Ljudska prava i kolektivni identitet

122
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
Iako je još juna 2003. godine donet Zakon o sudu SCG, Sud u praksi
jedva da je započeo s radom. S godinu dana zakašnjenja, u maju 2004. izabrano
je sedam, a u junu i osmi sudija, čime je ovaj sud formalno konstituisan.
Međutim, početak rada suda mesecima je odlagan zbog na prvi pogled
formalnih, ali u suštini iz političkih, gore navedenih razloga. Najpre, sud nije
započinjao sa radom "zato što nije nađena nijedna adekvatna zgrada u
Podgorici", u kojoj je po zakonu sedište ovog suda. Taj problem je i dalje ostao
nerešen, tako da je privremeno sedište suda u Beogradu.
Drugi problem, javio se na relaciji finansiranja rada suda (plate sudija i
službenika, oprema itd.), jer nijedna od republika nije bila spremna i voljna da
izdvoji pare za njegov rad.
Zbog nedostatka finansija, kasnilo se i sa usvajanjem Poslovnika o radu
suda SGG, koji je usvojen tek 28. decembra 2004. godine (stupio na snagu 5.
januara 2005. godine), a kojim se uređuje postupak pred ovim sudom.
Prema rečima predsednika Suda, Slobodana Perovića 2 , prvi predmeti
koje će Sud uzeti u razmatranje biće 421 predmet koji nije rešen od strane
Saveznog ustavnog i Saveznog suda od ukupno više od 3.000 zaostalih
predmeta. Neki od ovih predmeta biće dostavljeni Ustavnim sudovima
republika članica, što uključuje i predmete iz oblasti vojnih sudova, koji su 31.
decembra 2004. godine prestali sa svojim radom.
Aktivnost i uspešnost rada ovog Suda u neposrednoj je vezi sa
rešavanjem odnosa republika članica u državnoj zajednici, kao i njihove
spremnosti da obezbede uslove za njegov nesmetan rad i redovno finansiranje.
Osim navedenih problema, postoji i suštinska nejasnoća oko nadležnosti
ovog suda, a koji se tiče obraćanja građana ovom Sudu kao poslednjoj sudskoj
instanci. Prema jednima, ovaj Sud predstavlja poslednju sudsku instancu pre
obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava, a prema drugima, obraćanje
Evropskom sudu za ljudska prava nije uslovljeno prethodnim pokretanjem
postupka kod ovog suda. Izvesno je da je dosadašnja praksa, što zbog
nefunkcionisanja Suda, što zbog sumnji u njegovo funkcionisanje u budućnosti,
pokazala da ovo drugo mišljenje preovladava. Ovaj stav je u skladu sa
rezervom koju je SCG stavila prilikom ratifikovanja Evropske Konvencije,
prema kojoj se odredbe čl. 13. Konvencije (pravo na delotvoran pravni lek) neće
primenjivati u pogledu pravnih lekova koji su u nadležnosti Suda Srbije i Crne
Gore, sve dok taj sud ne počne sa radom.
Sporost i neusaglašenost organa SCG, na spoljno političkom planu,
iskazana je u pogledu implementacije obaveza preuzetim ratifikovanjem
Evropske konvencije o ljudskim pravima (na snazi od 3. marta 2004.godine).
Iako su vlasti SCG preduzele određene korake u pogledu uspostavljanja
kancelarije Državnog agenta pred Evropskim sudom za ljudska prava, još uvek
nije postignut konsensus o modalitetima strukture kancelarije agenta, jer Crna
Gora predlaže da svaka članica ima svog agenta. U toku je ekspertska analiza
2 Politika 3. 12. 2004.
Ljudska prava i kolektivni identitet
nacrta Uredbe koja uređuje ovo pitanje od strane Saveta Evrope, a javnosti još
nije poznato kakvo rešenje predviđa ova Uredba.
Prema dostupnim informacijama, Evropskom sudu za ljudska prava do
sada je direktno dostavljeno više od 400 predstavki građana SCG. One se
između ostalog odnose na pitanja neregulisane svojine i vlasništva,
neprimerenu dužinu trajanja sudskih postupaka, pravičnost sudskog postupka
i korupciju u državnim organima, kao i na veliki broj nerešenih predmeta u
sudovima obe članice.
Posle više od godinu dana, posebna ekspertska komisija odabrala je tri
kandidata iz SCG za izbor za sudiju Evropskog suda za ljudska prava, a ovaj
predlog usvojio je i Savet ministara SCG. Predlog je uputćen na usvajanje u
Strazbur. Na sednici Parlamentarne skupštine Saveta Evrope održanoj krajem
januara 2005. godine, na mesto sudije iz SCG izabran je Dragoljub Popović.
U pogledu obaveza prema Evropskoj konvenciji o sprečavanju torture
(stupila na snagu 1. jula 2004), vlasti SCG su upoznale Komitet za sprečavanje
torture o nadležnim organima zaduženim za prijem nota upućenih Vladi, a
obavljeno je i imenovanje službenika za vezu.
Tokom septembra 2004. godine realizovana je prva, dvonedeljna poseta,
delegacije Komiteta za sprečavanje torture (CPT) ustanovama u SCG u kojima
se nalaze osobe lišene slobode.
Nakon žestokih pritisaka međunarodne zajednice, stranih i domaćih
nevladinih organizacija, sa zakašnjenjem od godinu i po dana 3 , 18. novembra
2004. godine, usvojen je Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih
tužilaštava i vojnih pravobraništva na organe država članica (stupio na sangu 1.
januara 2005. godine), čime je ispunjena jedna od obaveza prema članstvu u
Savetu Evrope.
Prema procenama radi se između 8.000 do 11.000 upravnih, krivičnih i
parničnih predmeta koja će preuzeti posebna vojna odeljenja formirana u
Okružnom sudu u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, dok je u Vrhovnom sudu
Srbije organizovano Vojno odeljenje. Nadležnosti vojnih tužilaštava preuzela su
okružna javna tužilaštva Beograda, Novog Sada i Niša, a predmete Vojnog
pravobranilaštva preuzelo je Republičko javno pravobranilaštvo.
S obzirom na povećani obim posla, biće neophodno angažovati dodatni
broj sudija, jer su sve sudije i tužioci vojnih sudova i tužilaštava izgubili taj
status. Dodatne sudije biće birane na osnovu konkursa, koji bi trebalo da
raspiše Visoki savet pravosuđa, a biraće ih parlament kao i sve druge sudije.
3 Odredbom čl. 66. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora od 4.
februara 2003. godine, "nadležnosti vojnih sudova, tužilaštva i pravobranilaštva prenose
se na organe država članica, u skladu sa zakonom". Prema odredbi čl. 24. Zakona o
sprovođenju Ustavne povelje, "vojni pravosudni organi nastavljaju rad do donošenja
zakona iz čl. 66. Ustavne povelje", a zakon iz stava 1. istog člana "donosi se u roku od šest
meseci od dana stupanja na snagu Ustavne povelje".
123