапио да му се у испомоћ шаљу хирурзи<br />
14 . Но, послат му је др Ђорђе Нешић. Како и зашто баш<br />
он остаће неразјашњено, али околности су се сретно поклопиле<br />
15 . Сва је прилика да су се сусрела два различита,<br />
али комплементарна карактера. И да су међусобни<br />
добри односи успостављени од првог трена. Нешић је у<br />
поређењу с Петровићем био – дипломата. Те му је Петровић,<br />
иако активни санитетски пуковник, а Нешић беше<br />
резервни санитетски мајор, са задовољством уступио место<br />
командира болнице. Но, легендарну болницу тек су<br />
чекала искушења.<br />
Дана 23. фебруар 1917. године (по јулијанском календару):<br />
„Страшна олуја. Оборила нам пет шатора пуних<br />
рањеника...“, описао је у свом ратном дневнику Михаило<br />
Петровић * , „...Затражисмо од Врховне команде<br />
нове шаторе. Одговор је био – евакуишите. Наравно да<br />
то нисмо учинили.“<br />
Убрзо је почела обнова, изградња зграда плетара,<br />
добавака нових шатора, уз неизбежна натезања и надмудривања<br />
с главним савезником, те је Прва хируршка<br />
пољска болница Врховне команде, не само опстала, него<br />
се и проширила. Основано је и очно одељење са 150 до<br />
200 болесника! 17 Ова потоња чињеница не да се објаснити<br />
„количином“ ратних повреда органа вида, већ – болестима.<br />
Према подацима др Ђорђа Нешића 18 у Балканским<br />
ослободилачким ратовима ратне повреде органа вида,<br />
махом тешке природе, биле су испод 2% (у односу на све<br />
остале повреде), док је у Светском, заправо српскоаустријском<br />
1914. године њихов проценат повећан већ<br />
на 6%.<br />
Од компликација на очима услед разних болести на<br />
солунском фронту значајан удео имала је маларија. „Код<br />
маларичних“, пише Нешић „често су запажена пооштрења<br />
ранијих процеса на коњунктиви... Веома честа била<br />
су обољења рожњаче – ulcus cornae serpens и herpes<br />
corneae.“ 18<br />
–––––––––––<br />
* Нешић је био руски ђак. А према још необјављеним<br />
подацима др Александра Недока као резервни официр био је<br />
у Балканским ослободилачким ратовима, лекар у Завојишту<br />
Дунавске дивизије Другог позива, потом командир пољске<br />
болнице у истој. С Другом српском армијом учествовао је у<br />
опсади Једрена. У Светском рату 1914-1915 био је командир<br />
болничке чете, такође Дунавске дивизије Другог позива.<br />
Ипак, и у Нешићевој биографији и у светској историји<br />
медицине, Драгоманци ће остати упамћени као место<br />
беспоштедне али успешне борбе против кокошјег<br />
слепила. Дајмо, стога реч оцу српске ратне хирургије др<br />
Михаилу Мики Петровићу, да ту причу сажме, без „длаке<br />
на језику“:<br />
„Као што је познато свима нама који смо имали част<br />
да будемо на Солунском фронту, наши војници, раслабљени<br />
дугим лежањем у рововима од 1916-1918, без прекида<br />
и одмора, станујући у влажним земуницама, иако<br />
одлично храњени, били су ипак изнурени, јер су били<br />
изложени беспрекидним и душевним и физичким напорима<br />
и потресима, а раслабљени тифусима прележаним у<br />
Србији и повлачењу, смлаћени скорбутом, маларијом и<br />
денгом на фронту. Услед тих општих узрока, код њих се<br />
појавила хемералопија (кокошије слепило) не у једном,<br />
не у десет и сто, но у хиљадама случајева. Иако су били<br />
познати случајеви да су такви војници ноћу на стражи<br />
били потпуно слепи и да су често због те своје слабости<br />
доспевали под војни суд, ипак није ништа учињено да се<br />
почне с лечењем и сузбијањем тих појава. А, ако је случајно<br />
где и рађено да се те мане уклоне, то није била заслуга<br />
нашег санитета, но је то потицало из сопствених<br />
побуда и личне иницијативе и љубави ка српском војнику<br />
од стране појединаца. Такву иницијативу јасно је манифестовао<br />
резервни санитетски мајор и наш одлични<br />
колега очни лекар др Нешић. Једино њему и ником другом,<br />
има да заблагодаре хиљаде српских војника са хемералопијом,<br />
и са другим акутним обољењима ока и<br />
хроничним променама хориоидеје, ретине и оптичког<br />
нерва, те су спашени да не ослепе. Једино њему благодарећи,<br />
тај велики број очних болесника није отишао у инвалиде,<br />
но је враћен и војсци и својима здрав. И док се то<br />
радило на фронту Друге Армије иницијативом једног лекара,<br />
што је било познато било и тадашњем новом начелнику<br />
санитета (др Сондермајеру) ипак није ништа<br />
урађено да се то и код Прве Армије установи, мада су<br />
тада у Солуну била два активна санитетска официра,<br />
специјалисте за очне болести. Један је био запослен већ у<br />
Солуну као очни лекар, а други на сасвим другом послу...<br />
Ја не сумњам, да су сви ти лекари у Солуну имали<br />
доста посла и да нису седели беспослени, али, при свему<br />
том мислим, да се могло у овом питању лечења очију водити<br />
више рачуна а не дозволити да очни болесници са<br />
фронта иду у енглеске и француске болнице или, што је<br />
још горе, да их често пута сматрају као забушанте.“ 20<br />
У Драгоманцима ће др Нешић развити довољно поуздану<br />
дијагностику, и посумњати да је реч о – авитаминози.<br />
„Као најбоља средства против хемералопије показали<br />
су се: рибљи зејтин и хипертоничан раствор соли, у<br />
комбинацији са добром храном и употребом свежих<br />
препарата: гвожђа, арсена итд... Рецидиви су се појављивали<br />
у облицима независном од првобитне форме... Нарочито<br />
код случајева код којих при лечењу није обраћана<br />
довољна пажња на поправку општег стања организма<br />
и као последица маларичних наступа...“ 21<br />
Dimitrijević B. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 35–40.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 39<br />
Оториноларингологија<br />
Најмлађа од досад поменутих специјалности – оториноларингологија<br />
– последња је, барем што се српског<br />
војног санитета тиче „дошла до речи“ и у Великом рату.<br />
„За време Балканског и светског рата нисам се бавио оториноларингологијом.<br />
Од 1912. године па безмало до октобра<br />
1918 био сам лекар у трупи.“ 19 Написао је, не без<br />
огорчења (1925) један од ретких припадника те бранше др<br />
Моша Букус Алкалај. 20 „Јесте да је тако било,“ каже он, „и<br />
код великих савезничких војски у почетку рата. Мало кога<br />
су се, у почетку, тицали баш специјалисти ува, носа и грла;<br />
но, пропуст је, код Савезника, брзо уочен, те почеше<br />
да настају посебни центри.“ У Србији је једна од нишких<br />
резервних болница, Алкалај не наводи која, пре повлачења<br />
била одређена за пријем оториноларинголошких случајева,<br />
а доцније тек Болница „Престолонаследника Александар“<br />
у Солуну, али Алкалај с правом одбија да их назове<br />
центрима. (Према Алкалају на Солунском фронту,<br />
Срби су имали само три припадника те специјалности.)<br />
Оториноларинголошки случајеви на Солунском фронту<br />
упућивани су у Француску болницу 2 у којој је радио изврсни<br />
француски оториноларинголог и хирург др de la<br />
Motte. И можда би др Моша Букус Алкалај дочекао крај<br />
рата као трупни лекар, да се његов колега по специјалности<br />
није разболео, те је упућен у Француску на лечење, а он<br />
(Алкалај) постављен на његово шефовско место. * Па иако<br />
је Солунски фронт већ био пробијен, а сам Алкалај у већ<br />
поменутом свом раду не даје статистичке податке, већ<br />
приказе неколико случајева, ипак се и у овој области даје<br />
лако наслутити незавидно здравствено стање тадашњег<br />
српског борца. „Било је“, пише Алкалај, „свежих случајева,<br />
из тек минулих битака, контузија са руптуром бубне<br />
опне, и следственом инфекцијом средњег ува; но, беше и<br />
повреда и обољења старијих датума. Једном тридесетшестогодишњаку<br />
процурела су оба ува још пре 15 година, после<br />
прележане инфлуенце. Код једног двадесетосмогодишњака<br />
цурење ува, час јаче, час слабије, почело је пре 5<br />
година посла јаке кијавице. Код једног тридесетдвогодишњака,<br />
иначе инжењера, цурење ува траје још од 1912.<br />
године. Код њега је нађена велика перфорација бубне опне<br />
на њеног горњем задњем квадранту. “ †<br />
Дискусија и закључак<br />
Последњу четврт XIX и почетак XX века карактеришу<br />
невиђен успон и неочекивани преображаји медицине<br />
после епохалних Пастерових открића. Раније спе-<br />
–––––––––––<br />
* Био је рођени Београђанин, припадник сефардске гране<br />
Јевреја, који су се изјашњавали као Срби Мојсијеве вере.<br />
† Према необјављеним подацима др Александра Недока то је<br />
био санитетски мајор др Љубиша Вуловић (1879-1953), први<br />
управник болнице „Престолонаследник Александар“, а потом<br />
шеф ОРЛ одељења. „Један од најлепших и најшармантнијих<br />
људи које сам икада срела“ како га је описала рођена сестра<br />
велике добротворке српског народа др Кетрин Макфејл (Видети:<br />
Желимир Микић: Увек ваша, живот и дело др Кетрин Макфејл.<br />
Матица српска, Нови Сад, 1998. стр. 99.). По завршеном рату др<br />
Љубиша Вуловић биће први управник Оториноларинголошке<br />
клинике и професор Медицинског факултета у Београду.<br />
цијалности добијају нове ликове, а настају и нове. „Медицина<br />
се окреће тумбе“, записаће у књизи „Моје успомене“<br />
(1906) творац модерног српског војног санитета<br />
Михајило Мика Марковић 21 , иначе лично веома неповерљив<br />
према „цепању“ медицине на специјалности,<br />
осим, разуме се присуства хирургије, којом би, по његовом<br />
мишљењу – не рачунајући специјалисте баш у овој<br />
области - у знатној мери требало да овлада сваки лекар.<br />
Па ипак, њему се не даде приписати приметан заостатак<br />
српског војног санитета у развоју специјалистичких<br />
служби још пре ратова. (А и она оптужба против њега,<br />
да је форсирао хирургију, не марећи за инфективне болести,<br />
стоји на стакленим ногама). Не само у маленој Србији,<br />
него и у далеко развијенијим и моћнијим државама,<br />
војни санитети у односу на све бржи развој медицине,<br />
испољаваху, најблаже речено, тромост. Тако је, примера<br />
ради, касније светом славни Британски санитетски корпус<br />
тек од 1915. године, у своје редове уврстио и – зубне<br />
лекаре. А и многи посебни специјалистички центри, настајали<br />
би тек у другој, па и трећој години Великог рата,<br />
под притиском – чињеница. У поређењу са тим великим<br />
и развијеним државама, ондашња Србија имала је и за<br />
мирнодопске услове мањак у лекарима, а и однос војног<br />
врха према санитету – упркос напорима др Владана<br />
Ђорђевића и др Мике Марковића, да то исправе – био је<br />
потцењивачки. На санитет се ни изблиза није гледало с<br />
дужним уважавањем као што се гледало на артиљерију<br />
или коњицу. До (барем) разумевања санитета и његових<br />
потреба, тешко се долазило. Отуда је „муњевито“ отварање<br />
„Одељења за изломљене и повређене вилице“, а по<br />
приспевању др Атанасија Пуље у Србију, не само леп,<br />
већ и готово невероватан изузетак од већ поменутог општег<br />
правила. Са друге стране, чињенице су терале своје;<br />
те су још пре повлачења и у Србији почела да се појављују<br />
ако не у дословном смислу специјалистичка, а оно<br />
барем – посебна одељења. Тако су у Пирот – што је врло<br />
мало познато – из свих резервних и пољских болница<br />
слати оболели од тетануса 22 .<br />
Не можемо наравно знати како би се развој специјалистичких<br />
служби одвијао у Србији, да не беше оне застрашујуће<br />
епидемије пегавца, која је коштала живота<br />
многе лекаре и медицинаре, и разуме се – повлачења. Па,<br />
ипак, иако специјалистичке службе за српски војни санитет<br />
на солунском фронту нису биле предвиђене, оне су<br />
тек тамо настајале, будући да су чињенице терале своје,<br />
док су с друге постојали упорни, горостасни појединци,<br />
за које је српски борац, српски тежак, био – мученик, и<br />
за кога је требало чинити и учинити све што се дало и<br />
могло, па и преко тога.<br />
И, доиста, овај приказ настанка и развоја специјалистичких<br />
служби на солунском фронту остао би непотпун<br />
ако се из тадашњих зубно лекарских, офталмолошких и<br />
оториноларинголошких налаза не би извукао закључак о<br />
лошем људском материјалу, са здравствене тачке гледишта,<br />
који је карактерисао све српске трупе. Војска тражи<br />
здраве и издржљиве људе. И само од такве војске могу<br />
се очекивати подвизи и победе. Па, откуд онда онакав,<br />
муњевит пробој солунског фронта Откуд капитулација<br />
Dimitrijević B. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 35–40.
Strana 40 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 63, Broj 1<br />
600 000 бугарских војника пред 60 000 Срба Откуда факат<br />
да француска коњица није успевала да стигне српску<br />
пешадију Шта је покретало и чинило га непобедивим у<br />
том трену, тог српског тежака, српског борца, српског<br />
мученика, чије су имунобиолошке снаге биле готово на<br />
нули<br />
Одговор на ово (не тако замршено) питање препуштамо<br />
читаоцу. Наше је било да изнесемо санитетске чињенице<br />
и да малопређашње питање поставимо, а твоје је<br />
читаоче или слушаоче да у трагању за присталим одговором,<br />
одмериш сопствену удаљеност од својих предака,<br />
па и од самог себе.<br />
L I T E R A T U R A<br />
1. Dimitrijević B. Neiscrpivi dr Miloš Đ. Popović; “Književni list”,<br />
br. 25., septembar 2004. God. III. Takođe: B.D.: Spas i nada;<br />
Zadužbina; god. XVIII, br. 75, mart 2006. str. 10. Takođe:<br />
www.rastko.<strong>net</strong>/medicina.<br />
2. Rowe L. N, Killey CH. Fractures of the Facial Sceleton; E&S<br />
Livingstone LTD., Edinburgh and London, 1968; str. 439-443.<br />
Metod je opisan i diskutovan kao Balkan beam (Balkanska<br />
klackalica) pri čemu fotografija 23.2 ne ostavlja mesta sumnji<br />
da je reč o Puljinom izumu.<br />
3. Dimitrijević B. dr Atanasije Puljo, “Danica 2003.“ (166-76.). Takođe:<br />
Atanasije Puljo – osnivač stomatologije u Srbiji, “Bratstvo”<br />
1991-2000 (Društva “Sveti Sava”), Beograd, br. III-IV,<br />
59-74.<br />
4. Nedok A. Ruska sanitetska pomoć Srbiji u njenim oslobodilačkim<br />
i odbrambenim ratovima XIX i ranog XX veka (1804.<br />
do 1917. godine); www.rastko.<strong>net</strong>/medicina.<br />
5. Petrović M. O zubarstvu u srpskoj vojsci od 1914 do 1919; iz<br />
Vladimir Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta&Naše<br />
ratno sanitetsko iskustvo, Beograd 1925; 710.<br />
6. Engleskinje u srpskom narodu; Domaćica, God. XLIV; Sv.<br />
7,8,9 i 10 (1929); 240-42.<br />
7. Dimitrijević B. Stomatologija i kultura, Nova Evropa, Beograd,<br />
2002; 39-42.<br />
8. Petrović M. Isto 710.<br />
9. Petrović M. Isto 710 – 11.<br />
10. Petrović M. Isto 712.<br />
11. Ivanić S. Ljudski materijal u srpskoj vojsci na solunskom<br />
frontu; iz Vladimir Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta&Naše<br />
ratno sanitetsko iskustvo, Beograd 1925; 585.<br />
12. Dimitrijević B, Nedok A. Nastanak legendarne Prve hirurške<br />
poljske bolnice Vrhovne komande na solunskom frontu;<br />
Srpski vojni sanitet u 1916. godini, monografije naučnih<br />
skupova AMN SLD, Serija B. Vol. 1, broj 2, str. 99-113. Takođe:<br />
www.rastko.<strong>net</strong>/medicina.<br />
13. Dimitrijević B. U kontejneru – zapisi srpskog vojnog hirurga<br />
1916-1918, drugo izdanje, Vodič za roditelje, Beograd 2004,<br />
str. 30; takođe: www.rastko.<strong>net</strong>/medicina.<br />
14. Nešić Đ. Bolnica u Dragomancima i njene improvizacije, iz:<br />
Vladimir Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta&Naše ratno<br />
sanitetsko iskustvo, Beograd, 1925, str. 815.<br />
15. Nešić Đ. O povredama i bolestima oka za vreme naših ratova;<br />
iz: Vladimir Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta&Naše<br />
ratno sanitetsko iskustvo, Beograd, 1925, str. 688.<br />
16. Nešić Đ. Isto, str 695.<br />
17. Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta&Naše ratno sanitetsko<br />
iskustvo, Beograd, 1925, str. 406-407 (Petrovićeva<br />
diskusija)<br />
18. Nešić Đ. Isto, str. 698.<br />
19. Alkalaj B. Primena Carrel-ove metode kod bolesti i povreda<br />
uva u ratu; iz: Vladimir Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta&Naše<br />
ratno sanitetsko iskustvo, Beograd, 1925, str. 702.<br />
20. Alkalaj B. Isto, str 703-706.<br />
21. Dimitrijević B. Povodom uspomena tvorca modernog srpskog<br />
vojnog saniteta; „Danica 2005.“, str. 374-388; takođe B. D.:<br />
Otac modernog srpskog vojnog saniteta,<br />
www.rastko.<strong>net</strong>/medicina.<br />
22. Dimitrijević B. Pirotski deveti krug, Medicus II/2007. br. 22, str.<br />
18. Takođe: www.rastko.<strong>net</strong>/medicina.<br />
Dimitrijević B. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 35–40.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 41<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Војни санитет, санитетски губици и попуна српске војске 1917. и<br />
1918. године<br />
The Serbian Army Medical Corps, health – related losses and manning of the<br />
Serbian Army in 1917 – 1918<br />
Бранислав Поповић*, Јово Зељковић † , Драган Микић ‡ , Мирослав Видановић †<br />
*Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд;<br />
Војномедицинска академија, † Архив санитетске службе, ‡ Клиника за инфективне<br />
болести, Београд<br />
Кључне речи:<br />
први светски рат; медицина, ратна; болнице, војне;<br />
србија.<br />
Key words:<br />
world war I; military medicine; hospitals, military;<br />
yugoslavia.<br />
Увод<br />
У свим ратовима било је људских и материјалних<br />
губитака. Током историје ратови постајали су већи и<br />
свеобухватнији са учешћем потенцијала читаве државе<br />
или више држава. Услед тога, спасавање људских живота<br />
није било само хумани подухват него и потреба попуне<br />
армија живом силом 1 .<br />
На решавању овог захтева све више се ангажовао<br />
прво, војни санитет, а затим, и укупни санитет и медицина,<br />
уопште.<br />
Резултати су били мањи или већи, зависно од степена<br />
развоја медицинске науке и праксе, али и од развоја<br />
и усавршавања оружја.<br />
Попуна српске војске повратним (санитетским)<br />
губицима био је императив на Солунском фронту. У<br />
савременим армијама присутно је схватање да је најквалитетнија<br />
попуна повратним губицима. Ради се, по<br />
правилу, о искусним и обученим борцима, који су<br />
прошли „ватрено крштење“' и прилагодили се захтевима<br />
ратних услова. Тај разлог био је присутан и при<br />
попуни српске војске на солунском фронту. Међутим,<br />
кад је реч о тој нашој војсци постоје још најмање два<br />
разлога.<br />
Прво, српска војска била је ван своје територије, без<br />
дoмобилизације, нема нових генерација регрута, „трајне<br />
смене није могло бити“ 2 .<br />
Друго, губицима у претходним фазама Првог светског<br />
рата српска војска је бројним стањем дошла до нивоа<br />
(око 150 000) испод којег није смела бити да би била<br />
респективни фактор рата и Солунског фронта.<br />
Дакле, циљ овог рада био је да утврди допринос<br />
војног санитета у попуни српске војске заштитом људства<br />
и ефикасним лечењем рањеника и болесника (р/б) –<br />
односно враћање у строј бораца у што већем проценту.<br />
У недостатку потпуне евиденције и адекватних докумената<br />
у војном и другим архивима, послужићемо се<br />
анализом расположивих података у радовима лекара<br />
припадника војног санитета српске војске на Солунском<br />
фронту и другим доступним изворима до нивоа потребног<br />
за закључивање у вези циља који је постављен.<br />
Основне поставке и дефиниција проблема<br />
Добро организоване, припремљене и кадровски и<br />
материјално обезбеђене санитетске службе савремених<br />
армија успевале су да врате у строј преко 70% повређених<br />
и теже оболелих 3 .<br />
Често, ако изостане само један од поменутих елемената,<br />
нема успешног спровођења повратка повређених и<br />
оболелих (п/о) у строј.<br />
Много је примера у историји који потврђују поменути<br />
став. Тако, аустријска војска за време Ломбардијског<br />
рата 1859. год, на 230 000 бројног стања, у Ломбардији<br />
имала је 6 500 кревета у пољским покретним болницама,<br />
преко 10 000 кревета у сталним гарнизонским<br />
болницама на том сектору и 50 000 болничких кревета у<br />
позадини. Упркос томе, рањеници, за време битке код<br />
Correspondence to: Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, 11 000 Beograd, Srbija. Tel.:<br />
+381 11 32 46 090.
Strana 42 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Солферина били су смештени без икаквог реда у околним<br />
насељима, црквама, трговима и улицама, где о некој<br />
медицинској помоћи није могло бити ни говора. Слично<br />
се поновило и у пруској војсци у почетном периоду<br />
Француско-пруског рата 1871. године. Наведени и многи<br />
други примери и у ближој историји и поред довољног<br />
броја санитетских снага и средстава, слабост у руковођењу<br />
и недостаци у организацији доводе до лоших резултата<br />
у збрињавању рањеника и болесника 4, 5 .<br />
Добра процена губитака, посебно санитетских, неопходна<br />
је за ефикасно руковођење у санитету и поставку<br />
организације примерене одређеној ситуацији.<br />
Опште је познат цитат: „...Организација, а не медицина,<br />
решава судбину лечења рањеника и болесника у<br />
рату...“ (Пирогов Н И). Славни руски хирург фигуративно<br />
је изразио своју мисао о значају организације санитета<br />
у рату, не потцењујући тиме медицинска достигнућа,<br />
као што би се могло помислити на први поглед.<br />
Не улазећи, на овом месту, у разматрање појаве и<br />
ток катастрофалне епидемије пегавца 1914/15. године у<br />
српској војсци и народу, али у сваком случају је пример<br />
који могу бити ангажовани у обављању одређених услуга<br />
у корист борбених дејстава 1 .<br />
За војни санитет значајно је и то да ли су оболели и<br />
од којих болести, рањени или повређени и којим средствима,<br />
који део тела је повређен (глава, врат, торакс –<br />
грудни кош, екстремитети – горњи и доњи, абдомен),<br />
тежина повреде, хитност у пружању медицинске помоћи<br />
и сл.<br />
Дакле, за војни санитет, а и здравство у целини, нема<br />
организованог и доброг рада без процене губитака са<br />
свим елементима које смо навели.<br />
Да би се то ваљано чинило морају се изучавати и<br />
ранија искуства, светска и наша, посебно из историје<br />
војне медицине.<br />
Сваки податак у табели 1 може се посебно анализирати<br />
и стављати у однос са другим подацима, али мислимо<br />
да то није неопходно у овом раду. Глобално, на табели<br />
се види да се неки односи мењају из рата у рат и то<br />
битно – колона 8 у табели 1, а остали се мењају у зависности<br />
од земље на коју се односе, приметна је разлика у<br />
% враћања у строј између повређених и оболелих.<br />
Рат<br />
Армија<br />
Карактеристике губитака у неким ратовима 3<br />
Погинули:<br />
Повређени<br />
За морнарицу<br />
Повр.<br />
% враћања у строј<br />
Обол.<br />
За тенк.<br />
посаде<br />
Табела 1<br />
Структура и %<br />
смртности<br />
Кримски 1854. Француска<br />
Франц.-Пруски<br />
1870.<br />
Француска<br />
I Светски Немачка 1:3,3<br />
II Светски<br />
78% од бол.<br />
22% од пов.<br />
32% од бол.<br />
68% од оруж<br />
9% од бол.<br />
91% од пов.<br />
Југославија 70<br />
Немачка 1:2,68 72 92<br />
Совјетска 1:2,6<br />
Америчка 1:2,5 1,5:1 8-10%<br />
Енглеска 3,5:1<br />
Француска 1:1,9<br />
Јапанска 3,9:1 84 97 2%<br />
Корејски<br />
Америчка 1:4<br />
Корејска 83.1 95 2,5%<br />
Вијетнамски<br />
Америчка 1:5,6<br />
С.Вијетнам 1:2-2,4<br />
Израелско- Израелска 1:3<br />
Арапски Египатска 1:1 1,3%<br />
Фокландски<br />
Енглеска 1:3 1:2,4<br />
Аргентинска<br />
Израелска 1:5,6<br />
Израелско-<br />
Либански<br />
са доста елемената лоше процене, организације и руковођења.<br />
Данас се у свим санитетским школама изучавају<br />
елементи за процену могућих губитака у људству и одговарајуће<br />
мере којима се ублажавају последице и организује<br />
заштита 1, 5 .<br />
Под губицима у људству, у рату, подразумева се<br />
свака врста трајног или привременог онеспособљавања и<br />
на други начин елиминисања живе силе, непосредно или<br />
посредно ангажоване у борбеним дејствима, као и оних<br />
Уосталом, ближи нам је податак: у балканским ратовима<br />
доминирале су повреде настале пушчаном муницијом.<br />
Однос повреда од пушчане муниције и експлозива<br />
био је 85:14, а у Првом светском рату обрнуто у глобалу<br />
17,3:73,7, што је битна промена за ставове хируршке<br />
доктрине 6 .<br />
Табела 2, иако са видљивим уопштавањима, бројкама<br />
илуструје да су неки односи у директној зависности<br />
од нивоа етапе, наиме на вишим нивоима повећавају се<br />
неборбени делови и јединице које не учествују у б/д.<br />
Popović B, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 41–48.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 43<br />
Рат<br />
Оружани сукоби<br />
у СФРЈ<br />
* 42 дана б/д<br />
** 12 месеци<br />
*** лечени у ВМА<br />
Неки елементи и односи губитака у сукобима деведесетих година 1<br />
Табела 2<br />
Ниво<br />
Однос<br />
Однос<br />
Смртност повређених<br />
(%)<br />
погинули:повређени повређени:оболели ( %)<br />
Ниво Бригаде* 66,2:33,8<br />
Бањалучки корпус** 71:29<br />
ЈНА*** 1:5,4 40,5:59,5 3,25<br />
Очигледно је да лако оболели нису узети у анализу<br />
већ само болесници лечени у хоспиталним установама.<br />
Губици на Солунском фронту<br />
Према извештају Врховне команде српске војске од<br />
25. јула 1914. до 14. јула 1916. године било је изгубљено<br />
390 228 војника 8 . Од тог броја, не мали број (143 000)<br />
страдао је пред очима својих савезника у повлачењу, прелазу<br />
преко албанских гудура и Црне Горе и чекајући транспорт<br />
на обалама Албаније пуна три месеца 7 Остатак, око<br />
160 000 бораца, уз помоћ савезника, пребачено је на Крф и<br />
Бизерту, односно у француске болнице у Тунису, а затим<br />
и Алжир, ради опоравка, лечења и рехабилитације.<br />
Са острва Вида, свако јутро у зору, баркама су одлазиле<br />
погребне поворке умрлих на пучину, да би биле<br />
спуштене у плаве таласе мора, да ту вечно чувају стражу<br />
– „Плава гробница“ 8 . На Крфу је у периоду фебруараприл<br />
1916. год. умрло 7 750 људи 7 .<br />
Српска војска на Крфу брзо се опоравила и реорганизовала,<br />
тако да је први транспорт савезничким бродовима<br />
кренуо за Солун 12. априла 1916. године, а последњи<br />
са Крфа стигао је у Солун 19. јуна 1916. године 8 .<br />
Рудолф Арчибалд Рајс горњим терминима ограничава<br />
почетак и крај пребацивања српских трупа на солунски<br />
фронт.<br />
У другим публикацијама стоји да је транспорт трупа<br />
почео 30.03.1916. и трајао целог идућег месеца. Разлике<br />
нису битне, али су битни систематски прегледи и<br />
друге мере које су предузимали српски лекари у сарадњи<br />
са француским лекарима 10 .<br />
Подаци о катастрофалним губицима које смо напред<br />
навели значајни су за период Првог светског рата<br />
пре успостављања Солунског фронта. А у овом раду ћемо<br />
се бавити тежишно губицима после назначеног времена<br />
када је српска војска опорављена, стала на ноге и<br />
преузела одговорност за део Солунског фронта. За губитке<br />
у Првом светском рату пре Солунског фронта један<br />
од челника српског војног санитета казао је: „Губици од<br />
непријатељског оружја кретали су се и код нас у току<br />
последњих ратова у истим сразмерама, као и код осталих<br />
народа, који су учествовали у светском рату. У погледу<br />
пак губитака од акутних и заразних епидемичних болести,<br />
ми смо далеко надмашили све остале ратујуће државе“<br />
9 . Чак је и оваква формулација благо изразила оно<br />
што се десило.<br />
Управо, и у том погледу, Солунски фронт представља<br />
прекретницу за српску војску. Губици су и од оружја<br />
и од болести били у сразмерама са другим војскама на<br />
Солунском фронту. Значајно је уочити да се српски војни<br />
санитет, такође враћа у активностима на један од темељних<br />
постулата предвиђен законом на основу Сретењског<br />
устава 1835. године: „Старати се о средствима<br />
којима би се здравље војника одржавало и о болницама и<br />
другима за војску полезнима заведенијима“ 10 . Профилактичке<br />
мере српског војног санитета (вакцинације, контрола<br />
исхране, превентивна употреба кинина против маларије,<br />
лична и општа хигијена и др.) обрађене су у другим<br />
радовима на научном скупу 11, 12 . Превентивномедицинске<br />
мере имају за резултат смањивање свих губитака<br />
па и повратних. То је само по себи најчистији добитак,<br />
којим је војни санитет подарио своју војску у<br />
1917. и 1918. години највише што је могао у тој ситуацији<br />
и није дозволио да се понови 1914/15 у ХЕ смислу.<br />
Један стари војни руски лекар некада је лепо рекао: „Суд<br />
о војном лекару зависи од броја здравих у његовој команди...<br />
– јединици “ 13 .<br />
Од једне војске која је у повлачењу под сталном<br />
борбом десеткована, изгладнела, исцрпљена, да би се на<br />
Крфу и Солунском фронту опоравила и у психофизичком<br />
смислу трупе оспособиле да постигну резултате који<br />
су задивили читав свет. У тешким околностима за 46 дана<br />
стигле су на Дунав и Саву прешавши 600 km што је<br />
дневно било 13 km, још праћене новом болешћу – грипом,<br />
која је почела да узима маха 14 . А јединице II армије,<br />
које су извршиле пробој на линији Добро поље – Ветерник<br />
под борбом су за 15 дана прешле 250 km са Доброг<br />
поља до Царског села, које је у непосредној близини<br />
бугарске границе 15 . често по тешком планинском земљишту,<br />
лишени често пута хране. „Само би, можда, колонијалне<br />
енглеске трупе могле издржати ово што су издржали<br />
српски војници после шестогодишњег ратовања“,<br />
изјавио је енглески ђенерал Бланкет 15 .<br />
Указивањем на ове рекордне резултате у ослобођењу<br />
своје отаџбине мора се истаћи морални фактор, та<br />
невероватна чежња за својом кућом, породицом, фамилијом<br />
и завичајем. То је дало велику покретачку снагу и<br />
енергију. „Одвојени од кућа, лишени породичне нежности<br />
и пријатности домаћег огњишта. Ове опште невоље<br />
као да су изгладиле све супротности наших нарави... Постали<br />
смо нераздвојни пријатељи... Гледали смо чежњиво<br />
тамо далеко, далеко иза кршних гора... Могленских<br />
планина...“ 16 . Чини нам се да је и о доприносу војног санитета<br />
опоравку војника и јединица мање писано. У очување<br />
и унапређење здравља, спречавање и сузбијање болести,<br />
искусан санитет уграђивао је себе. Тако акумули-<br />
Popović B, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 41–48.
Strana 44 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
рана снага и енергија испољила се на напред забележен<br />
начин у километрима при незадрживом ослобађању земље.<br />
Војни санитет је извукао добру поуку из протеклих<br />
етапа првог светског рата. Лекари су платили велики данак<br />
спашавајући своје болеснике и на тај начин достигли<br />
високи ниво хуманости и професионалне етике 6 . Било<br />
би боље да нису морали да се доказују на такав начин и<br />
да су војска, народ, цивилни и војни санитет били боље<br />
припремљени, за сузбијање епидемија заразних болести<br />
(„ратних зараза“).<br />
Анализирајући рад санитета и команди на Солунском<br />
фронту уочава се прекретница вишезначно условљена<br />
(искуство, оспособљеност команди и лекара,<br />
адекватна помоћ савезника и мисија, добра снабдевеност),<br />
али ни поуку не треба стављати на последње место,<br />
а има и трајну вредност за све генерације лекара<br />
којима су поуке непосредно пренете од професора који<br />
су били лекари у Првом светском рату и на Солунском<br />
фронту. Поменута је и помоћ савезника, што је видљиво<br />
у овом раду. О неразумевању у првој години Солунског<br />
фронта биће речи у другим радовима (Недок А.,<br />
Игњатовић М. и др).<br />
Повратни – санитетски губици<br />
Већ је речено да су ефикасност и резултати у лечењу<br />
најнепосредније везани за попуну српске војске на<br />
Солунском фронту и да таква попуна у овом случају има<br />
посебан значај.<br />
Офанзива српске војске крајем 1916. године (септембар-децембар)<br />
дала је резултате, који се огледају: у<br />
освајању Кајмакчалана; у ослобађању дела државне територије<br />
укључујући Битољ; нанела је непријатељу значајне<br />
губитке од преко 68 000 људи од којих је заробљених<br />
било 8 685 (Немаца 1 000), али је из њених редова<br />
избачено 27 965 или, према Недоку, чак и већи број –<br />
32 641 7 . Без обзира што је непријатељ имао знатно веће<br />
губитке, овакви губици српске војске постали су неприхватљиви.<br />
Губици нису само бројчано велики већ и тешки.<br />
Болница „Шкотске жене“ у Острову је првих осам<br />
недеља примила 523 рањеника од којих је 60 преминуло<br />
17 . Проблеми попуне заоштравали су се.. Отварао се<br />
веома озбиљан задатак попуне: добровољци, повратни<br />
губици, корпус из Русије, добровољци из Америке и др.<br />
Значај рада војног санитета на свим етапама: у самим<br />
јединицама, у захвату фронта, у Бизерти, „Сиди Абдале“,<br />
Тунис и друге болнице у севервној Африци. Водила<br />
се битка за одржавање бројног стања војске и стално<br />
приближавање броју од око 150 000.<br />
Реорганизација војног санитета у 1916. години и<br />
мере профилактичке заштите, поред основног и сталног<br />
задатка да унапређују здравље људи и ефикасно их лече<br />
има и додатне циљеве у вези попуне, јер је смањење<br />
људства на трећину у односу на бројно стање у јесен<br />
1915. године реално довело до тога да је санитетско особље<br />
у односу на преостали борбени састав мање смањено<br />
што је омогућило да се постигну нека побољшања у<br />
реорганизацији војног санитета 18 .<br />
Познато је да је 1916. година имала низ реорганизација,<br />
па и санитета. Прва је била на Крфу са извесним<br />
побољшањима, али убрзо су донете коначне одлуке, од<br />
којих су неке изазвале незадовољство код српских лекара,<br />
јер је болнички систем искључен из српског војног<br />
санитета. Касније је то корак по корак мењано до задовољавајућег<br />
нивоа. Пошто су организација и реорганизације<br />
као и профилакса теме других радова на научном<br />
скупу овде се бавимо тиме само онолико колико је то у<br />
функцији циљева које смо поставили. Најопштије дајемо<br />
шему по нивоима и етапама на којима се одвијало збрињавање<br />
п/о и рад војног санитета: таква класификација је<br />
у функцији садржаја овог рада и не налазимо је код других<br />
аутора у целини.<br />
Први – трупни – ниво. Увођењем лекара у батљоне<br />
приближава се лекарска помоћ и непосреднија здравствена<br />
контрола бораца на фронту. Карактер земљишта<br />
(испресецано, планинско са јаругама и провалијама,<br />
поплаве и сл) диктирао је одвојена превијалишта по батаљонима<br />
у којима рад лекара представља битан квалитет.<br />
Често није у могућности да пуковска амбуланта<br />
обезбеди заједничко превијалиште које може одговорити<br />
свим батаљонским секторима фронта, па су превијалишта<br />
по батаљонима једино рационално решење<br />
19 . Истовремено, земљишни и временски услови<br />
фронта, на пример II армије: од Сокола, Доброг поља,<br />
Ветерника и Кожуха диктирали су да се обезбеди добра<br />
организација евакуације рањеника и болесника. Томе је<br />
дат високи приоритет у руковођењу, добијена су и модерна<br />
транспортна средства, тј. аутомобили и на тај начин<br />
доспевало се „до сваког и најтежег рањеника иза<br />
самих објавница и превозило до армијске хируршке<br />
болнице највише за један сат времена“ 20 . Ово звучи невероватно<br />
и за савремене услове. У евакуацији р/б у<br />
свим условима (Кајмакчалан, пробој Солунског фронта<br />
и сл) задивљујуће су се показале шкотске жене са својим<br />
санитетским лаким фордовима. Илустрације ради<br />
наводимо: Miss Bedford била је на челу транспортне јединице.<br />
Од средине јануара до почетка марта 1917. године<br />
– за шест недеља извршена је евакуација, амбулантним<br />
колима: 1 840 рањеника из истуреног болничког<br />
пункта у Добровени у болнице на лечење 17 .<br />
Други ниво – дивизијски санитет. Са три завојишта,<br />
од којих је једно оспособљено за ране хируршке интервенције,<br />
прерастајући по потреби у пољске хируршке<br />
болнице поново. Ова етапа је значајна у збрињавању п/о,<br />
јер је најближа са хирургом и преко ње се реализује прва<br />
хируршка помоћ у времену, које је неопходно за већу<br />
ефикасност у лечењу.<br />
Трећи ниво. Болнице, у захвату фронта, које су на<br />
почетку биле под ингеренцијом савезничких санитета, а<br />
касније и наших искусних ратних хирурга (Петровић М.,<br />
Нешић Ђ.и др), интерниста и младих, способних лекара<br />
и медицинара, од којих су многи постали познати професори<br />
Медицинског факултета у Београду. Већ 14. јуна<br />
1916. године оснива се у Василици Прва хируршка пољска<br />
болница. Овим актом, 30. јула образују се још две<br />
пољске хируршке болнице.<br />
Popović B, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 41–48.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 45<br />
Ове три болнице убрзо су смештене: прва у Драгоманцима,<br />
друга у Соровићу, трећа у Острову. Крајем<br />
1917. године од медицинског особља шкотских жена,<br />
које се са српским добровољцима вратило из Русије, основана<br />
је и четврта пољска хируршка болница. То је јединица<br />
којом је командовала др Elsie Inglis, која је умрла,<br />
такорећи, на рукама српских војника 26. новембра<br />
1917. године 14 . У њену част јединица је добила име „др<br />
Elsie Inglis“ и под тим именом стигла на Солунски<br />
фронт.<br />
Марта 1917. године отворена је Српска резервна<br />
болница „престолонаследник Александар“ у Солуну. Ова<br />
је болница устројством и кадровима представљала главну<br />
војну болницу. Довољно је навести само нека имена:<br />
шефа Хируршког одељења пуковника Јордана Стајића,<br />
Интерног одељења потпуковника др Жарка Рувидића,<br />
славног пољака др Лудвик Хиршфелда 18 .<br />
Са оснивањем још неких установа (Реконвалесцентни<br />
центри и др) заокружена је и активирана структура<br />
каква је одговарала ангажовању нашег способног и експертског<br />
кадра и пријатељских страних мисија. Са тиме<br />
нису искључене и савезничке болнице у захвату фронта.<br />
Четврти ниво. Значајни су услови у којима су радиле<br />
француске болнице у Бизерти, Сиди Абдалу, Тунису,<br />
а касније и Алжиру, као и реконвалесцентни центри у<br />
северној Африци. Далеко од фронта, у позадини, ова<br />
структура често је лечила најтеже р/б као и опоравак изнемоглих<br />
и исцрпљених бораца 8 .<br />
У сваком случају, овај четврти ниво збрињавања савршено<br />
се уклапао и допуњавао напред изнету структуру.<br />
У њему је на почетку лечено чак две трећине хоспиталних<br />
п/о, а касније при крају ратовања на Солунском<br />
фронту , једна трећина је завршавала лечење у Севрној<br />
Африци 19 .<br />
После офанзиве српске војске, крајем 1916. године<br />
(септембар-децембар) наступа и период „рововског ратовања“<br />
са међусобним чаркама током целе 1917. и већим<br />
делом 1918. године до 14/15. септембра.<br />
Тај живот у рововима толико дуго, није одговарао<br />
српском војнику. Јединице српске војске очекивале су да<br />
ће успешна офанзива после Горничевске битке освајања<br />
Кајмакчалана и ослобођења Битоља наставити ослобађање<br />
своје земље и војници стићи својим кућама те године<br />
(1916.), али то се није догодило. Спрски војник је<br />
доживео изневерена очекивања што му је тешко пало.<br />
Монотони живот није био без опасности. Стално је било<br />
рањавања, разболевања узрокованог суровим замљишноклиматским<br />
условима и заразама. Без обзира на те неповољности<br />
и ратног повређивања, па и погибије, организација<br />
рада војног санитета, поред ратних, имала је и<br />
мирнодопске елементе и активности, од којих само неке<br />
наводимо: дневни прегледи „болесних“ тзв. „лекарска“,<br />
поштеда од неких дужности, боловања, оцене способности<br />
свих врста и нивоа, систематски прегледи, контрола<br />
чувања, припреме и дистрибуције оброка хране, редовне<br />
вакцинације, контрола личне и опште хигијене, контрола<br />
смештаја (не само у рововима, јер није све људство у рововима),<br />
већ у том периоду разним поводима потреба<br />
смештаја у биваку, логору, кантонману, на маршу и друго,<br />
где је неопходно ангажовање лекара и санитета 24 .<br />
Ово што смо навели, наравно, не значи да се санитет<br />
није организовао по принципима које захтева ратна<br />
санитетска служба, на чему се заснива укупни садржај<br />
овог рада са обухватом два главна правца рада: 25<br />
a) збрињавање у ратним условима – тријажа, евакуација<br />
и лечење и<br />
б) хигијенско-профилактичко (противепидемијско)<br />
обезбеђење трупа 26 .<br />
Ми смо напред навели дефиницију губитака из које<br />
наводимо кључне речи – „свака врста трајног или привременог<br />
онеспособљавања“. Очигледно треба примењивати<br />
корективне факторе. У цивилном здравству не води<br />
се статистика поступка са јављенима на лекарски преглед,<br />
као што је случај у војсци. Из наших података произлази<br />
да се око 50% прегледаних војника враћа у јединицу<br />
без поштеде и боловања, око 20% добија поштеду –<br />
боловање просечно два–три дана, а само око 20% смешта<br />
се у амбулантни стационар, односно упућује у болницу<br />
(2,54%) око 6-7% упућује се на специјалистичку консултацију<br />
3 . Оваква статистика се није водила ни на Солунском<br />
фронту, нити има података у архивама. Зато,<br />
ми наводимо напред забележене бројке како би бар<br />
оријентационо могли да ценимо шта се све ради испред<br />
болница, односно испред бројки које налазимо за лечење<br />
у болницама, када имамо у активностима неке елементе<br />
мирнодопског рада, као и то да у губитке не спада<br />
„свака врста трајног или привременог онеспособљавања“,<br />
већ, углавном, само они који ради лечења морају<br />
да иду из јединице, али истовремено треба да нам је<br />
присутно сазнање да се и у непосредној близини фронта<br />
водила битка војног санитета за очување бројног<br />
стања организовањем благовремених лекарских прегледа<br />
и лечења (чета, батаљон, пук).<br />
Дакле, кад је реч о повратним (санитетским) губицима,<br />
тешко је очекивати утврђивање тачних и неприкосновених<br />
бројки. То чак немамо ни у категоријама<br />
где би се могло очекивати као, на пример, укупно погинулих<br />
и умрлих у Првом светском рату у војсци и<br />
српском народу. У свакој публикацији, или код сваког<br />
аутора, имамо различите бројке у поменутој категорији.<br />
То је делимично због тога што су полази и дефиниције<br />
различити. Извори су такође различити а нека одређења<br />
се у коришћењу и интерпретацији губе из вида. На<br />
пример, Никола Војводић и сарадници према пописима<br />
од 1884. до 1931. год. методом линеарног тренда утврђују<br />
да је разлика између пописа и процене 1921. године<br />
719.293 становника, али се то односи на део Србије –<br />
предкумановски 27 . Кад се то има у виду, импресионира<br />
како се и на овај начин могу са доста тачности утврдити<br />
општи губици у великим ратовима. При преузимању<br />
овог податка лако је направити грешку – намерно или<br />
ненамерно. Тако се на разне начине могу објашњавати<br />
квантитативне разлике међу ауторима које се изражавају<br />
у бројевима укупно погинулих и умрлих у Првом<br />
светском рату у народу и војсци, што и није битно, све<br />
су катастрофалне.<br />
Popović B, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 41–48.
Strana 46 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Бројкама о доприносу војног санитета у попуни<br />
српске војске на Солунском фронту<br />
Према подацима санитетског одељења ВК кроз све<br />
болнице, наше и савезничке, прошло је у времену од маја<br />
до краја децембра 1916. године 111 449 б/р. Од тога на<br />
француске и енглеске болнице отпада 47 002 р/б од којих<br />
13 760 рањеника и 33 242 болесника, што значи да је у<br />
српским завојиштима и болницама лечено 64 447 р/б 28 .<br />
У болницама је умрло 1 701. Број погинулих је од<br />
3 500 до 4 000 тако да је погинулих и умрлих било близу<br />
6 000, а по Недоку било је чак 7 208 погинулих и умрлих.<br />
Ако бисмо напред наведене бројке приказали табеларно<br />
и рачуницу извели до краја, онда бисмо имали<br />
стање какво је у табели 3.<br />
не би битно изменио, те остаје закључак да је санитет у<br />
тој години био успешан и да је задатак одржавања бројног<br />
стања војске и попуне повратним губицима успешно<br />
извршен у мери, у којој је од њега то зависило.<br />
Истовремено, бројке показују да је дошло до битног<br />
пада свих категорија губитака. Такав тренд се сплетом<br />
повољних околности наставља и у 1917. и 1918. години,<br />
укључујући и пробој Солунског фронта и гоњење разбијеног<br />
непријатеља при ослобођењу земље. Ако узмемо<br />
податак да је од 402 435 погинулих и умрлих војника у<br />
Првом светском рату само 16 478 од априла 1916. до новембра<br />
1918. 29 . Делује невероватно јер је у временски<br />
дужем периоду рата настало само нешто више од 4%<br />
најтежих губитака (погинули и умрли). На овакву промену<br />
утицало је више фактора. Не улазећи у анализу,<br />
Установе за лечење или<br />
категорија губитака<br />
Укупни губици, посебно санитетски од маја до децембра 1916. г.<br />
Рањеници<br />
Болесници<br />
р/б<br />
Свега<br />
лечено<br />
Умрло на<br />
лечењу<br />
Свега<br />
враћено<br />
Француска и Енглеска<br />
болница<br />
13 760 33 242 47 002<br />
Српска завојишта и<br />
болнице<br />
– – 64 447<br />
111 449 1 701 109 748<br />
Погинуло 7 208 (18)<br />
Умрло у болници 1 701<br />
Болесници и лаки рањеници 97 689<br />
Табела 3<br />
Свега<br />
неповр.<br />
8 909<br />
Табела 4<br />
Повреде Укупно Оздравило (%) Умрло ( %)<br />
Главе 124 89 11<br />
Груди и врата 100 91 9<br />
Трбуха 42 55 45<br />
Горњих екстремитета 95 97 3<br />
Доњих екстремитета 219 93 7<br />
Укупно 593 90 10<br />
Из табеле би се могло закључити да је међу губицима<br />
највећи број болесника и лакших рањеника 97 689<br />
(87,6%). Укупна смртност била је 7,5% што је нешто ниже<br />
од просека за Први светски рат (10%). То је истовремено<br />
индикатор доброг рада нашег војног санитета и<br />
војног санитета савезника.<br />
Из података, такође, произлази да је враћено у строј<br />
преко 90%, што може да значи или да бројке нису сасвим<br />
тачне, или да је то пресек у одређеном тренутку (крај<br />
1916. г.), а да процес лечења није завршен јер нам је познато<br />
да је највећи број р/б настао крајем године због<br />
офанзиве (септембар-децембар) и епидемије маларије,<br />
као и то да су у рачуницу укључени лакши р/б, какви су<br />
преовладавали у преко 50% времена од маја до августа<br />
1916., а нису укључени трајно неспособни, односно ратни<br />
војни инвалиди – али је за нас битно да је таква структура<br />
п/о настављена у основи и у 1817. и 1918. години.<br />
Но, без обзира на евентуалну корекцију са укључивањем<br />
ратних војних инвалида у рачуницу, општи резултат се<br />
чињенице нас уверавају да је и удео војног санитета био<br />
велики посебно у доприносу да се и бројно стање српске<br />
војске одржи на неопходном нивоу сузбијањем оболевања<br />
и ефикасним лечењем рањеника и болесника, као и<br />
спречавањем настајања инвалидности. Из табеларног<br />
прегледа преузетог од Петровића може се видети структура<br />
повређених по деловима тела као и могући резултати<br />
у хируршким пољским болницама 30 .<br />
Не улазећи подробније у анализу резултата болнице<br />
у Драгоманцима очигледно је да и у ратној болници могу<br />
да се постигну врхунски успеси под условом да се у њима<br />
ради тако како су чинили великани као што су: Петровић,<br />
Суботић, Нешић, Коен и др 31 .<br />
Кад је реч о раду Прве хируршке пољске болнице у<br />
Драгоманцима, вреди поменути да су све импровизације<br />
и медицинске и немедицинске, биле на високом стручном<br />
нивоу. Узмимо како су изграђени објекти болнице,<br />
пољски кревети, који су истовремено и носила, грејање<br />
болничких постеља, операционе сале и др 32 .<br />
Popović B, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 41–48.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 47<br />
Импровизацијама се прибегавало обично када се радило<br />
у оскудицама, али се обично мисли да се то чинило<br />
било како. Међутим, у Драгоманцима је то било високо<br />
стручно, што су на крају и савезници схватили и почели<br />
да поштују. Управо у нашој литератури после Другог<br />
светског рата било је веома истакнутих аутора (професори<br />
ратне хирургије Станислав Пишчевић и Воја Стојановић,<br />
фармацеути доценти Александар Храниловић и Драган<br />
Ступар и др) који се у својим радовима залажу за онакве<br />
импровизације какве су чињене у Драгоманцима, што је<br />
потпуно јасно из следећег става: „...насупрот нужности<br />
импровизације, делује неопходност научно постављене<br />
припреме хируршког рада на савременом степену развоју<br />
хирургије. У суштини овог другог принципа је захтев да<br />
се услови хируршког рада ...прилагоде потребама научноразрађеног<br />
метода... Ако би хирург под притиском кризе у<br />
времену, кадровима и средствима у својим импровизацијама<br />
изгубио из вида овај принцип... може да се нађе изван<br />
оквира које наука поставља... “ 33 .<br />
Фармацеути више усмеравају своју пажњу на сналажење<br />
и импровизацију у производњи, што је и разумљиво<br />
34 .<br />
Овај сажет осврт на неке аспекте рада ратних хирурга<br />
на Солунском фронту дајемо као илустрацију изналажења<br />
и импровизованих решења, која омогућују успешан<br />
стручни рад – у конкретном случају хируршки.<br />
Већ смо поменули рад Луке Николића који ће бити<br />
саопштен на научном скупу, у коме је извршена, изванредна<br />
анализа лечења и рехабилитације изнемоглих<br />
рањеника и болесника у Бизерти, Сида Абдале, Тунису,<br />
Алжиру и у француским болницама и рехабилитационим<br />
центрима и бањама Северне Африке 23 .<br />
Пошто је наша тема повратни губици и попуна српске<br />
војске на Солунском фронту из поменутог рада помињемо<br />
неспорне бројке лечених: од 59 284 Срба који су<br />
прошли кроз Бизерту и др 41 135 пристигло је на афричко<br />
тло ради лечења. У правцу северне Африке током<br />
1917. и 1918. године превезено је 34 191 Срба од којих<br />
27 191 најтежи рањеник и болесник из Солуна. Ми смо<br />
већ оценили овај „IV ниво збрињавања и лечења п/о“.<br />
Стално се одвијала евакуација р/б из Солуна и то су често<br />
најтежи р/б. С друге стране, у правцу Солунског<br />
фронта превезено је укупно 40 413 одморених и прездравелих<br />
војника и реконвалесцената и обучених регрута и<br />
добровољаца. Од тог броја, чак 23 936 војника представљало<br />
је излечене из северноафричких болница и рехабилитационих<br />
центара и оспособљених за Солунски<br />
фронт.<br />
Кад је реч о попуни војске санитетским –повратним<br />
губицима, треба бар да се помене функција оцене способности<br />
и рад многих лекарских комисија које су деловале<br />
и у северној Африци (Бизерта и др) и поред санитетских<br />
губитака после излечења обављале су и оцену<br />
здравственог стања регрута и добровољаца.<br />
Обично у стручним радовима ова функција се не<br />
анализира и не разрађује, али је стално присутна не само<br />
у раду комисија већ и сваког лекара – у прегледима, лечењу,<br />
давању упутстава и др.<br />
Закључак<br />
Из анализе података у литератури и изворима, а која<br />
је у овом раду делимично приказана, дошли смо до закључка<br />
да је незамисливо очување српске војске без нашег<br />
и савезничког санитета у захвату фронта, као и болница<br />
у Бизерти и осталим местима у Тунису и Алжиру.<br />
Хуманитарне организације шкотских жена и на Солунском<br />
фронту дале су велики допринос српском војном<br />
санитету у раду армијских пољских болница и евакуацији<br />
рањеника и болесника посебно у офанзивним борбеним<br />
дејствима на планинском земљишту (Кајмакчалан,<br />
пробој Солунског фронта – Добро поље – Ветерник<br />
– Кожух). Храброст и етичност постали су њихово уобичајено<br />
својство.<br />
Нисмо анализирали рад српског санитета при пробоју<br />
Солунског фронта и гоњењу непријатеља, али се догодило<br />
све што се могло претпоставити у негативном<br />
смислу, срећом без већих последица у том великом наступајућем<br />
заносу наше војске и хаотичном распаду система<br />
непријатељских војски у поразу.<br />
L I T E R A T U R А<br />
1. Aranđelović S. i sar. „Sanitetska taktika“, Vojnoizdavački zavod,<br />
Beograd, 2001; 13, 114, 117.<br />
2. Živković F. „Statistički prilozi za ulogu srpske vojske – u ratu za<br />
oslobođenje i ujedinjenje 1914 – 1918. godine“, Ratnik, sv. I,<br />
1936.<br />
3. Popović B. „Sanitetsko obezbeđenje oružanih snaga kao deo<br />
jedinstvenog sistema zdravstvene zaštite u ONOR“, ispitna<br />
tema za čin generala, studija.<br />
4. Mikulić V. „Rukovođenje sanitetskom službom u stranim vojskama“,<br />
Biblioteka VSP, monografije, 1961.<br />
5. Mikulić V. „Gubici ljudstva oružanih snaga u ratu“, Biblioteka<br />
instituta za vojnomedicinsku dokumentaciju, monografija,<br />
Beograd, 1963.<br />
6. Ignjatović M. „Srpska ratna hirurška doktrina u ratovima<br />
1912 – 1918.“, rad pripremljen za štampu u suplementu VSP,<br />
2008.<br />
7. Opačić P. „Srbija i Solunski front“, Biblioteka Svet nauke,<br />
Književne novine, Beograd, str. 5-418, epilog str. 411.<br />
8. Rajs R.A. „Šta sam video i preživeo u velikim danima“, Mladost<br />
turist Itaka, Beograd, 1997; 7.<br />
9. Genčić L. „Zašto je došlo do epidemija i pomora u našoj vojsci<br />
i narodu za vreme ratova 1912-1918.“ Istorija srpskog vojnog<br />
saniteta – naše ratno sanitetsko iskustvo, dr Vlad Stanojević,<br />
772–89.<br />
10. Popović B. i sar. „Vojni sanitet u srpskom narodu“, Udruženje<br />
građana „Ratna medicina“, Banja Luka, 2002; 25.<br />
11. Mikić D. i sar. „Zarazne bolesti i rad srpskog vojnog saniteta na<br />
njihovoj prevenciji i lečenju na Solunskom frontu 1917-1918.<br />
godine“, rad u štampi.<br />
12. Radaković S. i sar. „Ishrana na Solunskom frontu“, rad pripremljen<br />
za suplement VSP, 2008.<br />
Popović B, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 41–48.
Strana 48 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
13. Kartelj J.D. „Pokušaj borbe sa skorbutom za vreme rata“, Ratnik,<br />
sv. IX, 1930.<br />
14. Kalafatović D. „Kako je otpočela naša velika ofanziva u 1918.<br />
godini“, Ratnik, sv. VIII-IX, 1928.<br />
15. Ruvidić Ž. „Sanitetska služba za vreme ofanzive 1918. godine“,<br />
rad saniteta jugoslovenske divizije, Ratnik, sv. VIII-IX, 1928.<br />
16. Jakovljević S. „Srpska trilogija“, Otvorena knjiga, 2005., str. 274<br />
17. Popović-Filipović S. „Za hrabrost i humanost bolnice škotskih<br />
žena u Srbiji i sa srbima za vreme I svetskog rata 1914-1918.<br />
godine“, Beograd, 2007.<br />
18. Nedok A. „Reorganizacija vojnog saniteta 1916. godine“, monografija<br />
– Srpski vojni sanitet u 1916. godini, izdanje Akademije<br />
medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, 2007.<br />
19. „Sanitetska služba i stanje zdravlja ljudstva II armije za vreme I<br />
perioda rata na Mogleničkom frontu“, iz arhiva generala Save<br />
Popovića, saopštio profesor dr V. Stanojević, Zbornik neobjavljenih<br />
radova saopštenih u sekciji za istoriju medicine i farmacije,<br />
SLD 1980., str. 15<br />
20. „Iz mojih ratnih uspomena“, đeneral dr Sava Popović, zbornik<br />
neobjavljenih radova saopštenih u sekciji za istoriju medicine i<br />
farmacije SLD, Beograd, 1960., str. 11<br />
21. Vuković Ž. „Savezničke medicinske misije u Srbiji 1915., da ne<br />
zaboravimo“, monografija, Plato, Beograd 2004.<br />
22. Arijus van Tinhoven: „Strahote rata u Srbiji, dnevnik ratnog hirurga“,<br />
Utopija, Beograd 2005., Prvi put na srpskom jeziku, a<br />
inače tekst napisan i objavljen u novinama, Hag, 1915.<br />
23. Nikolić L. „Lečenje i rehabilitacija ranjenika i bolesnika u Bizerti<br />
1917-1918. godine“, rad pripremljen za suplement VSP, 2008.<br />
24. „Mirnodopska sanitetska služba u vojsci“, Ministarstvo vojske<br />
i mornarice, Beograd, 1925., navodi se, bez obzira na godinu<br />
izdanja, jer su sadržaji proizašli iz prethodnih iskustava, koja<br />
obuhvataju i Solunski front.<br />
25. „Ratna sanitetska služba“, „Ministarstvo vojske i mornarice“,<br />
Beograd, 1928., objašnjenje isto kao kod 24.<br />
26. Priručnik za izučavanje organizacije i taktike sanitetske službe“,<br />
Biblioteka VSP, Beograd, 1951.<br />
27. Vojvodić N, Tasić M, Ševo G, Popović B, Vilić M. „Demografsko<br />
stanje u Srbiji 1915. godine i posle Prvog svetskog rata“, rad<br />
izložen na međunarodnim skupu 1995.<br />
28. Stefanović S. „Fragmenti građe za istoriju našeg povlačenja i<br />
izgnanstva“, u Vlad Stanojeviću, Istorija srpskog vojnog saniteta<br />
i naše ratno sanitetsko iskustvo, VINC, Beograd, 1992.,<br />
str. 366-416.<br />
29. Nedok A. „Povlačenje srpske vojske ka albanskom primorju i<br />
njena evakuacija na Krf 1915/1916“, rad vojnosanitetske<br />
službe, monografija AMD sistem, Beograd, 2006.<br />
30. Petrović M. „Moja hirurška iskustva u ratovima 1912-1918 u<br />
knjizi dr Vlad Stanojevića“, Istorija srpskog vojnog saniteta –<br />
naše ratno sanitetsko iskustvo, VINC, 1992.<br />
31. Nedok A. „Vojni sanitet u 1917. i 1918. godini“, rad prihvaćen<br />
za štampu u suplementu VSP, 2008.<br />
32. Dimitrijević B. „U kontejneru, zapisi srpskog vojnog hirurga<br />
1916-1918“, Apostrof, Beograd, 2001., str. 30, 31, 99, 103,<br />
105, 111.<br />
33. Piščević S. „Prilagođavanje i improvizacije u hirurškom radu u<br />
toku narodno oslobodilačkog rata“, Vojnosanitetski pregled<br />
33:6, str. 389-395, 1976.<br />
34. Hranilović A, Stupar D. „Medicinska oprema i improvizacije za<br />
rad bolnica na PZT“, VSP 37:6, str. 426-428, 1980.<br />
Popović B, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 41–48.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 49<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Српска ратна хируршка доктрина у ратовима 1912-1918.<br />
Serbian war surgical doctrine (1912-1918)<br />
Миле Игњатовић<br />
Војномедицинска академија, Клиника за ендокрину хирургију, Београд<br />
Кључне речи:<br />
први светски рат; србија; медицина, ратна;<br />
болнице, војне.<br />
Key words:<br />
world war I, yugoslavia; military medicine; hospitals,<br />
military.<br />
Увод<br />
Ратна хируршка доктрина (РХД) подразумева заједничке<br />
јединствене погледе на патологију и лечење ратних<br />
повреда. Она се одређује у миру, а спроводи у рату<br />
по основним принципима ратне хирургије: особине, обрада<br />
и лечење ратне ране, борба против инфекције, организација<br />
хируршке службе, основни принципи лечења<br />
појединих синдрома, повређених области и система. Ратна<br />
хирушка доктрина се мења као резултат промена у<br />
ратној техници и вештини и најновијих медицинских сазнања.<br />
Неопходна је јер се у рату мобилише велики број<br />
хирурга и лекара из различитих школа и средина, различитих<br />
стручних схаватања, квалификација, знања и искуства.<br />
У рату то није допустиво јер је неопходан систем<br />
евакуације и вишеетапног лечења, а без јединствене РХД<br />
накнадне анализе ратног хируршког искуства биле би и<br />
нецелисходне и неизводљиве, уопштавање немогуће, а<br />
закључци неупотребљиви. Због тога, циљ хируршке тактике<br />
је остварење доктрине. 1<br />
Ратна хирургија бави се изучавањем и лечењем свих<br />
повреда и обољења насталих у рату (оружаном сукобу,<br />
борбеним дејствима), али ратна рана (и рана уопште),<br />
најстарији је и основни проблем ратне хирургије до данашњег<br />
дана. 1, 2 Сва схватања ратне ране и метода њеног<br />
лечења, од Хипократовог времена до данас, крајње поједностављено<br />
могу се поделити на: конзервативни и активни<br />
(радикални) правац. Из оба правца може се извући<br />
много позитивниог сазнања, али и погрешног, често фаталног<br />
схватања. Данашњи став је тековина свих досадашњих<br />
сазнања о ратној рани, из оба правца, али је утисак<br />
да су присталице активног правца много више и<br />
чешће биле у праву.<br />
Циљ овог рада је да анализира српску ратну хируршку<br />
доктрину у ратовима 1912–1918, да упореди резултате<br />
хируршког збрињавања из два рата јер је у врло кратком<br />
временском периоду дошло до значајне промене<br />
карактера ратне ране и да о њима дискутује у светлу искустава<br />
из каснијих ратова.<br />
Ретроспективно анализирани су доступни подаци о<br />
збрињавању повређених у Балканским ратовима и Првом<br />
светском рату. Нажалост, подаци или не постоје или нису<br />
довољно истражени. За ранији период, после паљења<br />
Архива санитетске службе у Краљеву 1915. године (у току<br />
повлачења српске војске), једини извор проучавања су<br />
полузванични и полуприватни, записи високих руководилаца<br />
санитетске службе и касније објављени радови<br />
учесника. Добијени подаци упоређени су и анализирани<br />
са искуствима других армија из тог доба и каснијих сазнања.<br />
Статистичка анализа података обављена је Студентовим<br />
Т-тестом пропорција.<br />
Балкански ратови<br />
Србија је у Првом балканском рату изгубила 43 000<br />
људи (војни губици: погинули, рањени, заробљени, нестали).<br />
Према неким изворима погинуло је око 5 000 војника,<br />
подофицира и официра, рањено је преко 18 000, а<br />
7 000–8 000 умрло од рана и болести. 4 Према подацима<br />
бригадног санитетског ђенерала др Симе Карановића, у<br />
овом рату је: погинуло 3 600, умрло 4 000, а рањено<br />
18 000 војника, подофицира и официра. Према извештају<br />
генерала Мишића који је поднео Николи Пашићу, председнику<br />
Врховног савета, у Првом балканском рату: погинуло<br />
је 6 645, рањено 17 949 и било болесно 3 601 војник,<br />
подофицир и официр. У Другом балканском рату<br />
Correspondence to: Војномедицинска академија, Клиника за ендокрину хирургију, Црнотравска 17, 11 000 Београд, Србија.<br />
Тел.: +381 64 17 18 914. E-mail: mileign@eu<strong>net</strong>.rs
Strana 50 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
српски војни губици били су 44 500 људи. Према подацима<br />
ђенерала, др Симе Карановића, у овом рату је: погинуло<br />
9 000, умрло (од колере) 5 000, а рањено 36 000<br />
војника, подофицира и официра. Укупно у Балканским<br />
ратовима, српски војни губици износили су око 88 000<br />
људи, погинуло је 14 000, рањено је 54 000, а 17 000<br />
умрло од рана и болести (5 000 од колере) (табела 1).<br />
Према нашим анализама, и у овом рату доминирале су<br />
повреде настале пушчаном муницијом (85%), много су<br />
ређе биле експлозивне повреде (14%), а повреде нанете<br />
хладним оружјем мање од 1% свих повреда (табела 2). 5<br />
Повреде главе биле су заступљене са 9%, повреде трупа<br />
са 13%, повреде горњих удова са 40,5%, повреде доњих<br />
удова са 37,5%. Повреде трбуха чиниле су близу 5% свих<br />
повреда (табела 3).<br />
Слични су и налази хирурга страних мисија. Према<br />
извештају dr Müchsam-а (шеф хирургије у болници Моабит<br />
у Берлину, а мисија је радила у Шећерани у Београду<br />
и збринула 333 рањеника) било је 80,4% пушчаних рана,<br />
19,2% експлозивних (гранате, шрапнели) и 0,5% од хладног<br />
оружја. Било је 20% (10 – 50% зависно од дужине<br />
евакуације) инфицираних рана и 80% неинфицираних.<br />
Видео је само два еризипела која су излечена. Имао је<br />
повреда главе код 7,5%, груди 15,2%, абдомена 6,1% (од<br />
18 повреда само је један умро), урадио је само две ампутације<br />
(код 0,7% рањеника). Према извештају др Драјфуса,<br />
шефа Болнице Црвеног полумесеца у Солуну, где су<br />
збрињавани турски рањеници, доминирале су повреде од<br />
пушчаног наоружања са 91% свих повреда, следиле су<br />
експлозивне повреде (бомбе, артиљерија) са 9%, а повреде<br />
од хладног оружја биле су заступљене са мање од<br />
1%. Дистрибуција повреда по деловима тела била је:<br />
глава и врат 13,2%, горњи удови 33,3%, доњи удови<br />
47,4% и труп 6,1%. Абдоминалних повреда било је 4,9%<br />
од свих повреда. 5<br />
Табела 1<br />
Војни, санитетски и несанитетски губици у Српској војсци у<br />
Балканским и Првом светском рату<br />
Балкански<br />
Први светски рат<br />
ратови<br />
Војни губици 88000 560000 (до Крфа)<br />
Погинуло 14000 46000 (до јула 1916)<br />
Рањено 44000<br />
Око 190000<br />
Умрло од рана и болести<br />
п-погинули<br />
у-умрли<br />
17000<br />
(5000 од<br />
колере)<br />
(146000 до Крфа)<br />
70000 (до јула 1916)<br />
22000 (п+у до јуна 1918)<br />
4000 (п+у до маја 1920)<br />
Етилошки фактор рањавања у Српкој војсци<br />
у Балканским и Првом светском рату<br />
Балкански<br />
Први светски рат<br />
ратови<br />
Табела 2<br />
Студентoв t-тест<br />
пропорција<br />
Повреде пушчаном муницијом<br />
85% 17,2% p < 0,001<br />
Поврде од експлозивног<br />
73,7%<br />
14%<br />
оружја<br />
82,5% (са контузијама)<br />
p < 0,001<br />
Повреде хладним оружјем<br />
1% 0,3% n.s.<br />
Контузије 8,8%<br />
Дистрибуција повреда по деловима тела у Српској војсци<br />
у Балканским и Првом светском рату<br />
Табела 3<br />
Балкански ратови Први светски рат<br />
Студентов t-тест<br />
пропорција<br />
Повреде главе 9% 20,9% p < 0,05<br />
Повреде трупа 13% 16,9% (груди и врат) n.s.<br />
Повреде руку 40,5% 17,1% p < 0,05<br />
Повреде ногу 37,5% 37,9% n.s.<br />
Повреде трбуха 5% 7,2% n.s.<br />
Први светски рат<br />
Према подацима ђенерала др Симе Карановића, до<br />
доласка на Крф погинуо је 45 861 војник, умрло је од рана<br />
и болести 68 458 војника, остало у болницама у Ср-<br />
Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 49–58.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 51<br />
бији 138 600, а 306 603 је „нестало кроз Албанију, заробљено<br />
и пропало при повлачењу“. Укупни војни губици<br />
до доласка на Крф износили су 559 522 човека. До 16. јула<br />
1916. од мобилисаних 711 343 војника на Крф је стигао<br />
151 821 војник. До доласка на Крф боловало је 461<br />
150 официра и војника, од тога рањено 145 996. До 15.<br />
јуна 1918. погинуло је или умрло још 21 633 официра и<br />
војника, а до демобилизације 5. маја 1920. погинуло је<br />
још 500, а умрло још 3 500 официра и војника (табела<br />
1). 6 Др Лазар Генчић о Првом светском рату казао је:<br />
„Месеца јула 1914, отпочео је светски рат. Овај рат нас је<br />
затекао са становништвом око 4 500 000 и са свега 450<br />
лекара, рачунајући ту све укупно, и војне и грађанске лекаре,<br />
и старе и младе, и жене лекаре. Наша је војска брзо<br />
после мобилизације порасла на 500 000 људи. ...Када<br />
нашим губицима у светском рату додамо губитке из Првог<br />
и Другог балканског рата 1912. и 1913, ти се ратови<br />
слободно могу сматрати као увод у светски рат, онда се<br />
може рећи, да је наш народ прескупим људским жртвама<br />
платио своје коначно ослобођење и уједињење. Наши<br />
укупни губици су срачунати на 1 500 000 људи“. У победоносној<br />
бици на Јадру (Цер, 3–6. августа 1914) Српска<br />
војска изгубила је близу 17 000 официра и војника (12%<br />
састава), а од тога било је 11 519 рањеника. Историчар<br />
Јеремија Станојевић писао је: „Губици наше војске у<br />
Церској бици износили су 240 официра и 15 000 војника,<br />
што значи преко 20% бораца. Губици у бици на Руднику<br />
били су још већи и износили 22 000 погинулих, 91 000<br />
рањених и 19 000 заробљених. Иако су крвави губици<br />
били за 25% мањи од непријатељских, ипак је наш напор<br />
био несравњено већи, а наши извори снаге сасвим исцрпени“.<br />
7 А онда, дошла је пошаст Србије – тифус. 8 Процењује<br />
се да је у Србији боловало око 500 000 људи од<br />
пегавца, а да је умрло око 150 000 и око 30 000 аустријских<br />
заробљеника. Лекари и медицинско особље поднели<br />
су највећу жртву: од 534 лекара живот је изгубило 160<br />
(132 од пегавца и других заразних болести). 9 После епидемије<br />
било је способно за рад једва 200 лекара. Практично,<br />
сви су били заражени, а умрло је 56% лекара и медицинског<br />
особља на раду у болницама.<br />
Као резултат промене у војној техници и тактици, за<br />
само годину дана, карактер ратне ране био је потпуно<br />
измењен. 10 Експлозивне повреде (шрапнел, граната,<br />
бомба) биле су заступљене са 73,7%, пушчане са 17,2%,<br />
контузије са 8,8% и повреде хладним оружјем у 0,3%<br />
(табела 2).<br />
Дистрибуција повреда према деловима тела, такође,<br />
била је измењена (табела 3).<br />
Повреде главе биле су заступљене са 20,9% од свих<br />
повреда, а са морталитетом од 11%. Од 2 000 рањеника,<br />
њих 4,6% имало је повреду лобање, а искључујући морибунде,<br />
код оперисаних рањеника смртност је била<br />
16%, а код оперисаних са повредом мозга смртност је<br />
била 28%. Резултати су обједињени са резултатима др<br />
Коена. 11<br />
Повреде груди и врата биле су заступљене са 16,9%<br />
од свих повреда, са морталитетом од 9%, а код изолованих<br />
повреда грудног коша имале су морталитет од 7%.<br />
Торакотомија је рађена само код присуства великих количина<br />
крви у грудном кошу.<br />
Повреде трбуха биле су заступљене са 7,2%, са морталитетом<br />
од 45%. Задржан је активан став према овим<br />
повредама као у претходном рату: експлорација, сутуре,<br />
протективне стоме.<br />
Повреде горњих екстремитета биле су заступљене<br />
са 17,1%, са морталитетом од 3%. Ове повреде биле су<br />
праћене фрактурама код 55%.<br />
Повреде доњих екстремитета биле су заступљене са<br />
37,9% и морталитетом од 7%. Фрактуре су биле присутне<br />
код 28% рањеника.<br />
Ратна организација збрињавања рањеника<br />
У балканске ратове, које су страни конзули оценили<br />
као „рат за ослобођење, који је дегенерисао у рат за деобу,<br />
и на крају у рат за истребљење“, српски санитет ушао<br />
је са много проблема. Лекара и хирурга било је премало,<br />
а тадашњи начелник војног санитета пук. др Лазар Генчић<br />
у свом предавању у Официрском дому, уочи самих<br />
ратова 1912, закључио је: „Ми у ствари немамо војни санитет,<br />
већ једну малу групу грађанских лекара обучених<br />
у униформе санитетских официра“. Стручна спрема болничара<br />
није била на потребном нивоу, а налазили су се<br />
само у дивизијским завојиштима, пуковским превијалиштима<br />
и пољским болницама. У позадинским болницама<br />
радиле су добровољне болничарке и трећепозивци. Опрема<br />
и средства намењена првој помоћи, опште медицинском<br />
и хируршком раду на бојишту, била су задовољавајућа<br />
по оцени српских и страних хирурга. Новонабављен<br />
и на време подељен холандски Утермеленов<br />
(Utermöhlen) 3 први завој (по два код сваког војника) употребљаван<br />
је са успехом. Било је довољно удлага за фиксацију<br />
фрактура (по конструкцији др Михаила Петровића)<br />
и потпуно су одговарале својој намени. 12 Нису сe показали<br />
прикладним за транспортну имобилизацију: гипс<br />
и разне импровизације (дашчице, картон, жица и сл). 13<br />
Санитетска ратна материјална средства, потрошна и непотрошна,<br />
била су набављена у потребној количини, али<br />
су неравномерно распоређена, често недовољно попуњена<br />
и неприкладно пакована (у гломазне сандуке). Велики<br />
проблем био је непостојање санитетских складишта, те<br />
се често морало долазити у Ниш. 14 Снабдевање уопште<br />
било је лоше. Средства за евакуацију била су недовољна<br />
и неприлагођена. Постојала су три санитетска воза, а<br />
њихов значај за брзу евакуацију рањеника до болница у<br />
Београду посебно су истицали хирурзи др Војислав Субботић<br />
и др Јулије Будисављевић. 4, 15, 16 Ратна организација<br />
збрињавања рањеника била је: превијање рањеника<br />
на бојишту, брзо извлачење и евакуација у позадинске<br />
болнице, претежно у Београду. Српске пољске болнице<br />
(по четири на сваку дивизију) имале су санитетског материјала<br />
за 100 рањеника (оболела) и под шатором (када<br />
се нису развијале у зиданим објектима) простор за 14 –<br />
16 кревета. Санитетска чета је развијала завојиште, по<br />
једно на дивизију, у коме је било: четири лекара, један<br />
апотекар, један медицинар и 450 војника болничара, од<br />
Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 49–58.
Strana 52 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
којих су упућивани болничари у пукове. У сваком пуку<br />
било је 1–2 лекара, 56 болничара војника и 64 носиоца<br />
рањеника. Сви рањеници долазили су у завојиште. У завојиштима<br />
(у зони борбеног дејства) рађени су само хитни<br />
оперативни захвати, контрола завоја и имобилизације.<br />
У почетку рата збрињавање рањеника одвијало се у регионалним<br />
болницама, школама и прикладним зградама.<br />
У периоду 12–25. септембра 1912. активирано је 13 резервних<br />
болница са укупно 3 295 постеља, а само у Нишу<br />
било је 1500 постеља. Страних санитетских мисија у<br />
току 1912. у Србији било је најмање 16 са укупно око<br />
100 лекара, а у току 1913. била је 21 мисија са укупно<br />
око 60 лекара, 70 сестара и 60 болничара. У оба рата било<br />
је око 150 лекара, око 170 сестара и 160 болничара.<br />
Сви хирурзи пристигли у Београд заступали су мање или<br />
више строг конзервативни, асептички приступ у лечењу<br />
ратне ране, што је последица Есмарховог и Бергмановог<br />
учења. 5, 6, 17 Хирурзи су се слепо држали ставова које је<br />
заузела и хируршка секција историјског 7. међународног<br />
медицинског конгреса одржаног 1881. у Лондону. Секцијом<br />
су председавали водећи војни хирурзи Esmarch из<br />
Кила и Melladew из Лондона. У вези асептичког третмана<br />
рана, на основу искустава из Француско-пруског рата,<br />
Esmarch је закључио: „Non nocere“ – Don’t touch!“. 18 Бергманово<br />
учење прави је програм за све хирурге света све<br />
до Првог светског рата. Начела тог учења о рани су: ратна<br />
рана је практично стерилна; инфекција је секундарног<br />
порекла; ратну рану не треба дирати, сондирати, ни хируршки<br />
обрађивати; судбину ране одлучује асептички<br />
завој и мировање; фрактуре кости и зглобова стерилно<br />
завити и имобилизирати у гипсу; ако се појави инфекција<br />
извршити ресекцију а не ампутацију. Бергманова<br />
школа је у директној вези са системом евакуације по<br />
сваку цену у дубоку позадину, хируршки рад на војишној<br />
просторији сведен је на минимум. Генијално, епохално<br />
и трајно у Бергмановој школи је асепса и асептичан,<br />
пажљив поступак према рани. Релативну вредност<br />
има принцип „рану не дирај“ јер је био донекле ваљан<br />
само за доба када је преовлађивало малокалибарско пушчано<br />
оружје. Следбеници, како то често бива, апсолутизирали<br />
су ово начело и погрешно га пренели у нове<br />
ратне прилике, када су преовладале ране од тешког експлозивног<br />
оружја које су тражиле императивно активну<br />
хируршку обраду што раније. Хирурзи нису схватили<br />
преокрет у ратној техници, али ни драгоцени сигнал –<br />
експерименте Фридриха из 1898. године. 1, 7, 19-21 Насупрот<br />
очекивањима да ће преовладавати ране од брзометног<br />
аутоматског пешадијског оружја које је тек уведено,<br />
у првој половини Првог светског рата француска војска<br />
имала је повреде: од топовских граната 67%, од ручних<br />
граната 9%, пушчани меци 14% и остало (бајонет, контузије<br />
и комоције) у 10%.<br />
Први хирург који је већ у Првом балканском рату<br />
прешао са конзервативног на активни став у обради ратне<br />
ране је др Михаило Петровић и то као хирург у зони<br />
борбеног дејства, где је једино и могао доћи до својих<br />
сазнања. Према подацима др Субботића, код више од<br />
7 000 рањеника лечених у београдским болницама до<br />
краја јануара 1913, еризипел је запажен само код 13 рањеника<br />
(сви су излечени), а тетанус код четири рањеника<br />
(сви су умрли). Најчешће су прављена поређења са искуствима<br />
санитетских мисија у бугарском санитету, где је<br />
била неприхватљива учесталост инфекција рана, црвеног<br />
ветра, тетануса, ампутација и хоспитална смртност рањеника.<br />
У почетку овог рата доминирао је конзервативни<br />
приступ рани, а на самом Утермеленовом првом завоју<br />
писало је „не дирај рану“. Поступало се по свим<br />
принципима асепсе и антисепсе, али др Михаило Петровић<br />
писао је: „...из очекиваног става прешли смо у активнији,<br />
јер смо видели, да ако не отварамо и не проширимо<br />
само погођено место, може да се јави ретенција. Овде<br />
нам више није био од користи асептички Утермеленов<br />
завој... ране нису долазиле у најбољем стању, мада се<br />
још код нас ни тада не јавља нигде гасна флегмона, која<br />
се тако често јављала у европском рату“. Ране су испиране<br />
2% карболном киселином, инфициране већом концентрацијом<br />
или се користио јод и јодоформ-газа. Управо<br />
у Србији, још у српско-бугарском рату (1885) промовисана<br />
је примена јодоформа у лечењу ратних рана 21 .<br />
Значај дренаже ратне ране који је истакао др Михаило<br />
Петровић прихватили су и други хирурзи 22 . Истицао је<br />
да ране не треба никад тампонирати, да морају бити добро<br />
обрађене и широко отворене, као и да је неопходно<br />
скратити време евакуације, тј. до примарне обраде ратне<br />
ране. Став су прихватили и други хирурзи доказујући да<br />
је то битан фактор учесталости инфекције ратне ране,<br />
појаве септичних компликација, учесталости ампутација<br />
и смртности. Већ у овом рату, активан приступ при повредама<br />
трбуха имао је др Михаило Петровић, а код повреда<br />
главе и др Леон Коен 11, 23 . Активан став у овим повредама<br />
био је забрањен код већине великих армија и у<br />
Првом светском рату, а хирурзи су их тешко прихватали<br />
и у Другом светском рату. Др Петровић истиче и:<br />
„...трепанисање сваког случаја, без довољно разлога, не<br />
би се могло оправдати, јер најзад, за индивидуу не може<br />
бити свеједно, да ли има на глави вештачку фонтанелу<br />
или не„, а „...код трбушних повреда има да се врши пошто-пото<br />
хируршка интервенција јер је то оправдано и логично,<br />
пошто се само тим начином болесник може избавити<br />
и утврдити, да ли има перфорација или не“ и истиче<br />
да се операција мора урадити у периоду краћем од 12 часова<br />
од повређивања. Др Коен је у балканским ратовима<br />
урадио 50 трепанација и дебридмана код повреда главе<br />
са смртношћу од 16%. Резултати се могу упоредити само<br />
са Барњијевим и Кушинговим из Првог светског рата 24 .<br />
За повреде груди прихваћен је став о конзервативном<br />
лечењу који постављен у руско-јапанском рату. Док је др<br />
Florschütz у Београду промовисао свој „Балкански рам“<br />
1913, др Михаило Петровић је од 1912, поред израде различитих<br />
удлага, конструисао и примењивао екстензиони<br />
апарат „од еластичног дудовог дрвета“ за лечење ратних<br />
повреда дугих костију. Како сам каже, на Солунски<br />
фронт долазили су „за мустру за те послове“ Енглези и<br />
касније Американци. Др Никола Крстић у предавању<br />
одржаном у Reunion des chirurgiens des alliéеs у Солуну,<br />
поред истицања радова др Војислава Субботића, истиче<br />
Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 49–58.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 53<br />
да су у зони борбеног дејства (на завојишту) у неколико<br />
наврата урађене сутуре и анастомозе крвних судова Кареловим<br />
шавом, годину дана пошто је Alexis Carrel добио<br />
Нобелову награду за свој експериментални рад на<br />
васкуларним анастомозама. Без обзира на функционалност<br />
тих анастомоза, ово је сигурно прва примена шава<br />
крвног суда у ратној хирургији. Значај рада прим. др<br />
Војислава Субботића, оца српске хирургије (слика 1), у<br />
Сл. 1 — Проф. др Војислав Субботић, отац српске<br />
хирургије<br />
васкуларној хирургији, управо у овом рату, сврстао га је<br />
међу великане светске (војне) хирургије 15 . Радовима објављеним<br />
у Lancet-у и код нас, и иступом на Међународном<br />
конгресу у Лондону 1913, обезбедио је завидно место<br />
нашој ратној хирургији 25, 26 . Резултати В. Субботића<br />
из 1912, начињени непосредно након Carrel-ових експерименталних<br />
радова, нису превазиђени нигде у свету ни<br />
у Другом светском рату (од 2 471 повреде артерија код<br />
америчких војника, репарирана је само 81 повреда!), а<br />
први покушаји су начињени тек у Корејском рату 27-31 .<br />
Можемо само да пробамо да сумирамо хируршке<br />
новине до којих су дошли српски хирурзи у балканским<br />
ратовима: активан став према ратној рани, активан став<br />
према повредама главе и трбуха, конзервативан став у<br />
повредама грудног коша, битне новине у лечењу фрактура<br />
дугих костију, шав крвних судова, прве ратне бласт<br />
повреде (званично први пут, описане су у Балканском<br />
рату, мада их срећемо један век раније у бици на Чегру),<br />
значај евакуације и организације хируршког рада итд 5 .<br />
Организовани су и велики састанци и конгреси на којима<br />
се дискутовало о разликама у збрињавању рањеника,<br />
нпр. велики састанак Берлинског војнолекарског друштва<br />
21. фебруара 1913, затим Берлинског хируршког<br />
друштва 3. марта 1913. и велики конгрес у Петрограду<br />
маја 1913. Јединствена оцена тих састанака и конгреса,<br />
на основу ратних искустава учесника у рату, била је да је<br />
српска ратна хирургија остварила максималне резултате<br />
и достигла сам врх у ратној хирургији захваљујући доброј<br />
организацији санитетског збрињавања рањеника, брзој<br />
евакуацији и, пре свега, правилном приступу у обради<br />
ратне ране и каснијем њеном лечењу.<br />
Српска ратна хирургија, прослављена у балканским<br />
ратовима, била је потпуно исцрпљена. Први светски рат<br />
почела је оскудевајући у свему: у људима, санитетском<br />
материјалу, времену и на крају – без отаџбине. Велики је<br />
недостатак лекара и поред више страних санитетских<br />
мисија у првој половини рата. Недостатак хирурга је још<br />
израженији, а поготову због промена у војној тактици и<br />
наоружању, које су као резултат имале огроман број рањеника<br />
у врло кратком времену и то са тешким експлозивним<br />
повредама. После смене начелника санитета, др<br />
Лазара Генчића, 1916. године на Крфу, због катастрофалне<br />
епидемије пегавца, начелник санитета до јесени<br />
1917. био је пук. др Роман Сондермајер, а у време офанзиве<br />
и уједно последњи начелник санитета Врховне команде<br />
у рату био је пук. др Ђока Владисављевић 32, 33 .<br />
Сви санитетски магацини (војни и цивилни) и магацини<br />
Црвеног крста били су потпуно испражњени. Црвени<br />
крст је једино располагао са 20 000 кревета осталих<br />
после балканских ратова, али убрзо се успоставило да је<br />
потребно 100 000.<br />
У почетку рата, пољске болнице, постављене позади<br />
борбеног распореда и дуж пута, прикупљале су све<br />
рањене и оболеле, и после указане помоћи враћале у јединицу<br />
или евакуисале у ваљевску болницу или директно<br />
на санитетски воз који је био у Ваљеву. Санитетских<br />
кола није било те су, за евакуацију до Ваљева, коришћени<br />
коњи, запрежна кола или кола коморе у повратку,<br />
а у случају хитног покрета јединице–како је ко<br />
знао и умео. Није било ни болничких шатора ни барака<br />
те су пољске болнице биле смештене у сеоским кућама<br />
или кафанама. Рањеници и болесници лежали су на поду,<br />
најчешће без простирке и сламе. Из болница су рођаци<br />
могли да одведу болесника или рањеника 34, 35 !<br />
После битака на Церу, Јадру, Гучеву, Борањи, Јагодњи<br />
и Мачковом камену, Ваљево је било закрчено рањеницима<br />
у којем је оформљено 2 500 постеља, али то није<br />
било ни приближно довољно. Заузете су биле све школе,<br />
касарне, хотели, кафане, магацини, …све! Рањеници<br />
су лежали на подовима, са или без сламе и покривача.<br />
Лаки рањеници су закрчили ваљевске улице. Санитетски<br />
воз је дневно из Ваљева превозио 2 000–3 000 рањеника,<br />
а често се користио и теретни воз. У Младеновцу,<br />
уз железничку станицу формирано је завојиште, из<br />
кога су рањеници упућивани у болнице у Нишу, Скопљу,<br />
Крагујевцу. Хирургијом је господарила ратна ситуација<br />
и – време. Временску оскудицу у хируршком раду<br />
најбоље је описао бригадни санитетски ђенерал др Михаило<br />
Петровић, отац српске војне хирургије, речима:<br />
„За време мира ми смо господари времена, а за време<br />
рата оно господари нама, јер то зависи од активности<br />
било наше било непријатељске“.<br />
Мањак болничара био је врло изражен, а према урађеним<br />
истраживањима, прва помоћ била је пружана у<br />
облику самопомоћи и узајамне помоћи код 38,6%, од ме-<br />
Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 49–58.
Strana 54 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
У нашој ратној санитетској литератури најпознатија<br />
је I српска пољска хируршка болница у Драгоманцима<br />
(слика 2), на чијем су челу били пуковник др Михаило<br />
Петровић (слика 3) као главни хирург и мајор др Ђорђе<br />
Нешић као њен командир.<br />
Сл. 2 — Прва хируршка пољска болница Врховне команде у Драгоманцима, 1918. године<br />
дицинског техничара код 10,9%, лекара 35,4% и болничара<br />
само код 15,1% 8, 36 .<br />
Када је избио Први светски рат санитет је располагао<br />
са три санитетска воза за нормални колосек и једним<br />
за пругу уског колосека (на прузи Младеновац – Ваљево).<br />
Убрзо, по наређењу Врховне команде, формирана су<br />
још два за превоз лаких рањеника и реконвалесцената, а<br />
до краја 1914, још два воза, тако да је санитет располагао<br />
са седам возова. Возови су били опремљени као пољске<br />
болнице, а по речима др Милана Петровића, командира<br />
тих возова „...ниједна друга војска, ни савезничка, ни непријатељска,<br />
за време ових ратова није имала тако урађених<br />
санитетских возова“. Мора се напоменути да је<br />
авион за транспорт рањеника први пут у свету употребљен<br />
у Србији у току повлачења српске војске 37, 38 .<br />
Београд се морао напустити, а ускоро и Србија. Потресна<br />
су искуства др Славке Михајловић, јединог преосталог<br />
хирурга и лекара на клиници др Војислава Субботића,<br />
којој је много помагао, за време прве окупације Београда,<br />
шеф оближње војне болнице, велики пријатељ<br />
српског народа, др Рајан (Edward Ryan). После повлачења<br />
српске војске 1915. године, тешки рањеници су остали<br />
у болницама са неопходним лекарима, на милост и<br />
немилост непријатељу. И поред присуства страних санитетских<br />
и несанитетских мисија, окупатор је чинио многа<br />
зверства, и у народу и у болницама 39-41 .<br />
На Солунском фронту српски хирурзи збрињавали<br />
су рањене у дивизијским пољским болницамазавојиштима<br />
непосредно иза линије фронта и у пољским<br />
хируршким болницама; две српске и две шкотских жена,<br />
формираних уз доста савезничкoг отпора због одлука<br />
које су почетком 1916. донете на Међусавезничким конференцијама<br />
у Шантији-у. У време битке код Горничева<br />
и у почетку битке за Кајмачкалан била је у функцији<br />
болница број 3 са аустралијским медицинским особљем,<br />
а касније у време битке око Црне реке и Битоља и болнице<br />
1. и 2. са српским особљем. За веме офанзиве 1918.<br />
биле су у функцији све четири, али само у почетној фази,<br />
јер су због своје непокретности и тешко проходног терена<br />
заостале. Изузетак је чинио само део болнице бр. 3 са<br />
аустралијским особљем, које је нашло начина да се прикључи<br />
напредујућој српској I армији код Врања, где је<br />
развило болницу и ту наставило са радом.<br />
Сл. 3 — Проф др Михаило Мика Петровић, отац српске<br />
ратне хирургије као санитетски пуковник у<br />
Драгоманцима 1916.<br />
Мањи део наших рањеника лечили су наши хирурзи<br />
у српској болници „Престолонаследник Александар“ у<br />
Солуну.<br />
Када су почеле борбе, највећи проблем српског војног<br />
санитета било је све веће заостајање, јер није могао<br />
да прати фуриозни повратак српске војске у домовину. 43-<br />
45<br />
Немачки цар Вилхелм II, 1918. године, не верујући у<br />
пораз бугарске војске и непрестано повлачење Немаца,<br />
рекао је: „Требало је бити Србин... па учинити немогуће<br />
могућим“.<br />
Српски ратни хирурзи, захваљујући богатом искуству<br />
из претходног рата, ушли су спремни и у овај рат. Неприкладан<br />
први завој, замењен је Есмарховим првим завојем,<br />
који је био много једноставнији за постављање. Војвода<br />
Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 49–58.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 55<br />
Живојин Мишић пише у својим „Успоменама“: „Куршум<br />
беше прошао кроз обадва образа. Зависмо му рану Есмарховим<br />
првим завојем“. 46 Активни став према ратној рани<br />
коју је промовисао др Михаил Петровић, прихватио је и др<br />
Војислав Субботић који је писао: „Консервативна терапија<br />
показала се као недовољна, све смо више били упућивани<br />
на активно хируршко лечење. То је сада био „септичан<br />
рат“. ...услед нагомилавања рањеника, многих артилеријских<br />
повреда, позиционе борбе на загађеном земљишту,<br />
повлачења и других отежавајућих околности, почели су се<br />
јављати случајеви са мање више тешким компликацијама:<br />
гасним флегмонама и гангренама, тетанусом и другим инфекцијама<br />
рана. Повреде су биле силне, веома многобројне...<br />
Компликације су биле веома честе, страшно умирање<br />
је било поражавајуће“ 27 . Очигледно био се променио и карактер<br />
ратне ране. Доминирале су сада експлозивне ране.<br />
Њихова учесталост била је статистички значајно већа него<br />
у балканским ратовима (табела 2). Такође, значајно се повећала<br />
учесталост повреда главе, а смањила учесталост повреда<br />
руку (табела 3). Поред свега, описане су тешке повреде<br />
пушчаном муницијом. Арчибалд Рајс (Rudolph Archibald<br />
Reiss, 1875-1929) успео је да докаже да су начињене<br />
забрањеним експлозивним мецима, да су читаве аустроугарске<br />
јединице биле наоружане искључиво овом муницијом<br />
и да о томе објави чланак још 1914. године 47, 48 .<br />
Резултати др Михаила Петровића и његових сарадника<br />
у пољској болници у Драгоманцима импресивни су и<br />
за данашње време. И поред тога што су имали рендген<br />
апарат и често помоћ др Лудвига Хиршфелда, у раду се<br />
морало и много импровизовати, а др Михаило Петровић је<br />
писао: „Тако смо импровизирали удлаге (Др Н. Николић,<br />
Др Петровић) импровизирали стерилизаторе и апарате за<br />
дестилацију воде (проф. Нешић). Градили куће, операционе<br />
сале, ортопедске апарате (Др Н. Крстић) и т.д., да су<br />
нарочито Енглези, а доцније Американци, долазили да<br />
узимају код нас ,мустру‘ за те послове“ (слика 4).<br />
Сл. 4 — Удлага по нацрту др Михаила Петровића<br />
Активан став (обрада, отворена рана, дренажа) др<br />
Михаило Петровић допунио је радикалном хируршком<br />
обрадом ране („сваку повреду смо широко ресецирали,<br />
чистили од коагула, подвезивали сваки најмањи суд, вадили<br />
размрскане коштице и страна тела, па све то исплакали<br />
слабим раствором 1% Acidi carbolici, Дакиновом<br />
течношћу, соним 0,7% раствором или чак само обичном<br />
стерилном водом”), континуираним испирањем ране, али<br />
без илузија („Пропирање сам схватао више као механичко<br />
чишћење, а не дезинфекцију“), иновиране екстензионе<br />
шине (по др Крстићу) и удлаге (по др Петровићу) у<br />
многоме су олакшавале третман ране и придоносиле излечењу.<br />
Шина са косом површином по др Субботићу<br />
није коришћена због конструкцијске грешке. Са оваквим<br />
лечењем урађено је ампутација екстремитета код само<br />
6,4% рањеника. Никад није рађена примарна сутура ране,<br />
већ само секундарни шав. Код око 2 000 рањеника<br />
није виђен ниједан случај тетануса.<br />
Код повреда крвних судова у ратној хирургији у зони<br />
борбеног дејства рађена је изолована лигатура крвних<br />
судова, што се сматрало значајним напретком.<br />
И поред оваквог лечења инфекција рана било је доста.<br />
Др Михаило Петровић каже: „Од свих рана било их<br />
је 67%, које су показивале тешке септичне, опште и локалне,<br />
симптоме, мада и осталих 33% нису биле без доста<br />
јаке локалне инфекције. Ово је у првом реду долазило<br />
услед повреде комадима гранате“, наглашавајући да се<br />
никако не би требало одрећи антисепсе и поред присутне<br />
асепсе. Међутим, говорећи о инфекцији рана, он наглашава<br />
нешто врло битно: „...јер су у рововима и земуницама<br />
наши војници чучали са пушком на „готовс“! не<br />
данима, недељама и месецима, но годинама, од јула 1916<br />
до краја августа 1918. Нема сумње, да је изнуреност организма<br />
ишла томе у прилог“. Чини се да то нисмо могли<br />
да прихватимо. A, много година касније, прихватили смо<br />
Бурденков став о „макроорганизму“ рањеника и „болести<br />
после рањавања“ других аутора. Уочен синдром узајамног<br />
погоршања код ратних повреда, данас је детаљно<br />
описан у синдромима мултиорганске дисфункције, дистреса,<br />
оштећења, системске инфламаторне реакције<br />
(ARDS, MODS, MOFS, SIRS) и сл. У Војномедицинској<br />
академији у Београду, у току недавних ратова, практично<br />
код свих рањеника, без обзира на тежину повреде, у лабораторијским<br />
анализама могле су се уочити мање или<br />
више изражене хипопротеинемија и хипоалбуминемија.<br />
А зар све то није тврдио др Михаило Петровић још у току<br />
Првог светског рата<br />
Др Михаило Петровић је објавио сва своја хируршка<br />
и ратнохируршка искуства. Опширно је писао о<br />
свим својим сазнањима која су тада била праве новине: о<br />
анестезији, о асепси и антисепси, о повредама крвних<br />
судова, о лечењу рана, о трансфузијама крви, о херниопластикама.<br />
49-58 Почетницима у хирургији саветовао је:<br />
„Ступајући у просторе у којима се негује хирургија и лече<br />
наши болесници дао бих вам један савет: да пре него<br />
што приступите постељи хируршког болесника оставите<br />
ваше живце на дому, јер вам они не требају, ако су слаби.<br />
Но, ни у ком случају немојте да заборавите да поне-<br />
Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 49–58.
Strana 56 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
сете са собом срце и душу вашу, широко срце и топлу<br />
душу, у којима ће одјекнути болови и патње ваших болесника,<br />
у којима они треба да нађу сву утеху и наду, у топлини<br />
и саучешћу не странца, но пријатеља лекара и душевног<br />
човека“. Санитетски ђенерал, носилац француске<br />
официрске Легије части умро је 4. августа 1934. у униформи<br />
са којим је победоносно ушао у Србију 1918.<br />
Према речима Леона Коена, умро је „...лако, без бола и<br />
смртног страха. Затворио је уморне своје очи с осмејком<br />
на лицу као што доликује човеку који је у животу само<br />
добро чинио“. Његово срце, по властитој жељи, стављено<br />
је у урну и уграђено у зид некадашње Главне војне<br />
болнице. До недавно веровало се да су изгубљени мемоари<br />
оца српске војне хирургије и горостаса европске хирургије...<br />
Међутим, „Дневнички записи“ су нађени, нажалост<br />
– у контејнеру!!! 59 Да ли је тако завршила и урна<br />
са његовим срцем, уграђена у зид некадашње Главне<br />
војне болнице (данас зграда хирургије Ургентног центра),<br />
а изгубљена при реконструкцији зграде<br />
После велике историјске националне победе, једни<br />
су скупљали ловорике и живели на трону славе, други су<br />
добили ордење, а трећи су дуго видали ране, последице<br />
тих победа. Жртве се нису могле надокнадити. Колико<br />
ће времена требати за опоравак нацији која је у својим<br />
победама изгубила, за свега шест година ратовања, 1/3<br />
становништва и 2/3 мушког репродуктивног становништва.<br />
Непосредно, на још незавршен рат, надовезује се и<br />
пандемија шпанског грипа, која је у Европи, према неким<br />
проценама, однела више жртава него тек завршени<br />
светски рат. 60<br />
У санитету, и војном и цивилном, после Првог<br />
светског рата, један од највећих проблема је недостатак<br />
лекара. У војном санитету страдало је (умрло или погинуло)<br />
више од 30% лекара, други су га напустили. 61 После<br />
оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,<br />
проблем је само делимично решен пријемом лекара из<br />
некадашње Аустроугарске и пријемом руских лекара<br />
емиграната. Војни питомци су добијали стипендије за<br />
школовање у иностранству, а оснивање Медицинског<br />
факултета у Београду знатно ће убрзати стварање лекарског<br />
кадра и за потребе војске. Међутим, због специфичности<br />
службе, требало је школовати и дошколовати<br />
властити војносанитетски кадар. Још 1886. године,<br />
тадашњи начелник санитета др Мика Марковић дошао<br />
је „до уверења да наша војска може доћи до добрих лекара,<br />
ветеринара и апотекара, ако их она сама о свом<br />
трошку образује“. Међутим, школовање и многи други<br />
проблеми у раду санитетске службе остали су актуелни<br />
до данас. Нпр, умерена критика ђенарала др Владимира<br />
Станојевића да војни санитет воде људи који себе нису<br />
нашли у медицини, људи који за тај посао нису ни<br />
школовани, ни стимулисани, ни заинтересовани, кажњена<br />
је са 30 дана затвора. 62 У Други светски рат ушло<br />
се само са брошурицом проф. Радована Данића о лечењу<br />
ратних повреда. 63 Нису довољно анализирана ни искуства<br />
из ратова 1912–1918. Наше ратно санитетско искуство<br />
објавио је 1925. године санитетски потпуковник<br />
(у то време) др Владимир Станојевић, као приватно издање!<br />
64, 65 Међутим, своје ратно санитетско искуство из<br />
истог рата, Немци, као ратни губитници, објављују у<br />
девет огромних, богато опремљених књига под уредништвом<br />
начелника немачког ратног санитета генерала<br />
др Otto Schjerning-а. Поред сличног приказа, Французи<br />
организују два импозантна конгреса о ратној медицини<br />
и хирургији, први за време и други после Првог светског<br />
рата. Краткотрајно искуство из истог рата, у периоду<br />
1923–1927. у САД објављено је у 24 тома енциклопедијског<br />
формата. 66<br />
Српско ратно хируршко искуство, у овом периоду<br />
било је изузетно богато. Српска ратна хирургија у свим<br />
ратовима пратила је своју нацију на највишем нивоу.<br />
Најчешће у немогућим условима и подносећи највеће<br />
жртве достигла је светски врх. Многи светски хирурзи<br />
долазили су у Србију јер „ту се имало шта научити“. Врхунски<br />
резултати српске ратне хирургије из балканских<br />
ратова, нису били довољно запажени из два разлога: непосредно<br />
се надовезала општа катаклизма светског рата<br />
и дошло је до промена карактера ратне ране због промена<br />
у војној техници и тактици. У Првом светском рату<br />
дошло је до динамичног преображаја схватања карактеристика<br />
ратне ране чији се карактер променио за непуну<br />
годину дана. На неопходност активног става у лечењу<br />
ратне ране указали су српски ратни хирурзи још у балканским<br />
ратовима, то је био закључак и великих конгреса<br />
у Паризу и Бриселу у току Првог светског рата, али<br />
мишљење хирурга се тешко мењало. Немци су и у Други<br />
светски рат ушли са конзервативним ставом у лечењу<br />
ратних рана и платили високу цену. Нажалост, и у рату<br />
на простору бивше Југославије (1991–1999) видели смо<br />
доста „тако „лепо“ ушивених ратних рана“, запуштених<br />
фрактура, абдоминалних, васкуларних и других повреда,<br />
чак и гасне гангрене.<br />
L I T E R A T U R A<br />
1. Papo I, Funtek M, Piščević S. Organizacija hirurške pomoći u<br />
ratu. U: Papo I, gl. urednik. Ratna hirurgija. Beograd: Vojnoiydavački<br />
zavod; 1980. p. 9-45<br />
2. Ignjatović M. Historical review of the development of war surgery<br />
– part 2. Vojnosanit Pregl 2006; 63(7): 685–90. (Serbian)<br />
3. Ignjatović M. Wet wound healing. Vojnosanit Pregl 2001; 58(3):<br />
273–81. (Serbian)<br />
4. Stanojević V. Rad našeg saniteta u Balkanskom ratu 1912. i<br />
1913. godine. In: 700 godina medicine u Srba. Beograd: Srpska<br />
akademija nauka i umetnosti; 1971. p. 218-26.<br />
5. Ignjatović M. Serbian military surgery experience (1876–1918):<br />
part 4. Military surgery in Serbia during the Balkan Wars<br />
(1912–1913). Vojnosanit Pregl 2004; 61(2): 217–29. (Serbian)<br />
6. Stanojević V. Istorija ratnih zaraza. Od Napoleona do Evropskog<br />
rata završno. Beograd: Zlatibor; 1924.<br />
7. Tomac P. Predigra. In: Marić M, Stošić B. Srbija 1914. Beograd:<br />
Sedma sila; 1965. p. 5-41.<br />
8. Stanojević V. Pegavi tifus u srpskoj vojsci 1914 i 1915. In: Stanojević<br />
V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno<br />
sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; 1925. p. 329-35.<br />
Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 49–58.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 57<br />
9. Subotić VM. Pomenik poginulih i pomrlih lekara i medicinara u<br />
ratovima 1912-1918 i redovnih, dopisnih i počasnih članova,<br />
osnivača, dobrotvora i zadužbinara 1872-1922. Beograd:<br />
Srpsko lekarsko društvo; 1922.<br />
10. Ignjatović M, Stanković N. Serbian war surgical experience<br />
(1876–1918): part 5. War surgery in Serbia during the First<br />
World War. Vojnosanit Pregl 2004; 61(3): 331–42. (Serbian)<br />
11. Kojen L. O trepanacijama u ratu. In: Stanojević V, editor. Istorija<br />
srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo.<br />
Beograd: Zlatibor; 1925. p. 667-80.<br />
12. Nešić Đ. Bolnica u Dragomancima i njene improvizacije. In:<br />
Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno<br />
sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; 1925. p. 814-8.<br />
13. Socin H. Opaske o srpskoj sanitetskoj službi. In: Stanojević V,<br />
editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko<br />
iskustvo. Beograd: Zlatibor; 1925. p. 233-40.<br />
14. Milić R. Apotekarska i sanitetska sprema u našim ratovima. In:<br />
Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno<br />
sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; 1925. p. 808-13.<br />
15. Subbotić V. Ratno-hirurška iskustva u ratu 1912. In: Stanojević<br />
V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko<br />
iskustvo. Beograd: Zlatibor; 1925. p. 241-6.<br />
16. Budisavljević J. Pod Crvenim Krstom. Ratno-hirurški prilozi.<br />
Predavanje održano 1913 u "Wissenschaftl. Aerztegesellschaf."<br />
Arhiv IVMNID VMA Beograd, 276-R (11 kucanih strana).<br />
17. Ignjatović M. Giants of war surgery – part 3. Vojnosanit Pregl<br />
2007; 64(4): 283–95. (Serbian)<br />
18. Esmarch F, editor. Military practice in the Franco-Prussian war.<br />
Procedings of the section of military surgery. 7th International<br />
medical congress; 1881 London, England. London: Transactions;<br />
1881. p. 477-597.<br />
19. Fackler ML. Misinterpretations concerning Larrey's methods of<br />
wound treatment. Surg Gynecol Obstet 1989; 168(3): 280–2.<br />
20. Brown AK. Gunshot wounds then and now. J R Coll Surg<br />
Edinb 1989; 34(6): 302–9.<br />
21. Ignjatović M. Historical review of the development of war surgery<br />
– Part 3. Vojnosanit Pregl 2006; 63(8): 770–4. (Serbian)<br />
22. Protić MF, Pavlović BB. Prva primena jodoform-zavoja u našoj<br />
zemlji – zasluga doktora Mihaila Markovića. In: Zbornik radova<br />
XXI naučnog sastanka; 1971 Sep 16-18; Niš, Jugoslavija.<br />
Beograd: Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije;<br />
1971. p. 99-102.<br />
23. Petrović M. Moja hirurška iskustva u ratovima 1912-18. In: Stanojević<br />
V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno<br />
sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; 1925. p. 623-66.<br />
24. Ignjatović M. Hirurzi dobitnici Nobelove nagrade (1901-2000).<br />
Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; 2001.<br />
25. Subbotić V. Military experience of traumatic aneurysm. Lancet<br />
1913; 2: 720-1.<br />
26. Subotić V. Ratno-hirurška iskustva o traumatskim aneurizmama.<br />
Srp Arh Celok Lek 1914; 20: 1-21.<br />
27. Subbotić V. Posle rata. Retrospektivni pogledi. Srp Arh Celok<br />
Lek 1919; 21(2): 49-54.<br />
28. Price BA. The influence of military surgeons in the development<br />
of vascular surgery. J R Army Med Corps 1999; 145(3):<br />
148–52.<br />
29. Rich NM, Hobson RW 2nd, Collins GJ Jr. Traumatic arteriovenous<br />
fistulas and false aneurysms: a review of 558 lesions. Surgery<br />
1975; 78(6): 817–28.<br />
30. Hughes CW. Arterial repair during the Korean war. Ann Surg<br />
1958; 147(4): 555–61.<br />
31. Rich NM. Management of venous trauma. Surg Clin North Am<br />
1988; 68(4): 809–21.<br />
32. Vuković Ž. Da ne zaboravimo: Savezničke medicinske misije u<br />
Srbiji 1915. Beograd: Plato; 2005.<br />
33. Popović B, Kovačević J, Vulić D, Pavlović B, Dikić B, Miletić M, et al.<br />
Vojni sanitet u srpskom narodu. Beograd: Rad; 1998.<br />
34. Stanojević V. Activity of our Medical Corps in the First World<br />
War; written on the 40th anniversary of the war. Srp Arh Celok<br />
Lek 1956; 84(11): 1324–8. (Serbian)<br />
35. Stanojević V. Rad našeg saniteta u Prvom svetskom ratu. In:<br />
700 godina medicine u Srba. Beograd: Srpska akademija nauka<br />
i umetnosti; 1971. p. 227-57.<br />
36. Stanojević V. Sanitetska podoficirska škola. Krf-Vido – Odesa<br />
1916. Arhiv IVNMID VMA Beograd (29 tabaka rukopisa).<br />
37. Vladisavljević ĐL. Sanitetski aeroplani. In: Stanojević V, editor.<br />
Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko<br />
iskustvo. Beograd: Zlatibor; 1925. p. 754-7.<br />
38. Protić MF, Pavlović BB. Avion kao sredstvo transporta u<br />
srpskom vojnom sanitetu. Acta Hist Med Stom Pharm Vet<br />
1980; 20(1-2): 173-8.<br />
39. Mihajlović S. Bombardovanje Beograda. In: Đurić S, Stevanović<br />
V, editors. Golgota i vaskrs Srbije 1914-1915. Beograd:<br />
Beogradski izdavačko-grafički zavod – Partizanska knjiga;<br />
1986. p. 103-39.<br />
40. Mihajlović S. Pad Beograda. In: Đurić S, Stevanović V, editors.<br />
Golgota i vaskrs Srbije 1914-1915. Beograd: Beogradski<br />
izdavačko-grafički zavod – Partizanska knjiga; 1986. p. 140-97.<br />
41. Stefanović S. Fragmenti građe za istoriju našeg povlačenja i<br />
izgnanstva. Srp Arh Celok Lek 1921; 23: 283-303.<br />
42. Nedok A.Reorganizacija vojnog saniteta u 1916. godini, U :<br />
Srpski vojni sanitet u 1916. godini; Akademija medicinskih nauka<br />
SLD Beograd, 2007; monografija br 2, ser B, vol. 1:11-42.<br />
43. Vuković Ž, Antić V. Žene Australije sa srpskom vojskom na<br />
Solunskom frontu, u istoj monografiji kao pod 42, 93-8.<br />
44. Dimitrijević B, Nedok A, Nastanak legendarne Prve hirurške poqske<br />
bolnice Vrhovne komande na Solunskom frontu, u istoj<br />
monografiji kao pod 42; 99-113.<br />
45. Nedok A. Vojni sanitet u proboju Solunskog fronta 1918. u<br />
ovom Suplementu.<br />
46. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju Solunskog fronta. Vojnosanit<br />
Pregl 1959; 16: 860-8.<br />
47. Stefanović S. Fragmenti građe za istoriju našeg povlačenja i<br />
izgnanstva (svršetak). Srp Arh Celok Lek 1921; 23: 465-80.<br />
48. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju Solunskog fronta -<br />
nastavak. Vojnosanit Pregl 1959; 16: 980-8.<br />
49. Rajs A. Pobedonosna ofanziva od 1918. In: Đurić S, Stevanović<br />
V, editors. Golgota i vaskrs Srbije 1915-1918. Beograd:<br />
Beogradski izdavačko-grafički zavod – Partizanska knjiga;<br />
1986. p. 756-84.<br />
50. Mišić Ž. Moje uspomene. V izdanje. Beograd: BIGZ; 1985.<br />
51. Rajs A. Kako su Austro-Mađari ratovali u Srbiji. In: Đurić S,<br />
Stevanović V, editors. Golgota i vaskrs Srbije 1914-1915.<br />
Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod – Partizanska<br />
knjiga; 1986. p. 342-61.<br />
52. Milović I, Lesić A. Testimony of Dr. Rudolf Archibald Reiss on<br />
the use of explosive missiles and injuries in Serbian soldiers in<br />
the battles of Jadar and Cer. Vojnosanit Pregl 1994; 51(4):<br />
337–9. (Serbian)<br />
53. Petrović M. O anesteziji. Vojno-Sanitetski Glasnik 1931; 2(1):<br />
40-85.<br />
54. Petrović M. Dezinfekcija i sterilizacija. Srp Arh Celok Lek 1928;<br />
30(3): 198-215.<br />
55. Petrović M. O povredama krvnih sudova. Posledice i lečenje.<br />
Srp Arh Celok Lek 1927; 29(4): 278-88.<br />
56. Petrović M. O povredama krvnih sudova. Posledice i lečenje.<br />
Srp Arh Celok Lek 1927; 29(5): 376-92.<br />
57. Petrović M. Zbrinjavanje rane. Srp Arh Celok Lek 1928; 30(7):<br />
573-87.<br />
58. Petrović M. Zbrinjavanje rane (Nastavak). Srp Arh Celok Lek<br />
1928; 30(8): 635-52.<br />
59. Petrović M. O povredama krvnih sudova. Posledice i lečenje.<br />
Srp Arh Celok Lek 1927; 29(3): 214-24.<br />
60. Petrović M. Zbrinjavanje rane (Nastavak II). Srp Arh Celok Lek<br />
1928; 30(9): 741-55.<br />
Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 49–58.
Strana 58 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
61. Petrović M. Prosutost, kilavost - hernia. Vojno-Sanitetski Glasnik<br />
1932; 3: 217-65.<br />
62. Davidović S. Dr. Mihailo Petrović. Medicinski Pregled 1934; 9:<br />
176-7.<br />
63. Dimitrijević B. U kontejneru: zapisi srpskog vojnog hirurga<br />
1916-1918. Beograd: Apostrof; 2001.<br />
64. Johnson NP, Mueller J. Updating the accounts: global mortality<br />
of the 1918–1920 "Spanish" influenza pandemic. Bull Hist<br />
Med 2002; 76(1): 105–15.<br />
65. Stanojević V. Sanitetsko osoblje u srpskoj vojsci u Prvom<br />
svetkom ratu i njegovi gubici. Vojnosanit Pregl 1958; 15:<br />
232.<br />
66. Johnson NP, Mueller J. Updating the accounts: global mortality<br />
of the 1918–1920 "Spanish" influenza pandemic. Bull Hist<br />
Med 2002; 76(1): 105–15.<br />
67. Danić R. Ratne povrede - opšta patologija i terapija. Beograd:<br />
Vojno-Sanitetski Glasnik; 1939.<br />
68. Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko<br />
iskustvo. Beograd: Zlatibor; 1925.<br />
69. Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko<br />
iskustvo. (Reprint, priređivači Jovanović M, Perišić M).<br />
Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar; 1992.<br />
70. Ireland MW. The medical department of the Unated States<br />
Army in the World War. Surgery. Volume XI, Part Washington:<br />
Government printing office; 1927.<br />
Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 49–58.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 59<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Заразне болести и рад српског војног санитета на њиховој<br />
превенцији и лечењу на Солунском фронту 1917–1918. године<br />
Communicable diseases and their prevention and treatment effected by the<br />
Serbian Army Medical Corps on the Salonika front in 1917–1918<br />
Драган Микић*, Бранислав Поповић , Радован Чеканац ‡ , Петар Ћурчић*,<br />
Јово Зељковић † , Мирослав Видановић †<br />
Војномедицинска академија, *Клиника за инфективне и тропске болести,<br />
† Архив Санитетске службе, ‡ Институт за епидемиологију, Београд;<br />
Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд<br />
Кључне речи:<br />
медицина, ратна; болнице, војне; србија; грчка;<br />
заразне болести.<br />
Key words:<br />
military medicine; hospitals, military; yugoslavia;<br />
greece; communicalbe diseases.<br />
Увод<br />
Катастрофалне последице епидемија заразних болести<br />
забележене у историји ратовања нису остале непознате<br />
ни српском народу, нити српској војсци. По<br />
службеној процени владе Краљевине СXС укупни ратни<br />
губици Србије током балканских ратова и Првог<br />
светског рата износили су 1 247 435 људских живота.<br />
Од тог броја у епидемијама је страдало око 360 000 људи,<br />
највише од пегавог тифуса, али су и епидемије колере,<br />
дизентерије, тифуса, маларије и шпанске грознице,<br />
у свом суровом облику погодиле наш народ и нашу<br />
војску 1–7 . У том контексту, неопходно је у најкраћим<br />
цртама осврнути се на губитке од заразних болести у<br />
српској војсци и рад српског војног санитета у годинама<br />
које су претходиле стабилизацији Солунског фронта<br />
1917. године.<br />
У Србији за време балканских ратова због веома<br />
лоше епидемиолошке оспособљености нашег санитета,<br />
недостатка бактериолога и бактериолошких лабораторија,<br />
као и средстава за превоз, изолацију и дезинфекцију<br />
забележена је тешка епидемија колере. Оболело је<br />
око 15 000, а умрло око 5 000 војника, док је број оболелих<br />
и умрлих у грађанству био знатно мањи. За разлику<br />
од наше војске, у грчкој војсци због благовремене вакцинације<br />
против колере оболевањa у истом периоду било<br />
је далеко мање 5 . Интересантно је да је српски војни санитет<br />
знао за колеру код Турака и Бугара још у време<br />
опсаде Једрена, где је у његовом саставу био бактериолог<br />
др Мориц Були. Он је знaо да су Грци вакцинисали<br />
своје војнике па је из Беча набавио и вакцину и антиколерични<br />
серум, али због различитих ставова међу компетентним<br />
стручњацима дошло је до кашњења у примени.<br />
Потпуковник др Светилав Милосављевић (хирург!) референт<br />
санитета Тимочке дивизије другог позива је не<br />
чекајући дефинитивну одлуку вакцинисао целу дивизију<br />
и спaсао је епидемије колере 6-8 . Убрзо након балканских<br />
ратова Србији се намеће Први светски рат који је,<br />
због недостатка времена и могућности да се обезбеде санитетски<br />
кадрови и средства, Србија дочекала неспремна<br />
у здравственом погледу. Због масовних губитака од појединих<br />
заразних болести већ у првој години Првог светског<br />
рата (табела 1) многе државе су отпочеле интензивно<br />
да примењују превентивне и противепидемијске мере<br />
које су довеле до значајног смањена броја оболелих од<br />
свих заразних болести, осим грипа 8 . Бактериолошке лабораторије<br />
у српској војсци нису постојале пре 1914. године,<br />
иако су у то време војске великих европских држава<br />
већ имале врло добро уређене установе те врсте. У тој<br />
ситуацији, крајем 1914. године нашу војску и народ „погађа“<br />
катастрофална епидемија пегавог тифуса која се<br />
као пожар раширила по целој Србији и просто „сагорела“<br />
земљу. „У болницама су се дешавали језиви призори<br />
масовног страдања и умирања, како болесника, тако и<br />
болничког особља“ записао је славни пољски епидемиолог,<br />
доктор Ludwik Hirszfeld, описујући епидемију пегавца<br />
у Србији речима „пакао, прави пакао“ 8 . Процењује се<br />
да је било оболело 25% од 4 500 000 становника а да је<br />
укупни број умрлих износио 150 000, међу којима 30-35<br />
6, 7, 9, 10<br />
хиљада војника.<br />
Correspondence to: Vojnomedicinska akademija, Klinika za infektivne i tropske bolesti, Crnotravska 17, 11 000 Beograd, Srbija.<br />
Tel.: +381 11 36 09 460.
Strana 60 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Табела 1<br />
Кретање заразних болести у Првом светском рату у савезничким и непријатељским армијама<br />
Заразне болести<br />
Број оболелих од различитих заразних болести по армијама<br />
Француска В. Британија Америка Русија Немачка<br />
Трбушни тифус 127 057 8 516 1 523 97 521 12,3/1000<br />
Маларија 82 160 156 742 15 555 232/1000<br />
Паротитис 69 782 230 356<br />
Морбили 19 113 98 225<br />
Дизентерија 13 075 24 027 4 738 64 264 24,4/1000<br />
Дифтерија 11 224 10 909 6,2/1000<br />
Скарлатина 9 348 11 675<br />
Менингитис 2 216 4 238 4 831<br />
Грип 234 445 115 787 250/1000<br />
Пегавац 964 96 522 5 272 (0.28)<br />
Рубеола 17 378<br />
Варичела 1 757<br />
Вариола 853 2 708 459 (0.07)<br />
Колера 30 810 3 303 (0.5)<br />
Тетанус<br />
бицима у српском санитету 15 . По доласку на Крф, захваљујући<br />
одмору, повољним приликама, високом моралу и<br />
љубави према далекој отаџбини здравствено стање наших<br />
трупа нагло се поправљало. Војни санитет брзо се<br />
реорганизовао и преданим радом, вршећи обилату депедикулацију,<br />
контролу исхране и воде за пиће, али и вакцинацију<br />
војника против трбушног тифуса, паратифуса и<br />
колере и „применом кинина у профилакси маларије“ зауставио<br />
је поменуте и спречио појаву нових већих епидемија.<br />
Међутим, јуна 1916. године, током 150 км дугог<br />
марша од Халкидикија ка фронту, посебно кроз мочварни<br />
део солунске равнице, и по доласку на фронт здравствено<br />
стање српских трупа нагло се погоршало, па је током<br />
лета дошло до експлозивног и масовног оболевања<br />
војника од маларије 9, 14, 16, 17, 18 .<br />
Велики губици у крвавим борбама како у српској,<br />
тако и у непријатељској војсци током 1916. заједно са<br />
епидемијом маларије учинили су да је све до пробоја<br />
Солунског фронта септембра 1918. године завладало затишје<br />
на целом фронту. Солунски фронт је пред српски<br />
војни санитет поставио озбиљан задатак да чува здравље<br />
својих трупа од ендемских епидемијских болести (маларије,<br />
денге, папатачијеве грознице, тифуса, паратифуса,<br />
дизентерије) и њихових узрочника у мочварним низијама<br />
и у сеоским кућама солунске равнице. Завојишта,<br />
Табела 2<br />
Број умрлих припадника српског војног санитета од заразних болести у Првом светском рату<br />
Број умрлих од заразних болести<br />
Лекари и санитетско особље српске војске<br />
Трбушни<br />
по народности<br />
Пегавац<br />
Дизентерија Рекуренс Укупно<br />
тифус<br />
Активни официри 14 1 – 1 16<br />
Резервни официри 41 2 – 1 44<br />
Остали 28 – – – 28<br />
Медицинари, санитетски помоћници 18 2 – – 20<br />
Остале народности * 23 3 1 1 28<br />
Укупно 124 8 1 3 136<br />
Срби<br />
* Руси, Грци, Енглези, Американци, Швајцарци, Белгијанци, Египћани, заробљени Аустријанци<br />
У години пре Солунског фронта интензивиран је<br />
рад српског војног санитета на побољшању здравствених<br />
прилика у војсци. Током лета 1915. године он се консолидовао<br />
и отпочео вакцинацију против тифуса и колере.<br />
Међутим, потиснути надмоћним агресором, остаци српске<br />
војске крајем 1915. и почетком 1916. били су приморани<br />
на повлачење преко Албаније и Црне Горе ,заједно<br />
са избеглим народом. У тој ситуацији рад санитета био је<br />
веома слаб или потпуно одсутан а у војсци долазило је<br />
до појаве епидемије дизентерије и колере. Чекајући евакуацију,<br />
на албанској обали Јадрана умрло је неколико<br />
хиљада српских војника а масовно умирање од заразних<br />
болести, укључујући и тифус, наставило се у прва два<br />
месеца 1916. на острвима Крфу, Лазарету и Виду 9, 11-14 .<br />
Да су српски лекари и медицинари беспоштедно помагали<br />
свом народу, онда кад му је било најтеже непобитно<br />
потврђују подаци из табеле 2, који говоре о људским гу-<br />
болнице, амбуланте и бактериолошке лабораторије током<br />
овог периода радиле су непрекидно. Захваљујући<br />
ревносним превентивним вакцинацијама с једне стране,<br />
и строгој примени хигијенских мера с друге, наша војска<br />
на Солунском фронту била је ослобођена свих ранијих<br />
епидемија у озбиљнијем облику, пре свега пегавца, тифуса,<br />
паратифуса, колере, па и дизентерије. И да није<br />
било „шпанске грознице“ пред пробој фронта Први свет-<br />
Mikić D, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 59–69.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 61<br />
ски рат на Солунском фронту завршио би се, изузимајући<br />
маларију, без веће епидемије, иако је за то било услова<br />
у великој мери 8, 9, 14 .<br />
У складу са напред изнетим чињеницама циљ овога<br />
рада био је да се прикажу заразне болести на Солунском<br />
фронту и рад српског војног санитета на њиховом спречавању<br />
и сузбијању 1917-1918. године, са посебним<br />
освртом на маларију и цревне заразне болести.<br />
Маларија и српски војни санитет на Солунском<br />
фронту од 1917–1918. године<br />
Маларија међу свим заразним али и осталим болестима<br />
на Солунском Фронту била је најтеже, најчешће,<br />
ако не и најопасније обољење у свим армијама, о чему<br />
сликовито говоре подаци о заразним болестима у немачкој<br />
војсци (слика 1) током Првог светског рата 19 . Према<br />
Број оболелих у ‰ од бројног стања војске<br />
16<br />
14<br />
12<br />
10<br />
8<br />
6<br />
4<br />
2<br />
0<br />
0.2<br />
0.64<br />
0.17 0.62 1.62<br />
статистици санитетске врховне команде савезничке војске<br />
током рата на Солунском фронту морбидитет од маларије<br />
износио је око 65%, а морталитет око 1,5% од укупног<br />
бројног стања, односно 25% од целокупног морталитета.<br />
У болницама у сваком тренутку било је 10-15% болесника<br />
од укупног бројног стања савезничке војске или<br />
око 35% од укупног броја болесника 18 . Статистички подаци<br />
француског Војног министарства из 1922. године говоре<br />
да је у француској армији од укупног броја оболелих од<br />
свих болести, укључујући и заразне, 1917. маларију имало<br />
36,6%, а 1918. 19,4% француских војника. Број акутних<br />
7.9<br />
12.0<br />
7.38<br />
15.96<br />
Pegavac Kolera Tifus Dizenterija Malarija<br />
Посадна војска<br />
Пољска војска<br />
Сл. 1— Заразне болести у немачкој војсци у Првом<br />
светском рату<br />
5.61<br />
форми маларије, у односу на 1916. годину имао је сталну<br />
тенденцију опадања, док се број хроничних облика 1917.<br />
повећао а након тога смањио, при чему је смртност од последица<br />
хроничне маларије била далеко већа (табела 3).<br />
Од укупно 60 376 оболелих од маларије током 1917. и<br />
1918. од акутне форме боловало је 4 506 а од хроничне<br />
55 870 француских војника. Током 1916. године у француској<br />
армији регистровано је 26,6% смртних случајева изазваних<br />
маларијом, од укупног броја умрлих од свих болести.<br />
Међутим, 1917. и 1918. године морталитет од маларије<br />
нагло се смањивао и износио је 14,9%, односно 4,2%<br />
од укупног броја умрлих од свих болести 20 . Просечни<br />
морталитет од маларије у нашој војсци био је око 25% од<br />
целокупног морталитета од свих заразних и осталих болести<br />
и, такође, значајно се смањивао до 1918. године. Мада<br />
наши статистички подаци нису тако прецизни као код<br />
Француза, може се индиректно закључити да су укупно<br />
оболевање и смртност од маларије у српској војсци, у односу<br />
на француску, током 1917. и 1918. године били значајно<br />
мањи (табела 3, слика 2). Наиме, 1917. од 26 401<br />
оболелог српског војника умрло је 106, а до октобра 1918.<br />
од 14 685 оболелих умрло је 45 војника 4,18 . Овакви резултати<br />
могу се, можда, објаснити бољим радом српског војног<br />
санитета у односу на француски, али не треба искључити<br />
ни могућност развоја бољег имунолошког одговора<br />
на маларију код наших војника након прележане акутне<br />
форме маларије. Узимајући у обзир све напреднаведене<br />
податке, када се разматра морбидитет и морталитет од маларије<br />
на Солунском фронту током 1917. и 1918. године,<br />
може се закључити да су и мере превенције, али посебно<br />
терапија ове болести, у односу на 1916. годину, спровођени<br />
значајно боље. Поред тога, намеће се закључак да је<br />
током времена на Солунском фронту маларија, у односу<br />
на друге болести постепено губила на значају, посебно када<br />
су у питању неповратни санитетски губици, односно<br />
број умрлих од ове болести. Због свега напреднаведеног<br />
профилакса, терапија и последице маларије на Солунском<br />
фронту током 1917. и 1918. године, као и њен свеукупни<br />
утицај на борбену готовост јединица изазивале су посебну<br />
пажњу. Ово тим пре што због све чешћих импортованих<br />
случајева маларије а не занемарујући и све „интересантнији“<br />
биотероризам поновна епидемијска појава ове болести<br />
на нашем поднебљу није искључиво немогућа 21-23 .<br />
Табела 3<br />
Број оболелих и умрлих од маларије у француској војсци на Солунском Фронту од 1916.-1919.<br />
Број оболелих и умрлих француских војника<br />
Облик маларије и година<br />
Укупно оболели<br />
војника<br />
ли 1000 војника<br />
Оболели на 1000 Укупно умр-<br />
Умрли на<br />
обољевања<br />
Морталитет<br />
Акутна, 1916. 21178 225,29 403 4,28 1,90<br />
Хронична, 1916. 12015 127,81 232 2,46 1,93<br />
Акутна, 1917. 3438 21,93 29 0,18 0,84<br />
Хронична, 1917. 32820 209,37 206 1,31 0,89<br />
Акутна, 1918. 1098 4,53 11 0,04 1,0<br />
Хронична, 1918. 23050 95,14 239 0,98 1,03<br />
Акутна, 1919. 518 4,90 1 0,009 0,19<br />
Хронична, 1919. 1914 18,11 4 0.03 0,20<br />
Mikić D, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 68(Suppl. ): 59–69.
Strana 62 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
6000<br />
5000<br />
4000<br />
3000<br />
2000<br />
1000<br />
0<br />
Обoлели<br />
Умрли<br />
50<br />
10<br />
Oboleli<br />
Umrli<br />
Морталитет:<br />
1917.-106 (0,4%)<br />
1918.- 45 (0,3%)<br />
Januar 1917. 1917./1918.<br />
Oktobar 1918.<br />
Сл. 2 – Период од јануара 1917. до октобра 1918. године<br />
Профилакса маларије на Солунском фронту у<br />
српској војсци<br />
Профилактичка примена кинина на Солунском<br />
фронту у борби против маларије у српској војсци започела<br />
је одмах по заузимању положаја, јула месеца 1916.<br />
године. Међутим, упркос његовој упорној примени, у различитим<br />
дозама и по различитим шемама које је наредила<br />
команда, значајно смањење броја маларичара регистровано<br />
је тек крајем 1916. и почетком 1917. године захваљујући,<br />
пре свега, хладним зимским данима. Према<br />
годишњем извештају референта санитета Тимочке дивизије,<br />
потпуковника др Петра Пајића (од 21. јануара 1918)<br />
маларије, иако у далеко мањем броју, међу нашим војницима<br />
било је током целе зиме 1917. године. Углавном,<br />
радило се о хроничним формама али је било и акутних<br />
насталих убодом инфицираних комараца заосталих у кућама<br />
и земуницама. Са доласком пролећа 1917, иако је<br />
кинин превентивно даван војницима од средине месеца<br />
марта по 10 или пет дана заредом (пастиле са 0,20 гр кинина),<br />
са паузама од по пет односно два дана, број оболелих<br />
од маларије, углавном лаких облика терцијарне<br />
маларије, поново нагло је растао. У том периоду лекарима<br />
су остављене одрешене руке да кинин превентивно<br />
дају према сопственом нахођењу, а о постигнутим резултатима<br />
веома је инструктиван извештај пуковског лекара<br />
13. пешадијског пука др Косте Тодоровића. Он показује<br />
да се број оболелих од маларије нагло повећавао упркос<br />
профилактичкој примени кинина по различитим шемама<br />
и да је све више било акутних форми болести. До велике<br />
епидемије са тешким и, понекад, смртоносним облицима<br />
дошло је у јулу и августу 1917, при чему је, највероватније,<br />
највише било хроничних облика маларије, али и<br />
болесника са реинфекцијом и новооболелих (слика 2).<br />
Много је било случајева који су захтевали хитну лекарску<br />
помоћ, тако да је само у августу месецу у болнице<br />
било смештено 1923 болесника из Тимочке дивизије, а<br />
слично стање било је и у јединицама Шумадијске дивизије.<br />
У том периоду, санитетски персонал српске војске<br />
био је изложен надљудским напорима како би сместио,<br />
лечио и неговао огромни број болесника, при чему је и<br />
сам много страдао од маларије. Потрошено је 11 000 кг<br />
кинина у пастилама, 200 кг прашкастог и 407 000 ампула,<br />
уз велику контролу употребе у неким јединицама, али<br />
се број оболелих од маларије није смањивао. Уочено је<br />
да су многи војници из недовољно познатих разлога<br />
упорно избегавали редовно узимање кинина, а потпуковник<br />
др Ђорђе Протић био је мишљења да потпуног успеха<br />
профилаксе маларије није било јер су били створени<br />
плазмодијуми отпорни на кинин. Стога, покушало се<br />
са „редовном употребом кинина у високим дозама да би<br />
га у организму било стално и довољно“, па су трупни лекари<br />
током 1917. кинин давали у већим дозама и по другачијој<br />
шеми. Нажалост, ни примена кинина два пута недељно<br />
(1. и 4. дана) у дозама од 1 гр одједном, а потом<br />
по 0,60 грама дневно, у дневном ритму 0 + 2 + 1 пастила<br />
(како би се ниво кинина у крви одржао на вишем нивоу и<br />
током ноћи) нису имали значајнијег ефекта на смањење<br />
броја оболелих, чак ни међу онима који су кинин узимали<br />
без сумње редовно. Крајем 1917. при Врховној команди<br />
формирана је комисија за проучавање питања маларије<br />
која је на основу прикупљених искустава наложила<br />
да се кинин у профилакси даје 0,60 гр дневно и то само<br />
од 1. марта до 1. новембра 16-18 . Ово потврђује да је<br />
питање профилаксе маларије у српском војном санитету<br />
веома озбиљно разматрано, али на основу постојећих<br />
података не може се са сигурношћу закључити да ли се<br />
очекивало да од ње може бити и неке значајније користи.<br />
Посматрано са данашњег аспекта, описани ток епидемије<br />
могао би се објаснити пре свега чињеницом да кинин<br />
нема гаметоцитно дејство, а затим и развојем резистенције<br />
плазмодијума на кинин и његовом применом у<br />
малим дозама и нередовно 22 .<br />
Са другим видовима превенције отпочело се тек<br />
1918. године, пошто су већ сви били инфицирани маларијом,<br />
када су се стекли услови да се у завојиштима, амбулантама<br />
и позадинским установама почне са употребом<br />
комарника. Од њих је било извесног успеха, и било<br />
би боље да су раније уведени што би у извесној мери<br />
смањило број новоинфицираних војника маларичним<br />
паразитом. Што се тиче уништења комараца дренажом,<br />
исушивањем и петролизацијом као видом превенције<br />
маларије, током 1917. и 1918. године било је тешко<br />
спроводљиво на великом простору, па ипак мање баре<br />
засипане су а подводна места култивисана када је то било<br />
могуће. Нису коришћена средства за мазање откривених<br />
делова тела, а било би то у датој ситуацији и немогуће<br />
18 .<br />
Терапија маларије на Солунском фронту у<br />
српској војсци<br />
Лечење најтежих облика фалципарум маларије и<br />
данас за клиничаре представља велики изазов и веома<br />
често резултира смртним исходом упркос примени модерних<br />
антималарика и савременим могућностима подршке<br />
функције виталних органа 22, 24-28 . Стога, јасно је да<br />
је лечење маларије на Солунском фронту било велики<br />
проблем чак и за искусне енглеске лекаре који су своје<br />
искуство стекли са ендемском тропском маларијом у колонијама<br />
где су раније живели. Маларија је на Солунском<br />
фронту представљала значајан дијагностички и те-<br />
Mikić D, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 59–69.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 63<br />
рапијски проблем јер се испољавала крајње неуобичајеном<br />
и дотад непознатом клиничком сликом. Томе је доприносила<br />
и чињеница да микроскопским прегледом крви<br />
код 20-40% случајева тешке маларије и поред упорних<br />
трагања нису налажени маларични паразити. Даље,<br />
квантитативна инфекција маларичним паразитима, која<br />
је веома важна за тежину и терапију болести била је веома<br />
различита, и често тако велика да је готово сваки други<br />
еритроцит био инфициран. И на крају, велики број<br />
болесника био је инфициран различитим врстама плазмодијума<br />
(фалципарум, вивакс, маларије) а било је и услова<br />
за суперинфекцију. 8,28 . Када се говори о терапији<br />
маларије на Солунском фронту кључна је чињеница да је<br />
кинин, који не делује на гаметоците маларичног паразита,<br />
у нашој војсци, као и у свим осталим армијама био<br />
главни и једини лек. Непостојање гаметоцитних лекова у<br />
то време и чињеница да гаметоцити одлично одолевају<br />
имунолошкој отпорности организма стварили су услове<br />
да се маларија могла продужавати у недоглед прелазећи<br />
у хроничну форму 22,29 . У тој ситуацији основни проблем<br />
била је брига како да огроман број болесника редовно, у<br />
довољној количини и на време добија кинин, што не само<br />
на фронту, већ и у позадинским болницама није било<br />
лако спроводити. Томе је доприносила и чињеница да<br />
маларија није поштедела ни лекаре, нити остали санитетски<br />
персонал, тако да је само у Другој армији српске<br />
војске оболело преко 20 лекара и сви су се лечили у позадинским<br />
болницама 14 . Јасно је онда да је нашим лекарима<br />
терапија маларије на Солунском фронту била веома<br />
тешка и представљала доста компликован проблем, тим<br />
пре што све до 1918. године јасни ставови о облику кинина,<br />
методи његове администрације, дозирању и дужини<br />
примене у лечењу маларије нису били јасно заузети.<br />
Знало се да кинин не делује на све облике паразита, па су<br />
дебате када и како га треба давати биле велике и дуго се<br />
сматрало да је то најбоље за време маларичних напада.<br />
Тешки и потенцијално фатални облици маларије на<br />
Солунском фронту били су веома чести, па са данашњег<br />
аспекта изгледа задивљујуће да је терапија коју су наши<br />
лекари примењивали била тако успешна а смртност од<br />
маларије у нашој војсци мала. Према подацима из литературе<br />
наши лекари лечење маларије на терену су започињали<br />
интравенозном применом 1-2 ампуле чистог кинина<br />
(кинин 0,4 гр, уретан 0,2 гр), а настављали интрамускуларним<br />
или оралним давањем лека 9, 18, 29 . Било је<br />
случајева да су по интравенозном давању кинина и болесници<br />
који су по 48 сати били у бесвесном стању долазили<br />
к себи, али су много чешћи били случајеви моменталних<br />
колапса након директне интравенозне примене. У<br />
својој аутобиографској књизи др Ludwik Hirszfeld, који је<br />
и сам оболео од маларије, сликовито описује како је,<br />
према постулату therapia sterilans magna, на себи испробао<br />
једнократну високу интравенозну дозу од 2,5 гр кинина:<br />
„Још док је игла била у вени креће осећај чудног<br />
мириса камфора и падам онесвешћен“ 9 . Због тога, поједини<br />
лекари су кинин интравенозно почели примењивати<br />
само у виталним индикацијама, код најтежих - „пернициозних“<br />
облика болести. Томе је допринела и чињеница<br />
да је интравенозна метода администрације лека у то<br />
време била доста компликована, па је примена кинина у<br />
виду интрамускуларних ињекција постала уобичајена.<br />
Међутим, оне су биле веома болне и доста често узроковале<br />
развој апсцеса на месту давања. Зато су их болесници<br />
нерадо примали или избегавали и током 1917. године<br />
оне су даване без утврђеног реда, што је допринело неповерењу<br />
у овакав модалитет терапије, како код болесних,<br />
тако и код лекара 29 . С обзиром да су се рецидиви<br />
маларије након напред описаног модалитета лечења учестало<br />
јављали, клиничарима се наметнуло пуно терапијских<br />
дилема. Поред тога, дешавало се да поједини болесници<br />
упркос примени кинина у рецидивима болести<br />
умиру веома брзо, понекад и за мање од 24 сата 9 . Данас,<br />
када се далеко више зна о системском инфламаторном<br />
одговору домаћина на инфекцију, ова појава би се могла<br />
објаснити развојем „имунопарализе“ код оболелих од<br />
тешких облика маларије и наглим отказивањем функције<br />
органа. Међутим, свакако се не сме занемарити ни чињеница<br />
да антималарици имају и имуномодулаторни, тачније<br />
имуносупресивни ефекат на имунолошки систем<br />
домаћина 22, 30-33 .<br />
Дневна доза кинина у лечењу маларије на Солунском<br />
фронту током 1917. године ретко је прелазила два<br />
грама и узимала се на шест сати пре очекиваног напада.<br />
Међутим, показало се да је ова доза мала, као и да је сам<br />
ритам примене кинина недовољно успешан јер су напади<br />
маларије били сасвим неправилни. У болницама најчешће<br />
су даване интрамускуларне инјекције, обично у<br />
току или непосредно по нападу, а после њих кинин се<br />
обично давао у пастилама у дози од 1,5 гр дневно, најдуже<br />
до месец дана, колико је болесник обично и остајао<br />
у болници. „Тако се радило, више–мање, у свим савезничким<br />
болницама, па и нашим, бар тако је било у другој<br />
половини 1917. када сам ја дошао за шефа унутрашњег<br />
одељења наше прве сталне болнице у Солуну“, наводи<br />
др Љубодраг Стојановић 33 .<br />
Доктор Стојановић, након учињених испитивања<br />
на свом одељењу, у праксу увео је потпуно другачији<br />
начин терапије маларије од оног који се до тада примењивао<br />
на Солунском фронту. Претходно је доказао да се<br />
применом кинина интравенозно не постиже ништа боља<br />
кинизација, у односу на друге начине примене овога лека.<br />
Описујући своја искуства са маларијом он истиче да<br />
за две године проведене у Солунској болници није применио<br />
ниједну интравенозну инјекцију кинина и да за то<br />
време није имао ниједан смртни случај од маларије. Терапија<br />
свих облика маларије на његовом одељењу отпочињана<br />
је поткожном применом кинина у дози од по 1 гр<br />
на 8 сати. Ако би се у току кинизације маларични напад<br />
исте јачине поновио доза кинина је повећавана пар дана<br />
на 4 до 5 грама, а потом се настављало са 3 гр дневно.<br />
Кинизација је трајала месец дана до шест недеља са 3 гр<br />
дневно, настављала се са 2 гр месец дана, а потом по 1<br />
грам дневно још месец дана. Због бола који су изазивале<br />
поткожне инјекције, при чему других посебних непријатности<br />
за болесника није било, по смиривању напада<br />
прелазило се на пер ос давање кинина. При крају лечења<br />
Mikić D, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 68(Suppl. ): 59–69.
Strana 64 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
болесници су стављани под хладне тушеве ради пробе.<br />
Ако после тога нису добијали напад сматрало се да су<br />
здрави и терапија се прекидала 29 .<br />
У току свог интензивног рада на терапији маларије<br />
др Стојановић је дошао до закључка да је за потпуну<br />
стерилизацију организма од маларичних паразита у<br />
највећем броју случајева кинин било потребно примењивати<br />
три месеца непрекидно, ако се ради о хроничним<br />
облицима, док је за акутне облике то време могло бити<br />
краће. Кинин се примењивао много дуже са циљем да се<br />
у циркулацији нађе довољно лека када наступи нови напад<br />
и када се у циркулацији нађу шизонти - облици паразита<br />
осетљиви на кинин. Он је уочио и да се применом<br />
кинина у току самог напада појачавају симптоми код<br />
обичне и маларије средње јачине, тако да ниједан од његових<br />
болесника није добијао кинин у току напада. Изузетак<br />
су чинили болесници код којих је напад трајао неколико<br />
дана, затим маларичари са опасним компликацијама,<br />
са великом паразитемијом и са пернициозним облицима<br />
маларије 29 . Наравно да је овакав његов став о<br />
примени кинина у време напада дискутабилан са више<br />
аспеката, али се у најмању руку могло поставити питање<br />
о појачању напада и код најтежих облика маларије након<br />
установе од санитета наше Врховне команде. Током<br />
1918. и 1919. године и лекари савезничке војске као терапију<br />
„македонске маларије“ прихватили су овакав начин<br />
кинизације пре свега дозирања кинина.<br />
Трбушни тифус и паратифус у српској војсци на<br />
Солунском фронту<br />
Прва организована превентивна служба у српској војсци<br />
почиње са радом тек на Солунском фронту и везана је<br />
за име доктора Ludwika Hirszfelda, у то време доцента у<br />
Цириху, који је добровољно са супругом Ханком дошао у<br />
Србију крајем 1915. године. У једном делу војне болнице,<br />
лоциране у селу Седес крај Солуна он је уз помоћ потпуковника<br />
Стајића 1916. године организовао прву бактериолошку<br />
лабораторију српске војске, намењену у почетку<br />
искључиво потребама болнице. Касније, маја 1917. године<br />
у Солуну је отворена велика српска болница „Престолонаследник<br />
Александар“, у којој је почела са радом и „Централна<br />
лабораторија српске војске“. У болници за заразне<br />
болеснике са 1000 кревета једна мања зграда са пет просторија<br />
и новим лабораторијским материјалом додељена је<br />
овој лабораторији (слика 3). Накнадно су од Американаца<br />
Сл. 3 – Прва бактериолошка лабораторија Српске војске на Солунском фронту<br />
примене кинина. Мишљења смо да је лечење лакших и<br />
средње тешких форми маларије неоправдано одлагано а<br />
да је питање појачања напада као и код тешких форми<br />
требало решавати супортивном терапијом. Иначе, данас<br />
се појачање напада маларије у току примене кинина може<br />
објаснити повећаним ослобађањем проинфламаторних<br />
медијатора из ћелија стимулисаних распадним продуктима<br />
маларичних паразита насталим под дејством<br />
кинина 34, 35 .<br />
О великом доприносу лечењу маларије на Солунском<br />
фронту који је дао др Стојановић неоспорно говори<br />
чињеница да је његов модалитет примене кинина прво<br />
прихваћена од свих лекара Солунске болнице, а потом је<br />
исти усвојен и препоручен за све српске санитетске војне<br />
добијене две комплетне пољске лабораторије, које су развијене<br />
у два армијска центра на српском делу Солунског<br />
фронта. „Централна лабораторија српске војске“ представљала<br />
је организовано језгро војних превентивно медицинских<br />
установа, где је осим дијагностичког рада вршена<br />
производња вакцине против трбушног тифуса, паратифуса<br />
А, Б и Ц и колере, а обављани су и истраживачки радови и<br />
школовани први војни превентивци и инфектолози. Ту је<br />
доктор Hirszfeld организовао први бактериолошки курс за<br />
пет лекара и медицинара, који су у послератном периоду<br />
постали познати здравствени радници, наставници и руководиоци<br />
здравствене и санитетске службе Краљевине Југославије.<br />
Међу њима је био и касније чувени инфектолог<br />
професор и академик др Коста Тодоровић.<br />
Mikić D, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 59–69.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 65<br />
Редовна примена антитифусне и антипаратифусне<br />
вакцинације с почетка 20. века довела је до наглог смањења<br />
и готово исчезавања ових болести у многим армијама<br />
тадашњих великих сила. У српској војсци ова вакцинација<br />
постала је обавезна тек јуна 1916. године, и на<br />
Солунском фронту вршила се редовно на сваких шест<br />
месеци захваљујући пре свега тадашњем начелнику санитета<br />
Врховне команде пуковнику др Сондермајеру 24 .<br />
Међутим, вакцинација српске војске француском поливалентном<br />
вакцином против колере и тифуса почела је<br />
већ крајем априла и почетком маја 1916. године. Доктор<br />
Hirszfeld навео је да су неке од ових вакцина биле необично<br />
токсичне и да су читави пукови након вакцинације<br />
лежали као покошени с грозницом и локалним отоцима<br />
по неколико дана, а да је код старијих особа било и смртних<br />
случајева услед акутне срчане слабости. Истовремено,<br />
„при вакцинацији француских трупа 1917. године<br />
реакција је била релативно слаба, што потврђују и подаци<br />
да су се француски војници вакцинисали у близини<br />
фронта. Према томе, вакцина послата за српску војску,<br />
морала је садржати неки нарочити токсични специес,<br />
који се понекад налази. Све ово је вакцинацију код српских<br />
војника учинило веома непопуларном и у војсци је<br />
настала побуна против вакцинације“ 9, 25 .<br />
На Солунском фронту показало се да, поред дотад<br />
познатих бацила трбушног тифуса и паратифуса А и Б,<br />
постоји још једна клица која је способна да проузрокује<br />
исту клиничку слику тифуса. Доктор Hirszfeld, у свом<br />
раду истакао је да је ова клица понекад знала бити веома<br />
вирулентна, те да је лично видео два смртна случаја узрокована<br />
овим бацилом. Након упорних истраживања он<br />
је изоловао нову клицу која је према бактериолошким<br />
особинама била нешто другачија од тифусне и паратифусне<br />
А и Б, и назвао је Bacillus paratyphi C. Данас је она<br />
позната као Salmonella paratphifi C, а према свом проналазачу<br />
и као Salmonella Hirszfeldi. Захваљујући оваквим<br />
сазнањима доктор Hirszfeld је показао да су међу српском<br />
војском најчешћи били паратифус А и трбушни тифус,<br />
док су паратифус Б и Ц били ређи. Наиме, он је од<br />
116 позитивних хемокултура код 50 болесника изоловао<br />
бацил паратифуса А, код 40 бацил тифуса, код 9 бацил<br />
паратифуса Б, а код 12 болесника бацил паратифуса Ц 25 .<br />
На основу, не баш сасвим поузданих енглеских података,<br />
било је мишљења да су се француске и српске трупе инфицирале<br />
бацилом паратифуса А од индијских војника,<br />
којих је било на Солунском фронту. Међутим, интересантно<br />
је да према подацима из табеле 1 трбушног тифуса,<br />
рачунајући и паратифус, међу енглеским, па и немачких<br />
војницима у првом светском рату готово да није било.<br />
Куриозитет је био да је и сам доктор Hirszfeld боловао<br />
од паратифуса типа А 9 .<br />
После вишемесечног рада током 1916. године др<br />
Hirszfeld у својој лабораторији од поменутих локалних<br />
сојева паратифуса успешно је произвео сопствену вакцину<br />
у потпуно импровизованим условима. Тако на<br />
пример, у празним боцама од пива култивисане су бујонске<br />
културе тифусних бацила. Вакцину је прво испробао<br />
на себи и својим војницима, а након тога вакцину је први<br />
добио лично легендарни војвода Мишић, иначе пријатељ<br />
др Hirszfeld-а, а за њим и штабни официри. С обзиром да<br />
није било тежих последица и нежељених реакција, по<br />
наређењу Начелника санитета Врховне команде пуковника<br />
др Сондермајера са пелцовањем српсих војника<br />
овом вакцином отпочело се 1917. године 8,36,37 . Српска<br />
војска је до краја рата Hirszfeld-овом вакцином, због краткотрајног<br />
имунитета у трајању од 6-8 недеља, пелцована<br />
четири пута са сјајним ефектом, тако да је трбушног<br />
тифуса готово нестало а српски војници су у отаџбину<br />
ушли без ове болести. Према подацима др Hirszfeld-а однос<br />
броја оболелих од тифуса и паратифуса у 1916. и<br />
1917. години био је 16 : 1. Истовремено, током 1916. регистровано<br />
је 60 смртних случајева од ових болести, а<br />
наредне године само 11, при чему је према подацима Врховне<br />
команде смртност од ових болести 1916. била 12%<br />
од укупног броја оболелих, а 1917. само 4% 36,37 . Овакве<br />
податке за 1918. годину нисмо нашли из доступне литературе,<br />
као ни прецизне податке о броју оболелих од трбушног<br />
тифуса и паратифуса током ових година, али се<br />
индиректно може закључити да се радило о неколико<br />
стотина војника. Позивајући се на податке из своје лабораторије<br />
и статистику Врховне команде др Hirszfeld наводио<br />
је да је истовремено број оболелих од дизентерије<br />
био стално висок и са јаким морталитетом, и закључио<br />
да је смањење броја оболелих од тифуса и паратифуса<br />
било резултат добре вакцинације. О томе сведоче и подаци<br />
да је од 20 позитивних хемокултура на тифусне бациле,<br />
19 било код невакцинисаних а само једна код претходно<br />
вакцинисаног болесника са клиничком сликом<br />
тифуса 8 .<br />
Остале заразне и венеричне болести у српској<br />
војсци на Солунском фронту<br />
У Првом светском рату најзначајнија је била група<br />
трансмисивних и цревних заразних болести, а пред крај<br />
рата и епидемија грипа, док је на самом Солунском<br />
фронту главни епидемиолошки проблем била маларија.<br />
Од осталих заразних болести на Солунском фронту боловао<br />
је далеко мањи број војника како у савезничким,<br />
тако и у непријатељским армијама. Да је и у српској<br />
војсци поред маларије било и других заразних и осталих<br />
болести индиректно потврђују подаци из табела 4 и<br />
5 који представљају петнаестодневне лекарске извештаје<br />
из прве половине јуна и августа 1918. године у јединицама<br />
српске војске. Стога, укратко ћемо се осврнути<br />
на оне најважнија и/или најбројнија од ових обољења<br />
14 .<br />
Шпанска грозница<br />
У 20. веку три пандемије грипа погодиле су човечанство:<br />
1918. шпанска грозница, 1957. азијски грип, и<br />
1968. хонгконшки грип. Међу њима, најпознатија је<br />
шпанска грозница или шпански грип, названа тако јер је<br />
први случај обољења регистрован у Шпанији. Ову пандемију,<br />
која је током 1918. и 1919. усмртила око 50 ми-<br />
Mikić D, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 68(Suppl. ): 59–69.
Strana 66 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Табела 4<br />
Петнаестодневни лекарски извештај од 1. - 15. јуна 1918. године<br />
Јединица Српске Војске<br />
Оболели у јединицама<br />
Добровољачки<br />
ГВС * у<br />
Трупе и команде<br />
Коњичка<br />
Српске војске I армија II армија III армија<br />
дивизија<br />
одред Микри<br />
Јавило се за лекарску<br />
помоћ<br />
10408 7131 8843 647 137 1313<br />
Задржано у амбулантама<br />
1181 1421 590 85 34 182<br />
Од тога оздравило 752 570 301 48 24 136<br />
Од тога у болнице 384 709 238 26 6 38<br />
Непосредно у болнице 462 390 696 40 2 71<br />
Лечено у трупи 8436 4947 7327 509 101 1047<br />
Враћено у команде<br />
здравих<br />
329 379 230 13 – 13<br />
Остало у амбулантама 23 142 51 16 4 30<br />
* Главна војна станица<br />
Петнаестодневни лекарски извештај о кретању болесника за прву половину<br />
августа 1918. године у II армији<br />
Дивизије и друге јединице I армије Српске војске<br />
Табела 5<br />
Оболели у јединицама<br />
Српске војске<br />
Шумадијска<br />
Тимочка<br />
Југословенска<br />
Армијски<br />
делови<br />
Ситне<br />
јединице у<br />
Вертекопу<br />
Јавило се за лекарску помоћ 1109 1035 4203 549 435 480 7811<br />
Задржано у амбулантама 209 449 438 16 – 34 1196<br />
Од тога оздравило 145 474 526 13 – 8 1166<br />
Од тога у болнице 85 210 202 9 – 18 524<br />
Непосредно у болнице 192 201 305 84 64 32 878<br />
Лечено у трупи 70 38 3410 149 371 416 2339<br />
Остало у амбулантама 61 54 109 – – 8 232<br />
Боловало од маларије 174 543 914 251 – 147 2079<br />
Боловало од грипа – – – 11 – – 11<br />
Боловало од дизентерије 10 5 34 – – – 49<br />
Заробљеници<br />
Свега<br />
лиона људи широм света (што је знатно више од укупног<br />
броја жртава Првог светског рата), изазвао је вирус грипа<br />
А птичијег порекла, познат као H1N1. Интересантно<br />
је, да је почетком октобра 2005. године „Дејли телеграф“<br />
известио да је H1N1 (најсмртоноснији вирус у историји<br />
човечанства) рекреиран у високо обезбеђеној лабораторији<br />
у Атланти из залеђеног тела једне жртве шпанске<br />
грознице, а да истовремено „Гардијан“ пренео забринутост<br />
од ризика због стварања реплике вируса шпанске<br />
грознице, јер су вируси и раније „бежали“ из лабораторије,<br />
као код појаве САРСа, једном на Тајвану и једном у<br />
Сингапуру. Уз све то, почевши од 2003. године човечанству<br />
прети нова пандемија грипа, чији је изазивач вирус<br />
птичијег грипа H5N1, а Светска здравствена организација<br />
оцењује да је он сличан вирусу који је изазвао<br />
шпанску грозницу.<br />
Када се говори о епидемији шпанског грипа у српској<br />
војсци на Солунском фронту треба рећи да о почетку,<br />
a посебно o току епидемије и о броју наших оболелих<br />
и умрлих војника има мало података. Према саопштењу<br />
професора др Александра Радосављевића грип се по први<br />
пут у српској војсци појавио априла 1918. године код<br />
наших војника на Крфу. У једној српској пекарској чети,<br />
улогореној на два километра од града, појавила су се изненада<br />
акутна респираторна обољења праћена високом<br />
температуром, главобољом, прострацијом, боловима у<br />
целом телу, кијањем и лаким кашљем. За два дана оболело<br />
је 150 људи а 95 је због тежег облика болести пало<br />
у постељу, међутим, смртних случајева није било. Епидемиолошка<br />
испитивања су убрзо показала да је до оболевања<br />
наших војника дошло после контакта са француским<br />
пекарима са брода „Bien-Hoa“, који је тих дана дошао<br />
из Солуна и на коме је владала идентична епидемија.<br />
Код наших, као и код француских војника болест је<br />
трајала 3-4 дана, а потом долазило до постепеног опоравка.<br />
Упркос енергичним микробиолошким испитивањима<br />
узрочник епидемије нашим лекарима остао је непознат,<br />
а о инфлуенци се у почетку није размишљало 38,39 .<br />
Доктор В. С. С. овако је описао епидемију: „Почетком<br />
јуна 1918., као трупни лекар Првог југословенског пука<br />
Mikić D, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 59–69.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 67<br />
сам видео изненадан краткотрајни напад ове епидемије,<br />
налик на некакав јуришни талас атмосфере. Дотле здрав<br />
на положају „Котка“ пук је онда силазио у равницу на<br />
одмор. Дошавши у село Доњи Пожар још исте вечери<br />
оболевам међу првима ја сам, а сутрадан готово цео пук.<br />
Дошавши истог дана у село Гостољубе, пред вече је пред<br />
мојом пуковском амбулантом био полегао читав батаљон<br />
за лекарску помоћ, кашљајући и кијајући као по команди,<br />
сви одреда. Епидемија је неколико дана по доласку<br />
пука на брдо „Пајик“ убрзо нестала исто тако нечујно,<br />
како је и дошла, без икакве штете 39 . Тадашњи начелник<br />
санитета Врховне команде пуковник Ђорђе Владисављевић<br />
известио је да су током маја 1918. најпре само у неким<br />
војним јединицама на фронту, избила експлозивно,<br />
фебрилна обољења, са ретким компликацијама, без смртности<br />
али са дугом и мучном рековаленсценцијом.<br />
„Њих су неки од наших лекара пријављивали као денгу<br />
или папатачијеву грозницу а француски као грип. Тек у<br />
јуну и јулу, када су се почеле јављати плућне компликације<br />
са доста високом смртношћу, увидело се да је инфлуенца<br />
посреди“ 39 . У петнаестодневном лекарском извештају<br />
о кретању заразних болести за прву половину<br />
августа 1918. наводи се да је 11 припадника Друге армије<br />
српске војске боловало од грипа. У то време, пак,<br />
читаве чете из 122. дивизије француских трупа дошле су<br />
на Солунски фронт са грипом 14 .<br />
На основу напред наведеног може се закључити да<br />
је експлозивна епидемија грипа на Солунском фронту<br />
међу нашим војницима у почетку, због изостанка компликација<br />
које прате ово обољење, била без тежих последица.<br />
Током времена, највероватније због пораста вируленције<br />
самог вируса и због имуносупресије коју он<br />
код домаћина проузрокује плућне компликације, а вероватно<br />
и друге, постајале су све чешће и теже. Резултат<br />
тога била је висока смртност код оболелих, али се о самом<br />
морталитету не може прецизно говорити услед недостатка<br />
јасних података из литературе. Треба напоменути<br />
да се у Првом светском рату није располагало превентивним<br />
специфичним заштитним средствима против<br />
грипа, нити ефикасним каузалним леком, и да је морбидитет<br />
па и морталитет у почетку био тесно повезан са<br />
узрастом. Наиме, током пандемије грипа 1918. године<br />
највише су оболевали млади људи од 15-36 година, што<br />
указује да је код старијих особа известан имунитет према<br />
грипу ипак постојао.<br />
Дизентерија<br />
Проблем дизентерије остао је, током целог Првог<br />
светског рата нерешен у свим армијама, на свим ратиштима,<br />
па и на Солунском фронту, јер су све тадашње<br />
епидемиолошке мере биле слабе и недовољне. Тако на<br />
пример, у немачкој армији 1918, у односу на раније године,<br />
морбидитет од дизентерије се удвостручио 8,19 . Исто<br />
потврђује и др Hirszfeld када је у питању наша војска<br />
и наводи да је број оболелих од дизентерије био стално<br />
висок и са јаким морталитетом, мада прецизне податке у<br />
литератури о томе не налазимо. Током 1918. дизентерије<br />
је највише било у Другом југословенском пуку, а најмање<br />
у Тимочкој дивизији, о чему индиректно говоре подаци<br />
из табеле 5 14 . У својој аутобиографској књизи др<br />
Hirszfeld напомиње да је велика невоља на Солунском<br />
фронту, па и у самом Солуну била бациларна дизентерија.<br />
Он наводи да је од дизентерије боловао и сам краљ<br />
Петар, код кога је копрокултуром изолован Bacillus<br />
Flexneri 9 .<br />
Папатачијева грозница и денга<br />
У литератури која се односи на заразне болести у<br />
српској војсци на Солунском фронту 1917-1918. године<br />
помиње се и појава оболевања наших војника од денге<br />
и папатачијеве грознице, али о броју оболелих нема<br />
прецизних података. Тако, на пример, др Hirszfeld описује<br />
да је на Солунском фронту било и папатачијеве<br />
грознице и да су од ове болести боловали и он и његова<br />
супруга. „Болест није смртоносна али изазива несносну<br />
главобољу, бол у свим мишићима и грозницу од неколико<br />
дана. Након тога код оболелог се одржава дуготрајна<br />
депресија“ 9 .<br />
Анаеробне инфекције<br />
У погледу анаеробних инфекција у српској војсци<br />
на Солунском фронту др Субботић констатује да је било<br />
случајева гасне гангрене и тетануса, као и да се општи<br />
карактер рана код рањеника на Солунском фронту, у односу<br />
на оне са којима се сретао у балканским ратовима,<br />
из основа променио 40 . Он наводи да је проблем тетануса<br />
успешно решаван масовним профилактичким давањем<br />
серума против тетануса сваком рањенику уз добру хирушку<br />
обраду ране, чиме је морбидитет од тетануса<br />
смањен за око 10 пута 8 .<br />
Венеричне болести<br />
Према изворима из литературе може се за као доста<br />
поуздан податак прихватити мишљење да венеричне болести<br />
у српској војсци на Солунском фронту нису имале<br />
епидемични карактер, иако је за то било услова. По запоседању<br />
Солунског фронта број болесника од венеричних<br />
болести у нашој војсци почео је постепено да расте, захваљујући<br />
пре свега чињеници да је током 1917. и 1918.<br />
велики број проститутки различитих народности преплавио<br />
многе крајеве Солуна. Истовремено, дезинфекционе<br />
растворе, као што су сублимат, лизол и карболна киселина,<br />
проститутке су ретко употребљавале, иако их је<br />
било по њиховим собама. Оболевали су најчешће официри,<br />
људство у позадини, курири и имућнији војници,<br />
захваљујући слободнијем кретању и материјалним средствима.<br />
Трупе, изоловане на удаљеним, ненасељеним и<br />
планинским положајима, биле су потпуно заштићене.<br />
Тако, на пример, број оболелих од венеричних болести у<br />
Дунавској дивизији за шест месеци током 1916. године<br />
био је 16 (1,6‰), током 1917. за осам месеци 82 (6‰), а<br />
1918. за осам месеци 100 или 7,15‰ 41 .<br />
Mikić D, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 68(Suppl. ): 59–69.
Strana 68 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Током боравка на Солунском фронту лакши болесници<br />
од венеричних болести задржавани су у пољским<br />
болницама, док су они са сифелисом, тежи и специјални<br />
случајеви лечени у Солуну у 4. француској војној болници<br />
(војници) и у 6. француској војној болници (официри).<br />
Октобра 1917, под руководством доктора Копше,<br />
отворено је Венерично одељење у нашој, Престолонаследниковој<br />
болници. Оно је било мало (60 постеља) и<br />
примало је искључиво оболеле од сифилиса и меког<br />
шанкра, но ипак његов преглед може дати приближну<br />
слику венеричних болести током овог периода. За време<br />
од 11 месеци колико је одељење радило лечено је укупно<br />
357 болесника од сифилиса и меког шанкра, од којих је<br />
током рата заражено 275. Овај број регистрованих болесника<br />
треба повећати за 50%, с обзиром да је већи број<br />
имућнијих болесника лечен амбулантно код својих војних<br />
лекара, а делом и приватно. Поред тога било је доста<br />
и оболелих од трипера, који нису урачунати, па све скупа<br />
може се закључити да је број венеричних болесника у<br />
Солуну у току последње године пред офанзиву<br />
1917/1918. износио вероватно око 1500. Сифилис је лечен<br />
арсенбензоловим препаратима и живом, с тим што<br />
су арсеникове соли даване само код свежих случајева.<br />
Дијагностика и лечење сифилиса контролисани су серолошком<br />
реакцијом у лабораторијама у Ахилеону на Крфу<br />
и у Престолонаследниковој болници, и то оригиналном<br />
Waserman-овом методом и Heht-Tribondo методом 41 .<br />
Рад српског војног санитета током гоњења<br />
непријатеља<br />
Организована и прилагођавана у току две године и<br />
два месеца приликама стабилизованог фронта санитетска<br />
служба на Солунском фронту показала је своје озбиљне<br />
недостатке одмах сутрадан по пробоју фронта и чим су<br />
јединице кренуле у гоњење непријатеља. О епидемијама<br />
заразних болести при пробоју Солунског фронта и у току<br />
гоњења видети у раду др Недока .<br />
Закључак<br />
На Солунском фронту осим маларије која је нанела<br />
највише санитетских губитака, других заразних болести<br />
у већим размерама није било. Број акутних форми маларије<br />
током времена имао је стални тренд опадања, док се<br />
број хроничних облика повећавао, при чему је смртност<br />
од последица хроничне маларије била далеко већа. Примена<br />
кинина у профилакси маларије није се показала као<br />
ефикасна у спречавању настанка обољења, нити је битно<br />
утицала на ток епидемије. Захваљујући све бољој терапији,<br />
како се крај Првог светског рата ближио, морбидитет<br />
а посебно морталитет од маларије били су све мањи.<br />
Иако је проценат смртности од маларије на Солунском<br />
фронту био мали, проценат онеспособљених на дуже<br />
време, посебно од хроничних облика болести био је велики.<br />
Искуство из Првог светског рата показало је колика<br />
је била празнина у познавању маларије, као и да ова<br />
болест може имати важну улогу у рату. Поред маларије,<br />
на Солунском фронту владали су тифус, паратифус А, Б,<br />
Ц и бациларна дизентерија који се нису испољили у значајнијем<br />
обиму захваљујући добром превентивном раду.<br />
Вредност тифус-паратифусне вакцинације показана је на<br />
масовном искуству свих зараћених армија, која је у јеку<br />
тифусних епидемија на ратиштима по први пут у историји<br />
епидемиологије зауставила оболевање и смањила<br />
морбидитет за око 10 пута. Од осталих заразних болести<br />
забележене су денга и папатачијева грозница, а неколико<br />
месеци пред пробој Солунског фронта и грип. На основу<br />
постојећих дескриптивних података може се шпекулисати<br />
да је број оболелих српских војника од шпанске грознице<br />
био значајно већи него што се то у извештајима санитетске<br />
службе из тог периода може уочити.<br />
L I T E R A T U R A<br />
1. Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno iskustvo.<br />
Urednik Šolaja N, Izdavač, Vojnoizdavački i novinski<br />
centar, Beograd 1992: 233–533.<br />
2. Stanojević V. Istorija ratnih zaraza, od Napoleona do evropskog<br />
rata završno. Popularno izložena iskustva i pouke, Beograd,<br />
1924: 115–45.<br />
3. Popović B, Kovačević J, Vulić D, Pavlović D, Dikić B, Miletić M i<br />
sar. Srpski vojni sanitet u oslobodilačkim i odbrambenim ratovima<br />
1912.-1918. godine. U: Vojni sanitet u srpskom narodu.<br />
Urednik, Popović B, izdavač, Rad, Beograd 1998: 52–89.<br />
4. Vojna epidemiologija. III izdanje. Urednici, Birtašević B, Đorđević<br />
D, Arsić B i sar. Savezni sekreterijat za narodnu odbranu,<br />
Beograd 1989.<br />
5. Stanojević V. Statistički podaci o koleri u Balkanskim ratovima.<br />
Vojnosanit Pregl 1958; 15 (5): 411–12.<br />
6. Genčić L.U, Stanojević V. Naše sanitetsko ratno iskustvo.<br />
Urednik Šolaja N, Izdavač, Vojnoizdavački i novinski centar,<br />
Beograd, 1992: 301–4.<br />
7. Nedok A. Biografija Đenerala dr Svetislava Milosavljevića. U:<br />
Personalna istorija srpskog vojnog saniteta 1836-1918<br />
(rukopis).<br />
8. Stanojević V. Kolera u Balkanskim ratovima 1912 – 1913. U:<br />
Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko<br />
iskustvo. Urednik Šolaja N. Izdavač, Vojnoizdavački i novinski<br />
centar, Beograd 1992: 309–13.<br />
9. Stanojević V. Istorija ratnih zaraza od Napoleona do evropskog<br />
rata zvaršno. Popularno izložena iskustva i poouke, Beograd,<br />
1924; 502.<br />
10. Stanojević V. Epidemija pegavca u srpskoj vojsci 1915/16. Vojnosanit<br />
Pregl 1958; 15(7-8): 592–93.<br />
11. Vručinić D. Demografski gubici Srbije u 20. veku u svetlu dosadašnjih<br />
procena i izveštaja. U: Demografski gubici Srbije<br />
prouzrokovani ratovima u XX veku. Urednik Mirković J, izdavač,<br />
Muzej žrtava genocida, Beograd 2007; 83–90.<br />
12. Vukšić Lj, Morelj M, Arsić B, Nikolić B. Zarazne bolesti u ratovima.<br />
U: Osnovi vojne epidemiologije. Izdavač, Državni sekreterijat<br />
za narodnu odbranu, Sanitetska uprava, Beograd<br />
1966; 28–59.<br />
13. Hirszfeld L. Istorija moga života. Izdavač, Srpska književna zadruga,<br />
knjiga 377, Beograd 1962; 50–94.<br />
14. Đuković S. Pegavi tifus u Srbiji 1914.-1915. Izdavač, Udruženje<br />
potomaka ratnika Srbije 1912-1920. godine. Beograd 2007.<br />
Mikić D, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 59–69.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 69<br />
15. Đenić N, Ćirić S, Popović-Filipović S. On 130th anniversary<br />
of Military Hospital in the town of Niš: January, 1878 –<br />
January, 2008. Vojnosanit Pregl 2008; 65(1): 69–80.<br />
16. Todorović K. Epidemiologija kolernog oboljenja u Ražbulskom<br />
logoru kod Drača. U: Istorija ratnih zaraza, od Napoleona do<br />
evropskog rata završno. Popularno izložena iskustva i pouke,<br />
Beograd, 1924; 414–16.<br />
17. Stanojević V. Preko Albanije na ostrvo smrti - iz dnevnika jedne<br />
bolnice. Izdavač, Vojnoizdavački novinski centar, Beograd<br />
1921.<br />
18. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju solunskog fronta. Vojnosanitet<br />
Pregl 1959; 16(10): 860–68.<br />
19. Stanojević V. Sanitetsko osoblje u Srpskoj vojsci u Prvom svetskom<br />
ratu i njegovi gubici. Vojnosanit Pregl 1958; 15(3):<br />
232–33.<br />
20. Stanojević V. Malarija na Solunskom frontu u srpskoj vojsci<br />
1916, 1917, 1918. U: Istorija ratnih zaraza, od Napoleona do<br />
evropskog rata završno. Popularno izložena iskustva i pouke,<br />
Beograd, 1924; 115–37.<br />
21. Popović B, Mikić D, Zeljković J, Čekanac R, Vidanović M. Malarija<br />
u srpskoj vojsci na Solunskom Frontu sa posebnim osvrtom<br />
na početak epidemije 1916. godine. U: Srpski vojni sanitet u<br />
1916. godini, Urednik Beleslin A, Izdavač, Akademija medicinskih<br />
nauka Srpskog lekarskog društva, Beograd 2007; Monografije<br />
naučnih skupova AMN SLD, serija B, Vol. 1. Broj 2,<br />
2007; 115–33.<br />
22. Protić Đ. Malarija na Solunskom frontu. U: Stanojević V. Istorija<br />
srpskog vojnog saniteta, Naše ratno sanitetsko iskustvo, Urednik,<br />
Šolaja N, Izdavač, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd<br />
1992; 436–52.<br />
23. Stanojević V. Malarija u Nemačkoj vojsci u Evropskom ratu. U:<br />
Istorija ratnih zaraza, od Napoleona do evropskog rata završno.<br />
Popularno izložena iskustva i pouke, Beograd, 1924;<br />
140–45.<br />
24. Stanojević V. Malarija i ostale zaraze u francuskoj vojsci na Solunskom<br />
Frontu 1916, 1917 i 1918. U: Istorija ratnih zaraza, od<br />
Napoleona do evropskog rata završno. Popularno izložena iskustva<br />
i pouke, Beograd, 1924; 137–40.<br />
25. Ciko M, Kaljalović R, Miletić J. Malaria today – clinical and epidemiologic<br />
significance. Vojnosanit Pregl 1980; 37(4): 252–6.<br />
(Serbian)<br />
26. Wyler J David. Plasmodium and Babesia. In: Gorbach SL,<br />
Bartlett JG, Blacklow NR, editoras. Infectious Diseases. 2nd<br />
ed. Philadelphia, Pennsylvania: W. B. Saunders Company;<br />
1998; 2407–20.<br />
27. Jensenius M, Rønning EJ, Blystad H, Bjørneklett A, Hellum KB, Bucher<br />
A, et al. Low frequency of complications in imported falciparum<br />
malaria: a review of 222 cases in south-eastern Norway.<br />
Scand J Infect Dis 1999; 31(1): 73–8.<br />
28. Mikić D, Đokić M, Bojić I, Pavlović M, Balint B, Vučinić Z, et al. A<br />
severe form of falciparum malaria associated with staphylococcal<br />
endocarditis. Vojnosanit Pregl 2001; 58(6): 689–94.<br />
(Serbian)<br />
29. Wilairatana P, Westerlund EK, Aursudkij B, Vannaphan S, Krudsood<br />
S, Viriyavejakul P, et al. Treatment of malarial acute renal failure<br />
by hemodialysis. Am J Trop Med Hyg 1999; 60(2): 233–7.<br />
30. Losert H, Schmid K, Wilfing A, Winkler S, Staudinger T, Kletzmayr<br />
J, et al. Experiences with severe P. falciparum malaria in the<br />
intensive care unit. Intensive Care Med 2000; 26(2): 195–201.<br />
31. Severov MV, Sank Diallo AA, Magassouba NF, Cherif Baldé AM,<br />
Barry M. The importance of fluid perfusion for the outcome of<br />
the disease in malarial coma due to Plasmodium falciparum in<br />
adult Africans. Med Parazitol (Mosk) 1999; (2): 51–4. (Russian)<br />
32. Miller KD, Greenberg AE, Campbell CC. Treatment of severe<br />
malaria in the United States with a continuous infusion of<br />
quinidine gluconate and exchange transfusion. N Engl J Med<br />
1989; 321(2): 65–70.<br />
33. Stojanović Lj. Terapija malarije u srpskoj vojsci na makedonskom<br />
ratištu. U: Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta,<br />
Naše ratno sanitetsko iskustvo, Urednik, Šolaja N, Izdavač,<br />
Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd 1992; 453–69.<br />
34. Chiwakata CB, Manegold C, Bönicke L, Waase I, Jülch C, Dietrich<br />
M. Procalcitonin as a parameter of disease severity and risk of<br />
mortality in patients with Plasmodium falciparum malaria. J Infect<br />
Dis 2001; 183(7): 1161–4.<br />
35. Othoro C, Lal AA, Nahlen B, Koech D, Orago AS, Udhayakumar<br />
V. A low interleukin-10 tumor necrosis factor-alpha ratio is<br />
associated with malaria anemia in children residing in a holoendemic<br />
malaria region in western Kenya. J Infect Dis 1999;<br />
179(1): 279–82.<br />
36. Ockenhouse CF, Tegoshi T, Maeno Y, Benjamin C, Ho M, Kan KE,<br />
et al. Human vascular endothelial cell adhesion receptors for<br />
Plasmodium falciparum-infected erythrocytes: roles for endothelial<br />
leukocyte adhesion molecule 1 and vascular cell adhesion<br />
molecule 1. J Exp Med 1992; 176(4): 1183–9.<br />
37. Looareesuwan S, Ho M, Wattanagoon Y, White NJ, Warrell DA,<br />
Bunnag D, et al. Dynamic alteration in splenic function<br />
during acute falciparum malaria. N Engl J Med 1987;<br />
317(11): 675–9.<br />
38. Bone RC. Toward a theory regarding the pathogenesis of the<br />
systemic inflammatory response syndrome: what we do and do<br />
not know about cytokine regulation. Crit Care Med 1996;<br />
24(1): 163–72.<br />
39. Bone RC. Sir Isaac Newton, sepsis, SIRS, and CARS. Crit Care<br />
Med 1996; 24(7): 1125–8.<br />
40. Popović D. Antitifozna i antiparatifozna vakcinacija. U: Stanojević<br />
V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno iskustvo.<br />
Urednik Šolaja N, Izdavač, Ratna prošlost naroda i narodnosti<br />
Jugoslavije, Beograd 1992.: 494-513.<br />
41. Hiršfeld L. Epidemiologija trbušnog tifa na Solunskom frontu,<br />
novi pruzrokovač paratifa – vakcinacija srpske vojske. U: Stanojević<br />
V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno<br />
iskustvo. Urednik Šolaja N, Izdavač, Ratna prošlost naroda i<br />
narodnosti Jugoslavije, Beograd 1992.: 488-494.<br />
42. Dragić M. Health conditions in Belgrade during the occupation<br />
in World War I and the 1918–1919 Spanish influenza epidemic.<br />
Srp Arh Celok Lek 1980; 108(9): 969–74. (Serbian)<br />
43. Radosavljević A. O influenci, po svojim i tuđim iskustvima u<br />
toku svetskog rata. U: Stanojević V. Istorija srpskog vojnog<br />
saniteta, Naše ratno sanitetsko iskustvo, Urednik, Šolaja N,<br />
Izdavač, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd 1992;<br />
470–87.<br />
44. Subotić V. Ratno-hiruška iskustva u ratu 1912. U: Stanojević<br />
V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno iskustvo. Urednik<br />
Šolaja N, Izdavač, Vojnoizdavački i novinski centar,<br />
Beograd 1992; 241–46.<br />
45. Janković B. Venerične bolesti u našoj vojsci. U: Stanojević V.<br />
Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno iskustvo. Urednik<br />
Šolaja N, Izdavač, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd<br />
1992; 726–37.<br />
46. Nedok A. Vojni sanitet 1917 i 1918. Rad prihvaćen za štampu<br />
u Supplementu oktobar 2008.<br />
Mikić D, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 68(Suppl. ): 59–69.
Strana 70 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Проблеми исхране српске војске на фронту<br />
Nutrition–related problems in the Serbian Army on the Salonika Front<br />
Соња С. Радаковић*, Ивица Јанковић*, Славица Рађен*, Нада Васиљевић<br />
† , Маја Шурбатовић ‡ , Радован Чеканац*, Младен Миливојевић*<br />
Војномедицинска академија, * Сектор за превентивну медицину, ‡ Клиника за<br />
анестезиологију и интензивну терапију, Медицински факултет Београд, † Институт за<br />
хигијену и медицинску екологију, Београд<br />
Кључне речи:<br />
први светски рат; србија; исхрана; гладовање;<br />
гастроинтестиналне болести; скорбут.<br />
Key words:<br />
world war I; yugoslavia; diet; starvation;<br />
gastrointestinal diseases; scurvy.<br />
Увод<br />
Један од најзначајнијих захтева војске за време рата<br />
јесте исхрана. Осим задовољења енергетских потреба и<br />
потреба у макронутриментима (беланчевинама, угљеним<br />
хидратима и мастима), неопходно је задовољити потребе<br />
за витаминима које могу бити увећане у рату у односу на<br />
мирнодопске услове. Напослетку, врло велику улогу у<br />
правилној исхрани игра и здравствена безбедност намирница,<br />
као и начин припремања јела. Начин и услови<br />
чувања намирница нарочито су важни колико за очување<br />
здравствене безбедности, толико и за очување нутритивне<br />
вредности у погледу садржаја витамина.<br />
У савременим војскама поклања се изузетна пажња<br />
исхрани, као једном од најважнијих чинилаца очувања<br />
здравља и унапређења психофизичке способности војника.<br />
Све енергетске потребе, потребе у макро- и микронутриментима,<br />
потребе у води и др. нормиране су у складу<br />
са физичким оптерећењем војника и изложеношћу чиниоцима<br />
спољне средине. Савремено ратовање такође,<br />
потпуно је различито него протеклих векова, што се одражава<br />
и на исхрану. Чињеница да свака борбена јединица<br />
подразумева и организовану логистику, чини да<br />
добро познате „војничке‟ болести, где спадају и обољења<br />
повезана са исхраном, практично више не постоје.<br />
Начин прераде намирница, као и доступни суплементи,<br />
смањују могућност да дође до значајних дефицита у исхрани<br />
на минимум.<br />
Међутим, у ратовима који су вођени у нашем региону<br />
током прошлог века, а нарочито у Првом светском<br />
рату, ситуација је била сасвим друкчија. Карактеристике<br />
исхране у српској војсци на Солунском фронту биле су:<br />
једнолична припрема, нерационална употреба масти,<br />
припремање неукусних јела и непрописно чување намирница,<br />
односно пропуштање да се примене мере очувања<br />
здрвствене безбедности хране. Услед неправилне<br />
исхране на Солунском фронту, које су додатно наглашене<br />
тешкоћама у снабдевању, дошло је до епидемијског<br />
оболевања органа за варење, тровања храном и скорбута,<br />
а јављала се и хемералопија.<br />
Најпре, енергетска вредност дневног оброка српског<br />
војника износила је у просеку између 2 000 и 2 500 калорија,<br />
док је, на пример, немачки војник добијао 3 200 калорија.<br />
Исхрана у данашњој Војсци Србије нормирана је<br />
на дневни унос од 3500 калорија. Иако постоје аутори2<br />
који сматрају да је 2 000-2 500 калорија задовољавало<br />
енергетске потребе војника на фронту у условима топлог<br />
времена, тешко да би се са данашњим знањем могли<br />
сложити са тим, чак и ако узмемо у обзир да су тадашњи<br />
војници несумњиво били нижи и лакши од данашњих, а<br />
уз то и мање оптерећени, па самим тим и са мањим енергетским<br />
потребама 2 .<br />
На путу кроз Албанију, војска је несумњиво трпела<br />
глад. Повлачећи се преко Црне Горе и кроз Албанију,<br />
српска војска је пролазила кроз веома сиромашне и неприступачне<br />
пределе, где, према наводима трупног лекара<br />
у српској војсци Стевана Иванића 1 „...није више било<br />
ничега ни за куповину ни за отимачину за онолико велике<br />
масе војске и бегунаца“. Војска се ослањала готово<br />
искључиво на следовања. Међутим, колико је то хране<br />
било - наводи исти аутор: од 13. децембра 1915. до 21.<br />
јануара 1916. године, по војнику дневно је следовало између<br />
500 и 1 670 калорија, углавном пиринча, брашна,<br />
хлеба, сланине, зејтина и конзервисаног меса, понекад<br />
Correspondence to: Vojnomedicinska akademija, Sektor za preventivnu medicinu, Crnotravska 17, 11 000 Beograd, Srbija.<br />
Tel.: +381 11 36 09 212.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 71<br />
пасуљ, уз нимало или врло мало поврћа (лука до 20 грама<br />
дневно и купуса). У педантно вођеном дневнику др<br />
Иванића забележено је и да 27., 28. и 29. децембра, као и<br />
19. јануара војска из следовања није добила ништа.<br />
Мора се нагласити да је калоријска вредност дневног<br />
оброка израчуната према маси целокупног следовања<br />
за јединицу, без одбитака за нејестиве делове на пирмер<br />
купуса, или за „растур“. Такође, из пуког броја калорија<br />
према табличним вредностима не види се оно што је<br />
свакодневно утицало на слабу исхрањеност људи, а то је<br />
изузетно лош квалитет намирница: велики проценат несварљивих<br />
мекиња у хлебу, појава буђи у брашну и кукурузу,<br />
непријатан мирис сирове сланине, као и недостатак<br />
соли у припреми оброка.<br />
Војска је на свом путу кроз Албанију била са друге<br />
стране изложена изузетно великим физичким напорима<br />
- дуготрајним маршевима по киши и хладноћи, који су<br />
у комбинацији са неправилном исхраном довели до<br />
хроничног гладовања, а као последица јавило се масовно<br />
оболевање, поремећаји рада срца и бубрега и едеми<br />
глади.<br />
Дана 22. јануара ова јединица се укрцала у лађу за<br />
Крф и ту су, према сведочењу истог аутора „...први пут<br />
добили уљудно скувану храну“ 2 . Боравак на Крфу имао<br />
је за циљ да се трупе уз потребан одмор и одговарајућу<br />
исхрану опораве, као и да се снабдеју одећом, обућом и<br />
осталим потрепштинама 3 . Међутим, изгладнелост и оболевање<br />
војске на Крфу наставило се. Пошто су следовања<br />
била релативно мала (по 100 грама конзервисаног меса<br />
или замрзнуте аустралијске говедине), наређено је да<br />
се месо од једног дана чува за сутрадан, како би се макар<br />
свака два дана појела пристојна порција. Температура<br />
ваздуха на Крфу тада је била доста висока и месо се, наравно,<br />
врло брзо кварило, те су војници масовно оболевали<br />
од алиментарних интоксикација, а често и од жутице.<br />
Након интервенције трупних лекара, Санитетско<br />
одељење Врховне команде 8. фебруара наредило је да се<br />
месо одмах по приспећу мора кувати. Ова мера и поред<br />
тешкоћа у виду недостатка одговарајућих посуда и прибора,<br />
па чак и дрва за ложење ватре, довела је до смањења<br />
броја оболелих од гастроенетеритиса и тако се војска<br />
хранила до средине марта, докле је било могуће обезбедити<br />
редовно снабдевање месом. Међутим, тада свеже и<br />
смрзнуто месо понестаје, да би се у дневном оброку заменило<br />
конзервисаним месом или сланином. Забележено<br />
је да су војници скоро цео месец јели сланину уместо<br />
меса, односно високовредне беланчевине замењене су<br />
животињским мастима, што је поново повећало број<br />
оболелих од дијареје и жутице.<br />
Неукусно припремљена храна била је последица не<br />
само ограниченог избора намирница, већ и чињенице да<br />
српска војска није имала школоване куваре, већ приучене,<br />
који су кували једнолично. Састав који су махом чинили<br />
сељаци, имао је сасвим друкчије навике у исхрани.<br />
Српски сељак је у то време уносио углавном намирнице<br />
биљног порекла, а знатно мање месо. Хлеб се правио од<br />
кукурузног брашна, а поврће се јело свеже, или као вариво.<br />
Такође се јело воће, свеже млеко, сир и јаја. Напротив,<br />
у војсци за време Солунског фронта, такав човек<br />
хранио се пре свега конзервисаним или смрзнутим месом,<br />
белим хлебом, скоро свакодневно пиринчем, од којег<br />
су неуки кувари успевали да скувају само густу неукусну<br />
чорбу, затим сувом тестенином и мешавином сушеног<br />
поврћа. Др Иванић бележи да су војници Дунавског<br />
брдског дивизиона скоро целе 1917. године (од фебруара<br />
до децембра) добијали за јело искључиво суву<br />
или конзервисану храну. У току 334 дана само 24 пута<br />
јели су свеже поврће (салату, тиквице, зеље, патлиџан,<br />
млад купус), а кромпир 25 пута, што значи да су им свеже<br />
намирнице, у којима је очуван садржај витамина биле<br />
доступне само у току 49 дана. Једнолична храна временом<br />
је морала изазвати одбојност у војника, па исти аутор<br />
наводи масовно просипање омражене чорбе од пиринча.<br />
Енергетска вредност дневног оброка у том периоду<br />
кретала се од 2 146 до 2 450 калорија, без извршених<br />
корекција за удео нејестивих делова и „растур“.<br />
Након повратка са Крфа, целокупна српска војска<br />
снабдевала се из Француске интендантуре, а храна се<br />
допремала из француских складишта 4 . Сваком војнику је<br />
дневно следовало 450 грама смрзнуте говедине из Аргентине,<br />
која је бродовима допремана на Солунски<br />
фронт. И поред задовољавајуће количине, ово је месо<br />
било потпуно омражено у српској војсци услед специфичног<br />
укуса, на који војници нису навикли. Занимљиво је<br />
са данашњег становишта прокоментарисати француске<br />
интендантске прописе који суву тестенину - макароне -<br />
сврставају у поврће, поред пасуља и сочива. Количина<br />
поврћа била је врло мала, укупно 100 грама дневно, што<br />
је обухватало пасуљ, сочиво и макароне (!). Дотур хране<br />
војницима у рововима био је изузетно отежан, кухиње су<br />
биле удаљене, тако да им је храна стизала само једном<br />
дневно и то охлађена, што је, уз недовољно пријатан<br />
укус, стварало додатну аверзију и утицало на смањени<br />
унос. Ручак је дељен између 4 и 5 сати ујутро, а вечера<br />
између 8 и 9 увече, што значи да у току 15 сати између та<br />
два оброка војници нису јели ништа.<br />
Др Иванић, према свом искуству, закључује да планирање<br />
исхране у војсци треба да буде брига војног санитета,<br />
пошто само лекари могу правилно да сагледају<br />
здравствене аспекте исхране. Удео оболелих од болести<br />
које су директно повезане са исхраном (обољења органа<br />
за варење, тровања храном, жутица, авитаминозе) износио<br />
је око 40% од укупног броја оболелих за време активности<br />
на Солунском фронту, што је најбољи доказ о неправилној<br />
исхрани у том периоду 2 .<br />
Тадашњи начин исхране војске већ је за оно време<br />
био потпуно застарео, пошто је већ и трупним лекарима<br />
било јасно да се у планирању исхране не треба водити<br />
само поставкама о довољној количини меса. Међутим,<br />
чак ни лекари нису били поштеђени од погрешних претпоставки<br />
на којима су заснивали своје препоруке. Једна<br />
од бројних лекарских заблуда, која је коштала српску<br />
војску здравља, односила се на погрешно идентификованог<br />
узрочника повећаног оболевања од хроничне упале<br />
органа за варење: уместо да се окриве врло масна храна,<br />
брже кварење намирница у топлим климатским услови-<br />
Radaković S, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 70–74.
Strana 72 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
ма и недовољно опорављени организам војника, окривљена<br />
је навика војника да пију воду приликом напорних<br />
маршева. Из ове погрешне претпоставке произашла је<br />
потенцијално фатална забрана војницима да пију воду<br />
током кретања, током одмора, уз ограничење уноса за<br />
време оброка на максимално две чаше. Стриктна примена<br />
ове наредбе довела је до појаве топлотног удара и дехидрације,<br />
но на срећу, ова наредба је углавном била игнорисана.<br />
Услед свих наведених неправилности у исхрани, јавио<br />
се и скорбут, редован пратилац Српске војске још од<br />
балканских ратова. Појава скорбута је иначе описана већ<br />
у средњем веку на бродовима који су пловили за Индију.<br />
Није била реткост да од укупног број морнара преко половина<br />
умре од последица авитаминозе Ц, с тим да се и<br />
тада сматрало да је главни узрок ове болести недостатак<br />
свежег поврћа у исхрани. У ратовима, скорбут се често<br />
јавља код становништва градова за време опсаде. У Аустро-Угарској<br />
војсци забележене су епидемије скорбута и<br />
у мирнодопским условима, када се војска хранила производима<br />
од брашна, без икаквог поврћа, али у српској<br />
војсци за време мира епидемија није било, а могућа су<br />
само спорадична оболевања која нису забележена. Прве<br />
забелешке о скорбуту, тзв. „пољачини уста“ и њеном<br />
значају за српску војску налазе се у радовима др Мишковичев<br />
Максима Николића из 1864. године, који је своје<br />
„Опите лекарске о паприки, кукути и коприви“ доставио<br />
министру војном. Радови су описивали његова искуства<br />
у лечењу оболелих од рана у устима услед скорбута, половином<br />
19. века у Топчидерској болници 5 .<br />
У току Првог светског рата, скорбут се у српској<br />
војсци појавио већ 1915. године, након велике епидемије<br />
пегавог тифуса, и то код војника Дринске дивизије која<br />
се налазила на северном фронту код Обреновца. Укупно<br />
у току ове епидемије оболело је око 300 војника. Болест<br />
је захватила све трупе истовремено, а такође и аустријске<br />
заробљенике. Болест је била праћена следећим симптомима:<br />
крварењем из десни, затим појавом поткожних<br />
крварења у листовима и бутинама, крварењем у мишићима<br />
ногу, отоцима ногу, који су праћени јаким боловима.<br />
Болест је имала доста тежак облик, тако да је много<br />
болесника евакуисано у резервну болницу у Лазаревцу,<br />
где је њихово лечење трајало неколико месеци. Као узрок<br />
болести наведени су „...исхрана без свежег поврћа и<br />
нехигијенски услови живота.“ 4 У току ове епидемије, забележен<br />
је један смртни случај услед унутрашњег крварења<br />
као последице скорбута. Те године је око 250 војника<br />
хоспитализовано у Лазаревачкој резервној болници.<br />
У лечењу је предузето давање медикамената, укључујући<br />
инјекције неосалварзана. Међутим, епидемија је заустављена<br />
применом мера правилне исхране, односно увођењем<br />
у војничку исхрану свежег поврћа и воћа у већим<br />
количинама.<br />
Следећа епидемија скорбута, истовремено и најмасовнија,<br />
са укупно 3 223 оболела војника, догодила се у<br />
зиму 1917. године, у веома тешким околностима у којима<br />
се српска војска тада налазила. Након физичког исцрпљења<br />
и изнурења глађу током преласка преко Црне Горе<br />
и кроз Албанију, а такође и после епидемија пегавог<br />
тифуса, колере и дизентерије, српска војска је водила<br />
интензивне борбе све до децембра 1916. године. После<br />
Кајмакчаланске битке и пада Битоља, војници су се укопали<br />
у ровове у којима су провели наредних неколико<br />
месеци. То су биле околности у којима се појавила епидемија<br />
скорбута у трупама Дринске дивизије почетком<br />
јануара 1917. године. За разлику од Шумадијске и Тимочке<br />
дивизије, које су се налазиле у равнијим и насељенијим<br />
подручјимам са блажом климом, и где су војници<br />
чак у летњим месецима формирали „пуковске баште“, у<br />
којима су гајили поврће за исхрану, војници Дринске дивизије<br />
су се налазили на неприступачном терену, на великој<br />
надморској висини од 1 000 до 2 300 метара, на<br />
стеновитом земљишту. Зима је те године била сама по<br />
себи међу српским војницима оштра, снежна, влажна,<br />
хладна и ветровита, тако да је забележено неколико случајева<br />
смрзавања. 4 Смене у рововима трајале су по два и<br />
по месеца, а „резерва“ између смена проводила се у влажним<br />
земуницама. Разлике у броју оболелих и временском<br />
периоду јављања болести између ове три дивизије<br />
приказана је у табели.<br />
Табела 1<br />
Кретање епидемије скорбута у три дивизије Српске војске<br />
Дивизија Укупан број оболелих Прва појава болести Максималан број оболелих<br />
Дринска 2122 децембар 1916. 617 (април 1917.)<br />
Шумадијска 715 март 1917. 342 (мај 1917.)<br />
Тимочка 386 фебруар 1917. 215 (април 1917.)<br />
Официри нису оболевали од ове болести, мада др<br />
Аранђел Стојановић помиње један случај, где је један<br />
артиљеријски официр са својим одељењем био у току<br />
зиме потпуно одвојен заједно са војницима, на терену<br />
где је било веома отежано дотурање хране, тако да се и<br />
он хранио искључиво конзервисаним намирницама 4 . У<br />
свим другим јединицама скорбут је заобилазио официре<br />
и куваре који су се хранили из официрских менажа.<br />
Иначе се у исхрани војника ове дивизије уоште нису<br />
користиле свеже намирнице, већ конзервисано месо<br />
на леду, суво поврће, тестенине, пиринач, док се воће<br />
уоште није користило. Оваква исхрана изазвала је пораст<br />
оболевања од желудачних и цревних болести. У циљу<br />
превенције и лечења скорбута у јединицама, војници су<br />
слати да беру дивље биље: коприву, јагличку, маслачак,<br />
слачицу, зеље и кисељак, од којих су се припремале салате<br />
и кувана јела. Међутим, осим зеља и кисељака, остало<br />
биље није било довољно укусно, па су га војници<br />
врло мало јели. Анализа броја оболелих показује да се<br />
тај број разликовао по батеријама, што значи да је унос<br />
Radaković S, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 70–74.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 73<br />
ових намирница зависио и од ауторитета старешина. У<br />
сваком случају, код појединаца који су уносили ове изворе<br />
витамина Ц, скорбут се јављао у мањем броју, а<br />
симптоми су били лакши. Највише оболелих забележено<br />
је у периоду од априла до маја месеца, што са данашњег<br />
становишта представља логичну појаву, пошто су се дотле<br />
већ исцрпле резерве витамина у организму. Тадашња<br />
доктрина препоручивала је дневни унос од 50 мг витамина<br />
Ц.<br />
Болест је започињала постепено, са општом малаксалошћу<br />
и боловима у ногама, нарочито листовима и коленима.<br />
Како је болест напредовала, болови се се појачавали,<br />
а појављивале су се и петехије, оток колена, затегнутост<br />
и сметње при ходу. Тачкаста поткожна крварења<br />
нису била ограничена само на ноге, већ су се јављајла и<br />
на дргуим деловима тела. Повећана пропустљивост крвних<br />
судова услед недостатка витамина Ц изазивала је<br />
ливидну пребојеност десни у лакшим, а крварење десни<br />
у тежим случајевима. Зуби су се брзо кварили, уз појаву<br />
хематома у гингивама. У складу са исцрпљењем резерви<br />
витамина, стоји и забелешка да је само 13,3% војника<br />
имало здраве зубе. Авитаминозом изазвана склоност ка<br />
крварењу доводила је и до веома тешких последица: излива<br />
крви у поткожно ткиво и мишиће, нарочито ногу,<br />
али и до плеуралног излива, цревних хеморагија, што је<br />
доводило до изражене анемије.<br />
Превентивне мере препоручила је лекарска комисија<br />
16. јануара 1917. године, а односиле су се на избор и<br />
количину свежих намирница, нарочито кромпира, купуса<br />
и лука коју треба свакодневно давати војницима. Такође,<br />
садржавале су препоруке о уносу сирћета и вина.<br />
Наравно, чега нема - не може се ни дати, тако да је исхрана<br />
остала иста, а скорбут је наставио да се шири у<br />
српској војсци. Тек кад је с пролећа пристигло поврће и<br />
дивље биље које су војници брали и кували (коприве,<br />
зеље, кисељак, липов лист), у исхрани се поправио садржај<br />
витамина Ц.<br />
Иако је, према тадашњем знању, било прихваћено<br />
да у основи настанка скорбута лежи недостатак неких<br />
састојака у исхрани (па чак је и термин „витамин“ био<br />
уведен 1912. године од стране Казимира Функа), јавиле<br />
су се и неке заблуде у вези етиологије ове болести. Наиме,<br />
стара теорија о инфективној етиологији скорбута,<br />
која датира из 18. века, нашла је своје присталице и у<br />
Првом светском рату. Један од њих био је и др Светислав<br />
Пешић, који је, водећи се крвавим дијарејама која су<br />
део клиничке слике скорбута, закључио да узрочник мора<br />
бити сличан изазивачу цревних инфекција - трбушног<br />
тифуса и дизентерије. Такође, овој грешки погодовала је<br />
и околност да се болест појавила најпре само у једном<br />
пуку, а да се након његовог расформирања болести брзо<br />
проширила тамо где су преостали војници упућивани (у<br />
питању је био 17. пук, у којем је толико војника оболело,<br />
да се пук расформирао, а преостали војници распоредили<br />
у друге пукове). Превентивне мере које је овај лекар<br />
спроводио, а које су обухватале дезинфекцију нужника<br />
кречом, временски су се подударале са повећаним снабдевањем<br />
свежим поврћем, тако да је и последично јењавање<br />
епидемије ишло у прилог његовој теорији. Иако<br />
нама, са овог становишта, овај покушај сврставања скорбута<br />
у заразне болести изгледа наиван, мора се рећи да<br />
су још две деценије након Првог светског рата заостале<br />
теорије о повезивању скорбута са условима смештаја<br />
војске у влажним и хладним рововима и земуницама.<br />
Иако др Рувидић 4 у свом исцрпном прегледу веома критикује<br />
поставке др Пешића, наводећи као протиаргумент<br />
епидемиолошки метод, којим се та теорија побија, истовремено<br />
пропушта да истим епидемиолошким методом<br />
оповргне препоставку да неповољни услови смештаја<br />
изазивају скорбут; наиме, једина варијабла по којој су се<br />
разликовали оболели (војници) и необолели (официри и<br />
кувари) била је различита исхрана, док им је смештај био<br />
једнак. Такође исти аутор спомиње и могући утицај расе,<br />
пошто се скорбут јављао само у српским и италијанским<br />
трупама, док су енглеске и француске трупе биле поштеђене.<br />
Наравно, и овде је исхрана била прави чинилац<br />
који је до ове разлике довео, пошто су енглеске трупе<br />
добијале у следовањима воће и поврће, а француске и<br />
вино. Само су српски и италијански војници потпуно зависили<br />
од конзервисаног меса, макарона и пиринча.<br />
Све у свему, у току две епидемије скорбута у српској<br />
војсци у Првом светском рату оболело је укупно<br />
300 војника 1915. године и 3 223 војника 1917. године.<br />
И једна и друга епидемија избиле су се пред крај зиме и<br />
у рано пролеће, од априла до маја, након неколико месеци<br />
оскудице у свежем поврћу. Према тадашњим<br />
Функовим поставкама, као и према данашњем сазнању,<br />
потребно је трпети недостатак витамина Ц у исхрани<br />
дуже време, око 2-3 месеца, да би се скорбут развио.<br />
Скорбуту у војсци можемо се супротставити једино<br />
правилном исхраном, а у данашње време када је исхрана<br />
карактерисана разноврсном суплементацијом, скорбут<br />
је, наравно, у војсци сасвим искорењен и скоро је<br />
немогуће очекивати више иједан случај оболевања, а<br />
камоли епидемију.<br />
Данашње норме исхране у Војсци Србије подразумевају<br />
енергетску вредност дневног оброка од 3 500 калорија,<br />
уз унос витамина Ц из различитих извора (свеже<br />
воће, поврће, сокови и др.) који увелико превазилази<br />
препоручену дневну дозу од 60 мг.<br />
Неправилна исхрана на Солунском фронту, такође<br />
је била узрок оболевања од хемералопије, последице недостатка<br />
витамина А, која је погодила око 30 војника<br />
Моравске дивизије. Иако је витамин А растворљив у мастима,<br />
па самим тим су резерве у организму веће, исхрана<br />
је била толико сиромашна нарочито провитамином<br />
бета-каротином, који се налази у намирницама биљног<br />
порекла, свежем воћу и поврћу, да су се у току неколико<br />
месеци те резерве истопиле, доводећи до слабљења ноћног<br />
вида и до других знакова хемералопије.<br />
Radaković S, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 70–74.
Strana 74 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
L I T E R A T U R А<br />
1. Obradović B, Paunović P, Milivojević M, Pavlica M, Rađen S, Krstić<br />
D. Ishrana vojnika - stanje pre 70 godina. Zbornik radova $.<br />
Naučnog skupa o prirodnim vrednostima i zaštiti životne sredine<br />
"Naša ekološka istina", Kladovo, 29.05-01.06. 1996. Urednik<br />
Magdalinović N. Izdaje: Zavod za zaštitu zdravlja "Timok",<br />
Zaječar i Tehnički fakultet, Bor, 1996.<br />
2. Ivanić SZ. Ishrana za vreme rata. U: Stanojević V. Istorija srpskog<br />
saniteta . naše ratno iskustvo. Beograd, Vojnoizdavački i<br />
novinski centar, 1992; 558–76.<br />
3. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju Solunskog fronta. Vojnosanit<br />
Pregl 1959; 16(10): 860–8.<br />
4. Ruvidić ŽM. Skorbut u srpskoj vojsci (Epidemiološka posmatranja<br />
u 1915. i 1917. godini). U: Stanojević V. Istorija srpskog<br />
saniteta . naše ratno iskustvo. Beograd, Vojnoizdavački i novinski<br />
centar, 1992; 541–57.<br />
5. Đorđević V. Istorija Srpskog vojnog saniteta. Državna štamparija,<br />
Beograd, 1879.<br />
6. Ivanić SZ. Skorbut u brdskom divizionu Dunavske divizije<br />
na Solunskom frontu. Vojnosanitetski glasnik 1940; 11(4):<br />
617–24.<br />
Radaković S, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 70–74.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 75<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Лечење и рехабилитација рањеника и болесника у Бизерти<br />
1917 – 1918. године<br />
Treatment and rehabilitation of the wounded and ill patients at Bizerte, Tunisia,<br />
1917-1918<br />
Лука Николић<br />
Потпуковник у пензији, Београд<br />
Кључне речи:<br />
први светски рат; болнице, војне; повређени и<br />
оболели; тунис; рехабилитација.<br />
Key words:<br />
world war I; hospitals, military; wounds and injuries;<br />
tunisia, rehabilitation.<br />
Увод<br />
Први поморски транспорт српске војске са обала<br />
албанског приморја био је конвој којим су српске трупе<br />
превезене у Бизерту. Овај конвој кренуо је из Драча, а<br />
први брод упутио се у правцу Бизерте 6. јануара 1916.<br />
године. Од тога дана у изгнанству, не само из отаџбине,<br />
већ и са Балкана и из Европе, нашла се читава војска,<br />
држава и део народа. Овај догађај и датум један је од најзначајнијих<br />
у историји српске војске и државе, јер је означио<br />
њену прекретницу, васкрс, спас и избављење, али<br />
је он, нажалост, потиснут из наше историје и држава му<br />
ни до данас не придаје никакав значај.<br />
Са обала албанског приморја за 18 дана (од 6. до 24.<br />
јануара) на двадесетак бродова и лађа у Бизерту и Сиди<br />
Абдалу транспортовано је укупно 11 504 војника од којих<br />
су 5 019 задржали распоред у јединицама, а 6 485<br />
војника смештено је одмах у болнице. Треба запазити да<br />
је нешто више од половине пристиглих са албанских<br />
обала у Бизерту било болесно, а највећи број био је оболео<br />
од колере и других заразних болести.<br />
Укупном броју војника треба додати и 2 172 избеглице<br />
што значи да се на територији Туниса у првим данима<br />
избављења нашло укупно 13 676 Срба. Ако се ова<br />
бројка има у виду, онда се бар донекле стиче права слика<br />
о улози коју је одиграла Бизерта у нашем спасењу са<br />
обала албанског приморја.<br />
Уследило је превожење Срба са Крфа у Бизерту које<br />
се одвијало у склопу реорганизације српске војске и њених<br />
припрема за превожење за Халкидики. Са Крфа је у<br />
северну Африку пребачено укупно 7 459 болесника и 2<br />
458 прездравелих регрута што укупно износи 9 917 војника.<br />
Овоме треба додати и око 1 500 избеглица, па произлази<br />
да је са Крфа у Африку у склопу реорганизације<br />
српске војске током 1916. године упућено укупно 11 417<br />
Срба. Болесници који су пристигли са Крфа распоређени<br />
су делимично по болницама Бизерте и Сиди Абдале (4<br />
854 болесника) али је један број њих (2 605) нашао спас<br />
и у болницама по Алжиру.<br />
Тако, већ до средине 1916. године у северној Африци<br />
нашло се 25 093 Срба који су ту доспели са обала Албанског<br />
приморја и са Крфа.<br />
Евакуација изнемоглих, болесних и рањених<br />
С обзиром да ће у даљем тексту највише речи бити<br />
о збрињавању изнемоглих, болесних и рањених, то њихова<br />
евакуација са обала албанског приморја у Бизерту<br />
заслужује посебан осврт.<br />
Иако је збрињавању изнемоглог и болесног и заосталог<br />
људства посвећена изузетна пажња, пропуштена је<br />
прилика да се у прве бродове којима су транспортоване<br />
трупе за Бизерту укрцају они којима је помоћ била најпотребнија<br />
а евакуација у тим моментима и живот значила.<br />
Они нису укрцани у прве лађе које су чиниле конвоје<br />
трупа (већ тек од 19. до 24. јануара) што је изазвало<br />
додатне жртве и страдања ове категорије војника и праву<br />
агонију у медовској и драчкој луци које су убрзо постале<br />
скоро небрањене и на дохват непријатељских копнених и<br />
поморских снага.<br />
Био је то велики и ничим оправдан пропуст који је<br />
негативно примљен и код Врховне команде и код савезника<br />
а посебно код најугроженијих војника. Уочавајући<br />
овај пропуст, Врховна команда у даљим нарећењима од<br />
јединица императивно захтева, а при обраћању савезницима<br />
упорно инсистира на апсолутном приоритету и хи-<br />
Correspondence to: Ul. Dušana Vukasovića 65, 11 070 Novi Beograd, Srbija. Tel.: +381 11 17 76 716.
Strana 76 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
тности транспортовања ове категорије војске. Приоритет<br />
свих приоритета овога пута постало је укрцавање свих<br />
болесних и изнемоглих лица, апсолутно из свих јединица,<br />
потом јединице трећег позива и последње одбране -<br />
стајало је изричито у наређењу Врховне команде за упућивање<br />
јединица сувим за Валону 1, 14, 128 – 133 .<br />
Овај ешелон је у задњем тренутку отпловио из Медове<br />
јер су аустроугарске трупе већ сутрадан ушле у<br />
Скадар а на реку Ишми, 40 километара од Драча избиле<br />
су 7. фебруара. Била је то страшна битка савезничких<br />
бродова са временом за спас српских болесника, рањеника<br />
и избеглица. Док је до тада медовско и драчко пристаниште<br />
споро пражњено, савезници су овога пута, због<br />
критичне ситуације и потребе хитне евакуације нагомиланог<br />
људства, реаговали озбиљније, брже и одлучније 1 .<br />
За овај транспорт они су први пут ангажовали велике<br />
болесничке лађе са по 1 – 2 хиљаде болесничких кревета.<br />
Ангажовано је пет таквих лађа, а у транспорт су<br />
укључена и два мања реморкера са по 150 до 200 кревета.<br />
Транспорт за Сиди Абдалу обављао се преко Бриндизија.<br />
Био је то највећи конвој који је са обала јадранског<br />
приморја кренуо за Африку.<br />
У Медови евакуација изнемоглих, болесних и рањених<br />
почела је 19. а завршила се 23. јануара. Други ешелон<br />
кренуо је из Драча 23. и 24. јануара 1, 2, 3, 4, .<br />
Не постоје поуздани подаци колико је заиста изнемоглих,<br />
болесних и рањених војника превезено овим<br />
конвојем. Али, ако се има на уму да је у прва два конвоја,<br />
којима су транспортоване трупе, било око 1 636 изнемоглих,<br />
болесних и рањених те да је укупан број ове категорије<br />
војника износио 6 485, онда произилази да се на<br />
бродовима овог конвоја нашло 4 849 изнемоглих, болесних<br />
и рањених.<br />
Транспорт у правцу северне Африке током<br />
1917-1918. године<br />
Значај Бизерте не огледа се само у броју транспортованих<br />
са обала албанског приморја и са Крфа с почетка<br />
1916. године. Много је већи број оних који су у Бизерту<br />
пристигли са других одредишта: из Солуна, Америке<br />
и неких европских држава.<br />
Ако се узме за поуздан податак до којег смо дошли<br />
анализом да је кроз Тунис и Алжир за време нашег опоравка<br />
прошло 59 284 Срба, а да је са обала албанског<br />
приморја и са Крфа транспортовано њих 25 093, произлази<br />
да је транспортом у правцу северне Африке током<br />
1917. и 1918. године превезено 34 191 Срба од којих: око<br />
3 000 добровољаца из Америке, око 4 000 рергрута из<br />
европских земаља и 27 191 болесника и рањеника из Солуна.<br />
Евакуација тежих рањеника и болесника са<br />
Солунског фронта у северну Африку<br />
Из солунског залеђа у болнице северне Африке евакуисани<br />
су ради лечења: 1) најтежи рањеници из битака<br />
за успостављање фронта (1916), они који су ране задобили<br />
фронталним борбама за одржавање фронта (1917 и<br />
1918. године) и при пробоју Солунског фронта, 2) најтежи<br />
болесници који су се тамо разболевали од маларије и<br />
других тешких болести; 3) они код којих је дошло до већих<br />
компликација или је природа болести захтевала даљу<br />
обраду, дуже и додатно лечење.<br />
Ако пођемо од податка начелника санитета у Бизерти<br />
пуковника др Петра Николића који је изнео у тексту под<br />
називом „Медицинска опажања на нашим рањеницима и<br />
болесницима у Бизерти“, да је у току троипогодишњег<br />
нашег бављења на овом тлу у болницама северне Африке<br />
лечено 41 135 наших војника од тога 39 700 војника и 1<br />
435 официра и имамо на уму претходно изнет податак о<br />
броју приспелих изнемоглих, болесних и рањених са обала<br />
Албаније и са Крфа, намеће се јасан закључак да је из<br />
солунског залеђа у северну Африку евакуисано укупно 27<br />
191 тешки рањеник и болесник , 4 – 7 .<br />
Први рањеници који су из солунског залеђа допремљени<br />
у Бизерту, Тунис и Сиди Абдалу били су они који<br />
су ране задобили у биткама за успостављање Солунског<br />
фронта од 27. јула до 30. августа и из Горничевске битке<br />
која је вођена од 12. до 16. септембра у којој су укупни<br />
српски губици износили 347 официра и 6 933 војника<br />
избачена из строја. Први транспорт са најтежим рањеницима<br />
из ових битака приспео је у Бизерту 19. августа, а<br />
други 2. септембра 1916. године 7 .<br />
Упоредо са битком за Горничево отпочеле су и борбе<br />
за Кајмакчалан који је освојен уз незапамћене јурише<br />
и жртве 30. септембра. У овим окршајима искрварила је<br />
Дринска и Дунавска дивизија и Добровољачки одред<br />
војводе Војина Поповића Вука. У борбама за Горничево<br />
само је Дунавска дивизија имала 347 официра и 6 933<br />
подофицира и војника избачена из строја, а у бици за<br />
Кајмакчалан губици Дринске дивизије за 19 дана износили<br />
су 80 официра и 1 170 војника. Велико жртвовање<br />
било је и у другим јединицама које су учествовале у<br />
овим борбама тако да су укупни губици износили 3 804<br />
погинула, рањена, оболела и нестала војника 8 .<br />
Борбе и жртвовање настављени су до ослобођења<br />
Битоља 19. новембра и Груништа које је пало 3. децембра<br />
1916. године.<br />
За скоро три и по месеца непрекидних борби за успостављање<br />
Солунског фронта српска војска продрла је<br />
40 километара у дубину, али је при том у овим биткама<br />
изгубила 1 209 официра и 31 342 војника - погинулих,<br />
рањених и несталих. Од тога је било рањено 13 242 српска<br />
војника 4, 9, 10 .<br />
Ако се изузме неуспео покушај Друге армије да заузме<br />
Соко, Добро поље и Ветерник (такозвана офанзива<br />
на мориховско-могленском правцу изнуђена на инсистирање<br />
савезника) од 9. до 23. маја 1917. године, све до<br />
пробоја, Солунски фронт се на тој линији стабилизовао.<br />
Јединице су се укопале у непосредном додиру, неке на<br />
одстојању чак и до 50 метара. Иако више није било интензивнијих<br />
борбених дејстава, наступила је „рововска<br />
војна“. Из борбеног строја српске војске, у том дугом<br />
периоду фронталних чарки и одржавања динамике на<br />
положајима, избачено је 4 226 војника.<br />
Nikolić L. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 75-82.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 77<br />
Један број рањеника из ове офанзиве и рововских<br />
чарки (њих 1 585) евакуисани су на даље санитетско<br />
збрињавање у Бизерту 1 .<br />
Губици приликом пробоја Солунског фронта у такозваној<br />
Добропољској бици од 14. до 21. септембра<br />
1918. године - силовитог јуриша у отаџбину преко Ветерника,<br />
Доброг поља и Рововске косе, Сокола, Козјака и<br />
Градешничке косе па све до Демир капије и Криволака<br />
износили су 681 погинули, 132 нестала и 3 206 рањених<br />
официра и војника.<br />
Изранављени српски јунаци из ових битака евакуисани<br />
су етапно до болница солунског залива. Али пошто<br />
санитет српске Врховне команде није имао довољан број<br />
хирурга и средстава за извођење сложенијих операција<br />
на великом броју рањеника, а и савезничке болнице радиле<br />
су претежно као пољске, један број најтежих рањеника<br />
из ових битака плански је евакуисан бродовима дубоко<br />
у залеђе битака, у конфорније услове лечења и извођења<br />
сложенијих операција - у болнице Бизерте, других<br />
места у Тунису и Сиди Абдале које су пружале такве<br />
услове.<br />
Ступањем на Халкидики, војску је захватила и епидемија<br />
маларије. Од ње је током боравка на Солунском<br />
фронту, према подацима Санитетског одељења Врховне<br />
команде оболело у 1916. години 9 474 војника, у 1917.<br />
чак 26 401 војника а до 1. октобра 1918. године 14 685 –<br />
укупно 50 560 оболелих. Један број тих болесника - најтежи<br />
случајеви, транспортован је на лечење и опоравак у<br />
Бизерту 8 .<br />
У досадашњем истраживању нисам наишао на<br />
прецизне податке колико је болесника а колико рањеника<br />
евакуисано из Солуна у Африку. Они су свакако<br />
евидентирани у болесничким протоколима, али се не<br />
налазе у нашим архивима већ, највероватније, у француским.<br />
Међутим, динамика дејстава на фронту, евакуација<br />
рањеника и болесника из солунског залеђа и<br />
масовност њиховог пристизања у Бизерту јасно се<br />
може индиковати интензитетом умирања у туниским<br />
болницама. Следећи ову анализу намеће се закључак<br />
да је један од највећих таласа који је стигао у северноафричке<br />
болнице током 1917. и 1918. године био онај<br />
којим су евакуисани рањеници непосредно након пробоја<br />
фронта.<br />
Из Солуна за северну Африку рањеници и болесници<br />
испраћани су песмом „Креће се лађа француска“ која<br />
је, као поздрав при опраштању рањеника и болесника од<br />
својих другова, настала управо тих дана у солунском<br />
пристаништу.<br />
Лечење рањеника и болесника из Солуна у<br />
северној Африци током 1917. и 1918. године<br />
Треба имати на уму да је током 1916. године са албанских<br />
обала и са Крфа у болнице северне Африке приспело<br />
укупно 13 944 изнемогла, болесна и рањена војника<br />
што је око 1/3 укупно лечених на овом простору. Од<br />
тога је 11 339 лечено у Тунису (међу њима 3 082 болесна<br />
регрута) и 2 605 у Алжиру.<br />
Али, улога Бизерте не огледа се само у прихватању<br />
и лечењу болесника са албанског приморја и Крфа.<br />
Око 2/3 од укупног броја Срба лечених у северној Африци<br />
представљају тешки рањеници и болесници допремљени<br />
из солунског залеђа. Реч је о 27 191 војнику<br />
и официру који су ту лечени од септембра 1916. године<br />
све до последњег конвоја у правцу Бизерте који су<br />
чинили рањеници из пробоја фронта. Тек на основу<br />
ових података може се сагледати шта је заправо за<br />
српску војску значила Бизерта у појединим периодима<br />
ратних збивања.<br />
Осим у болнице Бизерте (Сион, Керубија, Аин Берда)<br />
и Сиди Абдале (Стална маринска болница и још две<br />
помоћне болнице), један број упућен је у Градску болницу<br />
у Тунису („Монта ла Набер“), једну од најмодернијих<br />
тога доба. То је била болница племените госпође Алапети<br />
која је касније претворена у хотел „Палас“, а улица у<br />
којој се она налазила у знак почасти према српским рањеницима<br />
и болесницима и за сећање на њихово лечење<br />
у Тунису, названа је Српска улица.<br />
На периферији града Туниса била је још једна велика<br />
болница у којој су лечени српски војници који су допремани<br />
са Солунског фронта. Реч је о Болници „Беневол“<br />
у Сиди Фаталаху. Њоме је управљао и Србе лечио<br />
доктор Салијеж.<br />
Због наглог пристизања, један број изнемоглих, болесних<br />
и рањених смештан је и у приватне клинике Туниса<br />
или и у импровизоване бараке које су представљале<br />
привремене болнице.<br />
Један број болесника и рањеника са Крфа и из Солуна<br />
лечен је у француској колонији Алжир. Највећи<br />
број њих у почетку је био смештен и лечен у неколико<br />
болница града Алжира (једна од највећих болница „Мајо“),<br />
али су они касније евакуисани у друге болнице: у<br />
Константину (град тврђаву подигнут на једној великој<br />
стени), Војну болницу у Гелми, у Бону, војну болницу у<br />
Сетифу, у Орану, Кап Матифу (где су лечени грудоболни),<br />
Сиди Бел Абесу, Мерз ел Кебиру и другим местима.<br />
За три и по године боравка у северној Африци наши<br />
изнемогли, болесни и рањени војници прихватани су,<br />
лечени и рехабилитовни у 36 места северне Африке.<br />
Осим болница, објекти њиховг санитетског збрињавања<br />
били су санаторијуми у топлим приморским градовима,<br />
бање, планинска лечилишта. Након успешног болничког<br />
третмана и комплетног санитетског збрињавања сви су<br />
били упућивани у састав Рековалесцентног одељења у<br />
Лазуазу а одатле, према степену оздрављења, на фронт.<br />
Најверодостојнији подаци о броју лечених у 1917. и<br />
1918. години у болницама северне Африке налазе се у<br />
болничким протоколима који у нашим архивама нису<br />
сачувани. Највероватније је да се они налазе у француским<br />
архивима. До ових података, који би били од непроцењивог<br />
значаја за анализу структуре лечених, међутим,<br />
нисам дошао. У недостатку поузданих података о структури<br />
лечених у болницама северне Африке, свестан озбиљних<br />
ограничења, остаје нам једино да се у даљој анализи<br />
ослонимо на доступне податке и из њих изведемо<br />
одређене закључке.<br />
Nikolić L. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 75–82.
Strana 78 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Лечење изнемоглих, болесних и рањених припадника<br />
српске војске у француским колонијама широм северне<br />
Африке са Бизертом и Сиди Абдалом, као центром<br />
здравственог збрињавања на том простору, међутим,<br />
треба посматрати у контексту укупне реорганизације<br />
српског војног санитета по ступању на Халкидики. Према<br />
том решењу збрињавање и лечење припадника српске<br />
војске у етапама од дивизијских завојишта и амбуланти<br />
(па све до Бизерте) преузели су савезници Французи и<br />
Енглези.<br />
Према неким рачуницама кроз болнице у захвату<br />
фронта од његовог поседања до пробоја прошло је око<br />
82 996 рањеника и тежих болесника (оболелих од маларије,<br />
грудобоље и сличних болести). Упоредимо ли ово<br />
са податком да је из солунских у северноафричке болнице<br />
евакуисано укупно 27 191 најтежи рањеник и болесник,<br />
долазимо до закључка да је сваки трећи војник који<br />
је лечен у солунским болницама био упућен на лечење у<br />
туниске и алжирске болнице. Ово се може закључити и<br />
из периодичних прегледа бројног стања који је водила<br />
Врховна команда, а они уједно потврђују да су капацтети<br />
болница и у захвату фронта и у Бизерти били константно<br />
попуњени.<br />
Постављајући Бизерту у наведене оквире заправо јој<br />
дајемо оно место које јој и припада и макар донекле расветљујемо<br />
улогу коју је одиграла као санитетска база у<br />
санитетском збрињавању српске војске у тим ратним годинама.<br />
Јер, захваљујући Бизерти, на коју се могло сигурно<br />
ослонити, капацитети солунских болница могли су<br />
се правовремено и плански растерећивати и ефикасније<br />
користити.<br />
С обзиром на различит контекст, периодику, фрагментарност<br />
и непотпуност представљања података у изворима<br />
и литератури, тешко је извести прецизну анализу<br />
о томе колико је српских војника по структурама и периодима<br />
лечено у болницама Бизерте (северне Африке).<br />
Зато ћемо изнети само неке конкретне податке као показатеље<br />
из анализираног периода.<br />
Према извештају Врховне команде од 25. јануара<br />
1917. године, у Бизерти се налазило 3 352 рањеника (од<br />
тога 472 официра).<br />
Према подацима Врховне команде број рањених и<br />
контузованих који су избачени из строја од доласка на<br />
фронт до наведеног датума износио је 25 000 људи. Ако<br />
се има у виду већ поменути податак да је у 1916. години<br />
број рањених износио 13 760, долазимо до податка да је<br />
током 1917. године у болницама у захвату фронта лечено<br />
11 240 рањеника. Највећи број њих био је рањен у Мориховско-могленској<br />
офанзиви. У истом периоду од маларије<br />
оболео је највећи број српских војника - чак<br />
26 401. Дакле, током 1917. године укупан број рањеника<br />
и оболелих од маларије који су се лечили у захвату<br />
фронта износио је 37 650 војника.<br />
Према подацима Врховне команде током 1918. године<br />
– до пробоја Солунског фронта – од маларије је<br />
оболело 14 685 војника. Овоме треба додати и губитке<br />
који су настали током „рововске војне“ који су од средине<br />
1917, до пред крај 1918. године износили 4 226 војника<br />
као и 3 206 рањених током пробоја Солунског фронта<br />
у „Добропољској операцији“. Тако долазимо до податка<br />
да је током 1918. године у болницама у захвату Солунског<br />
фронта лечено 14 685 оболелих од маларије и око<br />
9 422 рањениа – укупно 24 107 српских војника.<br />
Број лечених брзо се мењао. Према извештају од 14.<br />
марта 1917. на лечењу у захвату фронта налазило се<br />
18 264 војника а у бизертским болницама 9 546 болесних<br />
и рањених 1 . У прегледу стања српске војске на дан 31.<br />
децембара 1917. године Врховна команда навела је и податак<br />
да је до тога дана на лечењу у болницама у захвату<br />
фронта било укупно 7 489 рањеника и болесника, а у<br />
болницама Бизерте чак 13 182 српска рањеника и болесника.<br />
Самарићанска нега<br />
Лекари и болничко особље уложили су велике напоре<br />
у спашавање наше војске. Јер, сви што су долазили<br />
у Бизерту били су тешко болесни и више пута рањавани.<br />
Нема тих речи којима се може описати љубав,<br />
хуманост, пажња и пожртвовање којима су француски<br />
лекари, болничари и све медицинско особље лечили<br />
изнемогле, болесне и рањене војнике у болницама у<br />
Африци. Захваљујући тој љубави, хуманости, искреној<br />
бризи, истрајној самарићанској нези и стручности, на<br />
хиљаде њих спашено је сигурне смрти. Тим дивним<br />
људима Србија и потомци старих ратника дугују неизмерну<br />
захвалност.<br />
Два се имена издижу изнад свих. То је доктор Салиеж<br />
- „Добри татица свих Срба који су боравили у туниским<br />
болницама“ и управника Болнице Сион, др<br />
Брине. Ту су и болничарке француске Болнице „Принцеза<br />
од Поа“, изасланик Српског потпорног фонда у<br />
Бизерти Морис Вилсон, девет енглеских болничарки<br />
чланица поменутог хуманитарног друштва за помагање<br />
Србима, а међу њима биле су и две кћери Џона Берка -<br />
британског конзула у Бизерти. Наше рањенике и болеснике<br />
који су били размештени у Градску болницу у Тунису<br />
неговала је заједно са својим ћеркама племенита<br />
госпођа Алапети, супруга туниског рержана (француског<br />
министра за управљање туниском облашћу). Много<br />
више од побројаних, нажалост, заувек ће остати заборављени.<br />
У болницама Бизерте лечена је српска јунакиња<br />
Милунка Савић, после рањавања на Солунском фронту,<br />
баш као и Флора Сендз, па мајор Драгутин Гавриловић,<br />
који је ту пристигао са својим батаљоном у саставу 10.<br />
кадровског пука са две ране и многи други знани и незнани<br />
јунаци.<br />
“...Како су ме рањену неговали у Бизерти! У мојој<br />
соби није се могло окренути од цвећа, поморанџи и чоколада,<br />
што су ми доносиле француске госпође и официри.<br />
Често је долазио адмирал Гепрат... Сео би на крај постеље,<br />
узео моју руку у своју и рекао: “Сине, оздрави<br />
што пре, Француска те моли.” Како да не преболиш ране<br />
после овога, па да си и на умору...”, сећала се Милунка<br />
Савић тих дана 11, 12 .<br />
Nikolić L. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 75-82.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 79<br />
Повратак рековалесцената – успех бизертског<br />
санитета<br />
Допринос Бизерте попуни јединица на фронту био<br />
је огроман. То се најбоље може сагледати ако се анализира<br />
број оних који су, након успешног лечења, као рековалесценти<br />
враћени у Допунску команду у Солун и<br />
одатле упућивни на фронт. Из Бизерте у правцу Солунског<br />
фронта превезено је укупно 40 413 одморена и<br />
прездравела војника и рековалесцента и обучена регрута<br />
и добровољца.<br />
Од тог броја чак 23 936 војника представљало је повратнике<br />
из Бизерте (војничким речником прецизирано -<br />
повратне губитке) јер се кроз њих улога Бизерте најбоље<br />
расветљавала. Реч је о онима који су били избачени из<br />
строја и, након успешног опоравка и лечења и прездрављења<br />
упућени из северноафричких болница да заједно са<br />
својим друговима учине пробој Солунски фронт. Неповратне<br />
губитке, они који се до момента пробоја нису могли<br />
опоравити или су умрли, чинило је 17 199 војника.<br />
Навешћемо само неке од значајнијих података о динамици<br />
и обиму транспорта којима су српски рековалесценти<br />
из Бизерте пристизали у Допунску команду у Солуну.<br />
Најпре, на основу наредбе министра војног ФЂО бр.<br />
9 124 од 16. фебруара 1916. године, на фронт су враћени<br />
одморени и опорављени војници који су у Бизерту пристигли<br />
у саставу трупа. У ова два наведена транспорта за<br />
Солунски фронт враћено укупно је 4 475 одморених и<br />
опорављених војника 1 .<br />
Од ступања на Халкидики до 15. априла 1917. године<br />
(дакле, за годину дана) из туниских болница у Допунску<br />
команду у Солуну враћено је укупно 4 891 рековалесцент.<br />
У погледу стања српске војске на дан 31. децембар<br />
1917. године, Врховна команда навела је податак да је до<br />
наведеног датума (подаци се односе на 1917. годину) из<br />
Бизерте у Допунску команду у Солуну приспело 1 146 излечених<br />
војника који су као рањеници или болесници<br />
прошли третман успешног лечења и опоравка кроз туниске<br />
болнице и Рековалесцентно одељење у Лазуазу 1 .<br />
Евидентирајући транспорте рековалесцената и регрута<br />
из Бизерте за Солун током 1917. године који су наведени<br />
у ВРС за 1917. годину произлази да је у тој години<br />
на фронт транспортовано укупно око 7 000 људи из<br />
ових структура 1, 4 .<br />
Транспорт у правцу Солуна интензивиран је посебно<br />
током 1918. године, а чинили су га углавном рековалесценти<br />
и добровољци. Питомци Скопске подофицирске<br />
школе, њих око 400, сада у улози подофицира, транспортовани<br />
су из Бизерте на Солунски фронт 28. јула<br />
1918. године.<br />
Да сумирамо: у току 1916. године из болница у Бизерти<br />
отпуштено је и у правцу фронта поступно упућивано<br />
најпре 4 475 рековалесцената, до средине априла<br />
1917. године тај број износио је 4 891, а потом до краја<br />
1917. године још 1 146 рековалесцената што укупно износи<br />
10 512 излечена, прездравела војника током 1916. и<br />
1917. године. Ако се има на уму укупан број оних који<br />
представљају повратне губитке (23 936), произлази да је<br />
највећи број њих, 13 424, пребачен на фронт током 1918.<br />
године - до августа, када су завршене припреме за пробој.<br />
Рехабилитација инвалида<br />
У Бизерту су упућивани најтежи рањеници и болесници.<br />
Последица тога била је да је варош и околина у<br />
тим ратним годинама, као ретко које место у позадини<br />
ратних дејстава, била препуна инвалида - јунака. Осим<br />
из туниских болница инвалиди су пристизали у Бизерту<br />
и из других места северне Африке. У Бизерти и околини<br />
боравило је укупно 2 048 ратних инвалида од чега је за<br />
потпуне инвалиде проглашено 1 528, а за полуинвалиде<br />
520 лица.<br />
Били су груписани у три велика санаторијума: у логор<br />
„Лазуаз“ – Рековалесцентско одељење (лакши и полуинвалиди<br />
са изгледом на опоравак), Касарну „Ламберт“<br />
(тешки инвалиди) и Санаторијум „Бен Негро“ Дом<br />
српских инвалида удаљен око седам километара североисточно<br />
од Бизерте (најтежи инвалиди).<br />
Један број инвалида као и болесника и рањеника<br />
после болничког лечења упућиван је на рехабилитацију<br />
и опоравак у разне бање северне Африке: Корбус (на<br />
морској обали источно од Туниса око 60 километара)<br />
Хамам Лиф (јужно од Туниса око 20 километара) Хамам<br />
Рира (југозападно од Алжира око 110 километара). Туберкулозни<br />
болесници из свих болница упућивани су у<br />
санаторијум на рехабилитацију и лечење у Кап Матиф и<br />
Ферде Ло (у Алжиру). Они којима је за даље лечење погодовала<br />
топла клима упућивани су у четири вароши са<br />
топлијом климом међу којима су били Сус (јужно од Бизерте<br />
око 200 километара), и Хамамет (око 100 километара)<br />
а кориштена су и планинска лечилишта Аин Драхам<br />
(западно од Бизерте 150 километара - близу града<br />
Табарка) и Мисергин и Сук Арес (у Алжиру).<br />
Да би умањили ратне последице и припремили инвалиде<br />
да на најбољи начин прихвате стварност и будућност,<br />
а осталим војницима на корист прекратила досада,<br />
команда Резервних трупа и Подофицирских школа<br />
неколико месеци раније (наредбом бр. 288 од 14. јуна<br />
1917. године) регулисала је да се у оквиру Рековалесцентног<br />
одељења у Лазуазу и Инвалидског одреда у<br />
Касарни „Ламберт“ формирају школе, курсеви и радионице<br />
ради оспособљавања инвалида и изучавања заната<br />
као што су: столарски, обућарски, сарачки, плетарски,<br />
берберски, пинтерски, типографски, штампарски, лимарски<br />
и други.<br />
Организовани садржаји у функцији<br />
рехабилитације<br />
Као посебан облик рехабилитације могу се посматрати<br />
садржаји и мере које је команда предузимала ради<br />
организовања свакодневних активности живота и рада<br />
војника и јединица у насталим условима. Јер, захваљујући<br />
француској предусретљивости и срдачности, глад која<br />
Nikolić L. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 75–82.
Strana 80 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
је морила српског војника пуна два месеца, веома брзо је<br />
нестала. Али у његовој души из дана у дан нарастала је<br />
једна друга глад – глад за вестима из родне куће, из окупиране<br />
отаџбине, из јединице коју је због болести морао<br />
да напусти. А вести није било. У логору није било новина<br />
нити књига, тако да су биле мале могућности духовног<br />
задовољења и забаве. Требало је наћи лека чамотињи,<br />
доколици, чежњи за породицом и родним крајем,<br />
тешким мислима о стању у поробљеној отаџбини, летаргији,<br />
депресији па и недисциплини и свему што из тога<br />
произлази. Старешине су уочиле овај проблем и убрзо<br />
смело кренуле у његово решавање.<br />
За непуна два и по месеца по искрцавању – 13. марта<br />
(28. фебруара по старом календару) 1916. године изашао<br />
је први број листа „Напред“. Лист је основао први<br />
командант наших трупа у северној Африци пуковник<br />
Ђорђе Ђорђевић. У ратним условима ово је био заиста<br />
подухват. Главни уредник био је професор Чајкановић.<br />
Лист „Напред“ основао је и библиотеку под истим<br />
називом. Штампарија српских инвалида издала је едицију<br />
која је садржала 21 књигу и брошуру. Последњи,<br />
872. број листа „Напред“ изашао је 29. децембра 1918.<br />
године када је на свим фронтовима већ био завладао<br />
мир.<br />
Из тих потреба, родила се идеја да се у Лазуазу оснује<br />
„Српско војничко логорско позориште - Африка“<br />
чији је редитељ постао глумац Димитрије Гинић.<br />
У оближњем каменолому нађен је камен и приступило<br />
се изградњи. Отворено је право градилиште. У полукругу<br />
од 140 метара од лепо украшене позорнице никао<br />
је амфитеатар од тесаног камена са партером и 34<br />
реда седишта који је могао да прими 3 000 гледалаца.<br />
На Петровдан, 12. јула 1917. године, представом „Ђидо“<br />
од Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака свечано<br />
је отворено ново, летње позориште у Лазуазу. Од тада па<br />
све до одласка српских трупа из Африке, у њему је приказано<br />
217 предства од којих 80 премијера.<br />
И док је Београд славио четврти дан у слободи,<br />
представом „Српска душа“ од Жозефа де Грамона и<br />
Жоржа Монке, а у режији Александра Златковића, хорским<br />
програмом и шаљивом тачком Андре Костића, позориште<br />
у Лазуазу 5. новембра 1918. године опростило<br />
се од своје публике.<br />
Своју мисију позориште, оркестар музике Коњичке<br />
дивизије и хор проширили су наступајући не само у Лазуазу,<br />
већ и у дворананма и на трговима у Бизерти, Тунису<br />
и местима широм француских колонија у северној<br />
Африци. А, када је реч о поменутом оркестру, по општем<br />
признању то је био најбољи оркестар тог времена у<br />
Тунису. Откривши овим просторима препознатљив печат<br />
српске музике и културе, његови концерти памтили<br />
су се дуго после рата. На њима су извођене Мокрањчеве<br />
руковети, композиције Јована Урбана, Витеслава Рендла<br />
и слично.<br />
Музика Коњичке дивизије организовала је музичку<br />
школу за слепе који су касније као засебан оркестар давали<br />
своје концерте најпре у Бизерти, а потом и на турнејама.<br />
Од војника Рома из околине Крушевца и Краљева,<br />
који су знали да свирају и трубача из Ужица (Драгачеваца<br />
и Златибораца), комплетиран је у Бизерти још један -<br />
Цигански оркестар. Од војника и ђака богослова (из ђачке<br />
чете) питомаца Скопске подофицирске школе и добровољаца<br />
Добровољачког пука формирана су три певачка<br />
хора. Формирана је и гимнастичка секција коју је предводио<br />
Славољуб Сековнић-Фердо. Гимнастичари су<br />
имали запажене наступе у такмичењима са екипама<br />
француске војске.<br />
Своје израђевине инвалиди су излагали и продавали,<br />
допуњавајући тако својим експонатима изложбе уметничких<br />
дела војника сликара и вајара. У Бизерти су<br />
одржане четири веома успешне изложбе.<br />
И у најтежим данима изгнанства и голготе Србин је<br />
прослављао или макар обележавао, Крсну славу, Божић<br />
и Васкрс. Тако је било у рововима на последњој линији<br />
одбране Косова, у одступници преко Албаније и дуж албанског<br />
приморја, при превожењу на савезничким лађама,<br />
а као мелем на ту љуту рану пристизале су им празничне<br />
честитке Престолонаследника.<br />
Своју веру и обичаје Србин није заборавио ни у далекој<br />
Африци. У касарнама, логорима, по болницама и<br />
санаторијумима, Срби су увек светковали све велике<br />
верске празнике нарочито обележавајући Бадње вече,<br />
Божић, Васкрс, Видовдан и своју Kрсну славу. Своју веру<br />
и обичаје Србин није заборавио ни у далекој Африци.<br />
Чим се Српска војска разместила у северној Африци,<br />
организован је верски живот. У команди Српских резервних<br />
трупа и подофицирских школа у Касарни „Ламберт“,<br />
у болницама у Феривилу, Тунису, Алжиру и у логору<br />
Лазуаз.<br />
У логору српски војници одмах су једну бараку<br />
адаптирали и опремили као цркву у којој су се обављале<br />
молитве, литургије, верска служба и обреди за војнике и<br />
старешине логора. Свештеници су обављали црквене<br />
свечаности у јединицама у логору и касарнама, држали<br />
опела у болничким капелама и над гробовима умрлим,<br />
парастосе на гробљима и пригодне родољубиве беседе у<br />
болницама којима су крепили душу болесницима. Међу<br />
болничким свештеницима били су: Јосиф Цвијовић у<br />
Болници „Сион“, Милан Д. Цветковић у Болници „Аин<br />
Берда“, а у Сиди Абдали био је Михајло Петровић који је<br />
био и старешина цркве у Лазуазу.<br />
Свештеници су и пошкропили водицом сваког<br />
српског војника који се укрцао у лађу у правцу Солунског<br />
фронта и освештали све војне заставе које су јединице<br />
том приликом примале. Нема темеља ма ког објекта<br />
који су саградили српски војници на тлу Африке а<br />
да није био освештан - темељи цркве и сваке бараке,<br />
капеле на Српском војничком гробљу у Бизерти, позоришта<br />
у Лазуазу.<br />
Наши губици у северној Африци<br />
И у Тунису и Алжиру, далеко од отаџбине, дубоко<br />
су урезани трагови несреће која нас је тих година задесила.<br />
Nikolić L. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 75-82.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 81<br />
За многе од оних који су лечени у болницама Бизерте,<br />
Сиди Абдале и Туниса, Кап Матифа, Орана, Бона,<br />
Константина, Алжира, нашло се лека, али за многе спаса<br />
није било. Ни пријатна средоземна клима, ни удобна постеља,<br />
ни невиђени напори француских лекара, милосрдних<br />
сестара, болничара и осталог болничког особља у<br />
борби за оживљавање изнемоглих, оболелих, рањених,<br />
напаћених кроз албанске гудуре, није их могла исцелити.<br />
Различити су подаци о броју умрлих у Тунису и<br />
северној Африци што наводи на закључак да се историчари<br />
овим проблемом и нису бавили или макар не на<br />
тако озбиљан начин. Као такви, непроверени и непотврђени,<br />
преносили су се у својој шароликости с колена<br />
на колено.<br />
Разлике у подацима настајале су јер је пропуштена<br />
прилика да се одмах по завршетку рата сачине веродостојни<br />
спискови и шеме сахрањених на сваком гробљу<br />
појединачно. Нико од наведених у своје податке није<br />
укључио и неколико стотина, а најмање 120, српских<br />
војника који су после торпедовања француске лађе „Галија“,<br />
свој живот окончали на дну Медитерана у близини<br />
Бизерте и пет војника који су били сахрањени на парцели<br />
Грчког гробља у Тунису а потом есхумирани у заједничку<br />
француско-српску гробницу чија имена су остала<br />
незабележена.<br />
Једину светлу тачку представља педантна евиденција<br />
и савесни извештаји чувара наших војничких гробаља<br />
у северној Африци, инвалидског капетана Петра<br />
Гавриловића.<br />
Подаци до којих сам дошао поређењем пет врста<br />
спискова са подацима из других докумената говоре да на<br />
тлу северне Африке на 24 гробља почива 3 160 српских<br />
војника. Од тога је евидентирано: 1 генерал, 88 официра,<br />
143 подофицира и 42 питомца. У наведени податак укључени<br />
су и сахрањени на Грчком гробљу у граду Тунису<br />
и настрадали бродоломници у бизертскосицилијанском<br />
пролазу као и изгубљени гробови и гробља<br />
у Алжиру а које ретко који аутор помиње и о чему<br />
постоје слабо евидентирани трагови.<br />
Од тога у Тунису на пет гробаља и у дубини бизертског<br />
залива остало је да вечно почива најмање 2 682<br />
српска ратника, а у француској колонији Алжир на 18<br />
гробаља у три колонијална департмана (Алжир, Константин<br />
и Бон), своје кости расуло је 478 српских ратника.<br />
Ту, уз болнице и лечилишта, почела су ницати српска<br />
војничка гробља као вечна пребивалишта оних који<br />
су занавек остали у Феривилу, Бизерти, Тунису и Сусу,<br />
Алжиру.<br />
Наше највеће ратно гробље у северној Африци налази<br />
се у Феривилу. То што је Видо постало за Крф, Феривил<br />
је значио за Сиди Абдалу. У седам парцела било је<br />
сахрањено 1 622 српских редова и каплара, 77 подофицира<br />
и 23 официра.<br />
На крају рата у великом гробљу малог Феривила са<br />
укупно 19 парцела било је више мртвих, него у Феривилу<br />
живих. Сврстани у 10 војних парцела, сахрањени у 1<br />
912 гробова, на гробљу је остало да вечно почива 2 419<br />
савезничких и пет непријатељских војника. У њима су,<br />
један уз другог, заједно лежали српски и француски ратници,<br />
они који су, након одступнице преко Албаније и<br />
Црне Горе или рањавањана на фронтовима, допремани<br />
на лечење у Сталну маринску болницу у Сиди Абдалу и<br />
ту умирали.<br />
Њима у част и у славу француских војника, Друштво<br />
„Француска успомена“ подигло је заједнички величанствени<br />
споменик. под којим су некада званичне државне<br />
и војне делегације и удружења полагали венце. На<br />
средини између парцела у којима су били сахрањени наши<br />
војници постављен је споменик на коме је уклесан<br />
стих – епитаф: „Овде почивају снови синова храбрих “.<br />
А прошло је, ево, већ више од пола века без опела<br />
над српским војним гробовима у Африци.<br />
Значај Бизерте<br />
Кроз болнице, касарне, логоре и друге прихватне<br />
објекте Туниса, Алжира и Марока за све време опоравка,<br />
према рачуници коју смо исказали, прошло је 55 612<br />
војника и 3 672 избеглице, па долазимо до податка да је<br />
у северној Африци боравило укупно 59 284 Срба.<br />
Ако овај податак упоредимо са укупним бројем<br />
српских војника који су преживели прелазак преко Албаније<br />
(према извештају француске комисије за искрцавање<br />
од 28. марта реч је о укупно 158 426 војника и официра)<br />
долазимо до закључка да је сваки трећи војник<br />
српске војске због неког разлога (лечење или обука) боравио<br />
у Бизерти.<br />
Од укупног броја војника њих 41 135 у Бизерту стигло<br />
је ради лечења, а осталих 14 477 ту су боравили ради<br />
почетног опоравка или обуке. У Бизерти је излечено<br />
35 936 војника од чега је на фронт упућено 23 936 рековалесцената.<br />
Овоме треба додати и 23 445 обучених<br />
војника, регрута и добровољаца. Дакле, у правцу фронта<br />
упућено је укупно 47 381 одморен, опорављен, прездравели<br />
и обучен војник.<br />
И управо у овом податку садржан је најважнији и<br />
истински допринос Бизерте дејствима на фронту – допринос<br />
који обавезује и историографе и следбенике славних<br />
предака и надлежне државне органе.<br />
Јер, повратним губицима и другим структурама којима<br />
је из Бизерте освежаван фронт, заправо су надомештене<br />
наше неуспеле почетне процене и очекивања да<br />
ћемо Солунски фронт (који је због његове ширине, губитака<br />
и заморене трупе вапио за попуном) у припреми одлучујућег<br />
пробоја, заситити новим војницима из заробљеничких<br />
добровољачких структура. Изведени подаци<br />
на најбољи начин показују какав је заправо био допринос<br />
Бизерте санитетском збрињавању, обуци и попуни<br />
јединица српске војске на фронту.<br />
Из напред реченог лако је извести и још неколико<br />
крупних закључка: да је сваки други војника, који је<br />
према прегледу губитака лечен од болести и рана, лечен<br />
у бизертским болницама; да је смртност износила мање<br />
од 10 процената; да две трећине представљају они који<br />
су у Бизерту стигли на лечење а једна трећина оних<br />
Nikolić L. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 75–82.
Strana 82 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
структура које су ту боравиле ради обучавања (регрути,<br />
добровољци). Да су 1/3 лечених представљали рањеници<br />
а 2/3 болесници, да је број повратника на фронт у тренутку<br />
пробоја био 2/3 укупно лечених.<br />
Из свега јасно произлази и закључак да се део наших<br />
војника који је прошао кроз Бизерту није тамо налазио ради<br />
одмора, већ из нужде и преке потребе, да нису седели<br />
скрштених руку већ су, нашавши се у таквим околностима,<br />
уложили огромне напоре да се плански и организовано<br />
што пре врате у своје јединице. С обзиром на структуру и<br />
број оних који су боравили у северној Африци тежиште је<br />
свакако било на санитетскоим збрињавању, и лечењу изнемоглих<br />
болесних и рањених, лечењу и опоравку тешких<br />
рањеника и болесника, а потом на обуци регрута и добровољаца<br />
и коначно на прихвату избеглица.<br />
Била је то огромна војска којој је Бизерта, као безбедна<br />
савезничка база у дубокој позадини ратних збивања,<br />
послужила као поуздан ослонац за пружање комплетне<br />
и снажне санитетске подршке дејствима на Солунском<br />
фронту и ради обучавање регрута и добровољаца, у<br />
склопу укупне преобуке и реорганизације српске војске,<br />
који су се ту оспособљавали за борбу и одатле упућивали<br />
у борбене окршаје.<br />
Улогу коју је Бизерта одиграла за Српску војску у<br />
Првом светском рату можемо посматрати кроз још неке<br />
догађаје и опште оквире у којима се тих ратних година<br />
нашло становништво северне Африке. У том смислу<br />
треба подсетити да је Шести пук афричких ловаца из Бизерте<br />
окупирао Крф и тако обезбедио искрцавање српске<br />
војске на ово острво. Бизертски бродови обезбеђивали су<br />
транспорт из Драча и Валоне на Крф. Бизертски мерзери<br />
били су допремљени као појачање српској војсци и жестоко<br />
дејствовали у току ватрене припреме на одсеку<br />
пробоја српских армија на Солунском фронту. По пробоју<br />
Солунског фронта једна француска колонијална коњичка<br />
бригада са два пука – спахија и афричких ловаца<br />
наставила је гоњење непријаеља кроз Качаничку клисуру<br />
и источну Србију.<br />
Иначе, из састава француских колонијалних снага<br />
током Првог светског рата убијено је или умрло 71 000<br />
војника и у томе се огледа велики допринос северне Африке<br />
успеху савезника у Првом светском рату 9 .<br />
L I T E R A T U R A<br />
1. Veliki rat Srbije, Ministarstvo vojske i mornarice, Beograd,<br />
1924.<br />
2. Trnovit put Srbije 1914 – 1918, Beograd; BIGZ: 1974.<br />
3. Pavlović B. Ploveće bolnice u ratovima Srbije do 1918. godine,<br />
4. Stojanović V. Istorija srpskog vojnog saniteta – naše ratno<br />
iskustvo, Beograd; VINC: 1992.<br />
5. Đurić S, Stojanović V. Golgota i vaskrs Srbije, Beograd, 1998,<br />
6. Živulović Ž. Preci i potomci, Službeni glasnik, Beograd, 1998,<br />
7. Dodir, letopis Veljkove Škole, Beograd.<br />
8. Srpski vojni sanitet u 1916. godini, Akademija medicinskih<br />
nauka SLD, Beograd 2007.<br />
9. Vojna Enciklopedija, Beograd; Vojnoizdavački zavod: 1975.<br />
10. Pregled istorije ratova, Vojno delo, Beograd, 1962.<br />
11. Stošić A. Veliki dani Srbije, Društvo za negovanje tradicije<br />
oslobodilačkih ratova Srbije do 1918., Beograd: 1994.<br />
12. Švabić B. Starim tragom, Beograd: Štamparija Iv. Čolovića i Ž.<br />
Mađarevića: 1930.<br />
Nikolić L. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 75-82.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 83<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Медицинско снабдевање и апотекарски рад у српској војсци на<br />
Солунском фронту<br />
Medical material supply and the pharmacists involvement in the Serbian Army<br />
Medical Corps on the Salonika Front<br />
Гојко Кеча*, Александар Недок † , Бранислав Поповић † ,<br />
Драган Ступар ‡ , Јово Зељковић *<br />
*Санитетски пуковник у пензији, Београд; † Медицинска академија Српског<br />
лекарског друштва, Београд; ‡ Фармацеутски факултет, Београд<br />
Кључне речи:<br />
први светски рат; србија; грчка; медицина, ратна;<br />
фармацеути.<br />
Key words:<br />
world war I; yugoslavia; greece; military medicine;<br />
pharmacists.<br />
Увод<br />
У српском војном санитету веома рано уочено је да<br />
је добро организовано медицинско снабдевање и постојање<br />
одговарајуће ратне санитетске опреме предуслов за<br />
успешно збрињавање рањеника и болесника. Први подаци<br />
о набавкама ратне санитетске опреме потичу из 1848.<br />
године 1 .<br />
То значи да је уочена разлика у односу на опремање<br />
установа у миру и да ратно опремање има своје специфичности<br />
и захтеве. Основни захтев био је да се обезбеди<br />
покретљивост (мобилност), одговарајуће паковање и<br />
количина, који обезбеђују аутономност у одређеном<br />
периоду. Сходно томе, прва припрема опреме одговарајућег<br />
квантитета и квалитета везује се за 1853. и 1854.<br />
годину. „Правилником о уређењу војне апотекарске<br />
струке“ из 1862. године предвиђен је Главни депо лекова<br />
и прибора при Војној апотеци у Београду, који је обезбеђивао<br />
снабдевање српске војске у миру и рату 1 .<br />
Уследили су српско – турски ратови 1876/77. и<br />
1877/78. и српско – бугарски рат 1885, који су у сектору<br />
снабдевања указали на одређене недостатке који су могли<br />
да се отклоне у мирнодопском периоду од 1886 –<br />
1912. (скоро 30 година), када су наступили балкански<br />
ратови и, скоро без предаха, и Први светски рат 1914.<br />
године.<br />
Из овог кратког прегледа може се закључити да се<br />
радило на развоју и побољшању ратне санитетске опреме<br />
и система медицинског снабдевања, али и да није било<br />
много времена за темељни развој.<br />
Апотекарски рад у српској војсци на Солунском<br />
фронту<br />
Када је исцрпљена српска војска стигла на Крф, постојала<br />
је оправдана нада да ће се опоравити и што је<br />
могуће пре вратити у отаџбину. Жилавост војске и проверена<br />
способност њеног санитета учинили су да ова<br />
нада буде ближа и извеснија. Ратови које је Србија водила<br />
у претходних тридесетак година били су практична<br />
провера теорије, методологије и праксе лечења рањеника<br />
уз стални напредак, укључујући ту и побољшање стања<br />
материјалне снабдевености. Стални успони и падови<br />
оспособљености санитета дешавали су се као по правилу.<br />
У једном тренутку, 1901. године, санитет српске<br />
војске остао је готово без икаквих средстава, јер је пожар<br />
уништио Главно санитетско слагалиште и све у њему.<br />
Ипак уследио је релативно брз опоравак и на почетку<br />
Првог светског рата, српска војска је била доста добро<br />
опремљена и снабдевена, посебно 1915, као што је већ<br />
речено. Догађаји који су уследили, а посебно повлачење<br />
преко Албаније, вратили су је на ниво који није био<br />
задовољавајући. Ипак, уз помоћ савезника, опоравак је<br />
уследио, а неки елементи организације и стручне оспособљености<br />
достигнути у претходном периоду, убрзао је<br />
поновну оспособљеност како би помоћ рањеницима била<br />
пружена што пре на бојишту, што је био основни циљ и<br />
на Солунском фронту.<br />
Благовремено, још фебруара 1916. године, начелник<br />
санитета Врховне команде, др Роман Сондермајер је од<br />
Correspondence to: Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, 11 000 Beograd, Srbija. Tel.:<br />
+381 11 32 46 090. E-mail: anedok@sbb.co.yu
Strana 84 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Штаба Врховне команде тражио попуну ратне санитетске<br />
спреме по формацији. Попуна јединица извршена је<br />
тако што је добијена сва опрема од Француза, а уз то су<br />
формирана и два санитетска слагалишта: Главно војишно<br />
у Солуну и Главно санитетско–апотекарско на Крфу.<br />
Слагалиште на Крфу имало је управу, магацин апотекарског<br />
материјала, магацин санитетског материјала и две<br />
комисије за пријем и слање апотекарског и санитетског<br />
материјала.<br />
Ипак, се мора истаћи да добијена санитетска опрема<br />
није била најсавременија и да су неки њени делови коришћени<br />
у француској кампањи у Африци. На опреми су<br />
постојале ознаке „Мадагаскар 1896“. Много година касније,<br />
било је примера да су доброчиниоци као помоћ<br />
давали чак и неупотребљив материјал. Поред тога, остаје<br />
питање на које немамо прецизнијег одговора, колико је<br />
помоћи стварно добијено а колико је плаћено. У писаним<br />
материјалима често се, када се објашњава зашто нешто<br />
није урађено, наводи да Србија није имала довољно<br />
финансијских средстава!<br />
Условно се може рећи да је опремању трупног нивоа<br />
санитетским средствима даван приоритет. Ово, свакако,<br />
из разлога што трупа трпи највеће губитке, а рањенике<br />
мора збрињавати одмах на месту рањавања, што је<br />
и напред дефинисан циљ.<br />
Пешадијско-пуковско-санитетско одељење било је<br />
формацијски опремљено апотеком са три сандука, хируршком<br />
опремом, такође, у три сандука и са истим<br />
бројем сандука завојног материјала. Поред тога, имало је<br />
шатор и остали амбулантни материјал и носила, а за<br />
преношење коришћене су мазге.<br />
Амбуланте деташованих јединица биле су опремљене<br />
са три ранца лекова и материјала, са 12 торбица<br />
санитетског материјала, нешто медицинских инструмената<br />
и осталог материјала.<br />
Дивизијско завојиште било је опремљено лековима,<br />
медицинским инструнментима, завојним материјалом,<br />
осталим прибором укључујући и рендген опрему. Лекови<br />
и санитетски материјал у дивизији паковани су као<br />
што следи:<br />
- 2 велика сандука лекова;<br />
- 1 велики сандук ортопедског прибора;<br />
- 1 велики сандук хируршког прибора;<br />
- 3 велика сандука завојног материјала;<br />
- 3 велика сандука са 32 ранца завојног материјала<br />
11 .<br />
Поред постепено формираних позадинских санитетских<br />
установа које су имале у саставу и апотекарско<br />
особље, у оперативним јединицама апотекари и<br />
апотекарски помоћници налазили су се у дивизијским<br />
завојиштима и болничким одељењима 9<br />
Снабдевање санитетским материјалом и лековима<br />
све време трајања рата на Солунском фронту, до пробоја<br />
било је врло добро. Ни у чему није се осећала оскудица;<br />
свега је било довољно и достављано на време 3 .<br />
У Солуну била су два француска слагалишта: санитетско<br />
и апотекарско, а поред њих постојало је и Српско<br />
војишно санитетско – апотекарско слагалиште. Сем тога,<br />
на самом фронту постојала је нека врста слагалишта уз<br />
завојишта, односно пољске болнице.<br />
Из француских слагалишта, као и из нашег, снабдевање<br />
је прецизирано односно било је одређено које се<br />
установе могу из њих снабдевати, којим количинама и у<br />
ком периоду. То све ишло је аутоматски: слагалишта су<br />
у одређено време слала материјал дотичним установама<br />
и јединицама на фронт са својим људима и превозним<br />
средствима (принцип „од себе“) 3 . Наравно, у случајевима<br />
када је рационално чинило се и по принципу „к себи.“<br />
„Лекови, завојни и санитетски материјал добијани су на<br />
време из француског слагалишта, преко транзитног магацина“<br />
11 .<br />
За српску војску овај период представљао је праву<br />
прекретницу и у начину евакуације и употреби средстава<br />
за евакуацију. Развојем и напретком технике значај губе<br />
санитетске двоколице, лака и тешка санитетска кола а<br />
примат преузимају санитетски аутомобили, санитетски<br />
возови и на крају и ваздухоплови. Наравно, ова средства<br />
коришћена су у зависности од могућности, јер нису била<br />
погодна за све теренске услове и могла су се користити<br />
само у зони безбедних путева и пруга. Привилегију поседовања<br />
авиона за евакуацију имали су, наравно, савезници.<br />
Свакако, постигнут је напредак у брзини и удобности.<br />
Средства за евакуацију имала су значај и за снабдевање,<br />
па је напред изнета добра оцена произашла и из<br />
тога што су она коришћена у „повраном транспорту“.<br />
Када су почела дејства за пробој Солунског фронта,<br />
настале су и тешкоће у снабдевању, а нарочито касније у<br />
операцијама гоњења, кад су јединице одмицале све даље<br />
а слагалишта остајала на истим локацијама. Тешкоће у<br />
снабдевању пратиле су тешкоће у евакуацији рањеника,<br />
директно повезане једне с другим.<br />
Послове медицинског снабдевања, по правилу, носе<br />
апотекари. У саставу српске војске на Крфу почетком<br />
1916. године било је:<br />
У Моравској дивизији I позива, 11 апотекара;<br />
У Моравској дивизији II позива, 5 апотекара;<br />
У Комбинованом одреду 2 апотекара<br />
У Дринској дивизији I позива, 4 апотекара;<br />
У Дринској дивизији II позива, 2 апотекара;<br />
У Дунавској дивизији I позива, 9 апотекара;<br />
У Дунавској дивизији II позива, 5 апотекара;<br />
У Шумадијској дивизији I позива, 9 апотекара;<br />
У Шумадијској дивизији II позива, 10 апотекара;<br />
У Тимочкој дивизији I позива, 4 апотекара;<br />
У Тимочкој дивизији II позива, 5 апотекара;<br />
У Комбинованој дивизији I позива, 8 апотекара;<br />
У Брегалничкој дивизији, 3 апотекара;<br />
У Крајинском одреду, 1 апотекар;<br />
У Ужичком одреду, 2 апотекара;<br />
У Српско – енглеској пољској болници, Битољској<br />
сталној болници, Моравској сталној војној болници,<br />
командама и другим местима било их је још десетак 2 .<br />
Keča G, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 83–86.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 85<br />
На дан 12.01.1918. године у саставу српеке војске<br />
налазило се 145 дипломираних фармацеута и 144 апотекарских<br />
помоћника 10 .<br />
Може се оценити да је ово завидан број апотекара,<br />
чија је улога била видна у организацији медицинског<br />
снабдевања, опремању медицинском опремом и, посебно,<br />
у апотекама, слагалиштима и у изради лекова.<br />
Оволики број апотекара представља велики потенцијал<br />
за сваку војску. Рачунајући да је српска војска<br />
имала 120–150 хиљада људи (о чему се подаци доста<br />
разликују), да стање њиховог здравља није било на највишем<br />
нивоу, да је снабдевање и рад вршено у неповољним<br />
материјалним условима и у покрету, могло би се<br />
рећи да општа ситуација и није била тако повољна са<br />
аспекта тактике, посебно после пробоја Солунског фронта,<br />
али је тада, у ствари, била најбоља са психолошког<br />
аспекта, тако да поменути недостаци губе на значају, јер<br />
сан целе војске постао је стварност.<br />
Овако велики број апотекара утицао је на то да у<br />
читавом трајању фронта снабдевање буде добро, према<br />
оцени компетентних фактора.<br />
Апотекари у српској војсци имали су различит статус<br />
у служби . Рангирани су по класама а сврставани у<br />
групе као војни, грађански, контрактуални (уговорни), а<br />
било је и неколико дневничара. Треба рећи да су ниже<br />
класе апотекара имале мању плату, а уз то су морали<br />
сами да купују делове своје војне опреме. Наравно, због<br />
тога је постојала одређена доза незадовољства, али нема<br />
података да је ико одбијао да извршава своје обавезе.<br />
Пожртвовани рад апотекара на Солунском фронту<br />
задужио нас је да им наведемо имена (види прилог).<br />
Допринос Црвеног крста, у снабдевању војске, није<br />
мали. Иако је централно слагалиште ове организације<br />
остало у Нишу, нађен је начин да се средства дотуре тамо<br />
где су била најпотребнија. Познати су примери слања<br />
курира до слагалишта одакле су изузимали најнужније<br />
ствари. И друге међународне хуманитарне организације<br />
имале су удео у снабдевању и опремању српске војске 5 .<br />
Треба напоменути да је улога Црвеног крста у то<br />
време била више окренута војсци јер су и губици до тада<br />
били углавном у војничким редовима. Већ од Првог<br />
светког рата однос губитака војске и цивила постаје<br />
обрнут. Због тога, активност Црвеног крста се више<br />
окреће становништву 6 .<br />
Закључак<br />
Добра опремљеност и снабдевеност војске лековима<br />
и добра организација, уз одговарајућу кадровску попуњеност,<br />
основни су фактори ефикасности и успешности<br />
војног санитета. Српска војска успела је да у крајње<br />
неповољним условима достигне задовољавајућу опремљеност<br />
и снабдевеност и тиме у значајној мери умањи<br />
последице тешких санитетских губитака. Напредна схватања<br />
појединаца допринела су да се после ратног периода<br />
приступи развоју модерне санитетске опреме и средстава<br />
заштите од последица употребе модерних, разорних<br />
борбених средстава.<br />
П Р И Л О Г<br />
ПРЕГЛЕД<br />
ИМЕНА АПОТЕКАРА, АПОТЕКАРСКИХ ПОМОЋНИКА И СТУДЕНАТА<br />
ФАРМАЦИЈЕ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ<br />
Војни апотекари:<br />
I класе<br />
Артико Мелхиор<br />
Бонић Александар<br />
Каменчић Милан, отпуштен 1917 8<br />
Мирковић-Вуловић<br />
Војислав<br />
Степановић Михаило<br />
Суботић Богосав<br />
Урошевић Димитрије<br />
Војни апотекари:<br />
II класе<br />
Милић Радмило<br />
Смодлака Никола, отпуштен 1917 (8)<br />
Војни апотекари:<br />
III класе<br />
Ковачевић Александар<br />
Нежерни Емило<br />
Војни апотекари:<br />
IV класе<br />
Анђелковић Владислав<br />
Грађански апотекари примљени у<br />
службу:<br />
Бранко Т. Михајловић (хх)<br />
Михел Густав (хх)<br />
Манделбаум Јевђеније (х)<br />
Брзичевић Миливоје (х)<br />
Живадиновић Јован (х)<br />
Јакшевац Душан (х)<br />
Јевремовић Миливоје (х)<br />
Јелић Михаило (х)<br />
Јовановић Мајданац Слободан (x)<br />
Мицић Војислав (х)<br />
Мишковић Милан (х)<br />
Пантовић Радивоје (х)<br />
Ристић Владислав (х)<br />
Сабовљевић Василије (х)<br />
Апотекар заробљеник:<br />
Петрик Владислав<br />
Грађански апотекари-Војни<br />
обвезници:<br />
Алмузлино Нисим<br />
Антонијевић Коста<br />
Дилбер Димитрије<br />
Апотекари приправници:<br />
Грујић Миодраг<br />
Зарић Петар<br />
Каракашевић Милан<br />
Павловић Александар<br />
Петровић Момчило<br />
Радетић Милутин<br />
Симовић Милош<br />
Стаменковић Душан<br />
Цајић Петар<br />
Студенти фармације:<br />
Зделар Војислав<br />
Јаковљевић Љубиша<br />
Јовановић Никола<br />
Крстић Живан<br />
Маринковић Милош<br />
Петровић Александар<br />
Смодлака Божидар<br />
Стефановић Никола<br />
Апотекарски помоћници:<br />
Аћимовић Урош<br />
Барјактаревић Александар<br />
Боди Александар<br />
Keča G, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 83–86.
Strana 86 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Атанацковић Живојин<br />
Врана Јан, умро 1916 (8)<br />
Грујичић Гојко<br />
Ђорђевић Богољуб<br />
Живковић Милоје<br />
Илић Петар<br />
Константиновић Наум<br />
Крстић Бранко<br />
Мартиновић Војислав<br />
Наумовић Ђорђе<br />
Павловић Борислав<br />
Пауновић Милорад<br />
Пелнарж Мирослав<br />
Поповић Стеван<br />
Стевановић Љубомир<br />
Трајковић Светозар<br />
Шефелин Рудолф, умро 1916 (8)<br />
Контрактуални војни апотекари:<br />
Блејвич Георгије Семеновић<br />
Вигодски Јаков<br />
Ласка Милан<br />
Нехиба Јарослав<br />
Хемр Адалберт<br />
Ћирић Ђорђе<br />
Војни апотекари- дневничари:<br />
Булић Радослав<br />
Јелић Марко<br />
х Примљени у војну службу као апотекри 4. класе 8<br />
хх Примљени у војну службу као апотекри 2. класе 8<br />
Драшкоци Виљем Душманић Мирко<br />
Живковић Милан<br />
Јакиш Едуард<br />
Јанковић Станоје<br />
Јовановић Андра<br />
Јовчић Васа<br />
Каргетић Душан<br />
Ковачевић Живко<br />
Ковачевић Милан<br />
Коцић Петар<br />
Кузмановић Светислав<br />
Лукић Сава<br />
Манојловић Драгомир<br />
Милошевић Душан<br />
Мирковић Душан<br />
Митић Димитрије<br />
Младеновић Драгутин<br />
Мумџић Сава<br />
Несторовић Милан<br />
Нецић Петар<br />
Николајевић Јован<br />
Нушић Ђорђе<br />
Панић Миленко<br />
Пападопулос Константин<br />
Петровић Ђорђе<br />
Поповић Божа<br />
Поп-Христић Димитрије<br />
Ристић Ђорђе<br />
Секулић Милан<br />
Сканрел Карло<br />
Симоновић Светислав<br />
Стефановић Милан<br />
стојановић Марко<br />
Тодореско Јован<br />
Тунер Михаило<br />
Туцаковић Радомир<br />
Шаиновић Живко<br />
Викторовић Јован<br />
Димитријевић Драгољуб<br />
Јелић Јован<br />
Јовановић Димитрије<br />
Јовановић Чедомир<br />
Каменчић Миодраг<br />
Крстић Душан<br />
Лукић Михаило<br />
Мазнић Михаило<br />
Марјановић Коста<br />
Марковић Бошко<br />
Марковић Михаило<br />
Милановић Љубомир<br />
Мојковић Душан<br />
Николајевић Александар<br />
Павловић Александар<br />
Поповић Милорад<br />
Поповић Радован<br />
Прикелмајер Јосиф<br />
Радетић Милутин<br />
Радосављевић Павле<br />
Самуиловић Јаков<br />
Станковић Момир<br />
Стефановић Лазар<br />
тадић петар<br />
Тасић Душан<br />
Тодоровић Блажа<br />
Ћирковић Бранислав<br />
Шалавардић Александар<br />
L I T E R A T U R A<br />
1. Stupar D. Medicinsko snabdevanje i ratna sanitetska oprema<br />
srpske vojske u Balkanskim i Prvom svetskom ratu (1912-<br />
1918). Arhiv za negovanje zdravstvene kulture Srbije, Naučnog<br />
društva za istoriju tdravstvene kulture Srbije 1989; 1–2,<br />
33–43.<br />
2. Nedok A. Povlačenje srpske vojske ka albanskom primorju i<br />
njena evakuacija na Krf 1915/1916, rad vojno – sanitetske službe,<br />
Beograd. 2006; 35.<br />
3. Mićić R. Oprema i snabdevanje srpske vojske sanitetskom i<br />
apotekarskom spremom i matrijalom u prošlim ratovima, iz V.<br />
Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta, Beograd. 808– 13.<br />
4. Nedok A. Reorganizacija vojnog saniteta 1916. godine, Beograd<br />
2007; 13–42.<br />
5. Joksimović H. Rad našeg Crvenog krsta u ratovima: U Stanojević<br />
V. Istorija srpskog vojnog saniteta, naše ratno sanitetsko<br />
iskustvo, Beograd. 830–46.<br />
6. Popović B. i sar. Vojni sanitet u srpskom narodu, Banja Luka<br />
2002; 85–107; 349–78.<br />
7. Nedok A. Vojni sanitet u 1917. i 1918. godini, rad prihvaćen za<br />
štampu u suplementu VSP.<br />
8. Ratna rang lista aktivnih oficira vojnih činovnika, Solun, 1918.<br />
9. Nova vojna formacija saniteta – V. K. San. od. Br 525, juni 1916.<br />
10. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju Solunskog fronta ,<br />
Vonosanit Pregl 1, 1959; 16(11): 980–8.<br />
11. Popović S. Neobjavljeni memoari generala Save Popovića.<br />
(nalaze se u Muzeju SLD u Beogradu.)<br />
Keča G, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 83–86.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 87<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Рат после рата: допринос српских добровољаца у борби за<br />
словеначке западне и северне границе 1918/19.<br />
War after the war: Struggles for Slovenian North – Western borders in 1918/19,<br />
involvement of Serbian volunteers<br />
Маријан Ф. Крањц<br />
Генерал-мајор у пензији, Љубљана, Словенија<br />
Key words:<br />
world war I; slovenia; yugoslavia voluntary workers.<br />
Кључне речи:<br />
prvi svetski rat; slovenija; srbija; dobrovoljci<br />
Увод<br />
У српској и словеначкој историји нема самосталног<br />
чланка нити пак студије, која би се бавила разним аспектима<br />
доприноса српских добровољаца у борби за словеначке<br />
западне и северне границе после окончања Првог<br />
светског рата 1918/19. Постоје само узгредни записи и<br />
напомене. Лојзе Уде, * најпознатији словеначки историчар,<br />
специјалиста за проблематику Корушке, нагласио је<br />
у својим »корушким« студијама, да ће о наведеној проблематици<br />
посебно расправљати, међутим то није стигао<br />
учинити. Но, зато је генерал-мајор Рудолф Маистер, одмах<br />
после завршених борби за Марибор, истакао на првом<br />
месту „јуначко држање српских војника“, па и дејствовање<br />
осталих словеначких јединица. Зато, сигуран<br />
сам да је таква похвала непосредног команданта, генерала<br />
Маистра, највреднији показатељ доприноса српских<br />
добровољаца не само у непосредној борби за Марибор и<br />
северну словеначку границу према Корушкој, већ и за<br />
енергични подухват потпуковника Стевана Швабића,<br />
који је зауставио италијанску војску у продору према<br />
Љубљани и рудницима у Трбовљима.<br />
Улога Националних већа<br />
У Словенији Национална већа (Народни свети) у<br />
Љубљани, као и по покрајинама и местима, превасходно<br />
––––––––––<br />
* Лојзе Уде, (1896–1982), правник и историчар рез. поручник<br />
аустроугарске војске, после и словеначке војске генерала Рудолфа<br />
Маистра, непосредни учесник свих борби за северну словеначку<br />
границу, тајник народног вјећа у Великовцу, 1920. године одликован<br />
златном Обилићевом медаљом за храброст, писац монографије<br />
Корошко впрашање, Љубљана, 1976 и Бој за северно словенско<br />
мејо 1918–1919, Марибор 1977.<br />
имали задатак, да обезбеде ред и мир, заштиту од стране<br />
враћајућих се војничких јединица, као и неке одређене<br />
задатке проширења границе односно националне територије<br />
у оквиру „Мајнишке декларације“ односно Удружене<br />
(сједињене) Словеније. У том циљу су имали на распологању<br />
следеће могућности: формирање добровољних<br />
јединица Народне страже за сваки крај посебно,<br />
привремено задржавање враћајућих се српских заробљеника,<br />
задржавање и демобилизирање својих »националних«<br />
јединица – пукова; тражење испомоћи редовних<br />
(антантних) јединица српске војске 4 и чекање на одлуке<br />
међународне конференције у Паризу о мировном споразуму<br />
и разграничењу.<br />
Неправедно решење корушке проблематике после<br />
првог светског рата проистекло је, према анализи Здравка<br />
Серучарја због троје разлога: неприпремљеност словеначког<br />
Националног већа (Народног света); неблаговремене<br />
војне помоћи српске војске и разних интереса великих<br />
сила због италијанских аспирација и задовољавања<br />
пангерманских. †<br />
Због погодности који нам пружа систем ЦОБИСС,<br />
прегледао сам и помно простудирао све објављене историјске,<br />
литерарне и друге радове који се односе на наведену<br />
проблематику, са основним циљем, да прикупим<br />
релевантне показатеље (број и списак добровољаца са<br />
потребним генералијама, врсте наоружања, команданти,<br />
поједини сукоби и значајније војничке победе, утицај на<br />
дипломатске и друге одлуке, итд), на основу којих је могуће<br />
правити извесне закључке ради верификације политичких,<br />
дипломатских, војничких и других резултата.<br />
––––––––––<br />
† Здравко Серучар, Војне акције у Корушкој 1918/19, Београд,<br />
1950, стр. 2 – пуковник ЈНА, Словенац, наставник војне историје и<br />
војне географије у Војној академији ЈНА, суаутор књиге Основи<br />
војне географије (Југославије и суседних земаља), Београд, 1961<br />
Correspondence to: E-mail: marijankr@volja.<strong>net</strong>
Strana 88 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
Морам одмах акцентирати, да су резултати мојих<br />
истраживања веома скромни. На словеначкој страни се<br />
осећа недостатак студије коју је намеравао написати историчар<br />
Лојзе Уде, док се на српској страни пре свега<br />
осећа недостатак једног зборника сећања учесника –<br />
српских добровољаца, који су учествовали у борби за<br />
словеначку северну и западну границу, као што су то<br />
учинили словеначки добровољци српске војске од 1912<br />
до 1918. године. Да таквих примера има, покушао сам и<br />
лично разјаснити. * Можда је и постојало некакво друштво<br />
или удружење српских добровољаца, што би требало<br />
још истражити.<br />
Као релевантне сам зато прихватио само податке и<br />
оцене др. Милета Бјелајца из његове монографије Војска<br />
Краљевине СХС 1918–1921, Београд, 1988, Здравка Серучарја<br />
из његове брошуре „Војне акције у Корушкој<br />
1918/19. године“, у издању Војноисторијског института<br />
ЈА, Београд, 1950 и Лојзета Удета „Бој за северно словенско<br />
мејо 1918/19“, Марибор, 1977.<br />
Пошто за сада не постоји релевантна самостална<br />
студија о стварном доприносу српских добровољаца у<br />
борби за северну и западну словеначку границу 1918/19,<br />
напротив, има и негативних оцена и реплика, очигледна<br />
је потреба, да се тај историографски недостатак исправи.<br />
Овај чланак је зато само скроман допринос једном таквом<br />
подухвату, који ће базирати на верифицираним показатељима,<br />
као и необрађеној архивској грађи (о Дравској<br />
дивизији и одлукама српске Врховне команде), па<br />
би тако избегли и непотребне полемике и новинске конфронтације.<br />
†<br />
Рат после рата<br />
Допринос српских добровољаца у борби за<br />
словеначке западне и северне границе 1918/19.<br />
Реално је претпоставити, да архивска грађа, посебно<br />
српске Врховне команде па и владе, садржи и одређена<br />
документа, која се односе на ову тему али нису објављена.<br />
То потврђује и чињеница, да до сада нису обелодањени<br />
разлози „хитног“ повлачења потпуковника Шваби-<br />
––––––––––<br />
* Милисав Секулић, генерал-мајор ВРС, замолио ме да у роману<br />
Макса Шнудерла о борбама српских добровољаца за северну<br />
словеначку границу пронађем Гаговић Милета и Момчиловића из<br />
Љига. У роману од око 500 страница аутор је споменуо само лик заставника<br />
Ђуре, којега су се нарочито плашили »немшкутарји« из<br />
Марибора. Међутим, у свом чланку Одликовани са Корушког<br />
фронта 1919 пронашао сам Момчиловић Будимира, каплара из 1.<br />
пука Дравске дивизије, који је одликован сребрном медаљом за<br />
храброст. Дакле, није био добровољац. Као »Ђуро« је, по Нешовићу,<br />
касније идентификован поднаредник Драгутин – Дража Деспотовић<br />
(1880–1968), из села Рват кот Студенице.<br />
† Једина полемика око доприноса српских добровољаца,<br />
коју је започео Слободан Нешовић у београдској Политици јануара<br />
1990, а у љубљанским Нашим разгледима су фебруара 1990 реаговали<br />
Бруно Хартман и Сашо Вуга. Нешовић је приговорио<br />
Хартману, да је недовољно оценио допринос српских добровољаца,<br />
што је нетачно из самог бројног стања Маистрове војске (150<br />
српских добровољаца и око 4 000 словеначких војника). Свакако<br />
је тачно то, да би без српских добровољаца генерал Маистер имао<br />
одређених потешкоћа, зато се је њима и посебно захвалио на њиховој<br />
храбрости.<br />
ћа из Љубљане, као ни судбина јединице капетана Милосављевића,<br />
која је на притисак Аустријанаца напустила<br />
Грабштајн и возом враћена преко Беча и Будимпеште у<br />
Србију.<br />
Због тога је и истакнут циљ овог рада, да се због недовољно<br />
познатих и необрађених тема покрене интелектуални<br />
напор и да се још једном прегледају војни и други<br />
архиви те прикупи и сва остала грађа ради квалитативне<br />
оцене доприноса српских добровољаца у борби за<br />
словеначке северне и западне границе 1918/19.<br />
Иако о српским добровољцима нема никаквих евиденционих<br />
ни збирних података, то ценим, да је у том<br />
моменту било у Словенији укупно 500 српских добровољаца<br />
и то 300 у Љубљани, 150 у Марибору и 50 у Цељу.<br />
Дакле, већина враћајућих српских заробљеника се<br />
ипак вратила у Србију.<br />
Законом о борцима за северну границу 1918–1919,<br />
који је издат 28. новембра 1968. године, одређено је, да<br />
се прикупи поименски списак бораца за северну словеначку<br />
границу. Крајем 1970 објављен је Зборник успомена<br />
са списком 3 344 бораца из Словеније, Италије и<br />
Аустрије, међутим у том списку нема ниједног добровољца<br />
(борца) из Србије (Нешовић тврди, да у Србији нису<br />
знали за овај закон, што је мало вероватно). Зато сам лично<br />
објавио списак одликованих са корушког фронта<br />
1918/19 српске Врховне команде, међутим ни тамо нема<br />
ниједног српског добровољца (потпуковника Швабића,<br />
капетана Милосављевића, поручника Мирковића и других).<br />
Заиста индикативно и необично!<br />
Ако је генерал Маистер посебно истакао храброст<br />
српских добровољаца у почетним акцијама приликом<br />
„освајања“ Марибора односно борбе против немачке зелене<br />
гарде односно шуцвера, онда је сасвим очигледно, да<br />
би се та геста морала уважавати у званичној словеначкој<br />
историографији. Међутим, чињенице говоре супротно.<br />
Тако је у Словеначкој новој историји, у пасусу о<br />
италијанском заузимању западне Словеније новембра<br />
1918, написано да је „поход према Љубљани спречило<br />
оделење српске војске под командом Стевана Швабића“<br />
5 . И то је све! Без оцене о значају овог чина храброг<br />
српског батаљона (300 војника – добровољаца) за успостављање<br />
словеначке западне границе. Наравно, допринос<br />
српских добровољаца у Марибору (150) и Цељу (50) је у<br />
овој „најновијој“ словеначкој историји једноставно заборављен.<br />
На основу показатеља система ЦОБИСС проучио<br />
сам сву историјску и другу литературу која је наведена на<br />
словеначкој и српској страни. Пошто је главни словеначки<br />
специјалиста за корушку историју ионако намеравао о<br />
српским добровољцима написати посебну студију, то у<br />
своје две главне монографије, Корушко питање и Бој за<br />
северну словеначку границу, није понављао наводе из<br />
студије Здравка Серучарја о војним акцијама у Корушкој<br />
1918/19. године. Доста интересантних података је у свом<br />
роману навео Максо Шнудерл, непосредни учесник, као и<br />
његов пријатељ Милош Ваухник, који нам сведоћи како<br />
су зналаћки прикупљали српске добровољце 6, 7 .<br />
Kranjc M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 87–92.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 89<br />
Наравно, проучио сам и све чланке генерала Рудолфа<br />
Маистра 8 . *<br />
Први светски рат започет је 28. јула 1914. нападом<br />
аустроугарске војске на Краљевину Србију, а званично је<br />
завршен 11. новембра 1918. године. Међутим, поједине<br />
државе су непријатељства обуставила и раније, што је<br />
довело до великих покрета војника (око 1,5 милиона)<br />
бројних логистичких ешалона (вагона, камиона и возова)<br />
преко територије Словеније. Враћали су се и заробљеници<br />
из Аустрије, Немачке и Русије. Са њима су долазили<br />
и носиоци идеје о комунизму, бољшевичкој револуцији и<br />
противратних определења.<br />
Ситуација у Словенији је била специфична, јер су<br />
враћајући се словеначки војници и официри већ 29. октобра<br />
1918. одржали у Љубљани демонстрације, на којима је<br />
поручник др. Михаило Ростохар, јавно предлагао, да одрекну<br />
послушност аустроугарском цару и положе заклетву<br />
новој и „својој националној држави – Југославији“ 9, 10 .<br />
Царским декретом од 1. новембра 1918. одређено је,<br />
да све народне заједнице бивше „жуте монархије“ формирају<br />
своје националне војне јединице. Зато је Народно<br />
веће у Загребу преузело у своје руке и војну власт „Народна<br />
војска СХС“ и територију поделила на четири војна<br />
округа. За војног референта у Љубљани је одређен др<br />
Ловро Погачник, а територија је потпадала под III војни<br />
округ, којим је командовао фелдмаршал поручник Никола<br />
Иштвановић, Хрват, док је за начелника штаба постављен<br />
пуковник Улмански, Србин.<br />
У Паризу постојао је Југословенски одбор, који је<br />
на основи Мајнишке и Крфске декларације почео разговоре<br />
са представницима српске владе<br />
Као што сам већ истакао, у Словенији су на позив<br />
Народног већа (Народнега света) у Љубљани од 29. октобра<br />
1918 почели у свим крајевима са формирањем јединица<br />
Народне страже. Позив је обухватио све мушкарце<br />
од 17 године навише. Одзив је био добар, па и наоружања<br />
се нашло у довољној количини. У Љубљани је<br />
Народном стражом, која је бројала у почетку свега 100<br />
припадника, командовао надпоручник Петер Бађура. 10<br />
Народно веће за Штајерску је мајору аустроугарске<br />
војске Рудолфу Маистру поделило чин генерал-мајора,<br />
који је, и поред противљења Љубљане, ауторитативно до<br />
3. новембра 1918 преузео војну власт у Марибору и<br />
Штајерској са свега 16 официра и 160 војника 26. пешадијског<br />
пука! Тиме је фактички одредио и будућу границу<br />
према Аустрији и Маџарској.<br />
Допринос српских добровољаца у борби за Марибор<br />
и северну словеначку границу<br />
Српски заробљеници из Немачке и Аустрије враћали<br />
су се преко Словеније и Маџарске, возом, колима и<br />
––––––––––<br />
* Рудолф, Маистер, генерал-мајор, списак објављених чланака:<br />
Тик пред превратом; Мариборски догодки 1. новембра 1918;<br />
Пополдански догодки в. Марибору об преврату дне 1. новембра<br />
1918; Војашки транспорти ин наше Подравје об преврату лета<br />
1918; Марбургер шуцвер – Мариборска варностна стража; Ставке<br />
(штрајки)железничарјев обпреврату в обмочју Марибора; Превзем<br />
местне управе в Марибору дне 2. јануара 1919; Како сем постал<br />
господар Марибора; Крвави мариборски догодки пред десетими<br />
лети; Прво поглавје корошкега плебисцита.<br />
пешке. Милош Ваухник сведочи, да се је у том времену<br />
налазио у Шентиљу у посети код свог рођака, градоначелника<br />
Талера. Појединачно или групно су се већ враћали<br />
из Аустрије српски заробљеници. Већу групу на челу<br />
са поручником Мирковићем, које су градоначелник и<br />
свештеник Евалд Врачко примили са добродошлицом,<br />
јер се тада већ знало за уједињење Срба, Хрвата и Словенаца.<br />
Свештеник је чак на торањ своје цркве истакао<br />
наопако окренуту словеначку заставу, па су српски заробљеници<br />
већ издалека могли видети „српску“ заставу.<br />
Када су стигли до цркве знатижељно су запиткивали<br />
који је то српски град. Онда им је градоначелник објаснио,<br />
да су стигли на границу будуће државе Србије, Хрватске<br />
и Словеније, дакле у Словенију, и да ће им помоћи<br />
да се пребаце железницом до Србије. Организовао је<br />
њихово прикупљање, након чега су их камионом пребацили<br />
до Марибора. Учитељ Пољанец је пратио први камион<br />
и известио генерала Маистра, са предлогом, да<br />
српске војнике сместе у касарну, преобуку и употребе за<br />
стражарске и друге потребе.<br />
Тако је у Марибору брзо опремљена и наоружана<br />
чета српских добровољаца, њих око 150 војника, који<br />
су уз пратњу чешке војне музике првих дана само парадирали<br />
главним мариборским улицама! Појава српских<br />
војника са правим шајкачама на глави деловала је на<br />
немачке грађане Марибора као прави психолошки шок.<br />
Такође и на аустроугарске војнике и полицију! Док генерал<br />
Маистер није мобилисао довољан број словеначких<br />
војника са подручја Штајерске (општу мобилизацију<br />
је самовољно прогласио 9. новембра 1918), он је са<br />
том четом српских добровољаца, који су додуше и добро<br />
плаћени (војници су добили 5 круна, а официри 15<br />
круна), решавао крупна питања, да је Марибор остао<br />
словеначки и да је северна словеначка граница била и<br />
војнички запоседнута и од стране српских, то јест Антантних<br />
снага! „Српска“ чета је формирана 7. новембра<br />
1918 и била је укључена у састав Мариборског пешадијског<br />
пука, где је било и више солунаша, словеначких<br />
добровољаца у српској војсци 10, 11 .<br />
Једно време је синтагма о антантним снагама важила,<br />
па иако је и генерал Маистер морао повлачити српске<br />
војнике, када су немачки железничари у Марибору запретили<br />
штрајком. Но, битно је истаћи, да је генерал Маистер<br />
након свих обављених задатака посебно похвалио<br />
храброст српских војника! Многи историчари, осим Лојзета<br />
Удета, који истиче ову гесту генерала Маистра, једноставно<br />
су занемарили ову похвалу, која је и за Удета<br />
била сигнал, да о доприносу српских добровољаца треба<br />
написати посебну студију. Но, није стигао.<br />
Око 50 српских добровољаца је било у саставу<br />
Цељског пешадијског пука односно чете, којом је командовао<br />
резервни поручник Фрањо Малгај, блиски сарадник<br />
генерала Маистра.<br />
Посебну трагичну судбину је доживео батаљон<br />
српских добровољаца (280 војника и 7 официра) као јединица<br />
26. пешадијског пука из Љубљане под командом<br />
капетана Милована Милосављевића, која је 15. децембра<br />
1918. заузела Грабштајн код Целовца у Коруш-<br />
Kranjc M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 87–92.
Strana 90 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
кој. Пошто су Аустријанци већ добили инструкције како<br />
се понашати према војним јединицама које нису<br />
имале ознаку антантиних снага (старе српске војске), то<br />
су окружену српску јединицу убедили, да нема легитимацију<br />
праве српске војске и стога нису призната ратна<br />
страна, па ће их добровољно пропустити, да се преко<br />
Беча и Будимпеште врате кући, у Србију. Пошто су у<br />
Љубљани наводно добили наређење да „не пуцају“, то<br />
је командант јединице прихватио позив аустријске војске<br />
и са целом јединицом кренуо возом према Србији<br />
12 ! Напуштање Грабштајна је имало катастрофалне<br />
последице за ионако слабо припремљену словеначку<br />
војну офанзиву.<br />
На сигнале из антантних кругова да ће на конференцију<br />
у Паризу бити признато оно што је војском заузето,<br />
29. априла 1919. Народно веће у Љубљани покренуло<br />
је „велику офанзиву“ према Корушкој под командом<br />
словеначког пуковника Милана Блајвајса и<br />
мајора Алфреда Лаврича. Наравно, недовољно припремљена<br />
офанзива је доживела потпуни неуспех! То је<br />
касније исправљено акцијом редовне српске војске и<br />
словеначких јединица под командом генерала Крсте<br />
Смиљанића, који је енергичном акцијом од 28. маја до<br />
6. јуна 1919. заузео Корушку, а 6. чета Љубљанског<br />
пешадијског пука је 6. јуна 1919. заузела Госпо Свето!<br />
Плебисцитом је касније све то изгубљено.<br />
Допринос српских добровољаца у борби за Љубљану<br />
и западну словеначку границу<br />
Део српских заробљеника враћао се из Немачке возом<br />
преко Јесеница и Љубљане. Када је 10. новембра<br />
1918 наишла прва већа српска јединица (470 официра и<br />
800 војника), дочекана је на железничкој станици у Љубљани<br />
са веома срдачном добродошлицом. Транспортну<br />
јединицу је предводио коњички потпуковник Стеван<br />
Швабић, који је иначе важио као одличан официр, међутим,<br />
у почетку рата је био рањен и као такав и заробљен.<br />
Пошто је био упознат са формирањем Државе СХС, то је<br />
на предлог Народног већа из Љубљане, а после телефонског<br />
разговора са потпуковником Миланом Прибичевићем,<br />
вођом војне мисије српске Врховне команде у Загребу,<br />
остао са половином транспорта у Љубљани, док је<br />
други део под командом потпуковника Борисава Суботића<br />
упутио у Загреб 13 . Ове српске снаге јачине око једног<br />
батаљона (300 војника) најпре су стављене под Команду<br />
српских трупа под командом потпуковника Швабића,<br />
да би касније биле разпоређење у „српски“ 26. пешадијски<br />
пук.<br />
Када су се италијанске јединице приближиле Врхници<br />
у намери, да запоседну руднике угља у Трбовљама,<br />
потпуковник Швабић је најпре нотом, а затим и енергичним<br />
наступом батаљона српских добровољаца (300 војника<br />
са 12 митраљеза) под командом капетана Кујунџића,<br />
приморао Италијане, да се зауставе и врате на полазне<br />
положаје (додељену границу код Планине). Тиме је<br />
спашена и Љубљана, међутим српска Врховна команда је<br />
на интервенцију италијанске стране хитно опозвала потпуковника<br />
Швабића из Љубљане.<br />
На први мобилизацијски позив Народног већа у<br />
Љубљани најпре је 5. новембра 1918. попуњен бивши 2.<br />
брдски пук, док је други део људства стигао 11. новембра<br />
1918, па је јединица применована у „Словенски планински<br />
полк“.<br />
Генерал Маистер је 9. новембра 1918 у Марибору<br />
самоинцијативно прогласио мобилизацију у Штајерској,<br />
па је био укорен са стране владе у Љубљани.<br />
Одазив људства је био добар, па је генерал Маистер у<br />
Марибору формирао Мариборски пешадијски пук, док<br />
је у Цељу формиран нешто слабији Цељски пешадијски<br />
пук. Са ове две јединице је генерал Маистер започео<br />
поседање северне границе од Дравограда до Радгоне.<br />
При томе је вешто користио српску чету као део<br />
антантних снага за поседање појединих стратешких<br />
тачака (Шпиље), након чега су српске војнике заменили<br />
словеначки. Таквој тактичкој превари о антантни<br />
снагама су Аустријанци наседали све до заузимања<br />
Грабштајна.<br />
У Љубљани је другом половином новембра 1918.<br />
почело формирање Љубљанског пешадијског пука, а од<br />
људства из Приморске, коју су запосели Италијани,<br />
формиран је Тршчански пешадијски пук. Наравно, формиране<br />
су и јединице подршке и приштапске јединице.<br />
Тако је крајем новембра 1918. било у евиденцији 610<br />
официра и 8 315 војника, иако је за оперативну употребу<br />
било свега 2 500 војника 13, 14 . Наравно, у тај број је потребно<br />
урачунати и 500 српских добровољаца, који су<br />
били распоређени у Љубљани (300), Марибору (150) и<br />
Цељу (50).<br />
Све ове јединице су користиле цивилне болнице у<br />
Марибору, Цељу и Љубљани, док су у појединим јединицама<br />
били само војни лекари и потребан број болничара.<br />
Спискови рањених и погинулих српских добровољаца<br />
нису сачувани. Погинули српски добровољци и<br />
немају своје заједничко гробље ни споменика …<br />
Потребно је нагласити, да је савезничка Врховна<br />
команда веома оштро укорила српско командовање на<br />
забрану сваког стварања и потчињавања националних јединица<br />
(словеначких, хрватских) српској војсци, која је<br />
имала прерогативе антантних снага. Ово је било договорено<br />
у тачци 2. уговора о примирју, који је склопљен 3.<br />
новембра 1918. године 1 .<br />
Упркос томе су српски добровољци у Словенији<br />
дали значајан добринос борби за северну и западну словеначку<br />
границу односно границе будуће Државе СХС<br />
односно Краљевине Југославије.<br />
Не треба заборавити ни појединачне доприносе. Тако<br />
је познато, да је Михајло Пупин утицао на америчког<br />
председника Вилсона, да се Блед, бисер Словеније, не<br />
додели Италији!<br />
Словенија се српским војницима одужила са<br />
примерним поштовањем и захвалношћу. Најважнија је<br />
свакако мало позната похвала генерала Маистра, који<br />
се је непосредно захвалио српским војницима и официрима<br />
на њиховој храбрости. Ако се је то односило<br />
на део српских добровољаца, који су учествовали у<br />
борбама за Марибор и северну словеначку границу,<br />
Kranjc M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 87–92.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 91<br />
онда свакако не треба заборавити, да је Љубљана 23.<br />
октобра 1930. године прогласила пуковника Стевана<br />
Швабића за свог почастног мештанина, а једна од љубљанских<br />
улица све од 12. јуна 1923. године, осим за<br />
време окупације, и данас носи његово име 15 ! Пуковник<br />
Швабић је иначе представљен и у Енциклопедији<br />
Словеније.<br />
Коначно, Антон Корошец, вођа словеначке Људске<br />
странке и словеначки представник у Југословенском одбору<br />
у Паризу, на јавној прослави Уједињења у Љубљани<br />
1. децембра 1918 је изјавио: „Словенци су захвални<br />
Србији и српској војсци, јер она много чини за одбрану<br />
наше територије“ 15, 16 .<br />
Но, ваљало би свакако испитати став српске Врховне<br />
команде према добровољцима у Словенији. На<br />
то упућује хитно повлачење потпуковника Швабића<br />
из Љубљане у Београд, као и чињеница, коју сам лично<br />
установио. Наиме, када сам саставио и објавио<br />
списак одликованих са корушког фронта 1918/19, међу<br />
њима нема ниједног официра, који су предводили<br />
српске добровољце (потпуковник Швабић, капетан<br />
Милосављевић и други) 17 . Ако се искаже, да је српски<br />
председник владе Никола Пашић, а посебно војно руководство,<br />
имало негативан став према својим добровољцима<br />
у Словенији, онда није ни зачуђујуће, да међу<br />
самим српским добровољцима није потекла идеја о<br />
формирању некаквог удружења, састављање зборника<br />
сећања и слично.<br />
Критичке примедбе неких националистички оријентисаних<br />
историчара, појединаца и удружења усмерене<br />
су првенствено на негативан став тадашњег српског<br />
председника владе Николе Пашића према словеначким<br />
(територијалним) амбицијама, попуштање Италијанима<br />
и закашњено наступање редовне српске војске<br />
под командом генерала Смиљанића у борби за северне<br />
словеначке границе. Озбиљне критике су евидентиране<br />
и у односу на почетно понашање генерала Смиљанића,<br />
када је упоређивао свој однос према Корушкој и једног<br />
села на Косову!<br />
Наиме, према Здравку Серучарју још увек је недовољно<br />
истражено зашто српска Врховна команда на<br />
молбу љубљанске Народне владе од 15. новембар 1918<br />
није упутила у Словенију Југословенску дивизију (формирану<br />
од добровољаца на солунском фронту) – одговор<br />
је био негативан али је обећано упућивање 7. пешадијског<br />
пука из Београда, од којег је после два дана до Загреба<br />
стигао само један батаљон 10 . На поновну молбу<br />
Љубљане од 26. новембра 1918, да се упути један пешадијски<br />
пук ради поседања северне словеначке границе,<br />
тек је 22. децембра 1918 упућен у Љубљану један батаљона<br />
4. пешадијског пука из Загреба, док је 7. пешадијски<br />
пук упућен у Војводину ради обезбеђења границе<br />
према Маџарској.<br />
Иако је српска Врховна команда знала, да према<br />
Аустрији није одређена никаква демаркациона линија,<br />
она је тек 2. јануара 1919 тражила од словеначке владе<br />
предлог те линије, па су тако Аустријанци и Италијани<br />
могли исфорсирати своје предлоге и територијалне претензије.<br />
„Није јасан“ такође став српске владе, да није<br />
уложила приговор на обавештење савезничке команде у<br />
Паризу, која војне јединице Државе СХС није признала<br />
као савезничке снаге, док су поражене аустроугарске<br />
снаге имале тај статус (ради обезбеђења мира односно од<br />
комунистичке револуције).<br />
Посебно је питање зашто се 15. децембра у Грабштајну<br />
предао 3. батаљона 26. пешадијског пука, под Командом<br />
српских јединица у Љубљани, кога су Аустријанци<br />
возом преко Пеште пребацили у Србију. Изјаве<br />
команданта батаљона се налазе у архиви српске Врховне<br />
команде.<br />
Закључак<br />
Сасвим је извесно, да је укупни допринос српских<br />
добровољаца, њих око 500 војника и официра, у борбама<br />
за северну и западну словеначку границу у току 1918,<br />
веома позитиван, а што је видно из похвала генерала Рудолфа<br />
Маистра, захвале др Антона Корошца и других<br />
чињеница.<br />
Обзиром, да постоје још необрађени делови архиве<br />
српске Врховне команде, као и савезничких – антантних<br />
снага, то постоје повољни услови, да са примерене<br />
временске дистанце још једном учинимо напор,<br />
да се архивски материјали још једном погледају и<br />
провере, а затим историјским записом оставимо будућим<br />
поколењима доказе узајамног уважавања и пружања<br />
братске помоћи: Словенци – Србима и обратно,<br />
Срби – Словенцима.<br />
L I T E R A T U R A<br />
1. Bjelajac M. Stvaranje vojske Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata<br />
i Srba, Istorijski institut, Beograd, Zbornik radova 1989; (7):<br />
371– 4.<br />
2. Ude L. (1896–1982), Koroško vprašanje, Ljubljana, 1976.<br />
3. Seručar Z. Vojne akcije u Koruškoj 1918/19, Beograd, 1950,<br />
Beograd, 1961.<br />
4. Turk E, Jeras J. Pavlin R.Dobrovoljci kladivarji Jugoslavije<br />
1912–1918, Ljubljana, 1936: 825.<br />
5. Slovenska novejša zgodovina 1948–1992, 1. del, Ljubljana,<br />
2005.<br />
6. Šnuderl M. Osvobojene meje : kronika Maribora in slovenske<br />
severne meje v letih 1918/19 Maribor, Obzorja, 1968.<br />
roman, 585.<br />
7. Vauhnik M. Pe – fau, spomini, Gorica, 1988. 212.<br />
8. Maister R. Prvo poglavje koroškega plebiscita.<br />
9. Pleterski J. Prvo opredelenje Slovenaca za Jugoslaviju, Beograd,<br />
1976. 358–359.<br />
10. Seručar Z. Vojne akcije u Koruškoj 1918/19, Beograd, 1950.<br />
26–28<br />
11. Kranjc M. F. Slovenska vojaška inteligenca, Grosuplje, 2005 –<br />
Slovenski dobrovoljci srbske vojske, str. 348<br />
Kranjc M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 87–92.
Strana 92 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
12. Ude, Boj za severno slovensko mejo 1918/19, Maribor, 1977;<br />
81–84.<br />
13. Strugar V. Srpska vojska u zaštiti jugoslovenskog prostora krajem<br />
godine 1918. V: Stvaranje jugoslovenske države 1918,<br />
Beograd, 1918; 151.<br />
14. Seručar V. Vojne akcije u Koruškoj 1918/19, Beograd, 1950;<br />
29.<br />
15. Gradska opština Ljubljane, informacija javnog značaja po inter<strong>net</strong>u,<br />
15. maja 200;, dostupno na: http//www:<br />
16. Slovenski narod, Ljubljana, 2. decembra 1918, izveštaj sa<br />
proslave Ujedinjenja<br />
17. Kranjc M. F. Odlikovanci na koroški fronti 1919–1920, Vojnozgodovinski<br />
zbornik Logatec, 2004; 35–46<br />
Kranjc M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 87–92.
Volumen 65, Supplement 1 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 93<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Борбе за северне границе будуће заједничке државе крајем 1918. и<br />
у 1919. и организација санитетских јединица у том периоду<br />
Military campaigns for the Northern borders of the future common state and the<br />
organisation of Army Medical Corps in the period from 1918 to 1919<br />
Александар Недок<br />
Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд<br />
Кључне речи:<br />
први свестски рат; србија; медицина, ратна.<br />
Key words:<br />
world war I; yugoslavia; military medicine.<br />
Увод<br />
Као организатор Симпозијума замолио сам свога<br />
пријатеља, угледног словеначког војног писца и публицисту<br />
Маријана Ф. Крањца, генералмајора ЈНА у пензији,<br />
да у краћим цртама да приказ бурних догађања у предвечерје<br />
стварања заједничке државе или непосредно<br />
после тога (пре и после 1. децембра 1918. године) углавном<br />
на и око северних граница садашње Републике Словеније.<br />
Све је почело почетком новембра 1918. године<br />
крвавим сукобима, правим малим ратовима, са краћим<br />
прекидима ватре и обновљеним непријатељствима између<br />
аустријских јединица (чије је постојање било одобрено<br />
ради одржавања реда и сигурности) и јединица државе<br />
која је настајала.<br />
Те борбе историјски су познате као борбе за северне<br />
границе државе Срба, Хрвата и Словенаца, касније (после<br />
1. децембра) Краљевина (СХС). Разлог су биле недефинисане<br />
границе са Аустријом (и Италијом) Уговором<br />
о примирју и супротне територијалне тежње међусобно<br />
супротстављених делова бивше Аустроугарске царевине.<br />
Сва су та збивања за српску јавност слабо позната,<br />
иако су у њима учествовали (и гинули) и српски војници<br />
– повратници из ропства, касније и српске регуларне<br />
трупе, заједно са војницима новообразованих јединица<br />
Народног већа Словеније, било (у почетку) самосталних,<br />
или (касније) заједничких (мешовитих) у саставу регуларних<br />
јединица Дравске дивизијске области Војске<br />
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (борбе у периоду<br />
април – јуни 1919). Борбе су коначно прекинуте 6. јуна,<br />
пошто се сазнало да је у Паризу Комисија за Корушку<br />
донела 4. јуна одлуку о одржавању плебисцита у спорној<br />
зони. За истакнута војничка дела краљевским указима<br />
одликован је 591 официр и војник (478 Словенаца и 113<br />
Срба).<br />
Генерал Крањц је у своме раду обухватио за српског<br />
читаоца најинтересантнији први период, у коме је<br />
учешће српских добровољаца – повратника из ропства<br />
било по својим последицама и најзначајније, мада су касније<br />
српске регуларне трупе имале бројчано далеко израженији<br />
удео у догађањима, он је то и назначио, уз извесна,<br />
полемички постављена питања која делом одражавају<br />
ставове словеначких писаца. Нека од њих, стога,<br />
захтевају, историјске истине ради, нешто шира разјашњења.<br />
Без намере да се улази у иначе врло комплексну материју<br />
око унутрашњих и међународних прилика у поменутом<br />
периоду, веома опширно обрађивану у многобројним<br />
домаћим (југословенским) радовима, симпозијумима<br />
и монографијама, покушаћемо да их приближимо<br />
читаоцу данас, скоро једно столеће касније, када те државе<br />
више и нема, распаднуте у низу несрећних прљавих<br />
сукоба и ратова под упливом иностраних фактора и кривицом<br />
домаћих националшовинистичких политичара. На<br />
крају ћемо изнети и податке о учешћу санитетског особља,<br />
српског и словеначког, у свима овим догађањима,<br />
онако како смо их из докумената Врховне команде и неких<br />
других списа установили.<br />
1. Питање међународног легалитета српских<br />
добровољачких јединица, новообразованих јединица<br />
Словенског народног већа и мешовитих српскословеначких<br />
јединица образованих после 01. 12. 1918.<br />
Дана 5.новембра 1918. словеначко Народно веће у<br />
Љубљани задржало је железнички транспорт са 470 срп-<br />
Correspondence to: Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, 11 000 Beograd, Srbija.<br />
Tel.: +381 11 32 46 090. E-mail: anedok@sbb.co.yu
Strana 94 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
ских официра и 800 војника који су се враћали из заробљеништва<br />
на челу с потпуковником Стеваном Швабићем,<br />
који је као рањеник био заробљен 1915. Замољен од<br />
већа да остане, он је захтев, после контакта са српском<br />
делегацијом у Загребу, прихватио и убрзо успео да, под<br />
српском заставом, заустави напредујуће италијанске<br />
трупе код Врхнике, запретивши им оружаним отпором.<br />
Касније је од дела одреда и под Швабићевом командом,<br />
оформљен 1. љубљански пешадијски пук мешовитог састава,<br />
убрзо преименован у 26. пук заједничке Војске<br />
Краљевине СХС (слично се десило са делом овога одреда<br />
који је упућен у Загреб и преименован у 25. пук).<br />
Убрзо потом, како Крањц наводи, Швабић је депешом<br />
опозван у Београд. Зашто <br />
Према тачки 2 Споразума о примирју са Аустро-<br />
Угарском од 3. новембра 1918. прецизирано је да ће се<br />
целокупна територија те државе посматрати као бивша<br />
непријатељска, као што ће се и све оружане снаге образоване<br />
на њој сматрати као снаге бивше Аустро-Угарске<br />
државе, што се односило и на снаге Народног вијећа<br />
Државе СХС. Међусавезничким договором држава Антанте<br />
забрањено је да се делови оружаних снага бивше<br />
Аустро-Угарске стављају под заједничку савезничку команду<br />
са српским снагама (на делу који се односио на<br />
горепоменуту државу), које се имају сматрати као једине<br />
легалне снаге Aнтанте на тој територији. Дакле, новопроглашена<br />
Држава Словенаца, Хрвата и Срба, не само да<br />
је била без међународноправног статуса, већ је и даље<br />
била сматрана непријатељском територијом окупираном<br />
од стране снага Антанте, а једине легалне снаге биле су<br />
јединице српске војске као снаге Антанте на окупираној<br />
територији.<br />
Образовањем мешовитих српскословеначких пукова<br />
договор је био прекршен и српска влада и Врховна<br />
команда биле су због тога оштро упозорене. Вероватно<br />
да су се ту налазили разлози за хитно повлачење потпуковника<br />
Швабића, који је пред савезничком надзорном<br />
комисијом као „кривац“ био жртвован, да би касније био<br />
унапређен у пуковнички чин и, као рaтни инвалид, са<br />
свим почастима, пензионисан, нашавши своје достојно<br />
место у историји српске војске и стварања заједничке<br />
државе СХС. Питање његових одликовања остаје нејасно,<br />
јер нажалост, његов персонални досије нисмо нашли<br />
у Архиву Војноисторијског института ( део архива оштећен<br />
током НАТО-бомбардовања).<br />
Познато је и да је делегација Краљевине СХС на<br />
Париској мировној конференцији наступала официјелно<br />
као делегација Краљевине Србије, иако је од почетка као<br />
образац за свој службени реферат користила заглавље<br />
Краљевине СХС (који су савезници прећутно прихватили<br />
тек крајем маја 1919, обративши јој се по први пут<br />
тим називом), све док званично није признато постојање<br />
нове државе од стране савезника током јуна исте године.<br />
2. Питање плаћања српских добровољаца<br />
Наводи се да су „српски добровољци били добро<br />
плаћени (војници 5 круна, а официри 15 круна дневно)“.<br />
То је тачно. Али толико су исто били плаћени и остали<br />
војници и официри одлуком Народног вијећа Државе<br />
СХС, тако да се ту нема шта замерити, и једни и други су<br />
после четири године ратовања били мање-више исцрпљени,<br />
жељни свега и свачега, а и проблеми снабдевања<br />
су били велики, о чему сведочи и једно писмо потпуковника<br />
Суботића, команданта 25. новообразованог пука у<br />
Загребу упућено Врховној команди.<br />
3. Однос Николе Пашића према јужнословенским<br />
покрајинама и однос савезника према Србији<br />
Као председник српске ратне владе током целога<br />
рата 1914-1918. Пашић је био творац свих историјских<br />
докумената која је она доносила. Он је творац „Декларације<br />
о ратним циљевима Краљевине Србије“ из 1914.<br />
којом је целоме свету објављено да ће се Србија борити<br />
за ослобођење своје браће Јужних Словена и уједињење<br />
у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца, он је, са<br />
др Антом Трумбићем из Југославенског одбора, творац<br />
„Крфске декларарације“ од 7/20. јула 1917, он је писац<br />
познатог писма упућеног 28. јануара 1918. српском краљевском<br />
посланику у САД Љубомиру Михаиловићу :<br />
„....Од уједињења троименог народа нема ни помена да<br />
одустајем, пре бих био готов да жртвујем и сопствени<br />
живот...“ Овим одлукама српска држава се сукобила са<br />
аспирацијама Италије на Јадрану, у Далмацији и Истри и<br />
тиме од ње направила супарника, због чега је српска војска<br />
по повлачењу на албанску обалу имала великих тешкоћа,<br />
а то се 1918. поновило на други начин, италијанским<br />
поседањем делова југословенских земаља, њеним<br />
ометањем политичких решења и задржавањем преко<br />
150 000 Југословена у њиховом заробљеништву годину<br />
дана после завршетка рата.<br />
Три недеље после свечаног проглашења уједињења<br />
1. децембра 1918. образована је прва заједничка влада<br />
Краљевине СХС. Њен председник није био историјски<br />
творац те нове државе, Никола Пашић, већ Стојан Протић.<br />
Закулисним играма које многи приписују регенту<br />
Александру, он је заобиђен и постављен за шефа заједничке<br />
делегације на Мировним преговорима у Паризу.<br />
Стога, он није могао бити одговоран за оно што се после<br />
тога датума дешавало. Њему се може много тога приписати,<br />
па и вероватна брига да у тмурним и несигурним<br />
данима избеглиштва, посебно крајем 1917. и почетком<br />
1918. када је српска заштитница, Русија, утонула у мрак<br />
грађанског рата, размишља бар о могућностима тзв. „малог<br />
решења“, уједињења свих српских земаља, посебно<br />
после Вилзонове декларације у којој се говорило о очувању<br />
Аустро-Угарске и већ дуго познатих непријатељских<br />
ставова Италије против уједињења Јужних Словена<br />
и уопште према Србији као носиоцу те идеје (одговор<br />
италијанског генерала српском официру на албанској<br />
обали 1916: „... ви нисте наша савезница, ви сте савезница<br />
наше савезнице“, мислећи на Русију), уколико Србија<br />
на крају рата остане усамљена. Али је он био и остао борац<br />
за своју идеју уједињења, мада је о облику истога<br />
имао мишљење које се разликовало и од мишљења неких<br />
Nedok A. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 93–97.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 95<br />
млађих српских политичара и, посебно, хрватских, што<br />
се видело током тзв. Женевских преговора између делегација<br />
Краљевине Србије и Државе СХС у новембру<br />
1918, када је остао усамљен у својим ставовима.<br />
Из горенаведеног одговора италијанског официра<br />
српском де факто огледа се суштина савезничког односа<br />
према Србији у току рата, мада је он имао своје успоне и<br />
падове који су зависили и од опште војнополитичке ситуације<br />
и од ситуације у којој се Србија као ратујућа<br />
страна у датом тренутку налазила.<br />
Међутим, основни одговор налази се у двема чињеницама:<br />
Прво, Србија је била мала балканска земља, у којој<br />
су велике силе током векова имале своје парцијалне интересе,<br />
навикнуте да се о њима безобзирно брину, често<br />
брутално мешајући се у локалне односе и проблеме, наметајући<br />
решења према својој вољи.<br />
Друго, иако су се Србија и Велике силе нашле у току<br />
рата на истој страни, оне са њоме нису имале никакве<br />
савезничке уговоре који би их обавезивали, за разлику од<br />
онога што је постојало међу Великим силама („Entente<br />
cordiale“ западних сила са Русијом, или њихов Лондонски<br />
уговор са Италијом). Може се слободно рећи да је<br />
једино руска подршка Србији, све до њеног трагичног<br />
испадања из рата крајем 1917, била њен једини сигурнији<br />
ослонац. Тиме се не жели негирати помоћ савезника<br />
1915/ 1916. па све до краја рата, али је горенаведен однос<br />
италијанског генерала био огољена илустрација општег<br />
става, уз добропознате енглеске ставове о Солунском<br />
фронту током свих ратних година. Стога, српска будућност,<br />
а тиме и остварење њених ратних циљева, уједињење<br />
свих југословнских покрајина са Србијом, лежала<br />
је искључиво у успесима њене војске и у вештини државног<br />
врха да се успешно снађе у лавиринту различитих<br />
интереса међу самим савезницима и да тако, што боље,<br />
заштити своје интересе. То, међутим, није увек било довољно<br />
да се постигне жељено. Па чак и после херојског<br />
подвига какав је био пробој Солунског фронта својим<br />
општим доприносом успешном и много ранијем од очекиваног<br />
завршетку рата, није допринео да се Србија на<br />
Мировној конференцији у Паризу избори за статус заједничке<br />
делегације Краљевине СХС, већ је морала пристати<br />
да на њој учествује под својим пређашњим називом,<br />
иако су се у делегацији налазили представници свих делова<br />
нове државе и као такви равноправно учествовали у<br />
креирању ставова и залагању за њихово остварење.<br />
Из садашњег угла гледано, такав је однос према малим<br />
балканским државама остао и данас непромењен и у<br />
овако драстично измењеним геополитичким односима,<br />
мада су и оне својим често неразумним понашањем и<br />
саме томе много допринеле.<br />
4. Зашто у Словенију није упућена Југословенска<br />
дивизија, већ друге јединице<br />
Југословенска дивизија, названа тако на молбу Југославенског<br />
одбора, била је образована од бивше Вардарске<br />
(2 пука) и придошлих јединица Добровољачког корпуса<br />
(2 пука) из Русије и по своме саставу је била великом<br />
већином српска.<br />
У своме раду о пробоју Солунског фронта навео сам<br />
да је цела српска војска бројала 27 000 бајонета, ово је<br />
наравно мањи убојитији део српске војске, која је бројала<br />
преко 120 000, да се и та тако мала војска током пробоја<br />
успут топила рецидивима маларије, епидемијом<br />
грипа и, наравно, борбеним губицима 6 .<br />
У једном ранијем раду који се односио на образовање<br />
Солунског фронта и реорганизацију санитета подвукао<br />
сам чињеницу да се српска војска на томе фронту<br />
налазила под врховном командом француског генерала,<br />
команданта Источне војске, на кога је своје право једном<br />
формалном одлуком пренео сам регент Александар као<br />
њен врховни командант, да су све стратешке одлуке доношене<br />
у тој команди, а да је српска Врховна команда<br />
задржала само тактичку самосталност при вођењу операција<br />
у своме сектору 5 .<br />
И та тако мала војска наређењем савезничког врховног<br />
команданта Источне војске, генерала Франше<br />
Д’Eпереа, имала је да „пређе преко великих река“ и окупира<br />
делове Аустроугарске! При томе, Другој Армији<br />
под командом војводе Степе Степановића, која се у другој<br />
фази пробоја нашла на бугарској граници, наређено је<br />
да скрене ка западним крајевима Србије и суседним земљама.<br />
Југословенска дивизија, која је била у њеном саставу,<br />
упућена је, са делом француских трупа, у ослобађање<br />
Косова и Црне Горе, Рашке, Херцеговине и Далмације<br />
(Новопазарски одред и Јадранске трупе). Задаци<br />
које је она обављала били су врло сложени у додиру са<br />
албанским племенима, црногорским узбурканим односима<br />
и, посебно, окупационим италијанским трупама<br />
које су насилно запоседале делове Далмације. Остатак<br />
Друге армије распоређен је у Босни и делом јужној Далмацији<br />
(Бока), док је Првој армији дат задатак да својим<br />
дивизијама пређе преко Саве и Дунава. Оне су те задатке<br />
и извршиле. При томе, било је и оружаних сукоба са деловима<br />
мађарских јединица у Бачкој и Прекомурју, и са<br />
румунским националистима у Банату. Из докумената и<br />
објављених радова види се да су се у Словенији, поред<br />
српских добровољаца борили делови Дунавске (7 и 8<br />
пук) и Дринске дивизије (4 пук). Док су се делови 4. пука<br />
(1, 3. батаљон) нашли врло рано у Словенији, још од децембра<br />
1918, дотле су се његове остале јединице (артиљерија),<br />
1. коњички пук „Милоша Обилића“ и већи део<br />
јединица Дунавске дивизије (7. и 8. пук, артиљерија)<br />
умешале у време априлскојунских борби за границе заједно<br />
са трупама Дравске дивизијске области, које су биле<br />
притиснуте од стране надмоћних аустријских трупа у зони<br />
Великовец-Дравоград 9, 11, 14, 15, 16 .<br />
Да ли је та помоћ могла бити већа и благовременија<br />
од пружене Да ли би коначно решење било другачије од<br />
онога које се спроведеним плебисцитом у Корушкој добило<br />
Остаје посебно тужна историјска истина, како сам<br />
генерал Крањц у електронским списима наводи, да су за<br />
време борби за северну границу Словеније и Краљевине<br />
СХС на страни Аустријанаца били и многи официри и<br />
војници словеначке крви. Јака антисрпска и антијугос-<br />
Nedok A. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 93–97.
Strana 96 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
ловенска пропаганда и недовољно развијена национална<br />
свест код корушких Словенаца, уз став савезничке<br />
Корушке комисије у Паризу, довели су до трајног губитка<br />
ове покрајине, у то време насељене претежно Словенцима.<br />
5. О санитетским јединицама у току борби за<br />
северне границе<br />
Трагајући за изворима у Архиву Војноисторијског<br />
института у Београду, наишли смо на неколико докумената<br />
која се односе на санитетско особље српске војске<br />
које се враћало из заробљеништва. Они су прошли кроз<br />
Суботицу и задржани у команди Потиске војне области.То<br />
се види и из „Књиге лекара и медицинара“ .Нисмо<br />
наишли (што не значи да не постоје) ни на један документ<br />
који би се односио на повратак групе санитетског<br />
особља преко Словеније 1 .<br />
Тако исто, радећи на монографији о раду санитета<br />
за време повлачења војске 1915. године и на судбини лекара<br />
и медицинара који су наредбом Врховне команде<br />
остали током повлачења са рањеницима и болесницима у<br />
Србији, установио сам доста различиту судбину оних<br />
који су већим делом остали у местима у којима их је<br />
окупација затекла, лечећи народ и рањенике, а тек мањи<br />
део завршио у заробљеничким логорима у Чешкој и<br />
Угарској, дотле су Бугари брутално пребацили све у логоре<br />
по Бугарској, где су преживљавали тешку тортуру.<br />
Они који су се налазили у Чешкој и Угарској, природно<br />
је да су се враћали преко Суботице, где су прихватани од<br />
стране српских војних власти. Дакле, није сигурно да је<br />
међу повратницима преко Словеније било српског, поготово<br />
вишег санитетског особља, мада је то питање које<br />
још треба истражити.<br />
То потврђују наводи генерала Крањца да су се рањеници<br />
током борби лечили у домаћим болницама у<br />
Љубљани, Цељу и Марибору. Сигурно да је у тим болницама<br />
било и словеначких војних лекара, повратника са<br />
Сочанског и других фронтова; oд активних санитетских<br />
официра бивше АУ војске неки су по позиву словеначког<br />
Народног већа одмах ступили у његове новообразоване<br />
јединице и учествовали у раду санитета током борби<br />
за северне границе. Идентификовали смо следеће активне<br />
санитетске официре Словенце:<br />
10, 11, 17<br />
У Љубљани : пуковник др Јанко М. Шовс; мајор др<br />
Рихард Т. Југ, капетан 1. кл: др Владимир Ф. Ферјан и<br />
капетан 2. кл; Андреј Ф. Арншек.<br />
У Цељу: капетан 1 кл. др Матеј К. Јустин.<br />
У Марибору: мајор др Рудолф И. Кобал (касније<br />
бригадни генерал ВКЈ) и капетан 1. кл. др Иван А. Зорјан.<br />
Они су убрзо по проглашењу уједињења примљени<br />
у нову заједничку Војску Краљевине СХС као њени први<br />
санитетски официри Словенци (осим оних из Добровољачког<br />
корпуса пристиглих из Русије крајем 1917, почетком<br />
1918, који су у саставу српских дивизија учествовали<br />
у пробоју Солунског фронта и ослобађању Србије и<br />
југословенских покрајина бивше Аустроугарске). Имајући<br />
у виду број новообразованих јединица Словеначке<br />
војске логично је претпоставити да се у њима налазило<br />
више, развој неидентификованих, резервних санитетских<br />
официра, што остаје будућим истраживачима да утврде.<br />
На територији Дравске дивизијске области од Словенаца<br />
образовано је неколико пукова војске: Љубљански (37.<br />
пук), Цељски (39. пук), Планински (40. пук), Мариборски<br />
(45. пук) и неколико одреда (у којима је било и Срба<br />
повратника из заробљеништва), који су морали имати<br />
своју логистичку санитетску подршку. Првих месеци постојао<br />
је и Тржашки пук од добровољаца из приморске<br />
Словеније. Поред пешадијских, било је и више артиљеријских<br />
словеначких јединица.<br />
Осим мајора др Кобала, за кога знамо да је одмах<br />
преузео мариборску војну болницу, за остале нисмо утврдили<br />
војне распореде током борбених дејстава услед<br />
недостатка архивских докумената. За српске санитетске<br />
официре то је било лакше због постојања одговарајућих<br />
докумената у архивској грађи бивше српске војске.<br />
Тако смо могли да до детаља идентификујемо све<br />
оне лекаре и медицинаре из Дринске и Дунавске дивизије<br />
који су у саставу српских јединица учествовали у<br />
борбама вођеним у Словенији од 5. новембра 1918. до<br />
15. јуна 1919. То су : 1<br />
У љубљанској Војној болници: капетан 1. класе др<br />
Рафаило Маргулис, капетан 1. класе др Рафаило Алфандари<br />
и медицинар Бранислав Станојевић (касније професор<br />
Медицинског факултета у Београду), сви из 3. завојишта<br />
Дринске дивизије, које је деташирано у Љубљану<br />
са задатком организовања сталне војне болнице;<br />
у 4. пешадијском пуку капетан 1 кл. др Милутин М.<br />
Ђорђевић, капетан 2. кл. др Радован М. Милутиновић и<br />
медицинар Александар В. Тодоровић;<br />
у Дринском хаубичком дивизиону медицинар Виктор<br />
Ј. Сосић, добровољац још из 1914.године;<br />
у Дринском пољском артиљеријском дивизиону медицинар<br />
Душан М. Николић;<br />
у Дринском брдском артиљеријском пуку капетан 2.<br />
кл. др Милутин М. Обрадовић;<br />
у 7. пешадијском пуку (београдском) капетан 1. кл.<br />
др Хаим Русо, капетан 2. кл. др Соломон Азриел и медицинар<br />
Милан М. Будимировић;<br />
у 8. пешадијском пуку капетан 1. кл. др Светозар Г<br />
Цермановић, поручник др Стеван Пољак (добровољац из<br />
Добровољачке дивизије) и потпоручник медицинар<br />
Милко Гнезда, такође добровољац из Русије;<br />
у Дунавском пољском артиљеријском пуку поручник<br />
др Стојан Најдановић и медицинар наредник Драгољуб<br />
Божић;<br />
у 1. коњичком пуку „Милошa Обилићa“ потпоручник<br />
медицинар Фрањо Вулетић, добровољац, повратник<br />
из Русије, припадник Добровољачког корпуса.<br />
Нисмо установили ко је вршио лекарске дужности у<br />
1. (касније 26.) пешадијском пуку, који је био састављен<br />
од Срба-повратника из ропства и Словенаца.<br />
У Љубљани је од 1. фебруара 1919. отпочела са вршењем<br />
командних послова на целој територији Словеније<br />
Дравска дивизијска област, чији је први референт<br />
Nedok A. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 93–97.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 97<br />
санитета био потпуковник др Светозар Пешић, дотле на<br />
истој дужности у Дринској дивизији, а од 10. маја 1919.<br />
заменио га је пуковник др Чедомир Михаиловић, хирург,<br />
док је за управника Сталне војне болнице у Љубљани<br />
нешто касније постављен потпуковник др Јован Милосављевић,<br />
такође хирург, појачавши већ постојећи лекарски<br />
састав 1 .<br />
Могуће је да су санитетску логистичку потпору<br />
овим јединицама пружали и деташирани делови болничарске<br />
чете Дринске дивизије, чије је седиште у то време<br />
било у Загребу, док је болничко лечење било поверено,<br />
према наводима генерала Крањца, цивилној болници<br />
у Цељу и војној у Марибору са словеначким лекарима,<br />
што је у складу и са архивским податцима, из<br />
којих се види да су завојишта Дринске дивизије била<br />
већ ангажована (треће у Љубљани, прво у Загребу и<br />
друго у Винковцима). Могуће је и да је треће завојиште<br />
Дунавске дивизије са њеним 2. болничким одељењем,<br />
који су образовали војну болницу у Вараждину, било<br />
резервна санитетска подршка овим трупама због њене<br />
близине ратишту, како у Корушкој, тако и у Прекомурју.<br />
Сигуран сам да би детаљнија истраживања, уколико<br />
би за њих постојао интерес, дала више детаља од ових,<br />
посебно у погледу активности санитетских јединица.<br />
Према сазнањима генерала Крањца током истраживања<br />
улоге поручника Франца Маглаја, словенског и југословенског<br />
јунака, у току завршних операција у Марибору<br />
су функционисале две војне болнице, прва са 123<br />
члана и друга са 41, као и железнички болнички воз са<br />
пет чланова посаде.<br />
L I T E R A T U R A<br />
1. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, Knjiga lekara i medicinara<br />
1916-1919. A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 95, fasc. 1, dok. 4.<br />
2. Štab Drinske divizije, Sanitetsko odeljenje, b.b./14.01.1919.<br />
A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 114, fasc. 2, dok. 31.<br />
3. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L. br. 70106/11.08.1918.<br />
A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 116, fasc. 13, dok. 47.<br />
4. Nedok А. Povlačenje srpske vojske ka Albanskom primorju i<br />
njena evakuacija na Krf 1915-1916. rad vojnosanitetske službe,<br />
AMD sistem, Beograd, 2006.<br />
5. Nedok А. Reorganizacija vojnog saniteta 1916.godine, u: Srpski<br />
vojni sanitet u 1916. godini, AMN SLD, Beograd, 2007,<br />
ser. B, vol. 1, br.2, 13–42.<br />
6. Nedok А. Sanitet srpske vojske u proboju Solunskog fronta i<br />
oslobođenju Srbije 1918. u ovom Zborniku.<br />
7. Mitrović А. Ka jugoslovenskoj državi, u Istoriji srpskog naroda,<br />
Srpska književna zadruga, Beograd, 1983; knj.VI/2, 213–256.<br />
8. Ćorović V. Istorija Srba, Beogradski izdavački i grafički zavod,<br />
Beograd, 1989, knj. 3, 236.<br />
9. Bjelajac M. Stvaranje vojske Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata<br />
i Srba, u: Zbornik radova Istorijskog instituta u Beogradu,<br />
1989; knj. 7, 365–378.<br />
10. Bjelajac M. Generali i admirali vojske Kraljevine Jugoslavije, Institut<br />
za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2004, 182.<br />
11. Kranjc M F. Rat posle rata, Doprinos srpskih dobrovoljaca u<br />
borbi za slovenačke zapadne i severne granice 1918–19. (u<br />
ovom Zborniku)<br />
12. Kranjc M F. Neprijatna radgonska soseda,<br />
www.users.volja.<strong>net</strong>//marijankr, novice in novosti.<br />
13. Kranjc M F. Odlikovanci na Koroški fronti 1918–1920,<br />
www.users.volja.<strong>net</strong>/marijankr zanimljivosti.<br />
14. Marić Lj M. Iz moga komandovanja Koruškim odredom, Ratnik,<br />
Beograd, 1927; VIII-IX, 1, 38–105.<br />
15. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju Solunskog fronta,<br />
III, Vojno-sanitetski pregled, Beograd, 1960; 1, 114.<br />
16. Vojna enciklopedija, Beograd, knj.4, 1972; 634–5.<br />
17. Srpsko lekarsko društvo:Spisak aktivnih sanitetskih oficira<br />
Vojske Kraljevstva SHS , 31.oktobar 1919, Spomenica 100<br />
god. SLD 1872-1972, SLD, Beograd, 1972; 119–21.<br />
18. Turk E, Jeras J, Pavlin R, Dobrovoljci-kladivarji Jugoslavije, Udruženje<br />
dobrovoljaca, Ljubljana, 1936.<br />
19. Belić V J. Ratovi srpskog naroda 1788-1918., Geca Kon, Beograd,<br />
1938; 159.<br />
Nedok A. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 93–97.
Strana 98 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 65, Supplement<br />
UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"<br />
Епилог Првог светског рата у бројкама<br />
Тhe epilogue: Total numbers of casualties in World War I<br />
Александар Недок*, Милисав Секулић †<br />
*Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд,<br />
† Генерал-мајор у пензији, Београд<br />
Кључне речи:<br />
први светски рат; србија; грчка; повређени;<br />
смрт.<br />
Key words:<br />
world war I; yugoslavia, greece; wounds and injuries;<br />
death.<br />
Од 1914. до краја 1918. године Србија је била на великом<br />
искушењу, борила се да опстане или да заувек нестане.<br />
Нападнута од моћних царевина и подмуклог суседа,<br />
издана од неверног уговорног савезника, борила се<br />
једино оним што је имала: људским животима. Широм<br />
простора на којима је бранила своје право на живот сејала<br />
је гробове своје деце.<br />
Гробови и гробља ницали су на све стране, расејани<br />
у седамнаест држава на три континента, они су вечити<br />
неми сведок напора који је српски народ поднео да би<br />
опстао. Они нису никада нити ће бити до краја пребројани;<br />
Главни ђенералштаб Војске Краљевине Југославије<br />
утврдио је постојање 284 српскa војничкa гробља. Нови<br />
рат и нове околности прекинули су та истраживања.<br />
(Види прилог број 1).<br />
Бројке жртава српског народа поднете на олтар слободе<br />
језовито евоцирају једно трагично, али јуначко<br />
време, које ће у колективном сећању остати као пример<br />
херојства за будуће генерације.<br />
Малена Србија са 4,5 милиона становника до септембра<br />
1915. године мобилисала је 714 343 војника и<br />
официра 1 . Црпећи последње резерве у егзилу, 1916-<br />
1918., тај се број повећао на 737 000 (остатак регрута<br />
који су преживели албанску голготу, нови регрути међу<br />
избеглим народом, добровољци из Русије и прекоморских<br />
земаља), или 24% становништва – до данас непревазиђени<br />
проценат неке државе.<br />
Војнички губици које је Србија поднела током четворогодишњег<br />
рата по периодима су следећи 2—6 :<br />
1914. погинулих и умрлих – 69 022<br />
1915. (до септембра), погинулих и умрлих –<br />
56 842<br />
1915. (септ.) – 1916 (март), погинулих и умрлих –<br />
144 098<br />
1916. (април-дец.), погинулих и умрлих – 7 208<br />
1917. погинулих и умрлих – 2 270<br />
1918. погинулих и умрлих – 7 000<br />
1915–1918. умрлих у болницама у окупираној Србији<br />
– 34 781<br />
1915–1918, умрлих и убијених у заробљеничким<br />
логорима – 81 214<br />
Укупно: 402 435<br />
После рата регистровано је 114 000 ратних војних<br />
инвалида 2 .<br />
Цивилни губици нису били ништа мањи. Према<br />
службеним подацима које је државна делегација поднела<br />
на Конференцији мира у Паризу 1919. године, умрло од<br />
болести и глади у земљи и у интернацији, или убијено<br />
грађанских лица у окупаториским акцијама било је укупно<br />
845 000 деце, жена и старијих лица 2, 6 .<br />
Целокупни ратни губици Краљевине Србије 1914–<br />
1918. износе 1 247 435 војних и грађанских лица, или<br />
28% становника из 1914. године.<br />
Поред тога, рат је за собом оставио и 115 000 грађанских<br />
инвалида рата 2 .<br />
Колико су горње бројке, које показују да је Србија<br />
дошла на ивицу биолошке егзистенције, страхотне, најбоље<br />
се види уколико се упореде са неким подацима о<br />
губицима других ратујућих држава:<br />
Француска 1 400 000 или 10,5%<br />
Немачка 2 000 000 или 9,8%<br />
Аустроугарска 1 542 000 или 9,5%<br />
Италија........................ 750.000 или 6,2%<br />
Русија (до револуције)....... 2.000.000 или 1,2%<br />
Енглеска............................. 744.000 или 5,1%<br />
Белгија........................... 50.000 или 1,0%<br />
Америка............................ 68.000 или 0,2%<br />
Correspondence to: Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, 11 000 Beograd, Srbija.<br />
Tel.: +381 11 32 46 090. E-mail: anedok@sbb.co.yu
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 99<br />
У то време многи људи света, па и читави народи су<br />
изражавали поштовање и дивљење према Србији и њеним<br />
жртвама, јер те жртве су уграђене и у општу корист<br />
савезничких земаља и народа. Познато је да су многа<br />
хуманитарна друштва и људи чинили све да жртве буду<br />
мање, па су чак и своје животе полагали у грађевину заједничке<br />
победе и слободе, што се види из прегледа који<br />
следи „Србија то не заборавља“ а сад има стални програм<br />
сећања под тим називом. Нажалост, неки потомци<br />
из крила савезника се укључују у разне кампање сатанизовања<br />
Срба, верујемо да је то пролазна епизода али дуго<br />
траје и оставља трајне последице.<br />
Да ли народ који је поднео толике жртве заслужује<br />
да му се чак и територије отимају И да ли је могуће да и<br />
дојучерашњи судржављани, односно њихови представници<br />
у томе учествују<br />
Пратећи ратни напор Краљевине Србије њен санитет,<br />
војни и грађански, поднео је велике жртве 5 :<br />
погинулих лекара – 3<br />
умрлих лекара – 119<br />
умрлих стоматолога – 1<br />
умрлих странаца у српској војсци – 25<br />
умрлих заробљених лекара на раду<br />
у српским војним болницама – 11<br />
умрлих студената медицине – 20<br />
умрлих старијих докторанада – 4<br />
Два лекара и један студент медицине одликовани су<br />
орденом Карађорђева звезда са мачевима за херојска дела,<br />
а велики број лекара и медицинара златном и сребрном<br />
медаљом за храброст 5 .<br />
Њихова дела и поднете жртве остаће за увек уткане<br />
у Историју српског војног санитета.<br />
Број гробова и број места на којим се налазе гробови, по државма<br />
У којој држави или територији се<br />
Број места где постоје<br />
Број гробова<br />
налазе<br />
гробови<br />
Бугарска<br />
3954 38<br />
Немачка<br />
Аустрија<br />
Мађарска<br />
Румунија<br />
Италија<br />
Холандија<br />
Пољска<br />
Чехословачка<br />
Француска<br />
Тунис<br />
Алжир<br />
Албанија<br />
Русија<br />
Белгија<br />
Швајцарска<br />
Добруђа<br />
Крф<br />
Солун<br />
Једрене<br />
1998 206<br />
29000 145<br />
10027 32<br />
3942 49<br />
366<br />
107 10<br />
106 10<br />
16000 349<br />
1500<br />
2529 5<br />
387 8<br />
2594<br />
200<br />
5<br />
30<br />
731<br />
Цариград<br />
406<br />
Мала Азија (заробљени ратници) 2000<br />
Укупно: 85856<br />
Напомена<br />
Сахрањено на гробљу<br />
„ТИЈЕ“ 612<br />
2000 1000 Бачено у море 1200<br />
7500 Зејтинлик<br />
500 1912.<br />
Прилог 1<br />
Nedok A, Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65( Suppl.): 98–100.
Strana 100 <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Volumen 63, Broj 1<br />
L I T E R A T U R A<br />
1. Bogdanović D. Povlačenje srpske vojske ka Primorju i osnivanje<br />
intendant ske baze u Draču i Skadru (memoari), Zagreb, 1927<br />
2. Krizman B i Hrabak B. Zapisnici sa sednica delegacije Kraljevi<br />
ne SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920, Beograd,<br />
1960<br />
3. Živanović M. O evakuaciji srpske vojske iz Albanije i njenoj reorganizaci-<br />
ji na Krfu (1815-1916) prema francuskim dokumentima,<br />
Istorijski arhiv SANU, 1966, XIV-XV, 231-307<br />
4. Stojančević V. Srbija 1908-1918, SKZ, Beograd, 1995,<br />
LXXXVIII, 588; 211, 253, 277<br />
5. Nedok A. Povlačenje srpske vojske ka albanskom primorju i<br />
njena evakuacija na Krf 1915-1916., Rad vojno-sanitetske<br />
službe, AMD sistem, Beograd, 2006 Izvorni dokumenti<br />
navedeni u monografiji<br />
6. Delegacija Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu,<br />
Rapport sur les domages cause’ a la Serbie et au Montenegro,<br />
Paris, 1919, 18<br />
Nedok A, Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65( Suppl.): 98–100.
Volumen 65, Supplement <strong>VOJNOSANITETSKI</strong> <strong>PREGLED</strong> Strana 101<br />
Стихови Војислава Илића млађег на<br />
капели српског војничког гробља на<br />
Зејтинлику у Солуну, Грчка *<br />
Незнани туђинче, кад случајно минеш<br />
Поред овог светог заједничког гроба,<br />
Знај,овде су нашли вечно уточиште<br />
Највећи јунаци данашњега доба!<br />
Родитељ је њихов: храбри српски<br />
народ,<br />
Горостас у светској историјској војни,<br />
Који је све стазе искушења<br />
прошо<br />
И чији су борци, дивљења достојни!<br />
Падали од зрна, од глади и<br />
жеђи,<br />
Распињани на крст, на Голготе вису,<br />
Али чврсту веру у победу крајњу<br />
Никад, ни за часак, изгубили нису...<br />
Verses of the Vojislav Ilić Junior on the<br />
chapel of the cemetary in Zejtinlik,<br />
Thessaloniki, Greece *<br />
If you ever, coming from far away,<br />
Meet this sacred crypt,<br />
Greet the ones lying here today,<br />
Finest heroes ever lived.<br />
All of them were raised by fearless Serbian<br />
nation,<br />
Colossal among World’s history of war,<br />
Marched through every trail of set upon<br />
temptation,<br />
Worthy of their glory now and ever more.<br />
Fallen from the bullets, from hunger and<br />
thirst,<br />
On Golgotha mountain crucified and cursed,<br />
Never have they, even for a single moment,<br />
Lost their faith in final victory to come.<br />
translation by Predrag D. Petković<br />
* http://en.wikipedia.org/wiki/User: Obradovic_Goran/Zejtinlik