KAP ROSE NA CVETKU - izabrane i nove pesme - - Nevenka Petrić

Da se vratimo pesnikinji Nevenki Petrić. Rekao sam njen kredo. Taj stih
je odredio njenu sudbinu. Zbog tog stiha smo mi večeras ovde.
Ako bih pokušao da u jednoj reči kažem, što je moguće, sadržaj ovih triju
knjiga, on je u najlepšoj reči našeg jezika, u reči voleti. Ima i jedna pesma o
tome u zbirci pesama “Zapis na vetru”. Ona glasi:
VOLIM
Pesma je jedna ispevana.
Čežnja je jedna izatkana.
Duša je jedna razdragana.
Bogove sam zamolila
Da ljubav mi uzmu
Pod svoj skut. A ljudi?
Ovo se njih ne tiče.
Oni s posla idu
Umorni. Sumorni. Tmurni.
Svako zauzet sobom.
Samo poneka ptica ili cvet
Možda će da oseti
Kud se moja čežnja zaputila.
Vidite kako je pesnikinja našla utehu u malim stvarima... Sreća Nevenke
Petrić je u tome što se ona vraća tom leptiru, cvetu. Blago onome ko s
cvetom razgovara, ko u cvetu na|e razlog za svoju samoću, a žalim one koji
ne vide ni drvo u svojoj ulici! Eto, u tome je dar pesnika da te sitne stvari
otkrije, zavoli ih i s njima povede dijalog. Nevenka Petrić ima taj dar! On se
pokazao. A mene se dojmila i iskrenost u njenoj poeziji. Ako išta krasi
čoveka, to je iskrenost. I ja o tome govorim s poštovanjem.
U vezi s knjigom “Tražih tračak sunca pogledom” zabeležio sam :
“Poezija nije ništa drugo nego to traženje malo sunca u nama.” Izme|u
korica ove zbirke pesama opevani su mirisi i junaci ove poezije iz rata i
ratnih zatvora. Njihova imena nalazimo i u završnoj pesmi ove zbirke “Moje
opelo njima”. Svi su partizanski borci: Radojka, Dušanka, sestre pesnikinje,
njen otac Vaso i brat Vojislav, zatim Jovica i Rajko. Ove pesme su tu da se
sačuva uspomena na jedno teško ratno vreme... Stoga ja poštujem istinu u
ovoj poeziji i skromnost Nevenke Petrić.