VOJNOSANITETSKI PREGLED - Amis.net

YU ISSN 0042-8450 

VOJNOSANITETSKI PREGLED 

^asopis lekara i farmaceuta Vojske Srbije 

Military Medical and Pharmaceutical Journal of Serbia 

Vojnosanitetski pregled 

Vojnosanit Pregl 2008; Supplement vol. 65: pp. 1-101.

ВОЈНОСАНИТЕТСКИ ПРЕГЛЕД 

Први број Војносанитетског прегледа изашао је септембра месеца 1944. године 

YU ISSN 0042-8450 вол. 65, Suppl, 2008. 

Часопис наставља традицију Војно-санитетског гласника, који је излазио од 1930. до 1941. године 

ИЗДАВАЧ 

Управа за здравство Сектора за материјалне ресурсе МО Србије 

ИЗДАВАЧКИ САВЕТ 

Савет за издавачку делатност УЗ СМР МО 

Доц. dr Вељко Тодоровић, бригадни генерал (председник) 

УРЕЂИВАЧКИ САВЕТ 

проф. dr sc. med. Бранко Глигић, пук. 

проф. dr sc. med. Миодраг Јевтић, генерал-мајор 

dr Мирослав Радовановић, пук. 

проф. dr sc. med. Небојша Станковић, пук. 

доц. dr sc. med. Вељко Тодоровић, бригадни генерал 

Prof. dr sc. med. Никола Филиповић, пук. 

МЕЂУНАРОДНИ УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР 

Prof. Andrej Aleksandrov (Russia) 

Assoc. Prof. Kiyoshi Ameno (Japan) 

Prof. Rocco Bellantone (Italy) 

Prof. Hanoch Hod (Israel) 

Prof. Abu-Elmagd Kareem (USA) 

Prof. Hiroshi Kinoshita (Japan) 

Prof. Celestino Pio Lombardi (Italy) 

Prof. Philippe Morel (Switzerland) 

Prof. Kiyotaka Okuno (Japan) 

Assoc. Prof. Branislav Radovančević (USA) 

Prof. Stane Repše (Slovenia) 

Prof. Mitchell B. Sheinkop (USA) 

Prof. Hitoshi Shiozaki (Japan) 

Prof. H. Ralph Schumacher (USA) 

Prof. Miodrag Stojković (UK) 

Assist. Prof. Tibor Tot (Sweden) 

УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР 

Главни и одговорни уредник 

проф. dr sc. pharm. Силва Добрић 

Уредници: 

проф. dr sc. med. Бела Балинт 

проф. dr sc. med. Дубравко Бокоњић 

доц. dr sc. med. Драган Динчић, пук. 

доц. dr sc. med. Бранка Ђуровић 

проф. dr sc. med. Мирјана Животић-Вановић 

проф. dr sc. med. Небојша Јовић, пук. 

академик Владимир Кањух 

академик Владимир Костић 

проф. dr sc. med. Ђоко Максић, пук. 

доц. dr sc. med. Гордана Мандић-Гајић 

проф. dr sc. stom. Марјан Марјановић, пук. у пензији 

академик Миодраг Остојић 

проф. dr sc. med. Љиљана Павлица 

академик Сава Перовић 

проф. dr sc. med. Предраг Пешко, FACS 

проф. dr sc. med. Ранко Раичевић, пук. 

проф. dr sc. med. Зоран Рогановић, пук. 

проф. dr sc. med. Војкан Станић, пук. 

доц. dr sc. med. Дара Стефановић 

проф. dr sc. stom. Љубомир Тодоровић 

доц. dr sc. med. Снежана Церовић 

проф. dr sc. psych. Миланко Чабаркапа 

академик Миодраг Чолић, пук. 

академик Радоје Чоловић 

проф. dr sc. med. Владимир Ћук 

доц. dr sc. med. Весна Шуљагић 

Технички секретар уређивачког одбора 

dr Маја Марковић 

РЕДАКЦИЈА 

mr sc. med. dr Соња Андрић-Кривокућа, dr Снежана 

Јанковић, dr Маја Марковић, mr sc. Aлександра Гогић 

Технички уредник: Милан Перовановић 

Редактор за српски и енглески језик: 

Драгана Мучибабић, проф. 

Коректор: Саша Милошевић 

Компјутерско-графичка обрада: 

Светлана Стајић, Весна Тотић, Јелена Васиљ 

Адреса редакције: Војномедицинска академија, Институт за научне информације, Црнотравска 17, поштански фах 33–55, 11040 

Београд, Србија. Телефони: главни и одговорни уредник 3609 311, технички секретар 3608 943, редакција 3609 902 и 3609 179, 

претплата 3608 997. Факс 2669 689. E-mail: vmaini1@EUnet.yu (главни и одговорни уредник) и vmaini2@EUnet.yu (редакција). 

Радове објављене у „Војносанитетском прегледу“ индексирају: Science Citation Index Expended (SCIE), Journal Citation 

Reports/Science Edition, Index Medicus (Medline), Excerpta Medica (EMBASE), EBSCO, Biomedicina Serbica. Садржаје објављују 

Giornale di Medicine Militare и Revista de Medicina Militara. Приказе оригиналних радова и извода из садржаја објављује 

International Review of the Armed Forces Medical Services. 

Часопис излази дванаест пута годишње. Претплате: жиро рачун код Управе за јавна плаћања у Београду бр. 840-941621-02 – 

ВМА (за Војносанитетски преглед), ПИБ 102116082, или на девизни рачун код Народне банке број: 54104-ознака валуте-549. 

Годишња претплата: 3 000 динара за грађане Србије, 6 000 динара за установе из Србије и 100 € (у динарској противвредности на 

дан уплате) за претплатнике из иностранства. Копију уплатнице доставити на горњу адресу. 

Штампа Војна штампарија, Београд, Ресавска 40 б.

VOJNOSANITETSKI PREGLED 

YU ISSN 0042-8450 vol. 65 Suppl, 2008 

The first issue of Vojnosanitetski pregled was published in September 1944 

The Journal continues the tradition of Vojno-sanitetski glasnik which was published between 1930 and 1941 

PUBLISHER 

Health Department, Sector for Material Resources, Ministry of Defence, Serbia 

PUBLISHER’S ADVISORY BOARD 

Brigadier General Assist. Prof. Veljko Todorović, MD. 

(Chairman) 

EDITOR’S ADVISORY BOARD 

Col. Assoc. Prof. Nikola Filipović, MD, PhD 

Col. Assoc. Prof. Branko Gligić, MD, PhD 

Major-general, Assoc. Prof. Miodrag Jevtić, MD, PhD 

Col. Miroslav Radovanović, MD 

Col. Prof. Nebojša Stanković, MD, PhD 

Brigadier General Assist. Prof. Veljko Todorović, MD, PhD 

INTERNATIONAL EDITORIAL BOARD 

Prof. Andrej Aleksandrov (Russia) 

Assoc. Prof. Kiyoshi Ameno (Japan) 

Prof. Rocco Bellantone (Italy) 

Prof. Hanoch Hod (Israel) 

Prof. Abu-Elmagd Kareem (USA) 

Prof. Hiroshi Kinoshita (Japan) 

Prof. Celestino Pio Lombardi (Italy) 

Prof. Philippe Morel (Switzerland) 

Prof. Kiyotaka Okuno (Japan) 

Assoc. Prof. Branislav Radovančević (USA) 

Prof. Stane Repše (Slovenia) 

Prof. Mitchell B. Sheinkop (USA) 

Prof. Hitoshi Shiozaki (Japan) 

Prof. H. Ralph Schumacher (USA) 

Prof. Miodrag Stojković (UK) 

Assist. Prof. Tibor Tot (Sweden) 

EDITORIAL BOARD 

Editor-in-chief 

Prof. Silva Dobrić, BPharm, PhD 

Co-editors: 

Prof. Bela Balint, MD, PhD 

Prof. Dubravko Bokonjić, MD, PhD 

Assist. Prof. Snežana Cerović, MD, PhD 

Assoc. Prof. Milanko Čabarkapa, BPs, PhD 

Col. Prof. Miodrag Čolić, MD, PhD, MSAAS 

Prof. Radoje Čolović, MD, PhD, MSAAS 

Assoc. Prof. Vladimir Ćuk, MD, PhD 

Col. Assist. Prof. Dragan Dinčić, MD, PhD 

Assist. Prof. Branka Đurović, MD, PhD 

Col. Prof. Nebojša Jović, MD, PhD 

Prof. Vladimir Kanjuh, MD, PhD, MSAAS 

Prof. Vladimir Kostić, MD, PhD, MSAAS 

Col. Prof. Đoko Maksić, MD, PhD 

Assist. Prof. Gordana Mandić-Gajić, MD, PhD 

Ret. col. Assoc. Prof. Marjan Marjanović, MD, PhD 

Prof. Miodrag Ostojić, MD, PhD, MSAAS 

Assoc. Prof. Ljiljana Pavlica, MD, PhD 

Prof. Sava Perović, MD, PhD, MSAAS 

Prof. Predrag Peško, MD, PhD, FACS 

Col. Assoc. Prof. Ranko Raičević, MD, PhD 

Col. Prof. Zoran Roganović, MD, PhD 

Col. Assoc. Prof. Vojkan Stanić, MD, PhD 

Assist. Prof. Dara Stefanović, MD, Ph.D 

Assist. Prof. Vesna Šuljagić, MD, PhD. 

Prof. Ljubomir Todorović, DDM, PhD 

Prof. Mirjana Životić-Vanović, MD, PhD 

Editorial staff 

Sonja Andrić-Krivokuća, MD, MSc; Snežana Janković, MD; 

Maja Marković, MD; Dragana Mučibabić, BA, 

Aleksandra Gogić, MSc 

Technical editor 

Milan Perovanović 

Proof reading 

Saša Milošević 

Technical editing 

Svetlana Stajić, Vesna Totić, Jelena Vasilj 

Editorial Office: Military Medical Academy, INI; Crnotravska 17, PO Box 33–55, 11040 Belgrade, Serbia. Tel: 

+381–11–3609−179; +381−11−3609−902, subscription 3608−997; Fax: +381–11–2669–689; E-mail: vmaini1@EUnet.yu and 

vmaini2@EUnet.yu 

Papers published in the Vojnosanitetski pregled are indexed in: Science Citation Index Expended (SCIE) Journal Citation 

Reports/Science Edition, Index Medicus (Medline), Excerpta Medica (EMBASE), EBSCO, Biomedicina Serbica. Contents are 

published in Giornale di Medicine Militare and Revista de Medicina Militara. Reviews of original papers and abstracts of contents 

are published in International Review of the Armed Forces Medical Services. 

The Journal is published monthly. Subscription: account with Uprava za javna plaćanja in Belgrade. Giro Account No. 840- 

941621-02 – VMA (za Vojnosanitetski pregled), PIB 102116082 to the foreign currency account with Narodna banka No: 

54104-currency-549. Subscription prices per year: individuals 3 000.00 Din, and institutions 6 000,00 Din in Serbia, and 

foreign subscribers 100€. 

Printed by: Vojna štamparija, Beograd, Resavska 40 b.

Volumen 65, Supplement VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 3 

ЗБОРНИК РАДОВА СА 

НАУЧНОГ СКУПА 

„СРПСКИ ВОЈНИ САНИТЕТ 1917–1918.“ 

Војномедицинска академија 

Београд, 31. октобар, 2008. 

Уредници 

Александар Недок 

Бранислав Поповић

Strana 4 VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 65, Supplement 

Proceedings of the Scientific 

Meeting 

“The Serbian Army Medical Corps in 1917–1918” 

Military Medical Academy 

Belgrade, October 31, 2008 

Editors 

Aleksandar Nedok 

Branislav Popović

Volumen 65, Supplement VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana V 

САДРЖАЈ /CONTENTS 

Предговор / Preface 

Александар Недок, Бранислав Поповић ...................................................................................................... 7 

Милисав Секулић 

Ратна дејства 1917. и 1918. године на Солунском фронту 

War actions on the Salonika Front in 1917 and 1918.................................................................................. 9 


Војни санитет у 1917. и 1918. години 

The Serbian Army Medical Corps in 1917 – 1918...................................................................................... 19 


Санитет српске војске у пробоју Солунског фронта и ослобођењу Србије 1918. 

године 

The Serbian Army Medical Corps in the breach of the Salonika Front and liberation of Serbia in 

the year 1918 ............................................................................................................................................... 27 

Брана Димитријевић 

Развој специјалистичких служби 

Differentiation of specialities ...................................................................................................................... 35 

Бранислав Поповић, Јово Зељковић, Драган Микић, Мирослав Видановић 

Војни санитет, санитетски губици и попуна српске војске 1917. и 1918. године 

The Serbian Army Medical Corps, health – related losses and manning of the Serbian Army in 

1917 – 1918 ................................................................................................................................................. 41 

Миле Игњатовић 

Српска ратна хируршка доктрина у ратовима 1912-1918. 

Serbian war surgical doctrine (1912-1918) ................................................................................................. 49 

Драган Микић, Бранислав Поповић, Радован Чеканац, Петар Ћурчић, Јово Зељковић, 

Мирослав Видановић 

Заразне болести и рад српског војног санитета на њиховој превенцији и лечењу на 

Солунском фронту 1917–1918. године 

Communicable diseases and their prevention and treatment effected by the Serbian Army 

Medical Corps on the Salonika front in 1917–1918.................................................................................... 59 

Соња С. Радаковић, Ивица Јанковић, Славица Рађен, Нада Васиље-вић, Маја 

Шурбатовић, Радован Чеканац, Младен Миливојевић 

Проблеми исхране српске војске на фронту 

Nutrition–related problems in the Serbian Army on the Salonika Front..................................................... 70

Strana VI VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 65, Supplement 

Лука Николић 

Лечење и рехабилитација рањеника и болесника у Бизерти 

1917 – 1918. године 

Treatment and rehabilitation of the wounded and ill patients at Bizerte, Tunisia, 1917-1918.................... 75 

Гојко Кеча, Александар Недок, Бранислав Поповић, Драган Ступар, Јово Зељковић 

Медицинско снабдевање и апотекарски рад у српској војсци на Солунском фронту 

Medical material supply and the pharmacists involvement in the Serbian Army Medical Corps 

on the Salonika Front................................................................................................................................... 83 

Маријан Ф. Крањц 

Рат после рата: допринос српских добровољаца у борби за словеначке западне и 

северне границе 1918/19. 

War after the war: Struggles for Slovenian North – Western borders in 1918/19, involvement of 

Serbian volunteers ....................................................................................................................................... 87 


Борбе за северне границе будуће заједничке државе крајем 1918. и у 1919. и 

организација санитетских јединица у том периоду 

Military campaigns for the Northern borders of the future common state and the organisation of 

Army Medical Corps in the period from 1918 to 1919 ............................................................................... 93 

Александар Недок, Милисав Секулић 

Епилог Првог светског рата у бројкама 

Тhe epilogue: Total numbers of casualties in World War I......................................................................... 98 

Капела на српском војничком гробљу на Зејтинлику у 

Солуну, Грчка, где су сахрањени српски војници погинули 

на Солунском фронту током Првог светског рата. 

Спомен-гробље саграђено је на локацији где је постојала 

Главна пољска болница Српске војске од 1916. год. 

(Стихови на спомен-плочи на стр. 101.) 

Chapel of the Serbian Military Cemetery in Zejtinlik, Thessaloniki, 

Grece. In this complex are the graves of the Serbian 

soldiers killed in the battles and breaketrough of the 

Thessaloniki Front during the First World War. The complex 

of the cemetery was built on the location of the Main 

Field Hospital of the Serbian army in 1916. (The verses 

from the Memorial Plate on p. 101.)


UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Предговор 

Preface 

Александар Недок, Бранислав Поповић 

Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд 

Academy of Medical Sciences, Serbian Medical Society, Belgrade 

Овај симпозијум одржава се поводом 90-годишњице 

пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије 

и југословенских области бивше Аустроугарске царевине. 

Он је посвећен херојском делу српске војске, која 

је, иако десеткована и у егзилу, лишена могућности да 

природним приливом нових снага попуњава своје проређене 

редове, осим добровољцима из Русије и западних 

земаља, смогла снаге да у невиђеном налету разбије 

јаке непријатељске снаге и за 45 дана под непрекидном 

борбом пређе 600 километара, стигне до Београда, престонице 

Србије, и ослободи га. Он је, такође, посвећен и 

описује дела оне шачице лекара и медицинара, који су 

својим несебичним, боље рећи надчовечанским трудом, 

уз помоћ многих својих племенитих колега из савезничких 

редова, ублажили патње рањених и оболелих српских 

официра и војника, помогавши им да преживе све 

патње и врате се у борбене редове ослободилаца. 

У претходним делима посвећеним српском војном 

санитету у Првом светском рату описан је његов рад 

током непријатељске офанзиве 1915, повлачења српске 

војске до албанске обале и њене евакуације на Крф (монографија 

А. Недока), његова реорганизација и рад на 

Солунском фронту у 1916. години (симпозијумска монографија 

групе аутора). 

Сада, као Суплемент „Војносанитетског прегледа“, 

излази део који се oдноси на рад војног санитета у 1917. 

и 1918. години који су написали они аутори који су, већином, 

учествовали и у писању друге књиге. 

Имајући у виду да се ради о завршном делу Великог 

рата и да у претходним књигама ратна хирургија није била 

заступљена, у овој је то значајно поглавље о српском војном 

санитету дато у целини, обухвативши цео период ослободилачких 

и одбрамбених ратова од 1912. до 1918. године. 

Година 1917. у много чему била је специфична: у њој 

је било мало борбених дејстава, али много значајних дога- 

This Symposium is dedicated to the occasion of 90- 

anniversary of the breach of the Salonika front and the liberation 

of the Kingdom of Serbia and Yugoslav regions of 

the former Austro-Hungarian Monarchy. It is dedicated to 

the heroic deed of the Serbian Army which in spite of being 

reduced in number and in exile, deprived of the possibility 

to fill in its thinned ranks with the regular influx of new 

forces, except for the volunteers from Russia and western 

countries, was able to tremendously break down the powerful 

enemy forces and in 45 days under constant fight move 

600 km to Belgrade, the capitol of the Kingdom of Serbia 

and liberate it! It is, also, dedicated to any and each of the 

physicians and medicals who generously and by the superhuman 

effort, with the help of kind numerous coleagues 

from allied forces, eased the pain of the wounded and ill officers 

and soldiers of the Serbian Army, making them possible 

to survive the agony and go back to the lines of combat 

of the Serbian Army. 

In the papers on the Serbian Army Medical Corps 

written so far the authors have described its engagement 

during enemy offensive in 1915, withdrawal of the Serbian 

Army up to the Albanian coast and its evacuation to Corfu 1 , 

its reorganisation and operations at the Salonika front in 

1916 2 . 

This Supplement to the Vojnomedicinski pregled contains 

the papers on the Serbian Army Medical Corps in the 

period 1917 to 1918. Considering the fact that it was the final 

stage of the Great War, as well as that war surgery has 

not been refered before, that issue is the major part here including 

the whole period of liberation and defensive wars 

from the year 1912 to 1918. 

The year 1917 used to be specific in many aspects. 

There were numerous combat actions and events significant 

for the future. The Salonika Process that shook the ranks of 

the army took place that year, the Corfu Declaration was 

Correspondence to: Aleksandar Nedok, Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, 11 000 

Beograd, Srbija. Tel.: +381 11 32 46 090. E-mail: anedok@sbb.co.yu


ђаја за будућност. Током те године одиграо се Солунски 

процес који је потресао редове војске свом тежином, потписана 

је између Српске владе и Југославенског одбора 

„Крфска декларација“, са судбоносним последицама за све 

југословенске народе, посебно српски, због узалудно утрошене 

енергије и милионске жртве уложене у пројекат 

који се крајем столећа распао у крви и несрећи стотина 

хиљада људи; током ње испала је из рата Царска Русија, 

заштитница Србије, тонући у крвави револуционарни инферно; 

крајем ње у рат су ушле Сједињене Америчке Државе 

скрећући полако клатно победе на страну савезника. 

И, најзад, при крају 1917. и почетком следеће године, из 

Русије се вратио Добровољачки корпус и придошло неколико 

хиљада добровољаца из других земаља света, и та 

снажна ињекција од око 18 000 нових бораца у већ проређене 

редове српске војске омогућила је да она у 1918. године 

зада свој завршни ударац непријатељу. 

Година 1918. скоро је девет месеци војнички наликовала 

претходној, док су штабови у потаји припремали 

планове, а војници прикупљали снаге за оно што ће 15. 

септембра као лавина из вулкана избити свом силином 

жеље 120 000 бораца-осветника и ослободилаца. Њихова 

жеља надвладала је смутње и сумње које су се јављале 

из редова неких од њихових савезника. 

А када су кренули, ништа их није могло зауставити: 

ни непријатељ, ни непроходни терен, ни глад ни 

умор, ни маларија ни грип, они су хрлили и хрлили напред 

ношени само једном мишљу: ослободити покорену 

отаџбину и поново видети своје миле и драге и свој 

дом. Својим грудима 27 000 српских пешака разбијало 

је непријатељске утврде и освајало ровове, гонећи их у 

стопу. Са њима су били њихови другови осталих родова 

војске, а све заједно пратио је, спасавајући им животе и 

негујући их као своје најрођеније српски војни санитет. 

Нажалост, и после завршетка Великог рата, док су 

други народи видали своје ране и оплакивали своје мртве, 

српски војник морао је да поднесе још једну жртву 

пружајући братску руку словеначком народу у борби за 

очување северних граница нове заједничке државе која 

се рађала: пола године борио се и гинуо заједно са њима 

уместо да се на своме кућном прагу одмори и у миру 

оплаче своје мртве другове и своје миле и драге. А, 

Хрватскoj српски војник сачувао је Далмацију од покушаја 

Италије да отргне поједине њене делове. 

Деведесет година није неки велики временски период, 

али многобројни новији трагични догађаји и небрига 

прекрили су патином заборава ова херојска и племенита 

дела. Ми смо се зато потрудили да их вратимо српском 

народу. У томе смо имали подршку Академије медицинских 

наука Српског лекарског друштва и Војномедицинске 

академије Војске Србије на чему смо им захвални. 

У Београду, о 90-годишњици ослобођења Србије 

signed by the Serbian Government and the Yugoslav Committee 

rendering crucial consequences to all Yugoslav nationalities, 

yet especially to the Serbian due to the millions 

of victims and enormous efforts put into the movement 

which, as we know, fell apart with bloodshed and misfortune 

of hundreds of thousands of people by the end of XX 

century. During this declaration the Russian Monarchy, a 

protector of the Kingdom of Serbia, fell out of the war 

sinking into the blood of the inferno of the revolution by the 

end of which the United States of America joined the war 

turning a pendulum of victory to the side of allies. By the 

end of 1917 and the beginning of the next year, eventually, 

the Corpus of Volunteers came back from Russia, as a few 

thousands of volunteers from other countries, so that this 

powerful injection of 18 000 of new soldiers helped to the 

already reduced ranks of the Serbian Army to deliver its final 

blow to the enemy in 1918. 

Within the first nine months the year 1918 was similar 

to the previous one from the military point of view. The 

Head Quarters coined plans secretly and the soldiers gathered 

strenght for what on September 15, 1918 would erupt 

like avalanche in full strenght of the wish of 120 000 soldiers-avengers 

and liberators. Their wish overwhelmed intrigues 

and doubts from the ranks of some allies. 

Once the Serbian Army started there was nothing to 

stop it: neither the enemy nor impassable terrain, hunger, 

fatigue, malaria, flu. The Serbian Army rushed ahead driven 

by an idea: to liberate the conquered fatherland and go back 

to darling people and home. By their own brests, 27 000 of 

the Infantry of the Serbian Army was breaking the fortresses 

of the enemy, conquering trenches and chasing the 

enemy closely. Together with the Infantry there were other 

branches of the army, so were the Serbian Army Medical 

Corps saving their lives and taking care of them. 

After the end of the Great War, while the others were 

treating their wounds and crying over their dead, the Serbian 

Army soldier, unfortunately, had to bear one sacrifice 

more: to give a brotherly hand to the people of Slovenia in 

the fight for preserving the northern borders of a new common 

state that was just coming into being. A Serbian Army 

soldier used to fight and die together with them instead of 

going back to his home. In addition, to Chroatia a soldier of 

the Serbian Army defended Dalmatia from the intention of 

Italia to tear off some of its parts. 

A time period of 90 years is not a long one, but numerous 

newer tragic events and indifference layed a coating 

of oblivion these heroic and kind deeds of the Serbian 

Army. We made effort to remind Serbs of it. In that we 

were supported by the Academy of Medical Sciences of the 

Serbian Medical Society and Military Medical Academy. 

We are thankful for that. 

Belgrade, an 90 Anniversary of Liberation of Serbia 

Nedok A, Popović B. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl .): 7−8


UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Ратна дејства 1917. и 1918. године на Солунском фронту 

War actions on the Salonika Front in 1917 and 1918 

Милисав Секулић 

генерал-мајор у пензији, Београд 

Кључне речи: 

медицина, ратна; болнице, војне; србија; грчка; 

заразне болести. 

Key words: 

military medicine; hospitals, military; yugoslavia; 

greece; communicable disease. 

Увод 

Ратна дејства на Солунском фронту 1917. и 1918. 

године била су део свеукупних дејстава у две завршне 

године Првог светског рата. Положај снага на овом 

фронту, као и целог фронта, у склопу рата у целини, мењао 

се од мање значајног у 1917. години и првим месецима 

1918. године, до прворазредног, са стратегијским 

утицајем на резултат и завршетак рата. 

Рат у те две године имао је пресудну улогу за ослобађање 

Србије и њену позицију у мировним преговорима 

и по завршетку рата. Влада Србије и српска Врховна команда 

извршавале су најсложенији задатак који је био од 

директног утицаја на опстанак српског народа и Србију. 

Неразумевање и покушај савезника да занемаре и 

потцене улогу Солунског фронта тражили су огромне 

дипломатске и војне напоре, са циљем да се савезници 

увере у предности које би офанзива са Солунског фронта 

донела победи над Централним силама. 

Уз припреме и вођење бојева и операција од стране 

српске војске, упоредо су на дневни ред долазили задаци 

политичке природе, посебно у 1918. години, који су морали 

да буду извршавани у условима велике неизвесности. 

Попуна српске војске наметала се као чисто војни задатак 

и потреба. Она се није могла извршити без помоћи 

савезника. Само захваљујући упорности и способности 

српске владе и Врховне команде, овај задатак је био извршен 

уз мање или веће разумевање савезника. Попуна 

добровољцима из Русије и прекоокеанских земаља и 

људством југословенског порекла била је вршена до почетка 

пробоја Солунског фронта, комбинацијом дипломатије 

и вештина људи који су у име српске владе и Југословенског 

одбора прикупљали и упућивали добровољце 

за потребе Солунског фронта. 

У 1917. и 1918. години, упоредо са операцијама војски 

на фронтовима, вођени су преговори, прво о склапању 

сепаратног мира са неким државама учесницама рата, 

а онда и преговори о капитулацији. На наведене преговоре 

српска влада имала је мали утицај, а о некима је била 

потпуно неинформисана. 

На самом Солунском фронту у 1917. и 1918. години 

скоро се све мењало, изузев упорног става српске владе 

и Врховне команде о предностима и користима офанзиве 

на Солунском фронту, ако буде изведена. На Солунском 

фронту била су промењена три главнокомандујућа генерала, 

мењани су ставови влада у Паризу, Лондону, Риму, 

све док упорност српске владе, а пре свега регента Александра, 

није била уважена и подржана. Саопштењем се 

жели приказати шта је и како рађено на Солунском 

фронту, који су и какви утицаји постојали, како су и на 

које начине српска влада и Врховна команда деловале у 

обе године рата, уз истицање конкретних резултата, како 

у дипломатским акцијама, тако и у припреми и извођењу 

пробоја Солунског фронта и ослобађању, не само окупиране 

Србије, него и свих југословенских народа који су 

до 1914. године били у саставу Аустроугарске. 

Саопштење је припремљено по деловима, од којих 

сваки посебно чини заокружену целину, а сви заједно 

чине хронолошки приказ најважнијих акција, борбених 

активности и политичко – дипломатских односа међу 

државама учесницама током операција и склапања мира. 

Ратна 1917. година на Солунском фронту 

У читавом Првом светском рату 1917. година имала 

је, по ономе што се и како у њој одигравало, посебне карактеристике 

које је одвајају од 1914., 1915, 1916, па и 

1918. године. У њој се најмање ратовало, а највише очекивало. 

Све што се десило у 1917. години није било предвиђано 

на почетку и у првим годинама рата. То у једнакој 

мери важи, како за силе Антанте (савезнике), тако и 

за државе које су биле у саставу Централних сила. Позиције 

и једне и друге стране биле су неизвесне, али више 

оптимистичке него песимистичке. 

Correspondence to: Serdara Janka Vukotića 4, Beograd, tel. 5331294, e-mail: v.sekulic@vektor.net


У 1917. години на међународној сцени одиграли су 

се крупни догађаји који су утицали на вођење операција 

на свим ратиштима и на односе међу учесницама рата у 

оба савеза. 

Сједињене Америчке Државе 3. фебруара 1917. године 

прекинуле су дипломатске односе са Немачком. 

Немци су одбили да опозову одлуку о неограниченом 

подморничком рату, па су САД узеле то за повод и Немачкој 

објавиле рат 6. априла 1917. године. 

У Русији у фебруару 1917. године избила је Фебруарска 

револуција, а у октобру Октобарска револуција. 

Након избијања Фебруарске револуције Русија је задржала 

позитиван однос према рату и Србији. Победа Октобарске 

револуције у Русији имала је велики утицај на 

даљи ток рата и положај обе супротстављене стране у 

Првом светском рату. 

Бољшевичка партија са Лењином на челу подигла је 

6. новембра 1917. године устанак познат као Октобраска 

револуција. Тада је оборена власт у Русији успостављена 

Фебруарском револуцијом 1917. године. Први кораци 

бољшевичке власти били су предузети у правцу окончања 

учешћа Русије у рату. Декрет о миру донет је 6/7. новембра 

и на основу њега покренути су преговори за закључење 

мира. 

Почетком децембра 1917. године закључено је примирје 

између Централних сила и Русије (5. децембра закључено 

је примирје на десет дана, а 15. децембра продужено 

на 28 дана). Карактеристично је да су и савезници 

и Централне силе за 1917. годину планирали крупне 

операције на главним ратиштима, а да је њихово извођење 

изостало. Криза је расла и у државама Централних 

сила. Србију у догађајима на европској сцени у 1917. години 

представљала је њена војска на Солунском фронту 

и влада на Крфу. Влада и Врховна команда заједнички су 

припремали и изводили војнодипломатске акције у савезничким 

престоницама. 

Велики значај за српску владу и Врховну команду 

имало је постојање јасних, блиских и разумљивих ратних 

циљева у рату у коме се ратовало за праведну ствар. За 

позицију Србије у 1917. години од посебног значаја били 

су преговори Аустрије са Француском и Великом Британијом 

о склапању сепаратног мира. Српску владу збуњивала 

су сазнања да савезници немају циљ да се по завршетку 

рата сруши Аустроугарска. Такву изјаву почетком 

1918. године дао је и председник Сједињених Америчких 

Држава. Наведено је рађало и појачавало песимизам код 

српске војске у односу на исход рата. 

Влада Србије током читаве 1917. године водила је 

дипломатску офанзиву за спас и опстанак Солунског 

фронта. Без успеха ове офанзиве не би било ни Србије, 

нити њене позиције у којој се налазила захваљујући опстанку 

Солунског фронта и победоносној офанзиви српске 

војске у пробијању овог фронта. 

Енглези и Италијани тражили су да се овај фронт 

напусти. У 1917. години на Солунском фронту вођена је 

рововска војна. Она је почела крајем 1916. године и трајала 

је све до лета 1918. године. У 1917. годину српска 

војска ушла је са великим губицима које је имала током 

1916. године, када је из њеног строја било избачено 1209 

официра, 32 880 подофицира и војника. Међу њима било 

је 4 440 погинулих (13% свих избачених из строја). Наведени 

губици пресудно су утицали на наредна планирања 

у потребе српске војске иако су и непријатељу нанети 

велики губици: 50 000 је избачено из строја од чега 

7 685 заробљених бугарских официра и војника. 

На операције на Солунском фронту у 1917. години 

битно је утицала директива генерала Жофра коју је средином 

децембра 1916. године упутио генералу Сарају. 

Директивом је наређено да се обуставе све офанзивне 

операције на Солунском фронту. Ова директива била је 

последица пораза румунске војске. 

За савезнике крупан проблем било је пронемачко 

понашање краља Константина и грчке владе. На конференцији 

савезника у Риму 5. и 7. јануара 1917. године разматране 

су мере које је требало предузети да би се Грчка 

ослободила утицаја Немачке. Образована је била нова 

грчка влада на Криту, на челу са Венизелосом. Ова влада 

долази у Солун и води акције против пронемачке владе. 

По пристанку британске владе крајем маја 1917. године, 

одлучено је да се изврши војна интервенција у Грчкој. За 

повод је узета чињеница да краљ Константин није повукао 

своје трупе на Пелопонез. Генерал Сарај упутио је 

захтев српској Врховној команди да изврши напад на грчке 

трупе у Тесалији. То је одбијено, а генерал Сарај је 

то доживео као велико изненађење. 

Српска влада имала је у виду своје дугорочне циљеве 

и мотиве. Одлучно је избегла преседан да њене трупе 

учествују у промени политичког режима у Грчкој. Одговор 

генералу Сарају саставила је Српска влада, а потписао 

га је начелник штаба Врховне команде, генерал Петар 

Бојовић. До интервенције у Грчкој дошло је почетком 

јуна 1917. године. Атинска влада усвојила је ултиматум 

сила Антанте. Краљ Константин је 12. јуна абдицирао 

у корист свог другог сина Александра, који је Венизелоса 

поставио за председника владе. Крајем јуна Грчка 

је објавила рат Централним силама. 

Након 1916. на Солунском фронту осећала се велика 

потреба за појачањима која су требало да стигну 

са других фронтова. Појачања не само да нису стигла, 

него их нико није ни обећао. Због тога се на Солунском 

фронту прешло на позицијски рат (рововска војна). Без 

попуне, српска војска није могла да остане у организацијско–формацијској 

структури из 1916. године. У марту 

1917. године српска војска је извршила нову реорганизацију 

(од три армије образоване су две). Прва армија 

је у свом саставу имала Моравску, Дринску и Дунавску 

дивизију, а Друга Шумадијску, Тимочку и Вардарску 

дивизију. 

Генерал Жофр 9. марта 1917. године упутио је телеграм 

у Солун у коме је истакао да би било корисно да 

савезничке источне дивизије пређу у напад током трајања 

опште офанзиве савезника на главним фронтовима. 

Французи су предложили да се изведе пролећна 

офанзива на Солунском фронту. Генерал Сарај је у 

плану за ову офанзиву српској војсци наменио главну 

улогу. Офанзива је подразумевала извршење пробоја 

Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 9–18.


Солунског фронта. Пошто су српске снаге биле одређене 

као главне за извршење пробоја, Врховна команда 

српске војске предложила је да се пробој изврши на 

фронту Друге армије, на одсеку Ветерник – Добро Поље. 

По овом предлогу, наређено је да се по пробоју 

предузме енергично продирање ка Неготину и Градском 

и долини Вардара. По избијању у долину Вардара, 

по предлогу српске Врховне команде, требало је наставити 

офанзиву на север, у правцу Софије и Ниша. Предлог 

српског плана прихватио је генерал Сарај. Овај 

план допунио је предвиђањем да треба извести низ 

операција на другим секторима Солунског фронта. Овај 

„низ офанзива“ имао је за циљ да се српској војсци олакша 

постизање успеха на главном правцу напада. У 

складу са „допуном“ замисли генерала Сараја, у фебруару 

1917. године изведена је операција француске војске 

у којој је заузета Корча. Уз напад на Корчу и њено 

освајање, три француске дивизије извршиле су напад на 

Перистер, Црвену Стену и Коту 1248. Овим нападом 

непријатељ је одбачен од Битоља и створени су услови 

за напредовање ка Прилепу. Овај напад на почетку 

имао је успеха, али је убрзо заустављен и француске 

снаге враћене на полазне положаје. 

Британска армија извела је напад на положаје код 

Дорјана 15. априла. Заузели су предње положаје, уз велике 

губитке (имали су око 3 000 избачених из борбе). 

Петог маја у напад кренула је и 122. француска дивизија, 

али није постигла успех. Деветог маја италијанске 

и руске трупе из лука Црне Реке заузеле су скоро целу 

непријатељску прву линију, али су враћене на полазне 

положаје. 

Све наведене акције извођене су лево и десно од распореда 

српских армија. Непријатељ је делом био дезоријентисан 

у очекивању да се утврди шта желе да ураде 

савезничке снаге. Неизвесност је навела непријатеља да 

развуче своје снаге на целој ширини фронта. У борбама 

на фронту крај Црне Реке савезници су изгубили велики 

број људи, а нису постигли никакав успех. Французи су 

имали 700, Италијани 2 200, а Руси 1 000 војника избачених 

из борбе. 

Српска офанзива требала је да почне 15. априла. 

Због великих киша почетак је одложен за 8. мај. Планом 

је било предвиђено освајање висова Сокола, Доброг 

Поља и Ветерника, а после наставак продора ка 

Вардару. 

Фебруарска револуција у Русији имала је за последицу 

изостанак предвиђене офанзиве руске и румунске 

војске. Француско – британска офанзива на западном 

фронту претрпела је неуспех. На Солунском фронту дошло 

је до кризе. На седници 17. априла српска Врховна 

команда закључила је да новонастала ситуација није погодна 

за предузимање офанзиве већих размера на Солунском 

фронту. Прегруписана српска војска добила је задатак 

да изврши пробој Бугарског фронта у зони Могленских 

планина. Испред 1. и 2. армије налазио се запречен 

и укопан масив Сокола, који је био неприступачан 

с фронта. Са Сокола непријатељ је имао услове да паралише 

напад 1. армије. Због наведеног, одлучено је да 2. 

армија најпре заузме одсек Добро поље – Кравице и да 

нападом с леђа присили Бугаре да напусте Сокол. Предвиђало 

се да, по овладавању Соколом, обе армије енергично 

нападну ка Неготину и Вардару. У оваквој замисли 

српска војска је имала фронт широк око 60 километара. 

На фронту какав је био, само је 2. армија за извршење 

пробоја могла да ангажује Шумадијску дивизију, ојачану 

23. пуком Вардарске дивизије. Српска војска је кренула 

у офанзиву 8. маја 1917. године, како је то од ње тражено 

по плану генерала Сараја. 

Офанзива 2. армије почела је нападом леве колоне 

Шумадијске дивизије, коју је чинио 23. пук Вардарске 

дивизије. Напад је вођен на Котку и коту 1824. Успех 

овог пука требао је да буде почетак општег напада 2. армије. 

Вођене су вишедневне огорчене борбе. Напад на 

Котку почео је 8. маја, која је била савладана после три 

дана борбе. Онда су без успеха настављене борбе за коту 

1824. Овај неуспех онемогућио је Шумадијску дивизију 

да пређе у општи напад. Српска Врхона команда 

тражила је од генерала Сараја да јој пошаље 30. дивизију, 

која је тада стигла у Солун. То генерал Сарај одбија 

и 23. маја наређује прекид офанзиве. Овим наређењем 

савезничка пролећна офанзива била је завршена 

без резултата. Стратегијски смисао ове офанзиве био је 

изгубљен онда када је изостала предвиђена офанзива 

руске и румунске војске. Укупни српски губици у пролећној 

офанзиви 1917. године износили су 1 049 људи 

избачених из строја. Од тога је погинуло и нестало 200 

официра, подофицира и војника. Генерал Сарај за несупех 

пролећене офанзиве оптужио је српску Врховну 

команду. Неуспех је показао да је офанзиву требало 

боље припремити. За нову офанзиву морало се одредити 

повољније време. 

Неуспех и велики губици неповољно су утицали на 

припаднике српске војске, посебно на војнички састав. 

Морао се наставити живот у земуницама. Болнице су се 

пуниле рањеницима, а још више онима који су накнадно 

оболевали. У децембру 1917. године у болницама је било 

8 346 болесних и 1 308 рањеника. Укупно ван строја био 

је 331 официр и 12 851 војник. Српска војска је у 1917. 

години имала у укпуним губицима 256 официра и 4 075 

подофицира и војника (погинулих и умрлих од рана и 

болести). 

Солунски процес 

У 1917. години међу догађаје од већег значаја за 

српску војску и политику српске владе, и то на дуже 

временске стазе, био је Солунски процес, познат само 

малом броју људи. У Солуну је од 2. априла до 5. јуна 

1917. године суђено групи пуковника Драгутина Димитријевића 

Аписа. Пресудом је изречено више казни на 

смрт стрељањем, а срећним су се сматрали они који су 

били осуђивани на вишегодишње робије. Ово суђење започело 

је оптужницом о покушају атентата на регента 

Александра, па је затим оптужница мењана и допуњавана 

више пута до изрицања пресуда. 



Крфска декларација 

У 1917. години од посебног значаја било је потписивање 

Крфске декларације. Она је потписана 20. јула 

1917. године на острву Крфу, између Владе Краљевине 

Србије и Југословенског одбора из Лондона. Споразум 

се односио на уједињење југословенских земаља у једну 

заједничку државу. Она се заснивала на Нишкој декларацији 

коју је 24. децембра 1914. године (7. децембра) 

донела Народна скупштина Србије у Нишу. Доносиоци 

Нишке декларације рачунали су да ће уз помоћ својих 

савезника утицати на отпор југословенских народа у саставу 

Аустроугарске. 

Подстицај потписивању Крфске декларације било је 

ступање САД у рат на страни савезника 6. јануара 1917. 

године. Представници Словенаца, Хрвата и Срба у Посланичком 

клубу у Бечу, како се крај рата приближавао, 

појачавали су активности, са циљем да га дочекају у што 

повољнијој позицији. У Бечу је постојао и деловао Југословенски 

посланички клуб, који је водио борбу за налажење 

решења југословенског питања у оквиру Аустроугарске. 

Он је донео Мајску декларацију 30. маја 

1917. године, којом је била предвиђена држава Словенаца, 

Хрвата и Срба у саставу Аустроугарске монархије. 

Српска влада морала је да прихвати пожуривање Југословенског 

одбора који се залагао за државу Словенаца, 

Хрвата и Срба ван Аустроугарске, а у савезу са Краљевином 

Србије. Због тога је на дневни ред било стављено 

и питање граница, иако се још није знало какав ће 

бити завршетак рата. 

Ратна 1918. година на Солунском фронту 

Ратни циљеви које је поставила Србија на почетку 

рата августа 1914. године карактеристични су по томе 

што су наметнути начином на који је започео Први светски 

рат. Отпор Србије није био само борба за властиту 

независност, него је имао шире значење. Одбрамбени рат 

Србије одмах је постао европски. 

Никола Пашић је на заседању Народне скупштине у 

Нишу 7. децембра 1914. године прочитао изјаву у којој је 

речено да је влада уверена „у поверење Народне скупштине 

докле год своје силе ставља у службу велике ствари 

и српске државе и српско-хрватског и словеначког племена“, 

те да се клања „светлим жртвама, храбро и вољно 

принесеним животима на олтар отаџбине“ и као свој 

„најглавнији и једини задатак треба да обезбеди успевање 

које је у тренуцима када је започето постало уједно 

борба за ослобађање и уједињење све наше неслободне 

браће Срба, Хрвата и Словенаца.“ Прихватањем ове изјаве 

од стране Народне скупштине Краљевине Србије 

настала је чувена Нишка декларација, која је званично 

саопштена посланицима Француске, Велике Британије и 

Русије. 

Исходом рата 1918. године требало је операционализовати 

циљеве рата у складу са интересима Србије и 

Хрвата, Словенаца и Срба који су до 1914. године живели 

на територијама у саставу Аустроугарске монархије. 

За српску владу и Врховну команду српске војске ратни 

циљ Србије био је „ослобођење и уједињење југословенских 

народа“, што је било регулисано Нишком декларацијом 

коју је Народна скупштина усвојила. Овом декларацијом 

први пут је постављено питање опстанка Аустроугарске 

и њене монархије. Крфска декларација из 

1917. године била је даљи корак у реализацији постављених 

ратних циљева Краљевине Србије. 

Са аспекта ратних циљева Србије битно је имати у 

виду да у 1918. години ниједна чланица Антанте није ни 

помишљала на рушење Аустроугарске. Оне су је гледале 

као један од елемената европске равнотеже. Све до пред 

крај Првог светског рата силе Антанте су задржале став 

да Аустроугарску треба очувати. Ипак, ток ратних дејстава 

ишао је у прилог постизању ратних циљева Србије, 

зато што је рат довео до ликвидације Аустроугарске. 

Солунски фронт био је једини савезнички фронт на 

коме је за све време његовог постојања деловала јединствена 

команда. На почетку главну команду имао је 

француски генерал Сарај. 

За догађаје и рат у 1918. години посебан значај имале 

су промене у држању Грчке у јуну 1917. године. Грци 

су до краја 1917. године на Солунски фронт упутили три 

дивизије, а до јесени 1918. године још шест дивизија. 

Историја Солунског фронта обухвата ратна збивања 

од 1915. до 1918. године. Солунска офанзива у јесен 

1918. године, у којој је српска војска одиграла најуочљивију 

улогу, спада у ред једне од најзначајнијих операција 

Првог светског рата, и то како по начину извођења, тако 

и по војним и политичким резултатима. 

После повлачења војске и владе из земље одмах је 

покренута дипломатска борба за реафирмацију ратних 

циљева Србије. Председник владе, Никола Пашић, посетио 

је Француску и Русију. Србија је постала окупациона 

зона Аустроугарске и Бугарске. Црна Гора је 

имала третман окупационе зоне Аустрије. Немци су 

под својом управом задржали железнице у источној 

Србији и Македонији. Македонија је била позадинска 

зона Солунског фронта и била је под контролом немачког 

командовања. 

Очекивано је било да Солунска офанзива почне у 

пролеће 1917. године. У складу са овим очекивањима, 

припреман је устанак на југу Србије у јесен 1916. године. 

На збору комитских чета 8. и 9. фебруара 1917. године 

(одржаног у Обилићеву у Пустој Реци) донета је одлука 

о дизању Топличког устанка. Овај устанак је угушен, 

при чему су бугарски окупатори убили 20 000 мушкараца, 

жена и деце. Интернирано је било око 50 000 људи. 

Велика Британија је у континуитету показивала резервисаност 

и отпор према најкрупнијим питањима српске 

спољне политике. Српска влада и српска Врховна 

команда били су једина страна која се од самог почетка 

залагала за офанзивна дејства. Били су убеђени да само 

сопственом борбом могу да прокрче пут до слободе. 

Руси су се искрено залагали за одржавање Солунског 

фронта, не само зато што су желели да заштите интересе 

Србије, него, пре свега, јер су уочавали велики 

значај Солунског фронта за опште савезничке напоре. 



Руси су српску војску ценили као добру, а пролазе према 

Солуну сматрали су неопходним. 

Западни фронт се базирао и постојао на доктрини 

којом су се политичари служили да увеличају свој престиж, 

а генерали да поврате војничку славу. Русија се повукла 

из рата 7. марта 1918. године. То је Немцима омогућило 

да својих 100 дивизија пребаце на друге фронтове. 

Уочили су да и Солунски фронт треба појачати и активирати. 

Снаге на Солунском фронту у 1918. години 

Централне силе у 1918. години очекивале су офанзиву 

савезника (сила Антанте) и припремили су 626 000 

људи, 1 400 топова и 80 авиона да им се супротставе. У 

саставу ове војске налазило се 30 000 немачких војника и 

старешина. Немачка 11. армија са 7 дивизија налазила се 

на фронту од албанске границе до Џене, под командом 

генерала Штајбена. Бугарска 1. армија, са две и по дивизије, 

била је на фронту од Џене до Дојранског језера. 

Командант је био генерал Норезов. Бугарска 2. армија, 

под командом генерала Тошева, имала је две дивизије и 

била је на фронту беломорског приморја. 

Пред пробој Солунског фронта савезници су располагали 

војним снагама које су бројале 628 000 људи, 800 

топова и 200 авиона. У бројно стање није урачунат италијански 

16. корпус, стациониран у Албанији, у чијем 

саставу је била 38. дивизија, три допунска пука, два територијална 

милицијска пука, три и по коњичка пука и 

артиљеријски пук, који је поседао фронт од Јадранског 

мора, преко ушћа Вијосе, до планине Коснице. Овај корпус 

био је непосредно потчињен италијанској Врховној 

команди. 

Француска источна војска имала је у свом саставу 5 

француских, по једну грчку и италијанску дивизију, 

француску коњичку бригаду, српски Охридски и Бабунски 

одред и одред Есад–паше Топтанија. Све наведене 

снаге биле су под командом француског генерала Анрија. 

Поседале су фронт од планине Коснице до потока 

Лешнице. Српска војска се налазила на положајима на 

јужним падинамам Ветерника и Доброг Поља, са 1. и 2. 

армијом, од потока Лешнице до Сушице. Друга армија 

била је ојачана француском 122. и 17. колонијалном дивизијом. 

Друга српска армија имала је у свом саставу три 

српске дивизије и две француске, а 1. армија је имала три 

пешадијске и коњичку дивизију. Друга армија поседала 

је фронт од Сушице до Сокола, у дужини од 16 километара, 

а 1. армија била је на фронту од Сокола до Лешнице, 

у дужини од 17 километара. Српску војску подржавао 

је 81 авион. Прва армија располагала је са једном ескадрилом, 

а српска Врховна команда и 2. армија имале 

су пет ескадрила авиона. Врховни командант српске војске 

био је регент Александар, а начелник штаба Врховне 

команде био је војвода Живојин Мишић. 

Прва група дивизија (2. грчка и 1. француска дивизија), 

под командом генерала Анселма, налазила се на 

фронту од Сушице код Бахова до Франоса и на истоку, 

код Струме. 

Британска војска, под командом генерала Милна, 

имала је у саставу 12. корпус (три британске и једна грчка 

дивизија) и 16. корпус (по једна британска и грчка дивизија 

на фронту од Фоноса до Буткова и грчки корпус 

(три грчке дивизије) од Буткова до ушћа Струмице. 

Укупно бројно стање војника и старешина на савезничкој 

страни било је око 620 000. Савезници су на Солунском 

фронту ангажовали 27 пешадијских и једну коњичку 

дивизију са 289 батаљона, око 48 ескадрона, 2 069 

топова и минобацача, 2 989 митраљеза и 200 авиона. Све 

савезничке снаге биле су под командом генерала Франше 

Д’ Епереа. 

Савезничка војска по националном саставу имала је 

пре пробоја Солунског фронта 180 000 Француза (29%); 

140 000 Срба (од тога 20 000 добровољаца – 22,62%); 135 

000 Грка (21,81%); 120 000 Британаца (19, 39%); 42 000 

Италијана (6,79%) и 2 000 Албанаца (0,32%). Срби су у 

укупном броју ангажованих људи на Солунском фронту 

имали 140 000 (22,62%), а сви остали 479 000 (77,38%). 

Корак по корак до почетка пробоја Солунског 

фронта 

Кључно питање на Солунском фронту било је офанзива 

и наступање према окупираној Србији. О офанзиви 

се расправљало више пута. Српска Врховна команда била 

је најактивнија у тражењу да отпочне офанзива са линија 

Солунксог фронта. Она је савезничкој команди Солунског 

фронта упутила Меморандум 20. октобра 1917. 

године. У Меморандуму за офанзиву предложене су две 

варијанте. Прва варијанта предвиђала је да главни удар 

изврше британске снаге долином Вардара, а помоћни 

удар да изведу француске снаге из реона Црне Реке и 

српске снаге из реона Ветерника – Доброг Поља – Сокола, 

ка Кавадарцима и Демир Капији. 

По другој варијанти главни удар нанео би се преко 

мариовско – могленских планина, на којима се налазила 

српска војска. 

Генерал Сарај није прихватио предлог српске Врховне 

команде. У децембру 1917. године генерал Сарај је 

смењен. Командант је постао генерал Гијома. Он је био 

присталица пробоја Солунског фронта главним правцем, 

долином Вардара. Упутио је захтев да се фронт српске 

војске прошири и да поседну ван освојених територија. 

Са тим се није сложила Врховна команда. У знак протеста, 

генерал Бојовић даје оставку на положај начелника 

штаба Врховне команде. 

Сукоб генерала Бојовића и Гијома пореметио је односе 

са Врховном командом. Гијома је осумњичио српску 

Врховну команду и владу да су непоуздане. У телеграму 

је написао да верују да ће Срби заједно са Грцима 

окренути леђа савезницима, ако ствари на Солунском 

фронту не буду ишле добро. 

Оставка генерала Бојовића олакшала је и поправила 

сарадњу. Бојовић је наставио да обавља своју дужност 

све до јуна, када је постваљен на дужност команданта 1. 

армије. Дужност начелника штаба Врховне команде поверена 

је војводи Живојину Мишићу. 



Уследила је и смена генерала Гијома у јуну 1918. 

године. На његово место долази генерал Франше 

Д’Епере. Он је прихватио идеју српске Врховне команде 

о пробоју фронта који је пружао могућност стратегијског 

изненађења. По идеји коју је прихватио генерал Ф. 

Д’Епере, српска војска ојачана са две француске дивизије, 

и требала је да изврши пробој Солунског фронта 

добропољским правцем и да избије у реон Неготино и 

Кавадарци. Наведеним дејством раздваја се немачка 11. 

армија од бугарске 1. армије. У наредном делу офанзиве, 

кад се постигне успех пробоја и тиме угрози вардарска 

комуникација, у напад прелазе британске, француске и 

грчке снаге против бугарске 1. армије. Када се ово догоди, 

француске снаге би требале да пређу у напад из реона 

Битоља, у правцу Прилепа. 

Стабилизацијом фронта и преласком на рововски 

(позицијски) начин ратовања, код српске војске наступила 

је извесна криза. Вера у успех и брз повратак у земљу 

почети су и одржавани максималним залагањем, што је 

било плаћено великим губицима. Све се више губило поверење 

у брз завршетак рата. Бројни покушаји да се 

одржи поверење нису давали резултате. Борбени редови 

срспке војске били су све више проређивани великим губицима. 

Број погинулих, рањених и болесних растао је 

из дана у дан. 

У рововским борбама до септембра 1918. године из 

борбе био је избачен 151 официр и 4 075 подофицира и 

војника. У борбеном распореду срспке војске превладавао 

је број престарелих војника, што је убрзавало процес 

смањивања јединица на линијама фронта. Назирала су се 

и неслагања у врховима војске и власти по питањима 

која ће постати актуелна по ослобађању окупиране Србије, 

али и других крајева на југословенским просторима, 

који ће бити ослобођени и од аустроугарске власти. 

Уз све наведено, тежак живот у рововима у непрекидном 

додиру са непријатељем слабио је дух српске 

војске. Стање се почело поправљати побољшањем опште 

ситуације код савезника ступањем САД и Грчке у рат. 

Револуционарни догађаји (Октобарска револуција) 

утицали су да се Руска специјална дивизија 2. јануара 

1918. године повуче са фронта. Ова дивизија бројала је 

20 553 војника и старешина. Од тога се 17 573 изјаснило 

да неће да се боре на Солунском фронту, па је људство 

пребачено у Бизерту. Пребацивање је почело у фебруару 

1918. године. 

Иступање Русије из рата навело је Немачку да одлучи 

да групише све расположиве снаге на Западни 

фронт и отпочне „битку за мир“. Офанзиву на западном 

фронту немачка армија почела је 21. марта 1918. године. 

На овом фронту сломљена је немачка офанзива. У јуну и 

јулу савезничке армије су потиснуле немачке трупе са 

свих положаја којима су овладали у протеклој офанзиви. 

Пораз аустроугарских трупа у офанзиви у Италији 

био је још један показатељ да се ситуација мењала у корист 

савезника. Генерал Фош ценио је да је стратегијска 

ситуација прелазила на страну савезника. Донео је одлуку 

за противофанзиву у коју је укључио и Солунски 

фронт, рачунајући пре свега на српску војску. 

Српска влада и Врховна команда оцењују да је изузетно 

повољна ситуација за улазак у одлучну битку на 

Солунском фронту. Од стратегијског значаја за позицију 

Србије на крају рата била је чињеница да Аустроугарска 

и Бугарска остају до краја уз Немачку. Тиме су се губиле 

шансе да Аустроугарска преживи и да се Бугарска прошири. 

Италија је доживела катастрофу код Кобарида и 

њен углед је нагло пао. Румунија је у пролеће закључила 

сепаратни мир са Централним силама, па није могла да 

рачуна да од савезника добије оно што је тражила и што 

јој је било обећано. Углед Србије нагло је растао. 

За српску војску на линијама Солунског фронта највећи 

проблем представљала је попуна људством. Проблем 

је био у одређеној мери ублажен доласком добровољаца 

из Америке и Русије. Овај проблем решавале су и 

српска влада и Врховна команда српске војске. 

Сва пажња била је усмеравана на прикупљање добровољаца 

из редова југословенских исељеника. Српска 

влада покушавала је да прикупљање добровољаца наметне 

као савезничко питање. Тај покушај једино је подржао 

генерал Жофр, главнокомандујући француске војске. 

Бизерта је била транзитни логор у којем су добровољци 

прикупљани, припремани и упућивани на линије 

Солунског фронта. У Бизерти је формиран 1. српско – 

хрватски – словеначки пук. После тромесечне обуке добровољци 

су стизали на Солунски фронт. До краја рата 

кроз прихватни логор у Бизерти прошло је 9 000 добровољаца. 

Добровољци из Русије, на захтев српске владе и Југословенског 

одбора, упућивани су у Солун. По доласку 

у Солун све добровољачке јединице биле су расформиране. 

Вардарска дивизија је била преформирана у Југословенску 

дивизију. У преформираној Вардарској дивизији 

образована је 2. вардарска бригада са 21. и 22. пп, а 

од добровољаца формирана је 1. југословенска бригада 

са 1. и 2. пп. Преосталим добровољцима попуњавана је 

Вардарска бригада и формирано је још 16 чета, које су 

бројале по 155 људи. 

Од 1916. до1918. године из Америке је дошло око 4 

000 добровољаца, а из Русије око 12 500. Влада краља 

Николе преко својих присталица у Америци настојала је, 

с мање успеха, да спречи одлазак Црногораца у српску 

војску. Ова Влада је молила Француску владу да спречи 

Српску владу да врбује Црногорце у своју војску. 

Француска влада са српском војском доноси одлуку 

у јуну да отпочну припреме за офанзиву. Споразум 

две владе био је тајни (крило се од владе Велике Британије). 

Српска Врховна команда разрађује план офанзиве 

за продор у долину Вардара и даље на север, са циљем 

да се из рата избаци Бугарска и на тај начин створе 

услови за надирање у позадину Централних сила. Овај 

план одобрио је, у начелу, генерал Гијома 14. јуна 1918. 

године. То је било у складу са наређењем генерала Фоша 

генералу Гијому од 14. априла, којим је наложио да 

трупе на Солунском фронту одмах заузму агресивно 

држање и да се припреме за офанзиву на Солунском 

фронту убрзају. 



Генерал Д’Епере још 1914. године предлагао је да 

се савезници искрцају на Балкан. Он је стигао у Солун 

18. јуна 1918, да би заменио генерала Гијома. Дужност 

главнокомандујућег на Солунском фронту примио је, а 

да се није ни срео са генералом Гијомом. 

Догађаји који су уследили показали су да је стигао 

прави командант, на право место и у право време. Он је 

био генерал од акције и широких војничких погледа, што 

је била реткост међу савезничким генералима. Брзо је 

схватио могућности са којима располажу трупе под његовом 

командом. Први корак који је учинио био је у томе 

да се одмах и лично укључи у припреме плана за пробој 

Солунског фронта. 

Пробој Солунског фронта савезници су почели да 

темељно припремају тек од јуна 1918. године. Генерал 

Франше Д’Епере одржао је саветовање са регентом Александром 

и српским генералима 29. и 30. јуна. По завршетку 

саветовања он је прихватио предлог српске Врховне 

команде за општу офанзиву која је тебало да започне 

пробојем Солунског фронта. Одлучено је да српска војска 

покуша пробој на сектору Добро Поље – Ветерник – 

Козјак. Рекао је Александру и српским генералима: „Даћемо 

вам све што вам треба и својски ћемо вам помоћи.“ 

Припреме за пробој трајале су више од два месеца. 

Тек крајем јула генерал Д’Епере је наредио британским 

трупама да се почну спремати за офанзиву. Одмах је уследио 

протест Британске владе. Састанци ради разматрања 

протеста одржавани су у Версају током августа. 

Енглези су се енергично противили извођењу офанзиве 

на Солунском фронту. 

Француски генерал Гијома је код владе Француске 

и владе Велике Британије брилијантно образлагао и бранио 

идеју о потреби да се изведе офанзива. Влада Велике 

Британије тек 9. септембра дала је сагласност за офанзиву, 

уз напомену: „Ако Срби претрпе неуспех, нека не рачунају 

на нашу помоћ за поправљање ситуације.“ 

Тек 11. септембра Врховни ратни савет донео је одлуку 

о преузимању офанзива с почетком 15. септембра. 

Лојд Џорџ, председник британске владе по доношењу 

ове одлуке изјавио је: „Ми нећемо ступити у борбу пре 

него што Срби постигну успех. Ако српски народ не успе, 

ми нећемо дозволити да се ствар помоћу нас поправља.“ 

Пробој Солунског фронта 

По плану главнокомадујућег на Солунском фронту, 

генерала Д’Епереа, српске трупе требало је да почну напад 

15. септембра у 5,00 часова. Директива Врховне команде 

српске војске за офанзиву прочитана је 13. септембра 

увече у свим јединицама. У краткој директиви, 

поред осталог, садржано је: „Сви команданти, командири 

и војници треба да буду ношени идејом да од брзине 

продирања зависи цео успех офанзиве, брзина је најбоља 

гаранција против изненађења...треба дрско продирати, 

без починка, до крајњих граница могућности људске и 

коњске снаге...са непоколебљивом вољом и надом у Бога, 

јунаци, напред у Отаџбину.“ 

Ова наредба, коју је потписао војвода Живојин 

Мишић, очекивала се три године у туђини. Њено извршење 

водило је путем кроз бодљикаве жице, кроз челичне 

завесе куршума и бетонска утврђења непријатеља... 

Испред српске војске налазиле су се бугарско – немачке 

снаге, кордонски развучене, без јачих резерви у позадини. 

У офанзиви је све било спремно да крене по српском 

пројекту за извршење пробоја. Основна идеја садржавала 

је постизање стратегијског изненађења. Непријатељ 

није очекивао главни напад на српском делу фронта 

због планиског земљишта. 

Генерал Д’Епере скратио је Србима фронт са 60 на 

око 30 км и ојачао их са две дивизије, 220 артиљеријских 

оруђа и авијацијом. Испред српског фронта налазиле су 

се 2. и 3. дивизија из састава немачке 11. армије (однос 

снага у људству 2:1, у артиљерији и авијацији 3,5:1 у корист 

српске стране). 

За носиоца пробоја одређена је 2. српска армија, 

ојачана 122. и 17. колонијалном дивизијом. Припреме за 

пробој припремљене су на одсеку Ветерник – Кравица – 

Добро Поље – Сокол. По паду Сокола, предвиђено је 

увођење у напад 1. армије на фронту Сокол – село Старевина. 

Даљи напад требао је да се одвија правцем Козјак 

– Кучков камен – Градско и даље, на север, ка Софији 

и Нишу. 

Артиљеријска припрема почела је у раним јутарњим 

часовима 14. септембра. Трајала је пуна 22 часа. Многи 

сведоци ове артиљеријске припреме говорили су да је 

изгледало као да се планине љуљају. Авијација је током 

трајања артиљеријске припреме бомбардовала непријатељске 

резерве. 

У ноћи 14/15. септембра пешадија је посела полазне 

положаје за напад који је почео у 5,30 часова. 

После осмочасовних борби француска 122. дивизија 

заузела је Добро Поље и у 14,30 часова прешла у одбрану. 

Сокол није заузет. Прву линију бугарских ровова на 

Кравици заузела је 17. колонијална дивизија (заробила је 

937 непријатељских војника и старешина). Уследио је 

противнапад Бугара, па је и ова дивизија пришла у одбрану. 

Шумадијска дивизија постигла је пресудан успех 

за даља дејства. Освојила је прву линију ровова за непун 

час на објекту Ветерник за који се, због неприступачности 

веровало да је неосвојив. Главно средство борбе Шумадинаца 

били су бомба и бајонет. У 12,40 часова Ветерник 

је био у рукама ове дивизије. У даљи напад кренули 

су гонећи одреди, а у 13,00 часова био је извршен 

дневни задатак Шумадисјке дивизије. 

У 14,30 часова војвода Степа Степановић уводи у 

борбу други армијски ешалон. Југословенска дивизиаја 

наступа ка Козјаку и Козјачком камену. У 18,00 часова 

ова дивизија избија на Кравичку пољану. Отворен је пут 

ка Козјаку. Тимочка дивизија избија на Облу Чуку. 

Тог дана до 21,00 час 2. армија пробила је бугарски 

главни положај ширине 11, а дубине 3 – 4 километра. На 

Соколу борбе нису јењавале. Француска 148. дивизија и 

6. пук Дринске дивизије цео дан су се пењале уз стрме 



падине Сокола. У 23,00 часа стиже појачање и врхови 

Сокола бивају освојени. Тиме је овладано главним бугарским 

положајем на правцу напада 2. армије. 

Војвода Степа Степановић одаје признање Шумадијској 

дивизији. О томе сведочи његова наредба, издата 

16. септембра, у којој пише: „Шумадијска дивизија је 

свој споредни задатак претворила у главни и тиме стекла 

славу каква се ређе налази у историји Ратне вештине... 

Тиме је она дала нови доказ свету да ненадмашно јунаштво 

српске војске неугасиво пламти у срцима српских 

војника и као сунце загрева измучено срце наше Отаџбине, 

носећи јој скору слободу..“ 

Другог дана офанзиве 2. армија наставила је надирање 

према Козјаку и Тополцу. Југословенска дивизија 

на Козјаку ломила је отпор непријатеља стопу по стопу. 

Појачања непријатеља нису спречила ову дивизију да 

око 18,00 часова овлада планином Козјаком. Тимочка 

дивизија је изашла пред Тополац и незадрживо наставила 

напад дуж Тополске реке. Током другог дана офанзиве 

(16. септембра) у напад је прешла и 1. армија. До предвече 

освојила је први положај. 

Током 17. септембра Тимочка дивизија осваја Тополац, 

а Југословенска и Моравска дивизија освајају Кучков 

камен. Дринска и Дунавска дивизија достигле су до 

објекта Виталишта. Тиме је био постигнут пробој главног 

непријатељског положаја на целој ширини српског 

нападног фронта, од око 30 километара. Заробљено је 

3 000 непријатељских војника, а број погинулих и рањених 

ни до данас, после 90 година, није утврђен. До тада 

српске трупе имале су око 500 ратника избачених из 

строја, а Французи 677. 

Током 18. септембра Тимочка дивизија заузела је 

село Конопиште, а Југословенска дивизија заузела је село 

Мрежичка. Ка Прилепу је наступила 1. армија са Моравском 

дивизијом ка селу Полошком, а са Дринском 

дивизијом ка селу Живову. Дунавска дивизија је избила 

испред Расимбејевог моста. 

После пробоја, 1. и 2. српска армија наставиле су 

енергично наступање, са циљем да онемогуће бугарским 

и немачким снагама успостављање нових линија одбране. 

Због неповољне стуације на Дорјанском фронту, где 

су бугарске снаге одбиле напад британских и грчких 

снага и вратиле их на полазне положаје, успех започете 

операције био је условљен продужењем напада српске 

војске. Ако се напад не продужи, морало би се прећи у 

одбрану. Бокови српске војске били су угрожени од Битоља 

и од Демир Капије, због продора око 50 километара 

у непријатељски распоред. Српска Врховна команда наредила 

је да се напад продужи и 2. српска армија је 21. 

септембра избила на Вардар и прешла железничку пругу 

Скопље – Ђевђелија. 

Прва армија заузела је планину Дрен, и наставила 

дејства ка комуникацијама Прилеп – Градско и Прилеп – 

Велес. Председник британске владе Лојд Џорџ хвалио је 

српску војску и истакао да је предводи један од најспособнијих 

генерала овога рата, војвода Живојин Мишић. 

„...Налет Срба на непријатеља који је био укопан у стену 

изнад њих представља један од најсјајнијих подвига у 

овом рату.“ 

У наставку офанзиве српска Врховна команда уводи 

у борбу Коњичку дивизију и потчињава је команданту 2. 

армије, војводи Степи Степановићу, са задатком да гони 

непријатеља ка Вардару. 

У наредна четири дана српске армије су се као бујица 

сручиле са високих планина ка Црној Реци и долини 

Вардара. Током 21. септембра 2. армија је избила на 

Вардар од Демир Капије до Неготина и на Црну Реку. 

Председник Француске владе Клемансо је 21. септембра 

наредио генералу Д’Епереу да ограничи офанзиву. 

Намера му је била да део снага скине и пребаци на 

западни фронт. Била је то чудна наредба јер на западном 

фронту ситуација није била забрињавајућа. Генерал 

Д’Епере није одмах почео да реализује добијено наређење. 

Он је био дубоко свестан да би свако оклевање водило 

у пораз. Дозволио је да се офанзива настави свом силином. 

Прва армија је 22. септембра заузела Дренску планину 

и избила на комуникацију Прилеп – Градско. Наведеним 

успехом српске војске створена је потпуно нова стратегијска 

ситуација. Брешом ширине 50 км раздвојене су 

11. немачка армија и 1. бугарска армија. Дошло је до слома 

бугарског фронта у планини. Бугари, у жељи да одрже 

контролу над Вардарском Македонијом, сањали су појачања 

која су им обећале Аустроугарска и Немачка. 

Избијање на Вардар српска војска платила је са 681 

погинулим, 3 206 рањених и 132 нестала. Напредовање 

српских дивизија било је врло брзо и рискантно због незаштићених 

бокова. Када су српске снаге овладале долином 

Вардара, уследила је честитка генерала Д’Епереа 

српској Врховној команди. Српска Врховна команда, по 

пријему честитке, својим указом од 26. септембра промовисала 

је генерала Петра Бојовића у чин војводе. 

Друга српска армија, пошто је прешла Вардар, кренула 

је у гоњење разбијених бугарских јединица, заузимајући 

Штип, Кочане и Царево Село и избијајући 29. 

септембра на бугарску границу. 

Прва српска армија заузела је 27. септембра Велес и 

наставила напад преко Овчег Поља ка комуникацији 

Скопље – Куманово – Крива Паланка. 

Британске снаге су 26. септембра заузеле Струмицу, 

а током ноћи 26/27. септембра у штаб британске војске 

стигао је један бугарски официр и тражио примирје. Коњичка 

бригада француске источне војске 29. септембра 

заузела је Скопље и тиме пресекла одсупницу немачкој 

11. армији. 

Британско – грчке снаге током 29. септембра заузеле 

су Беласицу. Бугари су били у расулу. Све резерве су 

им биле потрошене. У Солун 26/27. септембра упућују 

парламентарце који моле да се операције прекину за 48 

часова. Генерал Д’Епере одбија молбу. Он им је препоручио 

да упуте парламентарце с понудом за мир. Бугари 

прихватају предлог и 29. септембра у Солуну потписују 

примирје по коме је бугарска војска капитулирала. Бугари 

су све услове прихватили, само да српска војска не 

улази на територију Бугарске. 



Прекид операције наређен је 30. септембра. У 

Скопљу су заробљене четири дивизије из 11. немачке 

армије, а 1. српска армија разоружала је 2. и 4. дивизију 

и том приликом заробила 46 800 пушака, 80 топова... 

По Уговору о примирју бугарске трупе западно од Скопља 

заробљене су, а оне које су биле источно од Скопља 

само су разоружане, а људству је било дозвољено да 

се извуче у Бугарску. Поразом Бугарске, немачко – аустроугарске 

снаге на Балкану нашле су се у тешком положају. 

Остаци немачке војске одступали су на север. 

Њихов отпор имао је за циљ да створи услове за пристизање 

резерви и за организацију одбране јужно од 

Ниша. Тиме се желела сачувати комуникација Цариград 

– Софија – Ниш – Београд. Немци нису признали 

бугарску капитулацију. Обавештен да су Бугари у Солуну 

потписали примирје, Виљем II у телеграму краљу 

Фердинанду пише: „62 000 Срба одлучило је исход рата. 

Срамота!“ 

Немци су спречавали продор долином Јужне Мораве 

ка Нишу и од Скопља према Приштини. Друга српска 

армија до 5. октобра налазила се на граници према Бугарској, 

а онда је пребачена према Качаничкој клисури. 

Ова армија оријентисана је за дејства према Приштини и 

долини Ибра. 

Прва армија је 2. октобра упућена из Куманова долином 

Јужне Мораве. Сутрадан су Дринска и Дунавска 

дивизија пробиле положај Карадаг – Рујен (северно до 

Прешева) и разбиле аустроугарску 9. дивизију која је овде 

била пребачена са италијанског фронта. 

Прва српска армија је 3. октобра ојачана Коњичком 

дивизијом. Ова дивизија је упућена долином реке Ветернице 

у обилазак Грделичке клисуре према Лесковцу. 

Дринска дивизија нападала је десном, а Дунавска дивизија 

левом обалом Јужне Мораве. Моравска дивизија 

кретала се позади у II ешалону. 

Прва српска армија је 5. октобра заузела Владичин 

Хан и пробила се кроз Грделичку клисуру. У Лесковачку 

котлину избила је 7. октобра. Истог дана Лесковац је заузела 

Коњичка дивизија. Француска коњичка бригада је 

12. октобра заузела Белу Паланку и пресекла пругу Софија 

– Ниш. 

По избијању пред Ниш 1. српска армија удаљила се 

180 километара од осталих савезничких снага. На таквом 

удаљењу од савезника била је и 2. армија, која је била у 

покрету ка бугарској граници. 

Генерал Д’Епере упозорио је српску Врховну команду: 

„Прва српска армија срља у авантуру и она ће 

компромитовати цео наш успех, зато апсолутно обуставите 

њено даље удаљавање према Нишу.“ 

Српска Врховна команда није обраћала пажњу на наређење 

и бројну и техничку надмоћност непријатеља. Врховна 

команда српске војске била је подређена главнокомандујућем 

на Солунском фронту, генералу Д’Епереу, 

али је узела не само потпуну иницијативу у своје руке у 

вођењу 1. и 2. армије, него је у исто време упућивала 

прекоре претпостављеном за слабо и споро деловање осталих 

савезничких снага на фронту. То је био пример без 

преседана у историји ратне вештине. 

Војвода Мишић је био више него свестан величине 

тренутка у коме исход рата зависи од успеха маневра 

који је у току. Српска Врховна команда полазила је од 

чињенице да српска војска ослобађа своју земљу и ужива 

подршку народа и да је морал непријатеља уздрман. Закључила 

је да захтев да се сачека долазак савезничких 

трупа које се преспоро крећу иде у прилог непријатељу. 

Српска Врховна команда није чекала, него је одобравала 

војводи Бојовићу да почне операцију ослобађања Ниша. 

Српска Врховна команда, на предлог команданта 1. 

армије, одобрила је да армија нападне немачку 11. армију 

код Ниша. Борбе су вођене од 10. до 12. октобра. 

Изведен је обухватни маневар преко Пасјаче и пробој 

преко Селичевице. Немачка 11. армија 13. октобра напустила 

је Ниш. Тог дана у зору Моравска дивизија је победоносно 

ушла у Ниш. Француска коњица заузима Белу 

Паланку, а српска Прокупље. 

Немци су чинили све што су могли да би задржали 

1. армију. У реону Ражња све немачке снаге нашле су се 

на аустроугарској окупационој територији. Свим снагама 

комадовао је фелдмаршал Херман Кевеш. Он је наредио 

постепено повлачење 11. немачке армије према Сави и 

Дунаву. Коњичка дивизија прешла је на десну обалу Велике 

Мораве у реон Параћина и уништила штаб немачке 

217. дивизије, који је у Параћин стигао из Књажевца. 

Из 1. српске армије с Коњичком бригадом француске 

војске образован је здружени одред који је ослободио 

источну Србију и 21. октобра избио на Дунав. 

Друга српска армија 21. октобра заузела је Косовску 

Митровицу. У овом месту од Југословенске дивизије 

формиране су јадранске трупе састава два југословенска 

пука и једног брдског дивизиона. Ове трупе упућене су 

преко Пећи и Гусиња у Црну Гору. Друга армија продужила 

је дејства долином Ибра и Западне Мораве и 1. новембра 

нашла се у реону Ужица. 

У борбама у Црној Гори Црногорци су се масовно 

дигли на оружје. Јадранске трупе и Црногорци заузели 

су Скадар 30. октобра. Подгорица је ослобођена 31. октобра 

, Цетиње 4. новембра , а Котор 6. новембра. У последњим 

деоницама офанзиве која је кренула са Солунског 

фронта Италија је покушавала са спречи уједињење 

Црне Горе са Србијом. 

Српска војска (јадранске трупе) успела је да пре 

Италијана стигне пред Скадар и да разбије 47. аустроугарску 

дивизију, заузме Скадар и зароби 4 000 људи. 

Француска влада наредила је генералу Д’Епереу да 

не дозволи улазак италијанске војске у Црну Гору. 

Војвода Бојовић тражи од српске Врховне команде 

да после периода одмора са армијом крене у напад. У 

тродневним борбама прво је 18. октобра непријатељ 

сломљен код Ражња. Овде су пробој извршиле Моравска 

и Коњичка дивизија. Цела 1. армија прелази у гоњење. 

Дринска дивизија 25. октобра ослобађа Крагујевац. 

Тачно 45 дана од почетка пробоја Солунског фронта 

1. новембра војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије 

ушао је у Београд. У то време 2. армија стигла је у 

Ужице и са предњим одредима хитала ка Дрини. До 4. 

новембра ослобођена је и западна Србија. 



Немачка није хтела да прихвати услове за примирје 

на западном фронту и наставила је огорчене борбе. Клемансо 

је наредио генералу Д’Епереу да се операција усмери 

против Немаца и зароби Макензенова група армија 

у Румунији. 

Српска 1. армија и 2. група француских дивизија 

упућени су према Пешти да одсеку одступницу Макензену 

и наставе дејства према Дрездену. 

Српска 1. армија наступа кроз Војводину и 11. новембра 

избија челом на линију 50 км близу Оршави – 

Темишвару. 

Турска 30. октобра потписала је у Мудросу акт о безусловној 

капитулацији. На западном фронту начелник 

штаба немачке Врховне команде Хинденбург и његов 

помоћник Лудендорф 29. септембра упутили су захтев 

влади у Берлин да траже примирје. 

Дана 11. новембра капитулирала је Немачка. Мађарска 

парламентарце послала је у Београд и 13. новембра 

потписала примирје под тешким условима које су 

диктирали војвода Мишић и генерал Анри. 

По изјави Лојда Џорџа, слом Бугарске убрзао је 

предају Немачке и тиме учињена је једна година ратовања 

непотребном. 

Српска војска од почетка пробоја Солунског фронта 

до 11. новембра 1918. године имала је укупно 42 735 погинулих 

и рањених. Од тога погинулих и умрлих било је 

9 303 (око 22%). 

Српска војска на Солунском фронту одиграла је главну 

и пресудну улогу, што потврђује и изјава генерала 

Д’Епереа: „Српска војска, гонећи непријатеља без предаха, 

за шест недеља је повратила све што је изгубила за четири 

године.“ 

Далековидост државника и генерала који су указивали 

на велики значај Србије и њене војске на балканском 

ратишту, који су се касније залагали за стварање и 

опстанак Солунског фронта, имала је пресудан утицај на 

повољан развој ситуације. 

Л И Т Е Р А Т У Р А 

1. Arhiv srpske vojske, Vojnoistorijski institut, Beograd 

2. Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd 

3. Gligorijević B. Kralj Aleksandar Karađorđević (1), BIGZ, 1996 

4. Lojd Džordž, Memoari, II, Beograd, 1984 

5. Kolafatović D. Organizacija komandovanja na Solunskom frontu, 

’’Ratnik IX’’, 1938 

6. Maksimović V. Srspka vojska u prolamanju Solunskog fronta, 

’’Ratnik IX“, 1938 

7. Opačić P. Solunski front – Zejtinlik, ’’Jugoslovenska revija’’, 

Beograd, 1972 

8. Opačić P. Srbija i Solunski front, ’’Književne novine’’, Beograd, 

1984 

9. Opačić P. Solunska ofanziva 1918, Vojnoistorijski institut, Beograd, 

1980 

10. Pavlović M. Kralj Aleksandar I Karađorđević u ratu i miru, 1991 

(ostavština M. Pavlovića) 

11. Pešić P. Solunski front, Beograd, 1921 

12. Popović V. N. Srbi u Prvom svetskom ratu, feljton u ’’Politici’’, 

17. – 28. oktobar 1998 

13. Prelević M., Srbi na Krfu, 1916.-1918, Beograd, 1998 

14. Stevanović N. Solunski proces, feljton u ’’Politici’’, novembar 2006 

15. Stošić A. Veliki dani Srbije 1914 – 1918. , Društvo za negovanje 

tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine, Beograd, 

Zadarska 2, 1994 Vlado Strugar, Jugoslovenski 1. decembar 

1918. godine, feljton u ’’Politici’’ od 10. decembra 1998. do 

7. jauara 1999. godine 

16. Vojna enciklopedija, Drugo izdanje, Sveske 4, 8 in 9, Beograd, 

1972. i 1975. 

17. Vojni leksikon, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1981 



UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Војни санитет у 1917. и 1918. години 

The Serbian Army Medical Corps in 1917 – 1918 




први светски рат; медицина, ратна; болнице, војне; 

србија. 

Key words: 

world war I; military medicine; hospitals, military; 

yugoslavia. 

Увод 

После одбрамбене битке код Горничева и контраофанзивних 

дејстава током којих је освојен Кајмакчалан и 

отворена „Капија слободе“, а затим ослобођен Битољ, у 

зиму 1916. ратујуће војске на Солунском фронту прешле 

су на позициони, рововски рат који је потрајао све до 14. 

септембра 1918. године 

Српска војска, па и санитет у оквиру ње, реорганизована 

је још у лето 1916. године по француском моделу 

за алпске трупе, али је у новој ситуацији било потребно 

потпуно преуредити начин живота војника навикнутих 

на маневарско ратовање. Ту су се за санитет јавили веома 

значајни проблеми које је требало решити, почев од 

питања уређења смештаја на самој линији фронта и непосредно 

иза ње (за јединице које су на одмору), преко 

проблема исхране, противепидемијске борбе, стварања 

здраве околине иза борбене линије, све питања која су 

задирала у бит ратне хигијене и превентиве. Истовремено, 

санитет је морао да реши и своје сопствене проблеме 

који су били сличне природе, али и друге специфичне за 

службу коју је имао да обавља. А, тај санитет сачињавало 

је само стотинак активних санитетских официра, међу 

њима неколицина школованих у те сврхе. Остало су били 

резервни официри, истина највећим делом искусни 

ветерани из претходних Балканских и првога дела актуелног 

рата. 

Jош док се преостала војска на Крфу опорављала и 

реорганизовала, у Солуну је успостављена Међусавезничка 

антиепидемијска комисија састављена од стручњака 

(наш члан комисије био је потпуковник др Драгутин 

Петковић, специјализован у Пешти, Коховом институту 

у Берлину,Тропском институту у Хамбургу и париском 

Пастеровом), која је имала задатак да решава хигијенскоепидемиолошке 

проблеме на Солунском фронту и његовој 

залеђини и да се брине о здрављу савезничких војника. 

Ускоро, у српској војсци у свакој од три армије уведено 

је звање хигијеничара, који је тесно сарађивао са 

овом комисијом. 

Поред свега, познати пољски бактериолог, доцент 

др Лудвик Хиршфелд, пријатељ нашег народа, са својом 

супругом Аном (Ханком) вратио се из Швајцарске и 

сместио у Француској заразној болници у Седесу. Са 

њиме је не само српска војска, већ и остали савезници, 

добила сјајног стручњака који је својом оригиналном 

поливалентном вакцином против цревних бактерија сачињеном 

од аутохтоних сојева изолованих међу постојећим 

и свеже придошлим савезничким трупама на солунском 

ратишту, ревакцинисао преко 100 000 српских војника 

који су тиме били заштићени од оболевања епидемијских 

размера до краја рата. Др Хиршфелд, касније, 

организовао је бактериолошке курсеве које је завршило 

по пет лекара и медицинара и тиме створио костур бактериолошких 

лабораторија у српској армији, не само за 

ратне потребе, већ и касније. Тада, већ је био шеф Бактериолошке 

лабораторије у Српској болници „Престолонаследник 

Александар“ у Солуну 1 , 2 . 

За то време огранак српског војног санитета у I српској 

добровољачкој дивизији у Русији, попуњен делом 

кадровима послатим са Крфа, а делом добровољцима из 

руског заробљеништва (Срби, Хрвати, Словенци, Чеси, 

Словаци) и додељеним руским стручњацима издржао је 

ватрено крштење током крвавих борби у Добруџи, а 

крајем 1916. појачао се образовањем II дивизије, у чијем 

санитету је било још више руских кадрова ради попуне 

упражњених места. Обе дивизије формирале су Српски 

(касније СХС) добровољачки корпус. Санитет током постојања 

није имао материјалних проблема, јер је руска 

Ставка (Врховна команда) санитет обилато снабдела 

свим потребама према важећим руским прописима, о 

Correspondence to: Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, 11 000 Beograd, Srbija. 

Tel.: +381 11 32 46 090. E-mail: anedok@sbb.co.yu


чему је сведочанство оставио ђенерал др Влада Станојевић, 

онда капетан 1. класе и командир 1. пољске болнице 

1. дивизије 3–5 . Проблеми који су се у Корпусу јавили нису 

ни били материјалне, већ политичке природе и неразумевања 

значаја и намене дoбровољачких јединица, 

проузрокујући неслагања и појаву дисидентског покрета 

који га је у знатној мери ослабио. 

Нажалост, у санитету Корпуса постојала је дискриминација 

између српских медицинара (држављана Србије) 

и медицинара свих националности из редова добровољаца. 

Наиме, први нису имали официрске чинове, јер је то 

српска влада на Крфу одбила, упркос инсистирању пуковника 

др Сондермајера, начелника санитета у Врховној 

команди, док су бившим аустроугарским држављанима 

признати чинови из АУ војске, код медицинара то је најчешће 

био чин потпоручника који су, као и сви други 

студенти, стицали служењем војног рока у разним официрским 

школама (кадетске, школе једногодишњих добровољаца, 

школе резервних официра) по онда важећим 

АУ законима. Супротна ситуација десила се са платама 

официра-добровољаца и српских официра који су послати 

из Солуна: док су добровољци, без обзира на чин, 

примали плату руског прапоршчика (најмањи официрски 

чин) која је износила 100 рубаља месечно, дотле су српски 

официри примали плате према чину који су имали. 

Та је неправда касније исправљена, a медицинари су остали 

дискриминисани до краја рата као једина школована 

војна лица којима је системски било онемогућено да 

постану резервни санитетски официри (у ослободилачким 

ратовима XIX века које је Србија водила то се није 

догодило, медицинари су добијали чинове потпоручника 

или чак поручника, у зависности од броја семестара) 1 . 

Вратимо се Солунском фронту. Пре преласка на разматрање 

нових услова живљења и ратовања мора се истаћи 

да је до краја рата трајао проблем настао приликом 

изласка трупа на линију фронта из логора око Солуна. То 

су били рецидиви свих облика маларије којом су се јединице 

српске војске заразиле приликом марша ка фронту 

и смештаја у маларичним зонама делте Вардара и низинских 

поречја северне Грчке (Македоније). 

Опасност од заражавања маларијом по свој вероватноћи 

није се могла избећи. 

Међусавезничка антиепидемијска комисија у Солуну, 

у којој су седели и искусни епидемиолози колонијалних 

земаља Француске и Енглеске морала је тога бити 

свесна. Проблем је проистекао из самог начина образовања 

тзв. Солунског утврђеног логора, тј. онога периметра 

одбране око Солуна у коме су се пре доласка српских 

трупа налазиле трупе Француске и Енглеске (4+5 дивизија), 

искрцане са онолико превозних средстава колико 

је било довољно за такву врсту ангажовања, али не и за 

брзо пребацивање већег броја војника на удаљене положаје. 

Ако се томе дода и неразвијеност железничких 

пруга у северној Грчкој, тек од 1912. преузетим од Турске, 

као и преко 100 000 српских војника које је требало 

брзо извести на положаје у левом, удаљенијем, делу 

фронта, онда постaје вероватно да се у ризик ушло свесно, 

у немогућности другог решења. Слично се десило и 

трупама савезника. Тако је настао трајни здравствени 

проблем са којим се морало носити све до краја рата, а 

многи су га носили до краја живота. О томе, опширније 

на другоме месту у овој књизи. 

Како се војска организовала, пустимо да нам каже 

пуковник др Сава Поповић, начелник санитета II армије 

и један од најбољих српских санитетских официра: 6 

„... Земљиште је разноврсно, равно, брежуљкасто и 

планинско, у долинама подводно и барљиво, пуно комараца, 

на положајима каменито, шумовито и здраво...лети 

у долинама несносна врућина и прашина, на положајима 

ваздух чист и свеж...путева готово није било и свуда су 

направљени сада нови војни, а средином могленске долине 

је саграђена нова дековиљска (ускотрачна, прим. 

АН) пруга за превоз ратног материјала. Вода је свуда врло 

добра и сигурна од загађивања... (долином) протиче 

више већих и мањих река и речица које дају довољно воде 

за појила и купатила и друге хигијенске потребе... 

...Чистоћа тела одржавана је код људства примерно 

благодарећи обиљу воде и добром снабдевању у преобуци, 

оделу и обући...импровизована су купатила...са тушевима 

и дезинфекцијски апарати и у њима се редовно 

дезинфиковало одело и преобука...у новембру и децембру 

(1916) извршена је (ре) вакцинација целокупног 

људства ... (Ипак се вашљивост код војника у земуницама 

прве борбене линије није могла у потпуности избећи). 

...Храна је изобилна и доброг квалитета, нарочито 

хлеб, али једноликост већином конзервисане хране изазива(ла) 

је често скорбут и проливе...чињени су покушаји 

да се прибави свежа, разноврснија и зељаста храна... 

(О проблемима проистеклим из овакве исхране и 

болестима насталих из ње (скорбут, хемералопија) више 

у посебном раду у књизи). 

Станови су земунице, ровови са надстрешницама, 

шатори, колибе и мештанске куће...загревани зими жаром 

или импровизованим пећима...у простирци се осећала 

јака оскудица због немања сламе... војници су снабдевени 

ћебадима...“ 

Овако је било на фронту, а са каквом се целокупном 

организационом шемом санитета завршила 1916. година 

Mи смо у расправи о санитету у 1916. 7 изнели проблеме 

који су се по доласку на Солунски фронт појавили 

због првобитне савезничке одлуке да реорганизовану 

српску војску лише позадинских санитетских установа 

под њеном управом и како је то постепено, до краја 1916, 

превазиђено, стога ћемо навести којим је изафронтовским 

и позадинским сопст-веним санитетским установама 

она располагала на крају 1916. године. То су: 

Главна војна станица са болницом у пристаништу 

Микра, 

1. пољска хируршка болница у Драгоманцима; 

2. пољска хируршка болница у Соровићу; 

3. пољска хирушка болница у Острову (у ствари 

болница „Шкотских жена“ са аустралијскoновозеландским 

медицинским и српским помоћним особљем); 

Nedok А. Vojnosanit Pregl. 2008; 65(Suppl.): 19–26.


Болница Саобраћајног одељења Врховне команде у 

Зејтинлику; 

Реконвалесцентно одељење у Микри, убрзо премештено 

у Воден; 

Реконвалесцентно одељење у Зејтинлику; 

Српско-енглеска болница 1 у Водену, уз постојећи 

Реха центар; 

Српско-енглеска болница 2 у Соровићу (до ослобођења 

Битоља, затим у селу Кремјану); 

Српско-француске болнице у Северној Африци (Бизерта 

и др.) уз команду Резервних трупа 7 . 

Уз ове српске установе, организоване су и 33 савезничке 

болничке јединице: 

15 француских (13 у Солуну и 2 у Зејтинлику); 

2 француске болнице у Седеси (једна Заразна ); 

француско истурено болничко одељење у Острову; 

6 француских амбуланти распоређених у позадини; 

5 великих енглеских болница под шаторима са 4 600 

постеља за лечење искључиво Срба (2 у Вертекопу, по 

једна у Соровићу, Самлиу и Микри); 

2 руске болнице у Солуну (Болницу „Свети Ђорђе“ 

својом донацијом опремио руски Цар Никола II, друга 

књегиње Наришкин, која се касније преместила ближе 

фронту); 

Српско-руска болница у Соровићу и Прихватни 

(француски) евакуациони центар на железничкој станици 

у Вертекопу. 

Крајем новембра (22) у Водену, у оквиру Реха одељења 

оформљена је Зубна станица под руководством др 

Милоша Ђ. Поповића, коме се ускоро придружио и др 

Миливоје Петровић, носилац Карађорђеве звезде са мачевима, 

а по његовом одласку, од јула 1917. др Милан 

Петровић, који је у њој остао до краја рата 9 . О развоју и 

раду ове службе опширније на другом месту овога Зборника. 

Са овако развијеном санитетском организацијом завршила 

се 1916. година, у којој је српска војска васкрсла, 

обновила се и ступила на тлe своје поробљене државе. 

Oвa је година уопште била успешна за савезничке снаге 

на свим фротовима, јер су успели да од непријатеља 

преузму и задрже стратешку иницијативу, са једним изузетком, 

на румунско-руском заједничком фронту, где су 

Румуни претрпели поразе и на Дунаву и у Трансилванији. 

Резултат тога осетио се на Солунском фронту у акцијама 

српске војске. Њена победоносна офанзива на почетку 

зиме била је заустављена наредбом савезничког 

врховног команданта маршала Жофра, због пораза који 

је претрпела румунска војска и због претећих вести да ће 

прогерманска Краљевска грчка војска можда ударити савезнике 

са леђа. Издата наредба гласила је да се поседну 

и за упорну одбрану организују солидни положаји који 

би касније могли да послуже као база за офанзивна дејства” 

у време када руске и румунске снаге буду у стању 

да поновно предузму офанзиву 8 ”. 

Kрајем те године савезничке снаге биле су следеће 

Енглеска – 7 дивизија; 

Француска – 6 “ ( и три на путу за Солун); 

Србија – 6 “ ( плус Коњичка дивизија); 

Италија – 1 “ 

Русија – 2 бригаде (4 пука); 

Година 1917. Грчка – 1 “ (Венизелосове присталице;) 

Дуготрајне борбе које су трајале од августа до децембра 

1916. и успостављена равнотежа снага са стабилизованом 

и добро утврђеном линијом фронта довели су 

до релативног затишја које је потрајало све до почетка 

маја 1917. За то време у српској војсци дошло је до нових 

измена у организацији. 

Због великих губитака током тромесечних борби и 

због сталнопостојећег проблема - рецидива маларије са 

дуготрајним опоравком због све чешће запажених тешких 

анемија и општег пропадања са једне, а немања природних 

ресурса за попуну проређених редова пукова са 

друге стране, војска је прибегла јединој могућој мери, 

реорганизацији и сажимању. 

Укинути су четврти пукови (16, 17, 18, 19, 20 и 24), 

нешто касније и четврте чете у батаљонима, а смањен број 

људства надокнађен је јачим пешадијским и артиљериским 

наоружањем, пре свега већим бројем пушкомитраљеза 

и митраљеза. Истовремено, укинут је штаб III армије, а 

њене дивизије прераспоређене, Вардарска у II, а Моравска 

у I армију, које су тако имале по три дивизије. Коњичка 

дивизија остала је ван састава, под директном командом 

Врховног штаба. Дана 3. јануара укинут је и Добровољачки 

одред, који је после погибије војводе Вука и великих 

губитака на Кајмакчалану спао на неколико стотина бораца. 

Новодонетим прописима пооштрени су услови за стицање 

трајне инвалидности, па су лекарске комисије у Солуну, 

Северној Африци и Француској имале пуне руке посла 

због ревизије ранијих решења. Трудило се и да се 

смањи бројни састав неборачких позадинских војних јединица 

и установа. Са тако добијеним војницима из расформираних 

јединица и из неборачког састава попуњени 

су редови проређених преосталих 18 српских пукова 8 . 

Команда резервних трупа у Северној Африци добила је 

још већи значај у снабдевању јединица српске војске на 

Солунском фронту опорављеним и рехабилитованим војницима 

и новообученим добровољцима или регрутованим 

војним обвезницима широм Европе, о чему у овоме Зборнику 

говори посебан чланак. 

Изнурени борачки састав током ових месеци је 

плански, периодично повлачен са линије фронта на дужи 

опоравак у току којег су спровођене реорганизације јединица 

и њихово донаоружавање савременијом техником. 

За то време, линија фронта била је стабилна, а операције 

слабог интензитета у виду препада, извиђања, артиљеријских 

двобоја, авионског бомбардовања и ваздушних 

бојева повремено су прекидале монотонију, a губици 

услед ратних дејстава и побољевања гомилали су 

се, даље проређујући борачки састав. 

Промене нису мимоишле ни санитет у циљу побољшања 

ефикасности лечења: 

Већ 28. фебруара поново је отворено Реконвалесцентно 

одељење у Микри, треће по реду, а за његовог 

управника именован је резервни мајор др Милан Стајић 9 

У њему је, такође, уведена зубнолекарска служба 9 . 



Тога истога дана под непосредном командом Врховног 

штаба српске војске, према извештају пуковника др 

Сондермајера (Л. бр. 20 066) налазиле су се следеће санитетске 

јединице и установе, изузимајући санитет оперативне 

војске 10 : 

- Резервна болничарска чета 1; 

- Резервна болничарска чета 3; 

- Реконвалесцентски логор у Водену; 

- Реконвалесцентско одељење у Микри; 

- Реконвалесценско одељење у Зејтинлику; 

- I пољска хируршка болница; 

- II пољска хируршка болница; 

- III пољска хируршка болница (Шкотске жене); 

- Српско-руска пољска болница; 

- Српско-енглеска болница 1; 

- Српско-енглеска болница 2; 

- Главно војишно санитетско–апотекарско слагалиште, 

и 

- Аутомобилски одред Саобраћајног одељења Врховне 

команде. 

Према истом извештају у овим јединицама налазило 

се 33 санитетска официра, 97 обвезника чиновничког реда 

(апотекари, медицинари и свештеници), 157 болничарских 

и других подофицира и 1 022 каплара и редова, 

највећим делом болничара и помоћног особља. 

Од страног особља, ту су били: 8 лекара (2 мушкарца 

и 6 жена), 105 добровољних болничарки и 12 добровољна 

болничара, 3 жене-шофера, 2 администратора и 10 

ратних заробљеника. 

У марту месецу српски санитет значајно је проширио 

делатности. Наиме, француска команда понудила је 

да српска војска преузме њихову велику резервну болницу 

бр. 14 која се у виду великог комплекса зграда налазила 

у Солуну. Ондашњи начелник Штаба Врховне 

команде ђенерал Петар Бојовић донео је 13. марта одлуку 

(Л. бр. 21 440), да се та болница „прими од Француза 

са локалима, материјалом и инсталацијом. Његовом Наредбом 

бр. 10 за целокупну војску“ од 17. марта саопштено 

је да ће болница носити назив „Српска резервна 

болница престолонаследника Александрa“. Oва болница, 

за чијег је првог управника постављен резервни мајор др 

Љубиша Вуловић (касније професор Медицинског факултета 

у Београду), својим брзим развојем постала је, у 

ствари, Главна војна болница српске војске у егзилу, развијајући 

поред главних грана (интерна медицина, хирургија 

и радиологија) и друге значајне гране клиничке 

медицине (биохемијска и бактериолошка лабораторија, 

болести: уво, грло и нос, кожновенеричне и очне). Она је 

постала и образовна установа, јер су током више од две 

године њеног постојања кроз њу прошли многи лекари и 

медицинари, а већина њених кадрова је по ослобођењу 

Србије и њеном гашењу наставило са радом у Главној 

војној болници у Београду или на Медицинском факултету 

11 . 

Санитетски кадар болнице повремено је мењан 

према потребама службе, што се може пратити у „Књизи 

лекара и медицинара“ Санитетског одељења Врховне 

команде вођене од 1916. до 1919. године са свим кретањима 

у служби 9 . Природно је да је најснажније била заступљена 

хируршка грана са два одељења, а затим интернистичка, 

из које је већ било издвојено Одељење за 

плућне болести. Заразне болести највећим делом биле су 

лечене у француској болници у Седеси, слично као и пре 

тога на Крфу на острвцету Лазарету. 

Управници су били: мајор др Љубиша Вуловић, 

потпуковник др Жарко Рувидић, пуковник др Јордан 

Стајић, пуковник др Владимир А Поповић и потпуковник 

др Жарко Трпковић, начелници Интерног одељења; 

потпуковник др Жарко Рувидић и резервни мајор др Миленко 

Матерни, начелници Хируршког одељења; пуковник 

др Јордан Стајић, пуковник др Чеда Ђурђевић и (поново) 

пуковник др Јордан Стајић, шеф Радиолошког 

одељења потпуковник др Александар Марковић, шеф 

Лабораторије за бактериологију; доц. др Лудвик Хиршфелд, 

шеф Oдељења за плућне болести; резервни мајор 

др Љубомир Д Стојановић, шеф Oдељења за кожновенеричне 

болести; капетан 1 класе др Душан Копша, од октобра 

1917, шеф Одељења за уво, грло и нос резервни 

мајор др Љубиша Вуловић, који је то остао и после одласка 

са места управника болнице (уз друге дужности у 

Солуну), све до одласка у Француску у мају 1918, када га 

је (од августа) наследио такође, резервни мајор др Моша-Букус 

А Алкалај 9 . 

Офталмолошку службу, поред дужности у министарству, 

мислимо да је обављао потпуковник др Жарко Трпковић, 

као и у другој великој српској болници у Солуну, 

Болници Саобраћајног одељења Врховне команде, њен 

управник мајор др Милутин Копша. Осим тога, у Микри 

крај Солуна налазио се мајор др Драгољуб Ђорђевић, такође 

офталмолог, прво као командир 3. резервне болничарске 

чете при Врховној команди, а потом референт санитета 

Главне војне станице у Микри. Такође, непосредно 

иза фронта у Драгоманцима, у Првој пољској хируршкој 

болници као њен командир од 1. јануара 1917. до краја рата 

налазио се мајор др Ђорђе Нешић, касније професор 

Офталмологије Медицинског факултета, који ће се прославити 

лечењем хемералопије (кокошијег слепила) код 

војника, настале једноличном исхраном. И, на крају, не 

треба заборавити, и у Солуну и иза самога фронта, постојале 

су и велике савезничке болнице у којима су били присутни 

и лекари тзв. „малих“ специјалности. 

Нарочито треба истаћи да је доцент др Хиршфелд организовао 

курсеве из бактериологије које су завршили лекари 

др Коста Тодоровић (касније професор инфективних 

болести београдског Медицинског факултета, академик, 

председник САНУ), др Стеван Иванић (касније директор 

Хигијенског завода у Београду), др Хранислав Јоксимовић, 

др Милутин Ранковић, руски () лекар др Косовић, и 

студенти медицине Радмило Јовановић (касније генералмајор 

ЈНА и члан САНУ), Стојан Најдановић, Илија Арсеновић, 

Јеремија Петровић и Душан Николић. 

На Интерном и Хируршком одељењу обављана је 

специјализација из тих грана, лекарима који су у њима 

боравили после рата појединачним решењима призната 

је одређена специјалност од стране Министарства народног 

здравља. 



Хируршко одељење имало је два одсека у којима су 

до премештаја уочи пробоја фронта били шефови пуковник 

др Чеда Ђурђевић и резервни мајор др Леон Коен, 

обојица касније професори београдског Медицинског 

факултета 9 . 

Болница је радила све до 28. маја 1919. године, када 

је наредбом Министарства војног расформирана. 

У мају 1917. санитет II Aрмије, посебно Шумадијске 

и дела Вардарске дивизије, учествовао је у офанзивној 

акцији која је 8-23. маја вођена у зони Ветерник- 

Кравице-Добро поље у покушају да се изврши пробој 

непријатељских линија паралелно са пролећном офанзивом 

коју су савезници изводили у Француској и својим 

одсецима Солуског фронта. Овом операцијом није постигнут 

планирани циљ (пробој), нити су постигнути локални 

успеси одговарајући губицима у људству и муницији 

(погинуло 10 официра и 190 војника) 8 . 

Слично се догодило и крајем лета, када је 30. августа, 

на захтев савезничког Врховног штаба, ради ометања 

премештања непријатељских трупа на фронт у Бесарабији, 

Вардарска дивизија извела демонстративни напад 

на непријатељске положаје после јаке артиљеријске 

припреме. У дводневном нападу, који се на крају завршио 

успостављањем ранијег стања, дивизија је имала 

405 војника избачених из строја 8 . 

То је била последња већа операција на српском делу 

фронта до пролећа 1918. У 1917. српска војска је изгубила 

1 169 погинулих и умрлих, 200 несталих и 2 862 рањена 

војника, подофицира и официра 8 . 

Да се вратимо санитету и изменама у организацији 

и намени привремених српско-енглеских болница 1 и 2, 

које су 1916. пребачене са Крфа, где су функционисале 

као болнице енглеских добротворних друштава „The 

wounded allies“ и „Serbian relief fund“, тј. „Рањени савезник“ 

и „Српски потпорни фонд“, са енглеском управом и 

српским помоћним особљем под командом српског официра 

7 . 

Српско-енглеска болница 1 налазила се од септембра 

1916. у Водену и била је функционално и административно, 

заједно са Резервном болничарском четом 1, 

везана за Реконвалесцентно одељење са наменом прихвата 

теже оболелих од маларије из II армије (В.К. Л. бр. 

8 370/16). Решењем Врховне команде 22. јуна 1917. (Л. 

бр. 2 9877) она је у потпуности прешла у „нашу својину“, 

те је постала самостална установа са посебном администрацијом 

и финансирањем (В.К, Главна интендантура 

Е. бр. 14 955/17), заједно са поменутом болничарском 

четом, која је од 1. октобра прешла на целокупно снабдевање 

из болнице 12-14 . 

Судбина српско-енглеске болнице 2 била је нешто 

другачија. Она је до ослобађања Битоља била смештена 

у Соровићу у згради основне школе, а после тога се поделила: 

један, енглески део под управом др Хејгза, 

прешао је у Битољ (са њима је отишла и госпођа Харлеј 

са особљем), а други део наставио је са радом у Соровићу, 

да би 24. августа 1917. добио наређење (Л. бр. 33 

174 и Л. бр. 37 264) од Врховне команде „да све болесне 

војне обвезнике евакуише у друге болнице, да зграду 

у којој је била смештена болница у Соровићу задржи за 

школу избегличке деце, а да болницу премести у Кремјан 

између Бача и Живоње, где ће прихватити болесна 

грађанска лица од заразних болести, због чега је привремено 

стављена на расположење Министарству унутрашњих 

дела.“ Цела ова процедура завршена у преписци 

између МУД, Министарства војног и Врховне команде 

и тако је остало до половине 1918. када је болница 

и административно и финансијски престала да буде 

на списку војске 15-16 . 

Крајем 1917, када је због револуционарних догађаја 

у Русији прекинуто материјално снабдевање, делегат руског 

Црвеног крста при савезничкој команди у Солуну, 

потпуковник доцент др Сергеј К Софотеров, био је принуђен 

да понуди Санитетском одељењу српске Врховне 

команде да преузме инвентар Болнице Црвеног крста у 

Соровићу од њеног управника др Чаброва, с молбом да 

се у српској служби задржи милосрдна сестра Афанасјева 

по њеној жељи (писмо др Софотерова). У преписци 

која је уследила издато је неколико наређења, све под Л. 

47 143: командиру евакуационог одреда у Соровићу, поручнику 

др Петру Давидовићу, наређено је да комисијски 

преузме целокупан инвентар болнице од др Чаброва 

и да прими команду над Српско-руском болницом и да 

се др Чаброву изда наређење да све руске санитарце и 

остали персонал упути у Верију, и да ће та болница од 1. 

јануара 1918. „прећи у наше руке“, o чему је извештен 

Главни интендант ВК ради одговарајућих поступака у 

вези са тиме 17-18 . 

Још и пре овога, када је после бољшевичког преврата 

почетком новембра постало јасно да ће у руским редовима 

на Солунском фронту доћи до потпуног расула, 

Врховна команда је 27. новембра де факто преузела ту 

болницу, променивши јој име (Руска пољска болница) у 

Српско-руска пољска болница (Л. бр. 12 114) 19 . 

Дана 17. јула 1917. у групи официра који су непосредно 

после Солунског процеса елиминисани из војске, 

нашли су се и неки санитетски официри, пуковник др 

Милутин Никетић, хирург консултант у Моравској дивизији, 

резервни капетан I класе др Риста Пешић- 

Гостушки, лекар 4. Коњичког пука, и вероватно један од 

најстаријих апотекара српске војске (од 1896. године), 

нижи апотекар 2. класе (капетан II класе) Милан Каменчић 

9 . 

Од других догађаја значајних за санитет наводимо 

да се 7. децембра у Солуну искрцало 145 официра и 

2 518 војника и подофицира који су припадали Штабу 

Добровољачког корпуса СХС у Русији и делу (остатку) 

његове II дивизије. После одмора формирано је 14 чета 

које су биле распоређене у проређене српске пукове. Са 

њима се вратио и мањи део санитетског особља (колико 

смо могли да установимо до садa, медицинари Светозар 

Николајевић и Здравко Ристановић), док се већи део вратио 

касније, а неки остали у Русији из разних разлога: 

завршетак студија (Милан Матић, Милутин Велимировић), 

лечења (др Драгутин Костић), или са нашим рањеницима 

и болесницима по руским болницама, што је данас 

тешко до краја разјаснити. А, неки су остали да учес- 



твују у револуционарним догађајима (потпоручник медицинар 

Рудолф Трушнович на страни „белих“, медицинари- 

добровољци Тоне Ержен и Ловро Клеменчич на 

страни „црвених“, a потпоручник медицинар „Радуле“ 

Рудолф Гајда, са каснијом репутацијом „генерала“ чешких 

јединица у Сибиру). Поручник др Богослав Боучек 

(Чех) августа 1917. разрешен је дужности ради преласка 

у Чешки корпус, као што су то учинили још неки чешки 

официри уочи поласка Срба за Солун, док је мајор др 

Момчило Ивковић, који је у корпусу био хигијеничар 

(епидемиолог) у штабу и члан лекарске комисије, уступљен 

је Министарству спољних послова које га је послало 

у Москву за лекара посланства и војне мисије 9 . Ни 

начелник санитета корпуса, пуковник др Милан Жерајић, 

није се вратио све до краја рата, као и многи други 

из различитих разлога (види даље). Већина руских санитетских 

официра, такође, напустила је Корпус уочи повратка, 

чак и они који су у Русију послати из Солуна (др 

Јаков Рјабин), осим неколицине који су се са добровољцима 

вратили у Солун (види даље), док је један од њих, 

др Алексеј Шепељ, лекар 3. пука, по свој прилици умро 

током 1917. године (нестаје у солунској ранг-листи официра 

објављеној 01.01.1918, а Словенци га у своме Зборнику 

обележавају као умрлог) 31 . 

Дана 29. децембра 1917. уследила је одлука Министарства 

војног (ПОВ. Ф.ђ.О. бр. 8 604) да се образује Југословенска 

дивизија од досадашње Вардарске дивизије 

и 1. (1. 2. пук) 1. Добровољачке дивизије, док се 2. бригаде 

( 3. и 4. пук) по доласку образовао југословенски 

пук. Прва бригада стигла је током јануара 1918, а Друга 

у марту и мају. (Наредба Врховне команде од 29. марта 

1918). Укупно у Солун стигло је, путујући разним правцима, 

688 официра и 18 851 подофицир и војник, који су 

после лекарских прегледа, утврђивања здравственог 

стања и способности, вакцинисани и упућени у дивизију. 

Тако је ова дивизија по своме бројном стању постала 

најјача формација српске војске са две бригаде (Вардарска 

и Југословенска), у свакој по два пука, првој 21. и 22, 

другој 1. и 2. југословенски. 4, 20, 21 . 

Крајем 1917. године са српским трупама вратила се 

из Русије и болница Шкотских жена, нажалост без њеног 

спиритус мовенса др Елзи Инглис која је при повратку 

преминула услед тешке болести коју није лечила, оставши 

у Русији са српским војницима до поседњег даха, па 

је сахрањена у Њукастлу са српским и енглеским одличјима 

и заставама на ковчегу. Од особља ове болнице и 

српског образована је IV пољска хируршка болница, а за 

њеног командира постављен је резервни мајор др Јосиф 

Недок. Болница је била смештена у Горњем Пожару. 

У току ове године, поред свих проблема које је 

требало да реши Санитетско одељење ВК у сарадњи са 

Министарством војним, поставило се и питање настављања 

прекинутих студија медицинара који су се налазили 

у војним јединицама и установама, истих оних који су 

без решеног војног статуса служили у санитетским јединицама 

током целога рата. 

Већ смо раније навели питање статуса медицинара у 

Добровољачком корпусу у Русији. Тада смо навели и покушај 

начелника санитета В К, др Романа Сондермајера, 

да се то реши: он је 4. јуна 1916. предложио групу од 45 

медицинара старијих семестара који су имали чинове 

наредника да се унапреде у чин санитетских потпоручника 

(В К, Пов. Л. бр. 146). Предлог није усвојен због 

недостатака средстава за њихове плате, др Сондермајер 

је био укорен због свога инсистирања, а медицинари остали 

једини школовани ратници којима је напредовање у 

официрске чинове било ускраћено све до краја рата, само 

из разлога што је „…господин министар војни сматрао 

да су сасвим довољно и достојно збринути на војничкој 

храни и са рангом подофицира“ 22, 23 . То је, уосталом, 

био само одраз општег потцењивачког става војних 

кругова према санитетским официрима уопште, става 

који се као непрекидна нит провлачио током целог периода 

постојања српске војске, почев од ограничења у напредовању, 

преко униформи, субординационих односа и, 

најгоре, у виду константног ограничавања како у самосталности 

деловања, тако и у уважавању мишљења. Историја 

српског војног санитета зна за безброј таквих примера. 

Почетком 1917. у војсци се све више осећала оскудица 

нових бораца, те је министар војни почео да позива 

са школовања у иностранству регрутоване ђаке и студенте, 

међу њима и неке студенте медицине. Када се у 

влади покренуло то питање, увидело се да ће и војска у 

рату и држава у миру имати од тога штете, јер је у томе 

тренутку у војсци према бројном стању недостајало 29 

лекара, а по завршетку рата у земљи је настала велика 

оскудица у лекарима, имајући у виду да је преко 120 лекара 

у току рата већ било погинуло или умрло. Тада је 

влада одлучила да се студенти медицине не само оставе 

где су, него и да се на студије упуте сви медицинари старијих 

годишта за које се претпоставља да за краће време 

могу завршити студије (Краљевско српско војно министарство, 

Ф. Ђ. О. бр. 6 535 од 5. априла 1917). У преписци 

која је уследила, констатовано је да се на студијама 

налази четири медицинара, а да број оних који испуњавају 

жељени критеријум износи двадесет. Тако су најзад 

они 17. јула (В. К. Л. бр. 32 182) упућени на наставак 

студија у Француску и у Швајцарску, а највећи број студије 

је завршио до краја или непосредно после рата. 

Уместо ових медицинара влада је издвојила средства за 

ангажовање грчких лекара на њихова упражњена места, 

што се ускоро, по ослобађању, показало као врло користан 

потез 24-27 . Тим поступком влада је дезавуисала саму 

себе, јер одбијајући предложена унапређивања, као разлог 

навела је недостатак новчаних средстава. 

На крају прегледа 1917. године требало би поменути 

да је то година у којој су се српски официри, такорећи 

по први пут, срели са масовнијим проблемом психолошке 

природе међу својим војницима. Наиме, ти остаци 

српске војске, који су са малим прекидима ратовали још 

од 1912. године, преживели најстрашније физичке и душевне 

патње током повлачења 1915, оставивши своје 

породице на милост и немилост окрутном непријатељу, 

који су са надом у скору победу поново ушли у борбе на 

Солунском фронту, поразили надмоћног непријатеља 



код Горничева, освојили Кајмакчалан и ступили на тле 

своје отаџбине, осетили су се изневерених нада у скори 

повратак својим домовима и почели да испољавају разне 

промене понашања, о чему сведоче учесници и понеки 

докуменат који се може наћи у архиву. Било је ту чак и 

немилих појединачних догађаја (покушаји бегства, самоубиства, 

сукоби, братимљења са непријатељским војницима 

на линији фронта у време Ускршњих празника, одбијања 

послушности ) 28-29 . 

Тако се завршила 1917. година. 

Година 1918. 

У овој години настављени су свакодневни мали сукоби, 

чарке, повремена бомбардовања обострано, у ствари 

психофизичко исцрпљивање борбених састава. За то 

време у српској Врховној команди разрађивани су планови 

за велику офанзиву који ће бити предложени команди 

савезничке Источне војске. 

У санитет почели су да пристижу први дипломирани 

медицинари (др Велимир Михаиловић, др Фрања Навратил, 

др Јаков-Жак Конфино, др Димитрије Јовчић, др 

Андра Стојановић и др Јосиф Буцек), освеживши већ исцрпљени 

лекарски састав. Њима су се придружили лекари 

и медицинари пристигли из Русије, међу њима и неколико 

Руса (Пов. Л. бр. 70 106): пуковник др Михаило 

Величковић, потпуковник др Драгослав Поповић, мајор 

др Божидар Јанковић, капетан 1. кл. др Владимир Станојевић, 

капетани 2. кл. др Драгутин Фреја (Чех), др Лев 

Иванович Поливец (Рус), поручници добровољци др Јован 

Поповић, др Роман Струтински (Рус), др Војислав 

Веселиновић, др Стеван Пољак (Хрват), др Милан Симоновић 

и др Константин Николајевич Кржишковски 

(Рус), потпоручници-медицинари Ђура Деканић (златна 

медаља за храброст), Иса Недељковић, Милко Гнезда 

(Словенац), Сима Илић, Јосип Хебајн (Словенац) Јарослав 

Кохоушек (Чех), Миливоје Малушев, Фрања Вулетић 

(Хрват), Стојан Гргуров, Бранко Кешански и Јоже 

Ерменц (Словенац). Осим последње тројице медицинара 

за које не знамо даљу службу до завршетка ратних операција 

(могуће је да су из неког разлога остали нераспоређени) 

остали лекари и медицинари после краћег опоравка 

у Депоу нераспоређених официра били су распоређени 

у санитете оперативих јединица, виши санитетски 

официри упућивани су најчешће на упражњена руководећа 

места, а млађи као пуковски односно батаљонски 

лекари, попунивши тако проређене редове санитета 

уочи планиране и дуго очекиване офанзиве. Током следећих 

неколико месеци на војну дужност јавили су се и 

остали студенти послати на довршење студија, што је 

било од велике помоћи због нараслих потреба широм 

новонастале државе СХС и због велике епидемије (пандемије) 

грипа која је беснела у војсци и народу 9, 30 . У Русији 

су остали делови Допунског батаљона, које су 

Французи задржали у Архангелску ради чувања пристанишних 

објеката и један истурени одред од око 1 000 

људи у Кандалакши на обали Белог мора, са њима су послати 

добровољци поручник др Никола Кешељевић и 

медицинар наредник Валентин Мершол (Словенац). Они 

су се вратили у Солун 29. септембра 1918. године и укључити 

у санитет 30 . Поред ове јединице, у Русији су 

функционисали и делови јединица образованих од ратних 

заробљеника југословенских народа, највећи такав 

био је добро организовани Југословенски пук „Матија 

Губец“, у чијем санитету су били тројица Словенаца, као 

шеф др Божидар Фајдига и медицинари Јосип Ерат и Тоне 

(Иван ) Ловшин, који су се у земљу вратити после 

1920 31 .. Такође, са српским конзулом у Одеси, Јованом 

Миланковићем, који се бавио прикупљањем Југословена 

по Сибиру, једно време налазио се и резервни капетан 2. 

класе др Драгутин Костић (раније командир 2. пољске 

болнице 1. добровољачке дивизије) 32 . 

Пуковник др Милан Жерајић, начелник санитета 

Корпуса, све до краја рата остао је у Русији вероватно 

по одобрењу Врховне Команде („није отпутовао у Архангелск, 

већ је остао у Одеси“), па се у распоредима 

Врховне команде помиње тек од 1920 9, 33 . 

Наводећи националност појединих лекара и медицинара 

аутор је желео да покаже ентузијазам интелектуалне 

омладине јужнословенских народа и заједничко 

стремљење ка ослобађању од туђинског жига. Што народи 

можда нису били спремни за заједнички живот и 

што су се у каснијим деценијама, средином и поготову 

крајем XX века догађали добро познати трагични догађаји 

ни мало не умањује вредност њиховог племенитог 

поступка. 

Према извештају Санитетског одељења Врховне 

команде (Л. бр. служб.) од 10. јуна 1918. године у оперативним 

јединицама и њеним позадинским установама 

налазило се: 

- Лекара, активних официра...........................68 

- лекара, резервних официра..........................86 

- лекара, хонорарних....................................... 8 

- лекара, грађанских........................................10, 

- Укупно...........................................................172 

- Медицинара ................................................119 

(Нема података о апотекарима, нити о страном особљу). 

У извештају се наводи детаљан распоред лекара и 

медицинара по јединицама и установама ван састава армија 

(директно под ВК) и појединачно у штабовима армија, 

дивизијама, пуковима и другим јединицама (извештај 

се налази у прилогу) 34 . Овај извештај није обухватио 

санитетске официре који су били у разним мисијама по 

иностранству, војним комисијама, установама дивизијских 

војних области и другим службама које су биле под 

командом Министарства војног, службама Црвеног крста 

и другим министарствима (просвете, унутрашњих дела), 

као што није обухватио ни медицинаре који су били упућени 

на довршење студија у Француску или Швајцарску. 

Са овим бројем санитетског особља вршена је служба 

на фронту и иза њега, са њиме је у јесен 1918. српска 

војска кренула у пробој и ослобађање отаџбине. 

О санитетској служби за време пробоја и гоњења 

непријатеља видети посебан рад у овом Зборнику од истог 

аутора. Такође на другом месту у овом Зборнику би- 



ће изнети губици српске војске и народа у овомe рату, из 

којих ће се видети величина напора и бројност жртава 

које су поднете на олтар слободе. Ови огромни губици у 

људству, који су српски народ довели на ивицу демографског 

изумирања, нажалост на сличан начин поновљени 

у новом рату 1941–1945, морају бити вечна опомена 

и предмет сећања будућих нараштаја. 

У овом периоду на челу војних санитета налаизили 

су се: 9 

– пуковник др Сима Карановић, начелник Санитетског 

одељења Министарства војног, 

– пуковник др Роман Сондермајер, начелник Санитетског 

одељења Врховне команде, до 19.07.1917, после 

њега 

– пуковник др Јордан Стајић, до 19.06.1918, после 

њега 

– пуковник др Ђока Владисављевић, до краја рата. 

у I армији начелник санитета 

– пуковник др Ђока Владисављевић, до 19.06.1918, 

– пуковник др Драгутин Петковић, до краја рата; 

у II армији, начелник санитета до краја рата пуковник 

др Сава Петровић. 

L I T E R A T U R А 

1. Nedok A. Personalna istorija srpskog vojnog saniteta 1836- 

1918; (rukopis, kod pisca). 

2. Hiršfeld L. Istorija jednoga života, SKZ, Beograd, 1962; LV, 

377, 71-95. 

3. Nedok A. Sanitet Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Rusiji 

1916-1917, u: Srpski vojni sanitet u 1916. godini, AMN SLD, 

Beograd, 2007, ser. B, vol. 1, sv.2, 163-80. 

4. Popović N. Jugoslovenski dobrovoljci u Rusiji 1914-1918, Udruženje 

dobrovoljaca 1912—1918 (obimna građa izneta u knjizi). 

5. Stanojević V. Naš sanitet u Dobrudži, u (isti), Istorija srpskog 

vojnog saniteta i Naše ratno sanitetsko iskustvo (reprint), Vojnoizdavački 

i novinarski centar, Beograd, 1992; 423–432. 

6. Popović S. Moje ratne uspomene (rukopis), Arhiv SLD, Beograd 

7. Nedok A. Reorganizacija srpskog vojnog saniteta u 1916. godini, 

u Srpski vojni sanitet u 1916. godini, AMN SLD, Beograd, 

2007; ser B, vol.2, sv 2, 13–42. 

8. Opačić P. Solunski front 1917.godine, u Zborniku radova Istorijskog 

instituta Srbije, Beograd, 1988; Srbija u 1917.godini, 6, 

141–161. 

9. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, Knjiga lekara i medicinara 

1916-1918, A.V.I.I., Beograd, pop. 3a, kut. 95, fasc. 1, 

dok. 4. 

10. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L. br. 20 066 od 

28.02.1917., A.V.I.I., Beograd, pop.3a, kut. 114, fasc. 2, dok. 27. 


13.03.1917., A.V.I.I., Beograd, pop.3, kut. 296, fasc. 19, dok 

9/36. 

12. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L.br.8370 

od3.10.1917., A.V.I.I., Beograd, pop.3, kut. 264, fasc. 6, 

dok.71/194. 

13. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L.br.29877 od 

22.06.1917.,A.V.I.I., Beograd, pop.3, kut .296, fasc. 20, dok. 

9/83. 

14. Vrhovna Komanda, Glavna Intendantura, E.br.14 955 od 

18.09.1917.,A.V.I.I. Beograd, pop.3, kut.296, fasc.20, dok. 

9/83 (dok.13 i 14. zajedno) 


02.08.1917. i L. br. 37 264 od 24.08.1917. i Ministarstvo vojno, 

Sanitetsko odeljenje, L. br. 12 082 od 11.09.1917.,svi zajedno 

u A.V.I.I. Beograd, pop.3a, kut.113, fasc.7, dok. 29. 


15.09.1917. A.V.I.I., Beograd, pop. 3, kut. 296, fasc. 20, dok. 

9/81. 

17. Societe de la Croix Rouge Russe, Le Delegue russe pres de 

l’Armee d’Orient, No. 2924 de 28.decembre 1917., A.V.I.I. 

Beograd, pop. a, kut. 113, fasc. 7, dok. 34. 

18. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L. br .47 143 od 

28.12.1917, A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 113, fasc. 7, dok. 

34. 


02.12.1917, A.V.I.I. Beograd, pop. 3, kut. 264, fasc. 6, dok. 

71/103. 

20. Ministarstvo vojno, Pov. F.Đ.O. br. 8 604 od 29.12.1917. 

A.V.I.I. Beograd, pop. 10, kut. 4a, fasc. 2, dok. 24/5. 

21. Vrhovna Komanda, Naredba komandantu Dobrovoljačkog 

korpusa SHS od 20.03.1918. pop. 10, kut. 4a, fasc. 2, dok. 

24/6. 

22. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, Pov.L. br. 146 od 

04.06.1916. A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 116, fasc. 3, dok. 3. 

23. Stefanović S. Fragmenti građe za istoriju našeg povlačenja i izgnanstva, 

u Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta i Naše 

ratno Sanitetsko iskustvo, (reprint), Beograd, 1992, 403. 

24. Ministarstvo vojno, Opšte vojno odeljenje, Đeneralštabni otsek, 

F.Đ.O. br. 6 535 od 5.04.1917. A.V.I.I., Beograd, pop.3a, 

kut.109, fasc. 3, dok. 6. 


2.06.1917. A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 109, fasc. 3 dok. 7. 

26. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L. br.31 228 od 




28. Skoko S. i Opačić P. Vojvoda Stepa Stepanović u ratovima Srbije 

1876 – 1918., BIGZ, Beograd, 1981, 576–589. 

29. Jakovљević S. Srpska Trilogija, Kapija Slobode, Geca Kon, Beograd, 

1936, III, 259–267. 


11.08.1918., A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 116, fasc. 13 dok. 47. 

31. Turk E, Jeras J, Pavlin R. Dobrovoljci kladivarji Jugoslavije, 

Ljubljana, 1936. 

32. Milanković J. D. Uspomene iz Sibira, Beograd, 1926. 

33. Štab Dobrovoljačkog korpusa SHS, br. sl. /1917, A.V.I.I. Beograd, 

pop. 10, kut. 4a, fasc. 4, dok. 43. 

34. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, br. Služb. od 10. juna 

1918, A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 114, fasc. 6, dok. 51. 

35. Kranjc M. F. Slovenski udeleženci Oktobarske revolucije i kontrarevolucije 

(1917-1918), internet izdanje 

(users.volja.net/marijankr/ 1. 

36. Trušnović R. Stara i nova Rusija. Skoplje, 1937. 



UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Санитет српске војске у пробоју Солунског фронта и ослобођењу 

Србије 1918. године 

The Serbian Army Medical Corps in the breach of the Salonika Front and 

liberation of Serbia in the year 1918 




први свестски рат; србија; медицина, ратна. 

Key words: 

world war I, yugoslavia, military medicine. 

Увод 

Током двогодишњег позиционог ратовања 1917- 

1918. године српске санитетске јединице, обликоване 

према француској доктрини за алпске трупе, у потпуности 

су се прилагодиле тој ситуацији и, упркос никада достигнутом 

формацијском броју, без већих проблема извршавале 

су поверене дужности. Задужене првенствено 

за задатке у борбеној линији фронта или непосредно иза 

ње, а подржане позадинским санитетским савезничким и 

сопственим болничким установама (нарочито енглеске 

болнице 36 и 37 са по 1 500 постеља у Вертекопу, српски 

стационари иза фронта са три рехабилитациона центра и 

српска болница у Солуну), аутомобилским секцијама за 

брз транспорт од фронта и богатом мрежом приступних 

путева до саме линије фронта, железничким и колским, 

оне су спремно дочекале почетак најављене офанзиве. 

Нажалост, показало се већ у првим њеним данима да санитетске 

јединице, опремљене за услове позиционог ратовања, 

нису у стању да адекватно одговоре захтевима 

који се јављају у току офанзиве по непроходном брдскопланинском 

терену, што је довело до скоро непремостивих 

тешкоћа у раду санитета оперативних јединица и до 

заостајања за њима армијских хируршких пољских болница 

које су биле планиране да им пруже непосредну 

подршку током офанзиве и напредовања. Шта се десило 

Припреме 

Врховна команда српске војске, после двогодишњег 

исцрпљујућег расипања живе силе у рововском ратовању 

без резултата, сачинила је у лето 1918. оперативни план 

за пробој непријатељског фронта и упутила га савезничкој 

комади у Солун на усвајање. Дана 3 јула 1918. године 

он је на међусавезничкој конференцији усвојен и у Паризу, 

на инсистирање генерала Франше д‘Епереа, одобрен. 

Како је за протекле две године линија фронта била обострано 

вишеструко изграђена и утврђена, предвиђено је 

да се, у циљу стратешког изненађења противника, планирани 

пробој изврши на најнеприступачнијем и најмање 

утврђеном делу фронта у брдско-планинском пределу 

који је делио долине Пелагоније и Повардарја, са циљем 

да се продором до Вардара између Кавадара и Демиркапије 

изврши раздвајање непријатељских армија и исте 

потом почесно потуку. У томе врлетном, стеновитом и 

шумама обраслом пределу Бугари су током две ратне године 

изградили путеве правцем Кравица – Демир-капија 

(70км) и Добро поље – Кавадар – Градско (90 км). 

Одобреним планом српске Врховне команде на челу 

са војводом Мишићем одређено је да пробој изврши II 

српска армија под командом војводе Степе Степановића 

(Шумадијска, Тимочка и Југословенска дивизија), ојачане 

са две француске (17. колонијална и 122.) дивизије 

правцем Добро поље - долина Вардара. 

По извршеном пробоју Шумадијска и Тимочка дивизија 

имале су да се до Вардара пробијају првим путем, 

а Југословенска и 17. колонијална другим, док је I aрмија 

помоћним правцем од Битоља ка Прилепу имала да потпомаже 

тај напад, а савезничке снаге лево и десно од 

српских својим нападима спрече прегруписавање непријатељских 

снага ка српском удару. Напад је требало да 

почне 14. септембра снажном артиљеријском ватром из 

преко 580 оруђа у трајању од 24 часа, а да потом уследи 

пешадијски удар са три дивизије (Шумадијска, 17. и 

122.) у првој линији, после којих у другом налету Тимочка 

и Југословенска завршавају пробој. Савезници су 




своје нападе започињали неколико дана касније, прво 

француске лево и десно од српских, а потом енглескогрчке 

на крајње десном крилу. 

На завршетку своје директиве српска Врховна команда 

наредила је да се при њеном извршењу непријатељ 

гони до последњег даха људи и стоке. 

Санитет обе српске армије у својим јединицама 

формацијски већ је располагао лекарима-хирурзима, 

најмање у једном од дивизијских завојишта, које је могло 

да са једним болничким одељењем по потреби образује 

непосредно иза фронта хируршку пољску болницу 

дивизије. 

Санитетско одељење Врховне команде оправдано је 

очекивало да ће у време планираног снажног удара на 

непријатељске утврђене линије и у току даљих дејстава 

број рањеника веома порасти и да присутан број хирурга 

неће бити довољан да адекватно реши настале проблеме. 

У циљу појачања санитета дивизија прве линије 

пробоја одлучено је 9. августа 1918. (Пов. Л. бр. 3 704) 2 

да се у 3. завојиште Шумадијске дивизије привремено 

преместе пуковник др Чедомир Ђурђевић (касније ђенерал 

и професор хирургије београдског Медицинског факултета) 

и резервни мајор др Милан Стајић, чиме је оно 

у заједници са болничким одељењем формирало снажно 

покретно хируршко завојиште – болницу, а да се у слично 

покретно хируршко завојиште француске 17. дивизије 

деташира резервни мајор др Леон Коен, дотле хирург у 

Болници престолонаследника Александра у Солуну (касније 

професор хирургије београдског Медицнског факултета 

и оснивач Уролошке клинике), чиме је српској 

медицини одато признање за њену стручност поверењем 

да одлучује о француским рањеницима из 17 и 122. дивизије. 

А, да ће те и друге француске рањенике збрињавати 

иза фронта 1. пољска хируршка болница са српским 

прослављеним хирургом пуковником др Михаилом Петровићем, 

касније ђенералом и професором београдског 

Медицинског факултета генерала по жељи француског 

санитетског генерала Фурнијала 7 . 

Слично је учињено и за Прву армију, иако је она 

дејствовала на помоћном правцу, у њен састав упућен је 

пуковник др Светислав Милисављевић и резервни мајор 

др Никола Крстић (касније оснивач Ортопедске клинике 

у Београду), један од пионира трансфузије крви на Солунском 

фронту. У исте сврхе је за управника Српске 

пољске болнице у Соровићу постављен још један из 

плејаде српских ратних хирурга мајор др Петар Ђукић да 

буде при руци у случају потребе 1, 4 . 

Непосредно иза дејствујућих српских армија налазиле 

су се од раније добро познате хируршке пољске 

болнице, за сваку Армију по две, и то 1 

За Прву армију: 

2. пхб у Скочивиру (командир резервни мајор др 

Иван М. Поповић, хирург горе поменути др Никола Крстић), 

којој су као појачање додељени хирург капетан 1. 

класе др Милорад Велимировић и отац српске Хирургије 

проф. др Војислав Субботић-старији (од 15-23. августа) 

као консултант, 3. пхб у Острову, у ствари Општа болница 

шкотских жена, позната под именом СВХ јединица 

„Америка“ са аустралијско-возеландским медицинским 

особљем, чији је шеф била (после одласка др Мери де 

Гарис, тешко оболеле од маларије) др Изабел Емсли, касније 

позната као леди Хатон. У ову болницу као консултант 

I армије упућен је хирург, пуковник др Светислав 

Милисављевић. 

За Другу армију: 

1. пхб у Драгоманцима, командир резервни мајор 

др Ђорђе Нешић (касније професор офталмологије београдског 

медицинског факултета), са пуковником др 

Михаилом Петровићем као прослављеним хирургом, 

коме се од 23. августа придружио његов учитељ проф. др 

Војислав Субботић-старији, 

4. пхб у Горњем Пожару, у ствари Болница шкотских 

жена „др Елзи Инглис“, тек скоро приспела са српским 

добровољцима из Русије са сопственим хируршким 

особљем на челу са др Анетом Бенсон и са српским помоћним 

особљем. Болница је првих месеци била под командом 

мајора др Јосифа Недока, који је уочи офанзиве 

враћен у Тимочку дивизију за командира њеног 2. завојишта. 

Планом је било предвиђено да ове болнице преузимају 

од санитета оперативних јединица све рањенике, 

који ће до њих бити транспортовани аутомобилским одредима 

савезника, а да се током офанзиве померају за 

напредујућим трупама у нова места деловања. 

Нажалост, како ће се ускоро показати, оне су биле 

потпуно непокретне, те ће остати далеко иза фронта који 

се великом брзином кретао напред и већ после неколико 

дана биће изван сваке практичне употребе до краја рата. 

Разлог је био двојак: тежак терен и недостатак одговарајућих 

транспортних средстава за њихову гломазну и 

обилну опрему и материјал. Једини изузетак биће, као 

што ће се ускоро испоставити, истурено одељење 3. пхб 

на челу са др Изабел Емсли. 

Поред већ поменутих енглеских болница, у саобраћајном 

чворишту Вертекопу налазила се Евакуациона 

пољска болница, у Соровићу 1. српско-енглеска болница 

и енглеска стационарна болница са 600 постеља, а нешто 

даље, у железничком чворишту Шамли на прузи од Солуна 

према Битољу или Скопљу британска болница 41 са 

1 000 постеља 15 . 

Командант француских трупа, под чијом се управом 

налазила болница принцезе Наришкин (у међувремену 

премештена из Солуна у Скочивир), обавестио је Санитетско 

одељење српске Врховне команде да је издао наређење 

о њеном премештању даље на запад, на спојиште 

између француских трупа генерала Анриа и трупа српске 

I aрмије, где ће вршити санитетску службу према указаним 

потребама 18 . 

Иза свих њих, у позадини до Солуна, Лерина и Водена, 

налазио се разгранати систем болничких и рехабилитационих 

установа, спремних да прихвате све којима 

је било потребно даље лечење. И преко мора, у Бизерти, 

француско-српска база за опоравак и инвалидску рехабилитацију. 

Транспорт иза прве линије фронта, преузимајући 

рањенике од болничара српске војске, требало је, као и 

Nedok A. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 27–34.

Volumen 65, Supplemen VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 29 

дотле у претходне две године, да обављају савезничке 

аутомобилске секције: 5 

– за II aрмију удвостручени број до тада расположивих 

возила енглеских и француских, укупно 120 транспортних 

камиона, међу њима 15 лаких камионета за 

брдски терен у организацији „Шкотских жена“, које ће, 

како ће се током офанзиве показати, извршити несхватљиво 

велики подвиг у евакуацији рањених и оболелих 

српских војника. 

– за I aрмију укупно 68 транспортних возила распоређених 

иза фронта у Јелаку, Скочивиру и Воштарану, 

од тога 12 возила Шкотских жена. Француске трупе на 

левом крилу I aрмије имале су посебну организацију, уз 

координацију са суседним српским трупама. 

5, 8–10, 21 

Пробој ( 15 – 21. септембар) 

После 24-часовне артиљериске припреме, 15. септембра 

у 6 часова изјутра кренуо је у напад први талас 

пешадије. До вечери је Шумадијска дивизија, снажно 

ломећи непријатељски отпор, доспела до Ветерника; 

француске дивизије нису успеле да савладају жилав отпор 

Бугара, па је српска команда морала да ангажује 13. 

пук Тимочке и делове Југословенске дивизије, те су до 

вечери освојени зона Кравице и кота 1 763 Добро поље – 

Сокол. Од тога тренутка француска 122 повучена је из 

састава Друге армије и пребачена на лево крило Прве, у 

француске јединице које су заједно са њоме учествовале 

у офанзиви. После извршеног пробоја српске дивизије 

наставиле су незадрживо напредовање свакодневно кршећи 

непријатељски отпор коме ни хитно довођена појачања 

нису помогла у стабилизацији стања. 

До 21. септембра јединице Друге Армије избиле су 

на десну обалу Вардара у зони Криволак - Демир-капија 

извршивши тако стратешко раздвајање непријатељских 

армија, пошто су претходно разбиле бугарске 2. и 3. дивизију 

које су се дивергентно повукле повећавајући већ 

створену брешу. После тога из састава Армије повучена 

је и 17. француска дивизија. 

За то време Прва армија, савлађујући снажан отпор 

непријатељских снага у луку Црне реке допрла је до ње 

код Разимбеја и, прешавши на супротну обалу, наставила 

напредовање ка Прилепу, претећи да пресече пут повлачења 

XI. немачко-бугарске армије фон Шолца, док је 

Коњичка дивизија у муњевитом налету заузела Кавадарце. 

Француске трупе су вршиле притисак у правцу Кичева 

и Гостивара. 

Прелазећи дневно под борбом 10–15 километара 

преко планинског терена висине од 1 000 метара и више, 

трупе II армије далеко за собом оставиле су делове својих 

санитетских јединица неопходних за прихват и лечење 

рањеника и болесника. Разлог је лежао у немогућности да 

се транспортним возилима премости непроходно земљиште 

између две линије фронта, које је било страховито разорено 

тешким бомбардовањем на почетку офанзиве. 

Ево како потпуковник др Жарко Рувидић, референт 

санитета Југословенске дивизије описује проблеме пред 

којима се његова дивизија нашла: 6 

„...Дивизија (је) имала само два завојишта и врло 

слабу болничарску чету...тражио сам пре почетка офанзиве 

да се дивизији дода још једно завојиште, да се болничарска 

чета попуни до свог формацијског састава и да 

се дивизији придода једна секција француских санитетских 

аутомобила за евакуацију рањеника, али су сви ти 

моји захтеви одбијени... 

...(У току пробоја дивизија је), у једном планинском 

и испресецаном терену без довољно комуникација,а по 

рђавим и исквареним путевима, кретала се стално напред 

гонећи потученог непријатеља...под борбом, о чему је 

сведочио знатан број рањеника који су свакодневно пристизали 

на (пуковска) превијалишта и (дивизијска) завојишта. 

Чим се дивизија одмакла од своје основице коју 

је чинила долина реке Моглене, изгубљена је са њом 

свака веза и убрзо се осетила оскудица у снабдевању 

храном, као и веза са позадином где се имала вршити санитетска 

евакуација. Док се дивизија налазила на Козјаку, 

санитетски аутомобили француске секције могли су 

долазити до завојишта...., кад се дивизија кренула напред 

...евакуација је ...постала немогућа...комуникације су биле 

врло рђаве, а средства за евакуацију врло оскудна. Уз 

то је дивизија била стално у покрету, те се није ни имало 

времена да се рањеници прикупе... 

...Пуковски лекари... били су дужни да прате своје 

пукове у наступању...батаљонски и пуковски лекари ...(је 

требало) свакога дана да указују помоћ, а превијалиште 

свакога часа морало бити спремно за покрет...Ако је пук 

имао да се крене...рањеници су остајали, превијени и нахрањени, 

са једним болничарским подофициром...најчешће 

покрај пута, а запаљена ватра и застава 

Црвеног крста обележавали су места где се налазе рањеници 

које треба евакуисати...Лакши рањеници (су) више 

волели да се крећу за својим пуком... 

...Да бих покупио и евакуисао рањенике које су пуковски 

лекари били принуђени да оставе ја сам образовао 

један одред болничара који је са носилима обилазио 

пуковска превијалишта, прикупљао рањенике и доносио 

их до прихватне станице, где су били склоњени, превијени 

и збринути...“. 

Чим је извршен пробој и јединице II армије кренуле 

напред, на Кравичком пољу је образована пријемна и 

евакуациона болница од 1. завојишта Тимочке дивизије. 

Од њега су рањенике имале да преузимају савезничке 

аутомобилске секције ради превоза до позадинских болничких 

установа, ближих и даљих. 

У време пробоја у зони Доброг поља било је прикупљено 

око 120 санитетских аутомобила различите величине 

и тежине, подељених у шест секција. При евакуацији 

рањеника из зоне операција нарочито се истакла секција 

„Шкотских жена“ са лаким „Фордовим“ камионетима. 

„Док су се друге секције са тежим колима, француске 

или енглеске, каже др Влада Станојевић 5 , устручавале 

да пођу преко планина стопама борачких јединица, 

„Шкотске жене“ су саме изјавиле да ће оне у стопу са 

српском војском, па макар се не вратиле своме дому. 

Њиховом одлучношћу изнето је из гудура од Доброг поља 

до Кавадара и Штипа неких 280 најтежих рањеника 



који би без помоћи овакве евакуације извесно оставили 

своје кости онамо....Шеф ове секције уважена Мис Робертсон...за 

пет пуних дана ни она ни њене другарице 

нису могле нити су имале времена ни за ручак ни за вечеру, 

нити за одмор и сан. На крају је замолила само за 

комад сувог војничког хлеба... „Храбре Шкотланђанке 

тих дана храниле су се само шљивама.“ 

Др Жарко Рувидић 6 о истој теми у своме чланку 

каже да су његовој дивизији додељена 4 лака камионета 

„Шкотских жена“ за евакуацију рањеника до оба завојишта 

дивизије и да су те „...вредне шкотске жене са својим 

малим санитетским „фордовима“ дошле чак до пуковских 

завијалишта и у многоме помогле евакуацију 

рањеника и болесника са фронта до дивизијских завојишта. 

Њима има да се захвали што је евакуација рањеника 

и болесника ...вршена брзо и без застоја.“ 

У овој изузетно тешкој операцији, поред рањеника 

појавио се и велики број војника са рецидивом маларије 

услед пада опште отпорности насталог изнуреношћу напорима 

и лошом исхраном, што је још више оптеретило 

санитет борбених јединица и службу евакуације 5, 6, 8 . 

Др Станојевић 5 наводи телеграм начелника санитета 

Тимочке дивизије у коме се каже да је број маларичних 

болесника знатно нарастао услед физичких напора, 

па зато моли да се у близини фронта образује што пре једна 

болница, а начелник санитета II армије у вези са тим 

предлаже да се у Кавадар или Криволак упути што пре 

која француска или енглеска болница. 

Из француских извора сазнајемо да су проблеми 

снабдевања били отежани нарочито у зони II армије због 

планинских праваца од Вертекопа преко Драгоманаца и 

Козјака до Демир-капије на Вардару, док су у зони I армије 

од Банице преко Скочивира и Градешнице до Разимбеја 

на Црној реци били мало лакши због нешто бољег 

терена и краћег растојања. 

Шта су за то време радиле армијске хируршке пољске 

болнице Приковане у местима где су се налазиле, 

лишене покретљивости услед потпуног недостатка транспортних 

средстава, оне су једино у прво време примале 

рањенике, како се фронт удаљавао, остајале су без посла 

Из дневника пуковника др Михаила Петровића 7 : „... 

Ми смо непрекидно радили до дубоко у ноћ. Било је већином 

лаких рањеника, мало смо имали тешких, али доста 

прелома ноге. Повреда главе није било много, али су 

махом биле тешке...Наши силно напредују...Рањеника 

има много мање од када гонимо непријатеља...Иако смо 

способни за рад, немамо могућности кретања...“ 

У својим успоменама са Солунског фронта професор 

др Леон Коен наводи да је многе рањенике са повредом 

лобање оперисао на лицу места да се не би губило у 

времену 5 . 

Тако је то било са све четири врхунске српске хируршке 

пољске болнице, које су, приковане у својим местима 

боравка и касније на једвите јаде превежене до 

Битоља (I, III и IV), односно до Солуна (II), у тим местима 

сачекале ослобођење своје Отаџбине, да тек онда буду 

пребачене у стална места рада. Изузетак чини шкотско-аустралијско 

медицинско особље 3. пхб, које се уз 

помоћ енглеских превозних средстава домогло Врања, 

где је пружило неизмерну хируршку (и другу) помоћ напредујућим 

српским јединицама, као једина покретна 

пољска болница која је успела да прати напредујуће српске 

трупе. Њихов допринос у периоду напредовања српских 

трупа, као и у каснијем периоду, био је неизмеран и 

заслужује да се вечито памти. 

Користећи своје личне везе, др Изабел Емсли, праћена 

делом особља, стиже у тек ослобођено Врање и у 

баракама које су као болнице служиле свим војскама током 

рата затиче неописиви ужас: просторије претрпане 

рањеницима свих нација (Французи, Енглези, Бугари и 

Срби), фебрилни, у делиријму или умирући, а у операционим 

просторијама стање као пре Листера или чак у 

средњевековно доба, са хирурзима засуканих рукава, крвљу 

замазаних кецеља, разбацаног инструментаријума и 

пода око столова са деловима ампутираних руку и ногу, 

радећи оперативне захвате без анестетика којих није било. 

Ускоро стиже војничким путевима преко Бабуне 

планине нужна опрема и од 27. октобра, после чишћења 

и детаљног спремања болница наставља са радом у сређеним 

условима 19 . 

То што се десило са пхб спада у највеће пропусте и 

наше и савезничке врховне команде Источне војске, јер 

се нису благовремено побринуле да обезбеде транспортабилност 

ових пољских, дакле војишних, хируршких 

болница од првенственог значаја у благовременом збрињавању 

рањеника. Ако и постоји неко оправдање, оно се 

може односити само на непосредни период уочи офанзиве, 

када је из Париза, из Здружене савезничке команде, 

дошло одобрење за њено извођење уз изричито упозорење 

да се не очекује никаква додатна помоћ ни у трупама 

ни у материјалу. Енглеска је чак дала своју сагласност 

непосредно уочи самога напада. Морало се кренути 

са ониме чиме се располагало и уз пристанак да Срби 

крену сами, а да се савезници прикључују касније ако се 

напад покаже успешним. 

Од 15. до 21. септембра, до завршетка прве фазе 

избијањем на десну обалу Вардара, губици српских трупа 

су били: 

У II армији 

681 погинули 

132 нестала и 

3 206 рањених бораца, 

У I армији било је око 300 губитака, нарочито у 

Дринској дивизији при нападу на утврђени положај Соколац, 

док су Французи изгубили 288 погинулих и 1 273 

рањених бораца. 

Друга фаза операција (до капитулације Бугарске 

9, 10, 21 

до примирја 30. септембра) 

Овај период карактерише даље напредовање уз борбена 

дејства током којих су трупе II армије ослободиле 

пределе од леве обале Вардара до бугарске границе, доспевши 

до Царевог села и близине Ћустендила, а трупе 

Прве армије у заобилазном маневру, препуштајући 

француским јединицама ослобођење западне Македоније 



и заузимање Скопља, прешле преко Вардара и доспеле 

до Куманова, пресекавши одступницу великој бугарској 

групацији. 

За њега су, са војносанитетског гледишта, значајна 

два догађаја: прво, појава великог броја војника оболелих 

од грипа, који је запажен прво код француских, а ускоро 

потом и код српских јединица, и друго, преоријентисање 

пута снабдевања и евакуације за II армију пошто 

се дотадашњи правац кроз брдско-планинске врлети 

преко Козјака до Демир-капије и обратно показао тешким 

и опасним. 

Појава грипа, поред великог броја рецидива маларије, 

необично су оптеретили санитетске јединице напредујуће 

српске војске. Тако начелник санитета II армије 

пуковник др Сава Петровић, 8 моли депешом из Штипа 

24. септембра да се што пре образује нека стална болница 

у коју би се могло упутити око 2 000 рањеника и болесника, 

„јер су њима дивизијска завојишта ( у селу Паликуру 

код Градског и у Штипу) потпуно прикована и 

неће моћи пратити трупе у даљем покрету. „Слично се 

десило и са пољском болницом Тимочке дивизије која је 

са великим бројем грипозних болесника остављена неколико 

недеља у Велесу, да тек касније пристигне дивизију 

у Краљеву. Французи су, поред уочи офанзиве припремљене 

болнице за прихват у Битољу, током напредовања 

одмах по уласку у Прилеп и Велес у тим местима организовали 

армијске амбуланте и мобилне хируршке екипе 

спремне да оперишу. То се поновило и у Скопљу истога 

дана по уласку, када су са својом хируршком екипом 

сменили једну бугарску пољску болницу и одмах почели 

са радом. Али највећи део посла обавила је неуморна 

принцеза Наришкин са својим особљем прихвативши у 

својој на брзину организованој болници у Скопљу 360 

најтежих рањеника. Касније су у Скопљу своје болнице 

организовали и Српски потпорни фонд и, привремено, 

део болнице др Елзи Инглис 19 . „Други проблем је решен 

наредбом Савезничке главне команде којом се за евакуациони 

пут одређује, као и за I армију, пут Градско- 

Прилеп-Битољ,“ пошто нема другог оспособљеног пута 

нити кола. „Тек касније је у те сврхе одређен колски пут 

Ђевђелија –Демир-капија-Криволак пошто је оспособљен 

за употребу. Разорена железничка пруга дуго је остала 

ван употребе, што се нешто касније поновило и у 

ужој Србији 5, 9 . 

Служба прикупљања и евакуације рањеника и болесника 

(као и снабдевање трупа намирницама) одвијала се 

и даље са великим тешкоћама, о чему сведоче многобројне 

депеше које су размењене између санитета оперативних 

јединица, штабова армија и Врховне команде, 3 

мада је све постало лакше од тренутка успостављања посебних 

путева везе за сваку армију посебно. И ту су највећу 

транспортну помоћ пружиле аутомобилске, енглеске 

и француске, секције. Када је већ Скопље пало и заплењен 

велики број немачких и бугарских транспортних 

средстава, она су такође искоришћена у те сврхе. Нажалост, 

основни проблем је остао и остаће до краја ратних 

дејстава, непокретност не само српских пољских хируршких 

болница, већ и савезничких, јер је недостатак транспортних 

средстава био општи, недостајало је преко 500 

санитетских и других возила. Дана 30. септембра ступило 

је на снагу примирје пошто је Бугарска капитулирала. 

У Куманову, кључном пролазном месту и за српске 

напредујуће трупе и за бугарску војску, која се сходно 

споразуму о примирју, разоружана, враћала у Бугарску, 

командант места успео је да организује импровизовану 

амбуланту у којој је запослио једног лекара Аустријанца 

ратног заробљеника. 

Српска Врховна команда упућује трупе I армије ка 

северу, пут Врања. Ниша и Београда, а трупе II армије 

скреће од бугарске границе ка западу, у ослобађање Косова, 

Црне Горе, Босне и Хереговине и Далмације при 

чему су имале садејство француских трупа. Енглези и 

Грци остали су дуже, скоро до капитулације Бугарске, 

приковани за своје почетне положаје после почетног неуспеха 

да се пробију. 

Епидемија грипа, која се у ове пределе ширила из 

Албаније преко становништва и трупа у покрету разбеснела 

се за кратко време, проузрокујући знатне тешкоће у 

раду француских и српких санитетских јединица, што је 

све погоршано недостатком појачања из позадине, онако 

како се ово дешавало и код јединица I српске армије у 

току напредовања ка северу у правцу Београда и великих 

река 8, 18 . 

Трећа фаза операција: ослобођење Србије и 

капитулација Аустро-Угарске(до 3. новембра 

5, 6, 8–10, 21 

1918.) 

Избацивши из рата Бугарску, српска војска хитала 

је, ношена надљудским еланом, у ослобођење своје отаџбине 

и других југословенских крајева. 

У своме надирању, трупе I армије имале су да воде 

више бојева, у ходу са одступајућим аустроугарсконемачким 

непријатељем од којих је онај пред Нишем био 

најжешћи и вођен против надмоћних снага, јер је аустронемачко 

командовање хтело да по сваку цену сачува везу 

са Турском. Исцрпљени брзим надирањем, недовољно 

храњени, десетковани грипом који је буктао и борбеним 

губицима који су се гомилали, српски војници ничим се 

нису могли задржати. 

Остављамо раду генерала Секулића да војнички 

опише ове догађаје. 

О раду санитета најбоље говори учесник догађаја 

ђенерал др Влада Станојевић: 

„Трупе су и даље летеле напред...прејуривши за 46 

дана око 600 км до обала Саве, Дунава и Дрине, наш санитет 

је наилазио на нове и све веће тешкоће. ...Наша земља 

под трогодишњом непријатељском окупацијом била 

је толико исцрпљена да је нисмо препознали....а војска 

не само што није за собом вукла пуне возове обиља, већ 

је од гладне земље тражила хлеб, лекове... ....требало је 

збринути војску и њене рањенике и болеснике...“ 

Немајући могућност да извуче из далеке позадине 

своје пољске хируршке болнице које су безнадежно биле 

заглављене у Битољу (три) и у Солуну (једна), нити је пак 

имао коме остављати своје рањене и болесне, јер су варо- 



ши кроз које је војска пролазила биле најчешће без лекара 

и без болница, или је све то било у јадном стању, санитет 

је прибегавао импровизацијама које су се мењале од случаја 

до случаја, остављајући их понекад доброј вољи мештана 

који су се самоорганизовали да помогну, а понекад је 

уз њих остајало нешто од особља покретних санитетских 

јединица, пуковских и дивизијских. Тако су обнављане 

или отваране болнице у Нишу, Пироту, Алексинцу, Параћину, 

Ћуприји, Крагујевцу, Свилајнцу, Паланци, Смедереву, 

Пожаревцу, Младеновцу, Аранђеловцу, Горњем 

Милановцу, Крушевцу, Чачку, Краљеву, Ужицу, Косовској 

Митровици, Призрену, Пећи и Скадру. У Врању је 

сјајно функционисала Болница „Шкотских жена“ (део 3. 

пољске хируршке болнице), пребачена самоиницијативно 

и уз помоћ енглеских транспортних јединица. 

Осим тога, на захтев команданта Источне војске из 

Солуна, српски санитет је од 20. октобра отворио у Скопљу 

и Нишу болнице за ратне заробљенике, иако их је и 

до тада без икакве дискриминације лечио заједно са 

својима, а у Пироту су у привременој болници лечени и 

наши цивилни и ратни заробљеници из логора у Бугарској 

који су се враћали својим кућама. 

Завојишта су била принуђена да се понекад зауставе 

иза напредујућих јединица да би образовала месну болницу 

и сместила своје болеснике, па би онда хрлила да 

сустигну своје трупе. Тако, у Нишу су формирале привремене 

болнице 1. завојиште Моравске и 3. завојиште 

Дунавске дивизије, док су Французи за своје трупе организовали 

болницу са мајором др Керамбреном на челу. У 

каквом су стању затечене болничке установе, најбоље 

илуструје извештај војводе Мишића, у коме се каже да је 

„(војна) болница код Ћеле-куле затечена празна, опљачкана, 

загађена и нечиста.“ У једној депеши 1. завојишта 

Дунавске дивизије упућене из Ниша Санитетском одељењу 

Врховне команде у Солуну каже се: „….број рањеника 

и болесника сваким даном рапидно расте…“ У 

Алексинцу је командант Моравске дивизије оставио са 

рањеницима и болесницима капетана др Марка Радмана 

уз помоћ локалних власти, у Косовској Митровици 1. завојиште 

Југословенске дивизије уз помоћ лекара који су 

ту затечени остављени од Врховне Команде са масом од 

преко 7 000 рањеника још током повлачења 1915. године 

образовало је поново велику војну болницу, слично је 

било и у Приштини, док су у Пећи Французи од свога 

санитетског особља образовали добро уређену болницу. 

У Крагујевцу је уз помоћ грађана и тамо затечених лекара 

из 1915. то учинило 1. завојиште Дунавске дивизије, у 

Чачку 1. завојиште и део болничара из 3. Шумадијске 

дивизије, а негде би то обавили на брзу руку образовани 

добротворни грађански одбори, борећи се како знају са 

несташицама и другим проблемима (Смедеревска Паланка, 

Младеновац). Гомилали су се и проблеми са ратним 

заробљеницима и њиховим рањенима и оболелим, 

којима је, такође, требало помоћи, а изнад свега епидемија 

грипа је силно харала међу народом и војском. Слика 

апокалипсе била би потпуна да није било одушевљења 

које је захватило и народ и војску, то је био извор 

снаге која је превазилазила све границе могућег. 

Савезничке аутомобилске секције, енглеске и француске, 

као и у периоду пробоја, наставиле су да прате 

напредујуће српске (и француске) трупе, савлађујући 

многобројне препреке у виду порушених мостова, набујалих 

река и изрованих путева, транспортујући рањенике 

и болеснике до најближих болничких установа. Њима је 

не мали број тих немоћних ратника захвалан за спашени 

живот. 

И најзад, Београд је био слободан 1. новембра 1918, 

Аустро-Угарска се распала и њени делови посебно потписали 

примирје (као и Турска), Немачка остала усамљена 

да ускоро и она затражи примирје. Рат је најзад 

званично био завршен 11. новембра 1918. 

Крај рата, распоређивање санитетских јединица 

по југословенским покрајинама и каснији 

5, 9, 14, 20, 21 

догађаји 

Врховни командант Истрочне војске, генерал 

Франше Д ′Eпере 30. октобра наложио је српској команди 

да јединице српске војске пређу на територију Аустро-Угарске 

преко великих река у име Антанте и запоседну 

одређене стратешке тачке. На основу тога захтева 

издата су наређења о прелазу преко Дунава (3. 11.) и Саве 

(4. 11.) „јер су југословенскке земље прокламовале 

своју независност...ми се морамо више интересовати...јер 

је то наше историјско право, а и дужност према становништву 

тих земаља.“ Дана 4. новембра на захтев Народног 

вијећа Босне и Херцеговине преко Дрине прелазе 

трупе II армије. Тако је II армија започела запоседање 

области западно од Дрине и јужно од Саве (Босна и Херцеговина, 

Црна Гора, Далмација), а I армија северно од 

Саве и Дунава (Војводина са Барањом, Хрватска са Славонијом 

и Словенија, чије северне границе нису биле 

прецизно дефинисане, као што није била ни она према 

истоку са Румунијом). И Народно вијеће прокламоване 

државе Словенаца, Хрвата и Срба из Загреба тражи помоћ 

српскх јединица. Српски санитет оперативне војске 

употребљен је за успостављање потребних војносанитетских 

установа широм југословенских земаља, при чему 

су најчешће искоришћени постојећи капацитети бивше 

аустроугарске војске, затечени у различитом стању, од 

добросачуваних, до потпуно опљачканих и руинираних. 

Према наредби Врховне команде од 2. фебруара 

1919. образоване су следеће сталне и привремене војне 

болнице изван граница Србије од српских ратних санитетских 

јединица 5 . 

– у Сарајеву од 3. завојишта Тимочке дивизије, 

– у Скадру од 1. завојишта и 1.болничког одељења 

Тимочке дивизије, 

– у Котору од 2. завојишта и 2. болничког одељења 

Тимочке дивизије, 

– у Новом Саду (Петроварадину) од 1. завојишта и 

1. болничког одељења Дунавске дивизије, 

– у Загребу од 1. завојишта и 1. болничког одељења 

Дринске дивизије, 

– у Љубљани од 3. завојишта и 2. болничког одељења 

Дринске дивизије, 



– у Вараждину од 3 завојишта и 2.болничког одељења 

Дунавске дивизије, 

– у Винковцима 2. завојиште Дринске дивизије, 

– у Бања Луци 1. завојиште и 1. болничко одељење 

Шумадијске дивизије, 

– у Суботици 2. завојиште Дунавске дивизије и 

– у Вршцу 1. завојиште и 1.болничко одељење Моравске 

дивизије. 

Команди армијске области у Сарајеву остављене су 

на располагању 2. завојиште и 2. болничко одељење Југословенске 

дивизије, док су у Београду задржани 1. југословенско 

завојиште и 3. завојиште са 1. болничким 

одељењем Шумадијске дивизије. 

Поред њих, делови појединих завојишта остављени 

су и у другим градовима Србије, где је за то било потребе 

(у Лесковцу 2. завојиште и 2. болничко одељење Моравске 

дивизије). 

Обновљене су, такође, и све сталне војне болнице 

које су до рата постојале на територији доратне Србије 

(Београд, Ниш, Скопље, Ваљево, Крагујевац, Зајечар, 

Косовска Митровица и Битољ) а задржано је у привременој 

функцији и више успостављених ад хок болница 

на територији Србије и ван ње, углавном на територији 

Босне и Херцеговине и Далмације (Требиње, Тузла, 

Сплит). 

Да би и војне области које ће бити дивизијске имале 

своје болничарске чете, деташиране су у њих следеће: у 

Зетску Југословенске дивизије, у Босанску Шумадијске 

дивизије, у Јадранску Тимочке дивизије, у Потиску Дунавске 

дивизије и у Савску Дринске дивизије. 

Осим тога, исцрпљена и малобројна српска војска, 

уместо да се распусти и војници врате својим домовима, 

била је принуђена не само да успоставља ред и мир, већ и 

да се супротставља апетитима неких савезничких земаља 

(Италије и Румуније), које су покушавале и силом оружја, 

заштићене ауторитетом Антанте, да окупирају извесне делове 

будуће државе СХС у спорним зонама у Далмацији, 

Словенији и Банату. При томе, падале су и жртве. 

Слично, дешавало се и у зонама недефинисаним 

демаркационом линијом са распаднутим деловима бивше 

двојне монархије, Аустријом и Мађарском, при чему 

су вођене и праве битке. У њима су учествовале у прво 

време јединице састављене од српских војникаповратника 

из заробљеништва и словеначких новоформираних 

јединица, а касније и српске регуларне јединице. 

О томе опширније у последњем поглављу Зборника, 

које смо симболично назвали „Рат после рата“, у раду 

генерала Крањца и аутора ових редова. 

Пишући са дистанце од 90 година која нас дели од 

тих догађаја, писац се са поштовањем сећа војника и 

официра, лекара и младих студената медицине, апотекара 

и њихових помоћника, тих знаних и незнаних хероја 

који су учествовали у овоме, без премца, грандиозном 

подухвату ослобођења, али и тугу што су се све те жртве 

најновијим догађајима на просторима бивше Југославије 

показале изневереним. Но, то никако не значи да се ова 

епопеја сме изгубити из колективног памћења српског 

народа, у коме ће светлети вечно као пример безрезервне 

оданости својој земљи, своме народу и заклетви датој 

Краљу и Oтаџбини. 

L I T E R A T U R A 


1916-1918, A.V.I.I., Beograd, pop. 3a, kut. 95, fasc. 1, dok. 4. 

2. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, Pov. L. br. 3 704 od 

9.avgusta 1918., A.V.I.I., Beograd, Pop. 3a, kut. 115, fasc. 8, dok. 3. 

3. Vrhovna Komanda, Operativno, Sanitetsko i Saobraćajno 

odeljenje, Štabovi I i II Armije, štabovi područnih im komandi, 

depeše koje se nalaze u popisniku 3a (fond srpske vojske), u 

više kutija (najviše br.116)i fascikli u A.V.I.I. u Beogradu. 

4. Vrhovna Komanda, Premeštaji lekara i medicinara 1918, 

A.V.I.I., Beograd, pop. 3a (više kutija (113-116). 

5. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju Solunskog fronta, Vojno-sanitetski 

pregled, Beograd, 1959 , 10-11, 860-868 i 980- 

988, 1960, 1, 107-115. 

6. Ruvidić Ž, Sanitetska služba za vreme ofanzive 1918.godine, 

Rad saniteta Jugoslovenske divizije, Ratnik, Beograd, 

1927,VIII-IX 136-141. 

7. Dimitrijević B. U kontejneru, Zapisi srpskog vojnog hirurga 

1916-1918, Beograd, 2004, 71-80 (prema dnevniku br. 2. pukovnika 

dr Mihaila Petrovića). 

8. Popović S. Moje ratne uspomene, rukopis koji se čuva u Arhivu 

Muzeja Srpskog lekarskog društva u Beogradu. 

9. Nedić M. Đ. Srpska vojska i Solunska ofanziva, Napredak, Beograd, 

1932. 

10. Belić V. J. Ratovi srpskog naroda u XIX i XX veku, Geca Kon, 

Beograd, 1936, 154-158. 

11. Nedok A, Dimitrijević B. (urednici), Srpski vojni sanitet u 1916. 

godini, Akademija medicinskih nauka S.L.D, Beograd, 2007, 

ser. B, vol. 2, br. 1. 

12. Vuković Ž.. Savezničke medicinske misije u Srbiji, Plato, Beograd, 

2004. 

13. Srbija u 1917.godini, (Zbornik radova), Istorijski institut Srbije, 

Beograd, 1988. 

14. Srbija u 1918. godini, (Zbornik radova), Istorijski institut Srbije, 


15. Nedok A. Srpski vojni sanitet u 1917. i 1918.godini ( u ovoj 

knjizi). 

16. Nedok A. Personalna istorija srpskog vojnog saniteta 1836- 

1918 (rukopis, neobjavljeni podatci). 

17. Todorović K. (urednik), Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918., 

BIGZ, Beograd, 1971 (Zbornik). 

18. Ivković Lj. Rad francuskog saniteta za vreme ofanzive Istočne 

vojske i gonjenja Nemaca i Bugara od Bitolja do Skoplja u godini 

1918., Vojno-sanitetski glasnik, Beograd, 1932, 1-2, 160- 

163. 

19. Krippner M. The Quality of Mercy, Women at War, Serbia 

1915-1918.,David and Charles Ed., London, 1980, 200-202 

20. Mitrović A. Istorija srpskog naroda, S.K.Z., Beograd, 1983, 

knj.VI-2, 251-252. 

21. Opačić P. Solunska ofanziva 1918., Beograd, 1980. 

22. Kranjc МF. Rat posle rata, u ovom Zborniku. 





UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Развој специјалистичких служби 

Differentiation of specialities 

Брана Димитријевић 



први свестски рат; србија; медицина, ратна; 

стоматологија, ратна; офталмологија; 

оториноларингологија. 

Key words: 

world war I; yugoslavia; military medicine; military 

dentistry; ophthalmology; otolaringology. 

Увод 

Појава и развој специјалистичких служби у српској 

војсци – не рачунајући хирургију и интерну медицину - 

крајем претпрошлог и почетком прошлог века, и током 

ратова 1912-1918, најчешће је био последица иницијативе 

појединаца, а не политике санитетског војног врха; 

иако је током прве деценије XX века неколико војних 

лекара послато на усавршавања из бактериологије и епидемиологије. 

Али касније, у ратовима, ни они не беху 

одмах употребљени како треба. Та прича поновиће се и 

на Солунском фронту, али у тежим условима, јер је Париски 

споразумом од 6. априла 1916. године српском 

војном санитету поверена само оперативна војска, док су 

позадинске службе, у које спадају и специјалистичке, 

припале Французима. Па, ипак, током 1917-1918 године, 

стваране су од припадника српског војног санитета и 

оне, од којих ћемо овом приликом размотрити само три, 

различите по својим судбинама: зубно лекарство, офталмологију 

и оториноларингологију, али које нам сложно и 

врло речито, говоре о незавидном стању здравља тадашњег 

српског борца. 

Зубно лекарство 

Прву војну зубну станицу (амбуланту) основао је 

1904. године у Београду др Милош Ђ. Поповић, један од 

најистакнутијих јавних радника тога доба. Он је један од 

оснивача Друштва трезвености и оснивач Српских скаута; 

писац првих књига просветитељског карактера на 

српском језику о зубном лекарству 1 . 

Почетак је био скроман. Радила се само оперативна 

стоматологија – вађење и оправка зуба – не и реконструктивна: 

израда фиксних и мобилних протеза. Па, иако је 

оснивање поменуте зубне станице, у односу на стварне 

потребе, макар само тадашњег официрског кадра, било 

„ништа“ или „готово ништа“, заузет је од почетка добар 

правац: зубно лекарство увршћено је у медицинске специјалности, 

а дужност да њиме у војсци руководе припало 

је лекарима опште медицине специјализованим у тој 

области. Њих је, међутим, било врло мало. 

Године 1908. др Милош Ђ. Поповић оснива Војну 

зубну станицу и у Нишу, но убрзо потом даје оставку на 

војну службу, те се она поверава офтамологу доктору 

Копши, специјализованом и у зубном лекарству. Крајем 

1910. године зубна служба у Главној војној болници у 

Београду, мада као споредна дужност поверена је санитетском 

поручнику др Јовану Николајевићу. У балканским 

ослободилачким ратовима шачица ондашњих лекара 

опште медицине специјализованих и у зубном лекарству, 

мобилишу се као трупни 2* . Зубно лекарство не беше 

признато ни формацијски. 

Но, баш у балканским ослободилачким ратовима 

збило се нешто изузетно. Из Земуна, као аустроугарски 

––––––––––– 

* Према још необјављеном подацима др Александра Недока 

од српских држављана уочи ратова (1912-1918), осим већ 

поменутог др Милоша Ђ. Поповића, лекара опште медицине 

специјализованих у зубном лекарству било је још петорица. 

Др Миливоје Петровић (потомак Хајдук Вељковог брата), др Милан 

Петровић који је био и специјалиста педијатар, доктори 

Милутин Копша и Жарко Трипковић, који су били специјалисти 

и офталмологије. Треба имати у виду да су према још важећим 

аустријским законима из прве половине XIX века свршени 

доктори опште медицине могли да на шестонедељним 

курсевима стекну право да се баве и зубним лекарском, те су 

стога сматрали специјалистима у тој области. По данашњим 

критеријумима једини прави специјалиста зубног лекарства, 

тада је био др Јован Николајевић, који је у Бечу годину и по дана 

на одговарајућем институту, специјализовао зубно лекарство. 

У војску је ступио 1911. године, а у пролеће 1915. године умро 

од пнеумоније. 


Tel.: +381 11 32 46 090. E-mail: dimmit@nadlanu.com

Strana 36 VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 63, Broj 1 

држављанин, стиже „у помоћ браћи“ др Атанасије Пуљо. 

Завршивши Медицински факултет у Грацу, Пуљо је о 

свом руву и круву, специјализовао зубно лекарство у 

Паризу, Бечу, Берлину и Цириху. Приспевши у Београд 

13. октобра 1912. године (по јулијанском календару), 

беше са собом донео и комплетну лабораторијску (зуботехничку) 

опрему, помоћне и градивне материјале, а повео 

је и свог 10 година млађег брата Ђорђа, једног од потоњих 

оснивача Стоматолошког факултета у Београду, 

да му „шегртује“. У Петој резервној болници – удешеној 

од једне основне школе недалеко од Саборне цркве – 

Пуљо убрзо почиње да се бави костоломима вилица, заправо 

максилофацијалном хирургијом, доказавши на замашном 

броју случајева да се лечењем таквих повреда, 

морају бавити зубни лекар и хирург заједно, али да је 

најбоље ако је зубни лекар још и „хируршки изображен“ 

(данас бисмо рекли: ако је – максилофацијални хирург). 

Пуљо се, осим тога, оштро супротставио доктрини јапанских 

лекара, из руско-јапанског рата 1905. године, 

која је гласила: прво сачекати да ране меког ткива зарасту, 

па се тек онда бавити костоломима. Обрнуто је, доказује 

Пуљо, тек намештање преломљених костију омогућава 

коректну обраду меког ткива. Ово начело обраде 

„од унутра ка споља“ биће као капитално откриће, касније 

приписано „америчком зубару“, потоњем „највећем 

хирургу пластичару света“, „чудотворцу Западног фронта“, 

др Варазтаду Ованесу Казaнјиану, који ће тек у пролеће 

1915. године, почети да се бави ратним повредама 

лица и вилица, али ће др Атанасија Пуљу превазићи по 

броју обрађених случајева. 

(Преко 3.000 рањеника које је Казанјиан лично обрадио!) 

„И најтеже повреде лица и вилица спадају на зубног 

лекара!“, изговориће фебруара 1914. године у Српском 

лекарском друштву, што је тек долазило. 

Дана 11. септембра 1914. године (по грегоријанском 

календару), искористивши краткотрајно ослобађање Земуна 

од стране српске војске, др Атанасије Пуљо, са породицом, 

прелази у Београд, а још истог месеца Министарство 

војно поверава му посебно „Одељење за изломљене 

и повређене вилице“ у Нишу. Ту ће др Атанасије 

Пуљо развити методу лечења (релативно) застарелих повреда 

горње вилице, која ће убрзо, у француској верзији, 

бити названа балканском методом, а у британској балканском 

клацкалицом. 3* Реч је о направи којом се тегом, 

преко котура, извлачи, заправо враћа на своје место уназад 

утиснута а преломљена горња вилица. 

Но, после преласка преко Албаније и Црне Горе, др 

Атанасију Пуљи није омогућен наставак дотадашњег успешног 

специјалистичког рада, те он одлази у Француску, 

где учествује у новембру 1916. године, на данас култном 

„Конгресу савезничких зубара“. 4 

––––––––––– 

* Када је пидсв овиh редова 1973. године посетио 

болницу Краљице Марије, u Похемптону, предграђу Лондона 

дr Норман Роу, потоњи члан Краљевског удружења хирурга, мu 

је приказао један случај тог трена лечен – Балканском 

клацкалицом. И беше не мало изненађен, када мu је писац 

ових редова потанко објаснио где је и када та метода настала. 

(Боравећи у Нишу, пре повлачења, Пуљо се осим 

костоломима вилица бавио и зубним лекарством. Уз 

њега се, такође у Нишу помиње и једна руска војна мисија, 

и још једна у Крагујевцу, такође руска, јер осим 

Русије ниједна страна војна мисија није у то доба слала 

у Србију и зубне лекаре! 5 Овај период слабо је разјашњен, 

те остаје отворено питање да ли је већ тада у војно 

зубно лекарство уведена и реконструктивна стоматологија, 

или је то учињено тек у Водени, о чему ће ускоро 

бити речи.) 

Наиме, 1. јануара 1917. године (по јулијанском календару) 

почела је са радом, у Водени (или Водену, данас 

Едеса) при Реконвалесцентном одељењу, заузимањем 

др Милоша Ђ. Поповића и милосрђем леди Тебет 

зубна станица која се, према речима др Милана Петровића, 

ускоро развила у праву зубну клинику 6. У живописној 

Водени Реконвалесцентно одељење беше смештено 

у некадашњој турској, па грчкој касарни, а састав 

особља био је интернационалан. Према оскудним српским 

сведочењима Леди Тебет је ту организовала перионицу 

„којом је не само командовала већ је и сама прала 

војничко рањеничко и постељно рубље“. А, према 

речима једног од сведока (др Ђокића): „...ако мис Тебет 

не пере, она крпи рубље, ако не крпи рубље, учи наш 

језик...“ 7 Њеним новцем основана је поменута зубна 

станица. 

И овом приликом ишло се за највишим узорима. 

Француске дивизије, пише др Милан Петровић, имале су 

већ 1916. године формацијски једног доктора опште медицине 

специјализованог у зубном лекарству, као шефа, 

уз њега 2 до 4 зубара, и 2 до 4 зубна техничара, уз 8 до 

10 помоћника и војника. Док је сваки француски пук 

имао по једног зубара само за оперативну стоматологију 

(вађење и оправку зуба). 

Према тадашњој, а и каснијој европској терминологоји 

зубари су били свршени полазници, посебних зубарских 

школа, које су током друге половине XIX века 

ницале по европским престоницама, а узор су им биле 

америчке зубарске школе, од којих је прва основана 

1846. године у Балтимору. Осим тога, у Француској се 

све док краја XIX века признавало образовање зубара и 

на бази заната. 8 

Доказе да је зубна станица у Водени, ускоро прерасла 

у праву зубну клинику др Милан Петровић није, 

нажалост, у свом раду поткрепио и списком „учесника“. 

Према необјављеним податцима др Александра 

Недока, др Милош Ђ. Поповић био је шеф Зубне станице 

у Водени, од 22.11.1916 до 15.09. 1917. године, 

потом je постао командир Српско-енглеске болнице 1, 

такође у Водени. Могао је, значи, да се и даље бави зубним 

лекарством. Уз Поповића радио је и др Миливоје 

Петровић (унук Хајдук Вељковог рођеног брата. Да крв 

није вода доказао је 1914. године код Чеврнтије, када је 

после катастрофе Тимочке дивизије у сремској кампањи, 

спасао заставу једног од њених пукова, обмотавши 

је око себе, па, препливавши реку Саву). Др Миливоје 

Петровић је од доласка на Солунски фронт био командир 

1. резервне болничарске чете и командир Регрутног 

Dimitrijević B. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 35–40.


реконструктивна стоматологија однела превагу над оперативном! 

(табела I) 11 . 

Том приликом испољиле су се све слабости и појаве, 

које се тичу и тадашњег односа Срба и војног врха 

према зубном лекарству, и неизбежних последица исцрпљујућег 

рата . 

Табела 1 

Године 

Ординација 

Вађење 

Пломбирања 

Протеза 

Вештачих 

зуба 

Број болесника 

Репарпротација 

протеза 

Логанричмонд 

Златних зуба 

Коректура 

вилице 

1917 6972 12914 6611 3310 758 2676 – 37 280 17 

1918 10928 17450 4479 6235 1254 8897 115 79 1197 3 

Свега 17900 30366 11090 9545 1612 11573 115 116 1477 20 

центра у Водени, све до априла 1917. године. Тада бива 

премештен на фронт и постављен за референта санитета 

Вардарске дивизије. А ово помиње и др Милан Петровић 

9 : „У Марту 1918, др Миливоје Петровић, референт 

санитета у Вардарској дивизији, поклоном једног 

доброг Енглеза, отвори зубну станицу у Првом Завојишту 

Вардарске дивизије, (само) за оперативне радове, 

која после четири до пет месеци успешног рада престаде 

функционисати. 10 “ Др Милан Петровић специјалиста 

педијатрије и зубног лекарства, такође према необјављеним 

подацима др Александра Недока, послат је у 

Водену, јула 1917, на рад у Рековалесцентно одељење, 

а потом у српско-енглеску болницу 1 до краја рата, која 

је, такође, била стационирана у Водени. С административне 

тачке гледишта, Зубна станица у Водени као да 

није ни постојала, јер нико тамо не беше слат, и обрнуто, 

отуд премештан на друго место. Стога је оправдано 

питање: да ли је уз поменута три лекара, којима као да 

то беше споредан посао, а није био, у њој радио још неко 

Према необјављеним подацима др Александра Недока, 

на списку 1. резервне чете при Реконвалесцентном 

логору у Водени налази се и зубар Лудвик Задник. 

Зубна станица у Водени имала је и зуботехничку лабораторију, 

али су број и имена зубних техничара, још 

увек непознати. 

По узору на Водену основана је зубна станица при 

Реконвалесцентном одељењу и у Микри. У њој су, према 

још необјављеним подацима др Александра Недока, 

радила два зубара, од октобра 1917. године Габријел 

Песах а од децембра и Мориц Моло. Судећи по таквом 

саставу велика је вероватноћа да је и у Микри практиковано 

реконструктивно зубно лекарство, будући да су 

тадашњи зубари могли да произведу било коју протезу 

„од почетка до краја“ самостално, то јест, њима није за 

то био потребан и зубни техничар. Почетком априла 

1918. године упућена су од стране америчког Црвеног 

крста, др Милан Петровић вели три дентиста, заправо, 

према тадашњој а и садашњој терминологији, три доктора 

зубне хирургије. Беху распоређени: један у Прво 

завојиште Шумадијске, двојица у Прво завојиште 

Дринске дивизије; где су радили само оперативну стоматологију. 

За зубном станицом у Водени остао је, срећом, траг, 

остала је – статистика. Током свог скоро двогодишњег 

рада збринуто је укупно 17 900 болесника, при чему је 

„Хигијена уста не постоји код нашег народа...“ Немилосрдан 

је др Петровић. „Ни интелигенција, ни варошки 

свет не обраћа довољно пажњу на зубе. Алвеоларна 

пиореја (разгнојавање зубних чашица, болест потпорног 

зубног апарата) је општа болест...“ што ће рећи, у превази 

је над зубним кваром (!)... Већи део официра, а посигурно 

до 90% војника има алвеоларну пиореју. Они који 

су, каже даље др Милан Петровић, „са рђавим зубима 

ушли у рат имали су читаве руине у устима... Младићи 

од 18 до 30 година били су са половином природних зуба 

од којих је сваки био искварен. А, јадни трећепозивци! 

Колики је број био без иједног зуба!“ Такво изузетно 

лоше стање (данас бисмо рекли оралног здравља), ипак 

се није дало објаснити само „непостојањем хигијенских 

навика“. „Живећи од ненавикнуте хране, а сваки је војник 

при том прележао какву дужу инфекциозну болест, 

морао је запустити зубе и онај ко је познавао користи од 

четкице, прашка или пасте...“ 12 . 

Статистика и констатације стручњака, који су радили 

у Водени, о застрашујућем стању оралног здравља 

код српских војника и официра, дале су се потврдити и 

налазима са терена. 

На просечно бројно стање од 658 људи у једном 

брдском дивизиону са кварним зубима било их је 570 

(близу 90%!). (табела II) 13* . 


Број зуба са каријесом 

са 1 – 5 кварних зуба 198 




са преко 20 кварних зуба 27 

––––––––––– 

* Петровић не објашњава зашто. Но, треба имати у виду 

да је то доба када и Вардарска дивизија престаје да постоји, јер 

се од њена два пука и пристижућих добровољаца формира 

Југословенска дивизија. 28. маја 1918. године, према 

необјављеним подацима др Александра Недока, др Миливоје 

Петровић, прелази на рад у министарство војно. 



Офталмологија 

Офталмолога је било мало и у грађанству и у војсци, 

а током ратова коришћени су као трупни лекари. 

Тако је офталмолог др Драгутин Костић 1916. године 

послат у Русију да би у Првој српској добровољачкој дивизији 

био командир Другог лазарета. 

Првог јануара (по јулијанском календару) у Прву 

хируршку пољску болницу Врховне команде у Драгоманце 

(данас Апсалосу), стигао је др Ђорђе Нешић. Знамо 

уз какве је све муке и довијања настала ова у суштини 

српска армијска болница, на коју Срби нису имали право 

по Париском споразуму; знамо и то да је њен руководилац 

и оснивач, отац српске ратне хирургије др Михаило 

Мика Петровић, вапио да му се у испомоћ шаљу хирурзи 

14 . Но, послат му је др Ђорђе Нешић. Како и зашто баш 

он остаће неразјашњено, али околности су се сретно поклопиле 

15 . Сва је прилика да су се сусрела два различита, 

али комплементарна карактера. И да су међусобни 

добри односи успостављени од првог трена. Нешић је у 

поређењу с Петровићем био – дипломата. Те му је Петровић, 

иако активни санитетски пуковник, а Нешић беше 

резервни санитетски мајор, са задовољством уступио место 

командира болнице. Но, легендарну болницу тек су 

чекала искушења. 

Дана 23. фебруар 1917. године (по јулијанском календару): 

„Страшна олуја. Оборила нам пет шатора пуних 

рањеника...“, описао је у свом ратном дневнику Михаило 

Петровић * , „...Затражисмо од Врховне команде 

нове шаторе. Одговор је био – евакуишите. Наравно да 

то нисмо учинили.“ 

Убрзо је почела обнова, изградња зграда плетара, 

добавака нових шатора, уз неизбежна натезања и надмудривања 

с главним савезником, те је Прва хируршка 

пољска болница Врховне команде, не само опстала, него 

се и проширила. Основано је и очно одељење са 150 до 

200 болесника! 17 Ова потоња чињеница не да се објаснити 

„количином“ ратних повреда органа вида, већ – болестима. 

Према подацима др Ђорђа Нешића 18 у Балканским 

ослободилачким ратовима ратне повреде органа вида, 

махом тешке природе, биле су испод 2% (у односу на све 

остале повреде), док је у Светском, заправо српскоаустријском 

1914. године њихов проценат повећан већ 

на 6%. 

Од компликација на очима услед разних болести на 

солунском фронту значајан удео имала је маларија. „Код 

маларичних“, пише Нешић „често су запажена пооштрења 

ранијих процеса на коњунктиви... Веома честа била 

су обољења рожњаче – ulcus cornae serpens и herpes 

corneae.“ 18 

––––––––––– 

* Нешић је био руски ђак. А према још необјављеним 

подацима др Александра Недока као резервни официр био је 

у Балканским ослободилачким ратовима, лекар у Завојишту 

Дунавске дивизије Другог позива, потом командир пољске 

болнице у истој. С Другом српском армијом учествовао је у 

опсади Једрена. У Светском рату 1914-1915 био је командир 

болничке чете, такође Дунавске дивизије Другог позива. 

Ипак, и у Нешићевој биографији и у светској историји 

медицине, Драгоманци ће остати упамћени као место 

беспоштедне али успешне борбе против кокошјег 

слепила. Дајмо, стога реч оцу српске ратне хирургије др 

Михаилу Мики Петровићу, да ту причу сажме, без „длаке 

на језику“: 

„Као што је познато свима нама који смо имали част 

да будемо на Солунском фронту, наши војници, раслабљени 

дугим лежањем у рововима од 1916-1918, без прекида 

и одмора, станујући у влажним земуницама, иако 

одлично храњени, били су ипак изнурени, јер су били 

изложени беспрекидним и душевним и физичким напорима 

и потресима, а раслабљени тифусима прележаним у 

Србији и повлачењу, смлаћени скорбутом, маларијом и 

денгом на фронту. Услед тих општих узрока, код њих се 

појавила хемералопија (кокошије слепило) не у једном, 

не у десет и сто, но у хиљадама случајева. Иако су били 

познати случајеви да су такви војници ноћу на стражи 

били потпуно слепи и да су често због те своје слабости 

доспевали под војни суд, ипак није ништа учињено да се 

почне с лечењем и сузбијањем тих појава. А, ако је случајно 

где и рађено да се те мане уклоне, то није била заслуга 

нашег санитета, но је то потицало из сопствених 

побуда и личне иницијативе и љубави ка српском војнику 

од стране појединаца. Такву иницијативу јасно је манифестовао 

резервни санитетски мајор и наш одлични 

колега очни лекар др Нешић. Једино њему и ником другом, 

има да заблагодаре хиљаде српских војника са хемералопијом, 

и са другим акутним обољењима ока и 

хроничним променама хориоидеје, ретине и оптичког 

нерва, те су спашени да не ослепе. Једино њему благодарећи, 

тај велики број очних болесника није отишао у инвалиде, 

но је враћен и војсци и својима здрав. И док се то 

радило на фронту Друге Армије иницијативом једног лекара, 

што је било познато било и тадашњем новом начелнику 

санитета (др Сондермајеру) ипак није ништа 

урађено да се то и код Прве Армије установи, мада су 

тада у Солуну била два активна санитетска официра, 

специјалисте за очне болести. Један је био запослен већ у 

Солуну као очни лекар, а други на сасвим другом послу... 

Ја не сумњам, да су сви ти лекари у Солуну имали 

доста посла и да нису седели беспослени, али, при свему 

том мислим, да се могло у овом питању лечења очију водити 

више рачуна а не дозволити да очни болесници са 

фронта иду у енглеске и француске болнице или, што је 

још горе, да их често пута сматрају као забушанте.“ 20 

У Драгоманцима ће др Нешић развити довољно поуздану 

дијагностику, и посумњати да је реч о – авитаминози. 

„Као најбоља средства против хемералопије показали 

су се: рибљи зејтин и хипертоничан раствор соли, у 

комбинацији са добром храном и употребом свежих 

препарата: гвожђа, арсена итд... Рецидиви су се појављивали 

у облицима независном од првобитне форме... Нарочито 

код случајева код којих при лечењу није обраћана 

довољна пажња на поправку општег стања организма 

и као последица маларичних наступа...“ 21 



Оториноларингологија 

Најмлађа од досад поменутих специјалности – оториноларингологија 

– последња је, барем што се српског 

војног санитета тиче „дошла до речи“ и у Великом рату. 

„За време Балканског и светског рата нисам се бавио оториноларингологијом. 

Од 1912. године па безмало до октобра 

1918 био сам лекар у трупи.“ 19 Написао је, не без 

огорчења (1925) један од ретких припадника те бранше др 

Моша Букус Алкалај. 20 „Јесте да је тако било,“ каже он, „и 

код великих савезничких војски у почетку рата. Мало кога 

су се, у почетку, тицали баш специјалисти ува, носа и грла; 

но, пропуст је, код Савезника, брзо уочен, те почеше 

да настају посебни центри.“ У Србији је једна од нишких 

резервних болница, Алкалај не наводи која, пре повлачења 

била одређена за пријем оториноларинголошких случајева, 

а доцније тек Болница „Престолонаследника Александар“ 

у Солуну, али Алкалај с правом одбија да их назове 

центрима. (Према Алкалају на Солунском фронту, 

Срби су имали само три припадника те специјалности.) 

Оториноларинголошки случајеви на Солунском фронту 

упућивани су у Француску болницу 2 у којој је радио изврсни 

француски оториноларинголог и хирург др de la 

Motte. И можда би др Моша Букус Алкалај дочекао крај 

рата као трупни лекар, да се његов колега по специјалности 

није разболео, те је упућен у Француску на лечење, а он 

(Алкалај) постављен на његово шефовско место. * Па иако 

је Солунски фронт већ био пробијен, а сам Алкалај у већ 

поменутом свом раду не даје статистичке податке, већ 

приказе неколико случајева, ипак се и у овој области даје 

лако наслутити незавидно здравствено стање тадашњег 

српског борца. „Било је“, пише Алкалај, „свежих случајева, 

из тек минулих битака, контузија са руптуром бубне 

опне, и следственом инфекцијом средњег ува; но, беше и 

повреда и обољења старијих датума. Једном тридесетшестогодишњаку 

процурела су оба ува још пре 15 година, после 

прележане инфлуенце. Код једног двадесетосмогодишњака 

цурење ува, час јаче, час слабије, почело је пре 5 

година посла јаке кијавице. Код једног тридесетдвогодишњака, 

иначе инжењера, цурење ува траје још од 1912. 

године. Код њега је нађена велика перфорација бубне опне 

на њеног горњем задњем квадранту. “ † 

Дискусија и закључак 

Последњу четврт XIX и почетак XX века карактеришу 

невиђен успон и неочекивани преображаји медицине 

после епохалних Пастерових открића. Раније спе- 

––––––––––– 

* Био је рођени Београђанин, припадник сефардске гране 

Јевреја, који су се изјашњавали као Срби Мојсијеве вере. 

† Према необјављеним подацима др Александра Недока то је 

био санитетски мајор др Љубиша Вуловић (1879-1953), први 

управник болнице „Престолонаследник Александар“, а потом 

шеф ОРЛ одељења. „Један од најлепших и најшармантнијих 

људи које сам икада срела“ како га је описала рођена сестра 

велике добротворке српског народа др Кетрин Макфејл (Видети: 

Желимир Микић: Увек ваша, живот и дело др Кетрин Макфејл. 

Матица српска, Нови Сад, 1998. стр. 99.). По завршеном рату др 

Љубиша Вуловић биће први управник Оториноларинголошке 

клинике и професор Медицинског факултета у Београду. 

цијалности добијају нове ликове, а настају и нове. „Медицина 

се окреће тумбе“, записаће у књизи „Моје успомене“ 

(1906) творац модерног српског војног санитета 

Михајило Мика Марковић 21 , иначе лично веома неповерљив 

према „цепању“ медицине на специјалности, 

осим, разуме се присуства хирургије, којом би, по његовом 

мишљењу – не рачунајући специјалисте баш у овој 

области - у знатној мери требало да овлада сваки лекар. 

Па ипак, њему се не даде приписати приметан заостатак 

српског војног санитета у развоју специјалистичких 

служби још пре ратова. (А и она оптужба против њега, 

да је форсирао хирургију, не марећи за инфективне болести, 

стоји на стакленим ногама). Не само у маленој Србији, 

него и у далеко развијенијим и моћнијим државама, 

војни санитети у односу на све бржи развој медицине, 

испољаваху, најблаже речено, тромост. Тако је, примера 

ради, касније светом славни Британски санитетски корпус 

тек од 1915. године, у своје редове уврстио и – зубне 

лекаре. А и многи посебни специјалистички центри, настајали 

би тек у другој, па и трећој години Великог рата, 

под притиском – чињеница. У поређењу са тим великим 

и развијеним државама, ондашња Србија имала је и за 

мирнодопске услове мањак у лекарима, а и однос војног 

врха према санитету – упркос напорима др Владана 

Ђорђевића и др Мике Марковића, да то исправе – био је 

потцењивачки. На санитет се ни изблиза није гледало с 

дужним уважавањем као што се гледало на артиљерију 

или коњицу. До (барем) разумевања санитета и његових 

потреба, тешко се долазило. Отуда је „муњевито“ отварање 

„Одељења за изломљене и повређене вилице“, а по 

приспевању др Атанасија Пуље у Србију, не само леп, 

већ и готово невероватан изузетак од већ поменутог општег 

правила. Са друге стране, чињенице су терале своје; 

те су још пре повлачења и у Србији почела да се појављују 

ако не у дословном смислу специјалистичка, а оно 

барем – посебна одељења. Тако су у Пирот – што је врло 

мало познато – из свих резервних и пољских болница 

слати оболели од тетануса 22 . 

Не можемо наравно знати како би се развој специјалистичких 

служби одвијао у Србији, да не беше оне застрашујуће 

епидемије пегавца, која је коштала живота 

многе лекаре и медицинаре, и разуме се – повлачења. Па, 

ипак, иако специјалистичке службе за српски војни санитет 

на солунском фронту нису биле предвиђене, оне су 

тек тамо настајале, будући да су чињенице терале своје, 

док су с друге постојали упорни, горостасни појединци, 

за које је српски борац, српски тежак, био – мученик, и 

за кога је требало чинити и учинити све што се дало и 

могло, па и преко тога. 

И, доиста, овај приказ настанка и развоја специјалистичких 

служби на солунском фронту остао би непотпун 

ако се из тадашњих зубно лекарских, офталмолошких и 

оториноларинголошких налаза не би извукао закључак о 

лошем људском материјалу, са здравствене тачке гледишта, 

који је карактерисао све српске трупе. Војска тражи 

здраве и издржљиве људе. И само од такве војске могу 

се очекивати подвизи и победе. Па, откуд онда онакав, 

муњевит пробој солунског фронта Откуд капитулација 



600 000 бугарских војника пред 60 000 Срба Откуда факат 

да француска коњица није успевала да стигне српску 

пешадију Шта је покретало и чинило га непобедивим у 

том трену, тог српског тежака, српског борца, српског 

мученика, чије су имунобиолошке снаге биле готово на 

нули 

Одговор на ово (не тако замршено) питање препуштамо 

читаоцу. Наше је било да изнесемо санитетске чињенице 

и да малопређашње питање поставимо, а твоје је 

читаоче или слушаоче да у трагању за присталим одговором, 

одмериш сопствену удаљеност од својих предака, 

па и од самог себе. 


1. Dimitrijević B. Neiscrpivi dr Miloš Đ. Popović; “Književni list”, 

br. 25., septembar 2004. God. III. Takođe: B.D.: Spas i nada; 

Zadužbina; god. XVIII, br. 75, mart 2006. str. 10. Takođe: 

www.rastko.net/medicina. 

2. Rowe L. N, Killey CH. Fractures of the Facial Sceleton; E&S 

Livingstone LTD., Edinburgh and London, 1968; str. 439-443. 

Metod je opisan i diskutovan kao Balkan beam (Balkanska 

klackalica) pri čemu fotografija 23.2 ne ostavlja mesta sumnji 

da je reč o Puljinom izumu. 

3. Dimitrijević B. dr Atanasije Puljo, “Danica 2003.“ (166-76.). Takođe: 

Atanasije Puljo – osnivač stomatologije u Srbiji, “Bratstvo” 

1991-2000 (Društva “Sveti Sava”), Beograd, br. III-IV, 

59-74. 

4. Nedok A. Ruska sanitetska pomoć Srbiji u njenim oslobodilačkim 

i odbrambenim ratovima XIX i ranog XX veka (1804. 

do 1917. godine); www.rastko.net/medicina. 

5. Petrović M. O zubarstvu u srpskoj vojsci od 1914 do 1919; iz 

Vladimir Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta&Naše 

ratno sanitetsko iskustvo, Beograd 1925; 710. 

6. Engleskinje u srpskom narodu; Domaćica, God. XLIV; Sv. 

7,8,9 i 10 (1929); 240-42. 

7. Dimitrijević B. Stomatologija i kultura, Nova Evropa, Beograd, 

2002; 39-42. 

8. Petrović M. Isto 710. 

9. Petrović M. Isto 710 – 11. 

10. Petrović M. Isto 712. 

11. Ivanić S. Ljudski materijal u srpskoj vojsci na solunskom 

frontu; iz Vladimir Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta&Naše 

ratno sanitetsko iskustvo, Beograd 1925; 585. 

12. Dimitrijević B, Nedok A. Nastanak legendarne Prve hirurške 

poljske bolnice Vrhovne komande na solunskom frontu; 

Srpski vojni sanitet u 1916. godini, monografije naučnih 

skupova AMN SLD, Serija B. Vol. 1, broj 2, str. 99-113. Takođe: 


13. Dimitrijević B. U kontejneru – zapisi srpskog vojnog hirurga 

1916-1918, drugo izdanje, Vodič za roditelje, Beograd 2004, 

str. 30; takođe: www.rastko.net/medicina. 

14. Nešić Đ. Bolnica u Dragomancima i njene improvizacije, iz: 

Vladimir Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta&Naše ratno 

sanitetsko iskustvo, Beograd, 1925, str. 815. 

15. Nešić Đ. O povredama i bolestima oka za vreme naših ratova; 

iz: Vladimir Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta&Naše 

ratno sanitetsko iskustvo, Beograd, 1925, str. 688. 

16. Nešić Đ. Isto, str 695. 

17. Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta&Naše ratno sanitetsko 

iskustvo, Beograd, 1925, str. 406-407 (Petrovićeva 

diskusija) 

18. Nešić Đ. Isto, str. 698. 

19. Alkalaj B. Primena Carrel-ove metode kod bolesti i povreda 

uva u ratu; iz: Vladimir Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta&Naše 

ratno sanitetsko iskustvo, Beograd, 1925, str. 702. 

20. Alkalaj B. Isto, str 703-706. 

21. Dimitrijević B. Povodom uspomena tvorca modernog srpskog 

vojnog saniteta; „Danica 2005.“, str. 374-388; takođe B. D.: 

Otac modernog srpskog vojnog saniteta, 


22. Dimitrijević B. Pirotski deveti krug, Medicus II/2007. br. 22, str. 

18. Takođe: www.rastko.net/medicina. 



UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Војни санитет, санитетски губици и попуна српске војске 1917. и 

1918. године 

The Serbian Army Medical Corps, health – related losses and manning of the 

Serbian Army in 1917 – 1918 

Бранислав Поповић*, Јово Зељковић † , Драган Микић ‡ , Мирослав Видановић † 

*Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд; 

Војномедицинска академија, † Архив санитетске службе, ‡ Клиника за инфективне 

болести, Београд 


први светски рат; медицина, ратна; болнице, војне; 

србија. 

Key words: 

world war I; military medicine; hospitals, military; 

yugoslavia. 

Увод 

У свим ратовима било је људских и материјалних 

губитака. Током историје ратови постајали су већи и 

свеобухватнији са учешћем потенцијала читаве државе 

или више држава. Услед тога, спасавање људских живота 

није било само хумани подухват него и потреба попуне 

армија живом силом 1 . 

На решавању овог захтева све више се ангажовао 

прво, војни санитет, а затим, и укупни санитет и медицина, 

уопште. 

Резултати су били мањи или већи, зависно од степена 

развоја медицинске науке и праксе, али и од развоја 

и усавршавања оружја. 

Попуна српске војске повратним (санитетским) 

губицима био је императив на Солунском фронту. У 

савременим армијама присутно је схватање да је најквалитетнија 

попуна повратним губицима. Ради се, по 

правилу, о искусним и обученим борцима, који су 

прошли „ватрено крштење“' и прилагодили се захтевима 

ратних услова. Тај разлог био је присутан и при 

попуни српске војске на солунском фронту. Међутим, 

кад је реч о тој нашој војсци постоје још најмање два 

разлога. 

Прво, српска војска била је ван своје територије, без 

дoмобилизације, нема нових генерација регрута, „трајне 

смене није могло бити“ 2 . 

Друго, губицима у претходним фазама Првог светског 

рата српска војска је бројним стањем дошла до нивоа 

(око 150 000) испод којег није смела бити да би била 

респективни фактор рата и Солунског фронта. 

Дакле, циљ овог рада био је да утврди допринос 

војног санитета у попуни српске војске заштитом људства 

и ефикасним лечењем рањеника и болесника (р/б) – 

односно враћање у строј бораца у што већем проценту. 

У недостатку потпуне евиденције и адекватних докумената 

у војном и другим архивима, послужићемо се 

анализом расположивих података у радовима лекара 

припадника војног санитета српске војске на Солунском 

фронту и другим доступним изворима до нивоа потребног 

за закључивање у вези циља који је постављен. 

Основне поставке и дефиниција проблема 

Добро организоване, припремљене и кадровски и 

материјално обезбеђене санитетске службе савремених 

армија успевале су да врате у строј преко 70% повређених 

и теже оболелих 3 . 

Често, ако изостане само један од поменутих елемената, 

нема успешног спровођења повратка повређених и 

оболелих (п/о) у строј. 

Много је примера у историји који потврђују поменути 

став. Тако, аустријска војска за време Ломбардијског 

рата 1859. год, на 230 000 бројног стања, у Ломбардији 

имала је 6 500 кревета у пољским покретним болницама, 

преко 10 000 кревета у сталним гарнизонским 

болницама на том сектору и 50 000 болничких кревета у 

позадини. Упркос томе, рањеници, за време битке код 

Correspondence to: Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, 11 000 Beograd, Srbija. Tel.: 

+381 11 32 46 090.


Солферина били су смештени без икаквог реда у околним 

насељима, црквама, трговима и улицама, где о некој 

медицинској помоћи није могло бити ни говора. Слично 

се поновило и у пруској војсци у почетном периоду 

Француско-пруског рата 1871. године. Наведени и многи 

други примери и у ближој историји и поред довољног 

броја санитетских снага и средстава, слабост у руковођењу 

и недостаци у организацији доводе до лоших резултата 

у збрињавању рањеника и болесника 4, 5 . 

Добра процена губитака, посебно санитетских, неопходна 

је за ефикасно руковођење у санитету и поставку 

организације примерене одређеној ситуацији. 

Опште је познат цитат: „...Организација, а не медицина, 

решава судбину лечења рањеника и болесника у 

рату...“ (Пирогов Н И). Славни руски хирург фигуративно 

је изразио своју мисао о значају организације санитета 

у рату, не потцењујући тиме медицинска достигнућа, 

као што би се могло помислити на први поглед. 

Не улазећи, на овом месту, у разматрање појаве и 

ток катастрофалне епидемије пегавца 1914/15. године у 

српској војсци и народу, али у сваком случају је пример 

који могу бити ангажовани у обављању одређених услуга 

у корист борбених дејстава 1 . 

За војни санитет значајно је и то да ли су оболели и 

од којих болести, рањени или повређени и којим средствима, 

који део тела је повређен (глава, врат, торакс – 

грудни кош, екстремитети – горњи и доњи, абдомен), 

тежина повреде, хитност у пружању медицинске помоћи 

и сл. 

Дакле, за војни санитет, а и здравство у целини, нема 

организованог и доброг рада без процене губитака са 

свим елементима које смо навели. 

Да би се то ваљано чинило морају се изучавати и 

ранија искуства, светска и наша, посебно из историје 

војне медицине. 

Сваки податак у табели 1 може се посебно анализирати 

и стављати у однос са другим подацима, али мислимо 

да то није неопходно у овом раду. Глобално, на табели 

се види да се неки односи мењају из рата у рат и то 

битно – колона 8 у табели 1, а остали се мењају у зависности 

од земље на коју се односе, приметна је разлика у 

% враћања у строј између повређених и оболелих. 

Рат 

Армија 

Карактеристике губитака у неким ратовима 3 

Погинули: 

Повређени 

За морнарицу 

Повр. 

% враћања у строј 

Обол. 

За тенк. 

посаде 


Структура и % 

смртности 

Кримски 1854. Француска 

Франц.-Пруски 

1870. 

Француска 

I Светски Немачка 1:3,3 

II Светски 

78% од бол. 

22% од пов. 


68% од оруж 


91% од пов. 

Југославија 70 

Немачка 1:2,68 72 92 

Совјетска 1:2,6 

Америчка 1:2,5 1,5:1 8-10% 

Енглеска 3,5:1 

Француска 1:1,9 

Јапанска 3,9:1 84 97 2% 

Корејски 

Америчка 1:4 

Корејска 83.1 95 2,5% 

Вијетнамски 

Америчка 1:5,6 

С.Вијетнам 1:2-2,4 

Израелско- Израелска 1:3 

Арапски Египатска 1:1 1,3% 

Фокландски 

Енглеска 1:3 1:2,4 

Аргентинска 

Израелска 1:5,6 

Израелско- 

Либански 

са доста елемената лоше процене, организације и руковођења. 

Данас се у свим санитетским школама изучавају 

елементи за процену могућих губитака у људству и одговарајуће 

мере којима се ублажавају последице и организује 

заштита 1, 5 . 

Под губицима у људству, у рату, подразумева се 

свака врста трајног или привременог онеспособљавања и 

на други начин елиминисања живе силе, непосредно или 

посредно ангажоване у борбеним дејствима, као и оних 

Уосталом, ближи нам је податак: у балканским ратовима 

доминирале су повреде настале пушчаном муницијом. 

Однос повреда од пушчане муниције и експлозива 

био је 85:14, а у Првом светском рату обрнуто у глобалу 

17,3:73,7, што је битна промена за ставове хируршке 

доктрине 6 . 

Табела 2, иако са видљивим уопштавањима, бројкама 

илуструје да су неки односи у директној зависности 

од нивоа етапе, наиме на вишим нивоима повећавају се 

неборбени делови и јединице које не учествују у б/д. 

Popović B, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 41–48.


Рат 

Оружани сукоби 

у СФРЈ 

* 42 дана б/д 

** 12 месеци 

*** лечени у ВМА 

Неки елементи и односи губитака у сукобима деведесетих година 1 


Ниво 

Однос 

Однос 

Смртност повређених 

(%) 

погинули:повређени повређени:оболели ( %) 

Ниво Бригаде* 66,2:33,8 

Бањалучки корпус** 71:29 

ЈНА*** 1:5,4 40,5:59,5 3,25 

Очигледно је да лако оболели нису узети у анализу 

већ само болесници лечени у хоспиталним установама. 

Губици на Солунском фронту 

Према извештају Врховне команде српске војске од 

25. јула 1914. до 14. јула 1916. године било је изгубљено 

390 228 војника 8 . Од тог броја, не мали број (143 000) 

страдао је пред очима својих савезника у повлачењу, прелазу 

преко албанских гудура и Црне Горе и чекајући транспорт 

на обалама Албаније пуна три месеца 7 Остатак, око 

160 000 бораца, уз помоћ савезника, пребачено је на Крф и 

Бизерту, односно у француске болнице у Тунису, а затим 

и Алжир, ради опоравка, лечења и рехабилитације. 

Са острва Вида, свако јутро у зору, баркама су одлазиле 

погребне поворке умрлих на пучину, да би биле 

спуштене у плаве таласе мора, да ту вечно чувају стражу 

– „Плава гробница“ 8 . На Крфу је у периоду фебруараприл 

1916. год. умрло 7 750 људи 7 . 

Српска војска на Крфу брзо се опоравила и реорганизовала, 

тако да је први транспорт савезничким бродовима 

кренуо за Солун 12. априла 1916. године, а последњи 

са Крфа стигао је у Солун 19. јуна 1916. године 8 . 

Рудолф Арчибалд Рајс горњим терминима ограничава 

почетак и крај пребацивања српских трупа на солунски 

фронт. 

У другим публикацијама стоји да је транспорт трупа 

почео 30.03.1916. и трајао целог идућег месеца. Разлике 

нису битне, али су битни систематски прегледи и 

друге мере које су предузимали српски лекари у сарадњи 

са француским лекарима 10 . 

Подаци о катастрофалним губицима које смо напред 

навели значајни су за период Првог светског рата 

пре успостављања Солунског фронта. А у овом раду ћемо 

се бавити тежишно губицима после назначеног времена 

када је српска војска опорављена, стала на ноге и 

преузела одговорност за део Солунског фронта. За губитке 

у Првом светском рату пре Солунског фронта један 

од челника српског војног санитета казао је: „Губици од 

непријатељског оружја кретали су се и код нас у току 

последњих ратова у истим сразмерама, као и код осталих 

народа, који су учествовали у светском рату. У погледу 

пак губитака од акутних и заразних епидемичних болести, 

ми смо далеко надмашили све остале ратујуће државе“ 

9 . Чак је и оваква формулација благо изразила оно 

што се десило. 

Управо, и у том погледу, Солунски фронт представља 

прекретницу за српску војску. Губици су и од оружја 

и од болести били у сразмерама са другим војскама на 

Солунском фронту. Значајно је уочити да се српски војни 

санитет, такође враћа у активностима на један од темељних 

постулата предвиђен законом на основу Сретењског 

устава 1835. године: „Старати се о средствима 

којима би се здравље војника одржавало и о болницама и 

другима за војску полезнима заведенијима“ 10 . Профилактичке 

мере српског војног санитета (вакцинације, контрола 

исхране, превентивна употреба кинина против маларије, 

лична и општа хигијена и др.) обрађене су у другим 

радовима на научном скупу 11, 12 . Превентивномедицинске 

мере имају за резултат смањивање свих губитака 

па и повратних. То је само по себи најчистији добитак, 

којим је војни санитет подарио своју војску у 

1917. и 1918. години највише што је могао у тој ситуацији 

и није дозволио да се понови 1914/15 у ХЕ смислу. 

Један стари војни руски лекар некада је лепо рекао: „Суд 

о војном лекару зависи од броја здравих у његовој команди... 

– јединици “ 13 . 

Од једне војске која је у повлачењу под сталном 

борбом десеткована, изгладнела, исцрпљена, да би се на 

Крфу и Солунском фронту опоравила и у психофизичком 

смислу трупе оспособиле да постигну резултате који 

су задивили читав свет. У тешким околностима за 46 дана 

стигле су на Дунав и Саву прешавши 600 km што је 

дневно било 13 km, још праћене новом болешћу – грипом, 

која је почела да узима маха 14 . А јединице II армије, 

које су извршиле пробој на линији Добро поље – Ветерник 

под борбом су за 15 дана прешле 250 km са Доброг 

поља до Царског села, које је у непосредној близини 

бугарске границе 15 . често по тешком планинском земљишту, 

лишени често пута хране. „Само би, можда, колонијалне 

енглеске трупе могле издржати ово што су издржали 

српски војници после шестогодишњег ратовања“, 

изјавио је енглески ђенерал Бланкет 15 . 

Указивањем на ове рекордне резултате у ослобођењу 

своје отаџбине мора се истаћи морални фактор, та 

невероватна чежња за својом кућом, породицом, фамилијом 

и завичајем. То је дало велику покретачку снагу и 

енергију. „Одвојени од кућа, лишени породичне нежности 

и пријатности домаћег огњишта. Ове опште невоље 

као да су изгладиле све супротности наших нарави... Постали 

смо нераздвојни пријатељи... Гледали смо чежњиво 

тамо далеко, далеко иза кршних гора... Могленских 

планина...“ 16 . Чини нам се да је и о доприносу војног санитета 

опоравку војника и јединица мање писано. У очување 

и унапређење здравља, спречавање и сузбијање болести, 

искусан санитет уграђивао је себе. Тако акумули- 



рана снага и енергија испољила се на напред забележен 

начин у километрима при незадрживом ослобађању земље. 

Војни санитет је извукао добру поуку из протеклих 

етапа првог светског рата. Лекари су платили велики данак 

спашавајући своје болеснике и на тај начин достигли 

високи ниво хуманости и професионалне етике 6 . Било 

би боље да нису морали да се доказују на такав начин и 

да су војска, народ, цивилни и војни санитет били боље 

припремљени, за сузбијање епидемија заразних болести 

(„ратних зараза“). 

Анализирајући рад санитета и команди на Солунском 

фронту уочава се прекретница вишезначно условљена 

(искуство, оспособљеност команди и лекара, 

адекватна помоћ савезника и мисија, добра снабдевеност), 

али ни поуку не треба стављати на последње место, 

а има и трајну вредност за све генерације лекара 

којима су поуке непосредно пренете од професора који 

су били лекари у Првом светском рату и на Солунском 

фронту. Поменута је и помоћ савезника, што је видљиво 

у овом раду. О неразумевању у првој години Солунског 

фронта биће речи у другим радовима (Недок А., 

Игњатовић М. и др). 

Повратни – санитетски губици 

Већ је речено да су ефикасност и резултати у лечењу 

најнепосредније везани за попуну српске војске на 

Солунском фронту и да таква попуна у овом случају има 

посебан значај. 

Офанзива српске војске крајем 1916. године (септембар-децембар) 

дала је резултате, који се огледају: у 

освајању Кајмакчалана; у ослобађању дела државне територије 

укључујући Битољ; нанела је непријатељу значајне 

губитке од преко 68 000 људи од којих је заробљених 

било 8 685 (Немаца 1 000), али је из њених редова 

избачено 27 965 или, према Недоку, чак и већи број – 

32 641 7 . Без обзира што је непријатељ имао знатно веће 

губитке, овакви губици српске војске постали су неприхватљиви. 

Губици нису само бројчано велики већ и тешки. 

Болница „Шкотске жене“ у Острову је првих осам 

недеља примила 523 рањеника од којих је 60 преминуло 

17 . Проблеми попуне заоштравали су се.. Отварао се 

веома озбиљан задатак попуне: добровољци, повратни 

губици, корпус из Русије, добровољци из Америке и др. 

Значај рада војног санитета на свим етапама: у самим 

јединицама, у захвату фронта, у Бизерти, „Сиди Абдале“, 

Тунис и друге болнице у севервној Африци. Водила 

се битка за одржавање бројног стања војске и стално 

приближавање броју од око 150 000. 

Реорганизација војног санитета у 1916. години и 

мере профилактичке заштите, поред основног и сталног 

задатка да унапређују здравље људи и ефикасно их лече 

има и додатне циљеве у вези попуне, јер је смањење 

људства на трећину у односу на бројно стање у јесен 

1915. године реално довело до тога да је санитетско особље 

у односу на преостали борбени састав мање смањено 

што је омогућило да се постигну нека побољшања у 

реорганизацији војног санитета 18 . 

Познато је да је 1916. година имала низ реорганизација, 

па и санитета. Прва је била на Крфу са извесним 

побољшањима, али убрзо су донете коначне одлуке, од 

којих су неке изазвале незадовољство код српских лекара, 

јер је болнички систем искључен из српског војног 

санитета. Касније је то корак по корак мењано до задовољавајућег 

нивоа. Пошто су организација и реорганизације 

као и профилакса теме других радова на научном 

скупу овде се бавимо тиме само онолико колико је то у 

функцији циљева које смо поставили. Најопштије дајемо 

шему по нивоима и етапама на којима се одвијало збрињавање 

п/о и рад војног санитета: таква класификација је 

у функцији садржаја овог рада и не налазимо је код других 

аутора у целини. 

Први – трупни – ниво. Увођењем лекара у батљоне 

приближава се лекарска помоћ и непосреднија здравствена 

контрола бораца на фронту. Карактер земљишта 

(испресецано, планинско са јаругама и провалијама, 

поплаве и сл) диктирао је одвојена превијалишта по батаљонима 

у којима рад лекара представља битан квалитет. 

Често није у могућности да пуковска амбуланта 

обезбеди заједничко превијалиште које може одговорити 

свим батаљонским секторима фронта, па су превијалишта 

по батаљонима једино рационално решење 

19 . Истовремено, земљишни и временски услови 

фронта, на пример II армије: од Сокола, Доброг поља, 

Ветерника и Кожуха диктирали су да се обезбеди добра 

организација евакуације рањеника и болесника. Томе је 

дат високи приоритет у руковођењу, добијена су и модерна 

транспортна средства, тј. аутомобили и на тај начин 

доспевало се „до сваког и најтежег рањеника иза 

самих објавница и превозило до армијске хируршке 

болнице највише за један сат времена“ 20 . Ово звучи невероватно 

и за савремене услове. У евакуацији р/б у 

свим условима (Кајмакчалан, пробој Солунског фронта 

и сл) задивљујуће су се показале шкотске жене са својим 

санитетским лаким фордовима. Илустрације ради 

наводимо: Miss Bedford била је на челу транспортне јединице. 

Од средине јануара до почетка марта 1917. године 

– за шест недеља извршена је евакуација, амбулантним 

колима: 1 840 рањеника из истуреног болничког 

пункта у Добровени у болнице на лечење 17 . 

Други ниво – дивизијски санитет. Са три завојишта, 

од којих је једно оспособљено за ране хируршке интервенције, 

прерастајући по потреби у пољске хируршке 

болнице поново. Ова етапа је значајна у збрињавању п/о, 

јер је најближа са хирургом и преко ње се реализује прва 

хируршка помоћ у времену, које је неопходно за већу 

ефикасност у лечењу. 

Трећи ниво. Болнице, у захвату фронта, које су на 

почетку биле под ингеренцијом савезничких санитета, а 

касније и наших искусних ратних хирурга (Петровић М., 

Нешић Ђ.и др), интерниста и младих, способних лекара 

и медицинара, од којих су многи постали познати професори 

Медицинског факултета у Београду. Већ 14. јуна 

1916. године оснива се у Василици Прва хируршка пољска 

болница. Овим актом, 30. јула образују се још две 

пољске хируршке болнице. 



Ове три болнице убрзо су смештене: прва у Драгоманцима, 

друга у Соровићу, трећа у Острову. Крајем 

1917. године од медицинског особља шкотских жена, 

које се са српским добровољцима вратило из Русије, основана 

је и четврта пољска хируршка болница. То је јединица 

којом је командовала др Elsie Inglis, која је умрла, 

такорећи, на рукама српских војника 26. новембра 

1917. године 14 . У њену част јединица је добила име „др 

Elsie Inglis“ и под тим именом стигла на Солунски 

фронт. 

Марта 1917. године отворена је Српска резервна 

болница „престолонаследник Александар“ у Солуну. Ова 

је болница устројством и кадровима представљала главну 

војну болницу. Довољно је навести само нека имена: 

шефа Хируршког одељења пуковника Јордана Стајића, 

Интерног одељења потпуковника др Жарка Рувидића, 

славног пољака др Лудвик Хиршфелда 18 . 

Са оснивањем још неких установа (Реконвалесцентни 

центри и др) заокружена је и активирана структура 

каква је одговарала ангажовању нашег способног и експертског 

кадра и пријатељских страних мисија. Са тиме 

нису искључене и савезничке болнице у захвату фронта. 

Четврти ниво. Значајни су услови у којима су радиле 

француске болнице у Бизерти, Сиди Абдалу, Тунису, 

а касније и Алжиру, као и реконвалесцентни центри у 

северној Африци. Далеко од фронта, у позадини, ова 

структура често је лечила најтеже р/б као и опоравак изнемоглих 

и исцрпљених бораца 8 . 

У сваком случају, овај четврти ниво збрињавања савршено 

се уклапао и допуњавао напред изнету структуру. 

У њему је на почетку лечено чак две трећине хоспиталних 

п/о, а касније при крају ратовања на Солунском 

фронту , једна трећина је завршавала лечење у Севрној 

Африци 19 . 

После офанзиве српске војске, крајем 1916. године 

(септембар-децембар) наступа и период „рововског ратовања“ 

са међусобним чаркама током целе 1917. и већим 

делом 1918. године до 14/15. септембра. 

Тај живот у рововима толико дуго, није одговарао 

српском војнику. Јединице српске војске очекивале су да 

ће успешна офанзива после Горничевске битке освајања 

Кајмакчалана и ослобођења Битоља наставити ослобађање 

своје земље и војници стићи својим кућама те године 

(1916.), али то се није догодило. Спрски војник је 

доживео изневерена очекивања што му је тешко пало. 

Монотони живот није био без опасности. Стално је било 

рањавања, разболевања узрокованог суровим замљишноклиматским 

условима и заразама. Без обзира на те неповољности 

и ратног повређивања, па и погибије, организација 

рада војног санитета, поред ратних, имала је и 

мирнодопске елементе и активности, од којих само неке 

наводимо: дневни прегледи „болесних“ тзв. „лекарска“, 

поштеда од неких дужности, боловања, оцене способности 

свих врста и нивоа, систематски прегледи, контрола 

чувања, припреме и дистрибуције оброка хране, редовне 

вакцинације, контрола личне и опште хигијене, контрола 

смештаја (не само у рововима, јер није све људство у рововима), 

већ у том периоду разним поводима потреба 

смештаја у биваку, логору, кантонману, на маршу и друго, 

где је неопходно ангажовање лекара и санитета 24 . 

Ово што смо навели, наравно, не значи да се санитет 

није организовао по принципима које захтева ратна 

санитетска служба, на чему се заснива укупни садржај 

овог рада са обухватом два главна правца рада: 25 

a) збрињавање у ратним условима – тријажа, евакуација 

и лечење и 

б) хигијенско-профилактичко (противепидемијско) 

обезбеђење трупа 26 . 

Ми смо напред навели дефиницију губитака из које 

наводимо кључне речи – „свака врста трајног или привременог 

онеспособљавања“. Очигледно треба примењивати 

корективне факторе. У цивилном здравству не води 

се статистика поступка са јављенима на лекарски преглед, 

као што је случај у војсци. Из наших података произлази 

да се око 50% прегледаних војника враћа у јединицу 

без поштеде и боловања, око 20% добија поштеду – 

боловање просечно два–три дана, а само око 20% смешта 

се у амбулантни стационар, односно упућује у болницу 

(2,54%) око 6-7% упућује се на специјалистичку консултацију 

3 . Оваква статистика се није водила ни на Солунском 

фронту, нити има података у архивама. Зато, 

ми наводимо напред забележене бројке како би бар 

оријентационо могли да ценимо шта се све ради испред 

болница, односно испред бројки које налазимо за лечење 

у болницама, када имамо у активностима неке елементе 

мирнодопског рада, као и то да у губитке не спада 

„свака врста трајног или привременог онеспособљавања“, 

већ, углавном, само они који ради лечења морају 

да иду из јединице, али истовремено треба да нам је 

присутно сазнање да се и у непосредној близини фронта 

водила битка војног санитета за очување бројног 

стања организовањем благовремених лекарских прегледа 

и лечења (чета, батаљон, пук). 

Дакле, кад је реч о повратним (санитетским) губицима, 

тешко је очекивати утврђивање тачних и неприкосновених 

бројки. То чак немамо ни у категоријама 

где би се могло очекивати као, на пример, укупно погинулих 

и умрлих у Првом светском рату у војсци и 

српском народу. У свакој публикацији, или код сваког 

аутора, имамо различите бројке у поменутој категорији. 

То је делимично због тога што су полази и дефиниције 

различити. Извори су такође различити а нека одређења 

се у коришћењу и интерпретацији губе из вида. На 

пример, Никола Војводић и сарадници према пописима 

од 1884. до 1931. год. методом линеарног тренда утврђују 

да је разлика између пописа и процене 1921. године 

719.293 становника, али се то односи на део Србије – 

предкумановски 27 . Кад се то има у виду, импресионира 

како се и на овај начин могу са доста тачности утврдити 

општи губици у великим ратовима. При преузимању 

овог податка лако је направити грешку – намерно или 

ненамерно. Тако се на разне начине могу објашњавати 

квантитативне разлике међу ауторима које се изражавају 

у бројевима укупно погинулих и умрлих у Првом 

светском рату у народу и војсци, што и није битно, све 

су катастрофалне. 



Бројкама о доприносу војног санитета у попуни 

српске војске на Солунском фронту 

Према подацима санитетског одељења ВК кроз све 

болнице, наше и савезничке, прошло је у времену од маја 

до краја децембра 1916. године 111 449 б/р. Од тога на 

француске и енглеске болнице отпада 47 002 р/б од којих 

13 760 рањеника и 33 242 болесника, што значи да је у 

српским завојиштима и болницама лечено 64 447 р/б 28 . 

У болницама је умрло 1 701. Број погинулих је од 

3 500 до 4 000 тако да је погинулих и умрлих било близу 

6 000, а по Недоку било је чак 7 208 погинулих и умрлих. 

Ако бисмо напред наведене бројке приказали табеларно 

и рачуницу извели до краја, онда бисмо имали 

стање какво је у табели 3. 

не би битно изменио, те остаје закључак да је санитет у 

тој години био успешан и да је задатак одржавања бројног 

стања војске и попуне повратним губицима успешно 

извршен у мери, у којој је од њега то зависило. 

Истовремено, бројке показују да је дошло до битног 

пада свих категорија губитака. Такав тренд се сплетом 

повољних околности наставља и у 1917. и 1918. години, 

укључујући и пробој Солунског фронта и гоњење разбијеног 

непријатеља при ослобођењу земље. Ако узмемо 

податак да је од 402 435 погинулих и умрлих војника у 

Првом светском рату само 16 478 од априла 1916. до новембра 

1918. 29 . Делује невероватно јер је у временски 

дужем периоду рата настало само нешто више од 4% 

најтежих губитака (погинули и умрли). На овакву промену 

утицало је више фактора. Не улазећи у анализу, 

Установе за лечење или 

категорија губитака 

Укупни губици, посебно санитетски од маја до децембра 1916. г. 

Рањеници 

Болесници 

р/б 

Свега 

лечено 

Умрло на 

лечењу 

Свега 

враћено 

Француска и Енглеска 

болница 

13 760 33 242 47 002 

Српска завојишта и 

болнице 

– – 64 447 

111 449 1 701 109 748 

Погинуло 7 208 (18) 

Умрло у болници 1 701 

Болесници и лаки рањеници 97 689 


Свега 

неповр. 

8 909 


Повреде Укупно Оздравило (%) Умрло ( %) 

Главе 124 89 11 

Груди и врата 100 91 9 

Трбуха 42 55 45 

Горњих екстремитета 95 97 3 

Доњих екстремитета 219 93 7 

Укупно 593 90 10 

Из табеле би се могло закључити да је међу губицима 

највећи број болесника и лакших рањеника 97 689 

(87,6%). Укупна смртност била је 7,5% што је нешто ниже 

од просека за Први светски рат (10%). То је истовремено 

индикатор доброг рада нашег војног санитета и 

војног санитета савезника. 

Из података, такође, произлази да је враћено у строј 

преко 90%, што може да значи или да бројке нису сасвим 

тачне, или да је то пресек у одређеном тренутку (крај 

1916. г.), а да процес лечења није завршен јер нам је познато 

да је највећи број р/б настао крајем године због 

офанзиве (септембар-децембар) и епидемије маларије, 

као и то да су у рачуницу укључени лакши р/б, какви су 

преовладавали у преко 50% времена од маја до августа 

1916., а нису укључени трајно неспособни, односно ратни 

војни инвалиди – али је за нас битно да је таква структура 

п/о настављена у основи и у 1817. и 1918. години. 

Но, без обзира на евентуалну корекцију са укључивањем 

ратних војних инвалида у рачуницу, општи резултат се 

чињенице нас уверавају да је и удео војног санитета био 

велики посебно у доприносу да се и бројно стање српске 

војске одржи на неопходном нивоу сузбијањем оболевања 

и ефикасним лечењем рањеника и болесника, као и 

спречавањем настајања инвалидности. Из табеларног 

прегледа преузетог од Петровића може се видети структура 

повређених по деловима тела као и могући резултати 

у хируршким пољским болницама 30 . 

Не улазећи подробније у анализу резултата болнице 

у Драгоманцима очигледно је да и у ратној болници могу 

да се постигну врхунски успеси под условом да се у њима 

ради тако како су чинили великани као што су: Петровић, 

Суботић, Нешић, Коен и др 31 . 

Кад је реч о раду Прве хируршке пољске болнице у 

Драгоманцима, вреди поменути да су све импровизације 

и медицинске и немедицинске, биле на високом стручном 

нивоу. Узмимо како су изграђени објекти болнице, 

пољски кревети, који су истовремено и носила, грејање 

болничких постеља, операционе сале и др 32 . 



Импровизацијама се прибегавало обично када се радило 

у оскудицама, али се обично мисли да се то чинило 

било како. Међутим, у Драгоманцима је то било високо 

стручно, што су на крају и савезници схватили и почели 

да поштују. Управо у нашој литератури после Другог 

светског рата било је веома истакнутих аутора (професори 

ратне хирургије Станислав Пишчевић и Воја Стојановић, 

фармацеути доценти Александар Храниловић и Драган 

Ступар и др) који се у својим радовима залажу за онакве 

импровизације какве су чињене у Драгоманцима, што је 

потпуно јасно из следећег става: „...насупрот нужности 

импровизације, делује неопходност научно постављене 

припреме хируршког рада на савременом степену развоју 

хирургије. У суштини овог другог принципа је захтев да 

се услови хируршког рада ...прилагоде потребама научноразрађеног 

метода... Ако би хирург под притиском кризе у 

времену, кадровима и средствима у својим импровизацијама 

изгубио из вида овај принцип... може да се нађе изван 

оквира које наука поставља... “ 33 . 

Фармацеути више усмеравају своју пажњу на сналажење 

и импровизацију у производњи, што је и разумљиво 

34 . 

Овај сажет осврт на неке аспекте рада ратних хирурга 

на Солунском фронту дајемо као илустрацију изналажења 

и импровизованих решења, која омогућују успешан 

стручни рад – у конкретном случају хируршки. 

Већ смо поменули рад Луке Николића који ће бити 

саопштен на научном скупу, у коме је извршена, изванредна 

анализа лечења и рехабилитације изнемоглих 

рањеника и болесника у Бизерти, Сида Абдале, Тунису, 

Алжиру и у француским болницама и рехабилитационим 

центрима и бањама Северне Африке 23 . 

Пошто је наша тема повратни губици и попуна српске 

војске на Солунском фронту из поменутог рада помињемо 

неспорне бројке лечених: од 59 284 Срба који су 

прошли кроз Бизерту и др 41 135 пристигло је на афричко 

тло ради лечења. У правцу северне Африке током 

1917. и 1918. године превезено је 34 191 Срба од којих 

27 191 најтежи рањеник и болесник из Солуна. Ми смо 

већ оценили овај „IV ниво збрињавања и лечења п/о“. 

Стално се одвијала евакуација р/б из Солуна и то су често 

најтежи р/б. С друге стране, у правцу Солунског 

фронта превезено је укупно 40 413 одморених и прездравелих 

војника и реконвалесцената и обучених регрута и 

добровољаца. Од тог броја, чак 23 936 војника представљало 

је излечене из северноафричких болница и рехабилитационих 

центара и оспособљених за Солунски 

фронт. 

Кад је реч о попуни војске санитетским –повратним 

губицима, треба бар да се помене функција оцене способности 

и рад многих лекарских комисија које су деловале 

и у северној Африци (Бизерта и др) и поред санитетских 

губитака после излечења обављале су и оцену 

здравственог стања регрута и добровољаца. 

Обично у стручним радовима ова функција се не 

анализира и не разрађује, али је стално присутна не само 

у раду комисија већ и сваког лекара – у прегледима, лечењу, 

давању упутстава и др. 

Закључак 

Из анализе података у литератури и изворима, а која 

је у овом раду делимично приказана, дошли смо до закључка 

да је незамисливо очување српске војске без нашег 

и савезничког санитета у захвату фронта, као и болница 

у Бизерти и осталим местима у Тунису и Алжиру. 

Хуманитарне организације шкотских жена и на Солунском 

фронту дале су велики допринос српском војном 

санитету у раду армијских пољских болница и евакуацији 

рањеника и болесника посебно у офанзивним борбеним 

дејствима на планинском земљишту (Кајмакчалан, 

пробој Солунског фронта – Добро поље – Ветерник 

– Кожух). Храброст и етичност постали су њихово уобичајено 

својство. 

Нисмо анализирали рад српског санитета при пробоју 

Солунског фронта и гоњењу непријатеља, али се догодило 

све што се могло претпоставити у негативном 

смислу, срећом без већих последица у том великом наступајућем 

заносу наше војске и хаотичном распаду система 

непријатељских војски у поразу. 


1. Aranđelović S. i sar. „Sanitetska taktika“, Vojnoizdavački zavod, 

Beograd, 2001; 13, 114, 117. 

2. Živković F. „Statistički prilozi za ulogu srpske vojske – u ratu za 

oslobođenje i ujedinjenje 1914 – 1918. godine“, Ratnik, sv. I, 

1936. 

3. Popović B. „Sanitetsko obezbeđenje oružanih snaga kao deo 

jedinstvenog sistema zdravstvene zaštite u ONOR“, ispitna 

tema za čin generala, studija. 

4. Mikulić V. „Rukovođenje sanitetskom službom u stranim vojskama“, 

Biblioteka VSP, monografije, 1961. 

5. Mikulić V. „Gubici ljudstva oružanih snaga u ratu“, Biblioteka 

instituta za vojnomedicinsku dokumentaciju, monografija, 


6. Ignjatović M. „Srpska ratna hirurška doktrina u ratovima 

1912 – 1918.“, rad pripremljen za štampu u suplementu VSP, 

2008. 

7. Opačić P. „Srbija i Solunski front“, Biblioteka Svet nauke, 

Književne novine, Beograd, str. 5-418, epilog str. 411. 

8. Rajs R.A. „Šta sam video i preživeo u velikim danima“, Mladost 

turist Itaka, Beograd, 1997; 7. 

9. Genčić L. „Zašto je došlo do epidemija i pomora u našoj vojsci 

i narodu za vreme ratova 1912-1918.“ Istorija srpskog vojnog 

saniteta – naše ratno sanitetsko iskustvo, dr Vlad Stanojević, 

772–89. 

10. Popović B. i sar. „Vojni sanitet u srpskom narodu“, Udruženje 

građana „Ratna medicina“, Banja Luka, 2002; 25. 

11. Mikić D. i sar. „Zarazne bolesti i rad srpskog vojnog saniteta na 

njihovoj prevenciji i lečenju na Solunskom frontu 1917-1918. 

godine“, rad u štampi. 

12. Radaković S. i sar. „Ishrana na Solunskom frontu“, rad pripremljen 

za suplement VSP, 2008. 



13. Kartelj J.D. „Pokušaj borbe sa skorbutom za vreme rata“, Ratnik, 

sv. IX, 1930. 

14. Kalafatović D. „Kako je otpočela naša velika ofanziva u 1918. 

godini“, Ratnik, sv. VIII-IX, 1928. 

15. Ruvidić Ž. „Sanitetska služba za vreme ofanzive 1918. godine“, 

rad saniteta jugoslovenske divizije, Ratnik, sv. VIII-IX, 1928. 

16. Jakovljević S. „Srpska trilogija“, Otvorena knjiga, 2005., str. 274 

17. Popović-Filipović S. „Za hrabrost i humanost bolnice škotskih 

žena u Srbiji i sa srbima za vreme I svetskog rata 1914-1918. 

godine“, Beograd, 2007. 

18. Nedok A. „Reorganizacija vojnog saniteta 1916. godine“, monografija 

– Srpski vojni sanitet u 1916. godini, izdanje Akademije 

medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, 2007. 

19. „Sanitetska služba i stanje zdravlja ljudstva II armije za vreme I 

perioda rata na Mogleničkom frontu“, iz arhiva generala Save 

Popovića, saopštio profesor dr V. Stanojević, Zbornik neobjavljenih 

radova saopštenih u sekciji za istoriju medicine i farmacije, 

SLD 1980., str. 15 

20. „Iz mojih ratnih uspomena“, đeneral dr Sava Popović, zbornik 

neobjavljenih radova saopštenih u sekciji za istoriju medicine i 

farmacije SLD, Beograd, 1960., str. 11 

21. Vuković Ž. „Savezničke medicinske misije u Srbiji 1915., da ne 

zaboravimo“, monografija, Plato, Beograd 2004. 

22. Arijus van Tinhoven: „Strahote rata u Srbiji, dnevnik ratnog hirurga“, 

Utopija, Beograd 2005., Prvi put na srpskom jeziku, a 

inače tekst napisan i objavljen u novinama, Hag, 1915. 

23. Nikolić L. „Lečenje i rehabilitacija ranjenika i bolesnika u Bizerti 

1917-1918. godine“, rad pripremljen za suplement VSP, 2008. 

24. „Mirnodopska sanitetska služba u vojsci“, Ministarstvo vojske 

i mornarice, Beograd, 1925., navodi se, bez obzira na godinu 

izdanja, jer su sadržaji proizašli iz prethodnih iskustava, koja 

obuhvataju i Solunski front. 

25. „Ratna sanitetska služba“, „Ministarstvo vojske i mornarice“, 

Beograd, 1928., objašnjenje isto kao kod 24. 

26. Priručnik za izučavanje organizacije i taktike sanitetske službe“, 

Biblioteka VSP, Beograd, 1951. 

27. Vojvodić N, Tasić M, Ševo G, Popović B, Vilić M. „Demografsko 

stanje u Srbiji 1915. godine i posle Prvog svetskog rata“, rad 

izložen na međunarodnim skupu 1995. 

28. Stefanović S. „Fragmenti građe za istoriju našeg povlačenja i 

izgnanstva“, u Vlad Stanojeviću, Istorija srpskog vojnog saniteta 

i naše ratno sanitetsko iskustvo, VINC, Beograd, 1992., 

str. 366-416. 

29. Nedok A. „Povlačenje srpske vojske ka albanskom primorju i 

njena evakuacija na Krf 1915/1916“, rad vojnosanitetske 

službe, monografija AMD sistem, Beograd, 2006. 

30. Petrović M. „Moja hirurška iskustva u ratovima 1912-1918 u 

knjizi dr Vlad Stanojevića“, Istorija srpskog vojnog saniteta – 

naše ratno sanitetsko iskustvo, VINC, 1992. 

31. Nedok A. „Vojni sanitet u 1917. i 1918. godini“, rad prihvaćen 

za štampu u suplementu VSP, 2008. 

32. Dimitrijević B. „U kontejneru, zapisi srpskog vojnog hirurga 

1916-1918“, Apostrof, Beograd, 2001., str. 30, 31, 99, 103, 

105, 111. 

33. Piščević S. „Prilagođavanje i improvizacije u hirurškom radu u 

toku narodno oslobodilačkog rata“, Vojnosanitetski pregled 

33:6, str. 389-395, 1976. 

34. Hranilović A, Stupar D. „Medicinska oprema i improvizacije za 

rad bolnica na PZT“, VSP 37:6, str. 426-428, 1980. 



UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Српска ратна хируршка доктрина у ратовима 1912-1918. 

Serbian war surgical doctrine (1912-1918) 

Миле Игњатовић 

Војномедицинска академија, Клиника за ендокрину хирургију, Београд 


први светски рат; србија; медицина, ратна; 

болнице, војне. 

Key words: 

world war I, yugoslavia; military medicine; hospitals, 

military. 

Увод 

Ратна хируршка доктрина (РХД) подразумева заједничке 

јединствене погледе на патологију и лечење ратних 

повреда. Она се одређује у миру, а спроводи у рату 

по основним принципима ратне хирургије: особине, обрада 

и лечење ратне ране, борба против инфекције, организација 

хируршке службе, основни принципи лечења 

појединих синдрома, повређених области и система. Ратна 

хирушка доктрина се мења као резултат промена у 

ратној техници и вештини и најновијих медицинских сазнања. 

Неопходна је јер се у рату мобилише велики број 

хирурга и лекара из различитих школа и средина, различитих 

стручних схаватања, квалификација, знања и искуства. 

У рату то није допустиво јер је неопходан систем 

евакуације и вишеетапног лечења, а без јединствене РХД 

накнадне анализе ратног хируршког искуства биле би и 

нецелисходне и неизводљиве, уопштавање немогуће, а 

закључци неупотребљиви. Због тога, циљ хируршке тактике 

је остварење доктрине. 1 

Ратна хирургија бави се изучавањем и лечењем свих 

повреда и обољења насталих у рату (оружаном сукобу, 

борбеним дејствима), али ратна рана (и рана уопште), 

најстарији је и основни проблем ратне хирургије до данашњег 

дана. 1, 2 Сва схватања ратне ране и метода њеног 

лечења, од Хипократовог времена до данас, крајње поједностављено 

могу се поделити на: конзервативни и активни 

(радикални) правац. Из оба правца може се извући 

много позитивниог сазнања, али и погрешног, често фаталног 

схватања. Данашњи став је тековина свих досадашњих 

сазнања о ратној рани, из оба правца, али је утисак 

да су присталице активног правца много више и 

чешће биле у праву. 

Циљ овог рада је да анализира српску ратну хируршку 

доктрину у ратовима 1912–1918, да упореди резултате 

хируршког збрињавања из два рата јер је у врло кратком 

временском периоду дошло до значајне промене 

карактера ратне ране и да о њима дискутује у светлу искустава 

из каснијих ратова. 

Ретроспективно анализирани су доступни подаци о 

збрињавању повређених у Балканским ратовима и Првом 

светском рату. Нажалост, подаци или не постоје или нису 

довољно истражени. За ранији период, после паљења 

Архива санитетске службе у Краљеву 1915. године (у току 

повлачења српске војске), једини извор проучавања су 

полузванични и полуприватни, записи високих руководилаца 

санитетске службе и касније објављени радови 

учесника. Добијени подаци упоређени су и анализирани 

са искуствима других армија из тог доба и каснијих сазнања. 

Статистичка анализа података обављена је Студентовим 

Т-тестом пропорција. 

Балкански ратови 

Србија је у Првом балканском рату изгубила 43 000 

људи (војни губици: погинули, рањени, заробљени, нестали). 

Према неким изворима погинуло је око 5 000 војника, 

подофицира и официра, рањено је преко 18 000, а 

7 000–8 000 умрло од рана и болести. 4 Према подацима 

бригадног санитетског ђенерала др Симе Карановића, у 

овом рату је: погинуло 3 600, умрло 4 000, а рањено 

18 000 војника, подофицира и официра. Према извештају 

генерала Мишића који је поднео Николи Пашићу, председнику 

Врховног савета, у Првом балканском рату: погинуло 

је 6 645, рањено 17 949 и било болесно 3 601 војник, 

подофицир и официр. У Другом балканском рату 

Correspondence to: Војномедицинска академија, Клиника за ендокрину хирургију, Црнотравска 17, 11 000 Београд, Србија. 

Тел.: +381 64 17 18 914. E-mail: mileign@eunet.rs


српски војни губици били су 44 500 људи. Према подацима 

ђенерала, др Симе Карановића, у овом рату је: погинуло 

9 000, умрло (од колере) 5 000, а рањено 36 000 

војника, подофицира и официра. Укупно у Балканским 

ратовима, српски војни губици износили су око 88 000 

људи, погинуло је 14 000, рањено је 54 000, а 17 000 

умрло од рана и болести (5 000 од колере) (табела 1). 

Према нашим анализама, и у овом рату доминирале су 

повреде настале пушчаном муницијом (85%), много су 

ређе биле експлозивне повреде (14%), а повреде нанете 

хладним оружјем мање од 1% свих повреда (табела 2). 5 

Повреде главе биле су заступљене са 9%, повреде трупа 

са 13%, повреде горњих удова са 40,5%, повреде доњих 

удова са 37,5%. Повреде трбуха чиниле су близу 5% свих 

повреда (табела 3). 

Слични су и налази хирурга страних мисија. Према 

извештају dr Müchsam-а (шеф хирургије у болници Моабит 

у Берлину, а мисија је радила у Шећерани у Београду 

и збринула 333 рањеника) било је 80,4% пушчаних рана, 

19,2% експлозивних (гранате, шрапнели) и 0,5% од хладног 

оружја. Било је 20% (10 – 50% зависно од дужине 

евакуације) инфицираних рана и 80% неинфицираних. 

Видео је само два еризипела која су излечена. Имао је 

повреда главе код 7,5%, груди 15,2%, абдомена 6,1% (од 

18 повреда само је један умро), урадио је само две ампутације 

(код 0,7% рањеника). Према извештају др Драјфуса, 

шефа Болнице Црвеног полумесеца у Солуну, где су 

збрињавани турски рањеници, доминирале су повреде од 

пушчаног наоружања са 91% свих повреда, следиле су 

експлозивне повреде (бомбе, артиљерија) са 9%, а повреде 

од хладног оружја биле су заступљене са мање од 

1%. Дистрибуција повреда по деловима тела била је: 

глава и врат 13,2%, горњи удови 33,3%, доњи удови 

47,4% и труп 6,1%. Абдоминалних повреда било је 4,9% 

од свих повреда. 5 


Војни, санитетски и несанитетски губици у Српској војсци у 

Балканским и Првом светском рату 

Балкански 

Први светски рат 

ратови 

Војни губици 88000 560000 (до Крфа) 

Погинуло 14000 46000 (до јула 1916) 

Рањено 44000 

Око 190000 

Умрло од рана и болести 

п-погинули 

у-умрли 

17000 

(5000 од 

колере) 

(146000 до Крфа) 

70000 (до јула 1916) 

22000 (п+у до јуна 1918) 

4000 (п+у до маја 1920) 

Етилошки фактор рањавања у Српкој војсци 

у Балканским и Првом светском рату 

Балкански 


ратови 


Студентoв t-тест 

пропорција 

Повреде пушчаном муницијом 

85% 17,2% p < 0,001 

Поврде од експлозивног 

73,7% 

14% 

оружја 

82,5% (са контузијама) 

p < 0,001 

Повреде хладним оружјем 

1% 0,3% n.s. 

Контузије 8,8% 

Дистрибуција повреда по деловима тела у Српској војсци 

у Балканским и Првом светском рату 


Балкански ратови Први светски рат 

Студентов t-тест 

пропорција 

Повреде главе 9% 20,9% p < 0,05 

Повреде трупа 13% 16,9% (груди и врат) n.s. 

Повреде руку 40,5% 17,1% p < 0,05 

Повреде ногу 37,5% 37,9% n.s. 

Повреде трбуха 5% 7,2% n.s. 


Према подацима ђенерала др Симе Карановића, до 

доласка на Крф погинуо је 45 861 војник, умрло је од рана 

и болести 68 458 војника, остало у болницама у Ср- 

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 49–58.


бији 138 600, а 306 603 је „нестало кроз Албанију, заробљено 

и пропало при повлачењу“. Укупни војни губици 

до доласка на Крф износили су 559 522 човека. До 16. јула 

1916. од мобилисаних 711 343 војника на Крф је стигао 

151 821 војник. До доласка на Крф боловало је 461 

150 официра и војника, од тога рањено 145 996. До 15. 

јуна 1918. погинуло је или умрло још 21 633 официра и 

војника, а до демобилизације 5. маја 1920. погинуло је 

још 500, а умрло још 3 500 официра и војника (табела 

1). 6 Др Лазар Генчић о Првом светском рату казао је: 

„Месеца јула 1914, отпочео је светски рат. Овај рат нас је 

затекао са становништвом око 4 500 000 и са свега 450 

лекара, рачунајући ту све укупно, и војне и грађанске лекаре, 

и старе и младе, и жене лекаре. Наша је војска брзо 

после мобилизације порасла на 500 000 људи. ...Када 

нашим губицима у светском рату додамо губитке из Првог 

и Другог балканског рата 1912. и 1913, ти се ратови 

слободно могу сматрати као увод у светски рат, онда се 

може рећи, да је наш народ прескупим људским жртвама 

платио своје коначно ослобођење и уједињење. Наши 

укупни губици су срачунати на 1 500 000 људи“. У победоносној 

бици на Јадру (Цер, 3–6. августа 1914) Српска 

војска изгубила је близу 17 000 официра и војника (12% 

састава), а од тога било је 11 519 рањеника. Историчар 

Јеремија Станојевић писао је: „Губици наше војске у 

Церској бици износили су 240 официра и 15 000 војника, 

што значи преко 20% бораца. Губици у бици на Руднику 

били су још већи и износили 22 000 погинулих, 91 000 

рањених и 19 000 заробљених. Иако су крвави губици 

били за 25% мањи од непријатељских, ипак је наш напор 

био несравњено већи, а наши извори снаге сасвим исцрпени“. 

7 А онда, дошла је пошаст Србије – тифус. 8 Процењује 

се да је у Србији боловало око 500 000 људи од 

пегавца, а да је умрло око 150 000 и око 30 000 аустријских 

заробљеника. Лекари и медицинско особље поднели 

су највећу жртву: од 534 лекара живот је изгубило 160 

(132 од пегавца и других заразних болести). 9 После епидемије 

било је способно за рад једва 200 лекара. Практично, 

сви су били заражени, а умрло је 56% лекара и медицинског 

особља на раду у болницама. 

Као резултат промене у војној техници и тактици, за 

само годину дана, карактер ратне ране био је потпуно 

измењен. 10 Експлозивне повреде (шрапнел, граната, 

бомба) биле су заступљене са 73,7%, пушчане са 17,2%, 

контузије са 8,8% и повреде хладним оружјем у 0,3% 

(табела 2). 

Дистрибуција повреда према деловима тела, такође, 

била је измењена (табела 3). 

Повреде главе биле су заступљене са 20,9% од свих 

повреда, а са морталитетом од 11%. Од 2 000 рањеника, 

њих 4,6% имало је повреду лобање, а искључујући морибунде, 

код оперисаних рањеника смртност је била 

16%, а код оперисаних са повредом мозга смртност је 

била 28%. Резултати су обједињени са резултатима др 

Коена. 11 

Повреде груди и врата биле су заступљене са 16,9% 

од свих повреда, са морталитетом од 9%, а код изолованих 

повреда грудног коша имале су морталитет од 7%. 

Торакотомија је рађена само код присуства великих количина 

крви у грудном кошу. 

Повреде трбуха биле су заступљене са 7,2%, са морталитетом 

од 45%. Задржан је активан став према овим 

повредама као у претходном рату: експлорација, сутуре, 

протективне стоме. 

Повреде горњих екстремитета биле су заступљене 

са 17,1%, са морталитетом од 3%. Ове повреде биле су 

праћене фрактурама код 55%. 

Повреде доњих екстремитета биле су заступљене са 

37,9% и морталитетом од 7%. Фрактуре су биле присутне 

код 28% рањеника. 

Ратна организација збрињавања рањеника 

У балканске ратове, које су страни конзули оценили 

као „рат за ослобођење, који је дегенерисао у рат за деобу, 

и на крају у рат за истребљење“, српски санитет ушао 

је са много проблема. Лекара и хирурга било је премало, 

а тадашњи начелник војног санитета пук. др Лазар Генчић 

у свом предавању у Официрском дому, уочи самих 

ратова 1912, закључио је: „Ми у ствари немамо војни санитет, 

већ једну малу групу грађанских лекара обучених 

у униформе санитетских официра“. Стручна спрема болничара 

није била на потребном нивоу, а налазили су се 

само у дивизијским завојиштима, пуковским превијалиштима 

и пољским болницама. У позадинским болницама 

радиле су добровољне болничарке и трећепозивци. Опрема 

и средства намењена првој помоћи, опште медицинском 

и хируршком раду на бојишту, била су задовољавајућа 

по оцени српских и страних хирурга. Новонабављен 

и на време подељен холандски Утермеленов 

(Utermöhlen) 3 први завој (по два код сваког војника) употребљаван 

је са успехом. Било је довољно удлага за фиксацију 

фрактура (по конструкцији др Михаила Петровића) 

и потпуно су одговарале својој намени. 12 Нису сe показали 

прикладним за транспортну имобилизацију: гипс 

и разне импровизације (дашчице, картон, жица и сл). 13 

Санитетска ратна материјална средства, потрошна и непотрошна, 

била су набављена у потребној количини, али 

су неравномерно распоређена, често недовољно попуњена 

и неприкладно пакована (у гломазне сандуке). Велики 

проблем био је непостојање санитетских складишта, те 

се често морало долазити у Ниш. 14 Снабдевање уопште 

било је лоше. Средства за евакуацију била су недовољна 

и неприлагођена. Постојала су три санитетска воза, а 

њихов значај за брзу евакуацију рањеника до болница у 

Београду посебно су истицали хирурзи др Војислав Субботић 

и др Јулије Будисављевић. 4, 15, 16 Ратна организација 

збрињавања рањеника била је: превијање рањеника 

на бојишту, брзо извлачење и евакуација у позадинске 

болнице, претежно у Београду. Српске пољске болнице 

(по четири на сваку дивизију) имале су санитетског материјала 

за 100 рањеника (оболела) и под шатором (када 

се нису развијале у зиданим објектима) простор за 14 – 

16 кревета. Санитетска чета је развијала завојиште, по 

једно на дивизију, у коме је било: четири лекара, један 

апотекар, један медицинар и 450 војника болничара, од 



којих су упућивани болничари у пукове. У сваком пуку 

било је 1–2 лекара, 56 болничара војника и 64 носиоца 

рањеника. Сви рањеници долазили су у завојиште. У завојиштима 

(у зони борбеног дејства) рађени су само хитни 

оперативни захвати, контрола завоја и имобилизације. 

У почетку рата збрињавање рањеника одвијало се у регионалним 

болницама, школама и прикладним зградама. 

У периоду 12–25. септембра 1912. активирано је 13 резервних 

болница са укупно 3 295 постеља, а само у Нишу 

било је 1500 постеља. Страних санитетских мисија у 

току 1912. у Србији било је најмање 16 са укупно око 

100 лекара, а у току 1913. била је 21 мисија са укупно 

око 60 лекара, 70 сестара и 60 болничара. У оба рата било 

је око 150 лекара, око 170 сестара и 160 болничара. 

Сви хирурзи пристигли у Београд заступали су мање или 

више строг конзервативни, асептички приступ у лечењу 

ратне ране, што је последица Есмарховог и Бергмановог 

учења. 5, 6, 17 Хирурзи су се слепо држали ставова које је 

заузела и хируршка секција историјског 7. међународног 

медицинског конгреса одржаног 1881. у Лондону. Секцијом 

су председавали водећи војни хирурзи Esmarch из 

Кила и Melladew из Лондона. У вези асептичког третмана 

рана, на основу искустава из Француско-пруског рата, 

Esmarch је закључио: „Non nocere“ – Don’t touch!“. 18 Бергманово 

учење прави је програм за све хирурге света све 

до Првог светског рата. Начела тог учења о рани су: ратна 

рана је практично стерилна; инфекција је секундарног 

порекла; ратну рану не треба дирати, сондирати, ни хируршки 

обрађивати; судбину ране одлучује асептички 

завој и мировање; фрактуре кости и зглобова стерилно 

завити и имобилизирати у гипсу; ако се појави инфекција 

извршити ресекцију а не ампутацију. Бергманова 

школа је у директној вези са системом евакуације по 

сваку цену у дубоку позадину, хируршки рад на војишној 

просторији сведен је на минимум. Генијално, епохално 

и трајно у Бергмановој школи је асепса и асептичан, 

пажљив поступак према рани. Релативну вредност 

има принцип „рану не дирај“ јер је био донекле ваљан 

само за доба када је преовлађивало малокалибарско пушчано 

оружје. Следбеници, како то често бива, апсолутизирали 

су ово начело и погрешно га пренели у нове 

ратне прилике, када су преовладале ране од тешког експлозивног 

оружја које су тражиле императивно активну 

хируршку обраду што раније. Хирурзи нису схватили 

преокрет у ратној техници, али ни драгоцени сигнал – 

експерименте Фридриха из 1898. године. 1, 7, 19-21 Насупрот 

очекивањима да ће преовладавати ране од брзометног 

аутоматског пешадијског оружја које је тек уведено, 

у првој половини Првог светског рата француска војска 

имала је повреде: од топовских граната 67%, од ручних 

граната 9%, пушчани меци 14% и остало (бајонет, контузије 

и комоције) у 10%. 

Први хирург који је већ у Првом балканском рату 

прешао са конзервативног на активни став у обради ратне 

ране је др Михаило Петровић и то као хирург у зони 

борбеног дејства, где је једино и могао доћи до својих 

сазнања. Према подацима др Субботића, код више од 

7 000 рањеника лечених у београдским болницама до 

краја јануара 1913, еризипел је запажен само код 13 рањеника 

(сви су излечени), а тетанус код четири рањеника 

(сви су умрли). Најчешће су прављена поређења са искуствима 

санитетских мисија у бугарском санитету, где је 

била неприхватљива учесталост инфекција рана, црвеног 

ветра, тетануса, ампутација и хоспитална смртност рањеника. 

У почетку овог рата доминирао је конзервативни 

приступ рани, а на самом Утермеленовом првом завоју 

писало је „не дирај рану“. Поступало се по свим 

принципима асепсе и антисепсе, али др Михаило Петровић 

писао је: „...из очекиваног става прешли смо у активнији, 

јер смо видели, да ако не отварамо и не проширимо 

само погођено место, може да се јави ретенција. Овде 

нам више није био од користи асептички Утермеленов 

завој... ране нису долазиле у најбољем стању, мада се 

још код нас ни тада не јавља нигде гасна флегмона, која 

се тако често јављала у европском рату“. Ране су испиране 

2% карболном киселином, инфициране већом концентрацијом 

или се користио јод и јодоформ-газа. Управо 

у Србији, још у српско-бугарском рату (1885) промовисана 

је примена јодоформа у лечењу ратних рана 21 . 

Значај дренаже ратне ране који је истакао др Михаило 

Петровић прихватили су и други хирурзи 22 . Истицао је 

да ране не треба никад тампонирати, да морају бити добро 

обрађене и широко отворене, као и да је неопходно 

скратити време евакуације, тј. до примарне обраде ратне 

ране. Став су прихватили и други хирурзи доказујући да 

је то битан фактор учесталости инфекције ратне ране, 

појаве септичних компликација, учесталости ампутација 

и смртности. Већ у овом рату, активан приступ при повредама 

трбуха имао је др Михаило Петровић, а код повреда 

главе и др Леон Коен 11, 23 . Активан став у овим повредама 

био је забрањен код већине великих армија и у 

Првом светском рату, а хирурзи су их тешко прихватали 

и у Другом светском рату. Др Петровић истиче и: 

„...трепанисање сваког случаја, без довољно разлога, не 

би се могло оправдати, јер најзад, за индивидуу не може 

бити свеједно, да ли има на глави вештачку фонтанелу 

или не„, а „...код трбушних повреда има да се врши пошто-пото 

хируршка интервенција јер је то оправдано и логично, 

пошто се само тим начином болесник може избавити 

и утврдити, да ли има перфорација или не“ и истиче 

да се операција мора урадити у периоду краћем од 12 часова 

од повређивања. Др Коен је у балканским ратовима 

урадио 50 трепанација и дебридмана код повреда главе 

са смртношћу од 16%. Резултати се могу упоредити само 

са Барњијевим и Кушинговим из Првог светског рата 24 . 

За повреде груди прихваћен је став о конзервативном 

лечењу који постављен у руско-јапанском рату. Док је др 

Florschütz у Београду промовисао свој „Балкански рам“ 

1913, др Михаило Петровић је од 1912, поред израде различитих 

удлага, конструисао и примењивао екстензиони 

апарат „од еластичног дудовог дрвета“ за лечење ратних 

повреда дугих костију. Како сам каже, на Солунски 

фронт долазили су „за мустру за те послове“ Енглези и 

касније Американци. Др Никола Крстић у предавању 

одржаном у Reunion des chirurgiens des alliéеs у Солуну, 

поред истицања радова др Војислава Субботића, истиче 



да су у зони борбеног дејства (на завојишту) у неколико 

наврата урађене сутуре и анастомозе крвних судова Кареловим 

шавом, годину дана пошто је Alexis Carrel добио 

Нобелову награду за свој експериментални рад на 

васкуларним анастомозама. Без обзира на функционалност 

тих анастомоза, ово је сигурно прва примена шава 

крвног суда у ратној хирургији. Значај рада прим. др 

Војислава Субботића, оца српске хирургије (слика 1), у 

Сл. 1 — Проф. др Војислав Субботић, отац српске 

хирургије 

васкуларној хирургији, управо у овом рату, сврстао га је 

међу великане светске (војне) хирургије 15 . Радовима објављеним 

у Lancet-у и код нас, и иступом на Међународном 

конгресу у Лондону 1913, обезбедио је завидно место 

нашој ратној хирургији 25, 26 . Резултати В. Субботића 

из 1912, начињени непосредно након Carrel-ових експерименталних 

радова, нису превазиђени нигде у свету ни 

у Другом светском рату (од 2 471 повреде артерија код 

америчких војника, репарирана је само 81 повреда!), а 

први покушаји су начињени тек у Корејском рату 27-31 . 

Можемо само да пробамо да сумирамо хируршке 

новине до којих су дошли српски хирурзи у балканским 

ратовима: активан став према ратној рани, активан став 

према повредама главе и трбуха, конзервативан став у 

повредама грудног коша, битне новине у лечењу фрактура 

дугих костију, шав крвних судова, прве ратне бласт 

повреде (званично први пут, описане су у Балканском 

рату, мада их срећемо један век раније у бици на Чегру), 

значај евакуације и организације хируршког рада итд 5 . 

Организовани су и велики састанци и конгреси на којима 

се дискутовало о разликама у збрињавању рањеника, 

нпр. велики састанак Берлинског војнолекарског друштва 

21. фебруара 1913, затим Берлинског хируршког 

друштва 3. марта 1913. и велики конгрес у Петрограду 

маја 1913. Јединствена оцена тих састанака и конгреса, 

на основу ратних искустава учесника у рату, била је да је 

српска ратна хирургија остварила максималне резултате 

и достигла сам врх у ратној хирургији захваљујући доброј 

организацији санитетског збрињавања рањеника, брзој 

евакуацији и, пре свега, правилном приступу у обради 

ратне ране и каснијем њеном лечењу. 

Српска ратна хирургија, прослављена у балканским 

ратовима, била је потпуно исцрпљена. Први светски рат 

почела је оскудевајући у свему: у људима, санитетском 

материјалу, времену и на крају – без отаџбине. Велики је 

недостатак лекара и поред више страних санитетских 

мисија у првој половини рата. Недостатак хирурга је још 

израженији, а поготову због промена у војној тактици и 

наоружању, које су као резултат имале огроман број рањеника 

у врло кратком времену и то са тешким експлозивним 

повредама. После смене начелника санитета, др 

Лазара Генчића, 1916. године на Крфу, због катастрофалне 

епидемије пегавца, начелник санитета до јесени 

1917. био је пук. др Роман Сондермајер, а у време офанзиве 

и уједно последњи начелник санитета Врховне команде 

у рату био је пук. др Ђока Владисављевић 32, 33 . 

Сви санитетски магацини (војни и цивилни) и магацини 

Црвеног крста били су потпуно испражњени. Црвени 

крст је једино располагао са 20 000 кревета осталих 

после балканских ратова, али убрзо се успоставило да је 

потребно 100 000. 

У почетку рата, пољске болнице, постављене позади 

борбеног распореда и дуж пута, прикупљале су све 

рањене и оболеле, и после указане помоћи враћале у јединицу 

или евакуисале у ваљевску болницу или директно 

на санитетски воз који је био у Ваљеву. Санитетских 

кола није било те су, за евакуацију до Ваљева, коришћени 

коњи, запрежна кола или кола коморе у повратку, 

а у случају хитног покрета јединице–како је ко 

знао и умео. Није било ни болничких шатора ни барака 

те су пољске болнице биле смештене у сеоским кућама 

или кафанама. Рањеници и болесници лежали су на поду, 

најчешће без простирке и сламе. Из болница су рођаци 

могли да одведу болесника или рањеника 34, 35 ! 

После битака на Церу, Јадру, Гучеву, Борањи, Јагодњи 

и Мачковом камену, Ваљево је било закрчено рањеницима 

у којем је оформљено 2 500 постеља, али то није 

било ни приближно довољно. Заузете су биле све школе, 

касарне, хотели, кафане, магацини, …све! Рањеници 

су лежали на подовима, са или без сламе и покривача. 

Лаки рањеници су закрчили ваљевске улице. Санитетски 

воз је дневно из Ваљева превозио 2 000–3 000 рањеника, 

а често се користио и теретни воз. У Младеновцу, 

уз железничку станицу формирано је завојиште, из 

кога су рањеници упућивани у болнице у Нишу, Скопљу, 

Крагујевцу. Хирургијом је господарила ратна ситуација 

и – време. Временску оскудицу у хируршком раду 

најбоље је описао бригадни санитетски ђенерал др Михаило 

Петровић, отац српске војне хирургије, речима: 

„За време мира ми смо господари времена, а за време 

рата оно господари нама, јер то зависи од активности 

било наше било непријатељске“. 

Мањак болничара био је врло изражен, а према урађеним 

истраживањима, прва помоћ била је пружана у 

облику самопомоћи и узајамне помоћи код 38,6%, од ме- 



У нашој ратној санитетској литератури најпознатија 

је I српска пољска хируршка болница у Драгоманцима 

(слика 2), на чијем су челу били пуковник др Михаило 

Петровић (слика 3) као главни хирург и мајор др Ђорђе 

Нешић као њен командир. 

Сл. 2 — Прва хируршка пољска болница Врховне команде у Драгоманцима, 1918. године 

дицинског техничара код 10,9%, лекара 35,4% и болничара 

само код 15,1% 8, 36 . 

Када је избио Први светски рат санитет је располагао 

са три санитетска воза за нормални колосек и једним 

за пругу уског колосека (на прузи Младеновац – Ваљево). 

Убрзо, по наређењу Врховне команде, формирана су 

још два за превоз лаких рањеника и реконвалесцената, а 

до краја 1914, још два воза, тако да је санитет располагао 

са седам возова. Возови су били опремљени као пољске 

болнице, а по речима др Милана Петровића, командира 

тих возова „...ниједна друга војска, ни савезничка, ни непријатељска, 

за време ових ратова није имала тако урађених 

санитетских возова“. Мора се напоменути да је 

авион за транспорт рањеника први пут у свету употребљен 

у Србији у току повлачења српске војске 37, 38 . 

Београд се морао напустити, а ускоро и Србија. Потресна 

су искуства др Славке Михајловић, јединог преосталог 

хирурга и лекара на клиници др Војислава Субботића, 

којој је много помагао, за време прве окупације Београда, 

шеф оближње војне болнице, велики пријатељ 

српског народа, др Рајан (Edward Ryan). После повлачења 

српске војске 1915. године, тешки рањеници су остали 

у болницама са неопходним лекарима, на милост и 

немилост непријатељу. И поред присуства страних санитетских 

и несанитетских мисија, окупатор је чинио многа 

зверства, и у народу и у болницама 39-41 . 

На Солунском фронту српски хирурзи збрињавали 

су рањене у дивизијским пољским болницамазавојиштима 

непосредно иза линије фронта и у пољским 

хируршким болницама; две српске и две шкотских жена, 

формираних уз доста савезничкoг отпора због одлука 

које су почетком 1916. донете на Међусавезничким конференцијама 

у Шантији-у. У време битке код Горничева 

и у почетку битке за Кајмачкалан била је у функцији 

болница број 3 са аустралијским медицинским особљем, 

а касније у време битке око Црне реке и Битоља и болнице 

1. и 2. са српским особљем. За веме офанзиве 1918. 

биле су у функцији све четири, али само у почетној фази, 

јер су због своје непокретности и тешко проходног терена 

заостале. Изузетак је чинио само део болнице бр. 3 са 

аустралијским особљем, које је нашло начина да се прикључи 

напредујућој српској I армији код Врања, где је 

развило болницу и ту наставило са радом. 

Сл. 3 — Проф др Михаило Мика Петровић, отац српске 

ратне хирургије као санитетски пуковник у 

Драгоманцима 1916. 

Мањи део наших рањеника лечили су наши хирурзи 

у српској болници „Престолонаследник Александар“ у 

Солуну. 

Када су почеле борбе, највећи проблем српског војног 

санитета било је све веће заостајање, јер није могао 

да прати фуриозни повратак српске војске у домовину. 43- 

45 

Немачки цар Вилхелм II, 1918. године, не верујући у 

пораз бугарске војске и непрестано повлачење Немаца, 

рекао је: „Требало је бити Србин... па учинити немогуће 

могућим“. 

Српски ратни хирурзи, захваљујући богатом искуству 

из претходног рата, ушли су спремни и у овај рат. Неприкладан 

први завој, замењен је Есмарховим првим завојем, 

који је био много једноставнији за постављање. Војвода 



Живојин Мишић пише у својим „Успоменама“: „Куршум 

беше прошао кроз обадва образа. Зависмо му рану Есмарховим 

првим завојем“. 46 Активни став према ратној рани 

коју је промовисао др Михаил Петровић, прихватио је и др 

Војислав Субботић који је писао: „Консервативна терапија 

показала се као недовољна, све смо више били упућивани 

на активно хируршко лечење. То је сада био „септичан 

рат“. ...услед нагомилавања рањеника, многих артилеријских 

повреда, позиционе борбе на загађеном земљишту, 

повлачења и других отежавајућих околности, почели су се 

јављати случајеви са мање више тешким компликацијама: 

гасним флегмонама и гангренама, тетанусом и другим инфекцијама 

рана. Повреде су биле силне, веома многобројне... 

Компликације су биле веома честе, страшно умирање 

је било поражавајуће“ 27 . Очигледно био се променио и карактер 

ратне ране. Доминирале су сада експлозивне ране. 

Њихова учесталост била је статистички значајно већа него 

у балканским ратовима (табела 2). Такође, значајно се повећала 

учесталост повреда главе, а смањила учесталост повреда 

руку (табела 3). Поред свега, описане су тешке повреде 

пушчаном муницијом. Арчибалд Рајс (Rudolph Archibald 

Reiss, 1875-1929) успео је да докаже да су начињене 

забрањеним експлозивним мецима, да су читаве аустроугарске 

јединице биле наоружане искључиво овом муницијом 

и да о томе објави чланак још 1914. године 47, 48 . 

Резултати др Михаила Петровића и његових сарадника 

у пољској болници у Драгоманцима импресивни су и 

за данашње време. И поред тога што су имали рендген 

апарат и често помоћ др Лудвига Хиршфелда, у раду се 

морало и много импровизовати, а др Михаило Петровић је 

писао: „Тако смо импровизирали удлаге (Др Н. Николић, 

Др Петровић) импровизирали стерилизаторе и апарате за 

дестилацију воде (проф. Нешић). Градили куће, операционе 

сале, ортопедске апарате (Др Н. Крстић) и т.д., да су 

нарочито Енглези, а доцније Американци, долазили да 

узимају код нас ,мустру‘ за те послове“ (слика 4). 

Сл. 4 — Удлага по нацрту др Михаила Петровића 

Активан став (обрада, отворена рана, дренажа) др 

Михаило Петровић допунио је радикалном хируршком 

обрадом ране („сваку повреду смо широко ресецирали, 

чистили од коагула, подвезивали сваки најмањи суд, вадили 

размрскане коштице и страна тела, па све то исплакали 

слабим раствором 1% Acidi carbolici, Дакиновом 

течношћу, соним 0,7% раствором или чак само обичном 

стерилном водом”), континуираним испирањем ране, али 

без илузија („Пропирање сам схватао више као механичко 

чишћење, а не дезинфекцију“), иновиране екстензионе 

шине (по др Крстићу) и удлаге (по др Петровићу) у 

многоме су олакшавале третман ране и придоносиле излечењу. 

Шина са косом површином по др Субботићу 

није коришћена због конструкцијске грешке. Са оваквим 

лечењем урађено је ампутација екстремитета код само 

6,4% рањеника. Никад није рађена примарна сутура ране, 

већ само секундарни шав. Код око 2 000 рањеника 

није виђен ниједан случај тетануса. 

Код повреда крвних судова у ратној хирургији у зони 

борбеног дејства рађена је изолована лигатура крвних 

судова, што се сматрало значајним напретком. 

И поред оваквог лечења инфекција рана било је доста. 

Др Михаило Петровић каже: „Од свих рана било их 

је 67%, које су показивале тешке септичне, опште и локалне, 

симптоме, мада и осталих 33% нису биле без доста 

јаке локалне инфекције. Ово је у првом реду долазило 

услед повреде комадима гранате“, наглашавајући да се 

никако не би требало одрећи антисепсе и поред присутне 

асепсе. Међутим, говорећи о инфекцији рана, он наглашава 

нешто врло битно: „...јер су у рововима и земуницама 

наши војници чучали са пушком на „готовс“! не 

данима, недељама и месецима, но годинама, од јула 1916 

до краја августа 1918. Нема сумње, да је изнуреност организма 

ишла томе у прилог“. Чини се да то нисмо могли 

да прихватимо. A, много година касније, прихватили смо 

Бурденков став о „макроорганизму“ рањеника и „болести 

после рањавања“ других аутора. Уочен синдром узајамног 

погоршања код ратних повреда, данас је детаљно 

описан у синдромима мултиорганске дисфункције, дистреса, 

оштећења, системске инфламаторне реакције 

(ARDS, MODS, MOFS, SIRS) и сл. У Војномедицинској 

академији у Београду, у току недавних ратова, практично 

код свих рањеника, без обзира на тежину повреде, у лабораторијским 

анализама могле су се уочити мање или 

више изражене хипопротеинемија и хипоалбуминемија. 

А зар све то није тврдио др Михаило Петровић још у току 

Првог светског рата 

Др Михаило Петровић је објавио сва своја хируршка 

и ратнохируршка искуства. Опширно је писао о 

свим својим сазнањима која су тада била праве новине: о 

анестезији, о асепси и антисепси, о повредама крвних 

судова, о лечењу рана, о трансфузијама крви, о херниопластикама. 

49-58 Почетницима у хирургији саветовао је: 

„Ступајући у просторе у којима се негује хирургија и лече 

наши болесници дао бих вам један савет: да пре него 

што приступите постељи хируршког болесника оставите 

ваше живце на дому, јер вам они не требају, ако су слаби. 

Но, ни у ком случају немојте да заборавите да поне- 



сете са собом срце и душу вашу, широко срце и топлу 

душу, у којима ће одјекнути болови и патње ваших болесника, 

у којима они треба да нађу сву утеху и наду, у топлини 

и саучешћу не странца, но пријатеља лекара и душевног 

човека“. Санитетски ђенерал, носилац француске 

официрске Легије части умро је 4. августа 1934. у униформи 

са којим је победоносно ушао у Србију 1918. 

Према речима Леона Коена, умро је „...лако, без бола и 

смртног страха. Затворио је уморне своје очи с осмејком 

на лицу као што доликује човеку који је у животу само 

добро чинио“. Његово срце, по властитој жељи, стављено 

је у урну и уграђено у зид некадашње Главне војне 

болнице. До недавно веровало се да су изгубљени мемоари 

оца српске војне хирургије и горостаса европске хирургије... 

Међутим, „Дневнички записи“ су нађени, нажалост 

– у контејнеру!!! 59 Да ли је тако завршила и урна 

са његовим срцем, уграђена у зид некадашње Главне 

војне болнице (данас зграда хирургије Ургентног центра), 

а изгубљена при реконструкцији зграде 

После велике историјске националне победе, једни 

су скупљали ловорике и живели на трону славе, други су 

добили ордење, а трећи су дуго видали ране, последице 

тих победа. Жртве се нису могле надокнадити. Колико 

ће времена требати за опоравак нацији која је у својим 

победама изгубила, за свега шест година ратовања, 1/3 

становништва и 2/3 мушког репродуктивног становништва. 

Непосредно, на још незавршен рат, надовезује се и 

пандемија шпанског грипа, која је у Европи, према неким 

проценама, однела више жртава него тек завршени 

светски рат. 60 

У санитету, и војном и цивилном, после Првог 

светског рата, један од највећих проблема је недостатак 

лекара. У војном санитету страдало је (умрло или погинуло) 

више од 30% лекара, други су га напустили. 61 После 

оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 

проблем је само делимично решен пријемом лекара из 

некадашње Аустроугарске и пријемом руских лекара 

емиграната. Војни питомци су добијали стипендије за 

школовање у иностранству, а оснивање Медицинског 

факултета у Београду знатно ће убрзати стварање лекарског 

кадра и за потребе војске. Међутим, због специфичности 

службе, требало је школовати и дошколовати 

властити војносанитетски кадар. Још 1886. године, 

тадашњи начелник санитета др Мика Марковић дошао 

је „до уверења да наша војска може доћи до добрих лекара, 

ветеринара и апотекара, ако их она сама о свом 

трошку образује“. Међутим, школовање и многи други 

проблеми у раду санитетске службе остали су актуелни 

до данас. Нпр, умерена критика ђенарала др Владимира 

Станојевића да војни санитет воде људи који себе нису 

нашли у медицини, људи који за тај посао нису ни 

школовани, ни стимулисани, ни заинтересовани, кажњена 

је са 30 дана затвора. 62 У Други светски рат ушло 

се само са брошурицом проф. Радована Данића о лечењу 

ратних повреда. 63 Нису довољно анализирана ни искуства 

из ратова 1912–1918. Наше ратно санитетско искуство 

објавио је 1925. године санитетски потпуковник 

(у то време) др Владимир Станојевић, као приватно издање! 

64, 65 Међутим, своје ратно санитетско искуство из 

истог рата, Немци, као ратни губитници, објављују у 

девет огромних, богато опремљених књига под уредништвом 

начелника немачког ратног санитета генерала 

др Otto Schjerning-а. Поред сличног приказа, Французи 

организују два импозантна конгреса о ратној медицини 

и хирургији, први за време и други после Првог светског 

рата. Краткотрајно искуство из истог рата, у периоду 

1923–1927. у САД објављено је у 24 тома енциклопедијског 

формата. 66 

Српско ратно хируршко искуство, у овом периоду 

било је изузетно богато. Српска ратна хирургија у свим 

ратовима пратила је своју нацију на највишем нивоу. 

Најчешће у немогућим условима и подносећи највеће 

жртве достигла је светски врх. Многи светски хирурзи 

долазили су у Србију јер „ту се имало шта научити“. Врхунски 

резултати српске ратне хирургије из балканских 

ратова, нису били довољно запажени из два разлога: непосредно 

се надовезала општа катаклизма светског рата 

и дошло је до промена карактера ратне ране због промена 

у војној техници и тактици. У Првом светском рату 

дошло је до динамичног преображаја схватања карактеристика 

ратне ране чији се карактер променио за непуну 

годину дана. На неопходност активног става у лечењу 

ратне ране указали су српски ратни хирурзи још у балканским 

ратовима, то је био закључак и великих конгреса 

у Паризу и Бриселу у току Првог светског рата, али 

мишљење хирурга се тешко мењало. Немци су и у Други 

светски рат ушли са конзервативним ставом у лечењу 

ратних рана и платили високу цену. Нажалост, и у рату 

на простору бивше Југославије (1991–1999) видели смо 

доста „тако „лепо“ ушивених ратних рана“, запуштених 

фрактура, абдоминалних, васкуларних и других повреда, 

чак и гасне гангрене. 


1. Papo I, Funtek M, Piščević S. Organizacija hirurške pomoći u 

ratu. U: Papo I, gl. urednik. Ratna hirurgija. Beograd: Vojnoiydavački 

zavod; 1980. p. 9-45 

2. Ignjatović M. Historical review of the development of war surgery 

– part 2. Vojnosanit Pregl 2006; 63(7): 685–90. (Serbian) 

3. Ignjatović M. Wet wound healing. Vojnosanit Pregl 2001; 58(3): 

273–81. (Serbian) 

4. Stanojević V. Rad našeg saniteta u Balkanskom ratu 1912. i 

1913. godine. In: 700 godina medicine u Srba. Beograd: Srpska 

akademija nauka i umetnosti; 1971. p. 218-26. 

5. Ignjatović M. Serbian military surgery experience (1876–1918): 

part 4. Military surgery in Serbia during the Balkan Wars 

(1912–1913). Vojnosanit Pregl 2004; 61(2): 217–29. (Serbian) 

6. Stanojević V. Istorija ratnih zaraza. Od Napoleona do Evropskog 

rata završno. Beograd: Zlatibor; 1924. 

7. Tomac P. Predigra. In: Marić M, Stošić B. Srbija 1914. Beograd: 

Sedma sila; 1965. p. 5-41. 

8. Stanojević V. Pegavi tifus u srpskoj vojsci 1914 i 1915. In: Stanojević 

V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno 

sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; 1925. p. 329-35. 



9. Subotić VM. Pomenik poginulih i pomrlih lekara i medicinara u 

ratovima 1912-1918 i redovnih, dopisnih i počasnih članova, 

osnivača, dobrotvora i zadužbinara 1872-1922. Beograd: 

Srpsko lekarsko društvo; 1922. 

10. Ignjatović M, Stanković N. Serbian war surgical experience 

(1876–1918): part 5. War surgery in Serbia during the First 

World War. Vojnosanit Pregl 2004; 61(3): 331–42. (Serbian) 

11. Kojen L. O trepanacijama u ratu. In: Stanojević V, editor. Istorija 

srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. 

Beograd: Zlatibor; 1925. p. 667-80. 

12. Nešić Đ. Bolnica u Dragomancima i njene improvizacije. In: 

Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno 


13. Socin H. Opaske o srpskoj sanitetskoj službi. In: Stanojević V, 

editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko 

iskustvo. Beograd: Zlatibor; 1925. p. 233-40. 

14. Milić R. Apotekarska i sanitetska sprema u našim ratovima. In: 

Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno 


15. Subbotić V. Ratno-hirurška iskustva u ratu 1912. In: Stanojević 

V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko 


16. Budisavljević J. Pod Crvenim Krstom. Ratno-hirurški prilozi. 

Predavanje održano 1913 u "Wissenschaftl. Aerztegesellschaf." 

Arhiv IVMNID VMA Beograd, 276-R (11 kucanih strana). 

17. Ignjatović M. Giants of war surgery – part 3. Vojnosanit Pregl 

2007; 64(4): 283–95. (Serbian) 

18. Esmarch F, editor. Military practice in the Franco-Prussian war. 

Procedings of the section of military surgery. 7th International 

medical congress; 1881 London, England. London: Transactions; 

1881. p. 477-597. 

19. Fackler ML. Misinterpretations concerning Larrey's methods of 

wound treatment. Surg Gynecol Obstet 1989; 168(3): 280–2. 

20. Brown AK. Gunshot wounds then and now. J R Coll Surg 

Edinb 1989; 34(6): 302–9. 

21. Ignjatović M. Historical review of the development of war surgery 

– Part 3. Vojnosanit Pregl 2006; 63(8): 770–4. (Serbian) 

22. Protić MF, Pavlović BB. Prva primena jodoform-zavoja u našoj 

zemlji – zasluga doktora Mihaila Markovića. In: Zbornik radova 

XXI naučnog sastanka; 1971 Sep 16-18; Niš, Jugoslavija. 

Beograd: Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije; 

1971. p. 99-102. 

23. Petrović M. Moja hirurška iskustva u ratovima 1912-18. In: Stanojević 

V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno 


24. Ignjatović M. Hirurzi dobitnici Nobelove nagrade (1901-2000). 

Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; 2001. 

25. Subbotić V. Military experience of traumatic aneurysm. Lancet 

1913; 2: 720-1. 

26. Subotić V. Ratno-hirurška iskustva o traumatskim aneurizmama. 

Srp Arh Celok Lek 1914; 20: 1-21. 

27. Subbotić V. Posle rata. Retrospektivni pogledi. Srp Arh Celok 

Lek 1919; 21(2): 49-54. 

28. Price BA. The influence of military surgeons in the development 

of vascular surgery. J R Army Med Corps 1999; 145(3): 

148–52. 

29. Rich NM, Hobson RW 2nd, Collins GJ Jr. Traumatic arteriovenous 

fistulas and false aneurysms: a review of 558 lesions. Surgery 

1975; 78(6): 817–28. 

30. Hughes CW. Arterial repair during the Korean war. Ann Surg 

1958; 147(4): 555–61. 

31. Rich NM. Management of venous trauma. Surg Clin North Am 

1988; 68(4): 809–21. 

32. Vuković Ž. Da ne zaboravimo: Savezničke medicinske misije u 

Srbiji 1915. Beograd: Plato; 2005. 

33. Popović B, Kovačević J, Vulić D, Pavlović B, Dikić B, Miletić M, et al. 

Vojni sanitet u srpskom narodu. Beograd: Rad; 1998. 

34. Stanojević V. Activity of our Medical Corps in the First World 

War; written on the 40th anniversary of the war. Srp Arh Celok 

Lek 1956; 84(11): 1324–8. (Serbian) 

35. Stanojević V. Rad našeg saniteta u Prvom svetskom ratu. In: 

700 godina medicine u Srba. Beograd: Srpska akademija nauka 

i umetnosti; 1971. p. 227-57. 

36. Stanojević V. Sanitetska podoficirska škola. Krf-Vido – Odesa 

1916. Arhiv IVNMID VMA Beograd (29 tabaka rukopisa). 

37. Vladisavljević ĐL. Sanitetski aeroplani. In: Stanojević V, editor. 

Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko 


38. Protić MF, Pavlović BB. Avion kao sredstvo transporta u 

srpskom vojnom sanitetu. Acta Hist Med Stom Pharm Vet 

1980; 20(1-2): 173-8. 

39. Mihajlović S. Bombardovanje Beograda. In: Đurić S, Stevanović 

V, editors. Golgota i vaskrs Srbije 1914-1915. Beograd: 

Beogradski izdavačko-grafički zavod – Partizanska knjiga; 

1986. p. 103-39. 

40. Mihajlović S. Pad Beograda. In: Đurić S, Stevanović V, editors. 

Golgota i vaskrs Srbije 1914-1915. Beograd: Beogradski 

izdavačko-grafički zavod – Partizanska knjiga; 1986. p. 140-97. 

41. Stefanović S. Fragmenti građe za istoriju našeg povlačenja i 

izgnanstva. Srp Arh Celok Lek 1921; 23: 283-303. 

42. Nedok A.Reorganizacija vojnog saniteta u 1916. godini, U : 

Srpski vojni sanitet u 1916. godini; Akademija medicinskih nauka 

SLD Beograd, 2007; monografija br 2, ser B, vol. 1:11-42. 

43. Vuković Ž, Antić V. Žene Australije sa srpskom vojskom na 

Solunskom frontu, u istoj monografiji kao pod 42, 93-8. 

44. Dimitrijević B, Nedok A, Nastanak legendarne Prve hirurške poqske 

bolnice Vrhovne komande na Solunskom frontu, u istoj 

monografiji kao pod 42; 99-113. 

45. Nedok A. Vojni sanitet u proboju Solunskog fronta 1918. u 

ovom Suplementu. 

46. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju Solunskog fronta. Vojnosanit 

Pregl 1959; 16: 860-8. 

47. Stefanović S. Fragmenti građe za istoriju našeg povlačenja i 

izgnanstva (svršetak). Srp Arh Celok Lek 1921; 23: 465-80. 

48. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju Solunskog fronta - 

nastavak. Vojnosanit Pregl 1959; 16: 980-8. 

49. Rajs A. Pobedonosna ofanziva od 1918. In: Đurić S, Stevanović 

V, editors. Golgota i vaskrs Srbije 1915-1918. Beograd: 

Beogradski izdavačko-grafički zavod – Partizanska knjiga; 

1986. p. 756-84. 

50. Mišić Ž. Moje uspomene. V izdanje. Beograd: BIGZ; 1985. 

51. Rajs A. Kako su Austro-Mađari ratovali u Srbiji. In: Đurić S, 

Stevanović V, editors. Golgota i vaskrs Srbije 1914-1915. 

Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod – Partizanska 

knjiga; 1986. p. 342-61. 

52. Milović I, Lesić A. Testimony of Dr. Rudolf Archibald Reiss on 

the use of explosive missiles and injuries in Serbian soldiers in 

the battles of Jadar and Cer. Vojnosanit Pregl 1994; 51(4): 

337–9. (Serbian) 

53. Petrović M. O anesteziji. Vojno-Sanitetski Glasnik 1931; 2(1): 

40-85. 

54. Petrović M. Dezinfekcija i sterilizacija. Srp Arh Celok Lek 1928; 

30(3): 198-215. 

55. Petrović M. O povredama krvnih sudova. Posledice i lečenje. 

Srp Arh Celok Lek 1927; 29(4): 278-88. 



57. Petrović M. Zbrinjavanje rane. Srp Arh Celok Lek 1928; 30(7): 

573-87. 

58. Petrović M. Zbrinjavanje rane (Nastavak). Srp Arh Celok Lek 

1928; 30(8): 635-52. 



60. Petrović M. Zbrinjavanje rane (Nastavak II). Srp Arh Celok Lek 

1928; 30(9): 741-55. 



61. Petrović M. Prosutost, kilavost - hernia. Vojno-Sanitetski Glasnik 

1932; 3: 217-65. 

62. Davidović S. Dr. Mihailo Petrović. Medicinski Pregled 1934; 9: 

176-7. 

63. Dimitrijević B. U kontejneru: zapisi srpskog vojnog hirurga 

1916-1918. Beograd: Apostrof; 2001. 

64. Johnson NP, Mueller J. Updating the accounts: global mortality 

of the 1918–1920 "Spanish" influenza pandemic. Bull Hist 

Med 2002; 76(1): 105–15. 

65. Stanojević V. Sanitetsko osoblje u srpskoj vojsci u Prvom 

svetkom ratu i njegovi gubici. Vojnosanit Pregl 1958; 15: 

232. 

66. Johnson NP, Mueller J. Updating the accounts: global mortality 

of the 1918–1920 "Spanish" influenza pandemic. Bull Hist 

Med 2002; 76(1): 105–15. 

67. Danić R. Ratne povrede - opšta patologija i terapija. Beograd: 

Vojno-Sanitetski Glasnik; 1939. 

68. Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko 

iskustvo. Beograd: Zlatibor; 1925. 

69. Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko 

iskustvo. (Reprint, priređivači Jovanović M, Perišić M). 

Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar; 1992. 

70. Ireland MW. The medical department of the Unated States 

Army in the World War. Surgery. Volume XI, Part Washington: 

Government printing office; 1927. 



UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Заразне болести и рад српског војног санитета на њиховој 

превенцији и лечењу на Солунском фронту 1917–1918. године 

Communicable diseases and their prevention and treatment effected by the 

Serbian Army Medical Corps on the Salonika front in 1917–1918 

Драган Микић*, Бранислав Поповић , Радован Чеканац ‡ , Петар Ћурчић*, 

Јово Зељковић † , Мирослав Видановић † 

Војномедицинска академија, *Клиника за инфективне и тропске болести, 

† Архив Санитетске службе, ‡ Институт за епидемиологију, Београд; 



медицина, ратна; болнице, војне; србија; грчка; 

заразне болести. 

Key words: 

military medicine; hospitals, military; yugoslavia; 

greece; communicalbe diseases. 

Увод 

Катастрофалне последице епидемија заразних болести 

забележене у историји ратовања нису остале непознате 

ни српском народу, нити српској војсци. По 

службеној процени владе Краљевине СXС укупни ратни 

губици Србије током балканских ратова и Првог 

светског рата износили су 1 247 435 људских живота. 

Од тог броја у епидемијама је страдало око 360 000 људи, 

највише од пегавог тифуса, али су и епидемије колере, 

дизентерије, тифуса, маларије и шпанске грознице, 

у свом суровом облику погодиле наш народ и нашу 

војску 1–7 . У том контексту, неопходно је у најкраћим 

цртама осврнути се на губитке од заразних болести у 

српској војсци и рад српског војног санитета у годинама 

које су претходиле стабилизацији Солунског фронта 


У Србији за време балканских ратова због веома 

лоше епидемиолошке оспособљености нашег санитета, 

недостатка бактериолога и бактериолошких лабораторија, 

као и средстава за превоз, изолацију и дезинфекцију 

забележена је тешка епидемија колере. Оболело је 

око 15 000, а умрло око 5 000 војника, док је број оболелих 

и умрлих у грађанству био знатно мањи. За разлику 

од наше војске, у грчкој војсци због благовремене вакцинације 

против колере оболевањa у истом периоду било 

је далеко мање 5 . Интересантно је да је српски војни санитет 

знао за колеру код Турака и Бугара још у време 

опсаде Једрена, где је у његовом саставу био бактериолог 

др Мориц Були. Он је знaо да су Грци вакцинисали 

своје војнике па је из Беча набавио и вакцину и антиколерични 

серум, али због различитих ставова међу компетентним 

стручњацима дошло је до кашњења у примени. 

Потпуковник др Светилав Милосављевић (хирург!) референт 

санитета Тимочке дивизије другог позива је не 

чекајући дефинитивну одлуку вакцинисао целу дивизију 

и спaсао је епидемије колере 6-8 . Убрзо након балканских 

ратова Србији се намеће Први светски рат који је, 

због недостатка времена и могућности да се обезбеде санитетски 

кадрови и средства, Србија дочекала неспремна 

у здравственом погледу. Због масовних губитака од појединих 

заразних болести већ у првој години Првог светског 

рата (табела 1) многе државе су отпочеле интензивно 

да примењују превентивне и противепидемијске мере 

које су довеле до значајног смањена броја оболелих од 

свих заразних болести, осим грипа 8 . Бактериолошке лабораторије 

у српској војсци нису постојале пре 1914. године, 

иако су у то време војске великих европских држава 

већ имале врло добро уређене установе те врсте. У тој 

ситуацији, крајем 1914. године нашу војску и народ „погађа“ 

катастрофална епидемија пегавог тифуса која се 

као пожар раширила по целој Србији и просто „сагорела“ 

земљу. „У болницама су се дешавали језиви призори 

масовног страдања и умирања, како болесника, тако и 

болничког особља“ записао је славни пољски епидемиолог, 

доктор Ludwik Hirszfeld, описујући епидемију пегавца 

у Србији речима „пакао, прави пакао“ 8 . Процењује се 

да је било оболело 25% од 4 500 000 становника а да је 

укупни број умрлих износио 150 000, међу којима 30-35 

6, 7, 9, 10 

хиљада војника. 

Correspondence to: Vojnomedicinska akademija, Klinika za infektivne i tropske bolesti, Crnotravska 17, 11 000 Beograd, Srbija. 

Tel.: +381 11 36 09 460.



Кретање заразних болести у Првом светском рату у савезничким и непријатељским армијама 

Заразне болести 

Број оболелих од различитих заразних болести по армијама 

Француска В. Британија Америка Русија Немачка 

Трбушни тифус 127 057 8 516 1 523 97 521 12,3/1000 

Маларија 82 160 156 742 15 555 232/1000 

Паротитис 69 782 230 356 

Морбили 19 113 98 225 

Дизентерија 13 075 24 027 4 738 64 264 24,4/1000 

Дифтерија 11 224 10 909 6,2/1000 

Скарлатина 9 348 11 675 

Менингитис 2 216 4 238 4 831 

Грип 234 445 115 787 250/1000 

Пегавац 964 96 522 5 272 (0.28) 

Рубеола 17 378 

Варичела 1 757 

Вариола 853 2 708 459 (0.07) 

Колера 30 810 3 303 (0.5) 

Тетанус 

бицима у српском санитету 15 . По доласку на Крф, захваљујући 

одмору, повољним приликама, високом моралу и 

љубави према далекој отаџбини здравствено стање наших 

трупа нагло се поправљало. Војни санитет брзо се 

реорганизовао и преданим радом, вршећи обилату депедикулацију, 

контролу исхране и воде за пиће, али и вакцинацију 

војника против трбушног тифуса, паратифуса и 

колере и „применом кинина у профилакси маларије“ зауставио 

је поменуте и спречио појаву нових већих епидемија. 

Међутим, јуна 1916. године, током 150 км дугог 

марша од Халкидикија ка фронту, посебно кроз мочварни 

део солунске равнице, и по доласку на фронт здравствено 

стање српских трупа нагло се погоршало, па је током 

лета дошло до експлозивног и масовног оболевања 

војника од маларије 9, 14, 16, 17, 18 . 

Велики губици у крвавим борбама како у српској, 

тако и у непријатељској војсци током 1916. заједно са 

епидемијом маларије учинили су да је све до пробоја 

Солунског фронта септембра 1918. године завладало затишје 

на целом фронту. Солунски фронт је пред српски 

војни санитет поставио озбиљан задатак да чува здравље 

својих трупа од ендемских епидемијских болести (маларије, 

денге, папатачијеве грознице, тифуса, паратифуса, 

дизентерије) и њихових узрочника у мочварним низијама 

и у сеоским кућама солунске равнице. Завојишта, 


Број умрлих припадника српског војног санитета од заразних болести у Првом светском рату 

Број умрлих од заразних болести 

Лекари и санитетско особље српске војске 

Трбушни 

по народности 

Пегавац 

Дизентерија Рекуренс Укупно 

тифус 

Активни официри 14 1 – 1 16 

Резервни официри 41 2 – 1 44 

Остали 28 – – – 28 

Медицинари, санитетски помоћници 18 2 – – 20 

Остале народности * 23 3 1 1 28 

Укупно 124 8 1 3 136 

Срби 

* Руси, Грци, Енглези, Американци, Швајцарци, Белгијанци, Египћани, заробљени Аустријанци 

У години пре Солунског фронта интензивиран је 

рад српског војног санитета на побољшању здравствених 

прилика у војсци. Током лета 1915. године он се консолидовао 

и отпочео вакцинацију против тифуса и колере. 

Међутим, потиснути надмоћним агресором, остаци српске 

војске крајем 1915. и почетком 1916. били су приморани 

на повлачење преко Албаније и Црне Горе ,заједно 

са избеглим народом. У тој ситуацији рад санитета био је 

веома слаб или потпуно одсутан а у војсци долазило је 

до појаве епидемије дизентерије и колере. Чекајући евакуацију, 

на албанској обали Јадрана умрло је неколико 

хиљада српских војника а масовно умирање од заразних 

болести, укључујући и тифус, наставило се у прва два 

месеца 1916. на острвима Крфу, Лазарету и Виду 9, 11-14 . 

Да су српски лекари и медицинари беспоштедно помагали 

свом народу, онда кад му је било најтеже непобитно 

потврђују подаци из табеле 2, који говоре о људским гу- 

болнице, амбуланте и бактериолошке лабораторије током 

овог периода радиле су непрекидно. Захваљујући 

ревносним превентивним вакцинацијама с једне стране, 

и строгој примени хигијенских мера с друге, наша војска 

на Солунском фронту била је ослобођена свих ранијих 

епидемија у озбиљнијем облику, пре свега пегавца, тифуса, 

паратифуса, колере, па и дизентерије. И да није 

било „шпанске грознице“ пред пробој фронта Први свет- 

Mikić D, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 59–69.


ски рат на Солунском фронту завршио би се, изузимајући 

маларију, без веће епидемије, иако је за то било услова 

у великој мери 8, 9, 14 . 

У складу са напред изнетим чињеницама циљ овога 

рада био је да се прикажу заразне болести на Солунском 

фронту и рад српског војног санитета на њиховом спречавању 

и сузбијању 1917-1918. године, са посебним 

освртом на маларију и цревне заразне болести. 

Маларија и српски војни санитет на Солунском 

фронту од 1917–1918. године 

Маларија међу свим заразним али и осталим болестима 

на Солунском Фронту била је најтеже, најчешће, 

ако не и најопасније обољење у свим армијама, о чему 

сликовито говоре подаци о заразним болестима у немачкој 

војсци (слика 1) током Првог светског рата 19 . Према 

Број оболелих у ‰ од бројног стања војске 

16 

14 

12 

10 

8 

6 

4 

2 

0 

0.2 

0.64 

0.17 0.62 1.62 

статистици санитетске врховне команде савезничке војске 

током рата на Солунском фронту морбидитет од маларије 

износио је око 65%, а морталитет око 1,5% од укупног 

бројног стања, односно 25% од целокупног морталитета. 

У болницама у сваком тренутку било је 10-15% болесника 

од укупног бројног стања савезничке војске или 

око 35% од укупног броја болесника 18 . Статистички подаци 

француског Војног министарства из 1922. године говоре 

да је у француској армији од укупног броја оболелих од 

свих болести, укључујући и заразне, 1917. маларију имало 

36,6%, а 1918. 19,4% француских војника. Број акутних 

7.9 

12.0 

7.38 

15.96 

Pegavac Kolera Tifus Dizenterija Malarija 

Посадна војска 

Пољска војска 

Сл. 1— Заразне болести у немачкој војсци у Првом 

светском рату 

5.61 

форми маларије, у односу на 1916. годину имао је сталну 

тенденцију опадања, док се број хроничних облика 1917. 

повећао а након тога смањио, при чему је смртност од последица 

хроничне маларије била далеко већа (табела 3). 

Од укупно 60 376 оболелих од маларије током 1917. и 

1918. од акутне форме боловало је 4 506 а од хроничне 

55 870 француских војника. Током 1916. године у француској 

армији регистровано је 26,6% смртних случајева изазваних 

маларијом, од укупног броја умрлих од свих болести. 

Међутим, 1917. и 1918. године морталитет од маларије 

нагло се смањивао и износио је 14,9%, односно 4,2% 

од укупног броја умрлих од свих болести 20 . Просечни 

морталитет од маларије у нашој војсци био је око 25% од 

целокупног морталитета од свих заразних и осталих болести 

и, такође, значајно се смањивао до 1918. године. Мада 

наши статистички подаци нису тако прецизни као код 

Француза, може се индиректно закључити да су укупно 

оболевање и смртност од маларије у српској војсци, у односу 

на француску, током 1917. и 1918. године били значајно 

мањи (табела 3, слика 2). Наиме, 1917. од 26 401 

оболелог српског војника умрло је 106, а до октобра 1918. 

од 14 685 оболелих умрло је 45 војника 4,18 . Овакви резултати 

могу се, можда, објаснити бољим радом српског војног 

санитета у односу на француски, али не треба искључити 

ни могућност развоја бољег имунолошког одговора 

на маларију код наших војника након прележане акутне 

форме маларије. Узимајући у обзир све напреднаведене 

податке, када се разматра морбидитет и морталитет од маларије 

на Солунском фронту током 1917. и 1918. године, 

може се закључити да су и мере превенције, али посебно 

терапија ове болести, у односу на 1916. годину, спровођени 

значајно боље. Поред тога, намеће се закључак да је 

током времена на Солунском фронту маларија, у односу 

на друге болести постепено губила на значају, посебно када 

су у питању неповратни санитетски губици, односно 

број умрлих од ове болести. Због свега напреднаведеног 

профилакса, терапија и последице маларије на Солунском 

фронту током 1917. и 1918. године, као и њен свеукупни 

утицај на борбену готовост јединица изазивале су посебну 

пажњу. Ово тим пре што због све чешћих импортованих 

случајева маларије а не занемарујући и све „интересантнији“ 

биотероризам поновна епидемијска појава ове болести 

на нашем поднебљу није искључиво немогућа 21-23 . 


Број оболелих и умрлих од маларије у француској војсци на Солунском Фронту од 1916.-1919. 

Број оболелих и умрлих француских војника 

Облик маларије и година 

Укупно оболели 

војника 

ли 1000 војника 

Оболели на 1000 Укупно умр- 

Умрли на 

обољевања 

Морталитет 

Акутна, 1916. 21178 225,29 403 4,28 1,90 

Хронична, 1916. 12015 127,81 232 2,46 1,93 

Акутна, 1917. 3438 21,93 29 0,18 0,84 

Хронична, 1917. 32820 209,37 206 1,31 0,89 

Акутна, 1918. 1098 4,53 11 0,04 1,0 

Хронична, 1918. 23050 95,14 239 0,98 1,03 

Акутна, 1919. 518 4,90 1 0,009 0,19 

Хронична, 1919. 1914 18,11 4 0.03 0,20 

Mikić D, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 68(Suppl. ): 59–69.


6000 

5000 

4000 

3000 

2000 

1000 

0 

Обoлели 

Умрли 

50 

10 

Oboleli 

Umrli 

Морталитет: 

1917.-106 (0,4%) 

1918.- 45 (0,3%) 

Januar 1917. 1917./1918. 

Oktobar 1918. 

Сл. 2 – Период од јануара 1917. до октобра 1918. године 

Профилакса маларије на Солунском фронту у 

српској војсци 

Профилактичка примена кинина на Солунском 

фронту у борби против маларије у српској војсци започела 

је одмах по заузимању положаја, јула месеца 1916. 

године. Међутим, упркос његовој упорној примени, у различитим 

дозама и по различитим шемама које је наредила 

команда, значајно смањење броја маларичара регистровано 

је тек крајем 1916. и почетком 1917. године захваљујући, 

пре свега, хладним зимским данима. Према 

годишњем извештају референта санитета Тимочке дивизије, 

потпуковника др Петра Пајића (од 21. јануара 1918) 

маларије, иако у далеко мањем броју, међу нашим војницима 

било је током целе зиме 1917. године. Углавном, 

радило се о хроничним формама али је било и акутних 

насталих убодом инфицираних комараца заосталих у кућама 

и земуницама. Са доласком пролећа 1917, иако је 

кинин превентивно даван војницима од средине месеца 

марта по 10 или пет дана заредом (пастиле са 0,20 гр кинина), 

са паузама од по пет односно два дана, број оболелих 

од маларије, углавном лаких облика терцијарне 

маларије, поново нагло је растао. У том периоду лекарима 

су остављене одрешене руке да кинин превентивно 

дају према сопственом нахођењу, а о постигнутим резултатима 

веома је инструктиван извештај пуковског лекара 

13. пешадијског пука др Косте Тодоровића. Он показује 

да се број оболелих од маларије нагло повећавао упркос 

профилактичкој примени кинина по различитим шемама 

и да је све више било акутних форми болести. До велике 

епидемије са тешким и, понекад, смртоносним облицима 

дошло је у јулу и августу 1917, при чему је, највероватније, 

највише било хроничних облика маларије, али и 

болесника са реинфекцијом и новооболелих (слика 2). 

Много је било случајева који су захтевали хитну лекарску 

помоћ, тако да је само у августу месецу у болнице 

било смештено 1923 болесника из Тимочке дивизије, а 

слично стање било је и у јединицама Шумадијске дивизије. 

У том периоду, санитетски персонал српске војске 

био је изложен надљудским напорима како би сместио, 

лечио и неговао огромни број болесника, при чему је и 

сам много страдао од маларије. Потрошено је 11 000 кг 

кинина у пастилама, 200 кг прашкастог и 407 000 ампула, 

уз велику контролу употребе у неким јединицама, али 

се број оболелих од маларије није смањивао. Уочено је 

да су многи војници из недовољно познатих разлога 

упорно избегавали редовно узимање кинина, а потпуковник 

др Ђорђе Протић био је мишљења да потпуног успеха 

профилаксе маларије није било јер су били створени 

плазмодијуми отпорни на кинин. Стога, покушало се 

са „редовном употребом кинина у високим дозама да би 

га у организму било стално и довољно“, па су трупни лекари 

током 1917. кинин давали у већим дозама и по другачијој 

шеми. Нажалост, ни примена кинина два пута недељно 

(1. и 4. дана) у дозама од 1 гр одједном, а потом 

по 0,60 грама дневно, у дневном ритму 0 + 2 + 1 пастила 

(како би се ниво кинина у крви одржао на вишем нивоу и 

током ноћи) нису имали значајнијег ефекта на смањење 

броја оболелих, чак ни међу онима који су кинин узимали 

без сумње редовно. Крајем 1917. при Врховној команди 

формирана је комисија за проучавање питања маларије 

која је на основу прикупљених искустава наложила 

да се кинин у профилакси даје 0,60 гр дневно и то само 

од 1. марта до 1. новембра 16-18 . Ово потврђује да је 

питање профилаксе маларије у српском војном санитету 

веома озбиљно разматрано, али на основу постојећих 

података не може се са сигурношћу закључити да ли се 

очекивало да од ње може бити и неке значајније користи. 

Посматрано са данашњег аспекта, описани ток епидемије 

могао би се објаснити пре свега чињеницом да кинин 

нема гаметоцитно дејство, а затим и развојем резистенције 

плазмодијума на кинин и његовом применом у 

малим дозама и нередовно 22 . 

Са другим видовима превенције отпочело се тек 

1918. године, пошто су већ сви били инфицирани маларијом, 

када су се стекли услови да се у завојиштима, амбулантама 

и позадинским установама почне са употребом 

комарника. Од њих је било извесног успеха, и било 

би боље да су раније уведени што би у извесној мери 

смањило број новоинфицираних војника маларичним 

паразитом. Што се тиче уништења комараца дренажом, 

исушивањем и петролизацијом као видом превенције 

маларије, током 1917. и 1918. године било је тешко 

спроводљиво на великом простору, па ипак мање баре 

засипане су а подводна места култивисана када је то било 

могуће. Нису коришћена средства за мазање откривених 

делова тела, а било би то у датој ситуацији и немогуће 

18 . 

Терапија маларије на Солунском фронту у 

српској војсци 

Лечење најтежих облика фалципарум маларије и 

данас за клиничаре представља велики изазов и веома 

често резултира смртним исходом упркос примени модерних 

антималарика и савременим могућностима подршке 

функције виталних органа 22, 24-28 . Стога, јасно је да 

је лечење маларије на Солунском фронту било велики 

проблем чак и за искусне енглеске лекаре који су своје 

искуство стекли са ендемском тропском маларијом у колонијама 

где су раније живели. Маларија је на Солунском 

фронту представљала значајан дијагностички и те- 



рапијски проблем јер се испољавала крајње неуобичајеном 

и дотад непознатом клиничком сликом. Томе је доприносила 

и чињеница да микроскопским прегледом крви 

код 20-40% случајева тешке маларије и поред упорних 

трагања нису налажени маларични паразити. Даље, 

квантитативна инфекција маларичним паразитима, која 

је веома важна за тежину и терапију болести била је веома 

различита, и често тако велика да је готово сваки други 

еритроцит био инфициран. И на крају, велики број 

болесника био је инфициран различитим врстама плазмодијума 

(фалципарум, вивакс, маларије) а било је и услова 

за суперинфекцију. 8,28 . Када се говори о терапији 

маларије на Солунском фронту кључна је чињеница да је 

кинин, који не делује на гаметоците маларичног паразита, 

у нашој војсци, као и у свим осталим армијама био 

главни и једини лек. Непостојање гаметоцитних лекова у 

то време и чињеница да гаметоцити одлично одолевају 

имунолошкој отпорности организма стварили су услове 

да се маларија могла продужавати у недоглед прелазећи 

у хроничну форму 22,29 . У тој ситуацији основни проблем 

била је брига како да огроман број болесника редовно, у 

довољној количини и на време добија кинин, што не само 

на фронту, већ и у позадинским болницама није било 

лако спроводити. Томе је доприносила и чињеница да 

маларија није поштедела ни лекаре, нити остали санитетски 

персонал, тако да је само у Другој армији српске 

војске оболело преко 20 лекара и сви су се лечили у позадинским 

болницама 14 . Јасно је онда да је нашим лекарима 

терапија маларије на Солунском фронту била веома 

тешка и представљала доста компликован проблем, тим 

пре што све до 1918. године јасни ставови о облику кинина, 

методи његове администрације, дозирању и дужини 

примене у лечењу маларије нису били јасно заузети. 

Знало се да кинин не делује на све облике паразита, па су 

дебате када и како га треба давати биле велике и дуго се 

сматрало да је то најбоље за време маларичних напада. 

Тешки и потенцијално фатални облици маларије на 

Солунском фронту били су веома чести, па са данашњег 

аспекта изгледа задивљујуће да је терапија коју су наши 

лекари примењивали била тако успешна а смртност од 

маларије у нашој војсци мала. Према подацима из литературе 

наши лекари лечење маларије на терену су започињали 

интравенозном применом 1-2 ампуле чистог кинина 

(кинин 0,4 гр, уретан 0,2 гр), а настављали интрамускуларним 

или оралним давањем лека 9, 18, 29 . Било је 

случајева да су по интравенозном давању кинина и болесници 

који су по 48 сати били у бесвесном стању долазили 

к себи, али су много чешћи били случајеви моменталних 

колапса након директне интравенозне примене. У 

својој аутобиографској књизи др Ludwik Hirszfeld, који је 

и сам оболео од маларије, сликовито описује како је, 

према постулату therapia sterilans magna, на себи испробао 

једнократну високу интравенозну дозу од 2,5 гр кинина: 

„Још док је игла била у вени креће осећај чудног 

мириса камфора и падам онесвешћен“ 9 . Због тога, поједини 

лекари су кинин интравенозно почели примењивати 

само у виталним индикацијама, код најтежих - „пернициозних“ 

облика болести. Томе је допринела и чињеница 

да је интравенозна метода администрације лека у то 

време била доста компликована, па је примена кинина у 

виду интрамускуларних ињекција постала уобичајена. 

Међутим, оне су биле веома болне и доста често узроковале 

развој апсцеса на месту давања. Зато су их болесници 

нерадо примали или избегавали и током 1917. године 

оне су даване без утврђеног реда, што је допринело неповерењу 

у овакав модалитет терапије, како код болесних, 

тако и код лекара 29 . С обзиром да су се рецидиви 

маларије након напред описаног модалитета лечења учестало 

јављали, клиничарима се наметнуло пуно терапијских 

дилема. Поред тога, дешавало се да поједини болесници 

упркос примени кинина у рецидивима болести 

умиру веома брзо, понекад и за мање од 24 сата 9 . Данас, 

када се далеко више зна о системском инфламаторном 

одговору домаћина на инфекцију, ова појава би се могла 

објаснити развојем „имунопарализе“ код оболелих од 

тешких облика маларије и наглим отказивањем функције 

органа. Међутим, свакако се не сме занемарити ни чињеница 

да антималарици имају и имуномодулаторни, тачније 

имуносупресивни ефекат на имунолошки систем 

домаћина 22, 30-33 . 

Дневна доза кинина у лечењу маларије на Солунском 

фронту током 1917. године ретко је прелазила два 

грама и узимала се на шест сати пре очекиваног напада. 

Међутим, показало се да је ова доза мала, као и да је сам 

ритам примене кинина недовољно успешан јер су напади 

маларије били сасвим неправилни. У болницама најчешће 

су даване интрамускуларне инјекције, обично у 

току или непосредно по нападу, а после њих кинин се 

обично давао у пастилама у дози од 1,5 гр дневно, најдуже 

до месец дана, колико је болесник обично и остајао 

у болници. „Тако се радило, више–мање, у свим савезничким 

болницама, па и нашим, бар тако је било у другој 

половини 1917. када сам ја дошао за шефа унутрашњег 

одељења наше прве сталне болнице у Солуну“, наводи 

др Љубодраг Стојановић 33 . 

Доктор Стојановић, након учињених испитивања 

на свом одељењу, у праксу увео је потпуно другачији 

начин терапије маларије од оног који се до тада примењивао 

на Солунском фронту. Претходно је доказао да се 

применом кинина интравенозно не постиже ништа боља 

кинизација, у односу на друге начине примене овога лека. 

Описујући своја искуства са маларијом он истиче да 

за две године проведене у Солунској болници није применио 

ниједну интравенозну инјекцију кинина и да за то 

време није имао ниједан смртни случај од маларије. Терапија 

свих облика маларије на његовом одељењу отпочињана 

је поткожном применом кинина у дози од по 1 гр 

на 8 сати. Ако би се у току кинизације маларични напад 

исте јачине поновио доза кинина је повећавана пар дана 

на 4 до 5 грама, а потом се настављало са 3 гр дневно. 

Кинизација је трајала месец дана до шест недеља са 3 гр 

дневно, настављала се са 2 гр месец дана, а потом по 1 

грам дневно још месец дана. Због бола који су изазивале 

поткожне инјекције, при чему других посебних непријатности 

за болесника није било, по смиривању напада 

прелазило се на пер ос давање кинина. При крају лечења 



болесници су стављани под хладне тушеве ради пробе. 

Ако после тога нису добијали напад сматрало се да су 

здрави и терапија се прекидала 29 . 

У току свог интензивног рада на терапији маларије 

др Стојановић је дошао до закључка да је за потпуну 

стерилизацију организма од маларичних паразита у 

највећем броју случајева кинин било потребно примењивати 

три месеца непрекидно, ако се ради о хроничним 

облицима, док је за акутне облике то време могло бити 

краће. Кинин се примењивао много дуже са циљем да се 

у циркулацији нађе довољно лека када наступи нови напад 

и када се у циркулацији нађу шизонти - облици паразита 

осетљиви на кинин. Он је уочио и да се применом 

кинина у току самог напада појачавају симптоми код 

обичне и маларије средње јачине, тако да ниједан од његових 

болесника није добијао кинин у току напада. Изузетак 

су чинили болесници код којих је напад трајао неколико 

дана, затим маларичари са опасним компликацијама, 

са великом паразитемијом и са пернициозним облицима 

маларије 29 . Наравно да је овакав његов став о 

примени кинина у време напада дискутабилан са више 

аспеката, али се у најмању руку могло поставити питање 

о појачању напада и код најтежих облика маларије након 

установе од санитета наше Врховне команде. Током 

1918. и 1919. године и лекари савезничке војске као терапију 

„македонске маларије“ прихватили су овакав начин 

кинизације пре свега дозирања кинина. 

Трбушни тифус и паратифус у српској војсци на 

Солунском фронту 

Прва организована превентивна служба у српској војсци 

почиње са радом тек на Солунском фронту и везана је 

за име доктора Ludwika Hirszfelda, у то време доцента у 

Цириху, који је добровољно са супругом Ханком дошао у 

Србију крајем 1915. године. У једном делу војне болнице, 

лоциране у селу Седес крај Солуна он је уз помоћ потпуковника 

Стајића 1916. године организовао прву бактериолошку 

лабораторију српске војске, намењену у почетку 

искључиво потребама болнице. Касније, маја 1917. године 

у Солуну је отворена велика српска болница „Престолонаследник 

Александар“, у којој је почела са радом и „Централна 

лабораторија српске војске“. У болници за заразне 

болеснике са 1000 кревета једна мања зграда са пет просторија 

и новим лабораторијским материјалом додељена је 

овој лабораторији (слика 3). Накнадно су од Американаца 

Сл. 3 – Прва бактериолошка лабораторија Српске војске на Солунском фронту 

примене кинина. Мишљења смо да је лечење лакших и 

средње тешких форми маларије неоправдано одлагано а 

да је питање појачања напада као и код тешких форми 

требало решавати супортивном терапијом. Иначе, данас 

се појачање напада маларије у току примене кинина може 

објаснити повећаним ослобађањем проинфламаторних 

медијатора из ћелија стимулисаних распадним продуктима 

маларичних паразита насталим под дејством 

кинина 34, 35 . 

О великом доприносу лечењу маларије на Солунском 

фронту који је дао др Стојановић неоспорно говори 

чињеница да је његов модалитет примене кинина прво 

прихваћена од свих лекара Солунске болнице, а потом је 

исти усвојен и препоручен за све српске санитетске војне 

добијене две комплетне пољске лабораторије, које су развијене 

у два армијска центра на српском делу Солунског 

фронта. „Централна лабораторија српске војске“ представљала 

је организовано језгро војних превентивно медицинских 

установа, где је осим дијагностичког рада вршена 

производња вакцине против трбушног тифуса, паратифуса 

А, Б и Ц и колере, а обављани су и истраживачки радови и 

школовани први војни превентивци и инфектолози. Ту је 

доктор Hirszfeld организовао први бактериолошки курс за 

пет лекара и медицинара, који су у послератном периоду 

постали познати здравствени радници, наставници и руководиоци 

здравствене и санитетске службе Краљевине Југославије. 

Међу њима је био и касније чувени инфектолог 

професор и академик др Коста Тодоровић. 



Редовна примена антитифусне и антипаратифусне 

вакцинације с почетка 20. века довела је до наглог смањења 

и готово исчезавања ових болести у многим армијама 

тадашњих великих сила. У српској војсци ова вакцинација 

постала је обавезна тек јуна 1916. године, и на 

Солунском фронту вршила се редовно на сваких шест 

месеци захваљујући пре свега тадашњем начелнику санитета 

Врховне команде пуковнику др Сондермајеру 24 . 

Међутим, вакцинација српске војске француском поливалентном 

вакцином против колере и тифуса почела је 

већ крајем априла и почетком маја 1916. године. Доктор 

Hirszfeld навео је да су неке од ових вакцина биле необично 

токсичне и да су читави пукови након вакцинације 

лежали као покошени с грозницом и локалним отоцима 

по неколико дана, а да је код старијих особа било и смртних 

случајева услед акутне срчане слабости. Истовремено, 

„при вакцинацији француских трупа 1917. године 

реакција је била релативно слаба, што потврђују и подаци 

да су се француски војници вакцинисали у близини 

фронта. Према томе, вакцина послата за српску војску, 

морала је садржати неки нарочити токсични специес, 

који се понекад налази. Све ово је вакцинацију код српских 

војника учинило веома непопуларном и у војсци је 

настала побуна против вакцинације“ 9, 25 . 

На Солунском фронту показало се да, поред дотад 

познатих бацила трбушног тифуса и паратифуса А и Б, 

постоји још једна клица која је способна да проузрокује 

исту клиничку слику тифуса. Доктор Hirszfeld, у свом 

раду истакао је да је ова клица понекад знала бити веома 

вирулентна, те да је лично видео два смртна случаја узрокована 

овим бацилом. Након упорних истраживања он 

је изоловао нову клицу која је према бактериолошким 

особинама била нешто другачија од тифусне и паратифусне 

А и Б, и назвао је Bacillus paratyphi C. Данас је она 

позната као Salmonella paratphifi C, а према свом проналазачу 

и као Salmonella Hirszfeldi. Захваљујући оваквим 

сазнањима доктор Hirszfeld је показао да су међу српском 

војском најчешћи били паратифус А и трбушни тифус, 

док су паратифус Б и Ц били ређи. Наиме, он је од 

116 позитивних хемокултура код 50 болесника изоловао 

бацил паратифуса А, код 40 бацил тифуса, код 9 бацил 

паратифуса Б, а код 12 болесника бацил паратифуса Ц 25 . 

На основу, не баш сасвим поузданих енглеских података, 

било је мишљења да су се француске и српске трупе инфицирале 

бацилом паратифуса А од индијских војника, 

којих је било на Солунском фронту. Међутим, интересантно 

је да према подацима из табеле 1 трбушног тифуса, 

рачунајући и паратифус, међу енглеским, па и немачких 

војницима у првом светском рату готово да није било. 

Куриозитет је био да је и сам доктор Hirszfeld боловао 

од паратифуса типа А 9 . 

После вишемесечног рада током 1916. године др 

Hirszfeld у својој лабораторији од поменутих локалних 

сојева паратифуса успешно је произвео сопствену вакцину 

у потпуно импровизованим условима. Тако на 

пример, у празним боцама од пива култивисане су бујонске 

културе тифусних бацила. Вакцину је прво испробао 

на себи и својим војницима, а након тога вакцину је први 

добио лично легендарни војвода Мишић, иначе пријатељ 

др Hirszfeld-а, а за њим и штабни официри. С обзиром да 

није било тежих последица и нежељених реакција, по 

наређењу Начелника санитета Врховне команде пуковника 

др Сондермајера са пелцовањем српсих војника 

овом вакцином отпочело се 1917. године 8,36,37 . Српска 

војска је до краја рата Hirszfeld-овом вакцином, због краткотрајног 

имунитета у трајању од 6-8 недеља, пелцована 

четири пута са сјајним ефектом, тако да је трбушног 

тифуса готово нестало а српски војници су у отаџбину 

ушли без ове болести. Према подацима др Hirszfeld-а однос 

броја оболелих од тифуса и паратифуса у 1916. и 

1917. години био је 16 : 1. Истовремено, током 1916. регистровано 

је 60 смртних случајева од ових болести, а 

наредне године само 11, при чему је према подацима Врховне 

команде смртност од ових болести 1916. била 12% 

од укупног броја оболелих, а 1917. само 4% 36,37 . Овакве 

податке за 1918. годину нисмо нашли из доступне литературе, 

као ни прецизне податке о броју оболелих од трбушног 

тифуса и паратифуса током ових година, али се 

индиректно може закључити да се радило о неколико 

стотина војника. Позивајући се на податке из своје лабораторије 

и статистику Врховне команде др Hirszfeld наводио 

је да је истовремено број оболелих од дизентерије 

био стално висок и са јаким морталитетом, и закључио 

да је смањење броја оболелих од тифуса и паратифуса 

било резултат добре вакцинације. О томе сведоче и подаци 

да је од 20 позитивних хемокултура на тифусне бациле, 

19 било код невакцинисаних а само једна код претходно 

вакцинисаног болесника са клиничком сликом 

тифуса 8 . 

Остале заразне и венеричне болести у српској 

војсци на Солунском фронту 

У Првом светском рату најзначајнија је била група 

трансмисивних и цревних заразних болести, а пред крај 

рата и епидемија грипа, док је на самом Солунском 

фронту главни епидемиолошки проблем била маларија. 

Од осталих заразних болести на Солунском фронту боловао 

је далеко мањи број војника како у савезничким, 

тако и у непријатељским армијама. Да је и у српској 

војсци поред маларије било и других заразних и осталих 

болести индиректно потврђују подаци из табела 4 и 

5 који представљају петнаестодневне лекарске извештаје 

из прве половине јуна и августа 1918. године у јединицама 

српске војске. Стога, укратко ћемо се осврнути 

на оне најважнија и/или најбројнија од ових обољења 

14 . 

Шпанска грозница 

У 20. веку три пандемије грипа погодиле су човечанство: 

1918. шпанска грозница, 1957. азијски грип, и 

1968. хонгконшки грип. Међу њима, најпознатија је 

шпанска грозница или шпански грип, названа тако јер је 

први случај обољења регистрован у Шпанији. Ову пандемију, 

која је током 1918. и 1919. усмртила око 50 ми- 




Петнаестодневни лекарски извештај од 1. - 15. јуна 1918. године 

Јединица Српске Војске 

Оболели у јединицама 

Добровољачки 

ГВС * у 

Трупе и команде 

Коњичка 

Српске војске I армија II армија III армија 

дивизија 

одред Микри 

Јавило се за лекарску 

помоћ 

10408 7131 8843 647 137 1313 

Задржано у амбулантама 

1181 1421 590 85 34 182 

Од тога оздравило 752 570 301 48 24 136 

Од тога у болнице 384 709 238 26 6 38 

Непосредно у болнице 462 390 696 40 2 71 

Лечено у трупи 8436 4947 7327 509 101 1047 

Враћено у команде 

здравих 

329 379 230 13 – 13 

Остало у амбулантама 23 142 51 16 4 30 

* Главна војна станица 

Петнаестодневни лекарски извештај о кретању болесника за прву половину 

августа 1918. године у II армији 

Дивизије и друге јединице I армије Српске војске 


Оболели у јединицама 

Српске војске 

Шумадијска 

Тимочка 

Југословенска 

Армијски 

делови 

Ситне 

јединице у 

Вертекопу 

Јавило се за лекарску помоћ 1109 1035 4203 549 435 480 7811 

Задржано у амбулантама 209 449 438 16 – 34 1196 

Од тога оздравило 145 474 526 13 – 8 1166 

Од тога у болнице 85 210 202 9 – 18 524 

Непосредно у болнице 192 201 305 84 64 32 878 

Лечено у трупи 70 38 3410 149 371 416 2339 

Остало у амбулантама 61 54 109 – – 8 232 

Боловало од маларије 174 543 914 251 – 147 2079 

Боловало од грипа – – – 11 – – 11 

Боловало од дизентерије 10 5 34 – – – 49 

Заробљеници 

Свега 

лиона људи широм света (што је знатно више од укупног 

броја жртава Првог светског рата), изазвао је вирус грипа 

А птичијег порекла, познат као H1N1. Интересантно 

је, да је почетком октобра 2005. године „Дејли телеграф“ 

известио да је H1N1 (најсмртоноснији вирус у историји 

човечанства) рекреиран у високо обезбеђеној лабораторији 

у Атланти из залеђеног тела једне жртве шпанске 

грознице, а да истовремено „Гардијан“ пренео забринутост 

од ризика због стварања реплике вируса шпанске 

грознице, јер су вируси и раније „бежали“ из лабораторије, 

као код појаве САРСа, једном на Тајвану и једном у 

Сингапуру. Уз све то, почевши од 2003. године човечанству 

прети нова пандемија грипа, чији је изазивач вирус 

птичијег грипа H5N1, а Светска здравствена организација 

оцењује да је он сличан вирусу који је изазвао 

шпанску грозницу. 

Када се говори о епидемији шпанског грипа у српској 

војсци на Солунском фронту треба рећи да о почетку, 

a посебно o току епидемије и о броју наших оболелих 

и умрлих војника има мало података. Према саопштењу 

професора др Александра Радосављевића грип се по први 

пут у српској војсци појавио априла 1918. године код 

наших војника на Крфу. У једној српској пекарској чети, 

улогореној на два километра од града, појавила су се изненада 

акутна респираторна обољења праћена високом 

температуром, главобољом, прострацијом, боловима у 

целом телу, кијањем и лаким кашљем. За два дана оболело 

је 150 људи а 95 је због тежег облика болести пало 

у постељу, међутим, смртних случајева није било. Епидемиолошка 

испитивања су убрзо показала да је до оболевања 

наших војника дошло после контакта са француским 

пекарима са брода „Bien-Hoa“, који је тих дана дошао 

из Солуна и на коме је владала идентична епидемија. 

Код наших, као и код француских војника болест је 

трајала 3-4 дана, а потом долазило до постепеног опоравка. 

Упркос енергичним микробиолошким испитивањима 

узрочник епидемије нашим лекарима остао је непознат, 

а о инфлуенци се у почетку није размишљало 38,39 . 

Доктор В. С. С. овако је описао епидемију: „Почетком 

јуна 1918., као трупни лекар Првог југословенског пука 



сам видео изненадан краткотрајни напад ове епидемије, 

налик на некакав јуришни талас атмосфере. Дотле здрав 

на положају „Котка“ пук је онда силазио у равницу на 

одмор. Дошавши у село Доњи Пожар још исте вечери 

оболевам међу првима ја сам, а сутрадан готово цео пук. 

Дошавши истог дана у село Гостољубе, пред вече је пред 

мојом пуковском амбулантом био полегао читав батаљон 

за лекарску помоћ, кашљајући и кијајући као по команди, 

сви одреда. Епидемија је неколико дана по доласку 

пука на брдо „Пајик“ убрзо нестала исто тако нечујно, 

како је и дошла, без икакве штете 39 . Тадашњи начелник 

санитета Врховне команде пуковник Ђорђе Владисављевић 

известио је да су током маја 1918. најпре само у неким 

војним јединицама на фронту, избила експлозивно, 

фебрилна обољења, са ретким компликацијама, без смртности 

али са дугом и мучном рековаленсценцијом. 

„Њих су неки од наших лекара пријављивали као денгу 

или папатачијеву грозницу а француски као грип. Тек у 

јуну и јулу, када су се почеле јављати плућне компликације 

са доста високом смртношћу, увидело се да је инфлуенца 

посреди“ 39 . У петнаестодневном лекарском извештају 

о кретању заразних болести за прву половину 

августа 1918. наводи се да је 11 припадника Друге армије 

српске војске боловало од грипа. У то време, пак, 

читаве чете из 122. дивизије француских трупа дошле су 

на Солунски фронт са грипом 14 . 

На основу напред наведеног може се закључити да 

је експлозивна епидемија грипа на Солунском фронту 

међу нашим војницима у почетку, због изостанка компликација 

које прате ово обољење, била без тежих последица. 

Током времена, највероватније због пораста вируленције 

самог вируса и због имуносупресије коју он 

код домаћина проузрокује плућне компликације, а вероватно 

и друге, постајале су све чешће и теже. Резултат 

тога била је висока смртност код оболелих, али се о самом 

морталитету не може прецизно говорити услед недостатка 

јасних података из литературе. Треба напоменути 

да се у Првом светском рату није располагало превентивним 

специфичним заштитним средствима против 

грипа, нити ефикасним каузалним леком, и да је морбидитет 

па и морталитет у почетку био тесно повезан са 

узрастом. Наиме, током пандемије грипа 1918. године 

највише су оболевали млади људи од 15-36 година, што 

указује да је код старијих особа известан имунитет према 

грипу ипак постојао. 

Дизентерија 

Проблем дизентерије остао је, током целог Првог 

светског рата нерешен у свим армијама, на свим ратиштима, 

па и на Солунском фронту, јер су све тадашње 

епидемиолошке мере биле слабе и недовољне. Тако на 

пример, у немачкој армији 1918, у односу на раније године, 

морбидитет од дизентерије се удвостручио 8,19 . Исто 

потврђује и др Hirszfeld када је у питању наша војска 

и наводи да је број оболелих од дизентерије био стално 

висок и са јаким морталитетом, мада прецизне податке у 

литератури о томе не налазимо. Током 1918. дизентерије 

је највише било у Другом југословенском пуку, а најмање 

у Тимочкој дивизији, о чему индиректно говоре подаци 

из табеле 5 14 . У својој аутобиографској књизи др 

Hirszfeld напомиње да је велика невоља на Солунском 

фронту, па и у самом Солуну била бациларна дизентерија. 

Он наводи да је од дизентерије боловао и сам краљ 

Петар, код кога је копрокултуром изолован Bacillus 

Flexneri 9 . 

Папатачијева грозница и денга 

У литератури која се односи на заразне болести у 

српској војсци на Солунском фронту 1917-1918. године 

помиње се и појава оболевања наших војника од денге 

и папатачијеве грознице, али о броју оболелих нема 

прецизних података. Тако, на пример, др Hirszfeld описује 

да је на Солунском фронту било и папатачијеве 

грознице и да су од ове болести боловали и он и његова 

супруга. „Болест није смртоносна али изазива несносну 

главобољу, бол у свим мишићима и грозницу од неколико 

дана. Након тога код оболелог се одржава дуготрајна 

депресија“ 9 . 

Анаеробне инфекције 

У погледу анаеробних инфекција у српској војсци 

на Солунском фронту др Субботић констатује да је било 

случајева гасне гангрене и тетануса, као и да се општи 

карактер рана код рањеника на Солунском фронту, у односу 

на оне са којима се сретао у балканским ратовима, 

из основа променио 40 . Он наводи да је проблем тетануса 

успешно решаван масовним профилактичким давањем 

серума против тетануса сваком рањенику уз добру хирушку 

обраду ране, чиме је морбидитет од тетануса 

смањен за око 10 пута 8 . 

Венеричне болести 

Према изворима из литературе може се за као доста 

поуздан податак прихватити мишљење да венеричне болести 

у српској војсци на Солунском фронту нису имале 

епидемични карактер, иако је за то било услова. По запоседању 

Солунског фронта број болесника од венеричних 

болести у нашој војсци почео је постепено да расте, захваљујући 

пре свега чињеници да је током 1917. и 1918. 

велики број проститутки различитих народности преплавио 

многе крајеве Солуна. Истовремено, дезинфекционе 

растворе, као што су сублимат, лизол и карболна киселина, 

проститутке су ретко употребљавале, иако их је 

било по њиховим собама. Оболевали су најчешће официри, 

људство у позадини, курири и имућнији војници, 

захваљујући слободнијем кретању и материјалним средствима. 

Трупе, изоловане на удаљеним, ненасељеним и 

планинским положајима, биле су потпуно заштићене. 

Тако, на пример, број оболелих од венеричних болести у 

Дунавској дивизији за шест месеци током 1916. године 

био је 16 (1,6‰), током 1917. за осам месеци 82 (6‰), а 

1918. за осам месеци 100 или 7,15‰ 41 . 



Током боравка на Солунском фронту лакши болесници 

од венеричних болести задржавани су у пољским 

болницама, док су они са сифелисом, тежи и специјални 

случајеви лечени у Солуну у 4. француској војној болници 

(војници) и у 6. француској војној болници (официри). 

Октобра 1917, под руководством доктора Копше, 

отворено је Венерично одељење у нашој, Престолонаследниковој 

болници. Оно је било мало (60 постеља) и 

примало је искључиво оболеле од сифилиса и меког 

шанкра, но ипак његов преглед може дати приближну 

слику венеричних болести током овог периода. За време 

од 11 месеци колико је одељење радило лечено је укупно 

357 болесника од сифилиса и меког шанкра, од којих је 

током рата заражено 275. Овај број регистрованих болесника 

треба повећати за 50%, с обзиром да је већи број 

имућнијих болесника лечен амбулантно код својих војних 

лекара, а делом и приватно. Поред тога било је доста 

и оболелих од трипера, који нису урачунати, па све скупа 

може се закључити да је број венеричних болесника у 

Солуну у току последње године пред офанзиву 

1917/1918. износио вероватно око 1500. Сифилис је лечен 

арсенбензоловим препаратима и живом, с тим што 

су арсеникове соли даване само код свежих случајева. 

Дијагностика и лечење сифилиса контролисани су серолошком 

реакцијом у лабораторијама у Ахилеону на Крфу 

и у Престолонаследниковој болници, и то оригиналном 

Waserman-овом методом и Heht-Tribondo методом 41 . 

Рад српског војног санитета током гоњења 

непријатеља 

Организована и прилагођавана у току две године и 

два месеца приликама стабилизованог фронта санитетска 

служба на Солунском фронту показала је своје озбиљне 

недостатке одмах сутрадан по пробоју фронта и чим су 

јединице кренуле у гоњење непријатеља. О епидемијама 

заразних болести при пробоју Солунског фронта и у току 

гоњења видети у раду др Недока . 


На Солунском фронту осим маларије која је нанела 

највише санитетских губитака, других заразних болести 

у већим размерама није било. Број акутних форми маларије 

током времена имао је стални тренд опадања, док се 

број хроничних облика повећавао, при чему је смртност 

од последица хроничне маларије била далеко већа. Примена 

кинина у профилакси маларије није се показала као 

ефикасна у спречавању настанка обољења, нити је битно 

утицала на ток епидемије. Захваљујући све бољој терапији, 

како се крај Првог светског рата ближио, морбидитет 

а посебно морталитет од маларије били су све мањи. 

Иако је проценат смртности од маларије на Солунском 

фронту био мали, проценат онеспособљених на дуже 

време, посебно од хроничних облика болести био је велики. 

Искуство из Првог светског рата показало је колика 

је била празнина у познавању маларије, као и да ова 

болест може имати важну улогу у рату. Поред маларије, 

на Солунском фронту владали су тифус, паратифус А, Б, 

Ц и бациларна дизентерија који се нису испољили у значајнијем 

обиму захваљујући добром превентивном раду. 

Вредност тифус-паратифусне вакцинације показана је на 

масовном искуству свих зараћених армија, која је у јеку 

тифусних епидемија на ратиштима по први пут у историји 

епидемиологије зауставила оболевање и смањила 

морбидитет за око 10 пута. Од осталих заразних болести 

забележене су денга и папатачијева грозница, а неколико 

месеци пред пробој Солунског фронта и грип. На основу 

постојећих дескриптивних података може се шпекулисати 

да је број оболелих српских војника од шпанске грознице 

био значајно већи него што се то у извештајима санитетске 

службе из тог периода може уочити. 


1. Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno iskustvo. 

Urednik Šolaja N, Izdavač, Vojnoizdavački i novinski 

centar, Beograd 1992: 233–533. 

2. Stanojević V. Istorija ratnih zaraza, od Napoleona do evropskog 

rata završno. Popularno izložena iskustva i pouke, Beograd, 

1924: 115–45. 

3. Popović B, Kovačević J, Vulić D, Pavlović D, Dikić B, Miletić M i 

sar. Srpski vojni sanitet u oslobodilačkim i odbrambenim ratovima 

1912.-1918. godine. U: Vojni sanitet u srpskom narodu. 

Urednik, Popović B, izdavač, Rad, Beograd 1998: 52–89. 

4. Vojna epidemiologija. III izdanje. Urednici, Birtašević B, Đorđević 

D, Arsić B i sar. Savezni sekreterijat za narodnu odbranu, 

Beograd 1989. 

5. Stanojević V. Statistički podaci o koleri u Balkanskim ratovima. 

Vojnosanit Pregl 1958; 15 (5): 411–12. 

6. Genčić L.U, Stanojević V. Naše sanitetsko ratno iskustvo. 

Urednik Šolaja N, Izdavač, Vojnoizdavački i novinski centar, 

Beograd, 1992: 301–4. 

7. Nedok A. Biografija Đenerala dr Svetislava Milosavljevića. U: 

Personalna istorija srpskog vojnog saniteta 1836-1918 

(rukopis). 

8. Stanojević V. Kolera u Balkanskim ratovima 1912 – 1913. U: 

Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko 

iskustvo. Urednik Šolaja N. Izdavač, Vojnoizdavački i novinski 

centar, Beograd 1992: 309–13. 

9. Stanojević V. Istorija ratnih zaraza od Napoleona do evropskog 

rata zvaršno. Popularno izložena iskustva i poouke, Beograd, 

1924; 502. 

10. Stanojević V. Epidemija pegavca u srpskoj vojsci 1915/16. Vojnosanit 

Pregl 1958; 15(7-8): 592–93. 

11. Vručinić D. Demografski gubici Srbije u 20. veku u svetlu dosadašnjih 

procena i izveštaja. U: Demografski gubici Srbije 

prouzrokovani ratovima u XX veku. Urednik Mirković J, izdavač, 

Muzej žrtava genocida, Beograd 2007; 83–90. 

12. Vukšić Lj, Morelj M, Arsić B, Nikolić B. Zarazne bolesti u ratovima. 

U: Osnovi vojne epidemiologije. Izdavač, Državni sekreterijat 

za narodnu odbranu, Sanitetska uprava, Beograd 

1966; 28–59. 

13. Hirszfeld L. Istorija moga života. Izdavač, Srpska književna zadruga, 

knjiga 377, Beograd 1962; 50–94. 

14. Đuković S. Pegavi tifus u Srbiji 1914.-1915. Izdavač, Udruženje 

potomaka ratnika Srbije 1912-1920. godine. Beograd 2007. 



15. Đenić N, Ćirić S, Popović-Filipović S. On 130th anniversary 

of Military Hospital in the town of Niš: January, 1878 – 

January, 2008. Vojnosanit Pregl 2008; 65(1): 69–80. 

16. Todorović K. Epidemiologija kolernog oboljenja u Ražbulskom 

logoru kod Drača. U: Istorija ratnih zaraza, od Napoleona do 

evropskog rata završno. Popularno izložena iskustva i pouke, 

Beograd, 1924; 414–16. 

17. Stanojević V. Preko Albanije na ostrvo smrti - iz dnevnika jedne 

bolnice. Izdavač, Vojnoizdavački novinski centar, Beograd 

1921. 

18. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju solunskog fronta. Vojnosanitet 

Pregl 1959; 16(10): 860–68. 

19. Stanojević V. Sanitetsko osoblje u Srpskoj vojsci u Prvom svetskom 

ratu i njegovi gubici. Vojnosanit Pregl 1958; 15(3): 

232–33. 

20. Stanojević V. Malarija na Solunskom frontu u srpskoj vojsci 

1916, 1917, 1918. U: Istorija ratnih zaraza, od Napoleona do 

evropskog rata završno. Popularno izložena iskustva i pouke, 

Beograd, 1924; 115–37. 

21. Popović B, Mikić D, Zeljković J, Čekanac R, Vidanović M. Malarija 

u srpskoj vojsci na Solunskom Frontu sa posebnim osvrtom 

na početak epidemije 1916. godine. U: Srpski vojni sanitet u 

1916. godini, Urednik Beleslin A, Izdavač, Akademija medicinskih 

nauka Srpskog lekarskog društva, Beograd 2007; Monografije 

naučnih skupova AMN SLD, serija B, Vol. 1. Broj 2, 

2007; 115–33. 

22. Protić Đ. Malarija na Solunskom frontu. U: Stanojević V. Istorija 

srpskog vojnog saniteta, Naše ratno sanitetsko iskustvo, Urednik, 

Šolaja N, Izdavač, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd 

1992; 436–52. 

23. Stanojević V. Malarija u Nemačkoj vojsci u Evropskom ratu. U: 

Istorija ratnih zaraza, od Napoleona do evropskog rata završno. 

Popularno izložena iskustva i pouke, Beograd, 1924; 

140–45. 

24. Stanojević V. Malarija i ostale zaraze u francuskoj vojsci na Solunskom 

Frontu 1916, 1917 i 1918. U: Istorija ratnih zaraza, od 

Napoleona do evropskog rata završno. Popularno izložena iskustva 

i pouke, Beograd, 1924; 137–40. 

25. Ciko M, Kaljalović R, Miletić J. Malaria today – clinical and epidemiologic 

significance. Vojnosanit Pregl 1980; 37(4): 252–6. 

(Serbian) 

26. Wyler J David. Plasmodium and Babesia. In: Gorbach SL, 

Bartlett JG, Blacklow NR, editoras. Infectious Diseases. 2nd 

ed. Philadelphia, Pennsylvania: W. B. Saunders Company; 

1998; 2407–20. 

27. Jensenius M, Rønning EJ, Blystad H, Bjørneklett A, Hellum KB, Bucher 

A, et al. Low frequency of complications in imported falciparum 

malaria: a review of 222 cases in south-eastern Norway. 

Scand J Infect Dis 1999; 31(1): 73–8. 

28. Mikić D, Đokić M, Bojić I, Pavlović M, Balint B, Vučinić Z, et al. A 

severe form of falciparum malaria associated with staphylococcal 

endocarditis. Vojnosanit Pregl 2001; 58(6): 689–94. 

(Serbian) 

29. Wilairatana P, Westerlund EK, Aursudkij B, Vannaphan S, Krudsood 

S, Viriyavejakul P, et al. Treatment of malarial acute renal failure 

by hemodialysis. Am J Trop Med Hyg 1999; 60(2): 233–7. 

30. Losert H, Schmid K, Wilfing A, Winkler S, Staudinger T, Kletzmayr 

J, et al. Experiences with severe P. falciparum malaria in the 

intensive care unit. Intensive Care Med 2000; 26(2): 195–201. 

31. Severov MV, Sank Diallo AA, Magassouba NF, Cherif Baldé AM, 

Barry M. The importance of fluid perfusion for the outcome of 

the disease in malarial coma due to Plasmodium falciparum in 

adult Africans. Med Parazitol (Mosk) 1999; (2): 51–4. (Russian) 

32. Miller KD, Greenberg AE, Campbell CC. Treatment of severe 

malaria in the United States with a continuous infusion of 

quinidine gluconate and exchange transfusion. N Engl J Med 

1989; 321(2): 65–70. 

33. Stojanović Lj. Terapija malarije u srpskoj vojsci na makedonskom 

ratištu. U: Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta, 

Naše ratno sanitetsko iskustvo, Urednik, Šolaja N, Izdavač, 

Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd 1992; 453–69. 

34. Chiwakata CB, Manegold C, Bönicke L, Waase I, Jülch C, Dietrich 

M. Procalcitonin as a parameter of disease severity and risk of 

mortality in patients with Plasmodium falciparum malaria. J Infect 

Dis 2001; 183(7): 1161–4. 

35. Othoro C, Lal AA, Nahlen B, Koech D, Orago AS, Udhayakumar 

V. A low interleukin-10 tumor necrosis factor-alpha ratio is 

associated with malaria anemia in children residing in a holoendemic 

malaria region in western Kenya. J Infect Dis 1999; 

179(1): 279–82. 

36. Ockenhouse CF, Tegoshi T, Maeno Y, Benjamin C, Ho M, Kan KE, 

et al. Human vascular endothelial cell adhesion receptors for 

Plasmodium falciparum-infected erythrocytes: roles for endothelial 

leukocyte adhesion molecule 1 and vascular cell adhesion 

molecule 1. J Exp Med 1992; 176(4): 1183–9. 

37. Looareesuwan S, Ho M, Wattanagoon Y, White NJ, Warrell DA, 

Bunnag D, et al. Dynamic alteration in splenic function 

during acute falciparum malaria. N Engl J Med 1987; 

317(11): 675–9. 

38. Bone RC. Toward a theory regarding the pathogenesis of the 

systemic inflammatory response syndrome: what we do and do 

not know about cytokine regulation. Crit Care Med 1996; 

24(1): 163–72. 

39. Bone RC. Sir Isaac Newton, sepsis, SIRS, and CARS. Crit Care 

Med 1996; 24(7): 1125–8. 

40. Popović D. Antitifozna i antiparatifozna vakcinacija. U: Stanojević 

V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno iskustvo. 

Urednik Šolaja N, Izdavač, Ratna prošlost naroda i narodnosti 

Jugoslavije, Beograd 1992.: 494-513. 

41. Hiršfeld L. Epidemiologija trbušnog tifa na Solunskom frontu, 

novi pruzrokovač paratifa – vakcinacija srpske vojske. U: Stanojević 

V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno 

iskustvo. Urednik Šolaja N, Izdavač, Ratna prošlost naroda i 

narodnosti Jugoslavije, Beograd 1992.: 488-494. 

42. Dragić M. Health conditions in Belgrade during the occupation 

in World War I and the 1918–1919 Spanish influenza epidemic. 

Srp Arh Celok Lek 1980; 108(9): 969–74. (Serbian) 

43. Radosavljević A. O influenci, po svojim i tuđim iskustvima u 

toku svetskog rata. U: Stanojević V. Istorija srpskog vojnog 

saniteta, Naše ratno sanitetsko iskustvo, Urednik, Šolaja N, 

Izdavač, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd 1992; 

470–87. 

44. Subotić V. Ratno-hiruška iskustva u ratu 1912. U: Stanojević 

V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno iskustvo. Urednik 

Šolaja N, Izdavač, Vojnoizdavački i novinski centar, 

Beograd 1992; 241–46. 

45. Janković B. Venerične bolesti u našoj vojsci. U: Stanojević V. 

Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno iskustvo. Urednik 

Šolaja N, Izdavač, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd 

1992; 726–37. 

46. Nedok A. Vojni sanitet 1917 i 1918. Rad prihvaćen za štampu 

u Supplementu oktobar 2008. 



UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Проблеми исхране српске војске на фронту 

Nutrition–related problems in the Serbian Army on the Salonika Front 

Соња С. Радаковић*, Ивица Јанковић*, Славица Рађен*, Нада Васиљевић 

† , Маја Шурбатовић ‡ , Радован Чеканац*, Младен Миливојевић* 

Војномедицинска академија, * Сектор за превентивну медицину, ‡ Клиника за 

анестезиологију и интензивну терапију, Медицински факултет Београд, † Институт за 

хигијену и медицинску екологију, Београд 


први светски рат; србија; исхрана; гладовање; 

гастроинтестиналне болести; скорбут. 

Key words: 

world war I; yugoslavia; diet; starvation; 

gastrointestinal diseases; scurvy. 

Увод 

Један од најзначајнијих захтева војске за време рата 

јесте исхрана. Осим задовољења енергетских потреба и 

потреба у макронутриментима (беланчевинама, угљеним 

хидратима и мастима), неопходно је задовољити потребе 

за витаминима које могу бити увећане у рату у односу на 

мирнодопске услове. Напослетку, врло велику улогу у 

правилној исхрани игра и здравствена безбедност намирница, 

као и начин припремања јела. Начин и услови 

чувања намирница нарочито су важни колико за очување 

здравствене безбедности, толико и за очување нутритивне 

вредности у погледу садржаја витамина. 

У савременим војскама поклања се изузетна пажња 

исхрани, као једном од најважнијих чинилаца очувања 

здравља и унапређења психофизичке способности војника. 

Све енергетске потребе, потребе у макро- и микронутриментима, 

потребе у води и др. нормиране су у складу 

са физичким оптерећењем војника и изложеношћу чиниоцима 

спољне средине. Савремено ратовање такође, 

потпуно је различито него протеклих векова, што се одражава 

и на исхрану. Чињеница да свака борбена јединица 

подразумева и организовану логистику, чини да 

добро познате „војничке‟ болести, где спадају и обољења 

повезана са исхраном, практично више не постоје. 

Начин прераде намирница, као и доступни суплементи, 

смањују могућност да дође до значајних дефицита у исхрани 

на минимум. 

Међутим, у ратовима који су вођени у нашем региону 

током прошлог века, а нарочито у Првом светском 

рату, ситуација је била сасвим друкчија. Карактеристике 

исхране у српској војсци на Солунском фронту биле су: 

једнолична припрема, нерационална употреба масти, 

припремање неукусних јела и непрописно чување намирница, 

односно пропуштање да се примене мере очувања 

здрвствене безбедности хране. Услед неправилне 

исхране на Солунском фронту, које су додатно наглашене 

тешкоћама у снабдевању, дошло је до епидемијског 

оболевања органа за варење, тровања храном и скорбута, 

а јављала се и хемералопија. 

Најпре, енергетска вредност дневног оброка српског 

војника износила је у просеку између 2 000 и 2 500 калорија, 

док је, на пример, немачки војник добијао 3 200 калорија. 

Исхрана у данашњој Војсци Србије нормирана је 

на дневни унос од 3500 калорија. Иако постоје аутори2 

који сматрају да је 2 000-2 500 калорија задовољавало 

енергетске потребе војника на фронту у условима топлог 

времена, тешко да би се са данашњим знањем могли 

сложити са тим, чак и ако узмемо у обзир да су тадашњи 

војници несумњиво били нижи и лакши од данашњих, а 

уз то и мање оптерећени, па самим тим и са мањим енергетским 

потребама 2 . 

На путу кроз Албанију, војска је несумњиво трпела 

глад. Повлачећи се преко Црне Горе и кроз Албанију, 

српска војска је пролазила кроз веома сиромашне и неприступачне 

пределе, где, према наводима трупног лекара 

у српској војсци Стевана Иванића 1 „...није више било 

ничега ни за куповину ни за отимачину за онолико велике 

масе војске и бегунаца“. Војска се ослањала готово 

искључиво на следовања. Међутим, колико је то хране 

било - наводи исти аутор: од 13. децембра 1915. до 21. 

јануара 1916. године, по војнику дневно је следовало између 

500 и 1 670 калорија, углавном пиринча, брашна, 

хлеба, сланине, зејтина и конзервисаног меса, понекад 

Correspondence to: Vojnomedicinska akademija, Sektor za preventivnu medicinu, Crnotravska 17, 11 000 Beograd, Srbija. 

Tel.: +381 11 36 09 212.


пасуљ, уз нимало или врло мало поврћа (лука до 20 грама 

дневно и купуса). У педантно вођеном дневнику др 

Иванића забележено је и да 27., 28. и 29. децембра, као и 

19. јануара војска из следовања није добила ништа. 

Мора се нагласити да је калоријска вредност дневног 

оброка израчуната према маси целокупног следовања 

за јединицу, без одбитака за нејестиве делове на пирмер 

купуса, или за „растур“. Такође, из пуког броја калорија 

према табличним вредностима не види се оно што је 

свакодневно утицало на слабу исхрањеност људи, а то је 

изузетно лош квалитет намирница: велики проценат несварљивих 

мекиња у хлебу, појава буђи у брашну и кукурузу, 

непријатан мирис сирове сланине, као и недостатак 

соли у припреми оброка. 

Војска је на свом путу кроз Албанију била са друге 

стране изложена изузетно великим физичким напорима 

- дуготрајним маршевима по киши и хладноћи, који су 

у комбинацији са неправилном исхраном довели до 

хроничног гладовања, а као последица јавило се масовно 

оболевање, поремећаји рада срца и бубрега и едеми 

глади. 

Дана 22. јануара ова јединица се укрцала у лађу за 

Крф и ту су, према сведочењу истог аутора „...први пут 

добили уљудно скувану храну“ 2 . Боравак на Крфу имао 

је за циљ да се трупе уз потребан одмор и одговарајућу 

исхрану опораве, као и да се снабдеју одећом, обућом и 

осталим потрепштинама 3 . Међутим, изгладнелост и оболевање 

војске на Крфу наставило се. Пошто су следовања 

била релативно мала (по 100 грама конзервисаног меса 

или замрзнуте аустралијске говедине), наређено је да 

се месо од једног дана чува за сутрадан, како би се макар 

свака два дана појела пристојна порција. Температура 

ваздуха на Крфу тада је била доста висока и месо се, наравно, 

врло брзо кварило, те су војници масовно оболевали 

од алиментарних интоксикација, а често и од жутице. 

Након интервенције трупних лекара, Санитетско 

одељење Врховне команде 8. фебруара наредило је да се 

месо одмах по приспећу мора кувати. Ова мера и поред 

тешкоћа у виду недостатка одговарајућих посуда и прибора, 

па чак и дрва за ложење ватре, довела је до смањења 

броја оболелих од гастроенетеритиса и тако се војска 

хранила до средине марта, докле је било могуће обезбедити 

редовно снабдевање месом. Међутим, тада свеже и 

смрзнуто месо понестаје, да би се у дневном оброку заменило 

конзервисаним месом или сланином. Забележено 

је да су војници скоро цео месец јели сланину уместо 

меса, односно високовредне беланчевине замењене су 

животињским мастима, што је поново повећало број 

оболелих од дијареје и жутице. 

Неукусно припремљена храна била је последица не 

само ограниченог избора намирница, већ и чињенице да 

српска војска није имала школоване куваре, већ приучене, 

који су кували једнолично. Састав који су махом чинили 

сељаци, имао је сасвим друкчије навике у исхрани. 

Српски сељак је у то време уносио углавном намирнице 

биљног порекла, а знатно мање месо. Хлеб се правио од 

кукурузног брашна, а поврће се јело свеже, или као вариво. 

Такође се јело воће, свеже млеко, сир и јаја. Напротив, 

у војсци за време Солунског фронта, такав човек 

хранио се пре свега конзервисаним или смрзнутим месом, 

белим хлебом, скоро свакодневно пиринчем, од којег 

су неуки кувари успевали да скувају само густу неукусну 

чорбу, затим сувом тестенином и мешавином сушеног 

поврћа. Др Иванић бележи да су војници Дунавског 

брдског дивизиона скоро целе 1917. године (од фебруара 

до децембра) добијали за јело искључиво суву 

или конзервисану храну. У току 334 дана само 24 пута 

јели су свеже поврће (салату, тиквице, зеље, патлиџан, 

млад купус), а кромпир 25 пута, што значи да су им свеже 

намирнице, у којима је очуван садржај витамина биле 

доступне само у току 49 дана. Једнолична храна временом 

је морала изазвати одбојност у војника, па исти аутор 

наводи масовно просипање омражене чорбе од пиринча. 

Енергетска вредност дневног оброка у том периоду 

кретала се од 2 146 до 2 450 калорија, без извршених 

корекција за удео нејестивих делова и „растур“. 

Након повратка са Крфа, целокупна српска војска 

снабдевала се из Француске интендантуре, а храна се 

допремала из француских складишта 4 . Сваком војнику је 

дневно следовало 450 грама смрзнуте говедине из Аргентине, 

која је бродовима допремана на Солунски 

фронт. И поред задовољавајуће количине, ово је месо 

било потпуно омражено у српској војсци услед специфичног 

укуса, на који војници нису навикли. Занимљиво је 

са данашњег становишта прокоментарисати француске 

интендантске прописе који суву тестенину - макароне - 

сврставају у поврће, поред пасуља и сочива. Количина 

поврћа била је врло мала, укупно 100 грама дневно, што 

је обухватало пасуљ, сочиво и макароне (!). Дотур хране 

војницима у рововима био је изузетно отежан, кухиње су 

биле удаљене, тако да им је храна стизала само једном 

дневно и то охлађена, што је, уз недовољно пријатан 

укус, стварало додатну аверзију и утицало на смањени 

унос. Ручак је дељен између 4 и 5 сати ујутро, а вечера 

између 8 и 9 увече, што значи да у току 15 сати између та 

два оброка војници нису јели ништа. 

Др Иванић, према свом искуству, закључује да планирање 

исхране у војсци треба да буде брига војног санитета, 

пошто само лекари могу правилно да сагледају 

здравствене аспекте исхране. Удео оболелих од болести 

које су директно повезане са исхраном (обољења органа 

за варење, тровања храном, жутица, авитаминозе) износио 

је око 40% од укупног броја оболелих за време активности 

на Солунском фронту, што је најбољи доказ о неправилној 

исхрани у том периоду 2 . 

Тадашњи начин исхране војске већ је за оно време 

био потпуно застарео, пошто је већ и трупним лекарима 

било јасно да се у планирању исхране не треба водити 

само поставкама о довољној количини меса. Међутим, 

чак ни лекари нису били поштеђени од погрешних претпоставки 

на којима су заснивали своје препоруке. Једна 

од бројних лекарских заблуда, која је коштала српску 

војску здравља, односила се на погрешно идентификованог 

узрочника повећаног оболевања од хроничне упале 

органа за варење: уместо да се окриве врло масна храна, 

брже кварење намирница у топлим климатским услови- 

Radaković S, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 70–74.


ма и недовољно опорављени организам војника, окривљена 

је навика војника да пију воду приликом напорних 

маршева. Из ове погрешне претпоставке произашла је 

потенцијално фатална забрана војницима да пију воду 

током кретања, током одмора, уз ограничење уноса за 

време оброка на максимално две чаше. Стриктна примена 

ове наредбе довела је до појаве топлотног удара и дехидрације, 

но на срећу, ова наредба је углавном била игнорисана. 

Услед свих наведених неправилности у исхрани, јавио 

се и скорбут, редован пратилац Српске војске још од 

балканских ратова. Појава скорбута је иначе описана већ 

у средњем веку на бродовима који су пловили за Индију. 

Није била реткост да од укупног број морнара преко половина 

умре од последица авитаминозе Ц, с тим да се и 

тада сматрало да је главни узрок ове болести недостатак 

свежег поврћа у исхрани. У ратовима, скорбут се често 

јавља код становништва градова за време опсаде. У Аустро-Угарској 

војсци забележене су епидемије скорбута и 

у мирнодопским условима, када се војска хранила производима 

од брашна, без икаквог поврћа, али у српској 

војсци за време мира епидемија није било, а могућа су 

само спорадична оболевања која нису забележена. Прве 

забелешке о скорбуту, тзв. „пољачини уста“ и њеном 

значају за српску војску налазе се у радовима др Мишковичев 

Максима Николића из 1864. године, који је своје 

„Опите лекарске о паприки, кукути и коприви“ доставио 

министру војном. Радови су описивали његова искуства 

у лечењу оболелих од рана у устима услед скорбута, половином 

19. века у Топчидерској болници 5 . 

У току Првог светског рата, скорбут се у српској 

војсци појавио већ 1915. године, након велике епидемије 

пегавог тифуса, и то код војника Дринске дивизије која 

се налазила на северном фронту код Обреновца. Укупно 

у току ове епидемије оболело је око 300 војника. Болест 

је захватила све трупе истовремено, а такође и аустријске 

заробљенике. Болест је била праћена следећим симптомима: 

крварењем из десни, затим појавом поткожних 

крварења у листовима и бутинама, крварењем у мишићима 

ногу, отоцима ногу, који су праћени јаким боловима. 

Болест је имала доста тежак облик, тако да је много 

болесника евакуисано у резервну болницу у Лазаревцу, 

где је њихово лечење трајало неколико месеци. Као узрок 

болести наведени су „...исхрана без свежег поврћа и 

нехигијенски услови живота.“ 4 У току ове епидемије, забележен 

је један смртни случај услед унутрашњег крварења 

као последице скорбута. Те године је око 250 војника 

хоспитализовано у Лазаревачкој резервној болници. 

У лечењу је предузето давање медикамената, укључујући 

инјекције неосалварзана. Међутим, епидемија је заустављена 

применом мера правилне исхране, односно увођењем 

у војничку исхрану свежег поврћа и воћа у већим 

количинама. 

Следећа епидемија скорбута, истовремено и најмасовнија, 

са укупно 3 223 оболела војника, догодила се у 

зиму 1917. године, у веома тешким околностима у којима 

се српска војска тада налазила. Након физичког исцрпљења 

и изнурења глађу током преласка преко Црне Горе 

и кроз Албанију, а такође и после епидемија пегавог 

тифуса, колере и дизентерије, српска војска је водила 

интензивне борбе све до децембра 1916. године. После 

Кајмакчаланске битке и пада Битоља, војници су се укопали 

у ровове у којима су провели наредних неколико 

месеци. То су биле околности у којима се појавила епидемија 

скорбута у трупама Дринске дивизије почетком 

јануара 1917. године. За разлику од Шумадијске и Тимочке 

дивизије, које су се налазиле у равнијим и насељенијим 

подручјимам са блажом климом, и где су војници 

чак у летњим месецима формирали „пуковске баште“, у 

којима су гајили поврће за исхрану, војници Дринске дивизије 

су се налазили на неприступачном терену, на великој 

надморској висини од 1 000 до 2 300 метара, на 

стеновитом земљишту. Зима је те године била сама по 

себи међу српским војницима оштра, снежна, влажна, 

хладна и ветровита, тако да је забележено неколико случајева 

смрзавања. 4 Смене у рововима трајале су по два и 

по месеца, а „резерва“ између смена проводила се у влажним 

земуницама. Разлике у броју оболелих и временском 

периоду јављања болести између ове три дивизије 

приказана је у табели. 


Кретање епидемије скорбута у три дивизије Српске војске 

Дивизија Укупан број оболелих Прва појава болести Максималан број оболелих 

Дринска 2122 децембар 1916. 617 (април 1917.) 

Шумадијска 715 март 1917. 342 (мај 1917.) 

Тимочка 386 фебруар 1917. 215 (април 1917.) 

Официри нису оболевали од ове болести, мада др 

Аранђел Стојановић помиње један случај, где је један 

артиљеријски официр са својим одељењем био у току 

зиме потпуно одвојен заједно са војницима, на терену 

где је било веома отежано дотурање хране, тако да се и 

он хранио искључиво конзервисаним намирницама 4 . У 

свим другим јединицама скорбут је заобилазио официре 

и куваре који су се хранили из официрских менажа. 

Иначе се у исхрани војника ове дивизије уоште нису 

користиле свеже намирнице, већ конзервисано месо 

на леду, суво поврће, тестенине, пиринач, док се воће 

уоште није користило. Оваква исхрана изазвала је пораст 

оболевања од желудачних и цревних болести. У циљу 

превенције и лечења скорбута у јединицама, војници су 

слати да беру дивље биље: коприву, јагличку, маслачак, 

слачицу, зеље и кисељак, од којих су се припремале салате 

и кувана јела. Међутим, осим зеља и кисељака, остало 

биље није било довољно укусно, па су га војници 

врло мало јели. Анализа броја оболелих показује да се 

тај број разликовао по батеријама, што значи да је унос 



ових намирница зависио и од ауторитета старешина. У 

сваком случају, код појединаца који су уносили ове изворе 

витамина Ц, скорбут се јављао у мањем броју, а 

симптоми су били лакши. Највише оболелих забележено 

је у периоду од априла до маја месеца, што са данашњег 

становишта представља логичну појаву, пошто су се дотле 

већ исцрпле резерве витамина у организму. Тадашња 

доктрина препоручивала је дневни унос од 50 мг витамина 

Ц. 

Болест је започињала постепено, са општом малаксалошћу 

и боловима у ногама, нарочито листовима и коленима. 

Како је болест напредовала, болови се се појачавали, 

а појављивале су се и петехије, оток колена, затегнутост 

и сметње при ходу. Тачкаста поткожна крварења 

нису била ограничена само на ноге, већ су се јављајла и 

на дргуим деловима тела. Повећана пропустљивост крвних 

судова услед недостатка витамина Ц изазивала је 

ливидну пребојеност десни у лакшим, а крварење десни 

у тежим случајевима. Зуби су се брзо кварили, уз појаву 

хематома у гингивама. У складу са исцрпљењем резерви 

витамина, стоји и забелешка да је само 13,3% војника 

имало здраве зубе. Авитаминозом изазвана склоност ка 

крварењу доводила је и до веома тешких последица: излива 

крви у поткожно ткиво и мишиће, нарочито ногу, 

али и до плеуралног излива, цревних хеморагија, што је 

доводило до изражене анемије. 

Превентивне мере препоручила је лекарска комисија 

16. јануара 1917. године, а односиле су се на избор и 

количину свежих намирница, нарочито кромпира, купуса 

и лука коју треба свакодневно давати војницима. Такође, 

садржавале су препоруке о уносу сирћета и вина. 

Наравно, чега нема - не може се ни дати, тако да је исхрана 

остала иста, а скорбут је наставио да се шири у 

српској војсци. Тек кад је с пролећа пристигло поврће и 

дивље биље које су војници брали и кували (коприве, 

зеље, кисељак, липов лист), у исхрани се поправио садржај 

витамина Ц. 

Иако је, према тадашњем знању, било прихваћено 

да у основи настанка скорбута лежи недостатак неких 

састојака у исхрани (па чак је и термин „витамин“ био 

уведен 1912. године од стране Казимира Функа), јавиле 

су се и неке заблуде у вези етиологије ове болести. Наиме, 

стара теорија о инфективној етиологији скорбута, 

која датира из 18. века, нашла је своје присталице и у 

Првом светском рату. Један од њих био је и др Светислав 

Пешић, који је, водећи се крвавим дијарејама која су 

део клиничке слике скорбута, закључио да узрочник мора 

бити сличан изазивачу цревних инфекција - трбушног 

тифуса и дизентерије. Такође, овој грешки погодовала је 

и околност да се болест појавила најпре само у једном 

пуку, а да се након његовог расформирања болести брзо 

проширила тамо где су преостали војници упућивани (у 

питању је био 17. пук, у којем је толико војника оболело, 

да се пук расформирао, а преостали војници распоредили 

у друге пукове). Превентивне мере које је овај лекар 

спроводио, а које су обухватале дезинфекцију нужника 

кречом, временски су се подударале са повећаним снабдевањем 

свежим поврћем, тако да је и последично јењавање 

епидемије ишло у прилог његовој теорији. Иако 

нама, са овог становишта, овај покушај сврставања скорбута 

у заразне болести изгледа наиван, мора се рећи да 

су још две деценије након Првог светског рата заостале 

теорије о повезивању скорбута са условима смештаја 

војске у влажним и хладним рововима и земуницама. 

Иако др Рувидић 4 у свом исцрпном прегледу веома критикује 

поставке др Пешића, наводећи као протиаргумент 

епидемиолошки метод, којим се та теорија побија, истовремено 

пропушта да истим епидемиолошким методом 

оповргне препоставку да неповољни услови смештаја 

изазивају скорбут; наиме, једина варијабла по којој су се 

разликовали оболели (војници) и необолели (официри и 

кувари) била је различита исхрана, док им је смештај био 

једнак. Такође исти аутор спомиње и могући утицај расе, 

пошто се скорбут јављао само у српским и италијанским 

трупама, док су енглеске и француске трупе биле поштеђене. 

Наравно, и овде је исхрана била прави чинилац 

који је до ове разлике довео, пошто су енглеске трупе 

добијале у следовањима воће и поврће, а француске и 

вино. Само су српски и италијански војници потпуно зависили 

од конзервисаног меса, макарона и пиринча. 

Све у свему, у току две епидемије скорбута у српској 

војсци у Првом светском рату оболело је укупно 

300 војника 1915. године и 3 223 војника 1917. године. 

И једна и друга епидемија избиле су се пред крај зиме и 

у рано пролеће, од априла до маја, након неколико месеци 

оскудице у свежем поврћу. Према тадашњим 

Функовим поставкама, као и према данашњем сазнању, 

потребно је трпети недостатак витамина Ц у исхрани 

дуже време, око 2-3 месеца, да би се скорбут развио. 

Скорбуту у војсци можемо се супротставити једино 

правилном исхраном, а у данашње време када је исхрана 

карактерисана разноврсном суплементацијом, скорбут 

је, наравно, у војсци сасвим искорењен и скоро је 

немогуће очекивати више иједан случај оболевања, а 

камоли епидемију. 

Данашње норме исхране у Војсци Србије подразумевају 

енергетску вредност дневног оброка од 3 500 калорија, 

уз унос витамина Ц из различитих извора (свеже 

воће, поврће, сокови и др.) који увелико превазилази 

препоручену дневну дозу од 60 мг. 

Неправилна исхрана на Солунском фронту, такође 

је била узрок оболевања од хемералопије, последице недостатка 

витамина А, која је погодила око 30 војника 

Моравске дивизије. Иако је витамин А растворљив у мастима, 

па самим тим су резерве у организму веће, исхрана 

је била толико сиромашна нарочито провитамином 

бета-каротином, који се налази у намирницама биљног 

порекла, свежем воћу и поврћу, да су се у току неколико 

месеци те резерве истопиле, доводећи до слабљења ноћног 

вида и до других знакова хемералопије. 




1. Obradović B, Paunović P, Milivojević M, Pavlica M, Rađen S, Krstić 

D. Ishrana vojnika - stanje pre 70 godina. Zbornik radova $. 

Naučnog skupa o prirodnim vrednostima i zaštiti životne sredine 

"Naša ekološka istina", Kladovo, 29.05-01.06. 1996. Urednik 

Magdalinović N. Izdaje: Zavod za zaštitu zdravlja "Timok", 

Zaječar i Tehnički fakultet, Bor, 1996. 

2. Ivanić SZ. Ishrana za vreme rata. U: Stanojević V. Istorija srpskog 

saniteta . naše ratno iskustvo. Beograd, Vojnoizdavački i 

novinski centar, 1992; 558–76. 

3. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju Solunskog fronta. Vojnosanit 

Pregl 1959; 16(10): 860–8. 

4. Ruvidić ŽM. Skorbut u srpskoj vojsci (Epidemiološka posmatranja 

u 1915. i 1917. godini). U: Stanojević V. Istorija srpskog 

saniteta . naše ratno iskustvo. Beograd, Vojnoizdavački i novinski 

centar, 1992; 541–57. 

5. Đorđević V. Istorija Srpskog vojnog saniteta. Državna štamparija, 


6. Ivanić SZ. Skorbut u brdskom divizionu Dunavske divizije 

na Solunskom frontu. Vojnosanitetski glasnik 1940; 11(4): 

617–24. 



UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Лечење и рехабилитација рањеника и болесника у Бизерти 

1917 – 1918. године 

Treatment and rehabilitation of the wounded and ill patients at Bizerte, Tunisia, 

1917-1918 

Лука Николић 

Потпуковник у пензији, Београд 


први светски рат; болнице, војне; повређени и 

оболели; тунис; рехабилитација. 

Key words: 

world war I; hospitals, military; wounds and injuries; 

tunisia, rehabilitation. 

Увод 

Први поморски транспорт српске војске са обала 

албанског приморја био је конвој којим су српске трупе 

превезене у Бизерту. Овај конвој кренуо је из Драча, а 

први брод упутио се у правцу Бизерте 6. јануара 1916. 

године. Од тога дана у изгнанству, не само из отаџбине, 

већ и са Балкана и из Европе, нашла се читава војска, 

држава и део народа. Овај догађај и датум један је од најзначајнијих 

у историји српске војске и државе, јер је означио 

њену прекретницу, васкрс, спас и избављење, али 

је он, нажалост, потиснут из наше историје и држава му 

ни до данас не придаје никакав значај. 

Са обала албанског приморја за 18 дана (од 6. до 24. 

јануара) на двадесетак бродова и лађа у Бизерту и Сиди 

Абдалу транспортовано је укупно 11 504 војника од којих 

су 5 019 задржали распоред у јединицама, а 6 485 

војника смештено је одмах у болнице. Треба запазити да 

је нешто више од половине пристиглих са албанских 

обала у Бизерту било болесно, а највећи број био је оболео 

од колере и других заразних болести. 

Укупном броју војника треба додати и 2 172 избеглице 

што значи да се на територији Туниса у првим данима 

избављења нашло укупно 13 676 Срба. Ако се ова 

бројка има у виду, онда се бар донекле стиче права слика 

о улози коју је одиграла Бизерта у нашем спасењу са 

обала албанског приморја. 

Уследило је превожење Срба са Крфа у Бизерту које 

се одвијало у склопу реорганизације српске војске и њених 

припрема за превожење за Халкидики. Са Крфа је у 

северну Африку пребачено укупно 7 459 болесника и 2 

458 прездравелих регрута што укупно износи 9 917 војника. 

Овоме треба додати и око 1 500 избеглица, па произлази 

да је са Крфа у Африку у склопу реорганизације 

српске војске током 1916. године упућено укупно 11 417 

Срба. Болесници који су пристигли са Крфа распоређени 

су делимично по болницама Бизерте и Сиди Абдале (4 

854 болесника) али је један број њих (2 605) нашао спас 

и у болницама по Алжиру. 

Тако, већ до средине 1916. године у северној Африци 

нашло се 25 093 Срба који су ту доспели са обала Албанског 

приморја и са Крфа. 

Евакуација изнемоглих, болесних и рањених 

С обзиром да ће у даљем тексту највише речи бити 

о збрињавању изнемоглих, болесних и рањених, то њихова 

евакуација са обала албанског приморја у Бизерту 

заслужује посебан осврт. 

Иако је збрињавању изнемоглог и болесног и заосталог 

људства посвећена изузетна пажња, пропуштена је 

прилика да се у прве бродове којима су транспортоване 

трупе за Бизерту укрцају они којима је помоћ била најпотребнија 

а евакуација у тим моментима и живот значила. 

Они нису укрцани у прве лађе које су чиниле конвоје 

трупа (већ тек од 19. до 24. јануара) што је изазвало 

додатне жртве и страдања ове категорије војника и праву 

агонију у медовској и драчкој луци које су убрзо постале 

скоро небрањене и на дохват непријатељских копнених и 

поморских снага. 

Био је то велики и ничим оправдан пропуст који је 

негативно примљен и код Врховне команде и код савезника 

а посебно код најугроженијих војника. Уочавајући 

овај пропуст, Врховна команда у даљим нарећењима од 

јединица императивно захтева, а при обраћању савезницима 

упорно инсистира на апсолутном приоритету и хи- 

Correspondence to: Ul. Dušana Vukasovića 65, 11 070 Novi Beograd, Srbija. Tel.: +381 11 17 76 716.


тности транспортовања ове категорије војске. Приоритет 

свих приоритета овога пута постало је укрцавање свих 

болесних и изнемоглих лица, апсолутно из свих јединица, 

потом јединице трећег позива и последње одбране - 

стајало је изричито у наређењу Врховне команде за упућивање 

јединица сувим за Валону 1, 14, 128 – 133 . 

Овај ешелон је у задњем тренутку отпловио из Медове 

јер су аустроугарске трупе већ сутрадан ушле у 

Скадар а на реку Ишми, 40 километара од Драча избиле 

су 7. фебруара. Била је то страшна битка савезничких 

бродова са временом за спас српских болесника, рањеника 

и избеглица. Док је до тада медовско и драчко пристаниште 

споро пражњено, савезници су овога пута, због 

критичне ситуације и потребе хитне евакуације нагомиланог 

људства, реаговали озбиљније, брже и одлучније 1 . 

За овај транспорт они су први пут ангажовали велике 

болесничке лађе са по 1 – 2 хиљаде болесничких кревета. 

Ангажовано је пет таквих лађа, а у транспорт су 

укључена и два мања реморкера са по 150 до 200 кревета. 

Транспорт за Сиди Абдалу обављао се преко Бриндизија. 

Био је то највећи конвој који је са обала јадранског 

приморја кренуо за Африку. 

У Медови евакуација изнемоглих, болесних и рањених 

почела је 19. а завршила се 23. јануара. Други ешелон 

кренуо је из Драча 23. и 24. јануара 1, 2, 3, 4, . 

Не постоје поуздани подаци колико је заиста изнемоглих, 

болесних и рањених војника превезено овим 

конвојем. Али, ако се има на уму да је у прва два конвоја, 

којима су транспортоване трупе, било око 1 636 изнемоглих, 

болесних и рањених те да је укупан број ове категорије 

војника износио 6 485, онда произилази да се на 

бродовима овог конвоја нашло 4 849 изнемоглих, болесних 

и рањених. 

Транспорт у правцу северне Африке током 

1917-1918. године 

Значај Бизерте не огледа се само у броју транспортованих 

са обала албанског приморја и са Крфа с почетка 

1916. године. Много је већи број оних који су у Бизерту 

пристигли са других одредишта: из Солуна, Америке 

и неких европских држава. 

Ако се узме за поуздан податак до којег смо дошли 

анализом да је кроз Тунис и Алжир за време нашег опоравка 

прошло 59 284 Срба, а да је са обала албанског 

приморја и са Крфа транспортовано њих 25 093, произлази 

да је транспортом у правцу северне Африке током 

1917. и 1918. године превезено 34 191 Срба од којих: око 

3 000 добровољаца из Америке, око 4 000 рергрута из 

европских земаља и 27 191 болесника и рањеника из Солуна. 

Евакуација тежих рањеника и болесника са 

Солунског фронта у северну Африку 

Из солунског залеђа у болнице северне Африке евакуисани 

су ради лечења: 1) најтежи рањеници из битака 

за успостављање фронта (1916), они који су ране задобили 

фронталним борбама за одржавање фронта (1917 и 

1918. године) и при пробоју Солунског фронта, 2) најтежи 

болесници који су се тамо разболевали од маларије и 

других тешких болести; 3) они код којих је дошло до већих 

компликација или је природа болести захтевала даљу 

обраду, дуже и додатно лечење. 

Ако пођемо од податка начелника санитета у Бизерти 

пуковника др Петра Николића који је изнео у тексту под 

називом „Медицинска опажања на нашим рањеницима и 

болесницима у Бизерти“, да је у току троипогодишњег 

нашег бављења на овом тлу у болницама северне Африке 

лечено 41 135 наших војника од тога 39 700 војника и 1 

435 официра и имамо на уму претходно изнет податак о 

броју приспелих изнемоглих, болесних и рањених са обала 

Албаније и са Крфа, намеће се јасан закључак да је из 

солунског залеђа у северну Африку евакуисано укупно 27 

191 тешки рањеник и болесник , 4 – 7 . 

Први рањеници који су из солунског залеђа допремљени 

у Бизерту, Тунис и Сиди Абдалу били су они који 

су ране задобили у биткама за успостављање Солунског 

фронта од 27. јула до 30. августа и из Горничевске битке 

која је вођена од 12. до 16. септембра у којој су укупни 

српски губици износили 347 официра и 6 933 војника 

избачена из строја. Први транспорт са најтежим рањеницима 

из ових битака приспео је у Бизерту 19. августа, а 

други 2. септембра 1916. године 7 . 

Упоредо са битком за Горничево отпочеле су и борбе 

за Кајмакчалан који је освојен уз незапамћене јурише 

и жртве 30. септембра. У овим окршајима искрварила је 

Дринска и Дунавска дивизија и Добровољачки одред 

војводе Војина Поповића Вука. У борбама за Горничево 

само је Дунавска дивизија имала 347 официра и 6 933 

подофицира и војника избачена из строја, а у бици за 

Кајмакчалан губици Дринске дивизије за 19 дана износили 

су 80 официра и 1 170 војника. Велико жртвовање 

било је и у другим јединицама које су учествовале у 

овим борбама тако да су укупни губици износили 3 804 

погинула, рањена, оболела и нестала војника 8 . 

Борбе и жртвовање настављени су до ослобођења 

Битоља 19. новембра и Груништа које је пало 3. децембра 


За скоро три и по месеца непрекидних борби за успостављање 

Солунског фронта српска војска продрла је 

40 километара у дубину, али је при том у овим биткама 

изгубила 1 209 официра и 31 342 војника - погинулих, 

рањених и несталих. Од тога је било рањено 13 242 српска 

војника 4, 9, 10 . 

Ако се изузме неуспео покушај Друге армије да заузме 

Соко, Добро поље и Ветерник (такозвана офанзива 

на мориховско-могленском правцу изнуђена на инсистирање 

савезника) од 9. до 23. маја 1917. године, све до 

пробоја, Солунски фронт се на тој линији стабилизовао. 

Јединице су се укопале у непосредном додиру, неке на 

одстојању чак и до 50 метара. Иако више није било интензивнијих 

борбених дејстава, наступила је „рововска 

војна“. Из борбеног строја српске војске, у том дугом 

периоду фронталних чарки и одржавања динамике на 

положајима, избачено је 4 226 војника. 

Nikolić L. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 75-82.


Један број рањеника из ове офанзиве и рововских 

чарки (њих 1 585) евакуисани су на даље санитетско 

збрињавање у Бизерту 1 . 

Губици приликом пробоја Солунског фронта у такозваној 

Добропољској бици од 14. до 21. септембра 

1918. године - силовитог јуриша у отаџбину преко Ветерника, 

Доброг поља и Рововске косе, Сокола, Козјака и 

Градешничке косе па све до Демир капије и Криволака 

износили су 681 погинули, 132 нестала и 3 206 рањених 

официра и војника. 

Изранављени српски јунаци из ових битака евакуисани 

су етапно до болница солунског залива. Али пошто 

санитет српске Врховне команде није имао довољан број 

хирурга и средстава за извођење сложенијих операција 

на великом броју рањеника, а и савезничке болнице радиле 

су претежно као пољске, један број најтежих рањеника 

из ових битака плански је евакуисан бродовима дубоко 

у залеђе битака, у конфорније услове лечења и извођења 

сложенијих операција - у болнице Бизерте, других 

места у Тунису и Сиди Абдале које су пружале такве 

услове. 

Ступањем на Халкидики, војску је захватила и епидемија 

маларије. Од ње је током боравка на Солунском 

фронту, према подацима Санитетског одељења Врховне 

команде оболело у 1916. години 9 474 војника, у 1917. 

чак 26 401 војника а до 1. октобра 1918. године 14 685 – 

укупно 50 560 оболелих. Један број тих болесника - најтежи 

случајеви, транспортован је на лечење и опоравак у 

Бизерту 8 . 

У досадашњем истраживању нисам наишао на 

прецизне податке колико је болесника а колико рањеника 

евакуисано из Солуна у Африку. Они су свакако 

евидентирани у болесничким протоколима, али се не 

налазе у нашим архивима већ, највероватније, у француским. 

Међутим, динамика дејстава на фронту, евакуација 

рањеника и болесника из солунског залеђа и 

масовност њиховог пристизања у Бизерту јасно се 

може индиковати интензитетом умирања у туниским 

болницама. Следећи ову анализу намеће се закључак 

да је један од највећих таласа који је стигао у северноафричке 

болнице током 1917. и 1918. године био онај 

којим су евакуисани рањеници непосредно након пробоја 

фронта. 

Из Солуна за северну Африку рањеници и болесници 

испраћани су песмом „Креће се лађа француска“ која 

је, као поздрав при опраштању рањеника и болесника од 

својих другова, настала управо тих дана у солунском 

пристаништу. 

Лечење рањеника и болесника из Солуна у 

северној Африци током 1917. и 1918. године 

Треба имати на уму да је током 1916. године са албанских 

обала и са Крфа у болнице северне Африке приспело 

укупно 13 944 изнемогла, болесна и рањена војника 

што је око 1/3 укупно лечених на овом простору. Од 

тога је 11 339 лечено у Тунису (међу њима 3 082 болесна 

регрута) и 2 605 у Алжиру. 

Али, улога Бизерте не огледа се само у прихватању 

и лечењу болесника са албанског приморја и Крфа. 

Око 2/3 од укупног броја Срба лечених у северној Африци 

представљају тешки рањеници и болесници допремљени 

из солунског залеђа. Реч је о 27 191 војнику 

и официру који су ту лечени од септембра 1916. године 

све до последњег конвоја у правцу Бизерте који су 

чинили рањеници из пробоја фронта. Тек на основу 

ових података може се сагледати шта је заправо за 

српску војску значила Бизерта у појединим периодима 

ратних збивања. 

Осим у болнице Бизерте (Сион, Керубија, Аин Берда) 

и Сиди Абдале (Стална маринска болница и још две 

помоћне болнице), један број упућен је у Градску болницу 

у Тунису („Монта ла Набер“), једну од најмодернијих 

тога доба. То је била болница племените госпође Алапети 

која је касније претворена у хотел „Палас“, а улица у 

којој се она налазила у знак почасти према српским рањеницима 

и болесницима и за сећање на њихово лечење 

у Тунису, названа је Српска улица. 

На периферији града Туниса била је још једна велика 

болница у којој су лечени српски војници који су допремани 

са Солунског фронта. Реч је о Болници „Беневол“ 

у Сиди Фаталаху. Њоме је управљао и Србе лечио 

доктор Салијеж. 

Због наглог пристизања, један број изнемоглих, болесних 

и рањених смештан је и у приватне клинике Туниса 

или и у импровизоване бараке које су представљале 

привремене болнице. 

Један број болесника и рањеника са Крфа и из Солуна 

лечен је у француској колонији Алжир. Највећи 

број њих у почетку је био смештен и лечен у неколико 

болница града Алжира (једна од највећих болница „Мајо“), 

али су они касније евакуисани у друге болнице: у 

Константину (град тврђаву подигнут на једној великој 

стени), Војну болницу у Гелми, у Бону, војну болницу у 

Сетифу, у Орану, Кап Матифу (где су лечени грудоболни), 

Сиди Бел Абесу, Мерз ел Кебиру и другим местима. 

За три и по године боравка у северној Африци наши 

изнемогли, болесни и рањени војници прихватани су, 

лечени и рехабилитовни у 36 места северне Африке. 

Осим болница, објекти њиховг санитетског збрињавања 

били су санаторијуми у топлим приморским градовима, 

бање, планинска лечилишта. Након успешног болничког 

третмана и комплетног санитетског збрињавања сви су 

били упућивани у састав Рековалесцентног одељења у 

Лазуазу а одатле, према степену оздрављења, на фронт. 

Најверодостојнији подаци о броју лечених у 1917. и 

1918. години у болницама северне Африке налазе се у 

болничким протоколима који у нашим архивама нису 

сачувани. Највероватније је да се они налазе у француским 

архивима. До ових података, који би били од непроцењивог 

значаја за анализу структуре лечених, међутим, 

нисам дошао. У недостатку поузданих података о структури 

лечених у болницама северне Африке, свестан озбиљних 

ограничења, остаје нам једино да се у даљој анализи 

ослонимо на доступне податке и из њих изведемо 

одређене закључке. 

Nikolić L. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 75–82.


Лечење изнемоглих, болесних и рањених припадника 

српске војске у француским колонијама широм северне 

Африке са Бизертом и Сиди Абдалом, као центром 

здравственог збрињавања на том простору, међутим, 

треба посматрати у контексту укупне реорганизације 

српског војног санитета по ступању на Халкидики. Према 

том решењу збрињавање и лечење припадника српске 

војске у етапама од дивизијских завојишта и амбуланти 

(па све до Бизерте) преузели су савезници Французи и 

Енглези. 

Према неким рачуницама кроз болнице у захвату 

фронта од његовог поседања до пробоја прошло је око 

82 996 рањеника и тежих болесника (оболелих од маларије, 

грудобоље и сличних болести). Упоредимо ли ово 

са податком да је из солунских у северноафричке болнице 

евакуисано укупно 27 191 најтежи рањеник и болесник, 

долазимо до закључка да је сваки трећи војник који 

је лечен у солунским болницама био упућен на лечење у 

туниске и алжирске болнице. Ово се може закључити и 

из периодичних прегледа бројног стања који је водила 

Врховна команда, а они уједно потврђују да су капацтети 

болница и у захвату фронта и у Бизерти били константно 

попуњени. 

Постављајући Бизерту у наведене оквире заправо јој 

дајемо оно место које јој и припада и макар донекле расветљујемо 

улогу коју је одиграла као санитетска база у 

санитетском збрињавању српске војске у тим ратним годинама. 

Јер, захваљујући Бизерти, на коју се могло сигурно 

ослонити, капацитети солунских болница могли су 

се правовремено и плански растерећивати и ефикасније 

користити. 

С обзиром на различит контекст, периодику, фрагментарност 

и непотпуност представљања података у изворима 

и литератури, тешко је извести прецизну анализу 

о томе колико је српских војника по структурама и периодима 

лечено у болницама Бизерте (северне Африке). 

Зато ћемо изнети само неке конкретне податке као показатеље 

из анализираног периода. 

Према извештају Врховне команде од 25. јануара 

1917. године, у Бизерти се налазило 3 352 рањеника (од 

тога 472 официра). 

Према подацима Врховне команде број рањених и 

контузованих који су избачени из строја од доласка на 

фронт до наведеног датума износио је 25 000 људи. Ако 

се има у виду већ поменути податак да је у 1916. години 

број рањених износио 13 760, долазимо до податка да је 

током 1917. године у болницама у захвату фронта лечено 

11 240 рањеника. Највећи број њих био је рањен у Мориховско-могленској 

офанзиви. У истом периоду од маларије 

оболео је највећи број српских војника - чак 

26 401. Дакле, током 1917. године укупан број рањеника 

и оболелих од маларије који су се лечили у захвату 

фронта износио је 37 650 војника. 

Према подацима Врховне команде током 1918. године 

– до пробоја Солунског фронта – од маларије је 

оболело 14 685 војника. Овоме треба додати и губитке 

који су настали током „рововске војне“ који су од средине 

1917, до пред крај 1918. године износили 4 226 војника 

као и 3 206 рањених током пробоја Солунског фронта 

у „Добропољској операцији“. Тако долазимо до податка 

да је током 1918. године у болницама у захвату Солунског 

фронта лечено 14 685 оболелих од маларије и око 

9 422 рањениа – укупно 24 107 српских војника. 

Број лечених брзо се мењао. Према извештају од 14. 

марта 1917. на лечењу у захвату фронта налазило се 

18 264 војника а у бизертским болницама 9 546 болесних 

и рањених 1 . У прегледу стања српске војске на дан 31. 

децембара 1917. године Врховна команда навела је и податак 

да је до тога дана на лечењу у болницама у захвату 

фронта било укупно 7 489 рањеника и болесника, а у 

болницама Бизерте чак 13 182 српска рањеника и болесника. 

Самарићанска нега 

Лекари и болничко особље уложили су велике напоре 

у спашавање наше војске. Јер, сви што су долазили 

у Бизерту били су тешко болесни и више пута рањавани. 

Нема тих речи којима се може описати љубав, 

хуманост, пажња и пожртвовање којима су француски 

лекари, болничари и све медицинско особље лечили 

изнемогле, болесне и рањене војнике у болницама у 

Африци. Захваљујући тој љубави, хуманости, искреној 

бризи, истрајној самарићанској нези и стручности, на 

хиљаде њих спашено је сигурне смрти. Тим дивним 

људима Србија и потомци старих ратника дугују неизмерну 

захвалност. 

Два се имена издижу изнад свих. То је доктор Салиеж 

- „Добри татица свих Срба који су боравили у туниским 

болницама“ и управника Болнице Сион, др 

Брине. Ту су и болничарке француске Болнице „Принцеза 

од Поа“, изасланик Српског потпорног фонда у 

Бизерти Морис Вилсон, девет енглеских болничарки 

чланица поменутог хуманитарног друштва за помагање 

Србима, а међу њима биле су и две кћери Џона Берка - 

британског конзула у Бизерти. Наше рањенике и болеснике 

који су били размештени у Градску болницу у Тунису 

неговала је заједно са својим ћеркама племенита 

госпођа Алапети, супруга туниског рержана (француског 

министра за управљање туниском облашћу). Много 

више од побројаних, нажалост, заувек ће остати заборављени. 

У болницама Бизерте лечена је српска јунакиња 

Милунка Савић, после рањавања на Солунском фронту, 

баш као и Флора Сендз, па мајор Драгутин Гавриловић, 

који је ту пристигао са својим батаљоном у саставу 10. 

кадровског пука са две ране и многи други знани и незнани 

јунаци. 

“...Како су ме рањену неговали у Бизерти! У мојој 

соби није се могло окренути од цвећа, поморанџи и чоколада, 

што су ми доносиле француске госпође и официри. 

Често је долазио адмирал Гепрат... Сео би на крај постеље, 

узео моју руку у своју и рекао: “Сине, оздрави 

што пре, Француска те моли.” Како да не преболиш ране 

после овога, па да си и на умору...”, сећала се Милунка 

Савић тих дана 11, 12 . 



Повратак рековалесцената – успех бизертског 

санитета 

Допринос Бизерте попуни јединица на фронту био 

је огроман. То се најбоље може сагледати ако се анализира 

број оних који су, након успешног лечења, као рековалесценти 

враћени у Допунску команду у Солун и 

одатле упућивни на фронт. Из Бизерте у правцу Солунског 

фронта превезено је укупно 40 413 одморена и 

прездравела војника и рековалесцента и обучена регрута 

и добровољца. 

Од тог броја чак 23 936 војника представљало је повратнике 

из Бизерте (војничким речником прецизирано - 

повратне губитке) јер се кроз њих улога Бизерте најбоље 

расветљавала. Реч је о онима који су били избачени из 

строја и, након успешног опоравка и лечења и прездрављења 

упућени из северноафричких болница да заједно са 

својим друговима учине пробој Солунски фронт. Неповратне 

губитке, они који се до момента пробоја нису могли 

опоравити или су умрли, чинило је 17 199 војника. 

Навешћемо само неке од значајнијих података о динамици 

и обиму транспорта којима су српски рековалесценти 

из Бизерте пристизали у Допунску команду у Солуну. 

Најпре, на основу наредбе министра војног ФЂО бр. 

9 124 од 16. фебруара 1916. године, на фронт су враћени 

одморени и опорављени војници који су у Бизерту пристигли 

у саставу трупа. У ова два наведена транспорта за 

Солунски фронт враћено укупно је 4 475 одморених и 

опорављених војника 1 . 

Од ступања на Халкидики до 15. априла 1917. године 

(дакле, за годину дана) из туниских болница у Допунску 

команду у Солуну враћено је укупно 4 891 рековалесцент. 

У погледу стања српске војске на дан 31. децембар 

1917. године, Врховна команда навела је податак да је до 

наведеног датума (подаци се односе на 1917. годину) из 

Бизерте у Допунску команду у Солуну приспело 1 146 излечених 

војника који су као рањеници или болесници 

прошли третман успешног лечења и опоравка кроз туниске 

болнице и Рековалесцентно одељење у Лазуазу 1 . 

Евидентирајући транспорте рековалесцената и регрута 

из Бизерте за Солун током 1917. године који су наведени 

у ВРС за 1917. годину произлази да је у тој години 

на фронт транспортовано укупно око 7 000 људи из 

ових структура 1, 4 . 

Транспорт у правцу Солуна интензивиран је посебно 

током 1918. године, а чинили су га углавном рековалесценти 

и добровољци. Питомци Скопске подофицирске 

школе, њих око 400, сада у улози подофицира, транспортовани 

су из Бизерте на Солунски фронт 28. јула 


Да сумирамо: у току 1916. године из болница у Бизерти 

отпуштено је и у правцу фронта поступно упућивано 

најпре 4 475 рековалесцената, до средине априла 

1917. године тај број износио је 4 891, а потом до краја 

1917. године још 1 146 рековалесцената што укупно износи 

10 512 излечена, прездравела војника током 1916. и 

1917. године. Ако се има на уму укупан број оних који 

представљају повратне губитке (23 936), произлази да је 

највећи број њих, 13 424, пребачен на фронт током 1918. 

године - до августа, када су завршене припреме за пробој. 

Рехабилитација инвалида 

У Бизерту су упућивани најтежи рањеници и болесници. 

Последица тога била је да је варош и околина у 

тим ратним годинама, као ретко које место у позадини 

ратних дејстава, била препуна инвалида - јунака. Осим 

из туниских болница инвалиди су пристизали у Бизерту 

и из других места северне Африке. У Бизерти и околини 

боравило је укупно 2 048 ратних инвалида од чега је за 

потпуне инвалиде проглашено 1 528, а за полуинвалиде 

520 лица. 

Били су груписани у три велика санаторијума: у логор 

„Лазуаз“ – Рековалесцентско одељење (лакши и полуинвалиди 

са изгледом на опоравак), Касарну „Ламберт“ 

(тешки инвалиди) и Санаторијум „Бен Негро“ Дом 

српских инвалида удаљен око седам километара североисточно 

од Бизерте (најтежи инвалиди). 

Један број инвалида као и болесника и рањеника 

после болничког лечења упућиван је на рехабилитацију 

и опоравак у разне бање северне Африке: Корбус (на 

морској обали источно од Туниса око 60 километара) 

Хамам Лиф (јужно од Туниса око 20 километара) Хамам 

Рира (југозападно од Алжира око 110 километара). Туберкулозни 

болесници из свих болница упућивани су у 

санаторијум на рехабилитацију и лечење у Кап Матиф и 

Ферде Ло (у Алжиру). Они којима је за даље лечење погодовала 

топла клима упућивани су у четири вароши са 

топлијом климом међу којима су били Сус (јужно од Бизерте 

око 200 километара), и Хамамет (око 100 километара) 

а кориштена су и планинска лечилишта Аин Драхам 

(западно од Бизерте 150 километара - близу града 

Табарка) и Мисергин и Сук Арес (у Алжиру). 

Да би умањили ратне последице и припремили инвалиде 

да на најбољи начин прихвате стварност и будућност, 

а осталим војницима на корист прекратила досада, 

команда Резервних трупа и Подофицирских школа 

неколико месеци раније (наредбом бр. 288 од 14. јуна 

1917. године) регулисала је да се у оквиру Рековалесцентног 

одељења у Лазуазу и Инвалидског одреда у 

Касарни „Ламберт“ формирају школе, курсеви и радионице 

ради оспособљавања инвалида и изучавања заната 

као што су: столарски, обућарски, сарачки, плетарски, 

берберски, пинтерски, типографски, штампарски, лимарски 

и други. 

Организовани садржаји у функцији 

рехабилитације 

Као посебан облик рехабилитације могу се посматрати 

садржаји и мере које је команда предузимала ради 

организовања свакодневних активности живота и рада 

војника и јединица у насталим условима. Јер, захваљујући 

француској предусретљивости и срдачности, глад која 



је морила српског војника пуна два месеца, веома брзо је 

нестала. Али у његовој души из дана у дан нарастала је 

једна друга глад – глад за вестима из родне куће, из окупиране 

отаџбине, из јединице коју је због болести морао 

да напусти. А вести није било. У логору није било новина 

нити књига, тако да су биле мале могућности духовног 

задовољења и забаве. Требало је наћи лека чамотињи, 

доколици, чежњи за породицом и родним крајем, 

тешким мислима о стању у поробљеној отаџбини, летаргији, 

депресији па и недисциплини и свему што из тога 

произлази. Старешине су уочиле овај проблем и убрзо 

смело кренуле у његово решавање. 

За непуна два и по месеца по искрцавању – 13. марта 

(28. фебруара по старом календару) 1916. године изашао 

је први број листа „Напред“. Лист је основао први 

командант наших трупа у северној Африци пуковник 

Ђорђе Ђорђевић. У ратним условима ово је био заиста 

подухват. Главни уредник био је професор Чајкановић. 

Лист „Напред“ основао је и библиотеку под истим 

називом. Штампарија српских инвалида издала је едицију 

која је садржала 21 књигу и брошуру. Последњи, 

872. број листа „Напред“ изашао је 29. децембра 1918. 

године када је на свим фронтовима већ био завладао 

мир. 

Из тих потреба, родила се идеја да се у Лазуазу оснује 

„Српско војничко логорско позориште - Африка“ 

чији је редитељ постао глумац Димитрије Гинић. 

У оближњем каменолому нађен је камен и приступило 

се изградњи. Отворено је право градилиште. У полукругу 

од 140 метара од лепо украшене позорнице никао 

је амфитеатар од тесаног камена са партером и 34 

реда седишта који је могао да прими 3 000 гледалаца. 

На Петровдан, 12. јула 1917. године, представом „Ђидо“ 

од Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака свечано 

је отворено ново, летње позориште у Лазуазу. Од тада па 

све до одласка српских трупа из Африке, у њему је приказано 

217 предства од којих 80 премијера. 

И док је Београд славио четврти дан у слободи, 

представом „Српска душа“ од Жозефа де Грамона и 

Жоржа Монке, а у режији Александра Златковића, хорским 

програмом и шаљивом тачком Андре Костића, позориште 

у Лазуазу 5. новембра 1918. године опростило 

се од своје публике. 

Своју мисију позориште, оркестар музике Коњичке 

дивизије и хор проширили су наступајући не само у Лазуазу, 

већ и у дворананма и на трговима у Бизерти, Тунису 

и местима широм француских колонија у северној 

Африци. А, када је реч о поменутом оркестру, по општем 

признању то је био најбољи оркестар тог времена у 

Тунису. Откривши овим просторима препознатљив печат 

српске музике и културе, његови концерти памтили 

су се дуго после рата. На њима су извођене Мокрањчеве 

руковети, композиције Јована Урбана, Витеслава Рендла 

и слично. 

Музика Коњичке дивизије организовала је музичку 

школу за слепе који су касније као засебан оркестар давали 

своје концерте најпре у Бизерти, а потом и на турнејама. 

Од војника Рома из околине Крушевца и Краљева, 

који су знали да свирају и трубача из Ужица (Драгачеваца 

и Златибораца), комплетиран је у Бизерти још један - 

Цигански оркестар. Од војника и ђака богослова (из ђачке 

чете) питомаца Скопске подофицирске школе и добровољаца 

Добровољачког пука формирана су три певачка 

хора. Формирана је и гимнастичка секција коју је предводио 

Славољуб Сековнић-Фердо. Гимнастичари су 

имали запажене наступе у такмичењима са екипама 

француске војске. 

Своје израђевине инвалиди су излагали и продавали, 

допуњавајући тако својим експонатима изложбе уметничких 

дела војника сликара и вајара. У Бизерти су 

одржане четири веома успешне изложбе. 

И у најтежим данима изгнанства и голготе Србин је 

прослављао или макар обележавао, Крсну славу, Божић 

и Васкрс. Тако је било у рововима на последњој линији 

одбране Косова, у одступници преко Албаније и дуж албанског 

приморја, при превожењу на савезничким лађама, 

а као мелем на ту љуту рану пристизале су им празничне 

честитке Престолонаследника. 

Своју веру и обичаје Србин није заборавио ни у далекој 

Африци. У касарнама, логорима, по болницама и 

санаторијумима, Срби су увек светковали све велике 

верске празнике нарочито обележавајући Бадње вече, 

Божић, Васкрс, Видовдан и своју Kрсну славу. Своју веру 

и обичаје Србин није заборавио ни у далекој Африци. 

Чим се Српска војска разместила у северној Африци, 

организован је верски живот. У команди Српских резервних 

трупа и подофицирских школа у Касарни „Ламберт“, 

у болницама у Феривилу, Тунису, Алжиру и у логору 

Лазуаз. 

У логору српски војници одмах су једну бараку 

адаптирали и опремили као цркву у којој су се обављале 

молитве, литургије, верска служба и обреди за војнике и 

старешине логора. Свештеници су обављали црквене 

свечаности у јединицама у логору и касарнама, држали 

опела у болничким капелама и над гробовима умрлим, 

парастосе на гробљима и пригодне родољубиве беседе у 

болницама којима су крепили душу болесницима. Међу 

болничким свештеницима били су: Јосиф Цвијовић у 

Болници „Сион“, Милан Д. Цветковић у Болници „Аин 

Берда“, а у Сиди Абдали био је Михајло Петровић који је 

био и старешина цркве у Лазуазу. 

Свештеници су и пошкропили водицом сваког 

српског војника који се укрцао у лађу у правцу Солунског 

фронта и освештали све војне заставе које су јединице 

том приликом примале. Нема темеља ма ког објекта 

који су саградили српски војници на тлу Африке а 

да није био освештан - темељи цркве и сваке бараке, 

капеле на Српском војничком гробљу у Бизерти, позоришта 

у Лазуазу. 

Наши губици у северној Африци 

И у Тунису и Алжиру, далеко од отаџбине, дубоко 

су урезани трагови несреће која нас је тих година задесила. 



За многе од оних који су лечени у болницама Бизерте, 

Сиди Абдале и Туниса, Кап Матифа, Орана, Бона, 

Константина, Алжира, нашло се лека, али за многе спаса 

није било. Ни пријатна средоземна клима, ни удобна постеља, 

ни невиђени напори француских лекара, милосрдних 

сестара, болничара и осталог болничког особља у 

борби за оживљавање изнемоглих, оболелих, рањених, 

напаћених кроз албанске гудуре, није их могла исцелити. 

Различити су подаци о броју умрлих у Тунису и 

северној Африци што наводи на закључак да се историчари 

овим проблемом и нису бавили или макар не на 

тако озбиљан начин. Као такви, непроверени и непотврђени, 

преносили су се у својој шароликости с колена 

на колено. 

Разлике у подацима настајале су јер је пропуштена 

прилика да се одмах по завршетку рата сачине веродостојни 

спискови и шеме сахрањених на сваком гробљу 

појединачно. Нико од наведених у своје податке није 

укључио и неколико стотина, а најмање 120, српских 

војника који су после торпедовања француске лађе „Галија“, 

свој живот окончали на дну Медитерана у близини 

Бизерте и пет војника који су били сахрањени на парцели 

Грчког гробља у Тунису а потом есхумирани у заједничку 

француско-српску гробницу чија имена су остала 

незабележена. 

Једину светлу тачку представља педантна евиденција 

и савесни извештаји чувара наших војничких гробаља 

у северној Африци, инвалидског капетана Петра 

Гавриловића. 

Подаци до којих сам дошао поређењем пет врста 

спискова са подацима из других докумената говоре да на 

тлу северне Африке на 24 гробља почива 3 160 српских 

војника. Од тога је евидентирано: 1 генерал, 88 официра, 

143 подофицира и 42 питомца. У наведени податак укључени 

су и сахрањени на Грчком гробљу у граду Тунису 

и настрадали бродоломници у бизертскосицилијанском 

пролазу као и изгубљени гробови и гробља 

у Алжиру а које ретко који аутор помиње и о чему 

постоје слабо евидентирани трагови. 

Од тога у Тунису на пет гробаља и у дубини бизертског 

залива остало је да вечно почива најмање 2 682 

српска ратника, а у француској колонији Алжир на 18 

гробаља у три колонијална департмана (Алжир, Константин 

и Бон), своје кости расуло је 478 српских ратника. 

Ту, уз болнице и лечилишта, почела су ницати српска 

војничка гробља као вечна пребивалишта оних који 

су занавек остали у Феривилу, Бизерти, Тунису и Сусу, 

Алжиру. 

Наше највеће ратно гробље у северној Африци налази 

се у Феривилу. То што је Видо постало за Крф, Феривил 

је значио за Сиди Абдалу. У седам парцела било је 

сахрањено 1 622 српских редова и каплара, 77 подофицира 

и 23 официра. 

На крају рата у великом гробљу малог Феривила са 

укупно 19 парцела било је више мртвих, него у Феривилу 

живих. Сврстани у 10 војних парцела, сахрањени у 1 

912 гробова, на гробљу је остало да вечно почива 2 419 

савезничких и пет непријатељских војника. У њима су, 

један уз другог, заједно лежали српски и француски ратници, 

они који су, након одступнице преко Албаније и 

Црне Горе или рањавањана на фронтовима, допремани 

на лечење у Сталну маринску болницу у Сиди Абдалу и 

ту умирали. 

Њима у част и у славу француских војника, Друштво 

„Француска успомена“ подигло је заједнички величанствени 

споменик. под којим су некада званичне државне 

и војне делегације и удружења полагали венце. На 

средини између парцела у којима су били сахрањени наши 

војници постављен је споменик на коме је уклесан 

стих – епитаф: „Овде почивају снови синова храбрих “. 

А прошло је, ево, већ више од пола века без опела 

над српским војним гробовима у Африци. 

Значај Бизерте 

Кроз болнице, касарне, логоре и друге прихватне 

објекте Туниса, Алжира и Марока за све време опоравка, 

према рачуници коју смо исказали, прошло је 55 612 

војника и 3 672 избеглице, па долазимо до податка да је 

у северној Африци боравило укупно 59 284 Срба. 

Ако овај податак упоредимо са укупним бројем 

српских војника који су преживели прелазак преко Албаније 

(према извештају француске комисије за искрцавање 

од 28. марта реч је о укупно 158 426 војника и официра) 

долазимо до закључка да је сваки трећи војник 

српске војске због неког разлога (лечење или обука) боравио 

у Бизерти. 

Од укупног броја војника њих 41 135 у Бизерту стигло 

је ради лечења, а осталих 14 477 ту су боравили ради 

почетног опоравка или обуке. У Бизерти је излечено 

35 936 војника од чега је на фронт упућено 23 936 рековалесцената. 

Овоме треба додати и 23 445 обучених 

војника, регрута и добровољаца. Дакле, у правцу фронта 

упућено је укупно 47 381 одморен, опорављен, прездравели 

и обучен војник. 

И управо у овом податку садржан је најважнији и 

истински допринос Бизерте дејствима на фронту – допринос 

који обавезује и историографе и следбенике славних 

предака и надлежне државне органе. 

Јер, повратним губицима и другим структурама којима 

је из Бизерте освежаван фронт, заправо су надомештене 

наше неуспеле почетне процене и очекивања да 

ћемо Солунски фронт (који је због његове ширине, губитака 

и заморене трупе вапио за попуном) у припреми одлучујућег 

пробоја, заситити новим војницима из заробљеничких 

добровољачких структура. Изведени подаци 

на најбољи начин показују какав је заправо био допринос 

Бизерте санитетском збрињавању, обуци и попуни 

јединица српске војске на фронту. 

Из напред реченог лако је извести и још неколико 

крупних закључка: да је сваки други војника, који је 

према прегледу губитака лечен од болести и рана, лечен 

у бизертским болницама; да је смртност износила мање 

од 10 процената; да две трећине представљају они који 

су у Бизерту стигли на лечење а једна трећина оних 



структура које су ту боравиле ради обучавања (регрути, 

добровољци). Да су 1/3 лечених представљали рањеници 

а 2/3 болесници, да је број повратника на фронт у тренутку 

пробоја био 2/3 укупно лечених. 

Из свега јасно произлази и закључак да се део наших 

војника који је прошао кроз Бизерту није тамо налазио ради 

одмора, већ из нужде и преке потребе, да нису седели 

скрштених руку већ су, нашавши се у таквим околностима, 

уложили огромне напоре да се плански и организовано 

што пре врате у своје јединице. С обзиром на структуру и 

број оних који су боравили у северној Африци тежиште је 

свакако било на санитетскоим збрињавању, и лечењу изнемоглих 

болесних и рањених, лечењу и опоравку тешких 

рањеника и болесника, а потом на обуци регрута и добровољаца 

и коначно на прихвату избеглица. 

Била је то огромна војска којој је Бизерта, као безбедна 

савезничка база у дубокој позадини ратних збивања, 

послужила као поуздан ослонац за пружање комплетне 

и снажне санитетске подршке дејствима на Солунском 

фронту и ради обучавање регрута и добровољаца, у 

склопу укупне преобуке и реорганизације српске војске, 

који су се ту оспособљавали за борбу и одатле упућивали 

у борбене окршаје. 

Улогу коју је Бизерта одиграла за Српску војску у 

Првом светском рату можемо посматрати кроз још неке 

догађаје и опште оквире у којима се тих ратних година 

нашло становништво северне Африке. У том смислу 

треба подсетити да је Шести пук афричких ловаца из Бизерте 

окупирао Крф и тако обезбедио искрцавање српске 

војске на ово острво. Бизертски бродови обезбеђивали су 

транспорт из Драча и Валоне на Крф. Бизертски мерзери 

били су допремљени као појачање српској војсци и жестоко 

дејствовали у току ватрене припреме на одсеку 

пробоја српских армија на Солунском фронту. По пробоју 

Солунског фронта једна француска колонијална коњичка 

бригада са два пука – спахија и афричких ловаца 

наставила је гоњење непријаеља кроз Качаничку клисуру 

и источну Србију. 

Иначе, из састава француских колонијалних снага 

током Првог светског рата убијено је или умрло 71 000 

војника и у томе се огледа велики допринос северне Африке 

успеху савезника у Првом светском рату 9 . 


1. Veliki rat Srbije, Ministarstvo vojske i mornarice, Beograd, 

1924. 

2. Trnovit put Srbije 1914 – 1918, Beograd; BIGZ: 1974. 

3. Pavlović B. Ploveće bolnice u ratovima Srbije do 1918. godine, 

4. Stojanović V. Istorija srpskog vojnog saniteta – naše ratno 

iskustvo, Beograd; VINC: 1992. 

5. Đurić S, Stojanović V. Golgota i vaskrs Srbije, Beograd, 1998, 

6. Živulović Ž. Preci i potomci, Službeni glasnik, Beograd, 1998, 

7. Dodir, letopis Veljkove Škole, Beograd. 

8. Srpski vojni sanitet u 1916. godini, Akademija medicinskih 

nauka SLD, Beograd 2007. 

9. Vojna Enciklopedija, Beograd; Vojnoizdavački zavod: 1975. 

10. Pregled istorije ratova, Vojno delo, Beograd, 1962. 

11. Stošić A. Veliki dani Srbije, Društvo za negovanje tradicije 

oslobodilačkih ratova Srbije do 1918., Beograd: 1994. 

12. Švabić B. Starim tragom, Beograd: Štamparija Iv. Čolovića i Ž. 

Mađarevića: 1930. 



UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Медицинско снабдевање и апотекарски рад у српској војсци на 

Солунском фронту 

Medical material supply and the pharmacists involvement in the Serbian Army 

Medical Corps on the Salonika Front 

Гојко Кеча*, Александар Недок † , Бранислав Поповић † , 

Драган Ступар ‡ , Јово Зељковић * 

*Санитетски пуковник у пензији, Београд; † Медицинска академија Српског 

лекарског друштва, Београд; ‡ Фармацеутски факултет, Београд 


први светски рат; србија; грчка; медицина, ратна; 

фармацеути. 

Key words: 

world war I; yugoslavia; greece; military medicine; 

pharmacists. 

Увод 

У српском војном санитету веома рано уочено је да 

је добро организовано медицинско снабдевање и постојање 

одговарајуће ратне санитетске опреме предуслов за 

успешно збрињавање рањеника и болесника. Први подаци 

о набавкама ратне санитетске опреме потичу из 1848. 

године 1 . 

То значи да је уочена разлика у односу на опремање 

установа у миру и да ратно опремање има своје специфичности 

и захтеве. Основни захтев био је да се обезбеди 

покретљивост (мобилност), одговарајуће паковање и 

количина, који обезбеђују аутономност у одређеном 

периоду. Сходно томе, прва припрема опреме одговарајућег 

квантитета и квалитета везује се за 1853. и 1854. 

годину. „Правилником о уређењу војне апотекарске 

струке“ из 1862. године предвиђен је Главни депо лекова 

и прибора при Војној апотеци у Београду, који је обезбеђивао 

снабдевање српске војске у миру и рату 1 . 

Уследили су српско – турски ратови 1876/77. и 

1877/78. и српско – бугарски рат 1885, који су у сектору 

снабдевања указали на одређене недостатке који су могли 

да се отклоне у мирнодопском периоду од 1886 – 

1912. (скоро 30 година), када су наступили балкански 

ратови и, скоро без предаха, и Први светски рат 1914. 

године. 

Из овог кратког прегледа може се закључити да се 

радило на развоју и побољшању ратне санитетске опреме 

и система медицинског снабдевања, али и да није било 

много времена за темељни развој. 

Апотекарски рад у српској војсци на Солунском 

фронту 

Када је исцрпљена српска војска стигла на Крф, постојала 

је оправдана нада да ће се опоравити и што је 

могуће пре вратити у отаџбину. Жилавост војске и проверена 

способност њеног санитета учинили су да ова 

нада буде ближа и извеснија. Ратови које је Србија водила 

у претходних тридесетак година били су практична 

провера теорије, методологије и праксе лечења рањеника 

уз стални напредак, укључујући ту и побољшање стања 

материјалне снабдевености. Стални успони и падови 

оспособљености санитета дешавали су се као по правилу. 

У једном тренутку, 1901. године, санитет српске 

војске остао је готово без икаквих средстава, јер је пожар 

уништио Главно санитетско слагалиште и све у њему. 

Ипак уследио је релативно брз опоравак и на почетку 

Првог светског рата, српска војска је била доста добро 

опремљена и снабдевена, посебно 1915, као што је већ 

речено. Догађаји који су уследили, а посебно повлачење 

преко Албаније, вратили су је на ниво који није био 

задовољавајући. Ипак, уз помоћ савезника, опоравак је 

уследио, а неки елементи организације и стручне оспособљености 

достигнути у претходном периоду, убрзао је 

поновну оспособљеност како би помоћ рањеницима била 

пружена што пре на бојишту, што је био основни циљ и 

на Солунском фронту. 

Благовремено, још фебруара 1916. године, начелник 

санитета Врховне команде, др Роман Сондермајер је од 

Correspondence to: Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, Džordža Vašingtona 19, 11 000 Beograd, Srbija. Tel.: 

+381 11 32 46 090. E-mail: anedok@sbb.co.yu


Штаба Врховне команде тражио попуну ратне санитетске 

спреме по формацији. Попуна јединица извршена је 

тако што је добијена сва опрема од Француза, а уз то су 

формирана и два санитетска слагалишта: Главно војишно 

у Солуну и Главно санитетско–апотекарско на Крфу. 

Слагалиште на Крфу имало је управу, магацин апотекарског 

материјала, магацин санитетског материјала и две 

комисије за пријем и слање апотекарског и санитетског 

материјала. 

Ипак, се мора истаћи да добијена санитетска опрема 

није била најсавременија и да су неки њени делови коришћени 

у француској кампањи у Африци. На опреми су 

постојале ознаке „Мадагаскар 1896“. Много година касније, 

било је примера да су доброчиниоци као помоћ 

давали чак и неупотребљив материјал. Поред тога, остаје 

питање на које немамо прецизнијег одговора, колико је 

помоћи стварно добијено а колико је плаћено. У писаним 

материјалима често се, када се објашњава зашто нешто 

није урађено, наводи да Србија није имала довољно 

финансијских средстава! 

Условно се може рећи да је опремању трупног нивоа 

санитетским средствима даван приоритет. Ово, свакако, 

из разлога што трупа трпи највеће губитке, а рањенике 

мора збрињавати одмах на месту рањавања, што је 

и напред дефинисан циљ. 

Пешадијско-пуковско-санитетско одељење било је 

формацијски опремљено апотеком са три сандука, хируршком 

опремом, такође, у три сандука и са истим 

бројем сандука завојног материјала. Поред тога, имало је 

шатор и остали амбулантни материјал и носила, а за 

преношење коришћене су мазге. 

Амбуланте деташованих јединица биле су опремљене 

са три ранца лекова и материјала, са 12 торбица 

санитетског материјала, нешто медицинских инструмената 

и осталог материјала. 

Дивизијско завојиште било је опремљено лековима, 

медицинским инструнментима, завојним материјалом, 

осталим прибором укључујући и рендген опрему. Лекови 

и санитетски материјал у дивизији паковани су као 

што следи: 

- 2 велика сандука лекова; 

- 1 велики сандук ортопедског прибора; 

- 1 велики сандук хируршког прибора; 

- 3 велика сандука завојног материјала; 

- 3 велика сандука са 32 ранца завојног материјала 

11 . 

Поред постепено формираних позадинских санитетских 

установа које су имале у саставу и апотекарско 

особље, у оперативним јединицама апотекари и 

апотекарски помоћници налазили су се у дивизијским 

завојиштима и болничким одељењима 9 

Снабдевање санитетским материјалом и лековима 

све време трајања рата на Солунском фронту, до пробоја 

било је врло добро. Ни у чему није се осећала оскудица; 

свега је било довољно и достављано на време 3 . 

У Солуну била су два француска слагалишта: санитетско 

и апотекарско, а поред њих постојало је и Српско 

војишно санитетско – апотекарско слагалиште. Сем тога, 

на самом фронту постојала је нека врста слагалишта уз 

завојишта, односно пољске болнице. 

Из француских слагалишта, као и из нашег, снабдевање 

је прецизирано односно било је одређено које се 

установе могу из њих снабдевати, којим количинама и у 

ком периоду. То све ишло је аутоматски: слагалишта су 

у одређено време слала материјал дотичним установама 

и јединицама на фронт са својим људима и превозним 

средствима (принцип „од себе“) 3 . Наравно, у случајевима 

када је рационално чинило се и по принципу „к себи.“ 

„Лекови, завојни и санитетски материјал добијани су на 

време из француског слагалишта, преко транзитног магацина“ 

11 . 

За српску војску овај период представљао је праву 

прекретницу и у начину евакуације и употреби средстава 

за евакуацију. Развојем и напретком технике значај губе 

санитетске двоколице, лака и тешка санитетска кола а 

примат преузимају санитетски аутомобили, санитетски 

возови и на крају и ваздухоплови. Наравно, ова средства 

коришћена су у зависности од могућности, јер нису била 

погодна за све теренске услове и могла су се користити 

само у зони безбедних путева и пруга. Привилегију поседовања 

авиона за евакуацију имали су, наравно, савезници. 

Свакако, постигнут је напредак у брзини и удобности. 

Средства за евакуацију имала су значај и за снабдевање, 

па је напред изнета добра оцена произашла и из 

тога што су она коришћена у „повраном транспорту“. 

Када су почела дејства за пробој Солунског фронта, 

настале су и тешкоће у снабдевању, а нарочито касније у 

операцијама гоњења, кад су јединице одмицале све даље 

а слагалишта остајала на истим локацијама. Тешкоће у 

снабдевању пратиле су тешкоће у евакуацији рањеника, 

директно повезане једне с другим. 

Послове медицинског снабдевања, по правилу, носе 

апотекари. У саставу српске војске на Крфу почетком 

1916. године било је: 

У Моравској дивизији I позива, 11 апотекара; 

У Моравској дивизији II позива, 5 апотекара; 

У Комбинованом одреду 2 апотекара 

У Дринској дивизији I позива, 4 апотекара; 

У Дринској дивизији II позива, 2 апотекара; 

У Дунавској дивизији I позива, 9 апотекара; 

У Дунавској дивизији II позива, 5 апотекара; 

У Шумадијској дивизији I позива, 9 апотекара; 

У Шумадијској дивизији II позива, 10 апотекара; 

У Тимочкој дивизији I позива, 4 апотекара; 

У Тимочкој дивизији II позива, 5 апотекара; 

У Комбинованој дивизији I позива, 8 апотекара; 

У Брегалничкој дивизији, 3 апотекара; 

У Крајинском одреду, 1 апотекар; 

У Ужичком одреду, 2 апотекара; 

У Српско – енглеској пољској болници, Битољској 

сталној болници, Моравској сталној војној болници, 

командама и другим местима било их је још десетак 2 . 

Keča G, et al. Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 83–86.


На дан 12.01.1918. године у саставу српеке војске 

налазило се 145 дипломираних фармацеута и 144 апотекарских 

помоћника 10 . 

Може се оценити да је ово завидан број апотекара, 

чија је улога била видна у организацији медицинског 

снабдевања, опремању медицинском опремом и, посебно, 

у апотекама, слагалиштима и у изради лекова. 

Оволики број апотекара представља велики потенцијал 

за сваку војску. Рачунајући да је српска војска 

имала 120–150 хиљада људи (о чему се подаци доста 

разликују), да стање њиховог здравља није било на највишем 

нивоу, да је снабдевање и рад вршено у неповољним 

материјалним условима и у покрету, могло би се 

рећи да општа ситуација и није била тако повољна са 

аспекта тактике, посебно после пробоја Солунског фронта, 

али је тада, у ствари, била најбоља са психолошког 

аспекта, тако да поменути недостаци губе на значају, јер 

сан целе војске постао је стварност. 

Овако велики број апотекара утицао је на то да у 

читавом трајању фронта снабдевање буде добро, према 

оцени компетентних фактора. 

Апотекари у српској војсци имали су различит статус 

у служби . Рангирани су по класама а сврставани у 

групе као војни, грађански, контрактуални (уговорни), а 

било је и неколико дневничара. Треба рећи да су ниже 

класе апотекара имале мању плату, а уз то су морали 

сами да купују делове своје војне опреме. Наравно, због 

тога је постојала одређена доза незадовољства, али нема 

података да је ико одбијао да извршава своје обавезе. 

Пожртвовани рад апотекара на Солунском фронту 

задужио нас је да им наведемо имена (види прилог). 

Допринос Црвеног крста, у снабдевању војске, није 

мали. Иако је централно слагалиште ове организације 

остало у Нишу, нађен је начин да се средства дотуре тамо 

где су била најпотребнија. Познати су примери слања 

курира до слагалишта одакле су изузимали најнужније 

ствари. И друге међународне хуманитарне организације 

имале су удео у снабдевању и опремању српске војске 5 . 

Треба напоменути да је улога Црвеног крста у то 

време била више окренута војсци јер су и губици до тада 

били углавном у војничким редовима. Већ од Првог 

светког рата однос губитака војске и цивила постаје 

обрнут. Због тога, активност Црвеног крста се више 

окреће становништву 6 . 


Добра опремљеност и снабдевеност војске лековима 

и добра организација, уз одговарајућу кадровску попуњеност, 

основни су фактори ефикасности и успешности 

војног санитета. Српска војска успела је да у крајње 

неповољним условима достигне задовољавајућу опремљеност 

и снабдевеност и тиме у значајној мери умањи 

последице тешких санитетских губитака. Напредна схватања 

појединаца допринела су да се после ратног периода 

приступи развоју модерне санитетске опреме и средстава 

заштите од последица употребе модерних, разорних 

борбених средстава. 

П Р И Л О Г 

ПРЕГЛЕД 

ИМЕНА АПОТЕКАРА, АПОТЕКАРСКИХ ПОМОЋНИКА И СТУДЕНАТА 

ФАРМАЦИЈЕ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ 

Војни апотекари: 

I класе 

Артико Мелхиор 

Бонић Александар 

Каменчић Милан, отпуштен 1917 8 

Мирковић-Вуловић 

Војислав 

Степановић Михаило 

Суботић Богосав 

Урошевић Димитрије 


II класе 

Милић Радмило 

Смодлака Никола, отпуштен 1917 (8) 


III класе 

Ковачевић Александар 

Нежерни Емило 


IV класе 

Анђелковић Владислав 

Грађански апотекари примљени у 

службу: 

Бранко Т. Михајловић (хх) 

Михел Густав (хх) 

Манделбаум Јевђеније (х) 

Брзичевић Миливоје (х) 

Живадиновић Јован (х) 

Јакшевац Душан (х) 

Јевремовић Миливоје (х) 

Јелић Михаило (х) 

Јовановић Мајданац Слободан (x) 

Мицић Војислав (х) 

Мишковић Милан (х) 

Пантовић Радивоје (х) 

Ристић Владислав (х) 

Сабовљевић Василије (х) 

Апотекар заробљеник: 

Петрик Владислав 

Грађански апотекари-Војни 

обвезници: 

Алмузлино Нисим 

Антонијевић Коста 

Дилбер Димитрије 

Апотекари приправници: 

Грујић Миодраг 

Зарић Петар 

Каракашевић Милан 

Павловић Александар 

Петровић Момчило 

Радетић Милутин 

Симовић Милош 

Стаменковић Душан 

Цајић Петар 

Студенти фармације: 

Зделар Војислав 

Јаковљевић Љубиша 

Јовановић Никола 

Крстић Живан 

Маринковић Милош 

Петровић Александар 

Смодлака Божидар 

Стефановић Никола 

Апотекарски помоћници: 

Аћимовић Урош 

Барјактаревић Александар 

Боди Александар 



Атанацковић Живојин 

Врана Јан, умро 1916 (8) 

Грујичић Гојко 

Ђорђевић Богољуб 

Живковић Милоје 

Илић Петар 

Константиновић Наум 

Крстић Бранко 

Мартиновић Војислав 

Наумовић Ђорђе 

Павловић Борислав 

Пауновић Милорад 

Пелнарж Мирослав 

Поповић Стеван 

Стевановић Љубомир 

Трајковић Светозар 

Шефелин Рудолф, умро 1916 (8) 

Контрактуални војни апотекари: 

Блејвич Георгије Семеновић 

Вигодски Јаков 

Ласка Милан 

Нехиба Јарослав 

Хемр Адалберт 

Ћирић Ђорђе 

Војни апотекари- дневничари: 

Булић Радослав 

Јелић Марко 

х Примљени у војну службу као апотекри 4. класе 8 

хх Примљени у војну службу као апотекри 2. класе 8 

Драшкоци Виљем Душманић Мирко 

Живковић Милан 

Јакиш Едуард 

Јанковић Станоје 

Јовановић Андра 

Јовчић Васа 

Каргетић Душан 

Ковачевић Живко 

Ковачевић Милан 

Коцић Петар 

Кузмановић Светислав 

Лукић Сава 

Манојловић Драгомир 

Милошевић Душан 

Мирковић Душан 

Митић Димитрије 

Младеновић Драгутин 

Мумџић Сава 

Несторовић Милан 

Нецић Петар 

Николајевић Јован 

Нушић Ђорђе 

Панић Миленко 

Пападопулос Константин 

Петровић Ђорђе 

Поповић Божа 

Поп-Христић Димитрије 

Ристић Ђорђе 

Секулић Милан 

Сканрел Карло 

Симоновић Светислав 

Стефановић Милан 

стојановић Марко 

Тодореско Јован 

Тунер Михаило 

Туцаковић Радомир 

Шаиновић Живко 

Викторовић Јован 

Димитријевић Драгољуб 

Јелић Јован 

Јовановић Димитрије 

Јовановић Чедомир 

Каменчић Миодраг 

Крстић Душан 

Лукић Михаило 

Мазнић Михаило 

Марјановић Коста 

Марковић Бошко 

Марковић Михаило 

Милановић Љубомир 

Мојковић Душан 

Николајевић Александар 

Павловић Александар 

Поповић Милорад 

Поповић Радован 

Прикелмајер Јосиф 

Радетић Милутин 

Радосављевић Павле 

Самуиловић Јаков 

Станковић Момир 

Стефановић Лазар 

тадић петар 

Тасић Душан 

Тодоровић Блажа 

Ћирковић Бранислав 

Шалавардић Александар 


1. Stupar D. Medicinsko snabdevanje i ratna sanitetska oprema 

srpske vojske u Balkanskim i Prvom svetskom ratu (1912- 

1918). Arhiv za negovanje zdravstvene kulture Srbije, Naučnog 

društva za istoriju tdravstvene kulture Srbije 1989; 1–2, 

33–43. 

2. Nedok A. Povlačenje srpske vojske ka albanskom primorju i 

njena evakuacija na Krf 1915/1916, rad vojno – sanitetske službe, 

Beograd. 2006; 35. 

3. Mićić R. Oprema i snabdevanje srpske vojske sanitetskom i 

apotekarskom spremom i matrijalom u prošlim ratovima, iz V. 

Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta, Beograd. 808– 13. 

4. Nedok A. Reorganizacija vojnog saniteta 1916. godine, Beograd 

2007; 13–42. 

5. Joksimović H. Rad našeg Crvenog krsta u ratovima: U Stanojević 

V. Istorija srpskog vojnog saniteta, naše ratno sanitetsko 

iskustvo, Beograd. 830–46. 

6. Popović B. i sar. Vojni sanitet u srpskom narodu, Banja Luka 

2002; 85–107; 349–78. 

7. Nedok A. Vojni sanitet u 1917. i 1918. godini, rad prihvaćen za 

štampu u suplementu VSP. 

8. Ratna rang lista aktivnih oficira vojnih činovnika, Solun, 1918. 

9. Nova vojna formacija saniteta – V. K. San. od. Br 525, juni 1916. 

10. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju Solunskog fronta , 

Vonosanit Pregl 1, 1959; 16(11): 980–8. 

11. Popović S. Neobjavljeni memoari generala Save Popovića. 

(nalaze se u Muzeju SLD u Beogradu.) 



UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Рат после рата: допринос српских добровољаца у борби за 

словеначке западне и северне границе 1918/19. 

War after the war: Struggles for Slovenian North – Western borders in 1918/19, 

involvement of Serbian volunteers 

Маријан Ф. Крањц 

Генерал-мајор у пензији, Љубљана, Словенија 

Key words: 

world war I; slovenia; yugoslavia voluntary workers. 


prvi svetski rat; slovenija; srbija; dobrovoljci 

Увод 

У српској и словеначкој историји нема самосталног 

чланка нити пак студије, која би се бавила разним аспектима 

доприноса српских добровољаца у борби за словеначке 

западне и северне границе после окончања Првог 

светског рата 1918/19. Постоје само узгредни записи и 

напомене. Лојзе Уде, * најпознатији словеначки историчар, 

специјалиста за проблематику Корушке, нагласио је 

у својим »корушким« студијама, да ће о наведеној проблематици 

посебно расправљати, међутим то није стигао 

учинити. Но, зато је генерал-мајор Рудолф Маистер, одмах 

после завршених борби за Марибор, истакао на првом 

месту „јуначко држање српских војника“, па и дејствовање 

осталих словеначких јединица. Зато, сигуран 

сам да је таква похвала непосредног команданта, генерала 

Маистра, највреднији показатељ доприноса српских 

добровољаца не само у непосредној борби за Марибор и 

северну словеначку границу према Корушкој, већ и за 

енергични подухват потпуковника Стевана Швабића, 

који је зауставио италијанску војску у продору према 

Љубљани и рудницима у Трбовљима. 

Улога Националних већа 

У Словенији Национална већа (Народни свети) у 

Љубљани, као и по покрајинама и местима, превасходно 

–––––––––– 

* Лојзе Уде, (1896–1982), правник и историчар рез. поручник 

аустроугарске војске, после и словеначке војске генерала Рудолфа 

Маистра, непосредни учесник свих борби за северну словеначку 

границу, тајник народног вјећа у Великовцу, 1920. године одликован 

златном Обилићевом медаљом за храброст, писац монографије 

Корошко впрашање, Љубљана, 1976 и Бој за северно словенско 

мејо 1918–1919, Марибор 1977. 

имали задатак, да обезбеде ред и мир, заштиту од стране 

враћајућих се војничких јединица, као и неке одређене 

задатке проширења границе односно националне територије 

у оквиру „Мајнишке декларације“ односно Удружене 

(сједињене) Словеније. У том циљу су имали на распологању 

следеће могућности: формирање добровољних 

јединица Народне страже за сваки крај посебно, 

привремено задржавање враћајућих се српских заробљеника, 

задржавање и демобилизирање својих »националних« 

јединица – пукова; тражење испомоћи редовних 

(антантних) јединица српске војске 4 и чекање на одлуке 

међународне конференције у Паризу о мировном споразуму 

и разграничењу. 

Неправедно решење корушке проблематике после 

првог светског рата проистекло је, према анализи Здравка 

Серучарја због троје разлога: неприпремљеност словеначког 

Националног већа (Народног света); неблаговремене 

војне помоћи српске војске и разних интереса великих 

сила због италијанских аспирација и задовољавања 

пангерманских. † 

Због погодности који нам пружа систем ЦОБИСС, 

прегледао сам и помно простудирао све објављене историјске, 

литерарне и друге радове који се односе на наведену 

проблематику, са основним циљем, да прикупим 

релевантне показатеље (број и списак добровољаца са 

потребним генералијама, врсте наоружања, команданти, 

поједини сукоби и значајније војничке победе, утицај на 

дипломатске и друге одлуке, итд), на основу којих је могуће 

правити извесне закључке ради верификације политичких, 

дипломатских, војничких и других резултата. 

–––––––––– 

† Здравко Серучар, Војне акције у Корушкој 1918/19, Београд, 

1950, стр. 2 – пуковник ЈНА, Словенац, наставник војне историје и 

војне географије у Војној академији ЈНА, суаутор књиге Основи 

војне географије (Југославије и суседних земаља), Београд, 1961 

Correspondence to: E-mail: marijankr@volja.net


Морам одмах акцентирати, да су резултати мојих 

истраживања веома скромни. На словеначкој страни се 

осећа недостатак студије коју је намеравао написати историчар 

Лојзе Уде, док се на српској страни пре свега 

осећа недостатак једног зборника сећања учесника – 

српских добровољаца, који су учествовали у борби за 

словеначку северну и западну границу, као што су то 

учинили словеначки добровољци српске војске од 1912 

до 1918. године. Да таквих примера има, покушао сам и 

лично разјаснити. * Можда је и постојало некакво друштво 

или удружење српских добровољаца, што би требало 

још истражити. 

Као релевантне сам зато прихватио само податке и 

оцене др. Милета Бјелајца из његове монографије Војска 

Краљевине СХС 1918–1921, Београд, 1988, Здравка Серучарја 

из његове брошуре „Војне акције у Корушкој 

1918/19. године“, у издању Војноисторијског института 

ЈА, Београд, 1950 и Лојзета Удета „Бој за северно словенско 

мејо 1918/19“, Марибор, 1977. 

Пошто за сада не постоји релевантна самостална 

студија о стварном доприносу српских добровољаца у 

борби за северну и западну словеначку границу 1918/19, 

напротив, има и негативних оцена и реплика, очигледна 

је потреба, да се тај историографски недостатак исправи. 

Овај чланак је зато само скроман допринос једном таквом 

подухвату, који ће базирати на верифицираним показатељима, 

као и необрађеној архивској грађи (о Дравској 

дивизији и одлукама српске Врховне команде), па 

би тако избегли и непотребне полемике и новинске конфронтације. 

† 

Рат после рата 

Допринос српских добровољаца у борби за 

словеначке западне и северне границе 1918/19. 

Реално је претпоставити, да архивска грађа, посебно 

српске Врховне команде па и владе, садржи и одређена 

документа, која се односе на ову тему али нису објављена. 

То потврђује и чињеница, да до сада нису обелодањени 

разлози „хитног“ повлачења потпуковника Шваби- 

–––––––––– 

* Милисав Секулић, генерал-мајор ВРС, замолио ме да у роману 

Макса Шнудерла о борбама српских добровољаца за северну 

словеначку границу пронађем Гаговић Милета и Момчиловића из 

Љига. У роману од око 500 страница аутор је споменуо само лик заставника 

Ђуре, којега су се нарочито плашили »немшкутарји« из 

Марибора. Међутим, у свом чланку Одликовани са Корушког 

фронта 1919 пронашао сам Момчиловић Будимира, каплара из 1. 

пука Дравске дивизије, који је одликован сребрном медаљом за 

храброст. Дакле, није био добровољац. Као »Ђуро« је, по Нешовићу, 

касније идентификован поднаредник Драгутин – Дража Деспотовић 

(1880–1968), из села Рват кот Студенице. 

† Једина полемика око доприноса српских добровољаца, 

коју је започео Слободан Нешовић у београдској Политици јануара 

1990, а у љубљанским Нашим разгледима су фебруара 1990 реаговали 

Бруно Хартман и Сашо Вуга. Нешовић је приговорио 

Хартману, да је недовољно оценио допринос српских добровољаца, 

што је нетачно из самог бројног стања Маистрове војске (150 

српских добровољаца и око 4 000 словеначких војника). Свакако 

је тачно то, да би без српских добровољаца генерал Маистер имао 

одређених потешкоћа, зато се је њима и посебно захвалио на њиховој 

храбрости. 

ћа из Љубљане, као ни судбина јединице капетана Милосављевића, 

која је на притисак Аустријанаца напустила 

Грабштајн и возом враћена преко Беча и Будимпеште у 

Србију. 

Због тога је и истакнут циљ овог рада, да се због недовољно 

познатих и необрађених тема покрене интелектуални 

напор и да се још једном прегледају војни и други 

архиви те прикупи и сва остала грађа ради квалитативне 

оцене доприноса српских добровољаца у борби за 

словеначке северне и западне границе 1918/19. 

Иако о српским добровољцима нема никаквих евиденционих 

ни збирних података, то ценим, да је у том 

моменту било у Словенији укупно 500 српских добровољаца 

и то 300 у Љубљани, 150 у Марибору и 50 у Цељу. 

Дакле, већина враћајућих српских заробљеника се 

ипак вратила у Србију. 

Законом о борцима за северну границу 1918–1919, 

који је издат 28. новембра 1968. године, одређено је, да 

се прикупи поименски списак бораца за северну словеначку 

границу. Крајем 1970 објављен је Зборник успомена 

са списком 3 344 бораца из Словеније, Италије и 

Аустрије, међутим у том списку нема ниједног добровољца 

(борца) из Србије (Нешовић тврди, да у Србији нису 

знали за овај закон, што је мало вероватно). Зато сам лично 

објавио списак одликованих са корушког фронта 

1918/19 српске Врховне команде, међутим ни тамо нема 

ниједног српског добровољца (потпуковника Швабића, 

капетана Милосављевића, поручника Мирковића и других). 

Заиста индикативно и необично! 

Ако је генерал Маистер посебно истакао храброст 

српских добровољаца у почетним акцијама приликом 

„освајања“ Марибора односно борбе против немачке зелене 

гарде односно шуцвера, онда је сасвим очигледно, да 

би се та геста морала уважавати у званичној словеначкој 

историографији. Међутим, чињенице говоре супротно. 

Тако је у Словеначкој новој историји, у пасусу о 

италијанском заузимању западне Словеније новембра 

1918, написано да је „поход према Љубљани спречило 

оделење српске војске под командом Стевана Швабића“ 

5 . И то је све! Без оцене о значају овог чина храброг 

српског батаљона (300 војника – добровољаца) за успостављање 

словеначке западне границе. Наравно, допринос 

српских добровољаца у Марибору (150) и Цељу (50) је у 

овој „најновијој“ словеначкој историји једноставно заборављен. 

На основу показатеља система ЦОБИСС проучио 

сам сву историјску и другу литературу која је наведена на 

словеначкој и српској страни. Пошто је главни словеначки 

специјалиста за корушку историју ионако намеравао о 

српским добровољцима написати посебну студију, то у 

своје две главне монографије, Корушко питање и Бој за 

северну словеначку границу, није понављао наводе из 

студије Здравка Серучарја о војним акцијама у Корушкој 

1918/19. године. Доста интересантних података је у свом 

роману навео Максо Шнудерл, непосредни учесник, као и 

његов пријатељ Милош Ваухник, који нам сведоћи како 

су зналаћки прикупљали српске добровољце 6, 7 . 

Kranjc M. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 87–92.


Наравно, проучио сам и све чланке генерала Рудолфа 

Маистра 8 . * 

Први светски рат започет је 28. јула 1914. нападом 

аустроугарске војске на Краљевину Србију, а званично је 

завршен 11. новембра 1918. године. Међутим, поједине 

државе су непријатељства обуставила и раније, што је 

довело до великих покрета војника (око 1,5 милиона) 

бројних логистичких ешалона (вагона, камиона и возова) 

преко територије Словеније. Враћали су се и заробљеници 

из Аустрије, Немачке и Русије. Са њима су долазили 

и носиоци идеје о комунизму, бољшевичкој револуцији и 

противратних определења. 

Ситуација у Словенији је била специфична, јер су 

враћајући се словеначки војници и официри већ 29. октобра 

1918. одржали у Љубљани демонстрације, на којима је 

поручник др. Михаило Ростохар, јавно предлагао, да одрекну 

послушност аустроугарском цару и положе заклетву 

новој и „својој националној држави – Југославији“ 9, 10 . 

Царским декретом од 1. новембра 1918. одређено је, 

да све народне заједнице бивше „жуте монархије“ формирају 

своје националне војне јединице. Зато је Народно 

веће у Загребу преузело у своје руке и војну власт „Народна 

војска СХС“ и територију поделила на четири војна 

округа. За војног референта у Љубљани је одређен др 

Ловро Погачник, а територија је потпадала под III војни 

округ, којим је командовао фелдмаршал поручник Никола 

Иштвановић, Хрват, док је за начелника штаба постављен 

пуковник Улмански, Србин. 

У Паризу постојао је Југословенски одбор, који је 

на основи Мајнишке и Крфске декларације почео разговоре 

са представницима српске владе 

Као што сам већ истакао, у Словенији су на позив 

Народног већа (Народнега света) у Љубљани од 29. октобра 

1918 почели у свим крајевима са формирањем јединица 

Народне страже. Позив је обухватио све мушкарце 

од 17 године навише. Одзив је био добар, па и наоружања 

се нашло у довољној количини. У Љубљани је 

Народном стражом, која је бројала у почетку свега 100 

припадника, командовао надпоручник Петер Бађура. 10 

Народно веће за Штајерску је мајору аустроугарске 

војске Рудолфу Маистру поделило чин генерал-мајора, 

који је, и поред противљења Љубљане, ауторитативно до 

3. новембра 1918 преузео војну власт у Марибору и 

Штајерској са свега 16 официра и 160 војника 26. пешадијског 

пука! Тиме је фактички одредио и будућу границу 

према Аустрији и Маџарској. 

Допринос српских добровољаца у борби за Марибор 

и северну словеначку границу 

Српски заробљеници из Немачке и Аустрије враћали 

су се преко Словеније и Маџарске, возом, колима и 

–––––––––– 

* Рудолф, Маистер, генерал-мајор, списак објављених чланака: 

Тик пред превратом; Мариборски догодки 1. новембра 1918; 

Пополдански догодки в. Марибору об преврату дне 1. новембра 

1918; Војашки транспорти ин наше Подравје об преврату лета 

1918; Марбургер шуцвер – Мариборска варностна стража; Ставке 

(штрајки)железничарјев обпреврату в обмочју Марибора; Превзем 

местне управе в Марибору дне 2. јануара 1919; Како сем постал 

господар Марибора; Крвави мариборски догодки пред десетими 

лети; Прво поглавје корошкега плебисцита. 

пешке. Милош Ваухник сведочи, да се је у том времену 

налазио у Шентиљу у посети код свог рођака, градоначелника 

Талера. Појединачно или групно су се већ враћали 

из Аустрије српски заробљеници. Већу групу на челу 

са поручником Мирковићем, које су градоначелник и 

свештеник Евалд Врачко примили са добродошлицом, 

јер се тада већ знало за уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. 

Свештеник је чак на торањ своје цркве истакао 

наопако окренуту словеначку заставу, па су српски заробљеници 

већ издалека могли видети „српску“ заставу. 

Када су стигли до цркве знатижељно су запиткивали 

који је то српски град. Онда им је градоначелник објаснио, 

да су стигли на границу будуће државе Србије, Хрватске 

и Словеније, дакле у Словенију, и да ће им помоћи 

да се пребаце железницом до Србије. Организовао је 

њихово прикупљање, након чега су их камионом пребацили 

до Марибора. Учитељ Пољанец је пратио први камион 

и известио генерала Маистра, са предлогом, да 

српске војнике сместе у касарну, преобуку и употребе за 

стражарске и друге потребе. 

Тако је у Марибору брзо опремљена и наоружана 

чета српских добровољаца, њих око 150 војника, који 

су уз пратњу чешке војне музике првих дана само парадирали 

главним мариборским улицама! Појава српских 

војника са правим шајкачама на глави деловала је на 

немачке грађане Марибора као прави психолошки шок. 

Такође и на аустроугарске војнике и полицију! Док генерал 

Маистер није мобилисао довољан број словеначких 

војника са подручја Штајерске (општу мобилизацију 

је самовољно прогласио 9. новембра 1918), он је са 

том четом српских добровољаца, који су додуше и добро 

плаћени (војници су добили 5 круна, а официри 15 

круна), решавао крупна питања, да је Марибор остао 

словеначки и да је северна словеначка граница била и 

војнички запоседнута и од стране српских, то јест Антантних 

снага! „Српска“ чета је формирана 7. новембра 

1918 и била је укључена у састав Мариборског пешадијског 

пука, где је било и више солунаша, словеначких 

добровољаца у српској војсци 10, 11 . 

Једно време је синтагма о антантним снагама важила, 

па иако је и генерал Маистер морао повлачити српске 

војнике, када су немачки железничари у Марибору запретили 

штрајком. Но, битно је истаћи, да је генерал Маистер 

након свих обављених задатака посебно похвалио 

храброст српских војника! Многи историчари, осим Лојзета 

Удета, који истиче ову гесту генерала Маистра, једноставно 

су занемарили ову похвалу, која је и за Удета 

била сигнал, да о доприносу српских добровољаца треба 

написати посебну студију. Но, није стигао. 

Око 50 српских добровољаца је било у саставу 

Цељског пешадијског пука односно чете, којом је командовао 

резервни поручник Фрањо Малгај, блиски сарадник 

генерала Маистра. 

Посебну трагичну судбину је доживео батаљон 

српских добровољаца (280 војника и 7 официра) као јединица 

26. пешадијског пука из Љубљане под командом 

капетана Милована Милосављевића, која је 15. децембра 

1918. заузела Грабштајн код Целовца у Коруш- 



кој. Пошто су Аустријанци већ добили инструкције како 

се понашати према војним јединицама које нису 

имале ознаку антантиних снага (старе српске војске), то 

су окружену српску јединицу убедили, да нема легитимацију 

праве српске војске и стога нису призната ратна 

страна, па ће их добровољно пропустити, да се преко 

Беча и Будимпеште врате кући, у Србију. Пошто су у 

Љубљани наводно добили наређење да „не пуцају“, то 

је командант јединице прихватио позив аустријске војске 

и са целом јединицом кренуо возом према Србији 

12 ! Напуштање Грабштајна је имало катастрофалне 

последице за ионако слабо припремљену словеначку 

војну офанзиву. 

На сигнале из антантних кругова да ће на конференцију 

у Паризу бити признато оно што је војском заузето, 

29. априла 1919. Народно веће у Љубљани покренуло 

је „велику офанзиву“ према Корушкој под командом 

словеначког пуковника Милана Блајвајса и 

мајора Алфреда Лаврича. Наравно, недовољно припремљена 

офанзива је доживела потпуни неуспех! То је 

касније исправљено акцијом редовне српске војске и 

словеначких јединица под командом генерала Крсте 

Смиљанића, који је енергичном акцијом од 28. маја до 

6. јуна 1919. заузео Корушку, а 6. чета Љубљанског 

пешадијског пука је 6. јуна 1919. заузела Госпо Свето! 

Плебисцитом је касније све то изгубљено. 

Допринос српских добровољаца у борби за Љубљану 

и западну словеначку границу 

Део српских заробљеника враћао се из Немачке возом 

преко Јесеница и Љубљане. Када је 10. новембра 

1918 наишла прва већа српска јединица (470 официра и 

800 војника), дочекана је на железничкој станици у Љубљани 

са веома срдачном добродошлицом. Транспортну 

јединицу је предводио коњички потпуковник Стеван 

Швабић, који је иначе важио као одличан официр, међутим, 

у почетку рата је био рањен и као такав и заробљен. 

Пошто је био упознат са формирањем Државе СХС, то је 

на предлог Народног већа из Љубљане, а после телефонског 

разговора са потпуковником Миланом Прибичевићем, 

вођом војне мисије српске Врховне команде у Загребу, 

остао са половином транспорта у Љубљани, док је 

други део под командом потпуковника Борисава Суботића 

упутио у Загреб 13 . Ове српске снаге јачине око једног 

батаљона (300 војника) најпре су стављене под Команду 

српских трупа под командом потпуковника Швабића, 

да би касније биле разпоређење у „српски“ 26. пешадијски 

пук. 

Када су се италијанске јединице приближиле Врхници 

у намери, да запоседну руднике угља у Трбовљама, 

потпуковник Швабић је најпре нотом, а затим и енергичним 

наступом батаљона српских добровољаца (300 војника 

са 12 митраљеза) под командом капетана Кујунџића, 

приморао Италијане, да се зауставе и врате на полазне 

положаје (додељену границу код Планине). Тиме је 

спашена и Љубљана, међутим српска Врховна команда је 

на интервенцију италијанске стране хитно опозвала потпуковника 

Швабића из Љубљане. 

На први мобилизацијски позив Народног већа у 

Љубљани најпре је 5. новембра 1918. попуњен бивши 2. 

брдски пук, док је други део људства стигао 11. новембра 

1918, па је јединица применована у „Словенски планински 

полк“. 

Генерал Маистер је 9. новембра 1918 у Марибору 

самоинцијативно прогласио мобилизацију у Штајерској, 

па је био укорен са стране владе у Љубљани. 

Одазив људства је био добар, па је генерал Маистер у 

Марибору формирао Мариборски пешадијски пук, док 

је у Цељу формиран нешто слабији Цељски пешадијски 

пук. Са ове две јединице је генерал Маистер започео 

поседање северне границе од Дравограда до Радгоне. 

При томе је вешто користио српску чету као део 

антантних снага за поседање појединих стратешких 

тачака (Шпиље), након чега су српске војнике заменили 

словеначки. Таквој тактичкој превари о антантни 

снагама су Аустријанци наседали све до заузимања 

Грабштајна. 

У Љубљани је другом половином новембра 1918. 

почело формирање Љубљанског пешадијског пука, а од 

људства из Приморске, коју су запосели Италијани, 

формиран је Тршчански пешадијски пук. Наравно, формиране 

су и јединице подршке и приштапске јединице. 

Тако је крајем новембра 1918. било у евиденцији 610 

официра и 8 315 војника, иако је за оперативну употребу 

било свега 2 500 војника 13, 14 . Наравно, у тај број је потребно 

урачунати и 500 српских добровољаца, који су 

били распоређени у Љубљани (300), Марибору (150) и 

Цељу (50). 

Све ове јединице су користиле цивилне болнице у 

Марибору, Цељу и Љубљани, док су у појединим јединицама 

били само војни лекари и потребан број болничара. 

Спискови рањених и погинулих српских добровољаца 

нису сачувани. Погинули српски добровољци и 

немају своје заједничко гробље ни споменика … 

Потребно је нагласити, да је савезничка Врховна 

команда веома оштро укорила српско командовање на 

забрану сваког стварања и потчињавања националних јединица 

(словеначких, хрватских) српској војсци, која је 

имала прерогативе антантних снага. Ово је било договорено 

у тачци 2. уговора о примирју, који је склопљен 3. 

новембра 1918. године 1 . 

Упркос томе су српски добровољци у Словенији 

дали значајан добринос борби за северну и западну словеначку 

границу односно границе будуће Државе СХС 

односно Краљевине Југославије. 

Не треба заборавити ни појединачне доприносе. Тако 

је познато, да је Михајло Пупин утицао на америчког 

председника Вилсона, да се Блед, бисер Словеније, не 

додели Италији! 

Словенија се српским војницима одужила са 

примерним поштовањем и захвалношћу. Најважнија је 

свакако мало позната похвала генерала Маистра, који 

се је непосредно захвалио српским војницима и официрима 

на њиховој храбрости. Ако се је то односило 

на део српских добровољаца, који су учествовали у 

борбама за Марибор и северну словеначку границу, 



онда свакако не треба заборавити, да је Љубљана 23. 

октобра 1930. године прогласила пуковника Стевана 

Швабића за свог почастног мештанина, а једна од љубљанских 

улица све од 12. јуна 1923. године, осим за 

време окупације, и данас носи његово име 15 ! Пуковник 

Швабић је иначе представљен и у Енциклопедији 

Словеније. 

Коначно, Антон Корошец, вођа словеначке Људске 

странке и словеначки представник у Југословенском одбору 

у Паризу, на јавној прослави Уједињења у Љубљани 

1. децембра 1918 је изјавио: „Словенци су захвални 

Србији и српској војсци, јер она много чини за одбрану 

наше територије“ 15, 16 . 

Но, ваљало би свакако испитати став српске Врховне 

команде према добровољцима у Словенији. На 

то упућује хитно повлачење потпуковника Швабића 

из Љубљане у Београд, као и чињеница, коју сам лично 

установио. Наиме, када сам саставио и објавио 

списак одликованих са корушког фронта 1918/19, међу 

њима нема ниједног официра, који су предводили 

српске добровољце (потпуковник Швабић, капетан 

Милосављевић и други) 17 . Ако се искаже, да је српски 

председник владе Никола Пашић, а посебно војно руководство, 

имало негативан став према својим добровољцима 

у Словенији, онда није ни зачуђујуће, да међу 

самим српским добровољцима није потекла идеја о 

формирању некаквог удружења, састављање зборника 

сећања и слично. 

Критичке примедбе неких националистички оријентисаних 

историчара, појединаца и удружења усмерене 

су првенствено на негативан став тадашњег српског 

председника владе Николе Пашића према словеначким 

(територијалним) амбицијама, попуштање Италијанима 

и закашњено наступање редовне српске војске 

под командом генерала Смиљанића у борби за северне 

словеначке границе. Озбиљне критике су евидентиране 

и у односу на почетно понашање генерала Смиљанића, 

када је упоређивао свој однос према Корушкој и једног 

села на Косову! 

Наиме, према Здравку Серучарју још увек је недовољно 

истражено зашто српска Врховна команда на 

молбу љубљанске Народне владе од 15. новембар 1918 

није упутила у Словенију Југословенску дивизију (формирану 

од добровољаца на солунском фронту) – одговор 

је био негативан али је обећано упућивање 7. пешадијског 

пука из Београда, од којег је после два дана до Загреба 

стигао само један батаљон 10 . На поновну молбу 

Љубљане од 26. новембра 1918, да се упути један пешадијски 

пук ради поседања северне словеначке границе, 

тек је 22. децембра 1918 упућен у Љубљану један батаљона 

4. пешадијског пука из Загреба, док је 7. пешадијски 

пук упућен у Војводину ради обезбеђења границе 

према Маџарској. 

Иако је српска Врховна команда знала, да према 

Аустрији није одређена никаква демаркациона линија, 

она је тек 2. јануара 1919 тражила од словеначке владе 

предлог те линије, па су тако Аустријанци и Италијани 

могли исфорсирати своје предлоге и територијалне претензије. 

„Није јасан“ такође став српске владе, да није 

уложила приговор на обавештење савезничке команде у 

Паризу, која војне јединице Државе СХС није признала 

као савезничке снаге, док су поражене аустроугарске 

снаге имале тај статус (ради обезбеђења мира односно од 

комунистичке револуције). 

Посебно је питање зашто се 15. децембра у Грабштајну 

предао 3. батаљона 26. пешадијског пука, под Командом 

српских јединица у Љубљани, кога су Аустријанци 

возом преко Пеште пребацили у Србију. Изјаве 

команданта батаљона се налазе у архиви српске Врховне 

команде. 


Сасвим је извесно, да је укупни допринос српских 

добровољаца, њих око 500 војника и официра, у борбама 

за северну и западну словеначку границу у току 1918, 

веома позитиван, а што је видно из похвала генерала Рудолфа 

Маистра, захвале др Антона Корошца и других 

чињеница. 

Обзиром, да постоје још необрађени делови архиве 

српске Врховне команде, као и савезничких – антантних 

снага, то постоје повољни услови, да са примерене 

временске дистанце још једном учинимо напор, 

да се архивски материјали још једном погледају и 

провере, а затим историјским записом оставимо будућим 

поколењима доказе узајамног уважавања и пружања 

братске помоћи: Словенци – Србима и обратно, 

Срби – Словенцима. 


1. Bjelajac M. Stvaranje vojske Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata 

i Srba, Istorijski institut, Beograd, Zbornik radova 1989; (7): 

371– 4. 

2. Ude L. (1896–1982), Koroško vprašanje, Ljubljana, 1976. 

3. Seručar Z. Vojne akcije u Koruškoj 1918/19, Beograd, 1950, 


4. Turk E, Jeras J. Pavlin R.Dobrovoljci kladivarji Jugoslavije 

1912–1918, Ljubljana, 1936: 825. 

5. Slovenska novejša zgodovina 1948–1992, 1. del, Ljubljana, 

2005. 

6. Šnuderl M. Osvobojene meje : kronika Maribora in slovenske 

severne meje v letih 1918/19 Maribor, Obzorja, 1968. 

roman, 585. 

7. Vauhnik M. Pe – fau, spomini, Gorica, 1988. 212. 

8. Maister R. Prvo poglavje koroškega plebiscita. 

9. Pleterski J. Prvo opredelenje Slovenaca za Jugoslaviju, Beograd, 

1976. 358–359. 

10. Seručar Z. Vojne akcije u Koruškoj 1918/19, Beograd, 1950. 

26–28 

11. Kranjc M. F. Slovenska vojaška inteligenca, Grosuplje, 2005 – 

Slovenski dobrovoljci srbske vojske, str. 348 



12. Ude, Boj za severno slovensko mejo 1918/19, Maribor, 1977; 

81–84. 

13. Strugar V. Srpska vojska u zaštiti jugoslovenskog prostora krajem 

godine 1918. V: Stvaranje jugoslovenske države 1918, 

Beograd, 1918; 151. 

14. Seručar V. Vojne akcije u Koruškoj 1918/19, Beograd, 1950; 

29. 

15. Gradska opština Ljubljane, informacija javnog značaja po internetu, 

15. maja 200;, dostupno na: http//www: 

16. Slovenski narod, Ljubljana, 2. decembra 1918, izveštaj sa 

proslave Ujedinjenja 

17. Kranjc M. F. Odlikovanci na koroški fronti 1919–1920, Vojnozgodovinski 

zbornik Logatec, 2004; 35–46 


Volumen 65, Supplement 1 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 93 

UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Борбе за северне границе будуће заједничке државе крајем 1918. и 

у 1919. и организација санитетских јединица у том периоду 

Military campaigns for the Northern borders of the future common state and the 

organisation of Army Medical Corps in the period from 1918 to 1919 




први свестски рат; србија; медицина, ратна. 

Key words: 

world war I; yugoslavia; military medicine. 

Увод 

Као организатор Симпозијума замолио сам свога 

пријатеља, угледног словеначког војног писца и публицисту 

Маријана Ф. Крањца, генералмајора ЈНА у пензији, 

да у краћим цртама да приказ бурних догађања у предвечерје 

стварања заједничке државе или непосредно 

после тога (пре и после 1. децембра 1918. године) углавном 

на и око северних граница садашње Републике Словеније. 

Све је почело почетком новембра 1918. године 

крвавим сукобима, правим малим ратовима, са краћим 

прекидима ватре и обновљеним непријатељствима између 

аустријских јединица (чије је постојање било одобрено 

ради одржавања реда и сигурности) и јединица државе 

која је настајала. 

Те борбе историјски су познате као борбе за северне 

границе државе Срба, Хрвата и Словенаца, касније (после 

1. децембра) Краљевина (СХС). Разлог су биле недефинисане 

границе са Аустријом (и Италијом) Уговором 

о примирју и супротне територијалне тежње међусобно 

супротстављених делова бивше Аустроугарске царевине. 

Сва су та збивања за српску јавност слабо позната, 

иако су у њима учествовали (и гинули) и српски војници 

– повратници из ропства, касније и српске регуларне 

трупе, заједно са војницима новообразованих јединица 

Народног већа Словеније, било (у почетку) самосталних, 

или (касније) заједничких (мешовитих) у саставу регуларних 

јединица Дравске дивизијске области Војске 

Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (борбе у периоду 

април – јуни 1919). Борбе су коначно прекинуте 6. јуна, 

пошто се сазнало да је у Паризу Комисија за Корушку 

донела 4. јуна одлуку о одржавању плебисцита у спорној 

зони. За истакнута војничка дела краљевским указима 

одликован је 591 официр и војник (478 Словенаца и 113 

Срба). 

Генерал Крањц је у своме раду обухватио за српског 

читаоца најинтересантнији први период, у коме је 

учешће српских добровољаца – повратника из ропства 

било по својим последицама и најзначајније, мада су касније 

српске регуларне трупе имале бројчано далеко израженији 

удео у догађањима, он је то и назначио, уз извесна, 

полемички постављена питања која делом одражавају 

ставове словеначких писаца. Нека од њих, стога, 

захтевају, историјске истине ради, нешто шира разјашњења. 

Без намере да се улази у иначе врло комплексну материју 

око унутрашњих и међународних прилика у поменутом 

периоду, веома опширно обрађивану у многобројним 

домаћим (југословенским) радовима, симпозијумима 

и монографијама, покушаћемо да их приближимо 

читаоцу данас, скоро једно столеће касније, када те државе 

више и нема, распаднуте у низу несрећних прљавих 

сукоба и ратова под упливом иностраних фактора и кривицом 

домаћих националшовинистичких политичара. На 

крају ћемо изнети и податке о учешћу санитетског особља, 

српског и словеначког, у свима овим догађањима, 

онако како смо их из докумената Врховне команде и неких 

других списа установили. 

1. Питање међународног легалитета српских 

добровољачких јединица, новообразованих јединица 

Словенског народног већа и мешовитих српскословеначких 

јединица образованих после 01. 12. 1918. 

Дана 5.новембра 1918. словеначко Народно веће у 

Љубљани задржало је железнички транспорт са 470 срп- 




ских официра и 800 војника који су се враћали из заробљеништва 

на челу с потпуковником Стеваном Швабићем, 

који је као рањеник био заробљен 1915. Замољен од 

већа да остане, он је захтев, после контакта са српском 

делегацијом у Загребу, прихватио и убрзо успео да, под 

српском заставом, заустави напредујуће италијанске 

трупе код Врхнике, запретивши им оружаним отпором. 

Касније је од дела одреда и под Швабићевом командом, 

оформљен 1. љубљански пешадијски пук мешовитог састава, 

убрзо преименован у 26. пук заједничке Војске 

Краљевине СХС (слично се десило са делом овога одреда 

који је упућен у Загреб и преименован у 25. пук). 

Убрзо потом, како Крањц наводи, Швабић је депешом 

опозван у Београд. Зашто 

Према тачки 2 Споразума о примирју са Аустро- 

Угарском од 3. новембра 1918. прецизирано је да ће се 

целокупна територија те државе посматрати као бивша 

непријатељска, као што ће се и све оружане снаге образоване 

на њој сматрати као снаге бивше Аустро-Угарске 

државе, што се односило и на снаге Народног вијећа 

Државе СХС. Међусавезничким договором држава Антанте 

забрањено је да се делови оружаних снага бивше 

Аустро-Угарске стављају под заједничку савезничку команду 

са српским снагама (на делу који се односио на 

горепоменуту државу), које се имају сматрати као једине 

легалне снаге Aнтанте на тој територији. Дакле, новопроглашена 

Држава Словенаца, Хрвата и Срба, не само да 

је била без међународноправног статуса, већ је и даље 

била сматрана непријатељском територијом окупираном 

од стране снага Антанте, а једине легалне снаге биле су 

јединице српске војске као снаге Антанте на окупираној 

територији. 

Образовањем мешовитих српскословеначких пукова 

договор је био прекршен и српска влада и Врховна 

команда биле су због тога оштро упозорене. Вероватно 

да су се ту налазили разлози за хитно повлачење потпуковника 

Швабића, који је пред савезничком надзорном 

комисијом као „кривац“ био жртвован, да би касније био 

унапређен у пуковнички чин и, као рaтни инвалид, са 

свим почастима, пензионисан, нашавши своје достојно 

место у историји српске војске и стварања заједничке 

државе СХС. Питање његових одликовања остаје нејасно, 

јер нажалост, његов персонални досије нисмо нашли 

у Архиву Војноисторијског института ( део архива оштећен 

током НАТО-бомбардовања). 

Познато је и да је делегација Краљевине СХС на 

Париској мировној конференцији наступала официјелно 

као делегација Краљевине Србије, иако је од почетка као 

образац за свој службени реферат користила заглавље 

Краљевине СХС (који су савезници прећутно прихватили 

тек крајем маја 1919, обративши јој се по први пут 

тим називом), све док званично није признато постојање 

нове државе од стране савезника током јуна исте године. 

2. Питање плаћања српских добровољаца 

Наводи се да су „српски добровољци били добро 

плаћени (војници 5 круна, а официри 15 круна дневно)“. 

То је тачно. Али толико су исто били плаћени и остали 

војници и официри одлуком Народног вијећа Државе 

СХС, тако да се ту нема шта замерити, и једни и други су 

после четири године ратовања били мање-више исцрпљени, 

жељни свега и свачега, а и проблеми снабдевања 

су били велики, о чему сведочи и једно писмо потпуковника 

Суботића, команданта 25. новообразованог пука у 

Загребу упућено Врховној команди. 

3. Однос Николе Пашића према јужнословенским 

покрајинама и однос савезника према Србији 

Као председник српске ратне владе током целога 

рата 1914-1918. Пашић је био творац свих историјских 

докумената која је она доносила. Он је творац „Декларације 

о ратним циљевима Краљевине Србије“ из 1914. 

којом је целоме свету објављено да ће се Србија борити 

за ослобођење своје браће Јужних Словена и уједињење 

у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца, он је, са 

др Антом Трумбићем из Југославенског одбора, творац 

„Крфске декларарације“ од 7/20. јула 1917, он је писац 

познатог писма упућеног 28. јануара 1918. српском краљевском 

посланику у САД Љубомиру Михаиловићу : 

„....Од уједињења троименог народа нема ни помена да 

одустајем, пре бих био готов да жртвујем и сопствени 

живот...“ Овим одлукама српска држава се сукобила са 

аспирацијама Италије на Јадрану, у Далмацији и Истри и 

тиме од ње направила супарника, због чега је српска војска 

по повлачењу на албанску обалу имала великих тешкоћа, 

а то се 1918. поновило на други начин, италијанским 

поседањем делова југословенских земаља, њеним 

ометањем политичких решења и задржавањем преко 

150 000 Југословена у њиховом заробљеништву годину 

дана после завршетка рата. 

Три недеље после свечаног проглашења уједињења 

1. децембра 1918. образована је прва заједничка влада 

Краљевине СХС. Њен председник није био историјски 

творац те нове државе, Никола Пашић, већ Стојан Протић. 

Закулисним играма које многи приписују регенту 

Александру, он је заобиђен и постављен за шефа заједничке 

делегације на Мировним преговорима у Паризу. 

Стога, он није могао бити одговоран за оно што се после 

тога датума дешавало. Њему се може много тога приписати, 

па и вероватна брига да у тмурним и несигурним 

данима избеглиштва, посебно крајем 1917. и почетком 

1918. када је српска заштитница, Русија, утонула у мрак 

грађанског рата, размишља бар о могућностима тзв. „малог 

решења“, уједињења свих српских земаља, посебно 

после Вилзонове декларације у којој се говорило о очувању 

Аустро-Угарске и већ дуго познатих непријатељских 

ставова Италије против уједињења Јужних Словена 

и уопште према Србији као носиоцу те идеје (одговор 

италијанског генерала српском официру на албанској 

обали 1916: „... ви нисте наша савезница, ви сте савезница 

наше савезнице“, мислећи на Русију), уколико Србија 

на крају рата остане усамљена. Али је он био и остао борац 

за своју идеју уједињења, мада је о облику истога 

имао мишљење које се разликовало и од мишљења неких 

Nedok A. Vojnosanit Pregl 2008; 65 (Suppl.): 93–97.


млађих српских политичара и, посебно, хрватских, што 

се видело током тзв. Женевских преговора између делегација 

Краљевине Србије и Државе СХС у новембру 

1918, када је остао усамљен у својим ставовима. 

Из горенаведеног одговора италијанског официра 

српском де факто огледа се суштина савезничког односа 

према Србији у току рата, мада је он имао своје успоне и 

падове који су зависили и од опште војнополитичке ситуације 

и од ситуације у којој се Србија као ратујућа 

страна у датом тренутку налазила. 

Међутим, основни одговор налази се у двема чињеницама: 

Прво, Србија је била мала балканска земља, у којој 

су велике силе током векова имале своје парцијалне интересе, 

навикнуте да се о њима безобзирно брину, често 

брутално мешајући се у локалне односе и проблеме, наметајући 

решења према својој вољи. 

Друго, иако су се Србија и Велике силе нашле у току 

рата на истој страни, оне са њоме нису имале никакве 

савезничке уговоре који би их обавезивали, за разлику од 

онога што је постојало међу Великим силама („Entente 

cordiale“ западних сила са Русијом, или њихов Лондонски 

уговор са Италијом). Може се слободно рећи да је 

једино руска подршка Србији, све до њеног трагичног 

испадања из рата крајем 1917, била њен једини сигурнији 

ослонац. Тиме се не жели негирати помоћ савезника 

1915/ 1916. па све до краја рата, али је горенаведен однос 

италијанског генерала био огољена илустрација општег 

става, уз добропознате енглеске ставове о Солунском 

фронту током свих ратних година. Стога, српска будућност, 

а тиме и остварење њених ратних циљева, уједињење 

свих југословнских покрајина са Србијом, лежала 

је искључиво у успесима њене војске и у вештини државног 

врха да се успешно снађе у лавиринту различитих 

интереса међу самим савезницима и да тако, што боље, 

заштити своје интересе. То, међутим, није увек било довољно 

да се постигне жељено. Па чак и после херојског 

подвига какав је био пробој Солунског фронта својим 

општим доприносом успешном и много ранијем од очекиваног 

завршетку рата, није допринео да се Србија на 

Мировној конференцији у Паризу избори за статус заједничке 

делегације Краљевине СХС, већ је морала пристати 

да на њој учествује под својим пређашњим називом, 

иако су се у делегацији налазили представници свих делова 

нове државе и као такви равноправно учествовали у 

креирању ставова и залагању за њихово остварење. 

Из садашњег угла гледано, такав је однос према малим 

балканским државама остао и данас непромењен и у 

овако драстично измењеним геополитичким односима, 

мада су и оне својим често неразумним понашањем и 

саме томе много допринеле. 

4. Зашто у Словенију није упућена Југословенска 

дивизија, већ друге јединице 

Југословенска дивизија, названа тако на молбу Југославенског 

одбора, била је образована од бивше Вардарске 

(2 пука) и придошлих јединица Добровољачког корпуса 

(2 пука) из Русије и по своме саставу је била великом 

већином српска. 

У своме раду о пробоју Солунског фронта навео сам 

да је цела српска војска бројала 27 000 бајонета, ово је 

наравно мањи убојитији део српске војске, која је бројала 

преко 120 000, да се и та тако мала војска током пробоја 

успут топила рецидивима маларије, епидемијом 

грипа и, наравно, борбеним губицима 6 . 

У једном ранијем раду који се односио на образовање 

Солунског фронта и реорганизацију санитета подвукао 

сам чињеницу да се српска војска на томе фронту 

налазила под врховном командом француског генерала, 

команданта Источне војске, на кога је своје право једном 

формалном одлуком пренео сам регент Александар као 

њен врховни командант, да су све стратешке одлуке доношене 

у тој команди, а да је српска Врховна команда 

задржала само тактичку самосталност при вођењу операција 

у своме сектору 5 . 

И та тако мала војска наређењем савезничког врховног 

команданта Источне војске, генерала Франше 

Д’Eпереа, имала је да „пређе преко великих река“ и окупира 

делове Аустроугарске! При томе, Другој Армији 

под командом војводе Степе Степановића, која се у другој 

фази пробоја нашла на бугарској граници, наређено је 

да скрене ка западним крајевима Србије и суседним земљама. 

Југословенска дивизија, која је била у њеном саставу, 

упућена је, са делом француских трупа, у ослобађање 

Косова и Црне Горе, Рашке, Херцеговине и Далмације 

(Новопазарски одред и Јадранске трупе). Задаци 

које је она обављала били су врло сложени у додиру са 

албанским племенима, црногорским узбурканим односима 

и, посебно, окупационим италијанским трупама 

које су насилно запоседале делове Далмације. Остатак 

Друге армије распоређен је у Босни и делом јужној Далмацији 

(Бока), док је Првој армији дат задатак да својим 

дивизијама пређе преко Саве и Дунава. Оне су те задатке 

и извршиле. При томе, било је и оружаних сукоба са деловима 

мађарских јединица у Бачкој и Прекомурју, и са 

румунским националистима у Банату. Из докумената и 

објављених радова види се да су се у Словенији, поред 

српских добровољаца борили делови Дунавске (7 и 8 

пук) и Дринске дивизије (4 пук). Док су се делови 4. пука 

(1, 3. батаљон) нашли врло рано у Словенији, још од децембра 

1918, дотле су се његове остале јединице (артиљерија), 

1. коњички пук „Милоша Обилића“ и већи део 

јединица Дунавске дивизије (7. и 8. пук, артиљерија) 

умешале у време априлскојунских борби за границе заједно 

са трупама Дравске дивизијске области, које су биле 

притиснуте од стране надмоћних аустријских трупа у зони 

Великовец-Дравоград 9, 11, 14, 15, 16 . 

Да ли је та помоћ могла бити већа и благовременија 

од пружене Да ли би коначно решење било другачије од 

онога које се спроведеним плебисцитом у Корушкој добило 

Остаје посебно тужна историјска истина, како сам 

генерал Крањц у електронским списима наводи, да су за 

време борби за северну границу Словеније и Краљевине 

СХС на страни Аустријанаца били и многи официри и 

војници словеначке крви. Јака антисрпска и антијугос- 



ловенска пропаганда и недовољно развијена национална 

свест код корушких Словенаца, уз став савезничке 

Корушке комисије у Паризу, довели су до трајног губитка 

ове покрајине, у то време насељене претежно Словенцима. 

5. О санитетским јединицама у току борби за 

северне границе 

Трагајући за изворима у Архиву Војноисторијског 

института у Београду, наишли смо на неколико докумената 

која се односе на санитетско особље српске војске 

које се враћало из заробљеништва. Они су прошли кроз 

Суботицу и задржани у команди Потиске војне области.То 

се види и из „Књиге лекара и медицинара“ .Нисмо 

наишли (што не значи да не постоје) ни на један документ 

који би се односио на повратак групе санитетског 

особља преко Словеније 1 . 

Тако исто, радећи на монографији о раду санитета 

за време повлачења војске 1915. године и на судбини лекара 

и медицинара који су наредбом Врховне команде 

остали током повлачења са рањеницима и болесницима у 

Србији, установио сам доста различиту судбину оних 

који су већим делом остали у местима у којима их је 

окупација затекла, лечећи народ и рањенике, а тек мањи 

део завршио у заробљеничким логорима у Чешкој и 

Угарској, дотле су Бугари брутално пребацили све у логоре 

по Бугарској, где су преживљавали тешку тортуру. 

Они који су се налазили у Чешкој и Угарској, природно 

је да су се враћали преко Суботице, где су прихватани од 

стране српских војних власти. Дакле, није сигурно да је 

међу повратницима преко Словеније било српског, поготово 

вишег санитетског особља, мада је то питање које 

још треба истражити. 

То потврђују наводи генерала Крањца да су се рањеници 

током борби лечили у домаћим болницама у 

Љубљани, Цељу и Марибору. Сигурно да је у тим болницама 

било и словеначких војних лекара, повратника са 

Сочанског и других фронтова; oд активних санитетских 

официра бивше АУ војске неки су по позиву словеначког 

Народног већа одмах ступили у његове новообразоване 

јединице и учествовали у раду санитета током борби 

за северне границе. Идентификовали смо следеће активне 

санитетске официре Словенце: 

10, 11, 17 

У Љубљани : пуковник др Јанко М. Шовс; мајор др 

Рихард Т. Југ, капетан 1. кл: др Владимир Ф. Ферјан и 

капетан 2. кл; Андреј Ф. Арншек. 

У Цељу: капетан 1 кл. др Матеј К. Јустин. 

У Марибору: мајор др Рудолф И. Кобал (касније 

бригадни генерал ВКЈ) и капетан 1. кл. др Иван А. Зорјан. 

Они су убрзо по проглашењу уједињења примљени 

у нову заједничку Војску Краљевине СХС као њени први 

санитетски официри Словенци (осим оних из Добровољачког 

корпуса пристиглих из Русије крајем 1917, почетком 

1918, који су у саставу српских дивизија учествовали 

у пробоју Солунског фронта и ослобађању Србије и 

југословенских покрајина бивше Аустроугарске). Имајући 

у виду број новообразованих јединица Словеначке 

војске логично је претпоставити да се у њима налазило 

више, развој неидентификованих, резервних санитетских 

официра, што остаје будућим истраживачима да утврде. 

На територији Дравске дивизијске области од Словенаца 

образовано је неколико пукова војске: Љубљански (37. 

пук), Цељски (39. пук), Планински (40. пук), Мариборски 

(45. пук) и неколико одреда (у којима је било и Срба 

повратника из заробљеништва), који су морали имати 

своју логистичку санитетску подршку. Првих месеци постојао 

је и Тржашки пук од добровољаца из приморске 

Словеније. Поред пешадијских, било је и више артиљеријских 

словеначких јединица. 

Осим мајора др Кобала, за кога знамо да је одмах 

преузео мариборску војну болницу, за остале нисмо утврдили 

војне распореде током борбених дејстава услед 

недостатка архивских докумената. За српске санитетске 

официре то је било лакше због постојања одговарајућих 

докумената у архивској грађи бивше српске војске. 

Тако смо могли да до детаља идентификујемо све 

оне лекаре и медицинаре из Дринске и Дунавске дивизије 

који су у саставу српских јединица учествовали у 

борбама вођеним у Словенији од 5. новембра 1918. до 

15. јуна 1919. То су : 1 

У љубљанској Војној болници: капетан 1. класе др 

Рафаило Маргулис, капетан 1. класе др Рафаило Алфандари 

и медицинар Бранислав Станојевић (касније професор 

Медицинског факултета у Београду), сви из 3. завојишта 

Дринске дивизије, које је деташирано у Љубљану 

са задатком организовања сталне војне болнице; 

у 4. пешадијском пуку капетан 1 кл. др Милутин М. 

Ђорђевић, капетан 2. кл. др Радован М. Милутиновић и 

медицинар Александар В. Тодоровић; 

у Дринском хаубичком дивизиону медицинар Виктор 

Ј. Сосић, добровољац још из 1914.године; 

у Дринском пољском артиљеријском дивизиону медицинар 

Душан М. Николић; 

у Дринском брдском артиљеријском пуку капетан 2. 

кл. др Милутин М. Обрадовић; 

у 7. пешадијском пуку (београдском) капетан 1. кл. 

др Хаим Русо, капетан 2. кл. др Соломон Азриел и медицинар 

Милан М. Будимировић; 

у 8. пешадијском пуку капетан 1. кл. др Светозар Г 

Цермановић, поручник др Стеван Пољак (добровољац из 

Добровољачке дивизије) и потпоручник медицинар 

Милко Гнезда, такође добровољац из Русије; 

у Дунавском пољском артиљеријском пуку поручник 

др Стојан Најдановић и медицинар наредник Драгољуб 

Божић; 

у 1. коњичком пуку „Милошa Обилићa“ потпоручник 

медицинар Фрањо Вулетић, добровољац, повратник 

из Русије, припадник Добровољачког корпуса. 

Нисмо установили ко је вршио лекарске дужности у 

1. (касније 26.) пешадијском пуку, који је био састављен 

од Срба-повратника из ропства и Словенаца. 

У Љубљани је од 1. фебруара 1919. отпочела са вршењем 

командних послова на целој територији Словеније 

Дравска дивизијска област, чији је први референт 



санитета био потпуковник др Светозар Пешић, дотле на 

истој дужности у Дринској дивизији, а од 10. маја 1919. 

заменио га је пуковник др Чедомир Михаиловић, хирург, 

док је за управника Сталне војне болнице у Љубљани 

нешто касније постављен потпуковник др Јован Милосављевић, 

такође хирург, појачавши већ постојећи лекарски 

састав 1 . 

Могуће је да су санитетску логистичку потпору 

овим јединицама пружали и деташирани делови болничарске 

чете Дринске дивизије, чије је седиште у то време 

било у Загребу, док је болничко лечење било поверено, 

према наводима генерала Крањца, цивилној болници 

у Цељу и војној у Марибору са словеначким лекарима, 

што је у складу и са архивским податцима, из 

којих се види да су завојишта Дринске дивизије била 

већ ангажована (треће у Љубљани, прво у Загребу и 

друго у Винковцима). Могуће је и да је треће завојиште 

Дунавске дивизије са њеним 2. болничким одељењем, 

који су образовали војну болницу у Вараждину, било 

резервна санитетска подршка овим трупама због њене 

близине ратишту, како у Корушкој, тако и у Прекомурју. 

Сигуран сам да би детаљнија истраживања, уколико 

би за њих постојао интерес, дала више детаља од ових, 

посебно у погледу активности санитетских јединица. 

Према сазнањима генерала Крањца током истраживања 

улоге поручника Франца Маглаја, словенског и југословенског 

јунака, у току завршних операција у Марибору 

су функционисале две војне болнице, прва са 123 

члана и друга са 41, као и железнички болнички воз са 

пет чланова посаде. 



1916-1919. A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 95, fasc. 1, dok. 4. 

2. Štab Drinske divizije, Sanitetsko odeljenje, b.b./14.01.1919. 

A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 114, fasc. 2, dok. 31. 

3. Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje, L. br. 70106/11.08.1918. 

A.V.I.I. Beograd, pop. 3a, kut. 116, fasc. 13, dok. 47. 

4. Nedok А. Povlačenje srpske vojske ka Albanskom primorju i 

njena evakuacija na Krf 1915-1916. rad vojnosanitetske službe, 

AMD sistem, Beograd, 2006. 

5. Nedok А. Reorganizacija vojnog saniteta 1916.godine, u: Srpski 

vojni sanitet u 1916. godini, AMN SLD, Beograd, 2007, 

ser. B, vol. 1, br.2, 13–42. 

6. Nedok А. Sanitet srpske vojske u proboju Solunskog fronta i 

oslobođenju Srbije 1918. u ovom Zborniku. 

7. Mitrović А. Ka jugoslovenskoj državi, u Istoriji srpskog naroda, 

Srpska književna zadruga, Beograd, 1983; knj.VI/2, 213–256. 

8. Ćorović V. Istorija Srba, Beogradski izdavački i grafički zavod, 

Beograd, 1989, knj. 3, 236. 

9. Bjelajac M. Stvaranje vojske Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata 

i Srba, u: Zbornik radova Istorijskog instituta u Beogradu, 

1989; knj. 7, 365–378. 

10. Bjelajac M. Generali i admirali vojske Kraljevine Jugoslavije, Institut 

za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2004, 182. 

11. Kranjc M F. Rat posle rata, Doprinos srpskih dobrovoljaca u 

borbi za slovenačke zapadne i severne granice 1918–19. (u 

ovom Zborniku) 

12. Kranjc M F. Neprijatna radgonska soseda, 

www.users.volja.net//marijankr, novice in novosti. 

13. Kranjc M F. Odlikovanci na Koroški fronti 1918–1920, 

www.users.volja.net/marijankr zanimljivosti. 

14. Marić Lj M. Iz moga komandovanja Koruškim odredom, Ratnik, 

Beograd, 1927; VIII-IX, 1, 38–105. 

15. Stanojević V. Uloga saniteta pri proboju Solunskog fronta, 

III, Vojno-sanitetski pregled, Beograd, 1960; 1, 114. 

16. Vojna enciklopedija, Beograd, knj.4, 1972; 634–5. 

17. Srpsko lekarsko društvo:Spisak aktivnih sanitetskih oficira 

Vojske Kraljevstva SHS , 31.oktobar 1919, Spomenica 100 

god. SLD 1872-1972, SLD, Beograd, 1972; 119–21. 

18. Turk E, Jeras J, Pavlin R, Dobrovoljci-kladivarji Jugoslavije, Udruženje 

dobrovoljaca, Ljubljana, 1936. 

19. Belić V J. Ratovi srpskog naroda 1788-1918., Geca Kon, Beograd, 

1938; 159. 



UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918" 

Епилог Првог светског рата у бројкама 

Тhe epilogue: Total numbers of casualties in World War I 

Александар Недок*, Милисав Секулић † 

*Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд, 

† Генерал-мајор у пензији, Београд 


први светски рат; србија; грчка; повређени; 

смрт. 

Key words: 

world war I; yugoslavia, greece; wounds and injuries; 

death. 

Од 1914. до краја 1918. године Србија је била на великом 

искушењу, борила се да опстане или да заувек нестане. 

Нападнута од моћних царевина и подмуклог суседа, 

издана од неверног уговорног савезника, борила се 

једино оним што је имала: људским животима. Широм 

простора на којима је бранила своје право на живот сејала 

је гробове своје деце. 

Гробови и гробља ницали су на све стране, расејани 

у седамнаест држава на три континента, они су вечити 

неми сведок напора који је српски народ поднео да би 

опстао. Они нису никада нити ће бити до краја пребројани; 

Главни ђенералштаб Војске Краљевине Југославије 

утврдио је постојање 284 српскa војничкa гробља. Нови 

рат и нове околности прекинули су та истраживања. 

(Види прилог број 1). 

Бројке жртава српског народа поднете на олтар слободе 

језовито евоцирају једно трагично, али јуначко 

време, које ће у колективном сећању остати као пример 

херојства за будуће генерације. 

Малена Србија са 4,5 милиона становника до септембра 

1915. године мобилисала је 714 343 војника и 

официра 1 . Црпећи последње резерве у егзилу, 1916- 

1918., тај се број повећао на 737 000 (остатак регрута 

који су преживели албанску голготу, нови регрути међу 

избеглим народом, добровољци из Русије и прекоморских 

земаља), или 24% становништва – до данас непревазиђени 

проценат неке државе. 

Војнички губици које је Србија поднела током четворогодишњег 

рата по периодима су следећи 2—6 : 

1914. погинулих и умрлих – 69 022 

1915. (до септембра), погинулих и умрлих – 

56 842 

1915. (септ.) – 1916 (март), погинулих и умрлих – 

144 098 

1916. (април-дец.), погинулих и умрлих – 7 208 



1915–1918. умрлих у болницама у окупираној Србији 

– 34 781 

1915–1918, умрлих и убијених у заробљеничким 

логорима – 81 214 

Укупно: 402 435 

После рата регистровано је 114 000 ратних војних 

инвалида 2 . 

Цивилни губици нису били ништа мањи. Према 

службеним подацима које је државна делегација поднела 

на Конференцији мира у Паризу 1919. године, умрло од 

болести и глади у земљи и у интернацији, или убијено 

грађанских лица у окупаториским акцијама било је укупно 

845 000 деце, жена и старијих лица 2, 6 . 

Целокупни ратни губици Краљевине Србије 1914– 

1918. износе 1 247 435 војних и грађанских лица, или 

28% становника из 1914. године. 

Поред тога, рат је за собом оставио и 115 000 грађанских 

инвалида рата 2 . 

Колико су горње бројке, које показују да је Србија 

дошла на ивицу биолошке егзистенције, страхотне, најбоље 

се види уколико се упореде са неким подацима о 

губицима других ратујућих држава: 

Француска 1 400 000 или 10,5% 

Немачка 2 000 000 или 9,8% 

Аустроугарска 1 542 000 или 9,5% 

Италија........................ 750.000 или 6,2% 

Русија (до револуције)....... 2.000.000 или 1,2% 

Енглеска............................. 744.000 или 5,1% 

Белгија........................... 50.000 или 1,0% 

Америка............................ 68.000 или 0,2% 




У то време многи људи света, па и читави народи су 

изражавали поштовање и дивљење према Србији и њеним 

жртвама, јер те жртве су уграђене и у општу корист 

савезничких земаља и народа. Познато је да су многа 

хуманитарна друштва и људи чинили све да жртве буду 

мање, па су чак и своје животе полагали у грађевину заједничке 

победе и слободе, што се види из прегледа који 

следи „Србија то не заборавља“ а сад има стални програм 

сећања под тим називом. Нажалост, неки потомци 

из крила савезника се укључују у разне кампање сатанизовања 

Срба, верујемо да је то пролазна епизода али дуго 

траје и оставља трајне последице. 

Да ли народ који је поднео толике жртве заслужује 

да му се чак и територије отимају И да ли је могуће да и 

дојучерашњи судржављани, односно њихови представници 

у томе учествују 

Пратећи ратни напор Краљевине Србије њен санитет, 

војни и грађански, поднео је велике жртве 5 : 

погинулих лекара – 3 

умрлих лекара – 119 

умрлих стоматолога – 1 

умрлих странаца у српској војсци – 25 

умрлих заробљених лекара на раду 

у српским војним болницама – 11 

умрлих студената медицине – 20 

умрлих старијих докторанада – 4 

Два лекара и један студент медицине одликовани су 

орденом Карађорђева звезда са мачевима за херојска дела, 

а велики број лекара и медицинара златном и сребрном 

медаљом за храброст 5 . 

Њихова дела и поднете жртве остаће за увек уткане 

у Историју српског војног санитета. 

Број гробова и број места на којим се налазе гробови, по државма 

У којој држави или територији се 

Број места где постоје 

Број гробова 

налазе 

гробови 

Бугарска 

3954 38 

Немачка 

Аустрија 

Мађарска 

Румунија 

Италија 

Холандија 

Пољска 

Чехословачка 

Француска 

Тунис 

Алжир 

Албанија 

Русија 

Белгија 

Швајцарска 

Добруђа 

Крф 

Солун 

Једрене 

1998 206 

29000 145 

10027 32 

3942 49 

366 

107 10 

106 10 

16000 349 

1500 

2529 5 

387 8 

2594 

200 

5 

30 

731 

Цариград 

406 

Мала Азија (заробљени ратници) 2000 

Укупно: 85856 

Напомена 

Сахрањено на гробљу 

„ТИЈЕ“ 612 

2000 1000 Бачено у море 1200 

7500 Зејтинлик 

500 1912. 

Прилог 1 

Nedok A, Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65( Suppl.): 98–100.



1. Bogdanović D. Povlačenje srpske vojske ka Primorju i osnivanje 

intendant ske baze u Draču i Skadru (memoari), Zagreb, 1927 

2. Krizman B i Hrabak B. Zapisnici sa sednica delegacije Kraljevi 

ne SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920, Beograd, 

1960 

3. Živanović M. O evakuaciji srpske vojske iz Albanije i njenoj reorganizaci- 

ji na Krfu (1815-1916) prema francuskim dokumentima, 

Istorijski arhiv SANU, 1966, XIV-XV, 231-307 

4. Stojančević V. Srbija 1908-1918, SKZ, Beograd, 1995, 

LXXXVIII, 588; 211, 253, 277 

5. Nedok A. Povlačenje srpske vojske ka albanskom primorju i 

njena evakuacija na Krf 1915-1916., Rad vojno-sanitetske 

službe, AMD sistem, Beograd, 2006 Izvorni dokumenti 

navedeni u monografiji 

6. Delegacija Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu, 

Rapport sur les domages cause’ a la Serbie et au Montenegro, 

Paris, 1919, 18 

Nedok A, Sekulić M. Vojnosanit Pregl 2008; 65( Suppl.): 98–100.


Стихови Војислава Илића млађег на 

капели српског војничког гробља на 

Зејтинлику у Солуну, Грчка * 

Незнани туђинче, кад случајно минеш 

Поред овог светог заједничког гроба, 

Знај,овде су нашли вечно уточиште 

Највећи јунаци данашњега доба! 

Родитељ је њихов: храбри српски 

народ, 

Горостас у светској историјској војни, 

Који је све стазе искушења 

прошо 

И чији су борци, дивљења достојни! 

Падали од зрна, од глади и 

жеђи, 

Распињани на крст, на Голготе вису, 

Али чврсту веру у победу крајњу 

Никад, ни за часак, изгубили нису... 

Verses of the Vojislav Ilić Junior on the 

chapel of the cemetary in Zejtinlik, 

Thessaloniki, Greece * 

If you ever, coming from far away, 

Meet this sacred crypt, 

Greet the ones lying here today, 

Finest heroes ever lived. 

All of them were raised by fearless Serbian 

nation, 

Colossal among World’s history of war, 

Marched through every trail of set upon 

temptation, 

Worthy of their glory now and ever more. 

Fallen from the bullets, from hunger and 

thirst, 

On Golgotha mountain crucified and cursed, 

Never have they, even for a single moment, 

Lost their faith in final victory to come. 

translation by Predrag D. Petković 

* http://en.wikipedia.org/wiki/User: Obradovic_Goran/Zejtinlik

VOJNOSANITETSKI PREGLED - Amis.net

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?