PDF, 155KB - CET

2. Pregled sistema plaćanja
Ovo poglavlje sadrži kratku istoriju različitih sistema plaćanja - barter, kovanice,
menice i novčanice - i kako su menice i novčanice postale papirni novac i evoluirale u
novac bez pokrića. Čekovi, telegrafski transfer, zavodi za automatski kliring i globalni
sistemi za transfer fondova, glavni današnji sistemi plaćanja opisuju se u zasebnim
poglavljima ove knjige. U poglavlju 8 opisuje se upravljanje rizicima sistema
korporativnog plaćanja.
BARTER
U prvobitnoj trgovini koristila se trampa, razmena jedne vrste dobara za drugu - na primer,
korpu žita za kravu. U mnogom mestima je trampa zamenjena jednom određenom robom kao
merom za razmenu. Na primer, stari Izraeliti su dobra plaćali stokom.
KOVANICE
Istorijski je upotreba određenih količina plemenitih metala zamenila većinu roba za razmenu,
prvo polugama, a zatim kovanicama. Pojavom asirskih srebrnih kovanica oko 700 pre n. e. je
jedan od najranijih primera kada vlada izdaje zvanični novac. Grčki gradovi-države, a zatim
Persijsko, Aleksandrijsko i Rimsko carstvo razvili su i unapredili sistem zvanične valute
zasnovane na plemenitim metalima. Do kraja Srednjeg veka, sistem plaćanja u Evropi
zasnivao se na kovanicama od plemenitih metala koje su kovali moćni vladari ili opštine.
PAPIRNI NOVAC
Upotrebom novčanica i banknota izbegava se problem pada vrednosti. Hartije od vrednosti -
danas poznate kao menice - i obveznice koje izdaju depozitari plemenitih metala u Engleskoj
razvile su se u papirni novac.
Menice postaju papirni novac
Metalne kovanice su prenosive, ali teške. U kasnom Srednjem veku i tokom Renesanse u
Evropi nedovoljne količine i velika težina kovanica ometale su rastuću međunarodnu
razmenu među trgovcima i nisu mogle da zadovolje potrebe većih transakcija.
Trgovci su izmislili hartije od vrednosti, danas poznate kao menice. Kao sredstvo plaćanja
ove hartije od vrednosti lako su se nosile i predstavljale su veoma zadovoljavajuće rešenje za
slučaj pljačke. Hartije od vrednosti su dopunjavale metalnu valutu u Evropi u tom periodu.
Danas, kovanice još uvek dopunjavaju papirne menice (uglavnom čekove) i papirni novac.
Menica je naredba od jedne osobe, izdavaoca - trasanta, drugoj osobi, trasatu, da izvrši
isplatu—bilo plaćanjem trasantu ili trećoj osobi, primaocu menice. Ček, danas najčešći oblik
menice, je menica vučena na banku (vidite primer 2.1). Ako je menica prenosiva, imalac
menice može da je prenese drugom primaocu koji je može podneti trasantu na naplatu.
Prenosiva menica funkcioniše slično kao novac.
Potpis trasanta na menici označava da su njegova sredstva dovoljna za isplatu menice. Ako
trasat preuzme isplaćivanje, odnosno "prihvata" da isplati menicu na kasniji datum, trasat
mora da isplati menicu na datum dospeća. Ako, međutim, trasat ne plati, primaoc može da se
obrati trasantu - ili se to unapred odbacuje. Trgovačka zajednica na taj način može da
vrednuje menice u zavisnosti od ocenjenih kreditnih sposobnosti trasanta - ili, ako plaćanje
preuzima ili prihvata trasat, njegove ocene kreditnih sposobnosti zamenjuju ocene trasanta.

Prema tome, menica je fleksibilan instrument koji je još fleksibilniji zahvaljujući
prenosivosti. Ako prvobitni primalac indosira prenosivu menicu, indosatar preuzima prava
indosanta.
Primer 2.1 MICR ček
Broj čeka, postoji takođe u gornjem desnom uglu čeka.
Broj od 9 cifara koji se nalazi između simbola i: i i:.
Broj računa, nalazi se takođe na bankarskom izvodu. Nemojte izostaviti vodeće nule (npr.
000123).
Indosatar može da indosira menicu sledećem indosataru ili je može podneti trasatu. Ako je
trasat prihvatio menicu, on je u obavezi da je isplati indosataru. Ako, međutim, trasat ne plati,
indosatar može da se obrati prvobitnom primaocu i trasantu - ili se to unapred odbacuje.
Hartija od vrednosti koja sadrži prihvatanje trasata da isplati iznos u određeno vreme u
budućnosti se sada zove menica na određeno vreme ili akceptirana menica. 1 Na primer,
akcept banke je menica koja zamenjuje ocenu kreditne sposobnosti trasata koji izdaje njegova
banka umesto ocene trasanta. Često je akceptna banka bezbedni kreditor trasanta pa prihvata
da ponudi svoj kredit kao akceptni trasat. Za imaoca akcepta banke rizik je verodostojnost
banke.
U prošlosti, ako trasant hartije od vrednosti nema dobru ili poznatu ocenu kreditne
sposobnosti a trasat je ima, akcept trasata je uveliko doprinosio prenosivosti hartije. Hartija
od vrednosti koju je u transakciji akceptirao trasat je u Evropi šesnaestog veka predstavljala
prvu pojavu kreditnog pisma. U kreditnom pismu, trasat, obično banka, preuzima da isplati ili
akceptira određenu hartiju ili niz hartija koje vuče određeni trgovac u određenom
vremenskom periodu. Obaveza trasata da isplati menicu podržala je menicu koja se tako
razvila u vrstu valute - papirni novac.
Novčanice postaju papirni novac

Tokom sedamnaestog veka su trgovci u Engleskoj stekli naviku da deponuju državi viškove
metalnog novca na čuvanje u Londonskoj kuli. Kralj Čarls I je konfiskovao metalni novac da
bi finansirao svoju stranu u Engleskom građanskom ratu. Trgovci su na tu konfiskaciju
reagovali tako što su ubuduće deponovali viškove novca kod Londonskih zlatara.
Kasnije, kao sredstvo plaćanja kreditorima, trgovci su povlačili menice, nalažući zlataru
(trasatu) da isplati kreditora. Menice trgovaca su bile rani oblik čekova.
Kada je kod zlatara deponovana veća količina novca, on bi ponekad izdao trgovcu više
potvrda na manje iznose, kao delove ukupnog depozita tako da njihov zbir iznosi vrednost
celog depozita. Ove potvrde su bile obveznice od zlatara da će isplatiti trgovca, a trgovac je
mogao te potvrde da koristi za plaćanje svojim kreditorima za robu ili usluge. Prema tome,
obveznice zlatara predstavljaju vrstu papirnog novca.
1694. godine, parlament je osnovao Englesku banku, pa je banka počela da izdaje obveznice
svojim depozitarima. Rizik da banka bude nesolventna se smatrao manjim nego da to budu
zlatari.
Obveznice Engleske banke, naravno, predstavljaju papirni novac koji danas poznajemo.
Pripremila Irena Gonda-Živković